Зашто поновљене информације престају да задовољавају човека и он тражи нешто ново? Зато што новина сензација изазива осећај интересовања, што помаже да се пажња концентрише на дати предмет или догађај. Ова интеракција човека са предметом сазнања укључује емоционална искуства која дају осећај одређеног задовољства; када се исти утисци понављају, креативна перцепција слаби - она је, такорећи, обавила свој посао - и тада остају механизми памћења: меморисање и присећање. Семантско декодирање симбола речи такође слаби: семантика као да се крије испод љуштуре фонетско-графичке структуре речи. Као што човек пребацује свој рад на машину, тако и креативно-емоционално памћење пребацује рад на речи на механичко памћење, у коме постоји нешто инертно и умртвљујуће. Наравно, страни смо примитивном биологизму, али ипак је могуће повући одређену паралелу, барем као поређење између процеса људског тела и душе. Човеку је потребан осећај глади да би осетио задовољство од хране, и да би његов организам асимиловао храну као грађевински материјал за тело. Човек са пуним стомаком губи природни укус за храну; а стално преједање не дозвољава да се храна правилно преради и асимилира, она се таложи као масни баласт. Здрав организам треба да осети барем благи осећај глади; презасићеност је већ абнормално стање. Птица даје својим птићима строго дефинисану количину хране; ако да птићу колико год жели, оно може да се разболи и угине. Често су животиње у заточеништву угинуле зато што су их људи прехранили. Храна за душу је информација коју човек добија; и овде нема ограничења, не узимају се у обзир никакве норме, иако су снага и способности душе далеко од неограничених. Стога, душа постаје неспособна да правилно асимилира информације, емоционално и семантички перципира реч; то постаје својство механичког памћења, а за креативно памћење таква несварена реч се претвара у шљаку.
Не користимо увек правилно појам здравља. Човек се угојио, и за њега кажу: како се угојио; у ствари, није се угојио, већ је само оптеретио своје тело вишком килограма. Гојазност је врста болести где је поремећен правилан метаболизам, сви унутрашњи органи пате и човеков живот се скраћује за неколико година, и уместо да кажу: човек је уништио своје здравље вишком хране и лењошћу, кажу: „Угојио се“.
Исто се дешава и са умом особе чије је механичко памћење преразвијено. У Енглеској је у прошлом веку човек са невероватним даром демонстрирао своје памћење на сцени - могао је да запамти огромну количину информација. Научио је напамет Енциклопедију Британику и могао је да чита све њене чланке, као да ментално окреће страницу по страницу. А истовремено, овај човек је имао притупљење менталних способности: био је збуњен када је морао да процени непосредне ситуације или да ступи у комуникацију са странцем, затим се збуњивао и није могао да настави једноставан разговор. Психолог Лурје је описао сличан случај. Посматрао је једног новинара који је имао феноменално памћење - знао је напамет стотине бројева телефона и могао је, након што је прочитао новине, да их понови. Истовремено, није могао да се уздигне изнад извештаја о уличним инцидентима и само се надао да ће се његов таленат открити у будућности.
Александар Блок описује свој сусрет са младићем чија се љубав према поезији претворила у неку врсту маније. Имао је огроман број песама у сећању, али када је Блоку прочитао неколико својих песама, овај је у њима видео потпуну просечност и само препевао туђе речи. Маса информација као да је срушила његове сопствене креативне моћи. Могао је да се храни само соковима туђег корења, попут имеле, прилепљене за дебло, а сам није могао ништа да створи.
Данас се, особа која је усвојила спољашње знање, а није га обрадила, често назива учењаком и интелигентном особом. Али у ствари, она није ништа научила и није постала ништа паметнија. Још више греше они који, проводећи сате испред телевизора, говоре: „Морамо знати шта се дешава у свету, иначе ћемо се претворити у незналице и дивљаке. Али у ствари, ови „телевизијски зависници“ не знају ништа корисно, живе у позоришту, које је постало њихов дом; губе способност да критички сагледају информације које примају и да уопште креативно размишљају; емоционално губе осећај љубави и саосећања. Добили су рафинисану храну, која у великим количинама трује тело; људска осећања су из њих исцеђена. Као глува особа, престају да чују тихе звуке флауте, а буде се тек уз гласне ударце бубња, наиме, слике концентрисаних страсти, секса и убиства. И кажу: „Морамо гледати телевизију да бисмо били културни људи.“
Свети Дионисије Ареопагит и други древни оци су приказивали окретање ка Богу као пут: прво од спољашњег ка себи, а затим од себе ка Богу. Без отрезњења од страсти и спољашњих утисака, без повратка себи, свом срцу, препознавања себе као индивидуе, схватања свог унутрашњег живота, друга фаза духовног пута – окретање ка Богу кроз молитву – је немогућа. Свети Оци су у синајском теофанији улазак пророка Мојсија у таму видели као слику одрицања од световних знања и појмова, као доказ да човек не може да позна Бога сопственим напорима. Та тама је смирење душе и скидање спољашњег знања. Тек после ње долази Светлост Богојављења и познање највиших, вечних истина. Тама је окруживала свештени врх Синаја, ноћ је претходила Преображењу Таворском – то је визуелна слика речи које је апостол Петар рекао Христу: „... ево, ми смо оставили све и идемо за Тобом.“
Да бисте напунили посуду драгоценим смирном, прво морате излити све што је у њој. Да бисте обратили своју душу Богу у молитви, морате укротити своје страсти, растерати облаке мисли, очистити свој ум не само од греха, већ и од непотребног. Да бисте били хришћанин, морате у својој души дати места Духу. Када домаћин позове на оброк особу која му је посебно поштована и вољена, он оставља слободно место за столом које се нико не усуђује да заузме. Призивамо Господа, призивамо Га да дође к нама, али не остављамо Му слободно место у нашим душама – све су оне заузете и испуњене земаљским стварима. Наша молитва: „...Дођи и усели се у нас“ испоставља се лажном.
Овде говоримо о строгој контроли над примљеним информацијама, не као одобрење незнања, већ као хијерархију вредности. Потребе духа треба да буду изнад свега, затим душа, па тек онда тело. У нашем случају, ова пирамида је обично обрнута.
Људи који су засићени животом имају туп и уморан изглед; као да су све искусили, а ништа нису пронашли. Напротив, код оних који воде духовни живот остало је нешто детињасто и спонтано; то кажу они који су дошли у контакт са њима. Детињастост је способност да се свет изненади, да се познато, оно што нас окружује, доживљава као ново. Ако човек ограничи проток информација, онда ће наставити тај живи осећај свог детињства.
Живот хришћана постаје све оскуднији, празнији и површнији. Престају да емотивно доживљавају догађаје садржане у ритмовима црквеног живота, губе радост празника и покајну тугу постова. Испунили су своје душе земаљским сликама, а то је њихов живот обојило у сиво.
Човек стиче снагу не од тога колико једе, већ од онога што тело асимилира из хране - остатак се претвара у шљаку која се таложи у људском телу. Информација сама по себи не чини човека зналачким или мудрим. У ствари, човеково знање је информација обрађена кроз семантичко и емоционално памћење. Прекомерне и бесмислене информације га потискују. Када су вајара Фидију питали како ствара своја дела, он је одговорио: „Узимам мермер и одсецам све непотребно.“ Стога, кроз вољни филтер знања, можемо постићи истинско знање; ограничавајући активност душе, која се дегенерише у механичко памћење и интензитет страсти, можемо отворити свет духовног знања као почетак вечног живота.

архимандрит Рафаил Карелин

извор

# Ђаво је ловац на птице – буди изнад његових замки (свети Јован Златоуст).
# Зашто је Бог допустио ђаволу да нас искушава? Зато да бисмо, пазећи и очекујући његов напад, били непрестано будни и трезвени, и да бисмо, побеђујући, умножавали венце (Духови Маргарит).
# Демони нас искушавају или сами, или против нас нахушкавају људе који се не боје Господа, као што је и наш Господ био искушаван преко фарисеја (свети Максим Исповедник).
# Дакле, сви духови који насељавају земљу, деле се на две врсте: на оне који су од Бога, и на оне који су од ђавола (преподобни авва Јустин Поповић).
# Нечисти духови познају наше мисли на основу спољашњих чулних обележја кроз која се оне показују, то јест на основу наших речи и дела (свети Јован Касијан).
# Човек избегава гнев Господњи непрестано пазећи на срце у молитви и усрдно се трудећи да буде у својој неприступној унутрашњој одаји (свети Јован Карпатски).
# По слободном избору воље демони су постали зли, исто као и већина људи (свети Антоније Велики).
# Ђаво беше човекоубица од почетка (Јн. 8,44) – и то је Христос показао када је допустио демонима да уђу у стадо свиња, које су они читаво утопили у мору, како би ти знао да би они и људе тако погубили, ако би им Бог то допустио (свети Јован Златоуст).
# Ђаво сеје лаж, он је преварио Еву, а она је обећала Адаму да ће бити блажен и бог, па је почео да копа земљу и постао несрећан и смртан (свети Јован Златоуст).
# Демони нам из зависти (због плодова вере) доносе неверовање; и ако га примамо, ми постајемо њихове слуге и саучесници (свети Варсануфије Велики и Јован).
# Ђаво је без напора истерао Адама из раја, но Јова није могао да истера са ђубришта (свети Јован Златоуст).
# Ђаво непрестано прогони народ Божији и нема не земљи места где би било могуће избавити се од његових прогона. Само на небо нема приступа. Стреми ка небу, где је Христос (Кол. 3,1); наше живљење је на небесима (Фил. 3,20), где нема ђавола (свети Јован Златоуст).
# Ми сами се не трудимо толико око свога спасења, колико се ђаво труди да нас погуби (свети Јован Златоуст).
# Борба ума против греха представља тај највећи напор приликом кога подвижник пролива мноштво горких суза и испушта мноштво дубоких и тешких уздаха, молећи за помоћ и заступништво свише. Тек када окуси духовну сладост, срце може да се отргне од наслађивања телесном слашћу: без насладе оно не може. “Љубав се одбија љубављу и огањ се гаси огњем нематеријалним” – рекао је свети Јован Лествичник (свети Игњатије Брјанчанинов).
# И као што квасац чини да читаво тесто ускисне, тако квасац греха прожима читав род Адамов. Квасац покварености је – грех. То је некаква умна и мисаона сила сатане (свети Макарије Велики).
# Демон помрачује човека, а Бог га просвећује и даје му веру – мајку чудотворства (свети Јован Златоуст).
# Ако се ђаво без допуштења Божијег не усуђује да уђе чак ни у стадо свиња, онда се тим пре неће усудити да уђе у људске душе. Ово се допушта ради кажњавања, или ради испитивања, или ради уразумљења. И у Јуду је сатана ушао тек онда када је он био одлучен од свештеног стада (свети Јован Златоуст).
# Ми сами не пазимо толико на лопове, колико лопови на нас; тако и ђаво стално мотри, тражећи кога ће да прогута (свети Јован Златоуст).
# Ђаво нас побеђује, иако то не чини насилно, него се ми добровољно покоравамо његовим наговорима (свети Јован Златоуст).
# Ако смо са Богом, ђаво је у борби са нама слаб као дете (свети Јован Златоуст).
# Нашим ратом, борбом против ђавола, прекидамо непријатељство и утврђујемо мир са Богом (свети Јован Златоуст).
# Као кнез овога века, ђаво влада у њему, има више слугу него Бог и радије се њему повинују, него Богу (свети Јован Златоуст).
# Ђавола треба побеђивати незлобивошћу и дуготрпљењем, и надом на истинског Бога, јер ђаво често греши против Бога, усуђујући се да се издаје за кнеза овога света (свети Јован Златоуст).
# Постоји чулна борба – од ствари, од онога што се чује и види, и постоји мисаона борба – од духова злобе (свети Григорије Богослов).
# Дух злобе неретко, нарочито у данашње време, наговара грешника на неверовање и у само постојање злих духова, како би га што јаче потчинио свом погубном утицају.
# Можда је, пре стварања човека и ђаволу још био остављен простор за покајање, али када је услед гордости и зависти дошло до убиства узвишеног – до пада Адамовог – ђаволу је затворен простор за покајање (свети Василије Велики).
# Када животињи завежу очи, она иде у круг и окреће млински точак; а ако јој не завежу очи, неће окретати точак; тако и ђаво, ако успе да затвори очи човеку, гура га у све видове греха. Кад су пак човеку очи отворене, он лако избегава ђавоље замке (Древни патерик).
# Та борба је духовна, она се не води споља, ми не треба да се боримо против наше браће. Она је унутра у нама и нико од људи не може у њој да нам помогне. Имамо само једног помоћника: Христа, Који је крштењем тајанствено скривен у нама, Њега, непобедивог и неуништивог. Он ће нам давати снагу, ако према својим моћима будемо испуњавали Његове заповести (преподобни Марко Подвижник).
# Ђаво неке људе убеђује да пакао не постоји управо зато, да би их гурнуо у њега (свети Јован Златоуст).
# Ђаво, тај мисаони зли дух, невидљиво дејствује на оне, на којима нема благодати. Ђаво је богоборац и човекоубица. Демони не чине вољу Божију, али Христа исповедају као Бога, говорећи: знам те ко си, Светац Божији (Лк. 4,34) (свети Симеон Нови Богослов).
# Пре него што паднемо у грех, демони нам говоре да је Бог човекољубив. А пошто паднемо, они га представљају престрогим (свети Јован Лествичник).
# За примање заповести Божијих имај простоту, а за одбијање ђавољих замки – лукавство (свети Јефрем Сиријац).
# Ми не можемо да видимо демоне као што видимо наше тело, али они виде нас. Када они у нашу душу усељавају богопротивне мисли (а ми их примамо), кроз то као да се они усељавају у нас и постају видљиви у нашем телу (свети Антоније Велики).
# Ђаво често предлаже зло под видом добра, и обмањује многе, јер немају мудрости и нису навикнути да откривају обману (свети Антоније Велики).
# Они (демони) показују како своју мржњу према нама, тако и непријатељска дејства против нас, убацујући нам богохулне мисли, подстичући сумње у истине вере како би нас навели на неверовање, помрачјују наш разум, рађају порочне жеље у нашем срцу, гурају нас у униније и очајање, подстичу у нама гнев, рађају и утврђују склоности ка осуђивању других, оправдавању себе, клеветама на ближње, производећи међу нама расправе и неслагања (свети Антоније Велики).
# Демони увлаче у јереси, подстичу на предузимање дела и подвига који превазилазе наше снаге, а удаљавају нас од испуњавања онога што је за нас корисно и потребно (свети Антоније Велики).
# Зли дуси знају да када им Бог допушта да искушавају Њему оданог човека, кроз то им се спрема велика казна (свети Антоније Велики).
# Они знају да им је мучење неизбежно, зато што су се удаљили од добра, од Бога, и ратују против Творца (свети Антоније Велики).
# Ако Дух Свети не допусти искушење, ђаво не може да искушава.
# Пре греха ђаво Бога представља као милостивог, а након греха као правичног. То је његово лукавство. А ти чини супротно. Пре греха представљај себи правичност Божију, како не би сагрешио: а када сагрешиш, сећај се великог милосрђа Божијег, како не би пао у очајање Јудино (свети Тихон Задонски).
# Увек чини нешто добро, како би те ђаво стално налазио заузетог (блажени Јероним).
# Никоме ђаво не приступа тако лако, као ономе ко живи у доконости и лењости (свети Тихон Задонски).
# Стално треба да се бавимо духовним делима, нарочито молитвом, како би ђаво увек када приђе или покуша да нам се приближи, налазио наше срце затворено за њега и спремно за борбу.
# Када се лонац одоздо загрева ватром, ни мува нити било који други инсект не може да га дотакне; а чим се охлади, спуштају се на њега. Исто бива и са човеком: док год пребива у духовном делању, ђаво не може да га победи (авва Пимен).
# Молитва верних је највеће мучење и ужас за зле духове (свети Нил Синајски).
# Топлота срца у молитви је пламен који спаљује демоне.
# Као што силан ветар развејава прашину, тако се противник наш, ђаво, прогони гласом славословља Богу, молитве и суза (свети Јефрем Сиријац).
# Присетите се речи апостола: још се не супротстависте до крви борећи се против греха... ово је својеврстан укор и указивање на то да је борба до крви неизбежна (свети Теофан Затворник).
# Име Исусово је јаче од гвожђа и тврђе од граните. Нема тврђег штита и силнијег оружја у духовној борби од молитве Исусове (авва Јов).
# Као што пас када види штап којим су га некад ударили, брзо и далеко бежи од њега, тако се ђаво, видећи знамење крста Христовог којим је скршена његова сила, боји, дрхти и бежи од верних (Петар Могила).
# Демони се веома боје шест добродетељи: 1) глади; 2) жеђи; 3) молитве Исусове; 4) изображења крста – ко на себи добро изображава крст; 5) честог причешћивања пречистим тајнама Христовим – ко се достојно причешћује, и 6) несумњиве наде на Бога. У борби против демона нема страшнијег оружја од овога (свети Пајсије Величковски).

извор

Није битно колико ствари урадиш у овом животу, већ да ли ће оно што урадиш трајати.

Печат има вредност због отиска који оставља, иначе не би имао вредност. Био би само ствар без значења. А какав утисак оставља? Верну копију самог себе! И са сваким отиском губи део себе.

Када напустиш овај живот, победа би била да постоји бар једна особа која ће се осмехивати са љубављу када помисли на тебе. То значи да си нешто оставио иза себе, да си нешто урадио. Можда си напустио живот, али као успомену, уносиш љубав и светлост у нечије срце. А то значи да ниси живео узалуд, да си „уткао“ неки смисао у душу, и Бог то неће заборавити. Урадио си нешто што је остало за тобом. Оставио си отисак печата своје љубави у нечијој души. На крају је једино то вредно. Ни куће, ни њиве, ни наследства.

Ах, колико се родитеља хвали имањем коју су оставили својој деци! Колико се, међутим, њих пита да ли су оставили љубав у њиховим срцима? Не љубав псеудо-морализма, која је само до гроба, већ бесмртну љубав која досеже до неба. Да ли сте, уместо да им оставите живот, својој деци оставили смрт под маском живота? Мислећи да сте им дали све, уствари им нисте дали ништа.

Шта вредно можете дати свом детету? Сате молитве током свог живота — небеско благо!

Многи узвикују: „Знаш ли шта сам све урадио?!“ Шта год да си урадио, брате, са својим „ја“, биће цвет без корена у овом и у следећем животу. Дела без „ега“, без рекламе, далеко од вике и галаме су она која ће се укоренити и никада неће увенути.

Свети делају у тишини, јер њихова молитва производи највећу буку да би подигла несрећне душе. Душе које се целог живота боре и руше усред буке страсти и грехова.

„Ко има моје заповести и држи их, тај ме љуби“ (Јован 14:21). То су знаци наше љубави према Богу и према ближњем. Заповести су путокази смисла и живота. Оне су печати Христови у свету. Оне су Његове ране у свету, које ћемо смирено клекнути да пољубимо и претворимо у живот, јер су дошле са крста љубави .

Наши печати треба да имају знак крста, љубави према Богу и према ближњем. И ту се оцртава печат победе над смрћу. Тада никада нећете умрети. Свеци су живи. Они су оставили печате крста љубави у срцима људи. Живимо, остављајући печате љубави, а не ексере смрти за нашу браћу. Нека наш живот буде труд да живимо љубав Христову. Вреди...

о. Спиридон Скутис

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Како се носити са својим егоизмом, која је корист од комуникације, шта је боље – индивидуализам или колективизам, саветује архимандрит Маркел (Павук), духовни отац Кијевских богословских школа.

- Оче, данас се егоизам активно гаји. Многи људи мисле да у томе нема ништа лоше. Зашто је тобопасно?

– Себичност, егоизам – то су карактерне особине плотске особе. Свети Теофан Затворник каже да је плотски човек, пре свега, себичан.

- Шта значи уображен? И како настаје самољубље?

– Поносни људи верују да цео свет треба да се врти око њих, да су они центар, а сви остали људи су само зупчаници у систему. Данас, с једне стране, видимо духовни препород: граде се цркве, обнављају се манастири, а с друге стране, посматрамо безграничну слободу, лакоћу у добијању сумњивих телесних задовољстава. И ова необична осовина притиска човека и приморава га да живи по законима света, који диктира своје услове. Дакле, себичност, самољубље, егоизам, индивидуализам.

– Зар индивидуализам није бољи од колективизма, који је промовисан у совјетско време?

- То су две крајности. Колективизам је наметнут на груб, вештачки начин. Сви знају како су 20-их и 30-их година прошлог века људи били разбаштињени, насилно лишени имовине и терани у колективне фарме... Жеља за радом у тиму није долазила од саме особе.

И данас, када нико није приморан да иде било где, људи су развили осећај слободе, жељу да самостално уређују свој живот, да побољшају животну средину. Али често, кроз ове племените, на први поглед, жеље, човек упада у другу крајност – постаје претерано индивидуализован, покушава да се изолује од свих и изгради свој свет, штетећи се од других људи својим активностима.

– Шта узрокује екстреме?

– Чињеница да у животима многих људи нема увек места за Христа. Речима А.И. Солжењицина, ако је у совјетско време Христос био прогоњен, онда је у савременом друштву Његово место и даље негде у ходнику, и Он мора тамо да седи веома тихо, не усуђујући се ни да провири.

Када човек постави Христа Спаситеља у центар свог живота, онда проналази могућност и за самоћу и за комуникацију и креативни заједнички рад са другим људима. На крају крајева, свако од нас може у потпуности да оствари себе и да се осећа срећно само у комуникацији и сарадњи са другима. То је посебно очигледно, на пример, у породичном животу или у манастиру.

Породични живот идеално треба да буде изграђен по лику Свете Тројице: отац, мајка и дете су својеврсне три ипостаси Свете Тројице. Сви су међусобно повезани и чине јединствену целину, док истовремено остају индивидуалци.

Када човек тежи Богу, покушава да постане као Он, да испуњава заповести, тада се не јављају крајности индивидуализма и колективизма. Ако је Господ по страни, проблеми се не могу избећи.

Крајњи степен егоизма настаје када се човек повлачи у себе.

Сећам се инцидента који је један познати свештеник изнео у Њујорк тајмсу. Пријављено је да је једна особа преминула, а нико то није ни приметио. Живео је у великој кући на последњем спрату, а доње спратове је издавао станарима који су новац од кирије редовно пребацивали на његов рачун. Занимљиво је да овај човек није ни са ким комуницирао, нико му није био потребан. И нико се није интересовао за њега, нико га није звао, и стога је након смрти његово тело лежало несахрањено две године или више... То је индикативан резултат највишег степена егоизма, када човек живи само за себе.

– Да ли треба да имамо лични простор са становишта хришћанског морала? Ако је тако, шта би то требало да буде?

- Наравно, али под условом да комуникација није потпуно искључена. Није случајно што апостол позива хришћане: „Не заборављајте… заједништво“ (Јевр. 13:16).

Особа може бити сама. Али са којом сврхом? Пре свега, за молитву, да се нико не меша. У блиским и даљим пећинама Кијево-печерске лавре налазе се многе мошти светитеља који су подвиг молитве обављали у потпуној самоћи - келији. Сам Господ нам даје такав пример. Често је волео да се пење на гору да се моли сам (видети Мт. 14:23). Такође, на пример, корисно је да особа која је у стању беса или неке друге страсти буде сама. Истина, према мисли Светог Јована Лествичника, таква техника није корисна за свакога. За неке је прикладније да комуницирају са другим људима који их могу смирити и дати им добар савет. А ако се човек у стању беса повлачи у себе, неће наћи излаз. Почеће још више да ескалира ситуацију у својој глави, измишљајући ствари које се заправо нису догодиле.

– Комуникација је велики благослов за нас?

- Несумњиво. Главно је знати када треба престати. Током празне комуникације, на пример, на друштвеним мрежама, само губимо време. Данас се, нажалост, беспослена комуникација претвара у епидемију.

– Која је сврха хришћанског дружења?

- Љубав. Свака комуникација коју имамо је израз поштовања и страхопоштовања према другој особи. А поштовање и страхопоштовање су први кораци ка љубави. Ако га нема, онда нико неће ни поздравити.

- Како можемо да се боримо против укорењеног егоизма?

– Пре свега, потребно је да превазиђете свој его, своје „ја“.

- Којим путем?

– Борба против страсти (гордости, зависти, прождрљивости, блуда итд.) истовремено сече корен егоизма. Поуздана средства за ову борбу су молитва, пост, покајање и причешће Светим Христовим Тајнама. Треба чешће да се ставиш у туђу позицију и више да помогнеш. Поред тога, важно је научити да заменимо виртуелну комуникацију која се данас нехотице намеће стварном комуникацијом. Упркос нашем заузетом распореду, увек морамо пронаћи времена за сусрет са пријатељима, чај и ћаскање.

„Носите бремена једни других“, како је рекао Спаситељ. А то је могуће само кроз живу комуникацију.

Приликом комуникације уживо, душе долазе у контакт.

- Како лепо!

– Ако током виртуелне комуникације можете мислити једно, а говорити друго, онда је приликом сусрета са особом лицем у лице тешко преварити душу. Саговорник одмах осети где је ту само игра речима, позориште, а где је истина. Комуникација увек треба да буде жеља да се помогне и подржи други.

Архимандрит Маркел (Павук)

приредила: Ј. Г (Поуке.орг)

Тужно је када човек напусти Цркву. Чак и ако сте учинили све што сте могли да га спречите да оде, и даље остаје латентни осећај кривице.

Била је обична парохијанка, што се каже „без икаквих необичности“. Радила је на пијаци, исповедала се и периодично причешћивала... Најобичнији греси... искрено покајање... однос, како ми се чинило, био је поверљив, љубазан... Због тога ме је још више ме узнемирила њена неочекивана изјава пре пар недеља. Била је недеља. Исповедила се ујутру као и обично, причестила се, а увече... и увече је изненада изјавила:

- Знате, оче Дмитрије, данас сам био толико љут на вас!

- Шта је ово одједном? „Био сам изненађен, нисам могао да нађем разлог са своје стране.“

- Не знам ни сама. Али после исповести сам се причестила и нисам ништа осетила.

- Па, опрости ми ако сам те на било који начин узнемирио! – рекох, још увек збуњен.

А јуче се отворила:

– Свештеници одбијају да ме причесте.

- Зашто је то тако, ко?

- Сви.

- Чекај мало, ко те одбија? Управо си се данас причестила.

– Свештеник се само претвара да даје причешће, али у стварности то не чини. Осећам то.

- Шта осећаш?

- Да се нисам причестила.

- Па шта свештеници имају са тим?

- Не желе да ме причесте.

- Па, добро... Чак и ако је то тако, ти се и даље причешћујеш Телом и Крвљу Христовом, а свештеник, ко год он био, ти само даје Свете Дарове.

– Дуго су ми говорили да у Цркви нема истине, али сада то и сама видим. Ишла сам у једну цркву... па у другу... а сада и у твоју... У почетку је све било у реду, али онда... У Цркви нема истине.

- Како може бити да нема истине ако је сам Христос Глава Цркве. Шта то говориш?

- Не знам, уморна сам од свега овога. Не желим ништа...

Покушавао сам да је убедим да проблем није у свештеницима, већ у њој, али она је стално понављала своје речи: Не причешћујем се јер свештеници не желе.

Тада сам јој директно рекао да је лажну мисао прихватила за истину, да ју је обузела та болесна мисао, да је одводи од храма...

Али она је рекла:

„Знаш, уморна сам од целог овог циркуса“, склонила је епитрахиљ са главе и отишла.

Цео дан сам размишљао о овом догађају. Вера се испитује управо у празнини и неосетљивости. А ако заиста желиш да будеш са Христом , онда чак и у празнини и неверју и у муци и тешкоћама, не смеш одустати, већ тражи, тражи Христа, чак и са болом и сузама, упркос свему... Мислим да нико није избегао ову празнину. И нико од оних који се нису повукли, који су остали, наставили да траже и питају... нико од њих није осрамоћен. Нико! Сигуран сам у то! Понављам, нико није избегао ову празнину, досаду и мучно неверје, јер тако Сатана искушава човека а „искушења морају доћи“. Морате бити спремни за њих, а не тражити само „пријатна осећања“, а у њиховом одсуству – оставити све и отићи… у празнину.

Дан касније, увече, дошао је на исповест један обичан човек, сломљен од живота. Дошао је овде први пут, али очигледно не онако успут. Требало му је много времена да сазри. Ишао је у Кијево-Печерску лавру... и у Тројице-Сергијеву... молио се на јутрењима... читао Оче наш... и Јеванђеље... и постио је ... „Једноставно, некако је душа то тражила...“ И ја сам одједном схватио да баш та Истина коју је јучерашња парохијанка престала да види – та Истина живи у овом обичном човеку и делује, и први пут у његовим позним годинама довела га је до Тајне Исповести, а сутра, ако Бог да, довешће га до Причешћа. И тако... живот иде даље!

И схватио сам такође да вера није ништа друго до наша лична, ничим принуђена жеља. Највиша манифестација слободе! А ако заиста желиш да будеш са Христом, онда те ништа не може зауставити. Ништа! Апостол Павле је такође говорио о томе: „ни невоља, ни тескоба, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити било које друго створење неће нас моћи раставити од љубави Божије у Христу Исусу, Господу нашем.“

Свештеник Дмитриј Шишкин

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Искушења

# Бог не оставља људе заувек ни у несрећи, да не би изнемогли, ни у срећи, да не би постали немарни, него на различите начине уређује њихово спасење (свети Јован Златоуст).
# Потребно је благодарити Богу када даје добра, и не губити стрпљење када их ускраћује (свети Василије Велики).

извор

Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби.
Спомен и похвала Светим оцима Првог васељенског сабора врши се у недељу пред Педесетницу – Духове, односно седму недељу по Васкрсу, која се зато и назива: Недеља Светих отаца. Њихов се спомен врши сада у мају зато што је Први васељенски сабор држан месеца маја.
Овај Свети сабор би одржан у граду Никеји, у области Витинији у Малој Азији, 325. године у време светог цара Константина Великог (305-337. године). Овај Сабор беше сазван да отклони забуну, коју својим кривим учењем створио беше Арије, свештеник александријски. Он је, наиме, распростирао учење као да Господ Христос, Син Божји, није прави Бог, него да је у времену створен од Бога, те према томе није превечни Син Божји, раван по суштини и бићу Богу Оцу. Због оваквог Аријевог учења њега је најпре осудио његов епископ, Свети Александар Александријски (и то два пута: 319. и 323. године на саборима у Александрији), али то Арије није послушао, него је чак покренуо неке своје пријатеље и једномишљенике епископе да поведу борбу против Светог Александра и Православља које је он заступао. Чувши за тај спор, цар Константин упути у Александрију старог и искусног епископа Осију, из града Кордубе у Шпанији, али како ни тада није дошло до мира у Цркви свети цар сазове све епископе у град Никеју месеца маја 325. године.
На овом Сабору учествовало је око 318 Светих отаца, међу којима су били: Свети Осија, као председник Сабора, Свети Александар Александријски и његов ђакон Св. Атанасије Велики (који је касније постао епископ Александријски и највећи борац за Православље против Аријеве јереси), затим Свети Евстатије Антиохијски, Свети Јаков Низибијски, Свети Николај Мирликијски, Свети Спиридон Тримитунски, Свети Ахилије Лариски, Свети Пафнутије Тиваидски, Макарије Јерусалимски, Александар Солунски, Јевсевије Кесаријски, Јован Персијски, Аристак Јерменски и други многи са Истока. А са Запада, осим Светог Осије, присуствовали су: Теофил Готски, Цецилијан Картагенски, представници Светог Силвестра Римског и други.
Сабор је осудио учење Аријево и Арија и његове присталице предао анатеми, пошто ни он ни они нису хтели да се покају. Они зато од цара буду прогнани у Илирик, тј. на Балкан .Тада Свети васељенски сабор богомудро изложи и изрази ону праву веру Цркве Христове о Њему као правом и вечном Сину Божјем и Богу, коју је Црква имала од самог почетка од Господа и Светих апостола. Кратко изложена та вера у Свету Тројицу, у Сина Божјег и Његово оваплоћење ради нашег спасења, назива се Симбол вере и главни посао овога Сабора био је утврђење тог Симбола вере једног и јединственог за све верне. Свети сабор је коначно утврдио васељенски Симбол вере, али пошто је на овом Сабору само укратко било речено о Духу Светом зато је на Другом васељенском сабору 381. године у Цариграду овај Симбол допуњен и дефинитивно запечаћен, тако да је постао и остао непроменљив кроз све векове као што је и правилна (православна) вера Цркве остала непромењена и непроменљива кроз све векове. (Касније су Латини, Римокатолици, у 11. веку, почели да мењају овај свети Симбол вере, због чега су тада и отпали од Православне цркве).
Осим тога, Први васељенски сабор утврдио је и тачно време празновања Христове Пасхе = Ускрса, заједничко за све хришћане и све помесне Цркве (но Латини су касније и то променули). Сабор је најзад прописао и 20 светих канона о управљању у Цркви Христовој и о начину хришћанског живљења и владања у њој.

https://mitropolija.com/2025/06/01/nedelja-svetih-otaca-prvog-vaseljenskog-sabora-3/

Света тајна Крштења није магијска радња, која би аутоматски извршила на хришћанину промену, без његове живе вере и активног учешћа у новом хришћанском бићу и животу. Крштење се налази у општем, ширем контексту односа Бога и човека, Божије слободе и човекове слободне воље. Тај однос је заснован на слободној сарадњи (синергији, кооперацији), на садејству и саживљењу (симбиози), где љубав Божија слободно позива човека и човек се одазива на слободу у љубави сарадњу и саживљење.
Крштењем се ступа у Христову војску (Св. Григорије Ниски), али војник још треба да се покаже, да је стварно борац, тј, подвижник, трудбеник, активни учесник у новој реалности. (Ср. напр. спортиста који ступа у један велики тим, ако не тренира и не буде активан, неће од уписа у тај тим ништа имати; потребан му је стални тренинг да би одржавао кондицију и пројављивао даље своје резултате).
У одломку Апостола који се чита на Крштењу каже Ап. Павле, да наше саваскрсавање са Христом пројављује се као умирање за грех и надаље живљење у Богу, хођење у новом животу. То је динамички задатак нашег хришћанског бића и живљења. То је простор нашег православног подвижништва (грчки: акисис), тј. упражњавање, вежбање, функционисање наших обновљених сила и енергија нашег новог бића у Христу оснаженог благодаћу Духа Светог. То је нови живот, ношења крста и идења за Христом, живот жртвеног подвига љубави, пракса верности Јагњету Божијем, сведочење – мартирство о свакидашњој новини Христовог дара вечног живота. То је „служење Богу у Духу и истини“, „хођење у Истини“ и „творење Истине“. Живот крштенога је свеживотна Литургија (а право значење речи литургија и јесте: упражњавање и функционисање богоданих сила и способности, на добро свих, тј. Цркве)
Православно подвижништво извире из препородне благодати крштења, то је развијање разрастање и умножење благодатних талената, овог залога Духа Светога. То је доживљавање и разрастење семена благодати, умножења благодати кроз врлинске подвиге. То је пројава енергије Светога Духа, Којим смо запечаћени миропомазани; то је држање светлости Духа да стално гори и неугаси се; то је приношење (свештенослужење) свег свог бића Богу, плодотворење добрих дела.
Ако смо крштени мали, као деца, онда је потребно крштење обновити Покајањем (светом тајном Покајања и Исповедања), спасоносним сузама светокрштењаке воде, коју треба активирати вером и вољом, учинити динамичном, делатном. То је пројава истине да се Крштење не понавља, али да се благодат као прикрила, потиснута нашим немаром, нерадом и враћањем на старе грехе и мртва дела. Покајање није „поновљено крштење“, него обнова светокрштењске благодатне воде кроз топле сузе покајања. ( св. дијадох Готички и Св. Маро Пустињак).
Крштење је било учлањење у заједницу Цркве, сада покајањем, треба обновити тај еклезијални црквени, (социјални, комуникативни) карактер нашег бића и живота. Треба живети активно, динамично, подвижнички „са свима Светима“ (Еф. 3,18). Јер спасење у Цркви и живот у Христу није само једном дат, него је и стално задат; није само опроштај и оправдање, него и нови живот, хођење у обновљењу Духа, путем новим, новотвореним: „Ево, све чиним (творим) новим“, вели Христос. Зато су православни Светитељи тако чудесно увек нови, и Јеванђеље у њима увек новотвореће.
Крштење је почетак новозаветног бића и даље активно, подвижничко живљење животом у Христу, кроз благодат Светога Духа, добијену у Тајнама, почев од Крштења па надаље, а онда разређивану и умножавану у врлинама, у подвизима. То све скупа показује православни саборно – католичански карактер Крштења, а не да је оно као нешто изоловано од свега осталог у Хришћанству, од свег осталог црквеног бића и живота. Света Евхаристија управо захтева, као предуслов за учешће у њој, не само акт Крштења, него и сталну пројаву крштењског бића и благодат живота у Христу.

Епископ Атанасије Јевтић (из књиге "Трагање за Христом")

https://www.manastirklisina.com/krstenje-kao-pocetak-istinskog-zivota-u-crkvi/

Драги пријатељи да ли сте се икада запитали колико је самопоштовање важно за све у нашем животу!?
Ово је једно од најважнијих питања. Оно што мислиш о себи дотиче се свега што радиш. Све што чинимо почиње управо од слике коју имамо о себи. Особа која себе сматра неким “типом са грешком” увијек ће нешто погријешити док особа која себе сматра “успјешним типом” успјеће без обзира на то са каквим се препрекама сусреће. Успјех или неуспјех зависи од врсте слике коју имамо о себи.
Људи који упадају у невоље су углавном они људи који себе сматрају безвриједним.
Велики проблем са којим се људи сусрећу јесте низак ниво самопоштовања. Особа са ниским самопоштовањем не може себе да воли. Ако не можеш да волиш себе онда не можеш ни друге. Господ од нас очекује да волимо себе зато и каже: „Љуби ближњег свога као самога себе.”
Данашњи бракови најчешће пуцају због ниског нивоа поштовања али и самопоштовања. Уствари, најчешће се дешава да један брачни друг наруши самопоштовање код другог брачног друга. Брачни другови ће издржати сва искушења док год имају извјесни ниво самопоштовања и поштовања брачног друга.
Многи људи гаје биједну слику о себи. Много пута у току дана себи придодајемо негативне етикете. Резултат тога је губљење повјерења и сигурности у себе. Пуни смо сумње и страха. Очекујемо да будемо одбачени, презрени, повријеђени… Деградирамо своја достигнућа. Истичемо своје слабости умјесто своје способности и дарове које нам је Бог дао.
Један од великих разлога за овакво стање је ГРИЈЕХ! Послије учињеног гријеха слика о себи постаје веома лоша. Осјећамо се безвриједно и почињемо себе да мрзимо. Због тога је пуно важно да се исповједамо. Само Христов опроштај може нам вратити наше право ЈА са којим можемо живјети.
Такође, наша слика о себи зависи од наших неуспјеха у животу. Човјек своје успјехе углавном заборавља а неуспјехе памти. Сви ми гријешимо али грешке су ту да из њих извлачимо поуку, да кроз њих напредујемо и узрастамо а не да нас убију у појам. Не значи да смо губитници ако нисмо успјели у једном покушају.
Мишљење других о нама! Вриједи ли овдје трошити ријечи? На ову тему је речено и превише. Не смијемо дозволити да нас мишљење других деградира.
Драга браћо и сестре, Бог нас је створио. Створио нас је по Својој слици. Нема у нама ништа што је за одбацити јер Бог не ствара отпад. Он ствара људе, предивне људе које воли. Он ће нас заштитити и у свему ће нам помагати ако себе дамо у Његове руке. Ми никада нећемо моћи да завршимо дјело које нам је Он задао ако о себи мислимо да смо безвриједни и неупотребљиви. То нас ђаво наговара да тако мислимо о себи.
Најбоља слика о нама може доћи само од Онога који нас је створио. Бог нас све гледа као “мало мање од анђела” (Псалам 8.5). Свети Козма Етолски је говорио да је свако од нас пред Богом већи од цијелога свијета. Кад бисмо само знали колико нас Бог воли и колико смо Му важни баш овакви какви смо.
Наше самопоштовање мора бити засновано на ономе шта Бог мисли о нама, на Његовој љубави према нама, на чињеници да смо Његова дјеца, на чињеници да брине о нама и да води рачуна о најмањој ситници у нашем животу. Е на овим истинама мора да се темељи наше самопоштовање!

о. Бојан Крстановић

https://www.manastirklisina.com/samopostovanje-imamo-li-ga/

А кад путоваху и он уђе у једно село, а жена нека, по имену Марта, прими га у кућу своју. И у ње бјеше сестра по имену Марија, која сједе код ногу Исусових и слушаше бесједу његову. А Марта се заузела да га што боље услужи, и приступивши му рече: Господе, зар ти не мариш што ме сестра моја остави саму да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне. А Исус одговарајући рече јој: Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, А само је једно потребно.Али је Марија добри дио изабрала који јој се неће одузети. (Лк. 10,38-42)

А док он то говораше, подиже глас једна жена из народа и рече му: Блажена утроба која те је носила, и груди које си дојио! А он рече: Ваистину, блажени су они који слушају ријеч Божију и држе је. (Лк. 11, 27-28)

Посматрајући структуру литургијске године Православне Цркве уочићемо да су њен почетак и крај обележени Богородичиним празницима. Литургијска година започиње празником Рођења и завршава се празником Успења Пресвете Богородице. Ова чињеница код многих може изазвати питање која је улога Богородице у Божијем плану спасења света?

Будући да је Христос Алфа и Омега (Почетак и Крај) литургијског живота Цркве, те будући да је у личности Христовој Бог постао човеком да би се приближио људима и да би их спасао васпостављајућу њихове везе са Богом, било би логично да литургијска година започиње и да се окончава неким празником у Христову част. Напротив, почасно место које се одаје Пресветој Богородици могло би оставити утисак да се у њеној личности возглављује целокупна историја односâ човека са Богом. Овакво размишљање се оправдава чињеницом да Нови Завет свега неколико стихова посвећује опису личности и дела Пресвете Богородице, што има за последицу да се скоро сваког Богородичиног празника читају исти одељци из Јеванђеља по Луки (10,38-42 и 11,27-28) који, барем феноменолошки, имају врло мало везе са догађајем који се прославља.

Питање части која припада Пресветој Богородици поново је постало актуелно у оквирима екуменског дијалога, у којем Православна Црква има протагонистичку улогу, с обзиром да је свет постао једно глобално село, и да је међу хришћанима свих деноминација неопходно међусобно споразумевање и сарадња. Због тога је Православна Црква позвана да заузме јасан став насупрот протестантском унижавању личности Пресвете Богородице, али и његовом прецењивању од стране римокатолика које је уследило као реакција на протестантски став. Богословски одговорно заузимање става подразумева појашњење начина на који приступамо Светом Писму. Као што јасно објављује апостол Павле, хришћани као „служитељи Новога Завета“ су се удостојили од Бога да буду служитељи „не слова Закона него Духа Божијега“(2. Кор. 3, 6), дата им је, Христовим посредовањем, могућност другачијег, богонадахнутог, разумевања Писма у светлости којег садржај текстова Старога Завета добија ново значење и библијски текстови постају отворени за свако време (2. Кор. 3, 12-18). Ова нова могућност легализује примену типолошког тумачења Библије од стране многих Отаца Цркве. Тако се Свето Писмо више не разумева као књига која садржи поучна казивања или историјске информације о личностима и догађајима веома далеке прошлости, већ као попис искустава ондашње заједнице која је живела откривење Бога у њеној историји и која га је тумачила на аутентичан начин, како би, због себе и због следећих нараштаја, разумела вољу Божију и Његов план о свету. Читајући доследно Библијске приче као историју односâ Бога са човеком, уверићемо се, можда неочекивано, да, иако се чини да Свето Писмо посвећује веома мало стихова опису историјске личности Маријине, лик и улога Пресвете Богородице се ненаметљиво појављују у позадини сваке епизоде у историји спасења.

Од првога тренутка када Бог ствара човека, Он га позива да сарађује са Њим. Бог не ствара човека као неко биће без воље које се руководи својим инстиктима, већ као слободно биће, обдарено свим особинама које поседује и сам Бог, а пре свега обдарено могућношћу избора да буде сличан Богу или да буде сличан животињама. Управо је ово значење реченице коју користи Свето Писмо када каже да је човек створен „по слици и обличју Божијем“(1. Мојс. 1, 26-27). Нажалост, услед низа погрешних одлука, уместо да се приближи Богу и да Му буде сличан, човек се толико удаљио од Њега да је и цела његова историја дошла до безизлаза. Ипак, Бог никада није напустио своје створење. Од првог момента када је човек сагрешио, Бог му даје снагу, најављујући му да ће један потомак жене уништити зло и да ће га ослободити (1. Мојс. 3, 15). Тако је прва жена (Ева), која је била символ нарушавања односâ Бога и човека, истовремено постала символ наде за поновно успостављање истих односâ прасликујући на тај начин, од првих поглавља Светога Писма, личност и улогу Пресвете Богородице.

Како би довео човека поново у своју близину, не нарушавајући притом његову слободу, Бог осмишљава нови план за чију примену је било потребно да човек уради слободно, без принуде, оно што није урадио први човек: да следи пут који ће му показати Бог. Човек који је чуо овај Божији позив био је, како у наставку саопштава Свето Писмо, Авраам. Без премишљања и без противљења је прихватио да следи пут који му је Бог показао, стављајући се у службу Њему (1. Мојс. 12, 1-5). Исто су учинили и његов син и његов унук. И они су били обични људи, са својим слабостима, па чак и са својим манама и недостацима. Упркос томе и они су се ставили у службу Божијег плана. Авраамов унук Јаков, посвађао се са својим братом и био је приморан да оде у изгнанство. Изгледало је да Божији план пропада. Путујући ка Месопотамији он је заспао и у сну угледао лествицу која је повезивала земљу са небом. На врху лествице стајао је Бог који га је уверио да ће се Његов план остварити (1. Мој. 28, 12-17). Овде се још једном прасликује улога Пресвете Богородице. Као и лествица коју је видео Јаков, тако је и Пресвета Богородица она која је ујединила земљу са небом, приносећи себе како би Бог сишао међу људе. Међутим, Бог није желео спасење само неколицини људи, већ свима. Тако Његов план улази у нову фазу. Од Јакова ће настати нови народ који ће преузети на себе да припреми све народе земље за прихватање поруке о спасењу коју ће донети Бог. Међутим, Јаковљеви потомци су постали робови у Египту. Изгледало је да је Божији план о свету поново у опасности да не успе, али Бог поново интервенише. Показује се Мојсију у једној купини која је горела, а да није сагоревала, и заповеда му да изведе свој народ из Египта (2. Мој. 3, 12-15). Још једанпут, и у овом кризном моменту, разазнаје се улога Пресвете Богородице. Као што купина, иако је примила у себе Бога у облику ватре, није сагорела, него је постала средство објаве спасења Израиљу, тако је и Пресвета Богородица примила у себе Бога и постала средство спасења целокупног човечанства.

Постоји мноштво примера у Светом Писму које бисмо могли навести, као што су и сви пророци који су, сваки пут када се Божији план о свету налазио у некаквом кризном периоду, давали одважност и наду народу, истовремено приказујући сликовито улогу Пресвете Богородице. Процветала палица Ааронова (4. Мој. 17, 8), орошено руно Гедеоново (Суд. 6, 36-40), Ковчег Завета којег Давид премешта у Јерусалим (Пс. 131, 8), одар Соломонов (Пп. 3, 7-10), клешта којима је анђео држао жар који је очистио уста пророка Исаије(Ис. 6, 6), источна врата Јерусалимског храма која је пророк Језекиљ у сну видео како се отварају само једанпут да би кроз њих прошао Бог (Јез. 44, 2), гора коју је цар Навуходоносор видео у сну са које се одваја један камен што је, по тумачењу пророка Данила, означавало Царство Божије (Дан. 2, 34), златни свећњак са седам жижака који је у виђењу видео пророк Захарија (Зах. 4, 2), и многобројни други примери представљају, сагласно ерминевтичком предању Цркве, праслике значаја и улоге Пресвете Богородице у плану Божанске икономије спасења.

Не би било преувеличавање ако бисмо тврдили да се иза сваког догађаја који описује Свето Писмо крије лик Пресвете Богородице. Када је наступило одговарајуће време, Бог је тражио неког човека који би, опет слободно и без принуде, прихватио да сарађује са Њим. Када је анђео пренео Марији Божију одлуку, она је спремно прихватила да постане Његово оруђе (Лк. 1, 38). Није нам тешко да схватимо да би без безусловне Маријине сарадње остварење Божијег плана о спасењу света било немогуће.

Сваки пут када се хришћани моле Пресветој Богородици, они уствари своје молитве упућују самом Богу. Одајући част Пресветој Богородици, објављујемо да прихватамо Божији план о спасењу света. Објављујемо да и ми прихватамо да будемо Његово оруђе, како би се свет ослободио од зла које га угњетава на безброј начина. Свакако да је Бог Онај који нас спасава, међутим, прозба „Пресвета Богородице, спаси нас“ пројављује нашу веру да се спасење света никада не може остварити без сарадње људи. Због тога хришћани одају почаст Пресветој Богородици. Она представља допринос људи у Божијем плану о спасењу света. Интервенција Бога у историји је спасила свет. То, међутим, није било само на основу Божије снаге, него и уз сарадњу људи која се остварила у личности Марије.

Горе поменута објава јасно говори да онај који је прихвата није ослобођен од обавеза. Као што сам Христос каже: „Мати моја и браћа моја они су који слушају ријеч Божију и извршују је“ (Лк. 8, 21).

Свима се, дакле, дарује благодатни дар да буду мајке Христове, да се поистовете са Богородицом, да поново роде Христа у свом времену и у свом окружењу. Потребна је само једна храбра одлука, да подражавамо Маријину спремност да се предамо на служење Богу.

Стављајући празник Успења Пресвете Богородице на крај литургијске године, предање Цркве све нас подсећа на неопходност сарадње са Богом ради спасења света, тако да: „Сваки језик призна да је Исус Христос Господ“ (Фил. 2, 11).

То је циљ сваког указивања части Богородици Марији. То потврђује и сам Христос кроз Јеванђелску перикопу која се чита на богослужењима која се врше у част Пресвете Богородице, а у којој се каже како Му је нека жена у свом одушевљењу узвикнула:

„Блажена утроба која те је носила, и груди које си дојио!

А он рече:

Ваистину, блажени су они који слушају ријеч Божију и држе је!“ (Лк. 11, 27-28).

Милтиадис Константину

https://mitropolija-zagrebacka.org/uloga_presvete_bogorodice_u_bozijem_planu_spasenja_sveta/

Страхопоштовање је својствено сваком мислећем човеку. Сваки поглед на лепоту  природе изазива дубоко поштовање према Творцу који је овај свет мудро створио. Једно још дубље страхопоштовање настаје пред Творцем људске душе, који је постао човек да би нас из несавршенства подигао до пуноће сличне Његовој. Прави страхБожији човек стиче уколико остави све спољне бриге, те сву своју пажњу, своје мислии осећања сабере на Јеванђеље и удуби се у сагледавање Христа и стања блажених.
(преподобни Серафим Саровски).
Најдубље поштовање и захвалност настају код нас према Христу који је на себе узео грехе света. Истовремено, нас захвата и страхопоштовање према Њему као Судији света. Између ова два осећања треба држати равнотежу и пустити их да наизменично делују на нас. Не треба дозволити да нам страх од вечног Суда узме сву животну радост, али ни да се због доброте Божије препустимо немарности.
(свети Теофан Затворник).
Ко се определи за пут унутрашње пажње, страх Божији поседује као почетак све мудрости. Он се креће пажљиво, у страхопоштовању пред свим што је свето. Ко се боји Бога, пружаће се ка свему доброме. Ђавола се, пак, не треба бојати. Ко се боји Бога, побеђује ђавола који је немоћан пред Богом.
(преподобни Серафим Саровски).
Мисли на Бога и мисли на смрт. Страх Божији ће те држати увек у будности и неће ти никад дозволити да чиниш по вољи својих помисли, својих осећања и свог тела. Уз Његову помоћ ти ћеш се одупрети свим искушењима и водити свој дневни живот пред Његовим лицем.На једно обрати пажњу: при сталном сећању на Бога увек загревај и страхопоштовање, као уосталом и тежњу да се пред лицем доброг Оца и страшног Судије погрузиш у прашину. Иначе, често изговарање имена Исусовог без страхопоштовања отупљује
осећај према Њему, због чега могу да изостану спасоносни покрети душе који произилазе из срдачне молитве (свети Теофан Затворник).
Најважнији плод молитве није топлина и блаженство, већ страх Божији и унутрашња покајничка потрешеност. Она треба стално да се подгрева, њоме треба да се дише, у њој да се живи. Дело Духа не лежи у блаженству. Његово најверније пројављивање јесте "дух скрушен, срце скрушено и смерно..." (Пс.50).
Има две врсте страха Божијег: први је страх слуге од казне због преступа Божијих заповести, који одговара почетницима; други страх проистиче из синовске љубави према Богу, из зебње да се не увреди Бог, да се не изгубе Његова близина и Његова љубав (то је страх Божији оних који се ближе савршенству). Нас захвата страх у мери у којој се у нама губи љубав. Јер, ко не поседује страх, или је испуњен љубављу, или је мртав душом. Растући страх Божији чини почетак љубави
(преподобни Јован Лествичник).
Постави страх Божији за основу свога пута, па ћеш за мало дана и без лутања стићи на врата Царства Божијег (преподобни Исаак Сирин)

извор: "Обитавање безграничног у срцу"