И кад јеђаше у кући, гле, многи цариници и гријешници дођоше и јеђаху са Исусом и са ученицима његовим. И видјевши то, фарисеји рекоше ученицима његовим: Зашто са цариницима и гријешницима Учитељ ваш једе и пије? (Мт.9:10,11)

Радостан, јер је у свој дом примио Христа, Матеј је позвао царинике. Христос је јео с њима ради њихове користи, иако су Га оптуживали због тога. Фарисеји су хтели да Његове ученике одвоје од Њега, те су Га клеветали зато што једе с цариницима. (Цариници су били скупљачи пореза за потребе римске управе која је од јеврејског народа убирала неколико врсти пореза. Били су презрени од људи зато што су често узимали више новца него што је било прописано, али и због тога што су радили за омражену римску власт.)

А Исус чувши рече им: Не требају здрави љекара него болесни. Него идите и научите се шта значи: Милости хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање. (Мт. 9:12,13)

„Нисам“, каже, „сада дошао као судија, већ као лекар те зато подносим смрад и прљавштину.“ Прекорева их као неуке, говорећи: „Идите и научите се“, што значи: „Ако до сада нисте успели да се научите, онда барем од сада идите и научите се да је Богу милост према грешницима дража од сваке жртве“. (Ос. 6:7)

Господ са иронијом говори: „Нисам дошао да зовем праведнике“, желећи да каже: „Нисам дошао да зовем вас који себе сматрате праведнима, јер нико од људи није праведан. Дошао сам да зовем грешнике, не да остану грешници, већ да се покају.“

свети Теофилакт Охридски (из књиге ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЈЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ)

извор

Да ли можемо да угодимо Богу помоћу свакодневних обавеза или не? У свакодневици, у мору обавеза прође по читав део дана, некада и по цео дан, а да уопште и не помислимо на Бога. Како да наш ум задржимо близу Бога током обављања наших свакодневних послова и обавеза? Прочитајте одличне савете светог Теофана Затворника!

„Како живети без дела? Јер тада влада грешна доконост. Треба нешто да се ради, да се обављају неки домаћи послови. То је Ваша дужност. Не треба пресецати спољашње односе. Треба их одржати, и потребно је да се одрже. То је дуг људској заједници. Али сва таква дела могу и треба да се обављају тако, да не одбијају мисао о Богу. Како то? Постоји код нас празноверје, готово свеопште, да чим се прихватиш неког домаћег или сличног посла, одмах излазиш из области божанских и богоугодних дела. Одатле када се појави жеља да се живи богоугодним животом или се о томе поведе реч, обично је са тим повезана мисао, да ако је тако, онда треба побећи из друштва, побећи из дома у пустињу, у шуму. Међутим, то уопште није тако. Свакодневни послови и друштвене обавезе од којих зависи стање породице и друштва јесу Богом одређена дела чије испуњавање не представља прелазак у небогоугодну област, него управо хођење у делима Божанским. Држећи се таквог погрешног мишљења сви тако и поступају, и бавећи се свакодневним и друштвеним пословима ни не помишљају на Бога…[1]

 

Потребно је да све ствари које Вам бивају пред очима протумачите у духовном смислу, и да то тумачење тако затворите у свој ум, да када погледате на неку ствар, очи виде чулну ствар, а ум сагледава духовну истину. На пример, видите мрље на белом платну и осетите како је непријатно и жалосно наићи на тако нешто. Протумачите то сада тако, како жалосно и тешко мора да буде Господу, анђелима и светитељима када виде греховне мрље на нашој души, убељеној стварањем по лику Божијем и препорађањем у купељи крштења, и опраној сузама покајања. Ако чујете да мала деца праве велику буку и неред када остану сама код куће, то протумачите тако, да се бука и неред подижу и у души када од ње оду пажња према Богу и страх Божији. Уколико осетите мирис руже или неки други мирис који Вам прија, а онда осетите смрад па се окренете и запушите нос, то протумачите овако: свака душа има свој мирис: добра – добар, а лоша – лош. Анђели Божији и светитељи, а неретко и праведници на земљи осећају тај мирис и због доброга се радују а због лошег тугују. Ово Вам говорим само примера ради, а свака ствар може да подстакне различите духовне мисли, код једнога једне, а код другога друге. Све што Вас окружује и на шта наиђете протумачите онако како налазите да је најкорисније за Вас. Почните од куће и протумачите све у њој: саму кућу, зидове, кров, темељ, прозоре, пећи, столове, огледала, столице и друге ствари. Пређите на житеље па протумачите родитеље, децу, браћу, сестре, сроднике, слуге, посетиоце и остале. Протумачите и уобичајени ток живота: устајање из постеље, поздрављање, обед, рад, одласке из куће, повратке, пијење чаја, примање гостију, певање, дан, ноћ, сан и све остало“[2].

[1] https://svetosavlje.org/sta-je-duhovni-zivot-i-kako-se-za-njega-osposobiti/51/

[2] https://svetosavlje.org/sta-je-duhovni-zivot-i-kako-se-za-njega-osposobiti/53/

извор

Речено је: „Нека вам је, дакле, браћо и сестре, знано да вам се кроз Њега (тј. Исуса Христа) проповеда опроштење грехова; и сваки који верује оправдава се Њиме од свега од чега се нисте могли оправдати Мојсијевим законом“ ( Дела апостолска 13 :38–39). Значење ових речи је очигледно: морамо се трудити да испунимо Мојсијев закон, али тамо где га не можемо испунити, положићемо своју наду за спасење у потпуности на Христа Исуса. Као што читамо: „од чега се нисте могли оправдати Мојсијевим законом, Њиме се оправдава сваки који верује .“ Али, авај, колико год се трудили, не можемо испунити цео Закон. Можемо само да имитирамо праведан живот према заповестима Творца, као што то чине Јевреји и муслимани. Али знамо шта је написано у Писму: „Ако кажемо да немамо греха, сами себе варамо, и истине нема у нама. Ако исповедамо своје грехе, веран је Он и праведан да нам опрости грехе и очисти нас од сваке неправде. Ако кажемо да нисмо сагрешили, чинимо Га лажовом, и речи Његове нема у нама“ ( 1. Јованова 1 :8-10 ). Дакле, сви смо заробљени грехом и немамо чиме да се хвалимо једни пред другима. Као што неки кажу: „Јесам сагрешио, али то нисам учинио.“ Заиста, нема разлике између грехова, као што је речено: „Ко држи сав закон, а прекрши само једно, крив је за све. Јер Онај који је рекао: 'Не чини прељубе', рекао је и: 'Не убиј'. Дакле, ако не чиниш прељубу, него убијаш, и ти си преступник закона“ ( Јаковљева 2:10-11 ). Стога је непријатно, па чак и одвратно видети како један грешник оптужује и осуђује другог грешника. Лично, једна пословица, мото, спасава ме од греха осуде: „...лекареу Исцели самог себе...“ ( Лука 4:23 ).

Дакле, бринимо се о томе како живимо, бринимо се о себи. Трудимо се, где год нам је могуће, да испуњавамо заповести Божије , а где се спотакнемо и грешимо, тражимо спасење у Христу. Као што је речено, као што смо горе прочитали: „И од свега од чега се нисте могли оправдати законом Мојсијевим, Њиме се оправдава сваки који верује . “

протојереј Олег Стењајев

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Када је персијски шах Абас 1622. године, пљачкао по Грузијској земљи, тада су Персијанци узели много свештених утвари, међу којима и Господњу ризу и чудотворну икону Грузијске Богоматере.

Господњу ризу је шах Абас однео на дар Патријарху Филарету, а икону Грузијске Богомајке је продао Стефану Лазареву, трговачком путнику јарославског трговца Григорија Литкина.

Литкин је у Јарославу уснио сан да икону пошаље у Красногорски мушки манастир у Архангелској области. Како се Стефан вратио у родни крај, његов послодавац, Литкин је са радошћу дочекао икону и са чашћу је пратио у Двинске пределе и Черногорски манастир, (који је основан на гори покривеној непроходном шумом), због чега је од древних времена била позната, као Черна Гора. Касније је манастир преименован у Красногорски. Заједно са иконом, Григорије Литкин је донео још значајнијих поклона за украшавање светиње. Овде се у непроходној шуми, света икона прославила многим чудесима.

Године 1654. у време велике епидемије икона је била однесена у Москву и молитвама пред њом време епидемије се скратило и болест ишчезла. У част овог догађаја био је освећен Тројицки храм у Глиницама. Мноштво народа је долазило чудотворној икони на поклоњење, а вера је била потврђена прекраћењем смртоносне епидемије.

Године 1658. указом цара и благословом Епископа Никона новгородског, (будућег Патријарха Московског и целе Русије), испитавши исцељења која су произилазила од чудотворне иконе установљено је њено празновање – 4. септембра по новом, односно 22. августа по старом календару.

Након затварања Красногорског манастира 1922. године, Грузијска икона је нетрагом нестала.

Чуда

 Пред иконом Богородице Грузијске молимо се за избављење од епидемија, куге, за исцељење од глувоће и ушних болести, слепила и других очних болести.

Тако је монаху Питириму, после његових молитава пред чудотворним образом, изгубљени вид и слух потпуно повратили.

Хронике владавине Алексеја Михајловича сведоче да је чудотворни образ ношен у многим руским провинцијама, чак до Сибира. Грамата из 1698. године каже: Преко образа Грузијске Мајке Божије, како раније тако и сада, она пројављује многа чуда и исцељења за оне који јој прилазе са вером!

 Изображење

Ова икона припада типу Богородице Путеводитељке (Одигитрије), где је Света Дјева допојасно приказана са Богомладенцем у наручју. Прстом руке Своје свете указује на Христа, као на пут истинити, док Он у левој руци држи савијени свитак.

На овој грузијској икони Богомладенац, иако Младо Дете, десном руком благосиља као Архијереј, крсним знаком ИС/ХС. Видимо да је одевен у златни хитон, као Цар и Првосвештеник. Пошто је Он глава Цркве, као законодавац, држећи свитак у својој левој руци, благосиља све оне који иду путем савршенства.

Богомати је сасвим једноставно одевена са тамном одеждом, изнутра пребојеном црвеном бојом, која се простире по ивицама поруба. На Глави Њеној и раменима се налази извезена по једна звезда, симбол непорочне чистоте Њене. На рукама су јој извезене наруквице, као код свештеника који савршава Свете тајне.

Погледи Богомладенца и Приснодјеве су уперени једно у друго, у савршеном сагласју. Он као Првосвештеник и Она као Његова прва слушкиња, заједно садејствују у домостроју људског спасења.

Иконографски, Грузијски образ је сличан Јерусалимској икони Мајке Божије.

Молитва 1

Прими, Свемоћна Најчиситија Господарице, Богородице, ове искрене поклоне од нас, Твојих недостојних слугу, за Твој чисти обаз, нежно појање приносимо Ти, јер си Ти суштина и слушаш наше молитве и дајеш по вери онима који траже и испуњаваш: потребитима муке ублажаваш, болеснима дарујеш исцељење, исцељујеш слабе и болесне, и растерујеш демоне са небеса, дарујеш утеху оклеветанима, и чуваш повређене, опрашташ грешницима, чистиш губаве и малу децу, смилуј се, и разреши јалове од неплодности. Тако, Госпођо, ослободи нас од мнодих свеза и исцели од сваке страсти и исцели очне болести и ослободи нас од смртоносних чирева: све је могуће кроз Твоје посредовање пред Сином Твојим, Исусом Христом, Богом нашим. О Свеопевана Мати, Најчистија Мајко Божија! Не престај молити се за нас, недостојне слуге Твоје, славећи Те и величајући Те, и прослављајући Твој најчистији образ имајући неразрушиву наду и необориву веру, у Тебе, СвагдаДјево, Најсветија Непорочна, славимо Те и поштујемо, певајући Ти сада и увек и у векове векова. Амин.

Молитва 2

Теби, Богоизабраној слушкињи, Благословеној Дјеви Мајци Божијој, Царици неба и земље, вапимо Ти: почуј наше молитве и не окрени Своје лице од нас недостојних. Прими, О Сведобра, од недостојних слугу Твојих, који поштују Твоје најчасније име, верно клањајући се Теби пред Твојим чудотворним образом, нудимо Ти своје топло мољење: узнеси до престола Сина Твог, Христа Бога нашег, како Би био милостив на неправедност нашу, да нам не врати по делима нашим, како би Његова благодат била још издашнија. Њега, моли уместо нас: јер Ти можеш тражити све од Њега, као Мајка, јер имаш смелост пред Њим. Због овога, Теби, као Свемоћној и најмилосрднијој Посредници, прибегавамо, често се молећи: питај Јединородног Сина Божијег, Христа Бога, који је од Тебе рођен, за све нас од светих отаца православних, до свршетка дана наших, да останемо у заповестима Божијим, исправно се држећи, и да остатак живота нашег проведемо у побожности и чистоти, да будемо почаствовани мирном хришћанском смрћу, са добрим одговором на страшном суду Сина Твога и нашег Бога. Како би под покровом Твојим достигли вечно блаженство у царству Божијем, заједно са Његовим Јединородним Сином и Светим Духом,  коме доликује слава, част и поштовање, сада и увек и у векове векова. Амин.

Молитва 3

Твоју величину и милосрђе, Мајко Божија, ко ће испричати; и ко ће опевати Твоја чуда, Преславна; Ти си радовање верној деци Руске цркве, Најчистија, безбожним варварима, које си збунила својом светињом: Твоја изванредна икона је сачувана за нас, наше болести су излечене и духовне туге су ицељене. О, Свемилосрдна Госпођо, Дјево, Мајко Божија, не ускрати нам од Твоје заштите, већ са Твојим молитвама, увек сачувај нашу земљу и људе у свету и допринеси обнављању манастира Раифа. Као Света Мати Најсветијег Бога, Госпођо, Маријо Мајко Божија, са свима светима, моли се да душе слугу Твојих достигну небеска насеља, са новомученицима и исповедницима манастира Раифа.

https://mitropolija.com/2025/09/04/cudotvorna-ikone-majke-bozije-gruzijska/

Време је тица, која те кити шареним перјем, но, која ће доћи и да почупа своје. Ако будеш сувише везао душу своју за перје, време ће ти с перјем и душу очупати. Ах, како ће тада ружна бити нагота твоја!

Примедбе на тело

Христос никада није направио ни једну примедбу на тело једног човека.

Он није рекао Закхеју: како си мален! Ни Јуди: како си ружан! Нити раслабљеном: како си раслабљен! Нити губавоме: како заудараш!

Он је непрекидно општио са стварношћу у људима, то јест са душама.

То је душа душама говорила, и дупља душе лечила и лизала.

Говорити о телима присутних људи Христос је сматрао безмало исто тако непристојно, као што озбиљни људи сматрају непристојним говорити о оделу један другог.

Зато, када човек говори теби, не мисли на његово тело, не испитуј његово тело, него гледај у његову душу, уживи се у његову душу и тада ћеш га разумети.

И када говориш с човеком, не мисли на своје тело и не мисли на његово тело, него мисли о својој души и његовој, понављајући у себи: „Oво душа души говори, и душа с душом општи“.

И тада ћеш осетити присуство Бога међу вама двојицом. И бићеш разумљив и разумећеш.

Мисли о добру и злу –  Свети Владика Николај Жички

https://mitropolija.com/2025/09/03/dusa-preteznija-od-tela/

Можда никада више брига за здравље није била израженија него у ово наше време. И опет, никада више болести. Људи све више “инвестирају“ у своје здравље трошећи велике суме новца, а опет, само им једно не пада на памет – начин живота. Предајемо се науци и “научницима“ да нас кроз живот воде и не сањајући да је Онај који је Пут, Истина и Живот, истовремено и савршено здравље.
Здравље се у светоотачком учењу посматра као највећи дар Божији. Осим тога, физичка (телесна) срећа никада није била подвижницима светости основни циљ, већ је служила само као средство помоћу којег су пловили животним морем спасења.
Већа пажња се увек поклањала здрављу душе, а не тела. „Каква је корист имати здраво тело, а душу болесну и немоћну“ – писао је св. Тихон Задонски. Ако је души предодређен живот вечни, а тело је пролазно и распадљиво, потпуно је разумљив разлог таквог односа према њој. Међутим, тело се увек називало још и храмом душе, те зато и садржај храма мора бити одговарајући.
У темељне моменте истински здравог живота Свети Оци су убрајали: меру у свему, душевни мир, умерену и разумну исхрану уз одговарајућа ограничења (посништво), врлински живот с молитвом, вером и љубављу према Богу и ближњима, физички рад.
Савремена медицина саветује да сваки дан трошимо толико и толико беланчевина, угљених хидрата, масти, витамина, и многи људи, претерано забринути за своје физичко здравље, малтене помоћу апотекарске ваге мере и покушавају да контролишу свој оброк, да би се тачно придржавали свих научних препорука. А у пракси и даље постоје болести, непредвидиви поремећаји здравља, иако се људи, рекло би се, свега тачно придржавају.
А древни хришћански подвижници, судећи по многобројним изворима, уопште се нису хранили по научним рецептима, јели су просту храну (хлеб и воду, поврће, воће), а и то понекад не сваки дан, па су ипак живели дуго, задржавајући крепкост тела и бистрину ума. Мање је било и свих могућих обољења.
На пример, један од оснивача древног монаштва св. Павле Тивејски, отшелник и пустињак, уз изузетно скромну трпезу (мало хлеба, урме и изворска вода) доживео је 113 година. Други отац монаштва, св. Антоније, који је још за живота назван Великим, упокојио се у 105 години, по сведочанству савременика – „сачувавши до последњег дана оштар вид, не изгубивши ниједан зуб и потпуно здрав.
Здраве су му биле и руке и ноге. Једном речју, изгледао је бодрији и јачи од сваког ко користи разноврсна јела, купке и различиту одећу“. Када се уочи своје смрти подвижник појавио пред људима, дошавши у Александрију да би разобличио јереси, његов изглед је запањио све: „Његово тело је сачувало некадашњи изглед, није се угојило због недостатка кретања, нити је усахло од постова и борбе против демона. Антоније је био исти онакав каквим су га познавали пре отшелништва. У његовој души је била иста она чистота нарави, није био жалостан, није дошао у стање усхићења од задовољства, није се предао ни смеху, ни тузи, није се збунио угледавши гомилу људи, нити обрадовао када су сви почели да га поздрављају, већ је остао непомућен и неузнемирен, зато што је њиме управљао разум и ништа га није могло смести“.
И други бројни примери доказују да човек заиста „не живи само од хлеба“ и да постоје други енергетски извори (који не потичу од хране) који хране организам. То се нарочито јасно испољава тамо где је присутан духовни живот. Овде је победа духа над телом очигледна.
Светоотачко учење веома високо цени по питањима здравог живота значај физичког рада, међутим, истиче да тај рад мора бити духовни (одуховљени), сразмеран човековим могућностима, а не страстан, опседнут, егоистичан и користољубив. „У зноју лица свог јешћеш хлеб“ – каже се у Светом Писму (Пост. 3:19). То јест, ми морамо непрестано да улажемо велике, али наравно, својој снази сразмерне напоре да бисмо обезбедили себи све што нам је неопходно. Међутим, недуховни рад упућује човека на стазу извлачења користи из резултата рада, или постаје формалан у случајевима присилног рада, а у свим случајевима долази до прекида духовног јединства са Творцем.
Бројни помодни системи лечења периодично из године у годину избијају с новом снагом, понекад стичући масовни епидемијски карактер и обмањујући приличан број оних који желе да ефикасно утичу на своје здравље или да се излече. То су и све могуће дијете, методи гладовања, употреба јабуковог сирћета, сисање маслаца од сунцокрета, мирисање валеријановог корена, употреба сопствене мокраће (уринотерапија), проклијалих житарица, итд. и томе слично.
Неки системи излечења који се пропагирају прилично су сурови и носе аскетски карактер, понекад имају духовни, философски правац саобразан природи (систем „учитеља“ Иванова), међутим, никада се не уздижу на ниво истинског схватања Божанског промисла, јер су ограничени у својој људској неукости, услед запостављања главног и темељног принципа лечења – тежње према Творцу и живљења у Христу.
„Имаш Лекара Који је изнад болести,
Имаш Лекара Који побеђује силу болести;
Имаш Лекара Који лечи једним покретом руке;
Имаш Лекара Који исцељује једном одлуком,
Који и може и хоће да лечи“,
(свети Јован Златоуст)
У питањима лечења светоотачко учење изузетно тачно следи Свето Писмо, где овим поводом постоји много изузетно вредних података. Обратимо се некима од њих, које је аутор изабрао ради погодности и очигледности излагања у виду заповести о здравом начину живота:
1. Свака горчина и гнев, и љутина, и вика, и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас (Еф. 4:31). Гневите се, али не грешите; сунце да не зађе у гневу вашем (Еф. 4:26). Љубомора и гнев скраћују дане, а брига пре времена доводи старост (Сир. 30:26).
2. Пазите на себе (Лк. 17:3). Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају (Еф. 4:29). И ви сами као живо камење зидајте се у дом духовни (1 Пт. 2:5). Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, што је идолопоклонство (Кол. 3:5).
3. Јер нико не живи оним што је сувише богат (Лк. 12:15). Јер каква је корист човеку да цео свет задобије, а души својој науди (Мк. 8:36).
4. Брак нека буде у свему частан и постеља брачна чиста (Јевр. 13:4). А што је Бог саставио, човек да не раставља (Мт. 19:6).
5. Против вина се не показуј храбрим, јер многе је погубило вино (Сир. 31:29). Вино доноси јад души, када се пије много (Сир. 31:34). Ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наследити Царство Божије (1 Кор. 6:10).
6. Зло је за човека који једе са спотицањем (Рим. 14:20). Једи као човек оно што ти је понуђено и не преједај се (Сир. 31:18). Здрав сан бива ако је стомак умерено напуњен (Сир. 31:22).
7. И све што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима (Кол. 3:23). И да се усрдно старате да живите мирно, и да гледате своја посла, и да радите својим сопственим рукама (1 Сол. 4:11). Ако неко неће да ради, нека и не једе (2 Сол. 3:10). Не одвраћај се од тешког рада и од земљорадње коју је установио Вишњи (Сир. 10:15).
8. Пази на време и чувај се од зла (Сир. 4:23). Користи време, јер су дани зли (Еф. 5:16). Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла својега (Мт. 6:24).
9. Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима (Рим. 12:18). Старајте се да имате мир са свима и светост (Јевр. 12:14). Будите свети као што сам Ја свет (Лев. 11:4).
10. Претерано тешко себи не тражи, и оно што је изнад твојих снага не испробавај (Сир. 3:21). У многим својим пословима не брини се сувише (Сир. 3:23). Не дајте се завести различитим и туђим учењима (Јевр. 9:13).
11. Све што ти се догађа прихватај драговољно (Сир. 2:4). За све благодарите (1 Сол. 5:18). Не дај да те зло победи, него победи зло добром (Рим. 12:21).
12. А даље, браћо, што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било што похвале достојно, то мислите (Фил. 4:8). По вери вашој нека вам буде (Мт. 9:29).

Владимир Константинович Невјарович

извор

Има томе тачно 130 година, када се 3. септембра (21. августа по старом календару) 1903. године у руском манастиру Светога Пантелејмона на Светој Гори десио, неприметан за свет, један догађај.

Тог дана, братија је последњи пут имала намеру да на манастирским вратима подели милостињу убогим монасима-сиромасима-келиотима (путницима по Светој Гори који немају „одређено место за живот“), ходочасницима и странцима – пошто су манастирске залихе ионако биле на измаку. Могуће да је овоме допринела лоша ситуација у Русији, услед које је све мање прилога пристизало манастиру.

Такође је из Светог Кинота (светогорске владе) дошло обавештење да више не деле милостињу, јер је неефикасно. У образложењу је стајало да се такви монаси стално враћају, лутајући од манастира до манастира, здрави и млади, али склони да живе на туђ рачун, уместо да се труде и извршавају послушања..

Као што ћемо видети, живот светогорских бескућника и угрожених, драматично се изменила под утицајем једне фотографије.

Одређен је монах Гаврило који је требао да фотографише последњи овакав догађај, дељење милостиње сиромашним келиотима. Светогорски старци су се окупили на заједничко фотографисање, после донетог већања. Међутим, видео је међу окупљеним монасима једну Жену, која се необично кретала међу светогорским старцима. Када је развио негатив он је, на његово велико изненађење, видео на црно-белој фотографији фигуру сиромашно одевене Жене, која је покорно примала благословени комад хлеба, окружену сјајем.

Новост се брзо пронела манастиром и сазнало се да је један пустињак такође неколико пута видео код манастирских врата великолепну Жену. Оци су закључили да је то Пресвета Дјева Марија и да је током овог јављања – тужна, да је против такве одлуке коју је донео Сабор стараца – па су одлучили да наставе са давањем милостиње сиромашним келиотима.

Закључило се да када Богородица остави видљиви знак свог присуства – то је знак за неку поруку: упозорење, укор, милост.

Дан у коме се јавила Света Дјева одређен је за датум њеног прослављења, а то је 3. септембар по новом, односно 21. август по старом календару.

Чуда

Дакле, септембра 3/21. августа 1903. г. догодило се указање Пресвете Богородице у манастиру Свети Пантелејмон. Фотографија је направљена тог дана, а архив светогорског манастира Свети Пантелејмон ју је у јавност изнео тек 1997. г. Увеличана фотографија коју је направио монах Гаврило данас стоји увеличана на зиду манастира Пантелејмон, а на месту појављивања Мајке Божије појавио се извор где су забележени случајеви излечења болесних који су пили воду са тог извора.

Из те приче изродио се и нови чудесни приказ Богородице. Међутим, негатив фотографије је изгубљен, а након бројних непријатних догађаја (укључујући и пожаре) који су били истраживани у манастирском кругу током двадесетог века, није било више наде да ће он бити пронађен.

Почетком 2015. г. негатив је пронађен у току спремања манастирских архива. Садашњи игуман манастира (2015. године) Светог Пантелејмона, схиархимандрит Јеремија (Алехин) оценио је догађај као пројављивање милости Пресвете Владичице, указујући на то да је Игуманија Атонска благонаклона према монаштву и прихвата све могуће чинове одрицања његових досадашњих монаха. 

 Данас је на месту чудесног јављања Свете Дјеве подигнута капела Њој у част.

Изображење

Пречиста понизно прима положени, на Њене руке, комад хлеба, као да је једна од сиромашних и угрожених. У тој ситуацији Она, свим Својим понашањем буквално реализује јеванђењске речи: „кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25,40). Својим уласком у ту свакодневну ситуацију Пресвета показује Своју силу, добијену од Сина Божијег – силу да загрли срцем сву васељену.

Подвижници овако објашњавају: што се човек више усавршава у чињењу добрих дела, идући ка Крсту, тиме се више приближава христоподобном послушању – максималном сједињењу са Богом (вертикално) и ближњима (хоризонтално).

Мајка Божија је у томе достигла савршенство, препуштено једино истинској и апсолутној љубави Самог Бога. За Њу је сваки човек – ближњи.

Овде видимо два приказа Свете Дјеве, први, на коме је приказана како стоји међу монасима, који се припремају за сликање. Фигура је у ризи, у потпуности затамњена, са јасним обрисом женске фигуре, у стојећем положају, лицем окренута од монаха; док у подножју Њених ногу јасно видимо одблесак сијања, не од овога света. То окретање лица Њеног од монаха, можемо тумачити као Њено неодобравање одлука – коју су донели на састанку који је претходио. Свакако са Њеним благовољењем, приказ је материјализован и нама дат, на поуку и уразумљење.

На другом Њеном приказу, на икони која је овом приликом осликана, видимо Свету Дјеву у стојећем положају, приказаној у целој фигури. Одежда је у потпуности у карактеристичној плавој боји; горња хаљина, доња као и мафорион су оивичени златним порубима. На раменима и Часној глави извезена је по једна звезда – који представљају сиболе непорочне чистоте Њене. Око Свете Главе Њене је ореол а читава фигура исијава светлошћу. У левој руци носи комад хлеба – као израз Њене воље, коју је наменила сиромашним келиотима. Тиме нам својим указањем, слободно можемо рећи, говори, да није сагласна са одлуком Сабора стараца, која је непосредно пре тога на састанку о келиотима, донета.

Њено јављање за век, тако остаје као поука свима – да и у тренуцима нашег немања и недостатка, не заборавимо оне, који имају мање од нас.ж

https://mitropolija.com/2025/09/02/cudotvorne-ikone-majke-bozije-keliotska-3/

Свети апостол Тадеј бејаше из града Едесе, по народности Јеврејин, и савршено знађаше Свето писмо Старога завета. У дане Светог Јована Крститеља, он оде у Јерусалим, и чувши његову проповед и видевши његово ангелско живљење удиви се, и прими крштење од њега.

Ускоро после тога он виде Господа нашег Исуса Христа који у телу борављаше међу људима; и чувши Његову проповед, и својим очима видевши чудеса која Господ чињаше, он оде за Њим, и Господ га прикључи лику Седамдесеторице апостола, о којима је речено у Еванђељу: Изабра Господ и других седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам ићи (Лк. 10, 1). Шаљући ову седамдесеторицу апостола, међу којима и Светог Тадеја, на проповед Еванђеља, Господ им рече: Жетва је велика, а посленика мало; него се молите Господару од жетве, да изведе посленике на жетву своју. Идите; ето ја вас шаљем као јагањце међу вукове. Не носите ни торбе ни обуће, и никога не поздрављајте на путу. У коју год кућу уђете најпре говорите: мир кући овој. И ако буде онде син мира, остаће на њему мир ваш; ако ли не буде, вратиће с к вама. А у оној кући будите, и једите и пијте што у њих има; јер је посленик достојан своје плате; не прелазите из куће у кућу. И у који год град дођете и приме вас, једите што се донесе пред вас. И исцељујте болеснике који су у њему, и говорите им: приближи се к вама царство Божије. А у који град дођете и не приме вас, изишавши на улице његове реците: И прах који је од града вашег прионуо за нас, отресамо вам. Али ово знајте, да се приближило к вама царство Божије… Ко вас слуша, мене слуша; и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се онога који је мене послао (Лк. 10, 2-11.16).

Седамдесеторица апостола одоше с великом радошћу на проповед Еванђеља, и проповедаху реч Божију, чинећи чудеса. Потом се вратише ка Господу радосни, и обавестише Га да им се и ђаволи покоравају у име Његово (ср. Лк. 10, 17).

Када се после добровољног страдања, смрти, тридневног васкрсења и вазнесења на небо Господа нашег Исуса Христа, Свети апостоли разиђоше по целој васељени ради проповеди Еванђеља, Свети апостол Тадеј би послан Господом у град Едесу. Јер Господ Христос још пре добровољног страдања Свог беше обећао едеском кнезу Авгару, шаљући му на убрусу нерукотворну икону лица Свог, да ће му по вазнесењу Свом послати једног од својих ученика, који ће га потпуно исцелити од његове болести и дати живот вечни њему и његовима.

Када Свети апостол Тадеј дође у град Едесу, он се не јави одмах кнезу, него најпре уђе у кућу једног познаника свог, Јеврејина Товије; и станујући код њега Свети Тадеј стаде силом Христовом творити разна исцељења, исцељујући све могуће болести полагањем руку и призивањем имена Господња. Вест о Светом Тадеју брзо се разнесе по целом граду, и житељи града стадоше доносити к њему своје болеснике, и видећи како их апостол Христов брзо исцељује, дивљаху се веома. А након извесног времена би обавештен кнез Авгар, да неки човек, који је дошао из Јерусалима, чини многа чудес а именом Христовим. И Авгар се одмах опомену обећања Христова, да ће му послати једнога од својих ученика, и помисли у себи: да није дошао онај кога ми Господ обећа послати? – И нареди те позваше Товију, и он му рече: Чујем да се у твојој кући налази неки човек из Јерусалима, који именом Исусовим исцељује болести. – Товија одговори: Заиста, господару, гост мој чини многа чудеса именом Исусовим. – Кнез му онда рече: Доведи га к мени. – Товија оде к Светом Тадеју и рече му: Позвао ме је кнез овога града и наредио ми да те водим к њему, да га исцелиш од болести, од које пати. – Свети Тадеј одговори: Стварно сам послан к њему.

Сутрадан изјутра они оба одоше кнезу, код кога се већ беху скупили све велможе и бојари. Када Свети апостол Тадеј са Товијом улажаше на врата кнежеве палате, кнез погледа у њега и виде где његово апостолско лице сија неком необичном светлошћу. Авгара спопаде ужас, и он брзо устаде са свога места и поклони се до земље Христовом апостолу. Међутим, сви се присутни веома зачудише, видећи где се кнез клања простоме човеку, јер не беху приметили необичну светлост која излажаше из лица апостола Христова. И кнез упита Светог Тадеја: Јеси ли ти ученик Господа Исуса Христа, Сина Божија, који ми писмом обећа послати једног од својих ученика, да ме потпуно исцели од моје болести и дарује мени и свима мојима живот вечни? – Апостол Христов одговори: Зато што си велику наду положио на Господа мог Исуса Христа, ја сам и послан од Њега к теби. И ако се вера твоја у Њега увећа још више, онда ће ти се по вери твојој испунити све што желиш. – Авгар одговори: Ја толико веровах у Господа Исуса, да сам хтео скупити војску и ударити на Јевреје који Га распеше, да би их одмаздио за њихово неваљалство и потпуно их истребио; али ми забрани римска власт под којом се налазимо. – На то Свети Тадеј рече: Господ и Бог наш Исус Христос није требао људске помоћи у време Свога страдања од завидљивих и неваљалих Јевреја; јер је могао, да је хтео, извести легионе анђела; али, испуњујући вољу Оца, Господ наш пострада за спасење целога евета. А испунивши вољу Оца Свога, Он узиђе к Њему на небо са славом и седе с десне стране Њега. И Господу нашем није потребно да се ко свети за Њега непријатељима Његовим, јер сам има власт над свима; и Он ће судити живима и мртвима, и свакоме дати по делима његовим.

Свети апостол Тадеј говораше много о Христу Богу Авгару и свима што беху с њим, и привевши га у савршену веру у Господа, он га крсти. И доби Авгар у Светом крштењу исцељење и оног остатка губе што му по првом исцељењу беше остала на лицу, јер спочетка он имађаше губу по целоме телу. Када њему би донесено писмо Христово и нерукотворна слика пресветог лица Христовог, тада Авгар по први пут би исцељен: тело му се очисти од губе, само му, по промислу Божјем, остаде мало губе на лицу до доласка Светог апостола. А друго, потпуно исцељење не само тела него и душе, догоди се после доласка апостола Тадеја у Светом крштењу: јер кнез Авгар изиђе из свете купељи потпуно читав и здрав. И крсти се не само кнез Авгар него и сав дом његов, и сви који видеше чудеса апостолова, а исто тако и они које Свети апостол исцели од болести њихових. Затим Свети апостол Тадеј нареди кнезу да сазове све грађане, да сви чују реч Божију.

Сутрадан ујутро сабра се сав народ. Апостол Христов, ставши на узвишеном месту, стаде благовестити свима о једином истинитом Богу, који је свемоћном силом Својом створио небо и земљу, и све видљиво и невидљиво; Свети апостол благовести им о томе како Син Божји сиђе с неба на земљу, оваплотивши се на неисказан начин ради спасења рода људског, како Он добровољно пострада, васкрсе, узнесе се на небо, и уготови за добре вечну награду, а за зле – бесконачне муке у паклу. Благовести Свети апостол подробно и о свима осталим тајнама нашега спасења.

Чувши апостолове речи и видевши чудеса његова, сав народ верова у Христа Господа: јер сви видеше исцељеног кнеза и многе друге који раније паћаху од разних болести, и стадоше славити Христа Бога и просити крштење. И тако се град Едеса просвети вером Христовом и Светим крштењем. Потом се подигоше цркве, и бише постављени презвитери рукоположењем од апостола.

Кнез Авгар силно жељаше да се на неки начин одужи Светом апостолу за своје исцељење, па му понуди много злата; али Свети апостол не прими ништа, рекавши: Кад своје остависмо, како туђе да примамо?

Пошто Свети апостол Тадеј утврди у Едеси свету веру и побожност, и све добро уреди, он оде у Месопотамију. Тамо он просвети многе, обративши их ка Христу, и подиже цркве. Свети апостол прохођаше и многе сиријске градове, свуда се трудећи у проповедању Еванђеља Христова. Потом дође у финикијски град Вирит (Бејрут); и ту проповедавши име Христово и крстивши многе, Свети апостол Тадеј заспа у Господу.

https://mitropolija.com/2025/09/02/sveti-apostol-tadej-5/

Беше официр – трибун – у римској војсци у време цара Максимијана. По рођењу из Сирије, и са службом у Сирији. Када Персијанци угрозише војском римску царевину, то Андреји би поверена војска у борби против непријатеља. Том приликом Андреј би произведен за војводу – стратилата. Потајни хришћанин, мада још некрштен, Андреј се поузда у Бога живога, и од мноштва војника одабра само најбоље и пође у бој. Пред битку он рече војницима својим, да ако буду сви призвали у помоћ јединог истинитог Бога, Христа Господа, непријатељи ће се њихови као прах распрштати испред њих. И заиста сви војници, одушевљени и Андрејом и његовом вером, призваше у помоћ Христа и учинише јуриш. Персијска војска би сатрвена потпуно. Када се победоносни Андреј врати у Антиохију, неки завидљивци га оптужише као хришћанина, и царски намесник позва га на суд.

Андреј отворено изјави своју непоколебљиву веру у Христа. После љутих мука намесник баци Андреја у тамницу и писа цару у Рим. Знајући углед Андрејев у народу и у војсци цар нареди намеснику да пусти Андреја у слободу, но да вреба другу прилику и други разлог (а не веру) те да га убије. Кроз Божје откровење Андреј сазнаде за ту наредбу цареву, па узевши собом своје верне војнике, 2.593 на броју, оде с њима у Тарс Киликијски, и ту се сви крстише од Петра епископа. Гоњен и ту од царских власти, Андреј се с дружином својом повуче далеко у планину јерменску Таврос. Ту у једном кланцу, када они беху на молитви, стиже их војска римска и све до једнога посече. Нико се од њих није хтео ни бранити, но сви беху жељни мученичке смрти за Христа. На том месту, где се изли потоком крв мученичка, изби кључ лековите воде, која исцељиваше од сваке болести. Петар епископ дође потајно са својим људима, и чесно сахрани тела мученика на том истом месту. Пострадаше сви чесно, и увенчани венцима бесмртне славе преселише се у Царство Христа Бога нашега.

Тропар (глас 5): 

Оставивши славу земаљског достојанства, небеско Царство си наследио: Капљама крви, као величанственим драгим камењем, неувенљиве венце си украсио, и ка Христу си привео сабор мученика. Са збором анђелским у безвечерњој светлости, незалазно Сунце, Господа Христа, си пронашао, Свети Андреје Стратилате: Њега стално моли, са онима који пострадаше са тобом, да спасе душе наше.

https://mitropolija.com/2025/08/31/sveti-mucenik-andrej-stratilat-5/

Јеванђеље о бремену богатствa – Свети владика Николај Охридски и Жички

Матеј 19, 16-26. Зач. 79.

Замислите, да се једна велика и горда лађа разбије на дубини морској и почне да тоне. Шта бива с путницима?

Један се хвата за неку даску, и држи се даске. Други се хвата за неко буре, и држи се бурета. Трећи успева да веже мехове себи око врата, и плива с меховима. Четврти скаче у воду без ичега, и плива. Пети скида чамац с лађе, седа у чамац и не жури да весла него жури да што више блага заграби из тонеће лађе и пренесе у чамац. Ко је од њих у највећој опасности? То јест: ко ће од њих најсрамније погинути – а погинути морају сви? Погинуће најсрамније онај, који изгледа несигурнији – онај у чамцу, што стоји крај тонеће лађе и претоварује блага из лађе у чамац. Ваистину, он је у највећој опасности. Најпре ће утоварити у свој чамац неколико врећа брашна. Па видећи сандуке са флашама вина и ракије, он ће почети и то превлачити у чамац. Па ће почети грабити и вући хаљине, ћилиме, платно, штофове – „требаће ми за одело и постељу!“ Па обазревши се и видевши сребрно посуђе, позлаћене свећњаке, узеће и то. Но гле, ту су и бурад са уљем, са усољеним месом, и рибом, и са пиринчом и другим разним варивом – „требаће ми и то; како ћу без тога?“ Па ће онда угледати кутије и торбе с новцем и драгоценостима. Ово свакако мора претурити у чамац. Но зашто да остави фине столице, углачане столове, кадифена канабета, кад и то може превући? И превлачи. А чамац се све више пуни и све дубље тоне у воду. Па онда се сети: требаће му за гориво петролеума и угља. Превлачи и то. Па гле, ту су и ормани са многим дивним књигама! Требаће му у чамцу да чита и прекраћује време до обале. Превлачи и то. Ту су и клавири, виолине, гудала и свирале. И тим се време прекраћује. Превлачи и то. А чамац се све више навршава и све дубље тоне у воду. Доста, вели и седа у чамац. Но досети се да је још пуно ствари могао и требао превући. И поново се пење у лађу и превлачи. Опет вели сам себи – доста, и седа у чамац. Но пуста жеља за стварима поново га покреће, да још више превуче из лађе у чамац. Најзад лађа тоне под воду, и он креће са жаљењем, што још није натоварио. Он почиње сад лагано да весла ка обали. Но вода је већ до саме ивице чамца. Ако неко од оних, који су у највећој беди, покуша да уђе у чамац, човек из чамца ће га пре убити него пустити к себи. И тако претоваривши чамац стварима он претоварује и своју душу злочином. Но духне ветар, ударе таласи. Он се почиње бранити од воде: почиње испљускивати воду из чамца. Но кад види, да то не помаже, почиње с тугом бацати у море најпре неке јевтиније ствари, па онда све скупоценије и скупоценије. Али он се већ уморио утоварујући ствари, те нема снаге, да их поново диже и баца у море. Вода најзад одолева, тоне претоварени чамац – и он с чамцем.

Такав је живот и крај грамжљивих богаташа на мору овога земаљског живота. Пре свега они живе са лажним убеђењем, да је овај свет једна разбијена лађа, без капетана, без крме и крманоша, – једна пустолина, која тоне и пропада, и којом се користе само они, који што више из ње заграбе и пренесу у свој чамац. Но усред тог грамжљивог грабљења и пустошења лађе живота појавио се Капетан Лађе, који је ставио руку на лађу као на Своју сопственост и рекао, да лађа не тоне, но да се то само тако чини невештим и кратковидим незналицама, који су кратко време на лађи. Он путује с лађом од самог почетка, превозећи путнике: путници се мењају, но Он стоји скривен и управља лађом. Он зна одакле је лађа пошла и куда иде; Он зна пут, и Он се не боји мора.

Тај капетан јесте Господ Исус Христос. Благо но одлучно Он силази на таласе и пружа руку Своју дављеницима. И они, који ништа немају у рукама но голим рукама пливају, најпре Му се одзивају и хватају се за Његову спаситељску руку. Но они који су натоварили свој чамац пун и препун, најтеже Му се одзивају, јер се боје, да ако напусте свој чамац и голих руку пођу к Њему по таласима, утонуће и они и Он. Они не верују у Њега; они се више уздају у свој чамац. Посматрајући ове и читајући њихову жалосну душу и још жалоснију веру у мртве ствари, Господ Исус окрете се спасенима и рече: заиста вам кажем, да је тешко богатоме ући у царство небеско. Овакве случајеве Господ је много пута посматрао и на многе указивао, и из њих поуку Својима изводио. И данашње јеванђеље описује један такав случај.

Тле, приступи неко (ка Исусу) и рече му: учитељу добри, какво добро да учинил да имам живот вечни? Јеванђелисти Матеј и Марко говоре о овом некоме као о богатом младићу, који бејаше врло богат, а јеванђелист Лука назива га још и кнезом: неки кнез. Ово се десило на једноме друму у Јудеји после славног догађаја са децом, када је Господ наредио ученицима: пустите децу нека дођу к мени; таквих је царство Божје; када је још рекао, да ко не прими царство са детињом вером и радошћу, неће ући у царство; и када је децу загрлио и благословио. Истакнувши тако невину децу као грађане царства Божјега, Господ је изашао на друм, и ту му притрча онај млади и богати кнез и клекнувши на колена питаше Га оно што смо већ навели. Начин његова приступања ка Христу достојан је сваке похвале, као што је за жаљење начин његова растанка са Христом. Он трчи пред Христа; он пада на колена пред Њим; он тражи савета у Њега о највећем питању у свету – о животу вечном и услову за добијање истог. Он је дошао са искреном намером, а не као књижевници, који су долазили само да кушају Господа. Он је осећао неку душевну глад и сиромаштину при свем свом спољашњем богатству.

Учитељу добри! Тако младић ословљава Господа. Од њега је толико доста. Онај ко проведе цео век у тамници при светлости свећа, зар много греши, кад при првом виђењу сунца назове сунце свећом? Какво добро да учиним При овом питању он свакако мисли на своје богатство, као што је обично случај са богаташима, који не могу да одвоје своју личност од свога имања, нити да мисле о себи не мислећи о своме имању. Шта бих ја могао учинити – какво добро дело – од свога богатства, да . имам живот вечни? Не знајући потпуно с киме говори, он мало зна и шта говори. Он би рад био чути савет од Учитеља, како би могао својим имањем задобити оно што сав свет не може платити, тј. живот вечни.

А Исус му рече: што ме зовеш добрим? Нико није добар, само један Бог. Срцезналац Исус прониче у мисли младићеве и чита их као са књиге. Господ види, да младић Њега не познаје, и да Га држи само за добра човека и добра учитеља, па хоће овим речима да Га пробуди на размишљање. Ако сам ја обичан човек, зашто Ме називаш добрим, ако ли пак знаш ко сам Ја, зашто не кажеш изриком, него Ме зовеш учитељем? Само је један Бог добар у пуном и савршеном смислу; добри људи могу се називати добрима само у сравњењу са људима недобрима. Но нико се не може назвати добрим у сравњењу с Богом. Само је, дакле, Бог једини добар. Господ Исус неће, дакле, да покара младића, што Га овај назива добрим, него што Га овај схвата као обична смртна човека па Га ипак назива добрим. Неће Господ под тиме да каже: Ја нисам добар – него: Ја нисам обичан смртан човек. Ја сам Онај, за кога се једино може рећи да је добар.

После овог уводног објашњења Господ почиње одговарати на питања младога богаташа: а ако желиш ући у живот, држи заповести. Рече Му (младић): које? А Исус рече: да не убијеш, не чиниш прељубе, не украдеш, не сведочиш лажно; поштуј оца и матер, и љуби ближњега свога као самога себе. Ово су погодбе за улазак у живот. Но богаташ није питао како само да уђе у живот, него како да има живот, да добије живот, или да наследи живот. Какво је незнање показао у распознавању личности Господа Исуса, такво је исто незнање показао и у погледу живота вечнога. И како Га је Господ тамо поправио, тако га и овде поправља. Живот вечни има своје ступњеве: на једном су ступњу они који су само спасени, а на другом су ступњу они који су савршени. Апостоли ће седети на дванаест престола и судити коленима Израиљевим, док остали спасени нити ће седети на престолима нити ће коме судити, премда ће и они и ови бити у животу вечном. Не знате ли да ће свети судити свету? пита апостол Павле Коринћане (I. Кор. 6, 2-3)? И то судити не само стварима овога света него и ангелима? Но неће сви спасени судити, ,него само светитељи Божји, савршени. Пречиста и Пресвета Дева Богомати часнија је од херувима и славнија од серафима; апостоли долазе испред свих светитеља, светитељи испред осталих угодника, а остали угодници испред обичних спасених. Савршени су они, који су сем себе спасли још и многе поред себе силом имена Господа Исуса, а спасени су и они који су успели једва себе да спасу. Многи су станови у кући оца мојега, рекао је сам Господ (Јов. 14, 2). А да није тако, зар би Он то рекао? То Он и овом приликом каже само на други начин. У Царству нису сви једнаки: једна је слава оних који су само ушли у Царство, а друга је слава оних који су савршени у Царству. Но вратимо се прво на услове уласка у Царство, па ћемо доцније чути, опет из уста Истине, о условима савршенства. Који су, дакле, услови за улазак у Царство, или у живот вечни? Држати заповести. Које заповести? Све; прво оне које забрањују зло чинити, па онда оне које наређују добро чинити, према речи пророчкој: уклони се од зла и сотвори добро (Пс. 33, 14). Прво треба, дакле, уклонити себе од зла и зло од себе, па тек онда оспособити се за творење добра. Зато Господ и истиче прво негативне заповести па онда позитивне, а не по реду, како су преко Мојсеја објављене. Не убити, не прељубити, не украсти,не сведочити лажно – то су негативне заповести, које значе уклањање од зла; а поштовати оца и мајку и љубити свога ближњега – то су позитивне заповести, које значе творење добра. Док се прве не испуне, друге се не могу испунити. Онај ко је способан убити ближњега није способан љубити ближњега. И онај ко твори прељубу не зна за љубав. Помињући ових шест заповести Господ није мислио изређати баш све заповести, него само неке важније. А да је то тако види се прво из тога што Господ изоставља баш најважнију од свих заповести – љубав према Богу. Доцније ћемо објаснити зашто Он ову заповест намерно изоставља. Друго то се види и из саопштења друга два јеванђелиста, Марка и Луке који не наводе чак ни свих шест заповести, поменутих код Матеја. И Марко и Лука не помињу на пример заповест о љубави према ближњем. А Марко додаје негативним заповестима још једну општу: не чини неправде никоме. Јеванђелисти се у свему овоме, дакле, допуњавају, ни мало непротивречећи један другом. Једно је пак јасно из свега што јеванђелисти саопштавају наиме: да Господ није имао намеру, да истакне искључиво поменутих пет или шест заповести, но да само напомене младићу кроз то сав стари закон. А ово пак што Он препоручује испуњење заповести старога закона, потврђује Његове раније речи, да Он није дошао да поквари закон и пророке, него да испуни. Нисам дошао да покварим него да испуним (Мат. 5, 17). Па кад је савршени Господ без икакве личне потребе испунио сав закон, тим пре морају га испунити сви они који се лагано пењу уз високе степенице ка савршенству. Све набројане заповести имају за богаташе и нарочити унутарњи смисао. Тако, не убиј значи: негујући одвише своје тело у богатству и раскоши ти убијаш душу. Не чини прељубе значи: душа је намењена Богу као невеста своме веренику; ако се душа веже љубављу за светско богатство и сјај, за раскош и пролазна уживања, она тиме чини прељубу према своме бесмртном веренику, Богу. Не укради значи: не укради од душе за рачун тела; не кради времена ни бриге ни труда, које треба да посветиш души, и не давај то телу. Богаташ спољашњи обично постаје очајан сиромах унутрашњи. И обично – но не увек – све богатство спољашњег човека значи покрађеност унутрашњег човека: угојено тело – мршава душа; раскошна одевеност телесна – нагота душевна; блесак споља – тама унутра; снага споља – немоћ унутра. Не сведочи лажно значи: не оправдавај ничим љубав према богатству и запостављеност душе своје, јер то је извртање Божје истине, и лажно сведочанство пред Богом и савешћу. Поштуј оца и матер значи: не одај само пошту и чест самоме себи, јер ће те то погубити; поштуј оца и матер, кроз које си дошао у овај свет, да би се кроз то научио поштовати и Бога, од кога си дошао и ти и твоји родитељи. Љуби свога ближњега значи: у овој нижој школи вежбања у добру научи се љубити своје ближње, да би узрастао до степена, на коме се љуби Бог. Љуби своје ближње, јер та ће те љубав спасти од самољубља, које те може погубити. Љуби друге људе као самог себе, да би себе укротио и понизио и изједначио са другим људима у очима својим. Иначе ће гордост, која долази од богатства, преовладати тобом и сурваће те у пакао.

На овакав савет Господа Исуса рече богати младић: Све сам ово сачувао од младости своје; шта још нисам довршио? А то значи, да су све ове заповести њему биле познате од детињства и да их је он у спољашњем Мојсијевском смислу, испунио. Опет се преварио млади богаташ. Он је мислио, да му Христос ништа ново није рекао, но да му је само поновио старо. Уствари, свака стара заповест добија нов садржај, нов дух и живот на језику Христовом. Свакој спољашњој заповести, коју је Господ Христос дао Израиљу преко Мојсеја, тај исти Господ Христос, при Новом Стварању, при Новом Откровењу даје дубљи унутрашњи значај. И да је младић, уистини испунио набројане заповести по њиховом унутрашњем, хришћанском значењу, а не само по спољашњем – како су их и фарисеји церемонијално испуњавали – он би био душом одвезан од свога богатства и не би му било тешко испунити оно што ће му Господ после овога предложити. Но он је био испунио све те заповести као и онај фарисеј, који се на молитви хвалио пред Богом: постим двапут у недељи, дајем десетак од свега што имам. Зато је био и остао везан као незаконитим браком за своје богатство, и никако се од њега није могао одвојити и поћи за Христом. Шта још нисам довршио? пита он Господа, осећајући се већ на прагу спасења. Он се морао надати, да ће му Господ казати још неку сличну заповест, коју ће он моћи лако испунити. Господ је прозирао у његову наивну законску површност и омиље Му. Јеванђелист Марко то саопштава. А Исус погледавши на њ омиље Му. Зашто Господу омиље овај несавршени младић? Зато што његова законска површност није била злобна као код фарисеја и књижевника, него наивна и добронамерна. Но и поред тога Господ му је морао казати горку истину и разбити све његове илузије о брзом и лаком спасењу.

Рече му Исус: ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу; па хајде за мном. А кад чу младић реч отиде жалостан, јер бејаше врло богат.Рече му најзад Господ нову реч, неочекивану и тешку. Гледајући непрестано у средину срца младићева Господ му рече ову нову реч. И ако је унапред знао, да ова Његова реч неће моћи развенчати душу младићеву од земног му богатства и венчати је с Богом, Он му ипак то рече колико због онога који Га питаше, толико – и више – због ученика, који слушаху. Ако хоћеш савршен да будеш. То је не само улазак у Царство, него и власт у Царству. Иди продај све што имаш. То јест: иди и покажи се господар над својим имањем, које има тебе, а не ти њега. Ваистину, твоје имање има тебе, а не ти твоје имање. Твоје имање . до сада куповало је мало по мало душу твоју и предавало је ђаволу: иди сад ти и продај га, и раздај онима којима оно треба, и то треба не као господар него као слуга живота. Иди и раскини опасну и незакониту везу твоје душе са твојим имањем. Иди и развенчај се. Иди ослободи се. Иди и истргни душу своју испод терета земље, испод прашине ствари, испод гноја богаташких уживања, па је упути за Мном. Без игде ичега упути је за Мном. Душа је најбогатија, кад је без игде ичега. Душа је у највећем друштву, кад није ни у чијем друштву сем Моме. Продај све и подај сиромасима. Сиромаси су они, који потребују твоје богатство, не као украс, не као терет, не као господара, него као насушни хлеб, као олакшање животу, као слугу и помоћника. И све што будеш дао у материјалном богатству вратиће ти се у духовном. Гле, твоја душа је препуна сиромаха, твоје срце тако исто, твој ум тако исто. Свима ће њима доћи богатство, које њима треба, када се ти отресеш богатства, које теби не треба.

Но зашто Господ упућује богаташа да прода своје имање и разда сиромасима, а не каже му просто: остави све, не враћај се кући својој, него хајде за Мном? Није ли тако рекао ономе који се хтео вратити и укопати оца свога? Остави нека мртви укопавају своје мртваце, а ти хајде за мном (Лк. 9, 59-60)! Није тако Господ казао овоме богаташу из два разлога: прво, што ако он не би продао имање и раздао сиромасима, то би се десило или да суседи навале на напуштено имање и покраду га, или пак да неко од сродника његових наследи имање и нађе се у истом положају, у истом ропству од богатства, у коме је сада и тај младић. Тако би дакле, или лопови или сродници изгубили душе своје на томе истом имању. Друго, шаљући га да. прода и разда имање сиромасима Господ хоће тиме да пробуди у младићу човекољубље, да изазове код њега сажаљење према ближњима, и да га стави у положај да он осети духовну радост и насладу од давања, од чињења доброг дела. Да би приволео младића да ово учини Господ му предочава одмах вечну награду, вечно благо на небу, где мољац не једе, где рђа не гризе и где лопови не краду. Несравњено је боље благо које ћеш примити од онога које ћеш оставити. Јер шта ће ти помоћи све твоје земаљско благо, када будеш данас-сутра умро? Оно ће пропасти за тебе у овом свету, и упропастиће тебе у ономе. Благо, пак које ћеш имати на небу чекаће на тебе док се не раставиш са овим светом – а то ће бити врло скоро – и неће се од тебе узети ни раставити ва век века. Утешивши га за привидну штету у овоме свету предочавањем блага на небу, Господ најзад позива младића: па хајде за Мном! Када се од свега раставиш, тада пођи са обе ноге и са оба ока за Мном. Овако не можеш ићи једном ногом за Мном а другом за својим богатством, нити можеш гледати једним оком у Мене а другим у своје имање. Не; не можеш служити два господара.

Но све узалуд: младић све саслуша лепо; разумеде шта се од њега тражи, обузе га тешка жалост, јер бејаше врло богат, и отиде, отиде са обе ноге и оба ока ка своме кобном богатству. Бејаше врло богат! То јест бејаше врло везан за богатство, врло окован, врло заробљен и врло слаб, да се одупре корову, у који је био зарастао. Заиста, он је био као семе, пало у трње, које бујно почне расти, али га трње угуши, те не донесе никаква плода. Велико богатство било је велико жбуње трња около семена његове душе. Домаћин хтеде да почупа трње око његове душе и душу му изведе на светлост, да слободно расте; али он не даде, не може од зле навике да да. Као онај дављеник у препуном чамцу. Господ му пружи Своју моћну руку, да га спасе и уведе у лађу, но њему беше жао натоварених ствари у чамцу. И тако растаде се богати младић од Христа, Капетана Лаће Живота, и изгуби се на пучини морској, да ускоро потоне и пропадне – и чамац и он.

А Исус рече ученицима својим: заиста вам кажем да ће тешко богаташ ући у царство небеско. И опет вам кажем: лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије.Ниједна реч Господа Исуса није могла бити бачена узалуд на њиву овога света. Ако се њоме нису користили они, којима је она непосредно упућена, користили су се они којима је она посредно упућена. У овоме случају реч Христова била је упућена непосредно богатоме младићу а посредно ученицима. Младић се није могао користити речју Господњом, али су се ученици користили. Зато се Господ по одласку младића сада њима обраћа и говори им, како је тешко богаташу ући у царство небеско. Не каже Господ, да је богаташу немогуће ући у царство небеско, него да је тешко, врло тешко. А да богаташу није немогуће ући у царство небеско види се из примера поменутих у Светоме писму. Аврам је био богат, врло богат човек, но вером својом био је везан више за Бога него за све богатство своје, више чак него и за сина свога јединца. Аз јесам земља и пепел, говораше Аврам за себе при свем богатству свом. Био је богат пребогат и праведни Јов, но богатство му није сметало да буде смирен пред Богом и послушан Богу како у слави тако и у муци и понижењу. Богат је био и Воз, прадед Давидов, но милосрдношћу својом угодио је Богу. Па је богат био и Јосиф Ариматејски, но богатство му није сметало да се сав преда Господу Исусу, и да учини све могуће услуге мртвоме телу Господњем, уступивши Му чак и нову камену гробницу, спремљену за себе. Најзад богати су били и безбројни други Божји угодници у историји Цркве, но спасли су се и наследили царство Божје, јер нису срцем својим били везани за земаљско богатство него за Христа, сматрајући све земаљско богатство за прах и пепео. Није богатство само по себи зло, као што ниједна створена твар Божја није зла, него је зла људска привезаност за богатство, за имање, за ствари; и зле су и погубне страсти и пороци, које богатство омогућава и изазива, као: блуд, прождрљивост, пијанство, тврдичлук, разметање собом, самохвалисање, сујета, гордост, презирање и подништавање сиромашних људи, богозаборав, и остало, и остало. Мало је оних који имају снаге да се одупру искушењима богатства и који могу да господаре својим богатством, а да не постану слуге и робови богатства. Пре свега богаташ тешко може да пости, а без поста нема ни укроћења свога тела, ни смирења, нити праве молитве. Зато Господ и говори, да је тешко богаташу ући у царство Божје. Но тиме Он не каже, да је сиромаху лако ући у царство Божје. И сиромаштво има своја искушења готово као и богатство. Богаташ треба да се спасава великим милосрђем и смирењем пред Богом, а сиромах великим стрпљењем, издржљивошћу и непрекидним поуздањем у Бога. Нити се спасава богаташ који је немилосрдан и горд, нити сиромах који ропће на своју судбу и очајава о помоћи Божјој. Не постоје у свету богати и сиромашни људи случајно или по неразумности овога света, него по премудром Промислу Божјем. За један трен ока Бог може све људе изједначити у богатству, но то би била тек права лудост. У том случају људи би постали сасвим независни један од другог. Ко би се онда спасао? И како би се могао ико спасти? Јер људи се спасавају зависношћу један од другога. Богаташ зависи од сиромаха, сиромах зависи од богаташа: учен зависи од неука, неук од учена; здрав зависи од болесна, болестан од здрава. Материјална жртва плаћа се духовном платом. Духовна жртва ученога плаћа се материјалном платом неукога. Физичка услуга здравога плаћа се духовном платом болеснога, и обратно: духовна услуга болеснога (који опомиње на Бога и Суд) плаћа се физичком услугом здравога. Све је уткано као ћилим разнобојан. Једнобојан свет ослепео би све очи. Како би богаташ спасао своју душу милосрђем и смирењем, или изгубио душу своју тврдичлуком и гордошћу, да нема сиромаха? Како би сиромах спасао своју душу стрпљењем и издржљивошћу, или изгубио душу своју роптањем и крађом и отмицом, да нема богаташа? Како би учен спасао своју душу сажаљењем према неукоме и трудом око овога, или изгубио душу своју гордим презирањем неукога, да нема неукога у свету? Како би неук спасао своју душу послушношћу и кротошћу пред ученим, или изгубио душу своју непослушношћу, завишћу, дивљаштвом према ученом, када не би било ученога? Како би здрав спасао душу своју добродушним устајањем око болесника, сажаљивошћу и молитвом за болесника, или како би изгубио душу своју гађењем од болесника, небрижљивошћу према болеснику и превазношењем својим здрављем, када не би било болесника? И како би болесник спасао душу своју покорношћу и захвалношћу према здравом, или како би изгубио душу своју мржњом и завишћу према здравом, када не би било здравог? Бог је дао слободу избора човеку, свакоме човеку. Нема ни једнога човека у свету, пред којим нису отворена два пута: пут спасења и пут погибељи. У томе се и састоји слобода човека. Богатство може богаташа спасти, а може га погубити; сиромаштво може сиромаха спасти, а може га погубити; и ученост ученога може или спасти или погубити; и неукога неукост може или спасти или погубити; и здравога здравље може или спасти или погубити; и болеснога болест може или спасти или погубити. Све зависи од избора човекова. Христос је дошао да уразуми људе а не да примора. Зато Христос и не заповеда младићу: уђи у живот! Него ако желиш ући у живот; и не заповеда му: буди савршен! него ако хоћеш савршен да будеш. Ако желиш, ако хоћеш – тако Бог говори слободним и разумним бићима. Бог жели да сви људи пођу правим путем и да се сви људи спасу, но зато ипак и пут погибељи стоји за људе отворен.

И опет вам кажем, говори Господ Исус ученицима, да нагласи по двапут, да је богатоме тешко ући у царство Божје. Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије. Камилом се звала не само камила животиња, него и дебела ужа, којима су лађе у пристаништу везиване за обалу, да их ветар не крене. На ова дебела ужа Господ је и мислио у овоме случају. Лакше је, дакле, и то најдебље уже проденути кроз иглене уши, него ли богатоме ући у царство Божје. Безмало, дакле, немогуће, али ипак није немогуће, него врло тешко. Ово говори Онај који добро познаје слабост људске природе и зна како се људска душа да лако оковати богатством и неодлепљиво прилепити к земљи.

А кад то чуше ученици дивљаху се врло говорећи: ко се дакле може спасти? Зашто се диве ученици, кад су они већ били учинили оно што богати младић није могао учинити? Гле, они су оставили све и пошли за Христом. Премудри Златоуст то дивно објашњава: не страше се ученици за себе него за остале људе, мећу којима је велики број богатих. Из чистог човекољубља дакле, они се диве страшним речима Христовим. Он њих шаље у свет да спасавају људе. Како ће моћи они спасти толики број богатих људи у свету, кад је богатоме безмало сасвим немогуће ући у царство? То осећање жаљења људи гњечило је тада њихову душу, и под тим осећањем они су и поставили горње питање: ко се онда може спасти? Као да су они милостивији од Христа! Као да су они човекољубивији од Господа Човекољупца!

А Исус погледавши на њих рече им: људима је ово немогуће а Богу је све могуће. Господ Исус погледа их не у лице и у очи, него до у саму средину срца њихова. И ту прочита незнање и страх. Гле, они још не познају моћ Божју, зато се тако плаше за ствар Божју. Оно што је немогуће људима, могуће је Богу. А шта људима није немогуће? Или другим речима: каква добра могу људи учинити без Божје помоћи? Никад, и никакво. Без Божје помоћи не може се спасти ни сиромах као ни богат. Без мене не можете чинити ништа, рекао је Господ (Јов. 15, 5). А апостол Павле, који је био мртав себи а жив Христу, потврдио је ове речи Господње у позитивном смислу рекавши: све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје (Фил. 4, 13). Благодат Духа Светога може разгрејати и срце највећег богаташа и одвезати га од богатства, и одлепити га од земље, и подићи на пут спасења. Богу је све могуће.

Наш Бог је Бог свемоћни. Његова моћна реч створила је свет, и његова моћна десница држи свод небески. Он, Свемоћни, ваистину може спасти и нас који желимо спасења. Ма какав да је наш положај на земљи, ма какво да је наше стање, и ма какве да су околности, Он Свемоћни може нас спасти. Но не само може – Он то и хоће. Свемоћан је и Свеблаг Бог наш – похитајмо Му у сусрет. Он нас зове, и чека. И радује се са свима светим ангелима Својим, кад само види нас, да смо се окренули лицем к Њему. О, окренимо се лицем и пожуримо у праву домовину своју, у сретање Богу нашем, Богу Свемоћноме и Свеблагоме. Но само пожуримо пре него ли смрт закуца на врата и не каже – доцкан! Богу нашему, Богу Свемоћноме и Свеблагоме, Тројици једнобитној и неразделној, Оцу, Сину и Духу Светоме нека је слава и хвала сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.