ЗНАМО ЛИ КОЛИКО ЗАИСТА ВРИЈЕДИМО!?

Овај свијет, са свим злом које у њему почива, труди се непрестано да нам покаже да смо неважни, да смо нико и ништа, да смо обична трунка прашине.

Такви смо потребни овоме свијету (читај: ђаволу) да бисмо били послушни, лишени слободе а изнад свега истргнути из наручја Божијег.

Ако прихватимо овакву слику о себи у великој смо опасности. Наш успјех или неуспјех зависи од слике коју имамо о себи; такође, наше спасење зависи од тога знамо ли ко смо и чији смо.

Из једног таквог самоомаловажавајућег односа настају сви наши проблеми. Многи људи свјесно гаје биједну слику о себи; свом имовинском стању, изгледу, послу који радимо, разним способностима… Резултат тога је губљење повјерења и сигурности у себе. Пуни смо сумње и страха. Сусрећемо се са неприхватањем, одбацивањем и презиром околине. Деградирамо своја достигнућа а похвале једноставно не прихватамо. Истичемо своје слабости а не таланте од Бога нам дароване.

Највећи рушитељ здраве слике о себи је гријех. Послије гријеха осјећамо се безвриједно, почињемо себе да мрзимо и сами себе осуђујемо. Због тога је битно пoкајање.

Због тога је битна молитва. Јер, само Христос који нам све прашта може нам дати наше право >ја< са којим можемо живјети.

Такође, неуспјех у нечему обликује нашу слику о себи. Ми своје успјехе заборављамо али се зато свим силама концентришемо на један пропали покушај. Грешке су ту да се на њима учимо, да кроз њих напредујемо, узрастамо.

Породица је прво и најважније мјесто гдје се обликује наша слика о себи. Ту дјеца стичу став о себи да ли су вриједна или невриједна, способна или неспособна, вољена или невољена. Ту супружници нарушавају или граде самопоштовање једно код другог а то је најважнији услов за брак.

Свети мученик Патрокле беше грађанин Трикасина, садашњег Труа у Галији. Наследивши велико имање од родитеља као прави хришћанин чињаше од тога милостињу, а сам живљаше подвижнички.

Због светости живота Господ му даде моћ исцелења, те као чудотворни исцелитељ би свуда познат.

Цар Аврелијан нареди, да му доведу Патрокла. Патрокле свети јави пред царем веру своју у Христа: „Ако желиш, царе, нешто од мојих блага, даћу ти, јер те видим убога“. На то њему цар: „Како ти називаш убогим мене, цара, који имам безбројна блага?“ Рече Патрокле свети: „Имаш само земаљска, пролазна блага, али си убог, јер ни самога себе немаш, нити вере Христове у срцу.“ Би осуђен на смрт и предат војницима, да га воде у неко блато крај реке и ту посеку, а тело му оставе у блату. Но светац се мољаше Богу, да му не остане тело у томе блату и по Божијој сили, он наједанпут поста невидљив за војнике и би пренет на другу страну реке. После дугог тражења војници га нађу и посеку на сувом месту. Два просјака, којима је Патрокле често давао милостињу, наиђу тим путем, познаду тело свога добротвора, и чесно га сахране.

Свети мученик Мирон беше свештеником у неком месту у Ахаји, од богата и угледна рода, по нарави благ и кротак, богољубив и човекољубив. У време цара Декија, а на сам дан Рождества Христова, јурнуше незнабошци у цркву, извукоше Мирона са службе и ставише на муке. При мучењу у огњу, ангел му се јави и поткрепи га. Потом стадоше му сећи кожу на кајише, од главе до ногу. Мученик дохвати један такав кајиш своје коже, и њиме удари мучитеља – судију у лице. Судија Антипатр постаде ван себе узе мач и уби се. Најзад одведоше Мирона у град Кизик, и тамо га мачем погубише 250 год.

https://mitropolija.com/2025/08/29/sveti-mucenik-patroklo-sveti-mucenik-miron/

Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски

1974. године у манастиру Ћелије

Ево, данас празнујемо први Празник, браћо и сестре, празнујемо други Ускрс. О првом Ускрсу васкрсао је Христос. А данас је други Ускрс, ускрс Пресвете Богомајке, Која је са телом узнесена на Небо.

Данас се Она упокојила, као што се људи упокојавају. Али, када су је сви Апостоли испратили и сахранили, на погребу Пресвете Богомајке није био, по промислу Божијем, Свети апостол Тома. Кад је после три дана дошао, он изјави жељу да хоће да целива гроб и свете мошти Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели да тела Пресвете Богомајке нема. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свима Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса.

Тако је, Прва после Господа Христа, Богомајка и Богородица, доживела ту највећу радост да се узнесе са телом и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути на дан Страшнога суда. Још један доказ тога јесте и данашњи велики Празник, када је тело Пресвете Богомајке узнесено изнад свих Небеса. То је пут наш, то је пут свакога човека.

Оно што је Господ Христос доживљавао у овоме свету, и чинио, Он је то све ради нас чинио, да бисмо и ми чинили за Њим. Он је дошао у овај свет да би нас сјединио са Собом, да нам да Живот вечни, да нам да Истину вечну, да нам да Правду вечну, да нам да Љубав вечну, да нам да Небеско еванђеље. Јер исто Еванђеље важи и за Анђеле на Небу и за људе на Земљи. Истина Божија, вечна и бесмртна, важи и за Анђеле на Небу и за људе на Земљи. Тако, Правда Божија иста је Анђелима, и њу је донео Господ Христос на земљу. Добро Божије, Љубав Божија, све што је Божије, Господ Христос је донео пошто је постао човек. А Он је постао човек благодарећи Пречистој Богомајци, Која Га је родила на спасење свих нас. И постала тиме највећа Заступница свију нас. И рода људског Заступница и Помоћница. Јер, шта Она показује? Показује да је Господ Христос, Бог истинити и Човек истинити, дошао у овај свет да нам да Живот вечни, да нам да Истину вечну, да нам да Правду вечну. Зато је Он најнеопходнији и најпотребнији људскоме бићу.

Чули сте данас Свето еванђеље Пресвете Богородице. Кад је Господ дошао у дом својих пријатеља, Лазара и његових сестара[1], Господ је као и увек учио присутне Божанским истинама. Тада је млађа сестра Марија села код ногу Исусових и слушала беседу Његову. А Марта домаћица, старија сестра, трудила се да боље дочека Спаситеља, да боље припреми нешто за ручак. И Марта журећи …[2] и рече: „Господе, реци мојој сестри да ми помогне. Ето, ја сам у великом послу. А Он јој рече: Марта, Марта, бринеш за много, али је само једно потребно. Само је једно потребно“[3]. То је – шта? Бити у вери Господа Исуса Христа и слушати заповести Његове и слушати поуке Његове. „Марија је добри део изабрала“, рече Спаситељ[4], то што је једино Потребно човечијем бићу у свима световима. Да верује у Јединог истинитог Бога и да живи по Његовим заповестима, то је једино потребно свакоме људском бићу. То нам показује данашње Свето еванђеље Пресвете Богомајке.

Јер, и нама треба васкрснути на дан Страшнога суда. И нама треба изаћи са телом које је данас са нама, да се и оно очисти и васкрсне у Живот вечни. То ће се несумњиво збити, доказ је ето то што је Господ васкрсао телом, и живи са телом на Небу, и изнад свих Небеса. И да се то исто десило са Пресветом Богомајком, и Она живи на Небу, и изнад свих Небеса. Јер, Она је прва испунила Еванђеље Господа Христа. Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи[5] и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко Јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа.

Данас је велики и Свети празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божије. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним животом, Небеским животом.

И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један Свети отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божија, Правда Божија, Добро Божије, Љубав Божија, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ.

Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету[6], и за Вечни живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.

_____

_{НАПОМЕНЕ:}

_{Лк. 10,38-42
Неколико речи нејасно на траци. – Прим. препис.
Лк. 10, 38 – 42
Лк. 10,42
Лк. 3,51; 10,28
2 Петр. 1,23}

Извор: Светосавље

Глава 1

Ст. 20. И ево, бићеш нем и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде, зато што ниси веровао мојим речима које ће се испунити у своје време. Праведно Анђео не опрашта неверујућем Захарији, зато што је овај имао за пример оне пре њега који нису били плодни а рађали су, како учи божанско Писмо.

Ст. 35. Зато и оно што ће се родити од Тебе* биће свето, и назваће се Син Божији. Анђео не каже Деви: оно што ће се родити, да не бисмо стекли утисак као да тело улази у њу од споља, него је придодао: од Тебе, ради посведочења да ће оно што ће се родити бити примљено од њеног јестаства (природе). А назваће се свето не зато што ће имати обитавајућег у себи Сина Божијег и што ће постати свето по причешћу, него зато што је заиста свето по јестаству (природи), будући да је сам Син Божији, и при том једини.

Ст. 36. И ето, Јелисавета рођака твоја. Анђео је назвао Јелисавету рођаком Пресвете Деве, или зато што су оне потицале од једног (истог) праоца Јакова, или зато што је још пре давања закона Аарон, будући из колена Левијевог, узео за жену Јелисавету, кћер Аминадавову, сестру Наасонову, из колена Јудиног. Јер од тога времена царствено колено Јудино, из кога је била Пресвета Дева, спрегло се (спојило, повезало) сродством (ородило се) са свештеничким коленом Левијевим, од кога је била Јелисавета. Стога, свепремудра благодат Светога Духа чудесно је устројила да се и ова жена Захарије, као и жена Ааронова, назове Јелисавета, да бисмо из самог имена јасно видели да постоји сродство по Јелисавети жени Аароновој између Деве и мајке Претечине Јелисавете.

А Свесвета Дева, рекавши: (38) Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој, изразила је тиме следеће: ја сам скрижал (таблица, плоча) на којој Писац пише што Му је угодно. Нека Господ свега пише и твори што хоће. И Анђео, примивши од свесвете Деве ово исповедање вере, отиде од ње.

Ст. 46. Велича душа моја Господа као што се речима: „славити Бога“ не изражава као да се од споља придаје Богу слава, и изразом: „светити (освећивати) Господа“ не означава као да Му се прилаже (домеће) светост, тако се ни речима: „величати Бога“ не показује придодавање величине Њему. Напротив, онај који велича Бога прима у себе причешће Његовом величином. Стога је и речено: велича душа моја Господа. И то се неће учинити чудним ономе ко је тачно разјаснио да Бог не прима, него подаје добра.

Ст. 48. Што погледа на смерност слушкиње своје; јер гле, од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји. Како је висока девственост! Желећи да се подвизава у другим врлинама, свако има за то закон, али девственост, превазилазећи закон и управљајући живот ка најважнијем циљу, јесте указање будућег века, слика (икона) анђеоске чистоте. Зато, много се може рећи о девствености, али да се не бих задржавао словећи о ономе што је јасно свима, уместо свега рекавши једно, показаћу тиме величину ове врлине. Владика свега – Бог Логос (Реч), када је Отац благоволео да све подигне и обнови, зажелео је да само Дева постане мајка тела које је Он узео на Себе; и Дева постаде мајка. Заиста, дође нама Господ – човек, да би, као што све кроз Њега постаде, тако и девственост била од Њега, и Њиме (кроз Њега) људима изнова била дарована ова благодат, и наставила да расте у њима. Стога, до које мере ово служи као похвала за девственице и као показивање Његовог Божанства, може се видети из следећег. Ако су родитељи светих мученика славни јунаштвом синова, и Сара се радује родивши Исаака, и, како говори Пророк, блажени који имају огањ (племе) на Сиону и пећ (рођаке) у Јерусалиму (Ис. 31, 9), је ли онда ко у стању да каже колико је похвале светој Деви и богоподобној (боголикој) Марији у томе што је Она постала и назива се мајком Логоса (Речи) по телесном рођењу? Јер ово Божанско рођење опојано је од анђелске војске; а подиже глас једна жена из народа и рече му: Блажена утроба која те је носила и дојке које си сисао (Лк. 11, 27), а сама приснодева (увек дева) Марија, која је родила Господа, увидевши шта се збило с њом, рекла је: од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји. Но оно што се збило са Маријом претвара се у славу (хвалу) свим девственицама, зато што се ове девствене гране (изданци) већ држе на њој, као на корену.

Глава 2.

Ст. 22. А када се навршише дани за очишћење њихово по закону Мојсејеву, донеше га у Јерусалим да га ставе пред Господа – (23) као што је написано у Закону Господњем, да се свако дете мушко које најпре отвори материцу посвети Господу – (24) и да принесу жртву као што је речено у Закону Господњем: две грлице или два голубића. Господ се није обукао у тело по лику других људи да би ушао (ступио) у постојање и дошао на свет, већ је постао човек да би освештао тело. А ако ко речи: да га ставе пред Господа, буде схватао као да је реч о самом Господу, у том ће му случају измаћи прави смисао. Јер, када је Господ био скривен од очију Оца и није могао бити Њему видив? Или, налази ли се какво место изван Његове владавине, где Он пребивајући не би предстојао Оцу (стајао пред Оцем), све док није био донешен у Јерусалим и унешен у храм? Али зашто су приносили и праобразне жртве када је Он био сама стварност? Нису ли зато што је ово написано ради нас, а не ради Њега? Јер као што Он, будући (Који јесте) Бог, непроменљиво по природи постаје човек, и обрезује се телесно, и крштава се, и трпи остало не ради Себе, него ради нас, да би смо ми будући да смо људи, по благодати постали кроз усиновљење богови, и обрезали се духовно, а не по Закону, и крштењем умили греховну нечистоту, и разапели се свету, и устали (подигли се, васкрснули) Богу, тако је и оно што је овде речено о њиховом очишћењу, о стављању Њега пред Господа, и о праобразним жртвама, свршено и написано не Њега ради, него ради нас, да бисмо се научили да се очишћујемо и да стављамо себе пред Бога, тајанствено и духовно приносећи Њему две грлице или два голубића. А грлица је символ целомудрености и тиховања, зато што је ова животиња пустинољубива и веома целомудрена, и ако умире грлица мужјак или женка, онда она која преостаје, више се не спреже (не везује, не саставља) са другом. А голубићи су слика незлобивости и кротости. Пошто они који целомудреношћу очишћују себе од телесних задовољстава и похота, а незлобивошћу и кротошћу уздржавају се од раздраживости и гнева, заиста приносе добре жртве, појављују се пред лицем Божијим и уводе (узводе) себе у небески Јерусалим. Јер ништа није тако угодно Богу као незлобивост и целомудреност. И заиста, Бог хоће да нас учини толико целомудреним да не гледамо чак ни на жену са похотом (жељом), а о незлобивости говори: ако се не обратите и не будете као деца (Мт. 18, 3), не по телесном узрасту, него сликом деце показујући незлобивост, а као пример кротости и смиреноумља пружа Себе самог, говорећи: научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем (Мт. 11, 29). Но ако неко упита: а зашто је заповедио да се поменуте животиње приносе две по две, од којих две зреле (одрасле) и два птића? Одговарам: пошто је човек двосаставан (двострук), то јест састоји се од душе и тела, Бог тражи од нас двојаку целомудреност и двојаку кротост. Ако се телом уздржавам од плотских уживања, а душом жудим за њима, онда ја нисам целомудрен, већ сам прељубник. Јер речено је свако који погледа са жељом, већ је учинио прељубу у срцу (Мт. 5, 28). А такође и ко се по спољашњем изгледу (на изглед) чини кротким, али је у души раздражив, тај није незлобив, већ лицемеран и гневљив; а видива и умишљена (привидна) незлобивост служи му као покривало потајне злобе. Имајући такве у виду, пророк говори: устима својим благосиљаху, а срцем својим проклињаху (Пс. 61, 5), и још: који говоре мир са ближњима својима, а зла у срцима својим (Пс. 27, 3). Заповедајући да се приносе два сазрела (одрасла) и два птића, даје тиме до знања да у благоразумности и целомудрености треба да будемо савршени, али да злоћом, као што говори Апостол, детињимо (1 Кор. 14, 20).

Посмотримо на кога се односи, где и када је речено: да се свако дете мушко које најпре отвори материцу посвети Господу, и да је то због нејасноће закона?.. *

Ст. 29. Сад одпушташ у миру слугу својега Господе, по речи својој. Зато, презиримо смрт. Јер, ако и станемо да се ње бојимо, та умрећемо, разуме се у време које нам је одређено Промислом. Боље је дочекати је храбро, као нешто неизбежно и очекивано, него јој се само неславно препустити. Ко окончава живот у богочашћу (богопоштовању), тај не умире. А ко се позива само повремено (покадкад), као онај који живи за себе, тај је дужан да да одговор и у самом времену, а ако не буде дао, онда ће чути: примио си добра своја у животу своме, сада пак ти се мучиш (Лк. 16, 25). Зато ваља мушки да се држимо, како је заповедао Апостол (1 Кор. 16, 13), да би смо сасвим умртвили своје удове који су на земљи (Кол. 3, 25); треба приправити (припремити) дела за одлазак (исход), да бисмо, када се збуде свршетак времена, или када будемо позвани од Спаситеља, могли и ми да кажемо: сада одпушташ слугу својега, Господе. А када дође сам Господ, нека нас нађе како бдимо, а не спавамо, и да нас не укори, рекавши: зар не могосте један час пробдети са мном (Мт. 26, 40)? А душевни сан је немарност и несећање на смрт (заборављање смрти).

Глава 4

Ст. 33. И у синагоги беше човек са духом нечистог демона, и повика из свег гласа, (34) говорећи: Прођи се, шта хоћеш од нас, Исусе Назарећанине? Дошао си да нас погубиш? Знам те ко си: Светац Божији. Рекавши: знам те, зли дух није знао Њега истински, већ је говорио лицемерно. Али и у томе што је право рекао (јер тачно рече: Ти си Светац Божији), Господ му је наложио да ћути (умукне) и запретио му је да не говори, да ни зли дух заједно са истином не би посејао злобу своју, а да би се и ми научили да се не обазиремо на злодухе, мада, наизглед говоре они и истину. Јер, нама који имамо код себе божанска Писма и слободу даровану од Спаситеља, не приличи да се учимо од ђавола, који није сачувао чин и сврнуо је (застранио) у мислима својим. Стога, и када он изговара изреке Писма, Господ му запрећује говорећи: а грешнику рече Бог: Зашто ти казујеш законе Моје (Пс. 49, 16)? Зато, сам Очев глас, који објављује: Ово је Син мој љубљени (Мт. 3, 17), и Анђели који Му се клањају и свети који написаше о Њему, могу довољно да науче верне да Он једини јесте Син и Божији Логос (Реч). Али аријанци, пошто немају чисто разумевање и не могу да послушају мужеве божанствене и богослове, нека се макар и од њима сличних бесова науче да ови нису проглашавали за синове многе, него Овога јединога знајући, говорили: Ти си светац Божији и Син Божији. Јер сам онај који их је наводио на јерес није рекао: Ти си један од Светаца Божијих ????????????????????????којих је много, него говори: Ти си Светац Божији?????????????????????????? зато што си Ти један (једини). Стога, сасвим је умесно овде придодат члан??????????. Јер Он је једини свет по природи, а други су свети као причасници (заједничари) Његови. Тако и сами посленици (делатници, делатељи) лажи неретко (често) натерани очевидношћу, и против воље сведоче о истини. Јер ни демони нису извршавали дело Јеванђелиста, већ су, кад нису могли да гледају на светлост истине, викали: Знамо те ко си: Светац Божији.

Глава 8

Ст. 50. А када чу Исус, одговори му говорећи: Не бој се, само веруј, и биће спасена. Код оних који Га призивају Господ пре свега тражи веру. Тако, слепом говори: ако верујеш, оздравиће (Мк. 9, 23). А ово Спаситељ не тражи зато што Му је потребна сарадња других, јер Он је Господ и давалац вере, него хоће да нам покаже да се Он не придобија молбама из пристрасности (гледајући ко је ко), већ услишава само верујуће, а уједно саветује да не примамо доброчинства без вере, и да их се не лишавамо због неверја. Јер хоће и да дарујући благодат, она остане, и лечећи, да оздрављење буде несумњиво. Тако, Он је унапред упозоравао раслабљеног говорећи: ето постао си здрав, више не греши (Јн. 5, 14). И као што лекар, долазећи к болесницима, пита их најпре хоће ли да оздраве, да ако би се водила о њима брига против њихове воље, због противљења болесних лекарској вештини, не би само лечење било бескорисно, тако је и Господ питао оне које је лечио, давао благодат онима који су веровали, да би они могли вером и да присвоје благодат, јер је вера знак душевног произвољења (добре воље душе). Зато сада и говори: само веруј, и биће спасена.

Глава 9

Ст. 57. А када они иђаху путем, рече му неко: Господе, ићи ћу за тобом куд год пођеш. (58) А Исус му рече: Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема главу где склонити. Господ, видећи да овај књижевник, обећавајући, (заричући се) да ће ићи за Њим, говори то само на речима, а нема то на уму, и предаје се (заноси се) другим помислима, постиђује га изобличавањем и не тера га од Себе, као да га одвраћа од Себе, и не обмањују га његове речи, као да овај не зна какав је Он, већ као онај који зна – изобличава, и као онај који уразумљује – исправља. Господ као да говори овако: нико, успокојавајући се у неразумном (бесловесном), не може ићи за Логосом (Речи); друг (пријатељ) бесловесних није у стању да прими Логос (Реч); ко машта о бесловесном, тај је неспособан да стекне појам о Логосу. И заиста, у самој дрскости књижевника може се видети знак његове непромишљености и неукости. Јер, да је познао силу Логоса, онда нипошто не би створио себи лажно схватање о духовном Логосу. И, будући да је човек, не би се осмелио да изједначава себе са недостижном (непојмљивом) силом Спаситеља, говорећи: ићи ћу за тобом куд год пођеш. Јер ићи (поћи) за Спаситељем само зато да би се чуло (слушало) Његово учење, још је и могуће за природу човечију, али само по човекољубљу Спаситеља; но упоређивати (изједначавати) се са Њим и ићи за Њим свуда и немогуће је и дрско је од онога који даје такво обећање, зато што ми не можемо пребивати са Њим, Који почива код Оца (са Оцем). И да ли то могу они који су друге природе? Ми не можемо да будемо сапутници Свудпостојећем, зато што је Он бескрајан, а ми смо ограничени; Он је у целој васељени и изван ње, а ми у васељени имамо састав (ипостас) одређене (утврђене) мере. И Господ непокретно и не премештајући се (не прелазећи) са једног места на друго, оно што је посвуда (по свим местима) постојеће ставља у покрет и свиме управља, а ми људи, прелазећи (премештајући се) са онога места од кога се крећемо, тим напуштањем места показујемо колико смо мали према непокретној (непролазној) свеприсутности Његовог Божанства. Господ исправља књижевника у једном и другом, изобличава његову неспремност за остварење подухвата и научава га величини Свога Божанства, говорећи: лисице имају јаме и остало. То је исто као кад би Он рекао: сва створена бића су ограничена и одвојена међусобно местом, а Логос Божији има неизмерну (необухватну) силу; стога не говори више: ићи ћу за тобом куд год пођеш. А ако хоћеш да постанеш ученик, одбаци бесловесно и приступи Логосу (Речи). Јер онај који остаје у бесловесности не може да постане ученик Логоса.

Глава 13.

Ст. 120. Са чиме ћу упоредити Царство Божије? Слично је квасцу који узе жена и покри га у три копање брашна, док не ускисе све. Нека обрати пажњу на ово свако ко сумња у изречено, а наиме да човек, који је стекао и мали квасац врлине, мада и није успео да га охлеботвори (да од њега направи хлеб), заиста имао такву намеру, али није могао да је оствари или због безбрижности, или због немарности, или због недостатка мужаствености (одважности), и зато што је одлагао то из дана у дан, неће остати заборављен код праведног Судије, када буде изненада затечен и пожњевен; напротив, Бог ће по смрти таквога побудити његове ближње, управити њихове мисли, привући срца, преклонити душе, и потресени (покренути) тиме, они ће похитати да му подају помоћ и потпору. И пошто је Владика дирнуо њихова срца, надокнадиће они недостатке онога који је отишао. А ко, сав прекривен трњем, води рђав живот, испуњен сваком нечистотом, ко никада не долази к себи, без бојазни и равнодушно се утапа у смрад сластољубља, испуњавајући сваку телесну жељу, ни најмање не бринући о души, и предајући се сасвим телесном начину мишљења, томе, ако се затечен у таквом стању пресели из живота, нико, разуме се неће подати руку помоћи, и удео његов биће одлучен (одређен) тако да ни жена, ни деца, ни браћа, ни рођаци, ни пријатељи нимало неће помоћи њему, јер га Бог неће урачунати ни у шта.

извор

ВОЉАВЧА Рудничка
Св. архангели Михаило и Гаврило

Адреса: Манастир Вољавча, 34323 Страгари
телефон (034) 6522-350, 066/95-41-850
Интернет презентација: voljavca.rs
 
Манастир Вољавча се налази 5 km од Страгара, на североисточним падинама Рудника. По предању потиче из XI века. Обновљен је 1430. године. Први поуздан извор о овом манастиру потиче из 1539. године, када је спахија Мехмед издао „велекупцу“ Живку Кончиновићу из Сребренице, тапију на земљу манастира Вољавче. У то време игуман је био Теодосије Кончиновић.
Историја, архитектура
Манастирску цркву која се налази на левој обали Бањског потока при његовом извору, три и по километра југозападно од Страгара, подигао је у првој половини XV века властелин Михаило Кончиновић – према изводу из његове оснивачке повеље садржаном у тексту који крајем XVIII века саставља Хаџи Рувим користећи старије документе. Према запису, манастир подиже: „Михаил Кончиновић рождением и воспитанием из ове Сребрнице где стичет се поток Вољавча у реку Сребрницу се и восхотје саздати манастир на своје име“.
Каснија историја Вољавче била је веома тешка, манастир је под Турцима више пута паљен, рушен и обнављан. О великом оштећењу и обнови 1551. године сведочи следећи запис: „Живко Кончиновић велекупац од племена Михаила Кончиновића из Сребрнице пресели се из дома отечества свога и удружи дом свој више Бање код потока Вољавче и оста тамо мало времена и обнови Монастир, покри и повеницу подписа и две келије од западне стране пред црквом покри“. Турци су 1759. године убили манастирског старешину Теодора Тепца, а конаке запалили. Значајна обнова извршена је након доласка (1762) у манастир игумана Алексија. И за време Хаџи Рувима (1788), руднички Турци су палили Вољавчу, да би садашњи облик добила 1796. године када су мајстори из Охрида сазидали цркву „своу от основания и широу и лепшоу“.
У устаничко време, у првим деценијама XIX века, и поред тога што је овде било седиште Правитељствујушчег совјета, манастир није страдао. Значајан грађевински захват била је градња куле звонаре на западном делу цркве, коју је 1838. године подигао устанички старешина Јанићије Ђурић. Реконструкција манастирских објеката спроведена је током 2005. године, када је у Вољавчи одржана прослава двестогодишњице извршне власти у Србији, поводом заседања устаничког Совјета у овом манастиру.
ImageЦрква манастира Вољавче је триконхална грађевина засведена полуобличастим сводом са витком куполом изнад централног простора. Олтарска апсида и бочне певнице су споља и изнутра полукружне. На западу је мала правоугаона припрата, зидана истовремено са наосом. Кров је двосливан, првобитно покривен плочама од камена шкриљца, а сада од поцинкованог лима. Црква је врло скромних димензија, рустично зидана, без декоративне орнаментике и архитектонске пластике. Грађена је од ломљеног камена са малтерисаним фасадама. Очигледно да је првобитна цркве 1788. године била у потпуности срушена, а да је приликом обнове 1796. године саграђена много мања и скромнија грађевина. У унутрашњости цркве нема никаквих трагова живописа, што потврђује да је данашњи храм сазидан крајем XVIII века.
Источно од цркве налази се конак у коме је 1805. године заседао Правитељствујушчи совјет. Зграда је подигнута 1765. године и спада у ред најзначајнијих манастирских конака у Србији. Зграда конака у којој је Совјет заседао сачувана је и налази се у добром стању, а најзначајније преправке извршене су баш у време када је адаптирана за седиште Совјета. Тада је реконструисан спратни део конака, у коме је устаничка влада и радила, па се у том делу и данас налази соба коју називају Карађорђева.

Храм – Светог архангела Гаврила

Игуманија: Евгенија (Спаић)

Монахиња: Киријакија (Станић)

https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/eparhija/manastiri/voljavca

„Бог овога света ослепи умове неверних, да им не засија светлост јеванђеља славе Христа, који је икона Бога невидљивога“ (2. Кор. 4, 4).

Ова реч Апостола Павла подсећа да често иза тврдог одбијања вере стоје дубоки духовни и унутрашњи разлози које човеку није лако да препозна или призна. Јер „срце човечије је лукаво више од свега и тешко је, ко га може познати?“ (Јер. 17, 9). Оно крије ране, страхове и жеље које понекад не дозвољавају да светлост вере допре до најскровитијих делова душе. Ипак, постоји позив: „Потражи Господа док се може наћи, призови Га док је близу“ (Ис. 55, 6) – јер никад није касно да се срце отвори и пронађе истински мир.

У свакодневном животу сви смо срели људе који на помињање вере реагују оштро, чак одбојно. „О свему можемо да причамо, али о Богу немој“, кажу, и ту разговор стаје. То нису увек људи који воде расипнички или безаконит живот. Напротив – често делују као добри суседи, вредни радници, поштени грађани. Ипак, када се отвори тема вере, из њихових речи и погледа избија чврсто убеђење: „Бога нема.“

Такав став понекад се објашњава политиком, идеологијом или културним утицајем, али ако пажљивије погледамо, видећемо да иза тврдог атеизма увек стоји нешто дубље – нешто што има везе са најдубљим стањем човечијег срца.

Ране, разочарења и интелектуална одбрана

Многи тврди атеисти носе у себи једно старо, болно питање: „Где је био Бог када…?“ Иза тих речи често је скривена рана из детињства или младости. Можда је то било неправедно поступање од људи који су се позивали на веру, или лична трагедија у којој је изгледало да се Бог не јавља и не одговара.

У срцу таквог човека често лежи тиха туга, као отворена рана која тече у самоћи – као забрављено одељење куће у којем се чује плач који не желе да чују ни они сами. Није то само интелектуална одлука, већ врста личне заштите. Као да је негде давно очекивао спасење и одговор, али је остао разочаран. Можда јер молитве нису услишене, или зато што је видео више страдања него утехе. Тада „Бога нема“ постаје штит који штити од даљих повреда, од још већег страдања.

Истовремено, код многих образованих људи разум постаје зид. Наука, разум и критичко мишљење сами по себи нису непријатељи вере. Напротив, историја памти безброј великих научника који су били и дубоко верујући људи. Али када човек постави разум као јединог арбитра стварности, он тиме свесно одсеца све што се не може измерити, израчунати или поновити у лабораторији. Атеизам на тај начин постаје не толико закључак колико одбрана од питања на која разум не може дати потпун одговор.

Гордост и духовна заслепљеност

Признати да Бог постоји и да је Он Творац значи признати и да човек није последња инстанца, није врховни судија ни господар сопственог живота. То руши слику коју многи граде – да је човек „сам себи довољан“.

Често су најгласнији атеисти управо они који највише пате. Њихове речи не говоре само о сумњи, већ о страховима и ранама које нису успели да исцеле. У том страху, отпор према Богу постаје одбрана од још једне ране – начин да се срце заштити од бола, издаје или губитка.

Уз то, Свето писмо отворено говори да постоји и невидљива димензија овог проблема. Апостол Павле каже: „Бог овога света ослепи умове неверних, да им не засија светлост јеванђеља славе Христа, који је икона Бога невидљивога“ (2. Кор. 4, 4). То значи да постоји духовни утицај који ради на томе да човек остане у мраку и да се срце не отвори за Бога. Ово не укида човекову слободу – али објашњава зашто понекад ни најјачи аргументи, ни најдубље личне приче не померају став атеисте. У питању није само информација, већ и стање душе у којем светлост бива одбијена.

Порука наде и закључак

Ипак, Црква зна да ниједно срце није заувек затворено. Иза најтврђег атеизма често се крије човек који тражи истину, али на свој начин и у своје време. Понекад један потрес у животу, један сусрет са искреном љубављу или неко лично чудо довољни су да почну да падају зидови.

Људе не мењају увек дискусије и доказивања, већ често нешто једноставније – доброта која није заинтересована, љубав која не осуђује, сведочанство вере које није нападно. Када чујемо некога да каже: „Бога нема“, лако је да у томе видимо само тврдоглавост или пркос. Али иза тих речи често стоји сложен сплет рана, страха, поноса, духовне борбе и жеље за потпуном самосталношћу.

Разумети то не значи оправдавати неверје – него знати како да му приђемо. А прићи можемо само једним оружјем које не изазива отпор: љубављу која је истовремено и нежна и јака, љубављу која не одустаје. Јер онај који је Истина – Христос – не престаје да куца и на најзатворенија врата.

извор

Из племена Јудина, а из села Мориси, због чега се називао Морисићанин. Савременик пророка Исаије, Амоса и Осије, и царева Јудејских Јоатама, Ахаза и Језекије. Изобличавао је пороке народа свога, изобличавао и лажне пророке, који пророковаху за вино и за силовито пиће. Предсказао је пропаст Самарије. Предсказао је и пропаст Јерусалима, која ће доћи за то што поглавари његови узимају мито, свештеници уче за плату, а пророци његови гатају за новце. Зато ће се због вас Сион преорати као њива, и Јерусалим ће постати гомила. Но од свих његових пророчанстава најважније је пророчанство о Месији, нарочито о месту рођења Његова. Он је Витлејем именовао местом рођења Месије, којему су исходи од почетка, од вјечних времена. Не зна се тачно, да ли је и овај пророк био убијен од Јевреја или је умро мирном смрћу (в. Јерем. 26, 18 – 19). Но зна се, да је био сахрањен у своме селу, и да су му мошти пронађене, заједно са моштима пророка Авакума, у време цара Теодосија Великог према неком тајанственом откровењу, које је имао Елевтеропољски епископ Зевин.

Српска православна црква 28. августа по новом календару слави Успење Пресвете Богородице, а овај празник је уједно круна Богородичиног или Великогоспојинског поста. У свим храмовима је на празник Успења свечано, а многобројне цркве и манастири славе своју славу, баш као и многи градови и општине. У наставку сазнајте како су протекле последње године живота Пресвете Богородице, зашто се празник назива Успењем, тропар и реч Светог Аве Јустина о овом празнику у манастиру Ћелије 1974. године:

Из повести о Празнику, издвајамо:

По Распећу Господа, Пресвета Богородица је наставила да живи код Светог Јована Богослова. Углавном све време до смрти провела је у Јерусалиму. У старости, често се на месту Вазнесења молила Господу да је што пре узме себи. Јавио јој се Архангел Гаврило и рекао јој је да ће се упокојити за три дана. Пожелела је да види све апостоле и сви се они чудесно сабраше, осим апостола Томе. Онда се упокојила мирно, без икакве муке. Апостоли су је сахранили у гроб Светих Јоакима и Ане, у Гетсиманском врту. Трећег дана стиже и апостол Тома. Када су отворили гроб да целива тело Свете Пречисте, унутра га не беше, беху само плаштанице. Претпоставља се да је Пресвета Богородица живела више од 60 година.

Како су протекле последње године живота Пресвете Богородице

После Вазнесења Господњег о Мајци Божјој се старао апостол Јован Богослов, а у његовом одсуству Пресвета је живела у кући његових родитеља, у близини горе Елеонске. За све Апостоле и верујуће, Она је била прва утеха и поука. Беседеци с њима, Мајка Божја је говорила о чудесним догађајима Благовести, бесеменог зачећа Христа Спаситеља и рођења Христовог, Његовог детињства, младости и уопште земаљског живота.

Као и Апостоли, Она је Својим присуством, речју и молитвама градила и утврђивала Христову Цркву. После силаска Светог Духа на дан Педесетнице, Свети Апостоли су неких десетак година боравили у Јерусалиму, служећи спасењу Јудејаца, са жељом да Пресвету Богородицу што чешће виђају и од Ње чују божанске речи. Многи новопросвећени вером хришћанском долазили су, чак, у Јерусалим да би чули и видели Пресвету Богородицу.

Сачувана је посланица Светог Игњатија Богоносца из Антиохије упућена апостолу Јовану Богослову, која гласи: "Многе жене код нас желе да посете Пресвету Богородицу, и дотакну прса која су хранила Господа Исуса, као и да од Ње чују многе тајне. Код нас се пронела Њена слава о Дјеви и Мајци Божјој, испуњеној благодаћу и свим врлинама. Каже се да је Она у току прогона и недаћа увек радосна, да у невољи и беди не подлеже огорчењу, не гневи се на непријатеље, него им чини добро, у благостању је кротка, према сиромашнима милостива и увек спремна да им помогне колико год може, снажна је у вери... а Наставница и Учитељица нашем је још младом благочашћу (побожности) и свим вернима је на свако добро дело; више од свих воли смирене, јер је и Сама испуњена смирењем... Неисцрпно је Њено трпљење када јој се подсмевају учитељи јудејски и фарисеји. О Њој су нам казивали људи, достојни сваког поверења, да се на основу Њене светости види сједињеност ангелске и људске природе. Све ово побудило је код нас безмерну жељу да видимо то небеско чудо и тако прекрасну светлост."

У другој посланици, Свети Игњатије Богоносац пише апостолу Јовану Богослову: "Ако само будем био у могућности, доћи ћу к теби да се видим са свима светим верницима који су сабрани око тебе, а изнад свега желео бих да видим Мајку Исусову, о којој говоре да ког свих изазива дивљење, љубав и постовање и сви би хтели да је виде. Како и не бих желео да видим Пресвету Богородицу, да са Њом разговарам, са Оном која је родила истинитога Бога!"

За време прогона које је подигао Ирод против младе Цркве Христове (Дап. 12, 1-3), Пресвета Дјева Марија се, заједно са апостолом Јованом Богословом, склонила на 43 године у Ефес, где је овом апостолу било одређено да проповеда Јеванђеље.

Пресвета Богородица је посећивала Хришћане и у другим градовима. На пример, Она је била у Антиохији код Светог Игњатија Богоносца, коме је писала: "Доћи ћу са Јованом и тебе ћу са твојима видети."

Пресвета Богородица је, такође, била и на Кипру код Светог Лазара Четвородневног, који је био тамошњи епископ, затим на Светој Гори Атонској, о којој је, како сведочи Свети Стефан Светогорац, Мајка Божја рекла: "Ово место ће мени бити додељено, дато Ми од Сина и Бога Мога. Бићу пред Богом заступница овога места."

О спољашњем изгледу Пресвете Богородице

По предању, заснованом на речима свештеномученика Дионисија Аеропагита и Светог Игњатија Богоносца, св. Амвросије Милански у спису "О девственицама" пише о Мајци Божјој: "Није Она била само Дјева телом, него и духом, смирена срцем, обазрива у речи, благоразумна, немногорецива, богомудра, не брза на речи, стално је читала Свето Писмо, била је неуморна у трудовима, целомудрена у разговорима, говорећи са људима као пред Богом. Њено правило је било: никога не увредити, желети свима добро, поштовати старије, не завидети другима, избегавати хвалисање, бити здравомислен, волети врлине.

Када је Она увредила родитеље и када је била у завади са сродницима? Када се погордила пред скромним човеком, подсмехнула слабоме, уклонила од сиромашног?

У Њеним очима није било ничег суровог, несмотреног у речи, ничег неприличног у делима: скромни покрети тела, тих наступ, глас уједначен, телесне очи биле су код Ње израз дусе, отеловљење чистоте. Све дане Своје Она је посветила посту. Сну се предавала само колико је нужно, али и тада, како је Њено тело било смирено, дух је био бодар, понављајуци у сну оно што је прочитано, или размишљајући о спровођењу у дело постављених циљева или, пак, планирајући нове. Из куће је излазила само у цркву и то у присуству сродника. Уосталом, мада је и излазила из свога дома у друству других, најбоља стража за Себе била је Она Сама. Други су чували смо тело Њено, а о Свом карактеру брунула је Она Сама..."

На основу предања, које је забележио црквени историчар Никифор Калист, Богородица је "била средњег раста или, како други сматрају, нешто виша од средњег, боја Њеног лица била је као боја зрна пшеничног. Њена коса је била светлосмеђа и мало златаста, бистре очи боје зреле маслине, обрве повијене и тамне, нос мало издужен, уста боје лица и испуњена слатким речима, лице није округло нити оштро, него некако издужено, шаке и прсти дугачки... У говору са другима чувала је уравнотеженост, није се смејала нити збуњивала, а посебно се никада није гневила... увек једноставна, без и најмањег притворства, без мекуштва. Она у исто време бејаше оличење најузвишеније смирености. Хаљине Њене беху једноставне, без икаквих украса, као што то показује Њен свештени покров на глави који се до данас сачувао. Укратко речено, у свему Њеном беше присутна огромна благодат."

У дневнику Светог праведног Јована Кронстатског стоји записано да му се јављала Богородица: "На дан 15. августа, односно Успења Богоматере 1898. године имао сам част да у сну први пут видим лице Царице Небеске и слушам Њен најумилнији, блажени глас који бодри: Ви, најмилија чеда Оца Небеског! Тада осећајући своју недостојност, гледао сам пречисти Лик Њен са трепетом и мишљу: неће ли ме с гневом одгурнути Царица Небеска! О, Лик Њен пресвети и преблаги! О, очи чисте, добре, смирене, спокојне, величанствене, небесне, божанствене! Нећу вас заборавити, дивне очи! Још минут се продужило то јављање, затим је Пресвета нечујно исчезла. Најпре је видех као да је на икони, а затим Она сиђе с ње и подиже се и оде."

Зашто смрт Божје Мајке називамо Успењем?

Реч "успење" значи - погружење у сан, уснуће, мирна кончина, упокојење слично сну. Кончину Божје Мајке Црква назива Успењем зато што она "као да је на кратко уснула и као да се од сна окрепила".

Диван је био живот Пречисте Дјеве, дивно Њено Успење, како у песми пева Света Црква: "Бог васељеном указује на Тебе, Царице чудеса која превазилазе законе природе. И у Рођењу сачувао је Твоје девство и у гробу сачувао од трулежности тело Твоје" (канон 1, песма 6, тропар 1). У лику Пресвете Дјеве побеђени су закони природе: смрт, која враћа у земљу тело саздано од земље. Смрт није коснула Њено тело; родивши Бога, сачувала је Своје девство, и у Успењу је остала жива. По рођењу Христовом, Она пребива као Дјева, а после смрти пребива као жива. Она је уснула да би се пробудила за живот вечног блаженства. Преставила се Животу, Извору живота, да би душе раба Божјих избављала Својим молитвама.

Празник Успења Пресвете Богородице назива се великим зато што је на тај дан "Спаситељ свих у свој слави Својој срео и занавек настанио Мајку Своју крај Себе."

Како се догодило Успење Божје Мајке?

Околности под којим се догодило Успење Божје Мајке познате су у Православној Цркви још од апостолских времена. У првом веку о Успењу је писао свештеномученик Дионисије Аеропагит, а у другом веку казивање о телесном пресељењу Пресвете Богородице на Небо налази се у списима епископа Мелитона Сардског. О предању о Богородичином Успењу у четвртом веку говори свети Епифаније Кипарски, док је у петом веку свети патријарх Јувеналије Јерусалимски говорио светој благоверној грчкој царици Пулхерији следеће: "Мада у Светом Писму нема повести о кончини Пресвете Богородице, ипак о томе имамо сазнања на основу најдревнијег и најверодостојнијег предања." Наиме, ово предање је детаљно сабрано и изложено у црквеној историји Никифора Калиста у 14. веку.

До времена Свог блаженог Успења Пресвета Дјева Марија је поново боравила у Јерусалиму. Њена слава као Мајке Божје већ је била распрострањена, те је навукла на Себе и многе противнике, који су желели да насрну на Њен живот. Међутим, Бог ју је чувао од непријатеља. Дане и ноћи проводила је у молитви.

Често је долазила до Гроба Господњег, кадила ово место тамјаном и падала ничице у молитви. Не једном су непријатељи Спаситељеви покушали да је спрече да посећује свето место и тражили од првошвестеника да поставе стражу ради чувања Гроба Господњег. Међутим, постајући на чудесан начин, Духом Светим, невидљива за стражаре, Света Дјева је настављала да се моли пред Гробом.

У једној од таквих посета Голготи, пред Њу је стао Архангел Гаврило и најавио Јој Њено скоро пресељење из овог у вечни блажени живот небески. Као залог овога, Архангел Јој је уручио палмови грану из Раја, која је светлела нетварном светлошћу Царства Божјег. После ове небеске вести, Богородица се, са трима девојкама које су Јој прислуживале (Сепфором, Евгенијом и Зоилом) вратила у дом св. Јована Богослова, где је живела.

Пресвета Дјева се стаде припремати за Свој одлазак. Она најпре о томе обавести свог усињеника апостола Јована и показа му светлосну грану, остављајући му у завет да ту грану при спроводу носи пред одром Њеним. Свети апостол Јован одмах позва апостола Јакова, првог епископа јерусалимског и све сроднике и ближње и све Хришћане не само у Јерусалиму, него и по околним градовима и селима. Свима њима Пресвета Богородица поче да беседи о томе како Јој се јавио Арханђео и најавио да ће се ускоро преселити у живот вечни. Док је Пресвета Богородица говорила, сви сабрани су плакали, а Она их је саветовала да не плачу, него да се радују Њеном одласку, пошто их Она неће оставити сироте, већ ће се пред Престолом бога Живога још усрдније молити за њих и за читав свет. Још им је завештала да Њено тело буде погребено у Гетсиманском врту, јер тамо беше гробница светих праведних родитеља Њених Јоакима и Ане и светог праведног Јосифа, заручника Њеног.

Док је Она издавала предсмртне налоге, изненада настаде хук велики са неба и мноство облака окружи дом светог Јована Богослова; јер по Божјем наређењу Свети Анђели узеше Свете Апостоле расејане по разним крајевима васељене ради проповеди Јеванђеља и неочекивано их донесоше на облацима у Јерусалим и спустише пред врата куће у којој је живела Мати Божја. Угледавши један другога, апостоли су се радовали и са недоумицом питали: "Који је разлог због кога нас Господ све овде сабра?" Свети Јован Богослов их дочека са радосним сузама, казујући им да ће се Пресвета Богородица ускоро преселити ка Господу.

Ушавши к Мајци Божјој и видевши је преиспуњену небеском радошћу, како благолепно седи на Своме одру, Апостоли је поздравише и испричаше о Свом чудесном сабрању. Пресвета богородица прослави Бога што је услишио Њену молитву и испунио жеље Њеног срца. Потом им Пресвета Богородица исприча о Свом скором преласку у живот вечни, а Свети Апостоли се купаху у сузама. Пресвета Богородица их је тешила говорећи: "Не плачите, пријатељи и ученици Христови, и моју радост не помућујте својом тугом, него се радујте са Мном, јер одлазим Сину и Богу своме." Док је Богомати овако тешила Апостоле, појави се и апостол Павле са својим ученицима: Дионисијем Ареопагитом, дивним Јеротејем, божанстеним Тимотејем и другима из реда седамдесеторице Апостола. Све њих је сабрао Свети Дух да би се удостојили последњег благослова Пресвете Дјеве Марије и да би са сваким благољепијем припремили погребење Мајке Господње.

Сваког од њих Она је по имену позивала к Себи, благословила и одала похвалу његовој вери и труду у проповеди Христовог Јеванђеља, сваком је пожелела вечно блаженство и заједно са свима њима се помолила за мир и благодат целог света.

У петнаести дан месеца августа настаде трећи час, када је требало да буде Успење Мајке Божје. У одаји у којој је Богомати лежала горело је много свећа. Свети Апостоли су, уз појање и славословље, стајали крај благолепно украшеног одра на којем је лежала Пречиста Дјева Богородица. Пресвета Богородица се непрестано молила, очекујуци Своје упокојење и долазак Свог прежељеног Сина и Господа.

Одједном одају обасја неизрецива Светлост Божанске Славе и они који су ово видели били су захваћени побожним трепетом. У лучама неизмерне Светлости, ка Пресветој са Небеса сиђе Сам Цар Славе Христос праћен мноштвом Арханђела, Анђела и других Небеских Сила, заједно са праведним душама Праотаца и Пророка који су од давнина пророковали рођење Пресвете Дјеве. Видевши Свога Сина, Мајка Божја се усправи са одра и поклони Христу, говорећи: "Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу, Спасу мојему, јер погледа на смирење слушкиње Своје!" Господ тада Своју Мајку позва да пређе у Вечни Живот, а Пресвета Дјева - поновивши као некада у Благовестима: "Нека ми буде по речи Твојој" (Лк. 1, 38) - опет леже на одар и без икаквог телесног страдања, као да заспа слатким сном, јер је била без греха, предаде душу у руке Свога Сина и Бога.

Тада отпоче радосно архангелско и ангелско појање. Пратећи чисту душу Богоневесте ка Небесима, са богобојажљивим страхом као Царици Небеској, Ангели су узвикивали: "Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом, благословена си Ти међу женама!" Небеске двери се тајанствено отворише и Херувими и Срафими са радошћу прославише сусрет са душом Пресвете Богородице. Благодатно лице Богородицино сијало је славом Божанственог девства, а од тела Њеног вијао је најкраснији миомир.

Богобојазниво и са страхом Свети Апостоли се поклонише Господу, Који са славом вазнесе на Небо душу Своје Мајке, и са плачем окружише одар Пресвете богородице. Они приступише и целиваше Њено пресвето тело, одајући му свечано постовање, и тиме се освећиваху и испуњаваху благодаћу и духовном радошћу. Свемогућа сила Божја која из Њеног светог тела истицаше, исцељиваше болесне који са вером и љубављу додириваше Њен свештени орар.

Оплакујући свој растанак на земљи са Мајком Божјом, Апостоли завршише погребење Њеног пречистог тела. Свети апостоли Петар, Павле, Јаков, са другима из реда дванаесторице Апостола, понесоше на својим плећима одар на којем је лежало тело Свагдадјеве Марије. Свети Јован Богослов исао је испред свих са рајском светлозрачећом граном, а остали Апостоли и мноштво верних пратили су одар са свећама и кадионицама, певајући свештене песме. Ова свечана поворка кретала се од Сиона, кроз цели Јерусалим, све до Гетсиманије.

Погребна поворка са пречистим телом Богоматере кретала се од Сиона кроз Јерусалим ка Гетсиманији. Одједном се изнад ње јави златокруг од облака, сличан венцу, блистајући силном светлошћу. И из њега се разлегаше предивно анђелско појање које испуњаваше ваздух, за све бивајући чујно. Тај блештави облак са Небеским појцима креташе се ваздухом понад погребне поворке до самом места погребења.

Житељи Јерусалима који нису веровали у Христа, поражени неуобичајеним и величанственим призором и озлобљени почастима указаним Мајци Божјој, известише о свему првосвештенике и књижевнике. Острашћени завишћу и мржњом према свему што подсећа на Христа, ови послаше слуге да растерају поворку и спале тело Мајке Божје. Побеснели народ и војници са јарошћу се устремише на Хришћане, али венац од облака спусти се на земљу и начини преграду као зид. Гониоци су могли чути кораке и појање, али не могаху видети никога из поворке. Многе од њих Свети Ангели ослепеше, тако да су се вратили у град пипајући и бауљајући.

Један јудејски свештеник из зависти и непријатељства према Мајци Исуса Назарецанина хтеде да преврне одар на коме је било тело Пресвете Дјеве, али му невидљиви Анђео Божји одсече обе руке које се дотакоше одра. Видевши ужас који му се догоди, он паде на земљу и поче да вапије Светим Апостолима: "Смилујте се на мене, слуге Христове!" Горко се покаја и са вером исповеди Мајку Бозју и Христа Спаситеља и тада доби исцељење, и обе руке му се вратише на место на којем су биле, и он се прикљуци онима који иђаху за телом Богомајке, поставши од тада ревносни присталица Христов.

Када је поворка стигла у Гетсиманију, тамо је са плачем и ридањем почело последње целивање пречистог тела Богоматериног. Тек увече Свети Апостоли су могли да га положе у гроб и великим каменом затворе улаз у пећину. Свети Апостоли проведоше крај гроба Пресвете Богородице у Гетсиманском врту три дана, молећи се и певајући псалме.

По промислу Божјем апостолу Томи није било суђено да присуствује погребу Мајке Божје. Досавши трећи дан у Гетсиманију, он се горким сузама окрену ка гробу и гласно изрази жалост што се не удостоји последњег благослова Мајке Бозје и опроштаја са Њом. Сазаливши се на њега, Апостоли одлучише да отворе гроб, и омогуће му утеху последњег поклоњења свештеним остацима Свагдадјеве. Али, откривши гроб, они у њему нађоше само Њене погребне овоје из којих се ширио небески миомир, и на тај начин се осведочише призором дивног вазнесења на Небо тела Пресвете Дјеве.

Увече истог дана, када се Апостоли сабраше у дому да вечерају, док су приносећи благодарење узносили к небу комад хлеба остављен у част Господа, јави им се Мајка Божја, окружена мноштвом Анђела, и рече: "Радујте се! Ја сам с вама у све дане довека". Ово је тако обрадовало Апостоле и све који су били са њима, те они ускликнуше: "Пресвета Богородице, помози нам!" Тако је успостављен почетак чина узношења панагије, тј. узношења хлеба у част Мајке Божје, који се и до данас очувао у манастирима.

Од тада Свети Апостоли се сами уверише и сву Цркву уверише у то да Пречиста Матер Божја би у трећи дан после погребења васкрснута од Сина и Бога Свога и у телу вазнесена на Небо. Свети Апостоли поново уђоше у гроб и узеше плаштаницу остављену за утеху тужнима и као нелажно сведочанство Богоматериног устанућа из гроба.

Празник Успења Пресвете Богородице се до данас с посебном свечаношћу празнује у Гетсиманији, на месту Њеног погребења. Заправо, нигде срце не бива тако потресено тугом због растанка са Божјом Мајком и нигде се не испуњава таквом радошћу и вером у Њено бескрајно и непрестано материнско посредовање за свет као тамо, на месту Њеног погребења.

Светигора, бр. 106-108, Успење 2001, стр. 3-10

**

Текст беседе преподобног Аве Јустина ћелијског и врањског о овом празнику у манастиру Ћелије 1974. године:

Ево, данас празнујемо први Празник, браћо и сестре, празнујемо други Васкрс. О првом Васкрсу васкрсао је Христос. А данас је други Васкрс, васкрс Пресвете Богомајке, Која је са телом узнесена на Небо. Данас се Она упокојила, као што се људи упокојавају. Али, када су је сви Апостоли испратили и сахранили, на погребу Пресвете Богомајке није био, по промислу Божјем, Свети Апостол Тома. Кад је после три дана дошао, он изјави жељу да хоће да целива гроб и свете мошти Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели да тела Пресвете Богомајке нема. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свима Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса.

Тако је, прва после Господа Христа, Богомајка и Богородица, доживела ту највећу радост да се узнесе са телом и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути на дан Страшнога Суда. Још један доказ тога јесте и данашњи велики Празник, када је тело Пресвете Богомајке узнесено изнад свих Небеса. То је пут наш, то је пут свакога човека.

Оно што је Господ Христос доживљавао у овоме свету, и чинио, Он је то све ради нас чинио, да бисмо и ми чинили за Њим. Он је дошао у овај свет да би нас сјединио са Собом, да нам да Живот Вечни, да нам да Истину Вечну, да нам да Правду Вечну, да нам да Љубав Вечну, да нам да Небеско Еванђеље. Јер исто Еванђеље важи и за Анђеле на Небу и за људе на Земљи. Истина Божја, вечна и бесмртна, важи и за Анђеле на Небу и за људе на Земљи. Тако, Правда Божија иста је Анђелима, и њу је донео Господ Христос на земљу. Добро Божје, Љубав Божја, све што је Божје, Господ Христос је донео пошто је постао човек. А Он је постао човек благодарећи Пречистој Богомајци, Која Га је родила на спасење свих нас. И постала тиме највећа Заступница свију нас. И рода људског Заступница и Помоћница. Јер, шта Она показује? Показује да је Господ Христос, Бог Истинити и Човек Истинити, дошао у овај свет да нам да Живот Вечни, да нам да Истину Вечну, да нам да Правду Вечну. Зато је Он најнеопходнији и најпотребнији људскоме бићу.

Чули сте данас свето Еванђеље Пресвете Богородице. Кад је Господ дошао у дом својих пријатеља, Лазара и његових сестара, Господ је као и увек учио присутне Божанским истинама. Тада је млађа сестра Марија села код ногу Исусових и слушала беседу Његову. А Марта домаћица, старија сестра, трудила се да боље дочека Спаситеља, да боље припреми нешто за ручак. И Марта журећи рече: „Господе, реци мојој сестри да ми помогне. Ето, ја сам у великом послу. А Он јој рече: Марта, Марта, бринеш за много, али је само једно потребно. Само је једно потребно”. То је – шта? Бити у вери Господа Исуса Христа и слушати заповести Његове и слушати поуке Његове. „Марија је добри део изабрала”, рече Спаситељ, то што је једино потребно човечјем бићу у свима световима. Да верује у Јединог Истинитог Бога и да живи по Његовим заповестима, то је Једино потребно свакоме људском бићу. То нам показује данашње Свето Еванђеље Пресвете Богомајке.

Јер, и нама треба васкрснути на дан Страшнога Суда. И нама треба изаћи са телом које је данас са нама, да се и оно очисти и васкрсне у Живот Вечни. То ће се несумњиво збити, доказ је ето то што је Господ васкрсао телом, и живи са телом на Небу, и изнад свих Небеса. И да се то исто десило са Пресветом Богомајком, и Она живи на Небу, и изнад свих Небеса. Јер, Она је прва испунила Еванђеље Господа Христа. Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа.

Данас је велики и Свети Празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божје. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним Животом, Небеским Животом. И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста Прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један свети Отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божја, Правда Божја, Добро Божје, Љубав Божја, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ.

Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету, и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.

**

Тропар (глас 1):

В рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице, преставиласја јеси к животу мати сушчи живота, и молитвами твојими избављајеши от смерти души нашја.

„Сачувала си девичанство иако си родила; и ниси оставила свет, мада си уснула, Богородице. Преместила си се у живот, јер си мати живота, и молитвама својим избављаш од смрти душе наше“.

**

Извор: Радио Слово љубве

Када чујемо реч „подвиг“ већина нас пред очима има слику необичних дела несвакидашњих личности, које красе изузетне одлике, о којима се ми, обични смртници, чак и не усуђуjeмо помислити. Како је тек нама, уморним од свакодневице! Међутим, реч „подвиг“ у руском језику је сродна речи „кретати се“, што значи не заустављати се на истом месту, расти, развијати се, а свако је у могућности то да постигне, а то је управо оно што се захтева од једног хришћанина.

Дакле, шта је то подвиг? Када обичан живот, обичног човека постаје подвижништво? И на каквом начелу подвижнички живот треба да се заснива? Како превазићи страхове, који су данас тако бројни? О томе ми разговарамо са архимандритом Мелхиседеком (Артјухином) – игуманом московског подворја Оптине Пустиње и храма Покрова Пресвете Богородице у Јасењеву, секретаром за штампу Синодалног одсека за манастире и монаштво.

– Оче Мелхиседек, хвала што сте пристали да одговорите на питања портала „Православие.Ru“.

– Добар дан.

– Данас бисмо хтели да попричамо о подвигу. Често у аскетској књижевности читамо о подвизима светих – у славу Христа и за стицање Светог Духа. Ми много знамо о подвизима обичних људи у рату. О таквим подвизима се приповеда у митовима и фолклору, али места има за подвиг и у свакодневном животу. А шта је то подвиг са тачке гледишта хришћанства?

– Ми смо обични људи, зато неки велики подвизи нису за нас. Пред нама је подвиг свакодневног живота. А која је полазна тачна таквог подвига? Хтео бих да вас подсетим на причу везану за генерала Суворова. Наша Покровска црква је меморијални храм подигнут у част Александра Васиљевича Суворова и свим руским војницима са једним од девет поклоничких крстова од белог камена, који је постављен поред храма. Када водим школске екскурзије, прилазим са децом овом крсту и читам: „Данас – учити, сутра – молити се, прекосутра – победе или славна смрт. Живот – Отаџбини, душа – Богу. Од 60 битака победио је у 60“. Али једанпут на једној међународној конференцији десио се следећи забавни догађај. Устаје академик и каже: „Знате, ипак је Александр Васиљевич победио 61 пут“. Сви су почели да листају своје iPad-ове, почели су да га исмејавају: тачно, 60, то је свима познат број. „Не, – каже, – 61“. Опет не разумеју: Он је поштовани академик, биограф војсковође – и изненада се појављују подаци и чињенице које се не уклапају у општеприхваћену слику. Он остаје при своме: „61“. „Али како је то могуће? Хајде да упоредимо чињенице“. – „Прва победа је победа над собом“. И онда су многи схватили: стварно, Суворов се родио кржљав, слаб, а потом је уследио унутрашњи подвиг живота, аскетизам, живот у хладноћи, глади, у шињелу да би сам искусио тај тешки војнички живот.

Дакле, прва победа је победа над самим собом. И баш зато, када смо разматрали тему нашег разговора, ја сам помислио: наша свакодневица нас подстиче на подвиг. А какав је то подвиг свакодневице? Ми ретко видимо подвиг који је упадљив, величанствен, јарки, знате то су они подвизи које не приказују на телевизији, када човек даје свој живот да би спасио други, уступа своје рукавице и капут за време великог мраза да би загрејао новорођенче док не дође хитна помоћ, једна сестра је тако грејала дете десет часова у својој капуљачи. То су стварно сјајне ствари и хвала Богу што оне постоје у нашим животима. Али ипак, ми живимо сасвим обичним животом, живимо у породици, у друштву, сви ми живимо међу другим људима. И тако се намеће питање, постоји ли или не, подвиг у том нашем обичном животу? Наравно да постоји! Казати нешто у правом тренутку, потом у право време нешто прећутати, нешто не приметити у прави час, или пак приметити.

Да ли је живот мајке са више деце подвиг? Јесте! Подвиг је и живот оца са више деце, који се труди да нађе два посла како би његова породица живела пристојним животом. Живот човека, који живи са старим родитељима је свакодневни повиг. Подвиг је такође када хришћанин стави пред себе циљ да оде у цркву на празник који пада на радни дан, макар на 15 минута, јер нема других могућности, мора да иде на посао, јер сваком је потребно да зарађује новац, људи живе у тешким условима, а празник или дан неког свеца, на пример Серафима Саровског, сваки хришћанин жарко жели да прослави. Тако се човек труди да барем на 15 минута посети храм. То је такође мали подвиг.Зашто? Зато што он пред собом има избор: посетити или не посетити храм. У складу са тим, унутрашња победа над самим собом представља свакодневни хришћански подвиг. Ми имамо такву могућност и ми можемо живети тај подвиг. Како је рекао апостол Павле: «Добар рат ратовах, трку заврших, и веру одржах» (2 Тим. 4: 7). То јест он је сачувао веру целог свог живота.

То је јако важна ствар. Већина људи се дели на две категорије: „хоћу“ и „треба“. Категорија „хоћу“ је телесна, а категорија „треба“ духовна.Тако и каже апостол Павле: «Јер ако живите по телу, помрећете, ако ли духом дела телесна умртвљујете, живећете» (ср.: Рим. 8: 13). И цео живот хришћанина своди се на то да не улаже у материјално, већ у духовно. И ми истовремено имамо неколико воља. Управо сада ми правимо интервју, а можда се неком од нас жури негде, или је уморан па му се спава, или жели да попије кафу, а може бити само жели да скрати радни дан, иако је наш тренутни рад веома важан. У нашој души истовремено постоје две воље: материјална и духовна. И важно је којој вољи човек даје предност, важно је која воља побеђује. То је непрекидни подвиг: избор између „хоћу“ и „треба“. Хоћу да спавам, а треба да радим. Нећу да перем судове, а требало би. Нећу болеснику опет да мењам постељину, а требало би. Нећу некоме да опростим, а треба. Нећу да позовем неког да поразговарам с њим, а требало би то да урадим. Живот хришћанина се разликује од живота обичног човека управо због тога што код хришћанина преовладава „треба“ у односу на „хоћу“

– Оче, Ви сте поменули преподобног Серафима Саровског који је био подвижник. Сам израз „подвижнички живот“ подразумева да је то живот у подвигу. Узмимо да човек одлучи да води подвижнички живот. Одакле треба да почне? Какве грешке треба да избегава? Како да се на том путу не спотакне?

– Оптиснки старци су говорили: „Све краси умереност, крајности су бесовске“ Тојест, све крајности су демонске. Постојао је један израз код отаца, један алгоритам и правац живота: Тело своје оптерети онолико колико може да издржи и сав свој подвиг усмери на „унутрашњег човека“. Не једи, не пиј, не спавај, делај подвиг, пости, поштуј молитвена правила, све је то изванредно важно. Али све то треба да уроди плодом. Каквим? Ја се молим не због тога да би мени било добро, већ да бих ја био добар. Не да би мени било боље, већ да бих ја био бољи. Тај животни оријентир никада не треба изгубити.

Још је Достојевски говорио: „Многи мисле о томе како живети, а само појединци – која је сврха живљења“.Који је циљ мог живота, који је циљ подвига? Циљ је да се ја изменим изнутра, да ја почнем да личим на Господа, као што деца личе на свога оца. То је цео смисао нашег хришћанског живота: да постанемо другачији изнутра. Не да се промени живот који нас окружује, него да ми изнутра будемо друкчији, јер само од тога зависи квалитет нашег живота. Јер ако је у теби завист, злоба, теби ће увек нешто фалити. То је због тога што ти мислиш да се квалитет живота, или срећа у животу, састоји од тога што ти не поседујеш или немаш. А тако не треба да се размишља. Не треба да мислиш – када ја будем имао то и то, тада ће мој живот бити квалитетан, тада ћу ја бити срећан. Него када се десе промене на боље у твом духовном животу, тада ћеш и доћи до праве среће, чему свако од нас стреми.

Неки мудар човек је рекао: „Срећа је када те разумеју. Велика срећа је када те воле. А највећа срећа је када ти волиш“. И управо то је подвиг о коме причамо. Ми бисмо сви желели да нас воле. Сви бисмо желели да нас уважавају, да на нас обраћају пажњу. Али када је то правац нечијег живота, тај никада неће наћи ту љубав и пажњу коју тражи, јер као што је Александар Сергејевич Пушкин указао: на почетку ново корито, па нова кућа, потом племићко звање и на крају „златна рибице хоћу да ти будеш мој слуга“ – нема краја људској похлепи и жељама. А наша главна жеља треба да буде да изменимо сами себе. И где треба да почне подвиг, ето од те мале победе.

Ми смо споменули Светог Серафима Саровског. А знате ли који је подвиг био један од најважнијих у његовом животу, онај што га је учинио светим? Многи ће можда бити изненађени, али чињенице из његове биографије сведоче о томе: он је сваке недеље исчитавао чиват Нови завет. За прва четири дана – по једно Јеванђеље: по Матеју, Марку, Луки и Јовану, а за преостала три дана Дела апостолска, Апостолске посланице и Откровење Јованово. Ето, то је њега направило светим: он је живео Свето Писмо. Он је хтео да се уподоби Светом Писму, да се уподоби Христу. То и јесте почетак подвига – трагати за вољом Божијом. Какав треба да постанем? Какав треба да будем? То и јесте правац наше воље. Не „хоћу“, него какав треба да постанем.

– Оче, а како можемо разликовати када је „мени добро“ и када „сам ја добар“?

– У пракси, „мени ће бити добро“, онда када „ја постанем добар“ и када преко тога и другима око мене буде добро. Запамтио сам мисао једног мудрог човека. Он је рекао: Није потребно бити важан, важно је бити потребним. И зато када се ти трудиш да будеш потребан – ти опажаш радост коју осећаш због тога што си некоме потребан.

Недавно смо разговарали телефоном са нашим оцем намесником – архимандритом Венедиктом кога сви ми волимо и поштујемо. И он се сетио како нису могли да наговоре братију да воде екскурзије: кажу, екскурзије нарушавају унутрашњи мир монаха, реч је о 30 људи, међу њима су и жене, одевене овако, и онако… Многи нису пристајали. А када су почели да воде екскурзије многи су рекли: „Оче-намесниче, каква је то радост да сам некоме потребан, да сам одговорио на неко питање, упознао сам их са Оптином, пренео сам некоме мисли наших Оптинских стараца. То је таква радост, као да сам се причестио“». Ево што се десило – победа! Хоћу да седим у келији, да се молим, да читам свете оце, да будем са Богом, да читам Јеванђеље, да водим живот у самоћи. Али постоји још и степен када треба да то поделиш. И када човек подели то што је у њему он превазилази своје „нећу“, подчињава се тој вољи – „треба“, ево, ту и јесте тај хришћански подвиг, о којем говоримо.

Када „треба“ постаје јаче од „хоћу“ то и јесте тај тренутак превазилажења, то и јесте тај хришћански подвиг. А какви су његови плодови? А његово плодови су следећи: кроз „треба“ долази радост коју сам и тражио. Зарад чега си хтео да се молиш? Да би имао духовну радост. Зарад чега си хтео да остајеш у келији? Да би била духовна радост. А она је дошла другим путем, кроз служење. И то је алгоритам, то је правац који нам је сам Христос задао: «Као што ни Син Човечији није дошао да му служе, него да служи и дадне живот свој у откуп за многе» (ср.: Мт. 20: 28). И када човек у томе тражи радост, тражи радост у служењу, он је налази.

Сећам се да је један од изузетних савремених светих отаца, отац Василије Јермаков, говорио: „Наш живот није место за одмор, он је место за подвиг“. Он је и сам био такав, сам је све време био са људима, сам све време међу људима, тако да кажем старац међу мирјанима. Био је радост међу њима и таквим су га и доживљавали. Зашто? Човек дајући добија. То је тај парадокс.

Узгред, старац Пајсије Светогорски је говорио: „Кроз жртвену службу Бог даје двоструко здравље“. Ми баш то не можемо да разумемо, ми желимо да би све било на време, уравнотежени распоред рада и одмора, да не претерамо у раду, да не претерамо у молитви. Да би све било на време: треба се одморити на време, појести на време, наспавати се. Све је то у реду, ако од твог живота не зависи живот других људи. Ми сада записујемо интервју, а можда ја у овом тренутку хоћу да спавам. Или хоћу да презалогајим. Али постоји реч „хоћу“, а постоји реч „треба“. Ми нешто радимо, неко добро дело, и ја се надам да ће то уродити плодом. И човек је увек између те две ствари, између „хоћу“ и „треба“. И ово је начин нашег хришћанског живота који се гради у средишту таквог избора: некада посрнемо, некада урадимо, избор је на нама. Ето управо томе и посвећују хришћани свој живот да би досегли снагу Христову, да би човеку на првом месту било „треба“.

– Данас ми живимо у свету пуном искушења, у свету, где има и раскоши, и комфора. Где у таквој ситуацији достизати подвиг?

– Ја не сматрам да нечија раскош, нечији комфор треба да се тичу нас. Живе такви људи, имају такву могућност, хвала Богу, то је њихов начин живота. А на шта треба да буде усмерен живот хришћанина? Бити задовољан са малим стварима, бити задовољан само са неопходним стварима. И то је такође подвиг. Да не би осећај зависти према раскоши коју видимо, према комфору који видимо, доводио човека до сазнања сопствене неостварености, своје инфериорности: кажу људи, мени нешто фали, а ево, други имају. Јер неки људи верују да здравље пружа квалитет живота и срећу. А под великим квалитетом живота и великом срећом неки људи подразумевају и здравље и новац. А још већа срећа и комфор су им: здравље, новац, лепота и власт. И можемо до бесконачности тако набрајати.

А шта је ипак истинска срећа? Једна од интерпретација овог појма се састоји у томе да је истинска срећа да човек буде духовно слободан од свега тога. Светитељ Јован Златоусти некада је рекао: „Сиромашан човек није онај који има мало новца, него онај који не зна да буде задовољан са само неопходним стварима. Богат човек није онај који има много новца, него онај који зна да буде задовољан са само неопходним стварима. Здрав човек није онај који нема болести, него онај који се не жали док болује. Болестан човек није онај који има пуно болести, него онај који се монго жали док болује“. Испоставља се да је оцена квалитета живота унутар нас. И зато је подвиг у томе да научимо да будемо задовољни са само неопходним стварима. А Богу треба да захваљујеш на томе што имаш, а не да тежиш ка томе што немаш. Може се тежити ка бољем животу, али под једним условом: „Не моја воља, Господе, а твоја да буде“. Ако имаш могућност да купиш нова кола – купи их. Ако немаш могућности – немој да гледаш около, немој да се осврћеш и немој да се жалиш да немаш кола која желиш. Немој да се жалиш на родитеље, немој да се жалиш на свог мужа, немој да се жалиш на своју жену. Немој да се жалиш на крају крајева због свог здравља, јер треба да се бавиш својим здрављем, али оно није у твојим рукама.

– Како се човек стално не би жалио треба ли исто да достигне неки подвиг?

– Унутрашњи. А ако хоћеш да промениш нешто у спољном животу и тежиш у њему ка нечему бољем такође ти треба подвиг. Хоћеш нова кола? Уради нешто у том циљу, нађи још један посао. Хоћеш да имаш малу кућу у предграђу где би могао да поведеш своју вишечлану породицу? Немој само да машташ, треба нешто и да урадиш, треба да радиш не само оно шти ти се свиђа, не само „хоћу“, него и оно што треба. Ако хоћеш нешто, треба да се потрудиш. Ако ништа не посејеш онда нећеш ништа ни пожњети.

Ако си задовољан са нечим, хвала Богу да си задовољан. Али када имаш породицу, оно са чим можеш бити задовољан ти са твојом страћаром или сломљеним каучем и то може задовољавати тебе, али не твоју жену, не твоју децу, не твоју маму, не твог тату. Зато треба увек мислити не само о томе што је довољно теби, али и о томе шта задовољава потребе твојих рођака и ближњих. Можда би у твом аскетизму и у твом унутрашњем подвигу теби била довољна само каша од хељде за Божићни пост, али твојој породици треба више од каше од хељде, треба им још и риба. Ја намерно преувеличавам да бих подвукао: када нисмо сами, није довољно само то што је по нашем мишљењу довољно за нас. Треба мислити и о томе шта је довољно за нашу породицу и за људе који нас окружују. И то је исто стални подвиг, имати такав склоп мисли јер још је премудри филозоф Сократ једном рекао: „Истинит живот није живот само за себе“. И када се човек овим руководи то је правилно устројство. И то је подвиг.

Ми се рађамо као егоисти и већину живота проводимо у егоизму. Зашто се распадају породице? Нашли су се два егоиста и не могу да се договоре ко коме треба да попусти. Ето управо у томе је трагедија наше савремене породице. Од 1000 бракова, 700 се заврашавају разводом. Не чак ни половина, већ 700! 7 од 10 бракова се распадне. А зашто? Зато што сви стављају „хоћу“ на прво место. Хоћу да он(а) буде леп(а), брижљив(а), паметан(на), образован(а) и да служи мени. Златна рибице, служи ми. И она и он желе скоро исто и нико неће да служи другоме. Нико неће да се руководи начелом „треба“. Сви се руководе принципом „хоћу“ и од тога потичу све невоље. Нема подвига, нема превазилажења урођеног егоизма. Али хришћанин је човек који устремљен ка другима, а не ка себи: мисао о другима треба да буде испред наших мисли о себи.

– Оче Мелхиседек, споменули сте оца Василија Јермакова…

– …кога сам имао среће да упознам. Узгред, када је он долазио у Оптину Пустињу, боравио је код мене у лазарету, ја сам га тада водио до 1997 године док се нисам обрео на подворју у Москви.

– Да ли је отац Василијебио упечатљив?

Из дана у дан са народом – подвиг свештеничког живота оца Василија Јермакова

– Да. Он је баш био пример подвига – подвига свештеничког служења у парохији. Сећам се, многи су му говорили: „Чуј, па што се бавиш народом?!“ А он им је одговарао: „Ја никог не зовем. Ви се не бавите њима и зато сви они иду код мене“». Сећам се: парохијска кућа, отац сваког прима, седи за столом, прича са сваким. Када би сви тако радили, наравно, толико народа не би долазило код њега. И тако из дана у дан са народом – то је исто јако велики подвиг свештеничког живота. И сваком од нас ко памти оца Василија, ко је читао или ће читати још о његовом животу, то је сваком свештенику наук – усвојити пример његовог подвига и не избегавати своју паству.

– Отац Василије је био породични свештеник, отац Пајисије – монах. Испоставља се да је подвиг и за обичне људе?

– Наравно.

– Ми живимо у свету, у којом се судећи по вестима, дешавају разноврсне катаклизме, трагедије… Не, добрих догађаја такође има много, хвала Богу. Али људи су јако уплашени. И о породици сте све тачно рекли и понекад је страшно ступати у неку везу, јер је страшно: и за себе страшно, и за другог човека, и уопште страшно да ли ћеш успети или не? У вези са тим је следеће питање: да ли се може ускладити подвиг са страхом и како може бити савладан тај страх?

– Ви сте споменули до чега доводи страх – до сумње да ли да створиш породицу или не? Ја се сећам оца Јована (Крестјанкина) који је говорио да је цела Русија живела у складу са таквим принципом: „Ка смрти се спремај, а жито сеј“. Зато страх оставити страху, а свакодневицу – свакодневици. Зато и породицу треба стварати, и треба сеупознавати, и не треба да се плашиш да ли ћеш успети или не. Све ћеш успети ако будеш имао унутрашње расположење да живиш у име другог човека. За сваки корак који ми начинимо, Бог нам узврати са девет корака у сусрет.

Подвиг не иде са страхом. Руска пословица нас учи: очи се боје, а руке раде. Ти си нешто замислио у свом животу, замислио си на пример да водиш ТВ емисије. Разумљиво је да у томе има много потешкоћа: треба наћи људе, обезбедити технику, средства и финансије… Када би човек пред очима држао све проблеме који га очекују, он никада не би ни макао с места. Треба пре свега мислити о користи дела, које хоћеш да створиш. И увек памтити главну ствар: свако дело почиње од првог корака. И не треба се плашити ако је пред тобом још 10 хиљада километара пута. Пут почиње с првим кораком, уради то, а после ћеш се снаћи у следећој ситуацији. Наумио си да изградиш кућу – почни од малог улагања у тај дом. Нова специјалност, нова струка, допунски извор прихода. Да ли ћеш успети или не, то нико не зна, али почни нешто да радиш ка свом циљу и то ће већ бити приметно. Јер, онај који не започиње, тај и не постиже ништа. То су спољашњи страхови.

Треба да постоји унутрашњи страх. Не бој се никога до Бога јединога. Ето, кога се треба плашити. Треба се плашити да не одступимо од Цркве, од унутрашњих начела, од својих обећања, од своје вере. Ето, чега се треба плашити. А наш спољашњи живот је у рукама Божијим. Ако ми нисмо војници, политичари, економисти или народни посланици, мало шта можемо променити у овом животу. Треба мењати однос према свом животу, а тај однос треба да буде: све је у рукама Божијим, ништа рђаво, лоше не може се десити до тог тренутка када ми не дамо повод томе. А спољне околности: курс долара, незапосленост, цена нафте на светском тржишту – све то утиче на наш живот, али они не могу да дефинишу наш живот. Да дефинише наш живот може само вера, живот у складу са вером и унутрашњи подвиг. Било је и горих времена. Тако да је све у теби.

Ако си ти незадовољан својим животом – то незадовољство ће те појести изнутра. Ако умеш да трпиш у свом животу, све ће бити нормално у твојој души. Не причам о неком усхићењу, али нека буде такво осећање: ја нешто већ могу да урадим, нешто већ могу да зарадим, могу да водим унутрашњи духовни живот. Нико ти не брани да идеш у цркву, нико ти не брани да се бориш са самим собом, нико ти не брани да помажеш другима. Све то ти нико не брани! Имаћеш и мир и радост и духовни комфор. Све је унутар тебе, јер нико ти не брани да живиш по мери вере, да чиниш добра дела и достижеш добри подвиг у борби са самим собом

Ми смо дужни да побољшавамо живот око нас, помажући једни другима да живимо у хришћанској солидарности.

Наравно, ми нисмо одушевљени са свим што се око нас дешава, али колико можемо ми побољшавамо тај живот око нас, помажући једни другима да живимо у хришћанској солидарности – почевши од круга породице, па до парохије, и ако смо у могућности и шире од граница наше мале средине у којој живимо, јер смо сви у обавези да помажемо једни другима. Ми ублажавамо све те негативне ствари које примећујемо, јер како нас апостол Павле позива: «Дужни смо пак ми јаки слабости слабих носити, и не себи угађати» (ср.: Рим. 15: 1) Чујеш? Опет се појављује реч „дужни“. Силни су дужни да носе немоћ слабих, а не да угађају себи. Зато што на почетку ти служиш, а потом теби служе. Често се шалим: боље је посећивати дом за старе, него лежати у дому за старе. Ко не буде радио за своју децу, радиће за лекове. Нажалост, таква је суштина нашег свакодневног живота. Таман када будеш престао да служиш, теби ће требати неко да те служи. И зато је боље умрети на раду при испуњавању својих обавеза.

С архимандритом Мелхиседеком (Артјухином)
разговарао Никита Филатов
С руског Александар Ђокић и Ана Ведјајева
Архимандрит Мелхиседек Артјухин

Брадача се налази  у атару средњевековног пазарног места Кула, једног од најбогатијих насеља у Браничеву у то време. Око 3 километра је удаљен од главог пута, преко реке Витовнице. Настао у приближно исто време када и манастир Заова, срушен од стране Турака, али за његову обнову је морало проћи много више времена. Манастир је обновљен тек крајем ХХ века, на постојећим рушевинама и темељима старог манастира.

Из вести о преписивању црквених књига можемо закључити да је Брадача кроз дужи временски период била манастир који је окупљао преписиваче и представљао значајнији верски и културни центар. Какав је значај имао можемо назрети захваљујућим археолошким налазима у самој цркви и око ње. Према речима свештеника Десимира Јовића, у цркви је нађено 10 људских скелета. Посебну пажњу привлачи скелет жене пронађен напољу, одмах изнад олтара. Сахрањена је са малим дететом у наручју и великим ковачким ексером у глави. Крај ње био је костур девојчице од 12-так година.

Велики број књига нестао је у турским пљачкањима и паљењима и српским бежанијама и сеобама.

Најстарији писани помен потиче из 16 века, када је манастир био „жив“ и активан. Када га је крајем 17 века посетио патријарх Арсеније Чарнојевић, будући предводник у Великој сеоби Срба, био је пуст и у рушевинама. Узео је неколико минеја из опустеле цркве и понео их са собом. У минеју за месец април патријарх  Арсеније је записао :“На путу по нахији браничевској нађох ову књигу манастира Брадаче. Манастир пак овај беше запустео… и узех је на службу нашој смерности. Ако ли се поврати манастир Брадача, опет да буде манастиру на службу и ником другом. Ко је отме – да му није просто него проклето“.

Народно предање везује ову светињу за страдање сестре Јелице, а оно се приписује времену кнеза Лазара. Верује се да је манастир настао на месту где је пала њена брада. Слично  Заови и  Брадачи и остали манастири који су настали у браничевском крају добијали су имена према деловима тела растргнуте сестре Јелице, манастири:  Сестрољин и Рукумија.

https://toomc.org/manastir-bradaca

Када погибе папа Стефан (в. 2. авг.), на његово место би постављен Сикст свети, који беше родом Атињанин, испрва филозоф а потом хришћанин. У то време епископи римски гинули су један за другим тако, да постати епископом у Риму значило је што и бити изведен на смрт.

Цар Декије беше решен, да уништи хришћанство и папа Сикст убрзо би изведен на суд са два своја ђакона, Феликисимом и Агапитом. Када их поведоше у тамницу, рече Лаврентије папи: „Куда идеш, оче, без сина? Куда, архијереју, без архиђакона твога?“ Папа га утеши прорекавши му, да ће и он још веће муке за Христа поднети и ускоро за њим поћи.

И заиста, чим посекоше Сикста и она два његова ђакона, Лаврентије би ухваћен. Претходно он беше привео у ред све своје и црквене ствари. Као ризничар и економ црквени он пренесе све црквене драгоцености у дом неке удове, Кириакије. Томприликом он исцели Кириакију од тешке главобоље додиром руку, а слепцу Крискентиону поврати вид. Бачен у тамницу Лаврентије и тамо исцели од слепила неког дугогодишњег сужња Лукилија, и крсти га по том. Видећи то крсти се и тамничар Иполит, који после пострада за Христа (в. 13 авг.).

Како се Лаврентије не хте одрећи Христа, него шта више саветоваше цара Декија, да се он одрекне лажних богова, то би бијен камењем по лицу, и поцелом телу скорпионом, т.ј. синџиром са оштрим зупцима. Неки војник Роман, присутан мучењу, поверова у Христа, и би одмах посечен. Најзад метнуше Лаврентија нага на гвоздену лесу, и подложише огањ. Пекући се на огњу св. Лаврентије захваљиваше Богу и ругаше се цару због незнабоштва. Када предаде своју чисту и јуначку душу Богу, тело његово узе ноћу Иполит и однесенајпре у дом Кириакије, а после у једну пећину, где га чесно сахрани. Пострада св. Лаврентије са осталима 258 год.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Лаврентије, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

https://mitropolija.com/2025/08/22/sveti-mucenik-i-arhidjakon-lavrentije-2/

За ово кратко време, које имам на располагању, циљ ми је да истакнем само неколико основних момената изузетно важних, бар по мом мишљењу, за проналажење одговора на постављену тему.

Пре свега подвукао бих да је, заиста, израз ”мистика”, ”мистицизам”, по свом садржају магловит и као такав није у стању да нам укаже на оно што је срж хришћанства. С правом је говорио један од највећих савремених православних богослова, Георгије Флоровски, да је хришћанство себе одувек сматрало као васељенску и космичку Истину. Хришћанство, изворно схваћено, почива не на мистици, па ни на естетици обредољубаца. Оно почива на ономе што је малопре Жарко Видовић дефинисао као мистирион, тј. почива на светотајни, и то светотајни Личности. Хришћанство себе осећа и сазнаје као плод сазрео из неразоривог, реалног сусрета човека и космоса са живим Богом. Зато, ако из њега мислимо о њему и ако из њега о њему говоримо, онда би највернији исказ за њега био да је оно – по схватању Достојевског, формулисано речима оца Јустина Поповића – богочовечански реализам. У њему не само што се доживљава откривење живога Бога, него истовремено и пуноћа овог реалног света и овог и оваквог реланог историјског човека. Било какво обезличење или ишчезнуће, у времену или вечности, Бога или света или човека, неспојиво је са хришћанским виђењем и поимањем свега постојећег. Карактеристично је да Апостол Павле говори не само о вечном очувању, кроз преображење и васкрсење, људи и свих бића, него говори и о ”искупљењу времена”, тј. о урастању сваког временског трена, и свега што се у времену збива, у вечни незалазни век.

Ту дубоку самосвест о страшној својој и уопште људској одговорности за сваки човеку подарени временски трен (у сваком трену је реално присутна вечност и могућност за постигнуће и достигнуће те вечности), Апостол Павле није измислио сам. Њој се научио од самог Христа. Први је Христос у историји изговорио ону потресну, по смислу и далекосежном значењу, реченицу: да ће сваки човек дати ”одговора на Страшном суду” – то значи на дан када ће бити свођен биланс свих збивања у времену – за сваку празну реч. Чини се да је немогуће наћи сличну тврдњу изражену људским језиком, која би тако јасно дефинисала и афирмисала реални космички и људски живот, схваћен као живот целовитог дела и стваралачке праксе, и која би са таквом збиљом истицала одговорност за сваки трен, овог јединог њему датог времена и историје.

Ето због чега је свака ”мистика” или ”мистицизам” субјективни или транссубјективни, религиозни или идеолошки, тј. све оно што у себе реално не укључује овдашње и садашње, прошло и будуће – нешто потпуно туђе и неприхватљиво за хришћанство, јер је по својој природи празна реч, и празно дело, нешто бесплодно, празно и лажно, неодговорно и нереално.

Да изворна јудео-хришћанска традиција није пријатељ неисторичности и апстрактних мистицизама, било религиозних, било философских, то се даде закључити и из библијског појма Бога. Библијски Бог није апстрактни Апсолут философа. Он је Бог Авраама, Исаака и Јакова, живи Бог који своју тајну саопштава живим људима и бићима, долазећи у општење са њима. Он себе назива Богом живих, а не Богом мртвих. То је Бог који улази у време и историју, у матицу живота, јављајући се као извор и увир и смисао свега постојећег, као Почетак и Пуноћа света.

БОГ И ИСТОРИЈСКО ВРЕМЕ

Прошли пут је добро истакнуто да по хришћанском виђењу и доживљају стварности, то улажење Бога у творевину и историјско време долази до свог врхунца у оваплоћењу Бога Логоса. По речима Јована Богослова, када је дошла пуноћа времена: ”Логос постаде тело и усели се у нас и видесмо славу његову, као славу Јединородног од Оца, пуног благодати и истине” (Јн. 1, 14).  За тај догађај је, по учењу Отаца Цркве, везан и сам настанак света. Тај догађај је схваћен и прихваћен као пуноћа свих збивања космичких и историјских, до њега, али и као темељ, ипостас, постамент, унутарња покретачка снага, привлачност и критериј, свих збивања после њега –  у историји и метаисторији, у времену и вечности есхатона. Зато у хришћанству може бити речи само о тајни тог непоновљивог Догађаја и динамичког историјског догађања и смисленог збивања, како у области човечног тако и у области космичког, присно везаних за тај јединствени догађај Оваплоћења Бога Логоса.

Отац Атанасије је прошли пут говорио о значају тог Догађаја за човека, као реалне могућности за негов раст у ”простору“ Христа, као земље живих, и његове Цркве, као његовог тела, и неуништиве заједнице. Чини се, међутим, да Отац Атанасије није стигао да довољно осветли космолошку страну те тајне, тог мистириона. Јер, не треба изгубити из вида да је по библијском виђењу Логос који ”постаде тело и усели се у нас“, исти онај Логос, ”кроз кога је све постало што је постало“ (Јн. 1,3). Отуда је целокупна творевина по својој природи логосна, словесна, као дело стваралачког Логоса Божијег. Ако је творевина логосна по природи, онда и све што се догађа у њој и са њом, не може бити последица слепог случаја нити заробљеник бесмисленог, порочног, кружног бескраја и неразумља, односно бесловесности.

За библијско Откривење космос и збивања у њему не значе стално кружење, неминовно настајање и космички сломоврати, катастрофе, вечно исте безлике стварности – као што то постоји у пантеизму, или још више у материјализму. Он није ни еманација безличног Једног (као код Плотина, гностика – старих и нових, као у будизму и политеизму). Он није ни обезличујуће утапање и враћање у њега мноштвености бића. Библија уноси један потпуно нови, древном свету непознати, појам о свету и његовом односу према Божанству. То је појам стварања света ни из чега. Свет има почетак, а то значи: он је нешто потпуно ново, како по свом настанку, тако и по начину свога постојања. О томе сведочи прва реченица прве библијске књиге, књиге Постања: ”У почетку створи Бог небо и земљу“. Свет је нешто друго, и другачије и ново, нешто што постоји на нов и само себи својствен начин. Створеност је основно својство света и свега у свету. А то значи да он није дело природе – макар да се ради о божанској природи или нужности, неопходности, него је дело слободе, слободне воље и љубави. Слобода је у корену творевине.

Условљени једино створеношћу, космос и бића у њему су отворена за узраст управо том својом словесношћу и божанском слободом, којом су стекли, у самом почетку, своје простобитије (израз Максима Исповедника), и својом унутарњом пријемчивошћу и призваношћу на слободу. Од самог настанка свет и све у њему има свој лик, и то непоновљиви лик, има у себи запретан зачетак своје тајне и свог вечног смисла. (То је оно што је малопре Жарко Видовић дефинисао као ”лепоту суштог, прослављеног Богом у његовој издвојености“.) Та тајна има свој почетак, зато је она уистину нова. Тај почетак је у вечном Логосу и слободи божанске воље и вечне мудрости. Зато је та новина пуна вечног смисла и значења.

Библијски схваћен свет почива на сусрету слободне божанске љубави – она се назива у Новом Завету агапи – и у њему присутног, и, аналогно његовом напретку и расту, све присутнијег и целовитијег благодарног узвраћања на ту љубав (ерос), свих бића и свих твари. Све створено има свој језик. Разговор је у природи ствари, јер је у природи свега призив на заједницу и лично општење. Та заједница личног Бога и разноликих створених бића и твари започиње настанком творевине, њеним простобитијем (значи њеним једноставним постојањем), односно учешћем у бићетворним силама Божјим. Она се продубљује и постаје све приснија кроз узраст створења до добробитија, коме следи вечно добробитије – (то су све изрази Максима Исповедника и других Отаца византијских).

ЧОВЕКОВО СТВАРАЊЕ И ЗАЈЕДНИЦА

Начин човековог стварања, како га Библија представља, а хришћанска егзегеза тумачи, указује да је човек по природи један, али и биће призвано самим настанком на заједницу. Заједница је у природи човека, јер је заједница у природи Бог као његовог творца. Из овога је јасно да за хришћанство заједница није само социолошко-етички појам, него и онтолошки. Али, новозаветно гледано, не само онтолошки него и есхатолошки појам. (”Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби; да и они у нама једно буду“, Јн. 17, 21). То јовановско утемељене космолошко антрополошког јединства и заједнице на вечној божанској заједници Лица и њиховом јединству, отвара човеку и свету бескрајне могућности, чувајући их од обезличења и од дезинтеграције, и дајући им могућност вечног ка бољем напредовању.

Но, да се вратимо оној наведеној Мојсијевској представи Духа Светога који лебди над првобитним водама и којим човек постаје ”душа жива“. Враћамо се њој стога што нам она може послужити као најбољи кључ и средство за поимање хришћанског одгонетања свих догађања и збивања са светом и човеком, како у историји тако и метаисторији.

Са истом представом и виђењем, само још јасније израженим, срећемо се у опису начина Христовог рођења од Духа Светог и Марије Дјеве. (Анђео говори Богородици: ”Дух Свети доћи ће на тебе и Сила Вишњега осјениће те”, Лк. 1, 35). Исти опис налазимо код Еванђелиста и при излагању догађаја Богојављења на реци Јордану.  На Исуса, кога Јован Претеча крштава у Јордану, силази Дух Свети у виду голуба и чује се глас Очев: ”Ово је Син мој вољени, који је по мојој вољи”. Сам Јован о томе сведочи: Видјех Духа гдје силази с неба као голуб и стаде на њему” (Мр. 1, 11; Јн. 1, 32). Тога истога Духа, који је говорио кроз пророке, сам Христос обећава својим ученицима пред своје страдање и распеће, говорећим им: И ја ћу умолити оца, и даће вам другога Утјешитеља да буде с вама вавијек:  Духа истине, којега свијет не може примити, јер га не види нити га познаје; а ви га познајете, јер у вама стоји, и у вама ћe бити. Heћу вас оставити сиротне; доћи ћу к вама“. (Јн. 14, 16-18).

На начин првобитног стварања особито подсећају Христове речи упућене његовим апостолима по васкрсењу и чин којим он  пропраћа те речи: ”А Исус им рече опет: мир вам;  као што Отац посла мене и ја шаљем вас. И ово рекавши дуну, и рече им: примите Дух Свети“. (Јн. 20, 21-22). Та подударност није никакво чудо кад знамо да је основно својство Христовог самосазнања, прихваћено у хришћанској традицији као једна од главних новозаветних истина, да је његово Рођење и долазак у свет – ново стварање и поновно рађање човека. (”Ако се ко наново не роди, каже он ученом Никодиму, не може видјети Царства Божијега”, додајући: ”ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије. Што је рођено од тијела, тијело је, а што је рођено од Духа, Дух је.” Јн. 2,3, 5-6.)

Силазак, пак Духа Светога на Апостоле у дан Педесетнице у виду огњених језика, прихваћено је у целокупном хришћанском Предању не само као рођендан Цркве, него и као врхунац и пуноћа свих дотадашњих историјских богојављења и збивања, и као предуказање свега онога што ће доћи у есхатону. Сав живот Цркве и све оно што се хришћанским језиком у њој назива Светим тајнама, мистиријама, и врлинама, засновано је на том сусрету и сједињењу Духа и материје, Духа и човека, Духа и воде, Духа и времена и збивања у времену, Духа и историје света и човека. Духом Божијим хаос постаје космос и лепота; Духом бића постају ,душа жива“; Духом прах земаљски постаје човек; од Духа и Дјеве се рађа Бог; Духом човек, створен, по речима Оца Јустина Поповића, као потенцијални Богочовек, постаје истински богочовек, тј. Бог по благодати.

ЖИВОТ ЦРКВЕ И СЛОБОДА

Једном речју: по хришћанском виђењу и доживљају стварности, све постојеће, особито словесна бића, призвано је да уђе у оно што се литургијским језиком назива ”заједница Духа Светога“. Све је призвано, не само човек, да прими ”печат дара Духа Светога“ – то је формула која се изговара приликом миропомазања новокрштенога. Зато ако може бити речи о хришћанској мистици, онда је то мистика благодатног живота у Духу Светоме. Само њиме запечаћена створена бића никад не пропадају, јер он је вечан. Њиме свако истинско заједништво стиче дар вечности и неразорности. Њиме свако биће чува и прославља вечном божанском славом свој лик и остварује свој вечни смисао и назначење у заједници са свима створењима и са свима светима. Наравно, уколико то жели и уколико то хоће. Новина начина постојања творевине у односу на Божји начин постојања и у њој запретани дар слободе, указују на то да то узрастање у заједници Духа Светога, то узрастање човека у богочовека као свој коначни циљ, зависи не само од Бога него и од створених словесних слободних бића. Злоупотреба тог дара слободе је извор једног другог аспекта историје, њеног трагизма, и извор појаве зла, настанка ”тајне безакоња” о којој говори Нови Завет, и о којој је било речи прошли пут. (Но то је тема за себе и за неку другу прилику, како због недостатка времена тако и због њене комплексности и замршености.

Оно чему би овде требало посветити пажњу, то је питање самог начина на који се остварује заједница између Бога и човека. Кад то кажем не мислим само на оно што светогорски монаси називају ”проливање крви ради стицања Духа Светога“, тј. не мислим само на подвижништво, труд и целовиту праксу и деловање, у оквирима историје сваког човека, које је неминовни предуслов за сусрет Богом прослављеног човека са славом и вечном светлошћу Божијом. Овде мислим на нешто друго, а то је: – поставља се питање како је могуће да дође до сједињења, општења и прожимања између Бога и створених бића, а да при том творевина остане творевина а Бог да остане Бог, тј. како је могуће да, по речима Христовим упућеним Богу Оцу, сви буду једно као што смо ми“, а да при том не дође до пантеистичког мешања Бога и твари, или до обезличења и ишчезнућа твари у Богу? У Предању Цркве Истока, тј. Православне Цркве, постоји један видовит одговор који је коренито другачији од философског одговора на то питање, па чак и од одговора који даје на њега западна средњовековна и нововековна хришћанска традиција.

О чему је овде реч? О богато разрађеном, и кроз векове разрађиваном од стране највећих умова хришћанског Истока, учења о разликовању у Богу божанске суштине и енергије – божанског начина постојања и делања. Укратко: по том учењу, Бог је по суштини неприступан, безимен, надимен и непричастан. Но исти Он својим вечним и нествореним силама и енергијама које су из суштине али различите од ње, ствара, промишља, прославља, просветљује свет и човека, долазећи у истинску заједницу са свим створењима. Тако Бог може бити непричастан по суштини, а и заједница са њим – истинска заједница али по његовој вечној сили и енергији, не по суштини. Апофатика је срж овог учења. То учење је особито разрађено код Кападокијских Отаца IV века, у списима Дионисија Аеропагита, код Максима Исповедника, да би код исихаста XIV века добило своје пуно образложење, особито у делима челника исихаста XIV века, Св. Григорија Паламе.

С обзиром, међутим, да је то једна изузетно важна тема, која заслужује више од једног разговора, ја је се овде само дотичем, остављајући је, евентуално, за једно од идућих предавања и сусрета овакве врсте.

(Текст објављен у Књижевним новинама, број 671, Београд, 2. јуна 1983. године)

https://mitropolija.com/2025/08/21/mitropolit-amfilohije-sveta-tajna-licnosti/

Родом из Витлејема, од племена Јудина. Учио се код св. Симеона Богопримца у Јерусалиму. Када Господ изађе на проповед о царству Божјем, тада се и Матија придружи онима, који љубљаху Господа, јер Га и сам он свим срцем љубљаше, с насладом речи Његове слушаше и дела Његова гледаше. У почетку беше Матија прибројан у Седамдесет мањих ученика Христових, но по Васкресењу Господа, пошто место Јуде издајника би упражњено, апостоли коцком изабраше овога Матију на место Јудино за једнога од Дванаест великих апостола (Дела Ап. 1, 23). Примивши Духа Светога о Педесетници Матија пође на проповед Јеванђеља, и проповедаше најпре у Јудеји, по том у Етиопији, где велике муке претрпе Христа ради. Држи се, да је проповедао и по Македонији, где га хтедоше ослепити, но он поста невидљив за своје мучитеље, и тако избеже опасност. Будући у тамници Господ му се јави, и укрепи га, и ослободи. Најзад се поново врати на посао у Јудеју. Ту буде оптужен и на суд изведен пред првосвештеника Анана, пред којим он неустрашиво сведочаше о Христу. Анан, онај исти Анан који пре тога уби апостола Јакова, осуди и Матију на смрт. Тадаизведоше св. Матију и убише камењем, а по том секиром одсекоше му главу (ово беше римски начин убијања осуђених, а лицемери Јевреји применише тај начин над мртвим човеком, да би показали Римљанима, као да је убијени био и противник римски). Тако сконча овај велики апостол Христов и усели се у радост вечну Господа свога.

Тропар (глас 3):

Апостоле Свети Матија, моли Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим.

Свети апостол Матија; Свети мученик Антоније - Храм Св. Јована Крститеља Кончарево

HRAMKONCAREVO.RS

---

Свети апостол Матија Родом из Витлејема, од племена Јудина. Учио се код св. Симеона Богопримца у Јерусалиму. Када Господ изађе на проповед о царству...

Сви људи који прилазе Богу прво чују савете о молитви и посту. Али колико нас се запита чему служи молитвено правило? Како да се молимо, а да нам то заиста користи, да осетимо да смо се помолили? Како се научити молитви тако наше молитве заиста долазе до Бога? Да се не своди само на механичко ишчитавање док нам се ум бави размишљањима о послу, кућним обавезама, бригом о деци, беспарици, итд. Ево практичних савета светог Теофана Затворника.

„Питате за молитвено правило. Да, молитвено правило треба да имамо због наше слабости, како бисмо, с једне стране, избегли лењост, а са друге, да бисмо дали меру ревности. И највећи молитвеници имали су молитвено правило и држали су га се. Сваки пут они су молитву започињали прописаним мољењима, да би потом, ако би им током мољења дошла самопокретна молитва, остављали би та мољења и настављали да се моле овом молитвом. Ако су они поступали тако, онда би тим пре требало и ми то да чинимо. Ми заправо уопште не знамо како бисмо се помолили без прописаних молитава. Када њих не би било, сасвим бисмо остали без молитве. Ипак, не треба узимати превише молитава. Боље је да их буде мало али да буду обављене како треба, него много молитава изговорених на брзину, од чега је тешко уздржати се када нису узете с мером, у жару молитвене усрдности. За Вас је сасвим довољно да ујутро и увече из Молитвеника прочитате јутарње молитве и молитве пред одлазак на починак. Само се трудите да их сваки пут прочитате пажљиво и са одговарајућим осећањем. Да бисте то успешно обавили, потрудите се да их у слободно време све прочитате, да размислите о њима и да их осетите, како би Вам, када почнете да их читате на молитвеном правилу, биле познате свете мисли и осећања садржана у њима. Молитве не треба само прочитати, него треба усвојити њихов садржај и произносити их тако као да иду из нашег ума и нашег срца. Затим, када поразмислите о молитвама и када их осетите, потрудите се да их научите напамет, да не бисте више када дође време за молитву размишљали о томе где вам је молитвеник и да ли је светло довољно јако, и да Вам оно што гледате очима не би реметило сабраност за време молитве, него да бисте се лакше држали у духовном обраћању Богу. Видећете и сами како много то помаже. Уосталом, много значи и то, што ће тада Молитвеник у свако време и на сваком месту да буде са Вама. Припремајући се на тај начин, потрудите се да када стојите на молитви уздржите свој ум од лутања и своја осећања од хладноће и равнодушности, својски се трудећи да очувате и пажњу и топлоту осећања“.[1]

[1] https://svetosavlje.org/sta-je-duhovni-zivot-i-kako-se-za-njega-osposobiti/49/

извор