Беше му место рођења село Сикеа у Галатији, због чега би прозван Сикеот. Још као десетогодишњи дечак Теодор се предаваше трудном посту и свеноћној молитви по угледу на некога старца Стефана, који живљаше у његовом дому. Мајка му Марија беше богата удовица и намераваше свога сина посветити војноме звању. Али јој се јави у сну св. Ђорђе и извести је, да је Теодор намењен на службу не цару земаљском него цару небеском. И Теодору се јављао св. Ђорђе много пута било да га поучи било да га спасе какве опасности, у коју су га злобни демони стављали. Имао је и неколико виђења Пресвете Богородице. Подвиг Теодоров надмашавао је својом суровошћу подвиге свих живих подвижника његовог времена. Мучио је тело своје и глађу и жеђу и железним оковима и свеноћним стајањем на молитви. Све само да би душу своју везао љубављу за Бога и учинио је потпуном господарицом над телом. На Теодорову љубав одговорио је милостиви Господ љубављу. Он му је даровао велике моћи над злим дусима и над свима болестима и мукама људским. Био се прочуо на све стране као чудотворни исцелитељ. Због велике чистоте и духовности буде и преко воље посвећен за епископа Анастасиопољског. На епископској служби проведе 11 година, и онда умоли Бога, да га ослободи те службе, да би се поново посветио своме омиљеном подвигу. По том се врати у свој манастир, где у старости преда душу своју Господу, ради кога је драговољно много страдао. Скончао је у почетку царовања цара Ираклија око 613 год.

Тропар (глас 8):

У теби се, оче, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следио Христа. Делима си учио презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, Свети Теодоре, радује се дух твој.

За време цара Антонина у Перги Памфилијској, где царски намесник бејаше Теодот, скупљаху за царску војску младиће кршне, снажне и лепе, који се имаху послати на службу у двор царски. Са другим младићима би узет и блажени Теодор, красан лицем. Намесник на њега метну војнички знак, као и на друге. А свети Теодор тог часа баци од себе тај знак, изјављујући: Ја сам од утробе мајке своје означен мојим Небеским Царем, Господом Исусом Христом, и нећу да служим другоме цару...

*

За време цара Антонина у Перги Памфилијској, где царски намесник бејаше Теодот, скупљаху за царску војску младиће кршне, снажне и лепе, који се имаху послати на службу у двор царски. Са другим младићима би узет и блажени Теодор, красан лицем. Намесник на њега метну војнички знак, као и на друге. А свети Теодор тог часа баци од себе тај знак, изјављујући: Ја сам од утробе мајке своје означен мојим Небеским Царем, Господом Исусом Христом, и нећу да служим другоме цару. Намесник га упита: А ког си цара постао војник? Светитељ одговори: Цара који створи небо и земљу. По томе намесник познаде да је Теодор хришћанин, па га упита: Нећеш ли да принесеш жртву боговима нашим? Светитељ одговори: Ја никада нечистим демонима не принесох жртву, нити ћу принети.

Тада намесник нареди да га бију. И пошто га силно избише, опет га доведоше пред намесника, и овај га упита. Јеси ди се већ уразумио, и хоћеш ли нам одговарати питомије, и поклонити се боговима? Светитељ му одговори: Када би ти познао Бога Творца, ти би сам зажелео да Му се поклониш.

Онда намесник нареди да се наложи велика ватра, на њу стави велики тигањ, у њега положи го мученик, па растопи много смоле, сумпора и воска, и том врелом смесом полива мученик. Када се то рађаше, изненада Бог учини дивно чудо: настаде силна тутњава и земљотрес, земља се раседе онде где бејаше ватра и тигањ, из земље провре вода те угаси ватру и расхлади тигањ, а свети мученик устаде потпуно читав и здрав, и рече намеснику: Ето видиш, ово није дело моје силе него Христа Бога мог, коме служим; а ако хоћеш да познаш силу твојих богова, наложи ватру и опет ужежи тигањ, положи на њега у име богова твојих једног од војника твојих, па ћеш онда познати силу њихову и свемоћ Бога мог.

Када то чуше присутни војници, рекоше намеснику: Не, господине, не чини то с нама, него учини то са жрецем богова, јер ће тигањ послушати и жреца као што послуша Теодора, и неће га опалити као што не опали овога. - Намесник одмах нареди да му позову жреца, и упита га: Како се зовеш? Жрец одговори: Зовем се Диоскор. Намесник га упита: Каквим се то биљем мажу хришћани, и каквим мађијама служе, те смело иду у огањ, и огањ их не опаљује, као што малочас и Теодор остаде неповређен од огња? Диоскор одговори: Хришћани нису мађионичари, него је име Христово тако моћно, да где се оно призове, тамо се руше све мађионичарске басне и све биље, и демони дршћу. Намесник га упита: Еда ли је Христос јачи од нашег Зевса? Диоскор одговори: Зевс и остали богови с њим, то су идоли глуви и мртви. Но молим те, немој: стављати мене на тигањ, већ ако хоћеш да познаш Зевсову силу, стави њега самог на огањ. Намесник на то одговори: Ко може то учинити, ко се сме дрзнути да бога метне на огањ? Диоскор му рече: Нареди мени, и ја ћу то учинити. А ако ми се Зевс одупре, онда ћу поверовати да је бог и може да заштити себе од огња. Намесник на то одврати: Ти заиста већ ниси жрец пошто тако говориш о боговима. Диоскор одговори: Бејах жрец, сличан теби у незнабожној вери. Али гледајући данас блаженог Теодора како га не могу савладати муке на које га стављаш, нити огањ опећи, ја познах силу Христову, и увидех немоћ лажних богова. То ме утврди у вери Христовој, и ја данас хоћу да војникујем заједно са Теодором. Намесник му на то рече: Кад тако говориш, Диоскоре, онда стани на тигањ као и Теодор. Тада Диоскор припаде к ногама мученика Христова, говорећи: Слуго Христа Бога истинога, Теодоре, помоли се за мене! - И помоли се светитељ за Диоскора. Тада свукоше Диоскора, и голог га положише на усијани тигањ, а он громко узвикну: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе Боже Теодоров, што ме увршћујеш међу слуге Твоје. Молим Те, прими у миру душу моју! - Рекавши то, он испусти дух, и за један тренутак доби венац мученички, као разбојник на крсту - рај.

По скончању блаженог Диоскора свети Теодор би вргнут у тамницу. А другог дана светом Теодору ноге везаше, па га привезаше за двоколице у које беху упрегнути бесни коњи, које војници тераху силно, и они га вукоше по улицама градским. У једном тренутку, бесно гоњени, коњи се сјурише низ градске бедеме, поломише се и погибоше, а мученик свети невидљивом силом Божјом би сачуван, и од веза одрешен, и појави се читав и без икакве повреде. Ово чудо зачуди све. А два војника, Сократ и Дионисије, који привезаше светога за двоколице, имађаху чудесно и дивно виђење: док су коњи јурили, они видеше где огњена кола сиђоше с неба к мученику, вучени мученик седе на њих, и она га одвезоше у судницу здрава и читава.

То сведочаху свима та два војника, Сократ и Дионисије, и викаху: Велики је Бог хришћански! - Чувши то, намесник нареди да и њих затворе у тамницу са светим Теодором. Затим три дана великим огњем загреваху пећ, и намесник баци у њу светог мученика и оба војника што повероваше у Христа, Сократа и Дионисија. И одмах нека божанска роса сиђе одозго, ороси их и пламен расхлади, и тројица светих сеђаху усред пећи као усред неког хлада и разговараху се. А свети Теодор се сети своје блажене мајке , коју пре три године иноплеменици са многим другима у ропство одведоше у Алодапију, и помоли се за њу Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Боже чудеса, Својом божанском силом покажи ми мајку како Ти знаш, јер желим да је видим. Теби је све могуће, покажи ми је, да би и други познали величину Твоју. - Док се светитељ тако мољаше Богу, огањ се постепено гашаше. Усто на мученикове молитве и киша паде, те потпуно угаси огањ и расхлади пећ. А пошто већ беше ноћ, светитељи се у пећи предадоше сну. А у сну стаде Анђео пред светог Теодора и рече му: Не тугуј, Теодоре, за мајком својом, јер ћеш је видети. - Пренувши се из сна, светитељ исприча својим самученицима своје сновиђење. И док он то причаше, одједном стаде усред пећи његова мајка Филипија. И угледавши свог милог сина, она га радосно загрли, као и његове другове. И исприча им, откуда је и како је невидљива рука доведе. А свети мученик Теодор подиже руке к небу и узнесе Богу дужну благодарност.

Сутрадан кад устаде од спавања, намесник рече својима: Мислим да у пећи није остала ни кошчица Теодорова и оних војника. Док он то говораше, дође му један од стражара који су чували пећ, и извести га да су мученици живи у пећи, да се пећ још синоћ потпуно угасила од кише која паде на пећ, да је мајка Теодорова изненада дошла из ропства и седи у пећи као у палати водећи са сином и војницима разговоре о Богу свом.

То запрепасти намесника и он сам лично оде до пећи, изазва блажену Филипију и упита је: Јеси ли ти Теодорова мајка? Блажена одговори: Јесам. Намесник јој рече: Усаветуј свога сина, да се поклони боговима, да не би лудо погинуо и тебе уцвељену оставио. А она му одговори: Син мој, као што ми пре зачећа његовог би откривено од Бога, биће распет тобом, и тако принети Богу жртву хвале. Намесник јој на то рече: Пошто си сама нарекла сину твом крсну смрт, то нека тако и буде!

И одмах нареди да се свети Теодор распне, светој Филипији отсече мачем глава, а два војника, Сократ и Дионисије, прободу копљем. И тако свети мученици примише своје венце. А свети Теодор три дана висаше на крсту жив, па отиде ка Господу. Онда неки хришћани узеше тела светих, помазаше их чесно мирисима и увише у плаштанице, и на нарочитом месту чесно положише, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, слављеног вавек, амин.

Овај светитељ беше епископ у Кампанији Италијанској. У време гоњења Максимијанова би изведен пред суд и истјазаван разним мукама, које он незлобиво и трпељиво подношаше. Кад га вргоше у огањ, огањ се расхлади невидљивом росом, и мученик, неповређен, стајаше посред огња и појаше Богу хвалу. Тада му стругаху тело гвозденим четкама, док се кости не забелеше, но мученик незлобиво и трпељиво трпљаше. Гледаху муке мученикове његов ђакон Фауст и чтец Дисидерије, и плакаху за духовним оцем својим. Тада и њих везаше, па заједно са епископом у град Путеол доведоше, и у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакони путеолски Прокул и Сосије, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион. Свих седам бацише сутрадан пред зверове. Но зверови их се и не такнуше. Тада их све мачем посекоше, а хришћани града Неапоља пренесоше тајно тело светог Јануарија у свој град и чесно положише у цркву. До дана данашњега безбројна чудеса појавише се на гробу овога светитеља. Између многих чудеса запамћено је и то, да је једна бедна удовица, којој беше умро јединац син, узела из цркве икону светог Јануарија и положила на свога мртвог сина ридајући и молећи се светитељу. И син јој оживе. Чесно пострада свети Јануарије 305. године.

*

За време гоњења хришћана под незнабожним царевима Диоклецијаном и Максимијаном би изведен на суд епископ кампанијски у Италији Јануарије пред кнеза кампанијског Тимотеја. Кнез покуша најпре ласкама а затим претњама да га придобије за идолопоклонство. Али кад виде да је епископ Јануарије непоколебљив у хришћанској вери као стуб, кнез нареди да га вргну у усијану пећ. Но свети мученик, као некада Три Младића у вавилонској пећи, стајаше неповређен посред огња, појући и славећи Бога, јер Анђео Божји сиђе к њему и расхлади огањ невидљивом росом. И кад изиђе из пећи, сви се запрепастише видевши да му огањ ни одећу није додирнуо. А кнез, сматрајући да се епископ хришћански сачувао од огња помоћу неких мађија, још више се разјари и нареди да мученика растегну на мучилишту тако јако, да му и зглобови пуцају, па онда без милости бију. Пошто мученика тако растегоше, они му гвозденим четкама тело стругаше, док се кости не забелеше, и земља сва натопи крвљу. Међу народом стајаху ђакон Фауст и чтец Дизидерије и посматраху муке свога епископа. И с једне стране, радоваху се духом због јуначког трпљења његовог, а с друге стране - плакаху због љутих мука његових. А када светитељу жиле пререзаше, они гласно заридаше. По томе их познаше да су хришћани. Стога их незнабошци обојицу ухватише, па заједно са светим мучеником Јануаријем везаше, и за кнезом у град Потиол доведоше, и тамо у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакони потиолски Прокл и Сосије, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион.Сутрадан бише свих седам изведени и пред зверове бачени. Али Бог, који прославља себе у светитељима Својим, затвори уста зверовима, као некада Данила ради у јами, и зверови их се и не такнуше, него сви кротки као овце приђоше и падоше пред ноге светоме епископу. - Ово натприродно чудо запрепасти и уплаши све гледаоце. Али кнез и ову божанску силу приписа хришћанским мађијама, и размишљаше како би светитеља Божјег и оне са њим погубио. Док се тако мучаше око тога, он изненада ослепе, и затражи вођа. А незлобиви светитељ и мученик Христов Јануарије помоли се Богу за непријатеља свог кнеза Тимотеја, и овај одмах прогледа. Прогледа телесним очима, али не и душевним.Од гледалаца који су посматрали ова чуда, њих пет хиљада људи вероваше у Христа. А неблагодарни и тврдога срца кнез, иако молитвама мучениковим исцељен од изненадног слепила, не само не познаде истину, него се још више избезуми. Јер, уместо да узнесе захвалност истинитоме Богу - Христу Господу нашем, он стаде хулити на Њега. И сав бесан што се толики народ обрати Христу, он нареди да свете мученике мачем посеку.И тако светитељ Божји свештеномученик Јануарије и његови састрадалци: ђакони Фауст, Прокл, Сосије, чтец Дизидерије, Евтихије и Акутион, бише мачем посечени изван града Потиола, и добише венце мученичке. А тела светих мученика узеше оближњи градови, сваки по једно, да би имали своје посреднике пред Богом. Тело свештеномученика Јануарија узеше хришћани града Неапоља, пренесоше тајно у свој град и чесно положише у цркви. При узимању тела светог Јануарија у граду Потиолу, хришћани покупише са земље спекнуту крв мученикову у стаклен суд, и чуваху је чесно. И кад год би је стављали поред мученикове главе, она би се одмах раскравила и постајала течна као да је тог часа проливена. До дана данашњега безбројна чудеса пројавише се на гробу овога светитеља. Једно од њих је и ово: Једном када вулкан Везув стаде избацивати огањ и лаву силну, тако да запрети и оближњим и даљним насељима, народ прибеже гробу светог свештеномученика Јануарија, и са сузама га призиваше у помоћ. И одмах на његове молитве вулкан престаде да ради, и не нанесе никакве штете.Треба споменути и ово необично чудо: Некој удовици Максимили умре син јединац, и она плакаше неутешно над њим. У том болу свом она учини ово: сетивши се како у Старом Завету свети пророк Јелисеј чудесно васкрсе сина Соманићанке, она скиде икону светог епископа Јануарија израђену на дрвету, а која је висила изнад црквених врата, положи је на свог мртвог сина, и то очи према очима, уста према устима, тело према телу, и стаде се од свег срца молити светитељу са сузама и јецањем, говорећи: Слуго Божји, смилуј се на мене и утеши ме уцвељену: васкрсни сина мог, јединца мог! - Кад се она тако помоли, одмах оживе дечко, и устаде здрав. И сви који беху дошли ради погреба удивише се овом преславном чуду, и прославише и благодарише Бога, који твори дивна дела преко светитеља Својих, и захвалност узнесоше светом мученику Јануарију као брзом помоћнику. Његовим светим молитвама нека Господ и на нама покаже милост своју вавек, амин.

Данас погледе управљамо ка страницама Књиге Дела апостолских, које казују о великој радости која је посетила Самарију. Видимо ђакона Филипа – човека „испуњеног Духом и силом“. Његов пример представља живо сведочанство за то да Господ не делује кроз чинове, већ кроз отворена срца.

          Аутор Књиге Дела апостолска нам каже: „Духови нечисти с великом виком излажаху из многих који их имаху, и многи узети и хроми оздравише“ (Дап. 8: 7). Зашто су Самарићани тако сложно прихватили Филипа? Одговор се крије у њиховој духовној чистоти. Самарићани који нису имали раскош јудејског служења у Храму, сачували су способност да буду самилосни. Пред Филипове ноге су донели паћенике и по њиховој вери је учињено чудо. Излазак нечистих духова „с великом виком“ – није само метафора. То је моменат уништења ђавоље власти над људском природом. Господ је дошао да разори дела таме и Филип је само наставио овај процес ослобођења.

          Многи себи постављају питање: где су ова исцељења данас? Зашто трговима наших градова не проламају крици људи ослобођених од демона? У првим вековима чуда су представљала „потврду“ истине и помагала су људима да реч Божју разликују од паганских сујеверја.

Данас се Јеванђеље проповеда у целој васељени и Господ од нас не очекује да тражимо занимљиве призоре, већ подвиг вере у тишини срца.

Чудо је одговор на веру. А ми смо постали превише рационални и превише сами себи довољни. Савремени човек тражи лекара, психолога, биоенергетичара – било кога осим Бога. Осим тога, како је говорио старац Пајсије Светогорац, људи данашњице су попут истрошених батерија. Немамо ватрену ревност какву је имао ђакон Филип.

          Да ли су данас актуелне речи о ђавоиманима? Нема сумње у то. Свет се променио, али не набоље. Ђавоиманост се не испољава увек у пени на уснама. Она је данас попримила тананије облике. Живимо у океану речи и чини нам се да је Реч Божја само „једно од мишљења“. Видимо како људи губе своју вољу постајући робови страсти, идеологија или погубних зависности.

          Од окултиста до оних који свешћу манипулишу у медијима – овладавају душама људи који су одбацили Бога. Кад се човек одриче Божје воље неизбежно постаје играчка у рукама туђих сила.

Док су демони раније људе запоседали на силу, данас улазе кроз тиху зависност и охолу самовољу.

И као што су нечисти дуси тада викали у Филиповом присуству, тако и данас истинска проповед у многима изазива агресију, подсмех или „крике“ негодовања. Истина љути оне који су навикли да живе у лажи.

          Одсуство масовних исцељења у наше време није знак оскудевања силе Божје, већ је последица наше унутрашње затворености. Постали смо превише рационални; наша свест је преоптерећена информацијама, због чега жива Реч проповеди изгледа само као бука. Док су Самарићани „једнодушно слушали“ Филипа, друштво данашњице на истину често реагује или равнодушношћу, или агресијом, попут оне „вике“ нечистих духова којима присуство Светлости не прија. Да, нажалост, често проповедамо устима, али негирамо Бога својим делима.

          Чак и пример чаробњака Симона, који је покушавао да купи благодат за новац, служи нам као упозорење. Многи и данас у Цркви не траже спасење душе, већ „магијску“ помоћ или земаљско благостање. Ипак, као што је показало искуство апостола Петра и Јована, благодат се не продаје – она се дарује само чистом срцу које се покајало.

          Казивање о ђакону Филипу нас учи да прогони и тешкоће само доприносе ширењу вере ако у срцу гори огањ љубави према Христу. Подсећа нас на то да је свако од нас позван да буде носилац радости. Премда немамо власт да физички исцељујемо хроме, можемо да подржимо „раслабљене“ духом својом добром речју и љубављу.

Чуда нису престала – само су се преместила у људске душе. Данас је највеће чудо покајање грешника и његово окретање ка Светлости.

          Нека и наш живот постане таква проповед која неће изазивати спорове, већ ону „чисту радост“ која је једном обузела целу Самарију.

Ваистину васкрсе Христос!

Митрополит запорошки и мелитопољски Лука

За портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић

Црква не може игнорисати постојање друштвених мрежа и савремених начина комуникације, али са друге стране ми почесто имамо једну врсту хаоса и слабу уобличеност садржаја који нудимо, каже за Спутњик протојереј Дарко Ђого.

Професор на Богословском факултету у Фочи, отац Ђого, осврнуо се на улогу цркве у дигиталном свету, на то како се црква прилагођава новим технологијама, у којој мери и на који начин је условљена да их користи, али и како оне могу да јој олакшају рад у смислу привлачења пажње и едукације младих.

Кад год се говори о односу цркве и савремених технологија, углавном се у јавности најчешће заступају два искључујућа, идеолошка и наивна става. Један став каже да су савремене технологије само нека врста добробити и благодети и ту се истиче једна наивност која у потпуности не види и игнорише чињеницу да савремене технологије нису само нека неутрална средства, него су такође и израз идеолошког плана. Са друге стране постоји друго уверење према коме је све то напросто могуће игнорисати и живети неки свој повучени живот. То, наравно, јесте могуће, али подразумева потпуно удаљавање од друштва, каже отац Ђого за Спутњик.

Између те две крајности, каже, није лако наћи „златну средину“. Наш саговорник подсећа да је још давно речено да су све велике стихије, а то важи и за интернет, добре слуге, али лоши господари. Отац Ђого зато упозорава да постоји једна танка граница која се врло лако прелази и које врло често нисмо ни свесни. Несвесно прелазимо преко ње онда када уместо да нам неки нови алат служи, он почне да господари нашим животима, а ми постајемо зависни од телефона и интернета. Ту границу, упозорава он, морамо свакодневно успостављати.

Посећују ли млади цркву због рилсова?

Рећи да млади у последњих неколико година обраћају пажњу на цркву и оно шта се у њој дешава због интернета је двосекли мач, каже наш саговорник. Лако би било приписати интересовање младих људи за цркву искључиво позитивним садржајима са интернета, али не треба заборавити да на истим тим платформама, где се заиста могу наћи талентовани проповедници, такође има и оних неталентованих и злонамерних.

Има такође и оних који доводе до презасићења са различитим теолошким обредима. Врло је штетна идеологизација верника у правцу хушкања једних свештеника на друге, када су у питању обредне и неке теолошке ситнице које су теолозима и свештеницима важне, али које понекад доносе више штете него користи. На друштвеним мрежама такође имамо и огромну антицрквену кампању, као и то да врло често популарни тиктокери и други преносе погрешне информације, лоше информације, погрешна тумачења неких важних аспеката православне вере, или врло често чиста кривоверја, чисте јереси упаковане кроз неке познатије медијске личности.

Како се наша црква снашла у новом добу?

Отац Ђого каже да је бесмислено игнорисати постојање друштвених мрежа и савремених начина комуникације и напомиње да у тој сфери често гледа рад талентованих свештеника у Руској православној цркви. Такође каже да је у Америци интересовање за православље у великом порасту, а да њега производе квалитетно замишљени и реализовани интернет канали.

Чини ми се да се код нас мало каска са тиме, можда и делимично због ове друштвене и политичке поделе у друштву која нас држи у некој атмосфери збуњености и ишчекивању некаквих епилога. Немам неки осећај да смо се добро снашли у дигиталном свету и имам осећај као да тим импулсом заинтересованости који се види у јавности још нисмо савршено овладали.

Вештачка интелигенција као симбол за антихриста

Отац Ђого објашњава да је сам термин „вештачка интелигенција“ илузија, те да нам се као интелигенција представља једна изразито моћна машинерија која рекордном брзином сакупља и обрађује наше податке, осећања и размишљања.

Што се тиче ових демонских аспеката АИ, о њима се може говорити на два начина. Постало је очигледно и не крије се да иза тих великих мрежа стоје геополитички, геостратешки пројекти и то није никаква теорија завере ни тајна, већ нешто о чему је сасвим легитимно говорити и чега морамо бити свесни. Други аспект приче је тај концепт замене човекових креативних способности нечим што није људско. То је нешто што потиче од човека, али је заправо направљено да постане његова замена. Замисао је заменити човека трансхуманистичким или антихуманистичким концептом унутар кога неће више бити потребно да човек користи своје способности које му је Бог дао, већ ће то уместо њега радити та такозвана вештачка интелигенција.

Такав поглед на свет и будућност не само да забрињава, каже он, већ и оцртава једну дистопијску слику људи који се препуштају, који заборављају да заправо никада, ма како узнапредовали роботи и алгоритми, они не могу да замене оно специфично људско.

Не заборавимо да реч антихрист не означава само тај коначни апокалиптични бој између хришћанства и демонских стила, него антихрист значи „онај који је уместо Христа“ и све и свако ко се у нашем животу намеће да нам замени Бога, јесте у том смислу антихрист. Опасност данашњице је што се АИ у данашњем свету заиста поставља као сурогат или замена за Бога. У томе лежи опасност.

Струје може да нестане, Црква је вечна

Црква од како постоји, од самих њених почетака, говори да се Бог не налази у једном рукопису, у једном свитку, у једној књизи. Оглашавање преко интернета и мрежа може бити и тренутно јесте један од могућих начина позивања људи у цркву, али кад то оглашавање постане сврха сама по себи сврха, онда је све обесмишљено, упозорава наш саговорник и додаје да то треба само да буде један од многих медијума, односно система преношења.

Кроз ових неколико хиљада година колико постоји, црква се користила различитим методама преношења информација, од речи, односно преношењем од уста до уста у древном Риму, до проповеди великих проповедника, штампе и писаног начина пренашања. Ништа не може да замени конкретан догађај и мислим да је врло важно за православну цркву да не ускачемо и не упадамо у тај виртуелни простор, јер је у виртуелном простору све могуће и ништа није могуће.

Можемо се чути и биће нам драго да се преко интернета чујемо са пријатељем који живи далеко, али ништа не може да замени поновни сусрет са њим уживо, објашњава своју поенту наш саговорник. Садржај и суштина цркве представља читав један низ догађаја који имају своје место и важни су у нашим стварним, а не виртуелним животима, закључује отац Ђого.

Извор: Sputnik Србија

Смрти празнујемо умртвљење

Свето Писмо у цјелини прожето је духом вјечности. Бог је вјечан и створио је да и нас учини вјечнима, да нас удостоји да будемо причасници Његовога вјечног Царства већ овдје, на земљи, ако желимо да живимо у Богу, и у вјекове вјекова.

Црква нас непрестано подсјећа на вјечност кроз свете тајне, кроз богослужења, кроз тропаре и свештене химне, а нарочито кроз свету тајну Божанске Евхаристије. У часу када се причешћујемо, свештеник свакоме од нас упућује молитвену жељу: “на отпуштење грјехова и на живот вјечни“.

За човјека у којега се Христос настанио нема ни смрти, ни пакла, ни ђавола; све то за њега као да не постоји. Постоји, и те како постоји, али за оне који су далеко од Христа. „ Адам паде и опет устаде, ђаво се уништи...“[1]. „ Гдје ти је, смрти, жалац? Гдје ти је, аде, побједа?“[2]. Ето, тако вјерује наша вјера. Она исповиједа да нема смрти за онога који држи ријеч Божију. Зар то не каже и свети Јован Богослов у Јеванђељу: Заиста, заиста вам кажем ко одржи ријеч моју неће видјети смрти вавијек“[3].

„Светкујемо умртвљење смрти, разорење ада, почетак гругог, вјечног живота, и играјучи пјесмом прослављамо Узрочника, јединога Бога отаца, благословеног и препрослављеног“[4].

Видите, ова васкршња химна говори о аду и о смрти који су, међутим, умртвљени и укинути. И то с еније догодило силом човјековом, нити вољом анђела, него Васкрсењем Христовим, Самога Сина Божијега: „ Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“[5]. И пјесник, изражавајући заједно са својим осјећањима и наша сопствена, каже да не само што у то вјерује, него и празнујемо и радујемо се змртвљењу смрти и укидању ада. Уједно празнујемо почетак, зачетак једног другог живота – ђивота вјечнога – и са трептајима радости славимо Онога који је постао узрок ове побједе и који нам је даровао живот вјечни. То нам свједочи и свети Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима: „ А Богу хвала који нам даде побједу кроз Господа нашег Исуса Христа“[6]. И на другом мјесту каже: „Побједа прођдрије смрт“[7].

Превод: протопрезвитер Никола Гачевић

извор

Колико пута смо то рекли. Аутоматски. Без застанка. Брзо, као да је део формуле коју треба изговорити да би се молитва „завршила како треба“.

„Не уведи нас у искушење.“

И прођемо даље.

Али понекад, у некој тихој ноћи или у тренутку када све у нама мало застане, та реченица се одједном издвоји. Као да више није део текста, него као да постаје питање упућено нама. И онда крене нешто непријатно једноставно: шта смо ми то заправо тражили?

Зар Бог некога уводи у зло? Или је овде нешто много дубље од онога што на први поглед звучи?

Нећемо се правити да смо духовно или унутрашње стабилнији него што заиста јесмо.

Сви знамо онај унутрашњи тренутак кад смо учинили нешто што нисмо хтели. Кад смо рекли нешто што нас је касније прогонило. Кад смо допустили себи нешто за шта смо унапред знали да ће нам украсти мир. И онда оно тешко суочавање са собом, у тишини где нема сведока, нема позоришта за друге и нема више ниједног изговора који вреди.

И нисмо падали зато што је искушење било непобедиво. Падали смо јер смо у том тренутку остали насамо са собом, без ичега изнад нас. И ту се почиње откривати смисао ове молитве.

„Не уведи нас у искушење“ није молба да живот постане мек, нити захтев да нас Бог стави под стаклено звоно где смо заштићени од сваког додира стварности. Смисао је много дубљи и реалнији од тога.

То је молба да не будемо препуштени себи као једином ослонцу, као крајњој тачки на којој се све ломи.

Јер човек препуштен само себи није слободан онако како воли да верује. Он је заправо само изложен свему што већ носи у себи – без бране, без заклона и без путоказа. Тада се његова слобода претвара у тежак унутрашњи суд, у коме је он сам истовремено и онај који греши, и онај који се правда, и онај који себи пресуђује.

Свето Предање о томе говори врло трезвено. Свети Оци не гледају на искушење као на неку спољашњу замку која нас чека иза угла, већ као на простор у којем се само открива оно што човек већ носи у себи.

И зато кажу нешто што на први поглед звучи чудно: да Бог понекад допушта човеку да осети сопствену немоћ. Не да би га сломио. Него да би га пробудио.

Јер докле год човек мисли да је довољан сам себи, он не тражи помоћ. А управо ту почиње духовна заблуда – не у томе што човек пада, него у томе што уопште не види да стоји без ослонца.

у се открива прави разлог постојања ове молитве. Она није молба некога ко се плаши живота, већ некога ко је свестан шта човек постаје када престане да гледа изнад себе и остане насамо са собом као јединим мерилом и судијом.

И ту се рађа нешто врло тихо, али дубоко истинито: сазнање да човек није створен да буде сам себи довољан. Није створен да буде затворен у себе, већ да живи у односу – да дише кроз другога и кроз Бога.

Зато ова реченица није молба упућена да нас Бог поштеди стварности. Него да нас у стварности не остави без Њега.

Јер искушење није само тренутак пада. Понекад је то тренутак у ком човек престане да осећа да нам је Бог потребан. И то је можда најтише, али и најдубље искушење.

И ту се све окреће. Не ка томе да живимо без борбе. Него да у борби не будемо сами.

Јер разлика није у томе да ли постоји искушење. Разлика је у томе да ли човек у њему има на кога да се ослони.

„Не уведи нас у искушење“ зато није реченица слабих. То је реченица човека који је почео да се упознаје. И који, управо због тога, више не верује да је сам себи довољан.

А најдубља иронија је у томе што човек тек кад то прихвати – почиње да се заиста бори.

И тек тада више није сам у тој борби.

Извор: Пријатељ Божији

Рођен је око 1350. године, крштено име је Јован. Његов отац је епирски владар Симеон (Синиша) - брат по оцу цара Душана (1331-1355). Вест о смрти оца 1369. године затекла га је на Светој гори. Јован убрзо предаде владавину над својом земљом своме сроднику Алексију Анђелу Филантропу, последњем хришћанском владару Тесалије. Убрзо се повлачи у манастир на Платилитосу на Великом Метеору где се замонашио 1381. године. Био је велики ктитор метеорских манастира. Када су Турци заузели Тесалију, он 1349. године одлази на Свету гору у манастир Ватопед. Око 1410. године вратио се на Метеоре. У једној малој келији се подвизавао до смрти 1222/3. године. Његове мошти се данас налазе у манастиру Преображења Господњег на Метеорима. Тако се са овим преподобним Јоасафом заврши лоза Немањића, од које је родоначелник Стефан Немања (свети Симеон) и последњи владар Јован (монах Јоасаф) постадоше угодници Божји, које Српска црква прославља као своје светитеље.

*

Када српски цар Душан , Силни Немањић (1331 - : 1355 г.) освоји Албанију и грчку покрајину Епир, а његов војсковођа Прељуб освоји област Тесалију (1348 г.). Душан се тада прогласи за "цара Срба. Грка и Албанаца" и за "деспота Арте (Епир) и комита Влахије (Тесалије)". Затим управу над тим крајевима он подели овако: Тесалију даде војсковођи Пре-љубу, а Албанију своме шураку, брату царице Јелене, деспоту Јовану Комнену Асену, који беше ожењен епирском деспотицом Аном. Област пак Епирску он даде своме брату Симеону - Синиши, који се ожени ћерком епирске деспотице Ане (из првог брака) Томаидом, а сестром дотадашњег деспота епирског Никифора II (1335-1340 г.). Синишина мајка беше гркиња Марија, из византијске царске породице Палеолога, због чега се он стаде по мајци и жени називати Палеолог. Симеон - Синиша и Томаида имађаху од Бога двоје деце, Јована и Марију, звану Ангелину.

Када изненада умре цар Душан (1355. г.) тад у владарској кући Немањића остадоше две мушке главе: млади двадесетогодишњи цар Урош и његов стриц Симеон - Синиша. Стриц се не хтеде потчинити младоме цару, него се одвоји од њега и у граду епирском Костуру (Касторија), где је до тада управљао, прогласи се за за "цара и самодршца Грка, Срба и Албанаца".
Назове се цар Симеон Урош Палеолог (1355-1369 г.). Пошто ускоро за Душаном умре и његов војсковођа и управитељ Тесалије Прељуб, цар Симеон Урош преузме власт и над Тесалијом и своју престоницу премести у град Трикалу у центру Тесалије. За Прељубовог сина Тому он удаде своју ћерку Марију - Ангелину, и њима двома предаде Епирску област на управу. А када цар Симеон Урош умре (око 1369. г) он предаде своје царство сину своме Јовану Урошу Немањићу - Палеологу, то јест овом преподобном чије житије желимо овде да изнесемо.
Преподобни и богоносни отац наш Јован, у монаштву назван Јоасаф, роди се, као што рекосмо, од оца Симеона-Синише и мајке Томаиде око 1350. године. Отац му беше побожан владар епирски и тесалијски, што се види и по томе што је, по угледу на своје претке свете Немањиће, и он подизао цркве и помагао многе манастире. Тако у својој новој престоници, граду Трикали у Тесалији, он подиже цркву Светом Симеону, за време митрополита Лариског Нила.А манастире на оближњим Метеорима, који за његово време почеше да се умножавају, он богато помагаше и све потребе им испуњаваше.19Растући у тако побожној кући, блажени Јован, чије име значи благодат Божја, и сам од детињства нагињаше духовном животу и одвраћању од света и светске вреве. Умом својим он жуђаше за Богом и вечним и непролазним добрима на небесима. Зато најчешће посећиваше црквена богослужења и свете манастире, у којима провођаше не мали део свога времена. Особито он посећиваше Свету Гору и тамошње подвижнике, а касније поче похађати и манастире и подвижнике на стенама Метеорским код Каламбаке. Посећујући свете манастире и велике подвижнике у њима, преподобни као мудра пчелица од свих њих сабираше духовне користи за своју душу.
Око године 1369. умре цар Симеон-Синиша а свој престо и власт он предаде овом блаженом Јовану Урошу. Када му дође вест да је постао цар, преподобни беше тада у Светој Гори Он дође у Трикалу. престоницу свога царства, али више гледаше како да се ослободи царске порфире и брига овога света, него што га занимаше сама та царска власт и слава. У то време он се већ беше упознао са преподобним Атанасијем Метеорским, кога је био изабрао за свог духовног оца и вођу на путу спасења Зато сада предаде владавину над својом земљом своме сроднику Алексију Анђелу Филантропину 1), а сам се повуче у манастир на Платилитосу (= Широка Стена), то јест на Великом Метеору код преподобног Атанасија и одену се у бедну монашку ризу, добивши на монашењу име Јоасаф.
Иако беше још увек цар, преподобни се у свему смирено и кротко потчињаваше преподобном Атанасију и свој манастирској братији, проводећи строги киновијски (општежитељни) живот, какав беше установио игуман Атанасије. Он се у монашком живљењу и богоугодним подвизима и врлинама толико усаврши, да је преподобни Атанасије умирући њега оставио за свог наследника и игумана у манастиру. Преподобни Јоасаф са светим Атанасијем подиже и украси храмове Спаса Христа и Пресвете Богоматере. Јер свети Атанасије беше подигао једну малу цркву посвећену Преображењу Спасовом (1382 г.), коју сада преподобни Јоасаф веома увећа и прошири и даде да се украси светим иконама и потребним сасудама. Преподобни толико помагаше светом манастиру Метеору својим даровима, прилозима и свим разноврсним служењима да са светим Атанасијем би заједно убројан у ктиторе тога светог манастира, као што се види у манастирским повељама и на светим иконома и фрескама. Осим свога манастира, преподобни помагаше и све друге Метеорске манастире, које штитећи њихова права својим царским повељама, које помажући даровима и разноврсним мудрим старањима о њима. Уопште речено, Метеорски су манастири у време светог Јоасафа процветали већма него икада, јер по смрти преподобног Атанасија (1382 г.), он би мудри игуман Метеорски и велики добротвор њихов. У даривању и снабдевању манастира њему доста помагаше његова сестра Марија Ангелина, деспотица епирска, која добар део свог имања беше ставила своме брату на управљање и располагање. Од тога он подиже многе келије у манастиру, затим манастирску болницу, цистерне за воду и остале потребне грађевине. На тај начин он земаљским добрима куповаше Царство Небеско.
Када Турци заузеше Тесалију, преподобни би принуђен да бежи за неко време у Свету Гору (1394 г.), где проведе неколико година живећи у манастиру Ватопеду. После тих година (око 1401 г) он се поново врати на високе Метеоре, одакле се затим и пресели ка Господу своме Кога толико љубљаше и жељаше. Упокоји се живећи у молитвама и подвизима у једној малој келији на Метеору, 1422-3. године. Мошти му свете почивају и до данас у његовом светом манастиру Преображења Спасовог, заједно са моштима преподобног Атанасија Метеорског. На овој светој двојици, светом духовном оцу и светом духовном сину, испуни се Спасово Еванђеље да у Христу Исусу нема Јеврејина ни Јелина, нема Грка ни Србина, него су све верне слуге Божје једно у Христу Исусу (ср. Гал. 3, 28).

https://prijateljboziji.com/свети-преподобни-јоасаф-српски-метео-3/

Дана 2. маја 1999. године, у присуству великог мноштва народа обављен је чин канонизације блажене старице Матроне, подвижнице побожности ХХ века, свенародне утешитељке у годинама безбожништва које су биле тешке за Цркву. Посебном светлошћу блажена Христова угодница светли у великом збору руских светаца који се заступају за нас пред Престолом Божјим. Иако је од рођења била лишена могућности да види, поседовала је благодатни духовни вид, дар прозорљивости.

Да ли схватамо шта значи бити слеп од рођења, увек живети у непрозирној тами? Од тога се не може побећи – нема ничега и никога, постоји само бескрајна тама, након које следи вечита тама после смрти. Матронушка није била просто слепа, она уопште није имала очи. Чврсто затворени капци су заклањали очне дупље, као код оне беле птице коју је њена мајка сањала пре њеног рођења.

У шесту недељу по Васкрсу, у Недељу о слепом, можемо чути објашњење Господа о томе шта значи патња блажене Матроне. Ко је згрешио, он или његови родитељи? – ученици забринуто питају Господа за човека слепог од рођења (Јн. 9, 2). Све невоље су повезане с грехом, чак и земљотреси, поплаве и суше дешавају се због наших грехова, и постоји тајанствени закон правде по којем се грехови кажњавају до трећег и четвртог колена, а милост Божја према праведнику се простире на хиљаде родова. Међутим, овај закон је увек скривен и тајанствен и треба да се чувамо тога да доносимо исхитрене закључке. Зар се Проповедник случајно жали на то да праведници тако често трпе невоље, а нечастиви живе срећно! То је тачка спотицања за велико мноштво људи, не само за дојучерашње професионалне атеисте, који су негирали постојање Бога због страшне патње и неправде у свету, иако се у самом њиховом негодовању може понекад видети добро слепило и несвесна тежња ка Богу – наша жеља за савршенством и највишом правдом већ јесте извесна светлост Божја у нама.

Није згрешио ни он, нису згрешили ни његови родитељи, већ је то због тога да би се на њему показала дела Божја, – каже Господ (Јн. 9, 3). И то не значи да се неко од људи рађа безгрешан, већ значи да је Бог бескрајно милостив. Прича о праведном и многострадалном Јову представља сведочанство исте ове тајне. И исто то се у потпуности односи на блажену Матрону. Највиша Промисао Божја јесте заједничарење с Богом, и оно се може дотицати човекових путева, почевши од самог рођења. „Бог га је казнио,“ – брзу пресуду доносе равнодушни људи из околине не видећи да га је Господ посетио, или другим речима, да га је погледао с изузетном љубављу. Како каже блажени Августин, ми видимо зато што Бог нас види. Бог нас види и жели да ми видимо Њега.

Један младић, који је био тежак болесник, причао ми је како је у детињству био побожан дечак, често је одлазио у цркву и било му је дато да спозна шта је благодат и колико је Господ милостив. Међутим, касније му се десила несрећа: пао је с дрвета и заувек је остао парализован. Прво му је то било неиздрживо и страшно – био је крупан и снажан, у њему су киптели стид и гнев. Месец дана је вређао Бога. Захваљујући молитви схватио је шта му се десило. Једном је рекао себи: пре овог несрећног случаја сам знао да ме Бог воли, шта се сад променило? И постепено је свега постао свестан. Постало му је потпуно јасно да Га се Бог лично дотакао и да жели нешто да му каже кроз ову болест. И молио се да уђе у мисао Божју, у Његову Промисао о њему и да види да не пати случајно. И почели су да му се откривају грехови у којима је живео. Требало је да их спозна, јер је то било оно што га је удаљавало од Бога. Можда ће неко рећи: какве нарочите грехове може да има дечак? Али знамо да свеци приближавајући се Христовој светлости све више бивају способни да виде своју греховност. Понекад је говорио Господу: „Ако исцеливши се поново почнем да се удаљавам од Тебе, више волим да се не исцелим,“ – и зато се није плашио чак ни смрти. На крају крајева, она није право зло, она нам омогућава да идемо код Бога.

Кад би човек знао, каже преподобни Серафим Саровски, шта значи видети Бога, пристао би да иде до Њега кроз било какву таму. Страдања су различита, али је страх најужаснији, јер се човек заувек лишава божанске светлости, јер више не осећа везу с Богом. Многи мисле да је сав пут ка Богу – сјај, мир и радост, али Бог давши човеку да једном угледа светлост, куша душу. Једна је ствар примити Бога у Његовом личном откровењу, с радошћу и ликовањем, а друга је – ићи онако како те Бог води док душа не научи да смирено одговара на вољу Божју. Светлост која сија, која је открила чудесни свет, бледи, без обзира на све наше напоре да останемо верни Господу, и све што нам остаје јесте вера. Ово искушење може дуго трајати, понекад се може смењивати с кратким периодима утехе, после којих душа урања у још већи мрак.

У неким случајевима ова тама може бити повезана с неповољним спољашњим околностима; неслога у породици, болести, потпуни неуспех у пословима, несрећан случај. И овде се појављује саблазан – да своју таму објашњавамо спољашњим тешкоћама. Треба да проникнемо много дубље од тешкоћа земаљског живота ако желимо да савладамо душевну таму. Само тако се може открити тама богоостављености распетог Христа без које нема светлости Васкрсења. Само на овом путу је душа истински може да прогледа у својој способности да остане с Господом, без обзира на то колико да су неподношљиве спољашње околности, у својој способности да састрадава са свима онима који седе у тами и сенци смрти.

Матрона је у седамнаестој години престала да хода: изненада су јој су одузеле ноге. До краја свог живота је била „седећа“. И њено седење – у различитим кућама, становима и подрумима где је проналазила уточиште – трајало је још педесет година. Никад није роптала због своје болести, већ је смирено носила овај тешки крст који јој је Бог дао. Кад се преселила у Москву почела је борави код родбине и познаника. Понекад је морала да живи код људи који су били непријатељски расположени према њој. У Москви се тешко могло наћи место за живот, није могла да бира. Матрона је скоро свуда живела без пријаве боравка и неколико пута је чудом избегла хапшење.

Ми живимо у посебно време и људима је дато да спознају посебне невоље: вечита тама, односно најодвратније зло које скривено прети души, док се до краја не ослободи греха, данас је сасвим отворено присутно у спољашњем свету. Наступа ноћ, „већ је касније него што изгледа“, што се каже. Милиони људи се рађају слепи, и да ли су они или њихови родитељи криви зато што се рађају и целог живота живе у тами безбожништва? И данас се чини све како би ово страшно слепило било наизглед природно за човека.

Видећи јеванђељског младића слепог од рођења Христос не истиче везу између греха и патње, између греха и слепила, као што то обично чини. Каже да се то десило да би се на њему показала слава Божја. Шта да чинимо, како да молимо Бога да бисмо били Христово присуство у свету, како би се људима открила слава Божја? Кад нам живот задаје страшне ударце треба да покажемо свету како хришћани могу да живе и како умиру – ако треба.

У житију блажене Матроне се наводи следећа прича. Једном је дошао милиционар да ухапси Матрону, а она му каже: „Иди што пре, несрећа ти је у кући! А слепица ти никуд неће побећи, седим у постељи, никуд не идем.“ Он ју је послушао. Отишао је кући, а жена му се запалила од керозина. Међутим, стигао је да је одвезе у болницу. Долази сутрадан на посао и питају га: „Јеси ли ухапсио слепицу?“ А он одговара: „Слепицу никад нећу ухапсити. Да ми она није рекла, изгубио бих жену, а овако сам ипак успео да је одвезем у болницу.“

Матронушка је примала до четрдесет људи дневно. Људи су долазили са својом несрећом, душевним и телесним боловима. Свима је пружала помоћ осим онима који су долазили с лукавим намерама. Неки су у мајчици видели „народну исцелитељку“ која може да скине уроке или чини, али су после разговора с њом схватали да је пред њима Божји човек, и окретали су се Цркви и преибегавали спасоносним тајнама. Људима је несебично пружала помоћ, ни од кога ништа није узимала. Сваки дан живота који је проживела био је бујица туге и жалости људи који су код ње долазили.

Нико не може да прогледа, нико не може да види без светлости – исцељује само светлост, само љубав. Док сам у свету, Ја сам светлост света – каже Христос, (Јн. 9, 5) и ми треба да будемо светлост света по Његовој речи, по Његовом дару, као би други прогледали. Међутим, нико од нас не може постати светлост док не прође кроз сопствену таму, до таме Христовог Крста, а то значи – до светлости Његовог Крста и Васкрсења.

Један Христов поглед исцељује – кад би могао да Га погледаш у очи! И кад би само могао да видиш како је диван твој брат, твој ближњи! Кад би само могао да прогледаш и да у сваком људском лицу препознаш Христово свето Лице!

Протојереј Александар Шаргунов

извор

„Човек нашег времена, али и сваког времена, мучен је двема великим невољама: недостатком смисла у животу и страхом од смрти. Када човек љуби Исуса Христа и Пресвету Богородицу, његова душа се испуњава љубављу, божанским смислом. Божанским смислом! Да човек устане ујутру, а нема шта да ради, нити има посао, нити новца да купи хлеб, па ипак помисли на Христа и Богородицу — тада се насити. Испуњава се смислом, прима од Њихове благодати. И остало се разрешава. Јер, када човек љуби, његова душа се испуњава. Он има разлог постојања. Његово постојање постаје смислено. И „благословено је Царство Оца и Сина и Светога Духа“. Тада човек има радост. Јер човек жели негде да припада, негде да се преда и негде да се принесе. И када осети и доживи да припада Христу и Богородици, тада себе приноси као живу жртву Њима. А Они му узвраћају благодаћу, оправдањем, лепотом и великим смислом живота.“ (Из поука старца Ананија Кустениса).

Блаженопочивши старац отац Ананије, својом једноставном, али и тако дубоком речју, долази да опише људску стварност, како нашег времена, тако и сваког времена. Две су велике невоље које муче човека, истиче он из свога искуства, али и из светописамског и светоотачког предања наше Цркве. Прво, недостатак смисла живота; друго, страх од смрти. Човек, дакле, ходи овим светом као слеп, без усмерења и без компаса у својој свакодневици. Дословно би се могло рећи да је „изгубљен и мртав“ — управо онако како је сам Господ оценио блудног сина из Своје познате приче, када је овај, у бунту, напустио дом свога Оца. То значи да ове две велике невоље откривају сиромаштво човека сваког времена, онда када он избрише Бога Оца из свога живота и помисли да може сам, ослањајући се на сопствене потпоре и сопствене снаге, да иде својим путем.

Живот без Бога јесте невоља и мука, по светописамском и светоотачком учењу блаженопочившег старца. Јер човек је створен од Бога да живи са Њим, да дише Његовим дахом и да се на крају врати у Његово наручје. Реч блаженопочившег старца је сасвим јасна: „човек жели негде да припада и негде да се преда и негде да се принесе“. То нарочито видимо код младих, који, желећи да се у адолесценцији осамостале од породице, али не и да се сасвим одвоје од ње, теже да се укључе у неку групу како би стекли „идентитет“. (Нажалост, та група често није најбоља, јер може бити нека „дружина“ или „секта“ која делује у прикривеним токовима и са мрачним интересима. Али сама дубока жеља младих јесте једноставно — да негде припадају!) И заиста, то је сама природа човека. Јер човек није извор живота! Од Бога смо потекли, са Њим ходимо и Њему ћемо се вратити! „Јер је од Њега и кроз Њега и за Њега све створено“ (апостол Павле).

Онај ко одбацује Бога, ко бира неверје и безбожништво, улази у странпутице, у живот који је заправо не-живот, живот у смрти, без циља и идентитета. То су последице таквог избора: „туга и тескоба свакој души која чини зло“; „кроз грех – смрт“. Јер када човек не живи по вољи Божијој, живи по својој грешној вољи, иза које стоји његов непријатељ – ђаво. Тако живот остаје без смисла, а страх од смрти постаје његова основна одлика – што је слика пакла.

Старац Ананија се, наравно, не задржава само на констатацији невоља неверујућег човека. Он нас усмерава и открива нам оно што је донео Исус Христос и што од тада проповеда Његово живо Тело — Црква. Ми припадамо Христу и Његовој Цркви, живимо са Његовим светима, пре свега са Пресветом Богородицом, Његовом Мајком, будући да смо крштени и миропомазани у Његово свето име, те смо постали Његови чланови, органски и суштински сједињени с Њим. А као Његови чланови и сједињени с Њим, не можемо а да не живимо као Он: приносећи себе у љубави и као живу жртву Богу и ближњем, створеном по образу Божијем — јер љубав према Богу и ближњем нераскидиво су повезане. По речима светог Јована Богослова: „Који каже да пребива у Христу, дужан је да и сам живи као што је Он живео“ — теоријска и „гола“ вера не постоји, јер је демонска (свети Јаков). Резултат? Верник прима Божије уздарје: „благодат, оправдање, лепоту и велики смисао живота“. „Тада човек има радост.“

Са ових полазишта постаје сасвим јасно оно што отац Ананија тако снажно и живо истиче. „Љубиш Христа и Богородицу и душа ти се испуњава љубављу, божанским смислом.“ Чак и ако немаш посао, ако ти недостаје новца и немаш ни хлеба, (наравно, не због лењости и нерада!), и тада се „наситиш, јер те Христос и Богородица испуњавају смислом, примаш од Њихове благодати“, и доспеваш до тога да на опипљив начин живиш оно што је Христос обећао: „Тражите најпре Царство Божије и правду Његову, и све ће вам се ово (оно што је људско) додати.“ У том стању верујући човек „има разлог постојања. Његово постојање је оправдано. И ‘благословено је Царство Оца и Сина и Светога Духа’.“

На крају: верник који се свакодневно и у сваком тренутку свога живота подвизава да одржи живом своју везу са Исусом Христом, по речима: „удостој нас, Господе, у овај дан (у овом тренутку) да се сачувамо без греха“, тај је благодаћу Божијом достигао да има разрешено најважније питање свога живота: смисао живота и са њим повезано превазилажење страха од смрти. Јер живи Васкрслога Христа! Једно сведочанство угледног и мудрог јерарха наше Цркве, г. Николаја, митрополита месогајског и лавреотског, на најбољи начин, чини се, заокружује наведено. Пошто је и сам, као позвани гост, проживео једну потресну ноћ (новембра 1980. године) у великој астрономској станици северно од Бостона, посматрајући једну радио-галаксију помоћу великог радиотелескопа, забележио је славословно и са смирењем: „Имао сам веру. Прославио сам Бога који је био у мени. Без ње не бих могао ни да објасним, ни да разумем, нити да поднесем овај свет. Та ноћ и до данас даје живот мом животу!“

Извор: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

У време опакога цара Саворија, или Сапора, би Симеон истјазаван за Христа са два своја презвитера, Авделајем и Ананијом. Пре њих погибе и царев евнух Устазан, који се најпре беше одрекао Христа, а после, дирнут укором Сетог Симеона, поново исповедио пред царем веру истиниту. На губилиште са Симеоном беше изведено још 1000 хришћана. Симеон се навлаш измаче, да би био последњи посечен, те да би могао храбрити хришћане до краја, да се ниједан не поколеба због страха смртнога. Када презвитер Ананија стави главу на пањ, уздрхта целим телом. А царев пристав, Фусик, који беше потајни хришћанин, поче храбрити Ананију говорећи: „не бој се старче, затвори очи, и буди мужествен, да би сагледао светлост божанску!“ Чим то изрече, би позван као хришћанин и цару оптужен. Цар и њега мукама великим умори, а тако исто и ћерку његову, девицу Аскитреју. Најзад би и Свети Симеон посечен, пошто најпре стадо своје испрати у онај свет. Идуће године на Велики петак би убијен за Христа и царев омиљени евнух Азат и са њим хиљаду других верних. Тада цар зажали свога евнуха, и обустави даље убијање хришћана. Сви чесно пострадаше за Христа Цара и Господа 341 или 344 год.

Тропар (глас 4):

Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Симеоне: Моли Христа Бога да спасе душе наше.

„Пролог“ Свети Владика Николај

Сваког дана проналазимо неки нови разлог за страх. Плашимо се невоља које нас могу снаћи: да ће се наши вољени разболети, да ће бити отпуштени, да ће наша деца одрастати у незнању, беспомоћности, болести, да ће бити позвана у војску... Плашимо се производа који садрже штетне хемикалије, криминала на улицама; плашимо се да ће власти почети све активније да се мешају у наше животе; плашимо се еколошких катастрофа, краја света. Ако наше дете иде у школу или изађе у шетњу, плашимо се да ће му се нешто лоше десити. Исто се дешава када неко у породици закасни после посла. Ако данас није било разлога за страх, тргнуће нас неке вести на телевизији, претећи ратови и друге несреће. Страхови обузимају срца многих људи. И много тога што човек ради свакодневно није диктирано његовим сопственим жељама или потребама, већ страхом.

Да ли у души и мислима хришћанина могу постојати такви страхови? И да ли је уопште потребно да хришћанин осећа страх? Често се о страху Божјем говори у смислу да треба да се бојимо само Бога и ничег другог. У пракси се често дешава да хришћанин истовремено боји и Бога и свих „страшних“ светских ствари, а страх Божји постаје за човека не избављење од свега што је постало страх, већ нешто попут „главног, врховног страха“ – страха који доминира свим осталим страховима у његовом животу.

Да ли нас вера спасава од страха? Да ли хришћанин треба да буде потпуно неустрашив? Шта треба да радимо ако смо хришћани, али се и даље плашимо? Да ли треба да се плашимо Страшног суда?

Да бисмо одговорили на ова питања, морамо размислити о томе како страхови утичу на људе и како им штете.

Људи, чије су душе испуњене страхом, штите се љутећи се на друге. Уплашени људи се понашају на различите начине. Неки се паралишу, други постају анксиозни, почињу активно да се крећу, журе негде, покушавају нешто да ураде, и све те радње се испостављају као бескорисне, и на крају - беже на једно место. У сваком случају, страх доводи човека у стање беспомоћности и неповерења према свему што га окружује. Свет за њега постаје зло, непријатељско окружење, а свако у њему је извор потенцијалне опасности. Као реакција на непријатељско окружење, у човеку се јавља злоба. С времена на време срећемо људе који критикују и осуђују све редом, одмах примећују туђе „мане“ и ругају им се. Готово увек су ти људи испуњени страхом од других; плаше се да би им неко могао учинити нешто лоше, и штите се тако што се брзо љуте на друге.

Ако се осећамо беспомоћно и огорчено, мало је вероватно да ћемо одговорити на туђи позив у помоћ. У страху, свако је сам за себе. Видећи друге као непријатеље, спремне да нас нападну у сваком тренутку, не можемо бити великодушни и љубазни према њима.

Код особе чији је страх постао хронично стање, јавља се осећај неизбежне зависности од оних који би, по њеном мишљењу, могли да јој униште живот: од послодаваца, од подређених, од полицајаца, од државе. Често од неких људи чујемо заменицу „они“, која се односи на све врсте неодређених група људи – од владе до продаваца на пијаци. Управо од „њих“ никада не знате шта да очекујете, они су „присвојили све“ или „питају се шта још да нам узму“, „мисле само на себе“ или „украли су нам послове“. На тај начин, особа се може осећати зависном и од оних економских и природних процеса због којих вредност долара расте или који изазивају поплаве и цунамије. Дакле, страх од „лоших“ људи и „лоших“ догађаја подређује нас околностима које нам се чине непремостивим. Уместо да се покоримо вољи Божјој, покоравамо се својим „нерешивим ситуацијама“, „непремостивим тешкоћама“; престајемо да градимо своје животе у складу са својим жељама и уверењима, престајемо да делујемо самостално, лако се покоравамо туђој, спољашњој вољи. Престајемо да слушамо речи апостола Павла, који је рекао: „И не обликујте се по овоме свету, него се преобразите обнављањем свога ума, да бисте могли да познате шта је добра, угодна и савршена воља Божија.“ (Рим. 12:2)

Душа особе која живи у сталном страху је увек залеђена, попут фетуса залеђеног у материци пре абортуса. И често људи у стању страха одлучују да изврше самоубиство, желећи да што пре напусте овај свет у коме се стално плаше. Овакво стање ума утиче на нашу способност да будемо активни. Познајем људе способне за много тога, али заробљене сопственим страховима и страхом од превазилажења околности. Ови људи никада нису донели никакве корисне плодове. Дуготрајан страх нас спречава да спроводимо планове који развијају нашу личност и хране нашу душу. У нашим животима се јавља нека врста стагнације, која може трајати много година!

На пример, један мој познаник је почео редовно да добија одбијања на разговорима за посао. Одбијен је једном, двапут, три пута – на крају је одлучио да више неће тражити посао. Почео је да седи код куће и, као „критичар са кауча“, коментарише све што се дешава са друге стране прозора.

Људи које паралише страх имају тенденцију да све важне ствари одлажу за касније, за оно немогуће време када ће ситуација у свету бити повољнија, односно за оно време када ће се свет потпуно поклопити са осећајем сигурности уплашене особе. Такво време никада не долази. Упознао сам брачне парове који никада нису одлучили да имају децу „у нашем времену, када је тако тешка економска (политичка, еколошка итд.) ситуација“, и лишили су своју породицу наставка, одрекли су се оних промена у духовном животу које се дешавају са мајчинством и очинством.

Поред тога, често сам се сусретао са још једним проблемом: родитељи, плашећи се за своју децу, ометају њихов лични и духовни развој. На пример, младић је, под притиском мајке, одбио да настави школовање: мајка му није дозволила да студира у другом граду. Понекад то погађа не само децу, већ и браћу, сестре, родитеље и друге блиске рођаке. Анксиозност због вољених често истискује и замењује љубав према њима. Мајка може духовно „хранити“ своје дете љубављу, или га може испунити анксиозношћу и страхом за живот. Људи испуњени страхом увек покушавају да држе своје вољене близу себе, спречавајући их да било шта промене у свом животу: да се венчају, упишу на универзитет, преселе у други град, у другу земљу. За такве људе, удобност се изражава у ономе што називају „стабилношћу“ – цео свет, укључујући и њих саме, не мења се и остаје на једном месту.

Када размислимо о свему овоме, видимо да је страх неспојив са вером, са поверењем у Бога, са ослањањем на Њега. Човек, парализован страхом, не може у себи развити особине које су важне за хришћанина – великодушност душе, љубав према људима, саосећање, спремност да активно помаже другима, способност да подржи и испуни другу особу сигурношћу и душевним миром. Човек који жели да дарује љубав другима, да се развија, да доноси плодове, не треба да се плаши; онај ко је увек у Божјим рукама не треба да буде забринут. Супротност страху је поверење. Веровање у Бога!

Истовремено, ниједна особа, укључујући и хришћанина, не може бити потпуно неустрашива. Постоји природни страх као средство самоодбране у тренутку опасности. Јасно је да се, суочени са стварном претњом по наше животе и животе наших вољених, плашимо. Такав страх је знак да човек треба да се усредсреди и пронађе оптималан начин да превазиђе опасност. Молитва Богу у таквим тренуцима помаже човеку да изабере једино исправно решење. Често, када почнемо да делујемо у правом смеру, страх испарава.

А сада о страху Божјем. Ове речи се могу схватити на различите начине. Можемо се плашити да ћемо добити казну за своје грехе сада, у овом животу, или да ће одмазда доћи после смрти – у паклу, са Страшним судом. Многи људи крећу на свој пут ка вери управо са таквим стрепњама, престрављени својим гресима и испуњени страхом од одмазде. Неки почињу механички да чине „добра дела“, јер се плаше будуће казне и јер Црква од њих захтева покајање. То такође доноси своју корист. Временом, њихов рад постаје свестан, рађа се из чињенице да је другима потребан, и страх напушта душу!

Али озбиљније схватање страха Божјег за православног хришћанина пре се изражава у страху од тога да се нађе ван Божјих руку, на другој страни, где зло делује. Страх Божји значи страх од чињења зла. У првом поглављу Књиге Изласка читамо о томе како је египатски фараон наредио бабицама да убију новорођене јеврејске дечаке: „Али бабице се бојаху Бога и не чињаху како им је заповедио египатски цар, него оставише дечаке у животу.“ За човека са било каквим искуством у вери, управо је то најстрашнија ствар – прекршити законе љубави и тако изгубити везу са Богом, престати да Га осећа и чује. Живећи у таквом страху Божјем, хришћанин стално размишља о томе како да остане чист пред Богом и да, кроз дела и молитве, одржи свој однос са Њим. Делимично, ово би могло да личи на страх неверника од заразе неком инфекцијом: редовно прање руку постаје му навика. Тако, плашећи се да не испадне из Божјих руку, хришћанин по навици почиње да брине о чистоти своје душе. „Светлост, ушавши у мрачну кућу, одгони из ње таму и обасјава је. Тако и страх Господњи, ушавши у људско срце, одгони одатле таму и испуњава га свим врлинама и мудрошћу“, каже преподобни Антоније Велики.

Шта треба да радимо ако смо, као хришћани, и даље забринути за своје вољене, за њихово здравље? А такође и за то да се побринемо да им се ништа лоше не деси док су на путу?

Поверимо их Богу својим молитвама. Ево, на пример, шта се каже у молитви оптинских стараца:

"Господе дај ми да мирно примим све што ми донесе данашњи дан, и да се потпуно предам Твојој светој вољи. Упућуј ме и помажи свакога часа у току овога дана. Било какве вести да добијем, научи ме да их примим мирно и с чврстим уверењем да све бива по Твојој светој вољи. Управљај мојим мислима и осећањима и у свим делима и речима. Не допусти да у непредвиђеним случајевима заборавим да све долази од Тебе. Научи ме да се правилно односим према својим родитељима и својим ближњима, да никог не разгњевим и ожалостим. Господе дај ми снаге да поднесем замор данашњег дана и све што се у току дана догоди. Управљај мојом вољом и научи ме да се молим, да верујем, да се надам, да трпим, да праштам и волим. Амин."

И у трећем Давидовом псалму читамо: „Лежем, спавам, устајем, јер ме Господ чува. Не плашим се десетина хиљада људи који су се са свих страна окренули против мене.“
Живимо у времену када се јасно видљива чуда ретко дешавају, и понекад су људи склони да прихвате извештаје о чудима у Старом завету као фикцију или претеривање, као што је извештај у књизи пророка Данила о тројици људи који су бачени у огњену пећ и изашли живи:

"И сабраше се кнезови и управитељи и војводе и вијећници цареви, и видјеше те људе гдје им тијелу огањ ништа не може, нити им се коса на глави опали, нити им се плашти што промијенише, нити задах од огња приону за њих."

Зашто се ми, савремени хришћани, осећамо несигурније у Божјим рукама него људи из Старог завета? Можда речи „И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити“ (Матеј 10:28) имају мање значење за нас сада него што су биле за ране хришћане - када се и даље плашимо упркос свему? Да ли су наше околности теже од оних у древним временима? Или једноставно живимо са начином размишљања „веруј, али проверавај“?

Поред молитава за помоћ, избављење и заштиту, молићемо се и за благослове наших вољених. Такве молитве ће донети мир и храброст нашим душама. О чему можемо да бринемо ако смо поверили животе наших вољених Богу. А шта може да угрози онога кога Бог благослови кроз наше молитве?

аутор: Радион Чепалов

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Принос у спомен старцу Јосифу из манастира Светог Нектарија у Розкоу, Њујорк

Монах је човек молитве. Снага његове молитве пројављује се кроз изливање божанске благодати на њега. То се огледа у унутрашњем миру, непоколебивом пред бурама, као и у топлини пријема и гостољубља које превазилази најфиније облике друштвеног опхођења. То је гостољубље самога Христа, ослобођено сваког људског ласкања и спољашњих формалности.

Што се тиче озареног и ведрог лица, које одражава чистоту неба и Царство Божије на земљи, њега Господ дарује некима од Својих верних. Све ове дарове могао сам да видим на лицу старца Јосифа из манастира Светог Нектарија у Розкоу, у Њујорку, на коме су се пројављивале многе благодати Божије. Усудио сам се да о њима проговорим сада, након што се он преселио у станове Господње.

То сам видео у теби од тренутка када сам те први пут срео, и та се слика само продубљивала током три године, све до нашег последњег сусрета. Ниси се променио, нити си се поколебао. Чак ни тешка болест коју си подносио последњих година није била препрека да небеска светлост макар на тренутак престане да сија на твоме лицу; напротив, чинило се да се она још више умножава. Нити су телесни болови могли да сакрију благи и прозрачни осмех на твоме лицу!

Како сам се само постидео када сам сазнао да си одложио примање хемиотерапије за дан или два, само да би саслушао моју последњу исповест, нарочито када сам видео знаке умора на теби. Тада сам те упитао: „Да ли много страдаш, оче?“ А ти си, да ме не би забринуо, одговорио посредно, са небеском кротошћу и осмехом који није од овога света: „Доза хемиотерапије ме исцрпи, а потом проведем неколико дана као да сам мртав!“ Твој одговор био је као стрела која ме је погодила мером љубави коју си носио у себи!

Својим животом научио си ме значају верности Господу до последњег даха. Кроз тебе сам схватио да управо верност, заједно са делима и трудовима који је прате, привлачи благодат Божију. То сам, додуше, знао и из учења светих Отаца, али сам у теби видео њено живо оваплоћење.

Од тебе сам научио да се подвизавамо знајући да наши аскетски напори не стичу „заслугу“ пред Богом; али Он, слава Му, види наше трудове ради Њега и дарује нам Своју благодат, која освећује наш живот и одражава Његову светлост у нама. Ти си ме, оче, научио и томе да Бог не даје увек ову благодат, да би нас сачувао од гордости. Но, у теби сам видео да ју је Господ излио у изобиљу и сачувао у теби у пуноћи, видевши твоје трудове пред Њим и твоју верност Њему.

Његова благодат пројављивала се у теби кроз радост која је озаравала твоје лице, и коју си преносио својим монасима у подвигу. Знамо, оче, да Јеванђеље Господње почиње радошћу: „Јављам вам радост велику“ (Лк 2,10), и да се такође завршава радошћу: „И вратише се у Јерусалим са великом радошћу“ (Лк 24,52). Знамо да је та радост дар Божији, а не нешто што потиче од нас самих — али је често тражимо на погрешним местима.

Ти си, међутим, себе у потпуности принео Господу радости, и Он ти је узвратио тим даром, којим си се у пуноћи причестио. Зато сада ишчекујемо да га, из љубави, измолиш за нас од Господа пред Којим си стао, да би нам, твојим молитвама, даровао ту радост, а нарочито твојим монасима, да би твоје радосно присуство остало међу њима и кроз њих се преносило и на нас. У томе је утеха твојој духовној деци, оче. Сасвим сам уверен да нам нећеш ускратити ову молбу, знајући колико нам је свима потребна истинска радост — јер нема праве утехе ни радости осим у присуству Господа радости међу нама. Ти си Њега најдубље окусио. Твоја верност Њему и твоји трудови привукли су Његову благодат у изобиљу, а твоје смирење ју је у теби сачувало.

О, земаљски анђеле, ти си био највећи благослов који ми је Бог даровао по доласку у Америку. Био си моја највећа утеха у новој служби. Како ће ми недостајати твоје присуство, како ће ми недостајати твоји савети! Али верујем да ће твоје присуство остати у оцима и монасима манастира; и у тој породици, којој си ми дао благослов да духовно припадам, наћи ћу оно што си ми ти увек даривао.

Сада, када си потпуно ослобођен и у потпуности постао Његов, сви имамо наду и уверење да ће ти Он упутити Своју блажену реч: „Уђи у радост Господа свога“, јер „у малом си био веран, над многим ћу те поставити“ (Мт 25,21). Наша утеха због твога одласка јесте у томе што сада пребиваш у светлости која не залази, чији ће сјај у теби све више блистати.

Одатле, из Царства Божијег, помени нас, недостојне. Одатле, молим те да поменеш мене и стада Христова која ми је поверио, и опрости ми што нисам могао да присуствујем твоме опелу.

Извор: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"