Свети Владимир велики кнез руски – На крштењу назван Василије. Син кнеза Свјатослава, а унук Игора и Олге, Владимир најпре беше сав незнабожац, и по веровању и по животу.

Сазнавши да постоје друге вере, он поче брижљиво испитивати која је од њих најбоља. Зато посла и једно изасланство у Цариград. Када се изасланици вратише, саопштише кнезу да су били на служби у православној Цркви Свете Софије, и да су били „ван себе не знајући да ли су на земљи или на небу.“ То побуди Владимира да се крсти и да крсти народ свој.

Главни идол Перун би свучен са брда Кијевског и бачен у реку Дњепар. Примивши веру хришћанску Владимир савршено измени свој живот и улагаше сав труд да тачно испуњава све прописе ове вере. Нареди да се свуда по држави његовој зидају цркве на место порушених идола, а сам сазида красну цркву Пресветој Богородици у Кијеву. Ова црква беше подигнута на оном истом месту где раније мученички пострадаше за Христа Свети Теодор и син му Јован. С оним истим неодољивим напором с којим раније Владимир штићаше идолопоклонство, распростираше он сада хришћанство.

Упокоји се у Господу 1015. године.

Тропар (глас 4):

Уподобио си се купцу који је тражио сјајни бисер, знаменити Владимире. Седео си на престолу матере градова, богоспасавајућег Кијева, и испитујући која је вера најбоља послао си у Цариград људе, да виде каква је Православна вера. И пронашао си бесцени бисер, Христа Господа, који те је изабрао као другога Павла, и ослободио омрачености душевне и телесне у бањи крштења. Зато празнујемо твоје истинито успење, ми људи твоји. Моли да се спасе владар Руске државе и његови поданици.

Свети архијерејски сабор 24. маја 2017. године, прибројао је лику Светих новомученика српских жртве нацистичког терора из Велике, Горње Ржанице и других села Горњег Полимља пострадале 28. јула 1944. године, придружујући им и 28 дјеце уморене глађу у плавском затвору 1941. године. Нацистичка Принц Еуген дивизија је, на празник Светих мученика Кирика и Јулите, за само два сата у овим селима (према непотпуном списку) звјерски поклала или живе у ватру бацила 427 нејачи – дјеце, жена, стараца и осталог ненаоружаног становништва. Само дјеце и омладине до 20 година је 171 на правди Бога побијено.

Велика, као најстрадалније село у Горњем Полимљу, постала је мјестом саборног помињања свих горњеполимских жртава пострадалих од наци-фашиста током Другог свјетског рата.

Дан спомена Светих новомученика величких и горњеполимских је 28. јул – на дан Светих Кирика и Јулите.

У сјећање на њихово мучеништво градњу спомен-цркве Светих Кирика и Јулите у Велици, започели су потомци. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије освештао је темеље 28. јула 1994. године, а цркву су 28. јула 2001. године освештали блаженопочивши Митрополит Амфилохије и Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, тадашњи епископ будимљанско-никшићки.

https://mitropolija.com/2026/07/27/sveti-novomucenici-velicki-i-gornjepolimski-6/

Свети апостол Акила, један од Седамдесеторице, беше ученик светог апостола Павла, и од њега би постављен за епископа. Јеврејин по рођењу из Понта, он до обраћења у хришћанство живљаше са својом женом Прискилом у Италији. Када цар Клаудије нареди да се Јевреји иселе из Рима и Италије, тада се Акила са супругом пресели у Коринт. Разлог за исељење Јевреја из Рима беше овај: када у Риму поче благовест Христова и тамо допутоваше свети мисионари, многи од Јевреја који живљаху у Риму примише свету веру у Христа, али врло многи остадоше у неверју; и настаде међу њима велики спор: једни признаваху Христа за истинитог Месију, а други Га одбациваху и хуљаху. Неверујући Јевреји како у Јерусалиму и осталим земљама, тако и у Риму са злобом устајаху на верујуће; не подносећи чак ни име Исуса Христа, они још и јелине подстрекаваху против верујућих и гоњаху их свуда. Они од јелина који се обратише ка Христу заштићаваху верујуће Јевреје од неверујућих Јевреја, и настајаху међу њима препирке и свађе, о чему и би обавештен цар Клаудије.

А пошто верујући називаху Господа Христа Сином Божјим и Царем Израиљским, цар се уплаши да се не дигне буна у народу и не појави међу њима неки нови цар. Стога нареди цар да се протерају из Рима и целе Италије сви Јевреји, и верујући у Христа и неверујући. А постојао је и други разлог за ово протеривање, и то овај: неверујући Јевреји заведоше у своју јеврејску веру царицу Агрипину, жену Клаудијеву.

Међу протераним Јеврејима беше и Акила, као Јеврејин. Он се настани у Коринту и живљаше од труда руку својих, јер по занату беше ћилимар. У то време свети апостол Павле, проповедајући Христа међу незнабошцима, допутова из Атине у Коринт, главни град Ахаје, и нашавши ту Акилу са Прискилом, остаде код њих, јер беху истога заната и заједно рађаху. Научивши Акилу и Прискилу вери у Христа, апостол Павле их крсти (Д.А. 18, 1-3). Пошто проведе у Коринут годину и шест месеци и учећи речи Божјој и помоћу Христовом побеђујући Јевреје и незнабошце, свети Павле отплови у Сирију; њему следоваху Акила и Прискила као своме учитељу и виновнику спасења, силно привезани за њега духовном љубављу. Са њима и другим својим пратиоцима свети Павле пристаде у Ефесу. Затим, желећи да на приближавајући се празник Пасхе буде у Јерусалиму, он остави у Ефесу Акилу и Прискилу да поучавају Ефесце у светој вери Христовој, а сам крену у Јерусалим, обећавајући да се опет врати к њима у Ефес.

По одласку Павловом, допутова у Ефес Јеврејин Аполос, родом из Александрије, човек красноречив и силан у књигама. Овај беше упућен на пут Господњи, и горећи духом говораше и учаше право о Господу, али још не знађаше крштење у Свету Тројицу већ само крштење Јованово. Чувши смелу проповед Аполосову на скуповима, Акила и Прискила га позваше код себе и још му боље показаше пут Господњи (Д.А. 18, 24-28). Потом се свети Павле врати из Јерусалима у Ефес и одатле написа своју прву посланицу веровавшим у Христа Коринћанима, у којој на завршетку вели: Поздрављају вас у Господу много Акила и Прискила с домашњом својом црквом (1 Кор. 16, 19).

После смрти цара Клаудија Јеврејима би допуштено да живе у Риму. И Јевреји се стадоше враћати у Италију на ранија своја места, к својим имањима. Тада се и Акила с Прискилом вратише у Рим. А када свети Павле понова дође у Коринт и писа отуда Посланицу Римљанима, он не заборави у њој да пошље поздрав својим љубљеним ученицима, говорећи у последњој глави овако: Поздравите Прискилу и Акилу, помоћнике моје у Христу Исусу, који за душу моју своје вратове положише, којима не ја један захваљујем, него и све Цркве из незнабожаца (Рим. 16, 3-4).

Свети Акила се не задржа дуго време у Риму и опет пође у Асију са женом својом, пошто би од учитеља свог апостола Павла постављен за епископа и послат тамо на проповед речи Божје. Дошавши у Ефес он помагаше у трудовима светом апостолу Тимотеју, ученику апостола Павла, кога свети Павле постави за епископа Ефесцима и остави га тамо, као што о томе пише у својој првој посланици њему (1 Тм. 1, 3). Касније, када свети апостол Павле, гоњен од јерусалимских Јевреја, би окован доведен у Рим и писа одатле Другу Посланицу Тимотеју у Ефес, он се понова опомену ових љубљених ученика својих, говорећи: Поздрави Прискилу и Акилу (2 Тм. 4, 19).

Свети Акила, проповедајући Христа у Асији, Ахаји и Ираклији, приведе к спасењу мноштво душа људских, обративши незнабошце од идолопоклоничког лудила и крстивши их. Пропутова он и разне друге земље, благовестећи свуда царство Божје, просвећујући светом вером, рушећи идоле, подижући цркве и постављајући свештенике. Претрпевши не мало напасти, он би убијен од неверних, и обрете покој на небу са осталим светим апостолима у благодати Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек.

(Разговор са Александром Ткаченком, психологом и богословом)

Психолози кажу да је гнев наш савезник. Али ако је гнев заиста помоћник, зашто толико људи пати због њега? Са друге стране, многи црквени људи уверени су да је сваки гнев тежак грех. Али како онда разумети то што се и Сам Христос понекад гневио?

О најнемирнијим питањима у вези са гневом разговарали смо са Александром Ткаченком, психологом, богословом и сталним сарадником часописа „Фома“.

Теза 1: Гнев је, као и свака друга емоција, Бог положио у човека са добром и спасоносном сврхом

Шта је гнев?

Обично под гневом подразумевамо стање у којем човек изгуби власт над собом: виче, удара, ломи ствари, разбија посуђе или намештај и препушта се необузданом бесу.

Међутим, природни гнев, какав је Бог наменио човеку на корист, уопште се не испољава тако.

Снага здравог, природног гнева јесте одлучност, храброст и сигурност да човек има право да тежи добру и остваривању добрих циљева.

И та се снага не показује само у сукобима.

На пример, да би младић пришао девојци која му се допада, потребна му је одлучност. Управо ту одлучност покреће здрав природни гнев. Ако је та унутрашња сила потиснута, он неће имати снаге да начини први корак, да се издвоји из масе и покаже ко је.

Тада се често дешава да ту неиспољену снагу окрене против самога себе: прекореваће се због неодлучности, осуђиваће себе и мучити се стидом. Зато психолози понекад кажу да је стид гнев усмерен према самом себи.

Други пример здравог гнева јесте способност да човек мирно, без повишеног гласа, можда чак и са осмехом, али чврсто каже:

„Не.“

Не онда када жели да увреди другога, него онда када зна да је то исправно.

То није само психолошко схватање природе гнева него и светоотачко.

Тако епископ Варнава (Бељајев) пише:

„Гнев је, по својој суштини, законита и човеку неопходна способност раздражајног дела душе, коју је човек после пада, као и све остале силе душе, изопачио и од врлине начинио страст. По првобитном плану Творца, гнев је требало да буде енергија, ревност и усрдност која покреће и укрепљује жељну силу душе за чињење добра.“

Дакле, та врлинска улога гнева – да човеку да снагу, ревност и одлучност онда када су потребне – није нестала.

Проблем није у томе што гнев постоји, него што људи више не умеју правилно да га користе.

Борећи се против болесних испољавања гнева, они често одбацују и саму ову Богом даровану способност. Као што се каже: са прљавом водом избаце и дете.

А преподобни Ава Исаија јасно каже:

„Ум по природи има гнев; без њега човек не може достићи чистоту, ако се не разгневи на све што непријатељ сеје у његову душу.“

Блажени Теофилакт наставља исту мисао:

„Кротки нису они који се никада не гневе, јер би такви били лишени расуђивања, него они који имају гнев, али умеју да га обуздају и гневе се онда када треба.“

Према томе, потпуно одсуство гнева није врлина, већ, како каже блажени Теофилакт, нарушавање човекове природе и Божјег промисла о човеку.

Као и свака друга здрава емоција, гнев је благодатна сила душе, коју је Господ положио у нашу природу ради добра.

Како се гневио Христос?

Да бисмо разумели зашто је Бог дао човеку гнев, довољно је да погледамо како га је Сам Господ употребљавао током Свога земаљског живота.

У Јеванђељу има више таквих примера.

Христос се гневио онда када су људи, под изговором побожности, покушавали да оправдају очигледно зло.

Један од најупечатљивијих примера налази се у Јеванђељу по Марку:

„И уђе опет у синагогу; и беше онде човек са усахлом руком. И мотраху на Њега хоће ли га исцелити у суботу, да Га окриве. А Он рече човеку са усахлом руком: 'Стани на средину.' Па им рече: 'Ваља ли у суботу добро чинити или зло чинити? Душу спасти или погубити?' А они ћутаху. И погледавши на њих с гневом, жалостећи се због окорелости срца њихова, рече човеку: 'Пружи руку своју.' И пружи је, и рука му постаде здрава.“ (Мк 3, 1–5)

Међутим, Христов гнев није био усмерен против људи.

Био је усмерен против њиховог греха.

Грешнике Господ није престајао да воли. Јеванђеље каже да се гневио „жалостећи се због окорелости срца њихова.“

То је веома важно.

Господ није исцељивао човека зато што је био љут, него се разгневио зато што није хтео да прихвати зло које се представљало као добро.

Исто тако, када је истерао трговце из Храма, није то учинио из личне увређености, већ зато што није могао да дозволи да се Дом Божји претвори у место неправде и користољубља.

Христов гнев означавао је границу између Њега и греха.

Као да је говорио:

„Ја нисам са вама онда када законом оправдавате безакоње.“

Здрав гнев као чувар личних граница

На сличан начин здрав гнев посматра и савремена психологија. Она га види као средство заштите личних граница.

Када су угрожене наше вредности, достојанство, породица, вера или савест, управо нам гнев даје снагу да их бранимо.

То не значи да треба викати или вређати. Понекад је довољно мирно, али одлучно рећи:

„Не. Ово није прихватљиво.“

У том смислу, гнев је попут ограде која чува оно што нам је поверено и драгоцено.

Свети Јован Златоусти каже:

„Не обраћати пажњу на оне којима се чини неправда, не саосећати са онима који неправедно страдају и не гневити се на оне који чине неправду – то није врлина, него порок; није кротост, него немар.“

Наравно, такав гнев понекад нарушава туђе „границе“. Лопов сигурно неће бити задовољан када му неко не дозволи крађу. Трговци које је Христос истерао из Храма свакако нису били одушевљени Његовим поступком.

Ипак, и у томе се открива добра сврха гнева.

Познати византијски тумач Јеванђеља, Јефтимије Зигавен, пише:

„Понекад је благовремено гневити се на оне који живе супротно Божијим заповестима, али не ради сопствене освете, него ради њихове користи, из љубави и братске бриге, уз дужно поштовање.“

Другим речима, човек може да се успротиви злу не зато што мрзи другога, већ зато што му жели добро.

Како то изгледа у пракси?

Рецимо да муж свако вече сатима гледа у телефон и више готово не разговара са супругом.

Она има неколико могућности.

Може да ћути и годинама гомила огорчење.

Може да направи сцену и започне свађу.

Али постоји и трећи пут.

Она може мирно да му приђе и каже:

„Драги, имамо проблем. Последњих месеци осећам да ме више не примећујеш. То ме боли. Хајде да заједно размислимо како да поправимо наш однос.“

То није слабост.

То је управо пример здравог гнева.

Она није напала мужа.

Није га понизила.

Није га увредила.

Али је заштитила оно што је важно – њихов брак.

За такав разговор потребни су и љубав и храброст.

Зашто није довољно само не узвраћати зло за зло?

Наш језик често користи једну реч – гнев – за веома различита стања.

Зато би оно што је добро можда било прецизније назвати:

одлучност,

храброст,

ревност за добро.

Тај гнев је сила душе која човеку омогућава да стане у одбрану добра и да каже злоупотреби:

„Не.“

Преподобни Стефан Саваит био је монах древне и чувене Лавре светог Саве Освећеног, подигнуте у стрмој клисури потока Кедрона у пустињи недалеко од Јерусалима, а живео је у осмом веку. Још као десетогодишње дете доведен је у ту обитељ на васпитање од стране свог стрица, преподобног Јована Дамаскина, једног од највећих богослова и песника Цркве, који га је лично увео у монашки живот и под чијим је утицајем млади Стефан растао у љубави према молитви и црквеној поезији. Васпитан потпуно у монашком духу од најранијег детињства, цео свој даљи живот провео је у подвигу молитве, поста и савршене послушности, готово не познајући ништа од световног живота изван зидина свете лавре.

Одликовао се изузетном кротошћу, дубоким смирењем и искреном љубављу према братији, а с годинама је стекао и редак дар духовне мудрости и расуђивања, због чега су му, и поред његове сопствене жеље за тишином и осамом, многи долазили тражећи утеху и савет у животним недоумицама. Убраја се, по угледу на свог великог стрица, и међу црквене песнике, јер је састављао богослужбене песме, стихире и каноне којима је славио Бога, Богородицу и светитеље, обогативши тако ризницу православног богослужења које се и данас користи у храмовима.

Предање га повезује с читавим сазвежђем великих отаца јерусалимске пустиње тога времена, међу којима су, уз његовог стрица Јована Дамаскина, били и други знаменити подвижници и песници Лавре светог Саве, која је у то доба била право духовно и књижевно средиште православног Истока. Цео свој дуг век посветио је Богу у тишини манастирског живота, не тражећи никад да напусти обитељ у којој је одрастао, и упокојио се у миру и светости у дубокој старости. Црква га прославља као преподобног оца и састављача светих песама које и данас одзвањају у православном богослужењу.

https://kalendarcrkveni.com

Благовесника нашег спасења, великог слугу Божјег, и радостоносног посланика к Пречистој Дјеви Марији, Архангела Гаврила хвалимо у песмама, по други пут му приређујући празнични сабор. Јер његов први сабор празнује се сутрадан по Благовести Пресвете Богородице, двадесет шестога марта; а сада се понова тај сабор његов празнује у светој Цркви, и понова се спомињу и прослављају његова чудесна јављања по Божјем наређењу. Он Мојсија, који избеже од Фараона, научи у пустињи - писању књига, испричавши му постанак света, стварање првога човека Адама, живот његов и патријараха после њега, потоња времена, потоп и раздељење народа; још му објасни положај небеских планета и стихија; научи га аритметици, геометрији и свакој мудрости.

Он пророку Данилу протумачи чудесна виђења о царевима и царствима, која су имала касније настати, а која му беху престављена у виду разних зверова; обавести га о времену ослобођења људи Божјих из Вавилонског ропства, и о времену првог доласка Христовог у свет оваплоћењем од Пречисте Дјеве. Он се јави светој праведној Ани, која у своме врту туговаше због бездетности своје и са сузама се мољаше Богу, и рече јој: Ано! Ано! услишена је молитва твоја, уздаси твоји минуше облаке, а сузе твоје изиђоше пред Бога; и ево, ти ћеш затруднети и родити преблагословену Кћер, због које ће се благословити сва племена земна, и њоме ће се дати спасење свету, а добиће име Марија.

Исто тако свети Гаврил се јави и праведном Јоакиму, који се постио у пустињи, и објави му исто што и светој Ани: да ће добити Кћер, од векова унапред изабрану за Матер Месији, који ће доћи ради спасења рода људског. Овај велики Архангел би додељен од Бога за чувара богодевици Марији, рођеној од нероткиње, и када Она би уведена у храм он је хранио, свакодневно Јој доносећи храну. Он се јави светом свештенику Захарији, стојећи с десне стране кадионог олтара, и благовести му да ће његова жена Јелисавета родити светог Јована Претечу Господњег, и када Захарија не поверова у то, он му немилом свеза језик док се речи његове не збуду. Овај првак Божји, послат од Бога у Назарет, јави се Цречистој Дјеви, обрученој за праведног Јосифа, и благовести Јој зачеће Сина Божјег осењењем и дејством Светога Духа у Њој. Он исти јави се и Јосифу у сну, уверивши га у девственост свете Дјеве Марије и да је оно што се зачело у Њој од Духа Светога. А када се Господ наш роди у Витлејему, овај анђео Господњи Гаврил јави се пастирима који чуваху ноћну стражу код стада свог, и рече: "Јављам вам велику радост: данас вам се роди Спаситељ!" - и одмах са мноштвом војника небеских запева: "Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!"

Сматра се да се овај анђео јавио с неба Христу Спаситељу пред Његово добровољно страдање када се Он молио у Гетсиманском Врту, пошто име Гаврил значи: крепост Божија. Јавивши Му се, дакле, Гаврил Га је крепио, пошто поред других својих служења има и то - да крепи оне који су у подвизима, а Господ се наш тада подвизавао у усрдној молитви.

Овај анђео јави се мироносицама седећи на камену гроба и објављујући им Христово васкрсење из гроба: јер он, који је био благовесник зачећа и рођења Господња, показа се благовесником и васкрсења Његова. Он се јави и Пречистој Дјеви Богородици када се Она топло мољаше на Гори Маслинској, обавести Је да се приближило Њено чесно успење и са земље на небо пресељење, и даде Јој светлу гранчицу рајску.

Сећајући се ових многократних јављања његових у Старом и Новом Завету и знајући његово непрестано посредовање пред Богом за род хришћански, света Црква му сада прирећује саборно празновање, да би људи Божји с усрђем свагда и пламено прибегавали к заштити и помоћи толиког заступника и добротвора рода људског, и његовим молитвама добијали отпуштење грехова од Христа Господа Спаса нашега.

https://spc.rs/sr/news///7917.sveti-arhangel-gavrilo.html

Ови мученици беху родом из Калипте у Азији, и Прокл беше стриц Иларију. Пострадаше у време Трајаново. „Каквога си рода?“ упита судија Прокла. Прокл одговори: „род је мој Христос, и надежда моја Бог мој“. Кад му судија припрети мукама, Прокл рече: „кад се ви бојите да преступите заповест цареву, да не би пали у кратковремене муке, колико се тек ми хришћани бојимо преступити заповест Божју, да неби пали у вечне муке!“ Када Прокла мучише, тада Иларије приступи судији и рече: „и ја сам хришћанин“. После многих мучења, обојица бише на смрт осуђени, и то: Прокла распеше на крст, а Иларију одсекоше главу мачем. И одоше оба у радост Господа својега.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

„Пролог“ Свети Владика Николај

Хтео сам да напишем мали увод за изузетно важан текст у наставку…

Понекада, када размишљамо шта то значи бити „духован“, пред нама стоји слика особе која никада не тугује, никада се не љути, увек је мирна, помирена, „изнад“ својих осећања. И многи од нас, чак и они најревноснији у вери, носе у себи неизговорено уверење да је покајање исто што и заборављање, да је смирење исто што и утишавање сопственог гласа, да је можда наш крст управо то да ћутимо о ономе што нам се заиста дешава у души. Разумљиво је да до оваквог уверења дођемо – толико тога у нашем окружењу, чак и добронамерно, изгледа да то потврђује.

Свети Оци нас, ипак, не уче бекству од осећања, већ њиховом познавању. Преподобни Исак Сирин каже да „ко види самога себе, већи је од онога ко је удостојен да види анђеле“ – а себе не можемо упознати ако сво време бежимо од сопствене туге, гнева, страха, стида. Хајде да покажем и кроз јеванђелски пример. Сам Христос, стојећи пред гробом Лазаревим, није потискивао Свој бол – Свето Писмо нам сасвим отворено каже: „Исусу ударише сузе“ (Јн. 11:35). Дакле, ако је Богочовек показао сузе пред другима, можда је и нама дозвољено да их не сакривамо, ни од других ни од себе самих? Често се овакав образац учи још у детињству, и то без нечије кривице. Дете, још сасвим мало, некако научи да неке осећаје није пожељно показивати – да љутња узнемирава, да је страх непријатан, да туга оптерећује оне око њега. Родитељи то готово никада не чине из злобе, него зато што ни њих самих није нико научио шта да раде са сопственим тешким осећањима. И тако, из генерације у генерацију, пренесе се навика да будемо „у реду“ пре него искрени – а та навика, коју смо понели из детињства, лако се, неприметно, пресели и у наш однос са Богом. Хтео бих да нагласим нешто што ми се чини веома важним: духовни живот и психотерапијски рад нису супротстављени међусобно. Знам да многи верујући људи гледају на психотерапију са одређеном резервом, страхујући да је она нека врста замене за молитву или пут који одвлачи од Бога. То је разумљив страх и не желим да га умањим.

Али искуство терапије учи нечем другом. Када особа која годинама носи неисцељену рану из детињства коначно нађе простора да је именује, да је осети, да је донесе пред Бога онакву каква заиста јесте – тај процес није супротан покајању, нити му на било који начин штети. Напротив, чини ми се да је то, у нежном и стрпљивом смислу, управо услов за право покајање: тешко нам је да принесемо Богу оно што смо себи, годинама раније, забранили да уопште поседујемо.

Управо о томе говори и текст у наставку. Написала га је Жења Лунежева, верујућа жена која је психоаналитичар. Нека вам послужи не као замена за светоотачко учење, него као једно спољашње сведочанство истине: да је људска душа сложена и дубока, да су ране из детињства стварне и заслужују нежност, да бекство од сопствених осећања, (ма колико понекад изгледало побожно) није пут ка миру који тражимо. Тај мир, верујем, налазимо једино кроз искрен однос са собом, другима и са Богом.

***

„Депресија није дубока или претерана туга, како многима изгледа, већ неспособност да осећамо. А рађа се у нашим дечјим собама.

Дете је потпуно зависно од својих родитеља, од њихове љубави и бриге. Међутим, родитељи нису увек у стању да прихвате осећања детета, посебно она негативна и тада, да не би изгубило везу са својим најближима, дете губи себе. У једној породици је забрањено љутити се, у другој плакати, у трећој се не прихвата увређеност, у четвртој не сме да се боји и буде слаб. Дете врло брзо усваја правила и очекивања породице. И ако се љути на мајку, а мајка се увреди и удаљи, дете закључује да је љутња опасна. Ако отац исмејава страхове, дете одлучује – ‘не смем да се бојим’. Ако се родитељи љуте на сузе, дете учи да не плаче.

Проблем је у томе што се осећања не могу уништити, могу само да се потисну, да покушамо да их не примећујемо, да их не осећамо, и дете је несвесно принуђено да направи избор који му помаже да преживи.

У детињству, шта год да се догађа, ми се не одричемо контакта са родитељима – ми се одричемо дела себе, своје душе. И до одређеног тренутка то можда чак и не изгледа као проблем. Депресивни људи, причајући о своме детињству, често кажу – „у целини, имао/имала сам добру породицу“. И то јесте тако; једноставно, родитељи су могли бити физички присутни, али емоционално недоступни. Бринули су о физичким потребама детета, али нису подносили његов гнев или гласну радост. Обезбеђивали су, али се нису интересовали за унутрашњи свет.

Тако је, врло брзо, дете учило да потискује све што би могло да наруши однос са најближима, и трудило се да буде „удобно“, то јест добро. И шта је више успевало да буде добро дете, то је брже нестајало живо дете.

Све одбачено свешћу наставља да живи у несвесном; и свака потиснута емоција остаје унутар психе, свака увреда, потиснут гнев, усамљеност, страх, понижење, разочарање. Заједно са болним осећањем потискује се и енергија која је у њему сакривена.

Управо ту се налази један од најважнијих кључева за разумевање депресије. Ми не потискујемо и задржавамо у несвесном само бол. Заједно с њим потискујемо и део своје животне снаге, и настаје недостатак енергије. Многи људи који пате од депресије говоре управо о исцрпљености. Тешко је устати ујутро, тешко падају одлуке, посао, комуникација, стваралаштво. Психа троши огромну снагу да задржи потиснута преживљавања ван свести.

Замислите човека који целог живота покушава да задржи затворена тешка врата. Докле год су врата затворена, он може да чини да нема ништа иза њих, али сва његова снага одлази на њихово задржавање. Управо тако функционишу психолошке одбране. Али енергија никада не нестаје, она бива блокирана, потиснута (depressed), недоступна за живот.

Што је теже било у детињству, то може бити и већи губитак енергије. Наравно, сваки човек има шта да потисне, без фрустрације није могућ развој. И сви ми до последњег штитимо своје родитеље од сопствених негативних осећања.

Али постоји разлика између обичних животних тешкоћа и хроничне емоционалне трауме. Ако је дете одрасло у атмосфери оштре критике, поређења, понижавања, напуштености или емоционалне хладноће, оно је принуђено да потисне, а пре свега да задржи потиснутим много више осећања. Година за годином, унутар нас се нагомилава читав свет непроживљених преживљавања.

Споља депресивна особа може да изгледа сасвим успешно и адаптирано. Многи „успешни људи“ су дубоко и прикривено депресивни. При томе психа увек тежи ка целовитости, тако да депресија често наступа управо у оном тренутку кад даљи живот без контакта са одбаченим деловима себе постаје немогућ. Тада, чак и уз спољашњи успех, човек почиње да осећа празнину, бесмисао, разочарање, одсуство радости и жеља.

Како је рекао један мој клијент – схватио сам да сам цео живот пењао уз лествицу која није ослоњена на прави зид. Стари начини живљења више не функционишу. Психа као да говори: „Предуго си покушавао да не осећаш, да будеш згодан и успешан у очима других (родитеља), предуго си одлагао остварење својих истинских жеља, ради потребе да будеш прихваћен.“

И тада почиње болан, али неопходан процес враћања себи, својој души. На жалост и раздражење многих, „успешних људи“ и присталица идеје о брзој поправци себе, терапија се не своди на уклањање симптома. Задатак добре терапије јесте да помогне човеку да поново успостави везу са оним осећањима и деловима личности које је некада морао да одбаци. Са оним дететом које се бојало, љутило, осећало увређено, патило од усамљености, које је имало потребу за љубављу и није било прихваћено.

Парадокс је у томе што се баш тамо где се налази највећи бол, често крије и најјача снага живота.

Зато пут изласка из депресије није пут ка успеху, постигнућима, бољој верзији себе и вечној радости. То је пут ка својим најразличитијим и најсложенијим осећањима, ка својој живости, ка својој, некада напуштеној Души.“

Са телеграм канала Жење Лунежеве

превео Станоје Станковић

Знамо много молитви, али се не молимо.

Читамо много духовних књига, али их не примењујемо.

Свето Јеванђеље целивамо, али га не читамо.

Верујемо у Христа, али се бојимо ђавола.

Исповедамо истину, али је не живимо.

Цитирамо Свете Оце, али их не разумемо.

Уздишемо за свецима, али их не следимо.

Посећујемо храмове, али нисмо у њима.

Палимо свеће, али не верујемо.

Идемо на ходочашћа, али као туристи.

Исповедамо се, али се не кајемо.

Често се причешћујемо, али смо плаћеници.

Дајемо завете, али их не испуњавамо.

Љубимо руке свештеницима, али их не поштујемо.

Питамо наше учитеље, али их не слушамо.

Идемо код стараца, али као код врачара.

Учествујемо у добротворним акцијама, али нисмо милосрдни.

Једемо посну храну, али не постимо.

Често комуницирамо, али смо лицемерни.

Много причамо, али ништа не кажемо.

Жудимо за разумевањем, али не покушавамо да разумемо друге.

Изолујемо се, али не улазимо у себе.

Сакупљамо иконе, али их не поштујемо.

Тражимо опроштај, али не опраштамо.

Смешимо се, али нисмо радосни.

Грлимо се, али су нам срца хладна.

Радимо напорно, али се напијамо.

Лепо говоримо, али нисмо убедљиви.

Лако се запалимо, али и изгоримо.

Понашамо се љубазно, али смо тврдог срца.

Богати смо, али смо духовно сиромашни.

Много размишљамо, али не расуђујемо.

Ми себе називамо православнима, али нисмо истински православни.

свештеник Јасен Шинев

извор

Ми хришћани волимо да говоримо о миру. Колико је он важан, каква је његова улога у духовном животу, како га стећи или не изгубити у светској сујети, колико је важно бити миротворац. Понекад нам се чини да када би се само десетина од онога што је речено спровела у дело, Црква би већ била заједница светих. У стварности, целокупно наше миротворство се обично спроводи кроз говор и ограничено је на говор. Узмимо, на пример, страст гнева. Да ли сте икада срели особу која није била подложна гневу? Можда сте је некада и срели, али покушајте да се сетите где, када и ко је то био.

А у црквеном окружењу? Готово је исто - можда сте срели некога, негде и у неко време, али кога тачно? У међувремену, гнев с правом заузима своје место међу смртним гресима, потпуно је неспојив са покајањем (тј. са основом и нормом духовног живота), и гневна особа не може бити миротворац.

Међутим, осуђивати гнев и опомињати гневне људе је донекле празан подухват. Прво, сваки верник зна да је гнев грех и да хришћанину не приличи да се гневи. Друго, уопште нема ништа ново да се каже о гневу: авва Доротеј и Свети Јован Лествичник су одавно све рекли, и нису једини који су писали о овој теми. Треће, каква је сврха говорити нешто када сви све знају, али нико не жури да то испуни?

С друге стране, сама чињеница тог греха довољан је разлог да се о њему не ћути. Али ако ћемо размишљати о тој теми, морамо размишљати првенствено практично и применити то на конкретну животну нужност. Узмимо, на пример, гнев према ближњем.

Пре свега, напомињимо да без обзира на степен поробљености страшћу гнева, већина људи има доста искуства у суочавању са њим, и то успешно.

Није тајна да људи који су хијерархијски надређени или се налазе у некој ситуацији у којој обављају руководећу активност могу бити груби, неправедни, профитабилни или генерално неподношљиви. И то вас, наравно, љути. Понекад бес једноставно прелије вашу душу, и шта се дешава? Да ли псујемо, да ли вичемо, да ли губимо живце? Да ли попуштамо својој страсти и дозвољавамо јој да неометано делује у нама? Да ли губимо контролу, да ли делујемо исхитрено, да ли правимо глупости? Не, не, не! Кријемо бес у унутрашњем џепу. Смирено ћутимо или мирно објашњавамо, или стрпљиво чекамо. Трудимо се да угасимо чак и унутрашње манифестације беса како ништа не би изашло, не би утицало на дијалог, не би покварило све. Јасно је да је такво искуство са „бесом у унутрашњем џепу“ увек изнуђено и у њему нема много више од нула аскетизма. Ипак, оно нам омогућава да стекнемо представу о томе шта значи потиснути бес. Хајде да направимо једноставан закључак: увек се љутимо из истог разлога - зато што себи то дозвољавамо. Случајеви у којима себи кажемо „заустави бес“ нису ограничени само на ситуације са шефовима и званичним лицима. Потискујемо га и када су у питању људи које волимо и поштујемо. Јер постоје осећања као што су поштовање, страхопоштовање и част. То јест, можемо себи забранити да осећамо бес ако сматрамо да је то неприкладно. Стога, понављам, љутимо се само када смо уверени да то можемо да урадимо.

Сада се подсетимо једне истине – можемо се љутити само на некога кога сматрамо вишим од себе, другим речима – неко на кога смо навикли да гледамо с висине не може постати предмет нашег беса. Насупрот томе, довољно је да мислимо о себи као о бољима од некога од наших ближњих, и можемо бити сигурни да ће пре или касније он бити сведок нашег беса на делу. Овде се манифестује зависност од гнева као страсти. Штавише, он не само да не функционише сам по себи, будући да је уско повезан са сујетом или лењошћу, гордошћу или сладострасношћу, похлепом или себичношћу, већ му је потребан исти тај понос, сујета или ароганција као предуслов за његов настанак. Генерално, несвојевољна страст, којом нас искушава сам живот, има добре шансе да постане слаба страст, а борба против ње имаће добре шансе за успех, под условом да онај ко се бори против ње не одустане и остане доследан. Наравно, све зависи од нас самих.

Можете почети са елементарном самодисциплином. Бесу треба што чешће говорити „не“. Треба запамтити да је најподмуклији и најопаснији бес који на први поглед делује оправдано. Управо том бесу, заснованом на сопственом самооправдању, не би требало дати никакву шансу. Познато је да осећај праведности „одвезује човеку руке“, а бес је способан да му замагли ум. Потребно је много времена да се човек постиди последица таквог беса, и то само ако је могуће исправити те последице, што се, нажалост, не дешава увек.

Дакле, ако узмемо за правило да се држимо принципа „ако ти је добро, ћути“, да сведемо емоције на минимум и да не журимо да реагујемо на иритансе, онда временом бес неће владати нама, већ ћемо ми владати њим.

Такође је важно радити на нашем ставу према другима. Као што је већ поменуто, борба против гордости, сујете и ароганције такође слаби бес. Корисно је обратити пажњу и на оне страсти на којима бес паразитира у нашем уму. Борећи се против њих, ми такође ограничавамо могућности за испољавање беса.

И, наравно, најважније је да, са којом год страшћу да се боримо, запамтимо да без Божје помоћи ни најслабија страст не може бити побеђена, а још мање она која се укоренила у нама. Гнев ће победити само онај ко му се супротстави са чврстином и вером, и лишен је охолости.

протојереј Владимир Пучков

Извор: pravlife.org

Историја ове чудотворне иконе Божије Матереповезана је са житијем Преподобог Арсенија Коневског.

Желећи да види високе примере монашких врлина и да доживи све тегобе суровог монашког живота, Преподобни је отишао на Свету Гору, Атон. Након што је тамо провео три године у непрестаним подвизима духовног усавршавања, Арсеније је одлучио да се врати у своју отаџбину, како би наставио пут подвига, који је започео у отаџбини.

Тада га је на поласку к отаџбини игуман једног атонског манастира, прозорљиви старац Јован Зидон, благословио на пут, иконом Мајке Божије.

И тако се у пратњи Богородичине иконе Арсеније вратио 1393. године у Русију и отишао у свој родни град Новгород.

Убрзо, по благослову Архиепископа новгородског Јована, отишао је у потрагу за место будућег манастира, дуж реке Волхов у Ладожском језеру.

Пошто је испитао многа острва, подвижник се коначно зауставио на острву које је било познато под именом – Коневец. Овде је Преподобни Арсеније подигао крст, саградио себи келију, и после неког времена саградио храм у част  Рождества Пресвете Богородице. Подвижнички живот Арсенија привукао је к њему људе жељне монашког живота, тако да се ускоро на острву устројио манастир зван  – Коневски.

Чудесна помоћ Богомајке Арсенију, открила се на самом почетку његовог насељења на острво. Од једнога рибара монах је сазнао, да се на северо-западној страни острва налази веома велики камен, који сујеверни житељи веома поштују. Свакога пролећа доводе своју стоку на ово острво на испашу, остављајући је без пастира и враћају у касну јесен. Излазећи на обалу са стоком, житељи остављају једног коња  на острву код “светог“ камена, као жртву духовима за очување стоке. Следећег пролећа, коњ нестаје, тако да се не могу пронаћи ни његови остаци. Ово је сујеверним житељима показало да су духови — заштитници острва – прихватили жртву. «И до сада “ — говорио је рибар — духови живе под овим каменом и изазивају страх у људима!“

Након што је саслушао рибареву причу, Преподобни Арсеније с Богородичином иконом  је отишао до овог камена и сотворивши молитву, прогнао зле духове. Предање каже, да су зли духови попримили обличје гаврана, одлетели с острва на Виборски брег, који су локални мештани касније прозвали, Ђавољи брег.

Године 1917. Коневец је ушао у састав Финске и у ратно време 1939-1940. братија манастира је била евакуисана с острва, финским властима. Са собом монаси су понели чудотворну Коневску икону.

Године 1956. последњи најстарији монах Коневске обитељи, предао је ову светињу Ново-Вааламском манастиру. Тако да се данас, ова чудесна икона налази у Саборном храму Ново-Валаамског манастира и сматра се главном светињом православне Финске; као врло поштована, њене бројне копије су разаслане по читавом свету, не само у хришћанским домовима, већ и у лутеранским.

За датум прослављења иконе узет је 23. јул по новом, односно 10. јул. по старом календару.

Копија иконе из XVII века налази се у московском храму Васкресења Господњег, на Успенском тргу.

Изображење

Икона Коневска своје порекло носи са Свете Горе Атонске.

Овај чудотворни образ изображава Приснодјеву с Предвечним Младенцем, који држи два (негде једнога) голуба у левој руци, док у десној носи савијени свитак.

И Мајка и Дете су окренути ка народу, за који је Син Њен пострадао; нетремице посматрају оно што се око њих збива; поглед је врло директан и упечатљив, уперен и усмерен у једну тачку.

Голуб као симбол Светог Духа, говори да је само Он, Младенац, Пут Истина и Живот. Дакле, то није творевина, камење, коме су се житељи острва клањали.

Као Треће лице Свете Тројице —  Господ Животворни, Он од Оца исходи и говори кроз пророке. Њему се треба клањати и од Њега очекивати помоћ. А младо Дете је носилац благодати Духа Светога.

Богомајка је одевена у доњу хаљину златне боје, као царица неба и земље, док је горња у браон нијанси са извезеним зланим порубом. На рукама јој видимо наруквице, као код свештенослужитеља, који савршава Свете тајне.

Младенац је одевен у хитон, зелене нијансе, боје која симболизује присуство Духа Светог.

Чуда

Пред иконом Пресвете Богородице Коневске молимо се за исцељење од демонизованости, болести главе и слепила, од парализе и раслабљености.

Молитва к Пресветој Богородици пред Њеном иконом Коневском

Свемилостива Госпођо Дјево Богородице!

Погледај на смирено мољење моје с којим скрушено прилазимо образу Твојему, услиши нас. Знамо, о Саздатеља мојега Мати, пошто Ти јеси незаменљива заступница хришћана к Творцу, непостидна и тајинствена. Знам и ово, иако безакоња моја превазилазе главу моју и, као бреме тешко, оптеретише ме, и ја нисам више достојан видети висоту Небесну, погледај доле к Престолу славе Сина Твога и Бога нашега, јер сам достојан мука и вечног суда. Тога ради к Теби припадамо, Тебе молимо умилно, к Теби са сузама вапимо: сотвори к Њему матерно Твоје мољење, да не одврати од нас грешних лица Својега, но, као Милостив, да опрости нам сагрешења наша вољна и невољна; на пут спасења управи нас и с вишњом силом укрепи к творењу заповести Својих светих. Да сачува нас од искушења света, од грешних пожуда, од ђаволских замки и од напада видљивих врагова. Да благослови дела руку наших, и пода обитељи овој и свакоме граду и земљи обиље земних блага. Нека нам свима сотвори добре и спокојне дане, и огради миром Своју свету Цркву, да разједињено уједини, као Благ Господ, Дуготрпељив и Многомилостив, слављен од сваке твари са оцем о Светим Духом у векове векова. Амин.

Тропар, глас 1

Засија нам, као сунце светозарно од истока велелепно, Твоја, Владичице, икона, озаривши сва чудеса и преславно обасјавајући, свима који Ти са вером и љубављу прилазе и моле се усрдно Твоме Сину и Бога, величају. Слава Богу, који нам је дао Арсенија, слава повратницима из Новгорода, слава оном који  исцељујући делује на све.

Кондак, глас 8

Препрослављена Вишњега Мати призива нас к песмопјенију Свога образа пристигле од Новгорода и крепећи их видећи нас у подвигу, побеђујући противну силу, к Њој, као узрочнику наше радости, појемо јој: радуј се, Невесто Неневестна.

Величање

Величам Те, Пресвета Дјево, Богоизбрана Отроковице, и поштујем образ Твој свети, из ког точиш исцељење свима, с вером прибегавајућима.

https://mitropolija.com/2026/07/22/cudotvorna-ikona-majke-bozije-konevska-golubicka/

У време страдања Господа Исуса за род људски налазио се у одреду римске војске у Јерусалиму и један Грузин Елиоз из града Мцхета. Мати његова чула беше за Христа и у срцу вероваше у Њега. Испраћајући сина на војску у Палестину, она му саветоваше, да не ради ништа против Христа. Када је Господ закиван ексерима на крст, звук чекића на Голготи дошао је у уши Елиозове матере у град Мцхет. Чувши тај звук она узвикну: „тешко мени, што не умрех пре овога времена, смрт би ме избавила од овога страшнога звука“! И рекав то падне мртва. Елиоз се налазио тада под Крстом и са другим војницима бацао коцку око ризе Христове. Риза допадне њему. и он је донесе у Мцхет, и поклони својој сестри Сидонији. Ова чувши за смрт Господа као и за то да је њен брат био учасник невиног крвопролића, падне мртва сахитоном Господњим, држећи овај чврсто у рукама својим, такода га нико не могаше истргнути, него буду принуђени да је сахране заједно са хитоном. Из њеног гроба никне кедар, из кога се точило целебно миро. Временом кедар падне и место се то заборави. Св. Нина пронађе то место помоћу огњеног стуба над тим местом, после њене молитве. И покрштеницар Миријан подигне ту цркву св. Апостолима. 1625 год. шах Аббас узме ту ризу и пошаље у Москву на дар кнезу Михаилу Феодоровичу и патријарху Филарету. Риза та буде постављена у Успенски Сабор у Москви.

„Пролог“ Свети Владика Николај