Ја не знам и чудим се како хришћани данашњих времена могу да празнују недељу, или друге празнике у току године и да се духовно радују истинском радошћу ако се непрестано не причешћују Божанским Причешћем, које и јесте узрок и повод за свако славље и свечаност.

Многи богољубиви хришћани троше много новца, улажу велике напоре, подносе многе опасности и на мору и на копну како би се у Јерусалиму поклонили Живоносном Гробу Господњем и другим светим местима. И затим се радују када их називају поклоницима тих светиња. Многи пошто чују да се у неком далеком месту налазе свете мошти неког Светитеља, одлазе с великом припремом како би му се поклонили и добили благодат и освећење.

Али да се Причесте Пречистим Тајнама и да се удостоје да добију не Живоносни Гроб, ни света места, ни мошти светих, већ Цара свих и Светог светих, они или имају малу жељу или их то уопште не занима.

Да би отишли на света места, они троше и новац, и прелазе дуг пут пешке, и подносе многе опасности, док за Причешће није потребан ни новац, ни дуга пешачења, ни подношење опасности. Довољно је само отићи скрушен на исповест, испунити епитимију и припрему, и одмах постати Христов сателесник и сакрвник. И без обзира на сву једноставност, сви се опет немарно односе према томе и даље одступају од Причешћа.

Ах, браћо моја, када би ми само једном мисленим очима наше душе видели каквих се високих и великих блага лишавамо, не само да би се непрестано причешћивали, већ би уложили све своје снаге да се припремамо и причешћујемо и сваки дан ако за то постоји могућност.

Дакле, ако смо досад били немарни у односу на Свето Причешће, одсада и надаље, молим вас из дубине свог братског срца, да се пробудите из тешког сна лењости, и да се припремите и потрудите.

- Преподобни Никодим Светогорац (одељак из ДУШЕКОРИСНА КЊИГА О НЕПРЕСТАНОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА)

извор

Спомен Светог мученика Лукилијана и са њим четири дечака: Клавдија, Ипатија, Павла и Дионисије, и девица Павле

Свети мученик Лукилијан, који пострада у време римског цара Аврелијана, прво живљаше у незнабожном многобоштву и беше угледан идолски жрец, и као такав остаре. Живљаше он недалеко од Никомидије, служећи у идолиштима поганим боговима. Затим, благодаћу Христа Бога нашег, који жели да нико не погине него да се сви спасу, он увиде демонску обману и заблуду многобоштва, дође у познање истине, поверова у јединог истинитог Бога – Господа нашег Исуса Христа, одбаци и попљува идоле, и обнови се у старости, као орлу, младост његова: јер се препороди светим крштењем, и сав се приљуби љубави Христовој свом мишљу својом и свом душом својом. А доказиваше он и осталим многобошцима ништавност и пагубност њиховог безбожја, и упућиваше их на спасење, својим учењем приводећи их Христу. И он многима постаде пример обраћења к Богу. Месни пак Јевреји, видећи Лукилијанов прелаз из идолопоклонства у хришћанску веру, и посматрајући како многи по његовом примеру и учењу напуштају идолослужење, присаједињују се хришћанима и примају свето крштење, испунише се гнева и мржње. И они, потајне и опаке богоубице, из зависти оклеветаше Лукилијана и предадоше на суд многобошцима.

И слуга Христов би изведен на суд пред управника Никомидије Силвана. Управник силно примораваше старца да се одрекне Христа и поново врати идолослужењу, али он нипошто не хте да пристане. То разјари управника и он нареди да Лукилијана муче на разне начине: поломише му вилице, мотком га немилосрдно тукоше, стрмоглавце обесише, па затим, после дугог и љутог мучења, у тамницу вргоше. У тамници Свети Лукилијан затече четири дечака: Клавдија, Ипатија, Павла и Дионисија, због вере у Христа затворених. Обрадова се старац дечацима, и разговараше с њима о Христу Богу, и сокољаше их на подвиг мученички: да се, ради вечне награде на небесима, не плаше привремених мука; да се, ради будућег живота, не боје смрти, нити да штеде цвет младости своје ради Христа, који им припрема неостариво блаженство у Царству Свом. И сви се скупа и дању и ноћу мољаху Богу, и утешаваху себе надом Христовом.

Пошто прође много дана, Свети Лукилијан би понова мучен, сада заједно са дечацима, и у ужарену пећ с њима бачен. Но свемогући Бог показа на њима чудесну милост Своју, као некада на јеврејским младићима у вавилонској пећи, јер се огањ претвори у хлад, пламен – у росу, и велика киша, проливши се одозго, потпуно угаси сву пећ, и Свети Лукилијан и дечаци изиђоше неповређени. Незнабошци, ослепљени неверјем и злобом, приписиваху ово преславно чудо Божје, не Божјој сили него враџбинама хришћанским. Тада неправедни судија осуди свете мученике на смрт и посла их у Византију, да се тамо изврши над њима смртна казна. Када они стигоше у Византију, четири света дечака: Клавдије, Ипатије, Павле и Дионисије, бише мачем посечени, а Свети Лукилијан, распет на крсту, прикован за њега клинцима по целом телу, предаде дух Богу. А распет он би на крсту од Јевреја, што се види из треће песме канона који му је посвећен.

Њиховом мученичком венцу придружи се и света девица Павла. Рођена од хришћанских родитеља, и од младости одушевљена пламеном љубављу према Христу, она чуваше своје девичанство Бесмртном Женику и стараше се да се покаже достојна небеских дворова. Оставши сироче после смрти својих родитеља, и поседујући велико имање, она обилажаше тамнице, и посећиваше свете сужње који страдаху за Христа, код којих добијаше приступ дајући злато тамничким стражарима. И она служаше слугама Христовим, снабдевајући их свима потребама од своје имовине: моренима глађу и жеђу она доношаше јело и пиће, нагима даваше одећу, лечаше изранављена и гнојава тела мученика, умивајући их, отирући, лекове стављајући, и чистим завојима их повезујући. Целивајући им ране за Христа добијене, она их са сузама мољаше да се помоле за њу Христу Богу, да је не лиши Своје милости. Ова одабрана невеста Христова долажаше и к Светом Лукилијану, затвореном са дечацима у тамници у Никомидији, и наслађиваше се корисним поукама његовим. А када мучаху светитеља и дечаке, она беше сведок њиховог подвига, и тајно се у срцу свом усрдно мољаше за њих Христу, да укрепи слуге Своје и да им подари трпљење и помоћ, да би истрајали у мукама до краја, ради славе светог имена Његовог. А када се народ разилазио са гледалишта, она прилажаше месту где светитељи беху мучени, скупљаше крв њихову по земљи проливену, и чуваше је код себе као велику светињу. Тако, када старца и четири дечака вођаху у Византију на смрт, она их праћаше служећи им. А када свети дечаци бише посечени, ова света девица сабра чесна тела њихова и побожно их погребе. После кончине Светог Лукилијана и светих дечака, она се опет врати у Никомидију, и настави свој ранији посао. Но незнабошци приметише да је она хришћанка, ухватише је и доведоше пред управника града Силвана. Овај покуша да је придобије многим саблажњивим ласкама и грозним претњама, али увидевши да је она непокорна, он нареди да је обнажену дуго и немилосрдно бију моткама и штаповима. А кад она од многих рана изнеможе телом но не духом, јави се Анђео Господњи и исцели је. Добивши телесно исцељење, мученица се показа још смелија и храбрија у мукама. Затим би жестоко бијена по устима, зато што тешко укори мучитеља.

После тога мученица би вргнута у тамницу, па понова изведена на мучење. И би бачена у силно усијану пећ; но она изађе из пећи без икакве повреде, јер и за њу, као и за пређашње свете мученике, сила Божја расхлади силу огња, да се пламен огњени не косне невесте Христове. После свега тога мучитељ је осуди на смрт: да буде посечена мачем. И посла је у Византију, да тамо прими смрт, где сконча и Свети Лукилијан са светим дечацима. И када мученица Христова би доведена на место где Свети Лукилијан прими за Христа крсну смрт, она много благодараше Бога што је удостојава мученичког венца и општења са светима. И помоливши се усрдно Господу, она радосно приклони под мач девичанску главу своју; и пошто би посечена, она пређе из доње у горње, и уђе у небеске дворе, у радост Господа свог, овенчана од премилог Женика свог, Господа нашег Исуса Христа, двоструким венцем: венцем девства и венцем мучеништва.

Житија Светих – Преподобни Јустин Ћелијски

Овај светитељ беше родом из Антиохије и живљаше у време царева Диоклецијана и Максимијана. Подвизивао се крепко на гори Ливанској, и био обдарен од Бога великим даром чудотворства. Као архијереј пошао да проповеда Јеванђеље. Стигавши у град Охрид, Еразмо молитвом својом васкрсе сина некога човека по имену Анастаса, и крсти овога. Том приликом Еразмо крсти и многе друге незнабошце и разори у Охриду жртвенике идолске. Због тога буде оптужен цару Максимијану који се у то време бавио у Илирији. Цар га изведе пред бакарни кип Зевсов и нареди му, да принесе жртву и да се поклони идолу. Свети Еразмо учини силу, те из идола изађе страшна аждаја, која поплаши народ. Опет светитељ учини силу, и аждаја погибе. Тада светитељ проповедаше Христа и крсти двадесет хиљада душа. Огорчени цар нареди те се посекоше свих ових двадесет хиљада, а Еразма стави на тешке муке, па га онда баци у тамницу. Али се јави ангел Божји, као негда Петру апостолу, и изведе Еразма из тамнице. Потом оде овај слуга Божји у Кампанију где проповедаше Јеванђеље људима, па се опет врати у град Хермелију и повуче у једну пештеру, да се у њој до смрти подвизава. Пред смрт трипут се поклони према истоку и с уздигнутим рукама мољаше се Богу, да Бог опрости грехе и дарује живот вечни свима онима који са вером буду призивали његово име. По свршетку молитве чу се глас с неба: „Тако нека буде како си молио, целебниче мој Еразмо!“ Сав радостан погледа светитељ још једном у небо и виде венац славе како се спушташе на њ, и виде хорове ангела, пророка, апостола и мученика, који прилажаху да приме његову свету душу. Најзад узвикну он: „Господе, прими дух мој!“ и издахну око 303. године. Пештера с црквицом светог. Еразма и данас стоји недалеко од Охрида, и од ње се и до данас пројављује велика сила угодника Божјег Еразма свештеномученика.

Племић цариградски. Отац му Теодор био високи чиновник на двору царском, богат и благочестив. Никифор службоваше неколико година у двору у истом звању као и отац његов. Но видећи сву сујету светску, он се удаљи од обале Босфора и тамо сагради манастир. Манастир му се убрзо напуни монасима, а он управљаше манастиром не хотећи сам примати монаштва под изговором да је недостојан, мада је у свему служио као узор свима. Учествовао је пре тога на VII васељенском сабору као мирјанин, по вољи цара и патријарха, и користио Сабору много својим изврсним познавањем Светога Писма. Када умре патријарх Тарасије, Никифор би изабран за патријарха насупрот својој вољи. Одмах по избору прими чин монашки и све остале чинове редом, и би 806. године устоличен у Светој Софији као патријарх. То је било у време цара Никифора, који убрзо по томе оде у рат на Бугаре, и погибе. Његов син Ставрикије владаше само два месеца, па умре. После овога зацари се добри цар Михаил, прозвани Ранкаба, но владаше само две године, докле га Лав Јерменин не обори и не прогна. Када се овај Лав зацари, посла му патријарх књигу о Православном Вероисповедању да потпише (по обичају свих византијских царева, што се сматрало заклетвом да ће се држати и бранити права вера). Цар не потписа, но одложи то до по крунисању. А када га патријарх круниса, он се отказа да потпише ону књигу, и објави се убрзо као јеретик иконоборац. Патријарх покуша да га посаветује и поврати правој вери, но узалуд. Цар насилно изагна Никифора на заточење на острво Проконис где у беди и лишењима сваке врсте проведе тринаест година, па се пресели у вечност 827. године. Као патријарх управљао Црквом Христовом девет година.

Свети мученик Јустин Философ – рођен од јелинских родитеља у самаријском граду Сихему, доцније названом Наблус, 105. године по Христу. Усрдно тражио мудрост у философа, најпре стоика, затим перипатетика, затим питагорејаца и најзад у платониста. Премда га ни Платонова философија није задовољила, ипак се на њој задржао најдуже немајући ничега шта би га више привлачило. Но Провиђењем Божјим јави му се неки часни старац, који поколеба у њему сву философију Платонову, и напомену му, да људи не могу знати истину о Богу док им то Бог не открије, а Бог је открио истину о Себи у књигама Светог писма. Јустин поче читати Свето писмо, и сав постане убеђени хришћанин. Ипак није се хтео крстити, нити хришћанином назвати, све докле се није лично уверио о лажности свих оних оптужби које су незнабошци против хришћана истицали.

Дошавши у Рим у долами философској, он убрзо стекне тамо велико поштовање и много присталица. Присуствовао је мученичкој кончини Светих мученика Птоломеја и Лукија. Видећи мучење невиних хришћана, он написа апологију (одбрану) хришћана и хришћанског учења и преда је цару Антонину и сенату. Цар с пажњом прочита апологију и нареди да престане гоњење хришћана. Јустин узе препис цареве наредбе и с њом оде у Азију где помоћу те наредбе спасе многе гоњене хришћане. Потом се врати понова у Рим.

Када наста гоњење од цара Марка Аврелија, он написа другу апологију и упути је цару. Неки нечасни философ Крискент, циник, оптужи га као хришћанина, из зависти што га Јустин преодолеваше у свима препиркама, те Јустин допаде тамнице. Желећи смрт Јустину, а бојећи се да се овај како на суду не оправда, Крискент улучи прилику, те некако отрова Јустина у тамници. Тако сконча свој земни живот овај велики заштитник вере хришћанске, и пресели се у блажену вечност 166. године.

Тропар (глас 4): 

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

У Цркви Христовој 14. јуна молитвено се прослављају и Свети мученици Јустин, Харитон, Харита, Евелпист, Јеракс, Пеон, Валеријан и Јуст, као и Преподобни Агапит Печерски и Преподобни Јустин Ћелијски.

Спомен Светог апостола Јерме,[1] једног од  Седамдесеторице

Свети Јерма споменут у посланици Св. апостола Павла Римљанима (16, 14). Родом је био Грк, но живео је дуго у Риму. Био је епископ у Филипопољу, и завршио је свој живот мученички. Саставио је врло поучну књигу „Пастир“ према откривењима ангела Божјег.

Јерма је био богат човек, но због греха својих и својих синова падне у крајњу сиромаштину.

Једном на молитви јави му се човек у белој одећи и са штапом у руци, и рекне му, да је он ангел покајања, који је њему послат до краја живота његовог (Јерминог). И даде му ангел дванаест заповести: 1. веровати у Бога; 2. живети у простоти и невиности, не злословити, и давати милостињу сваком ко проси; 3. љубити истину и избегавати лаж; 4. чувати целомудреност у помислима; 5. учити се трпљењу и великодушности; 6. знати да уза сваког човека пристављен је по један добар и по један зао дух; 7. бојати се Бога и не бојати се ђавола; 8. чинити свако добро и уздржавати се од сваког зла дела; 9. молити се Богу из дубине душе с вером, да ће се молитва наша услишити; 10. чувати се од туге, као сестре сумње и гнева; 11. испитивати истинита и лажна пророчанства; и 12. чувати се од сваке зле жеље.

Страдање Светог мученика Ермија

У време великог гоњења, подигнутог на хришћане за царовања незнабожног цара римског Антонина[2], одређен би од цара за мучење хришћана неки кнез по имену Севастијан. Дошавши из Киликије у Кападокију[3], он срете у Коману[4] једног војника, коме беше име Ермије, човека старог, са седим власима, хришћанина, који је веровао у једног истинитог Бога и творио правду. Кнез рече Ермију: Од римског цара Антонина мени је послата наредба, која наређује да сви хришћани принесу жртве боговима римским; а ако не хтедну, онда их стављати на велике и љуте муке. Стога и ти, Ермије, принеси боговима жртву, па ћеш бити пријатељ царев и доживети велике почасти. Послушај ме, да не бих и душу и тело твоје предао на муке.

Христов подвижник Ермије одговори: Ја сам војник небеског и бесмртног Цара Христа, чијем Царству неће бити краја, и зато се нећу покорити смртном и безбожном цару, чије је царство кратковремено; Царство пак Господа нашег Исуса Христа остаће непоколебљиво занавек; који год верује у Њега, наследиће живот вечни. Ја у Њега верујем. Раније сам Му служио тајно, а сада Му служим јавно, и ђаво ме неће победити. Ти имаш власти над телом мојим, и то по попуштењу Бога мог, а над душом мојом нико нема власти осим једнога Бога који ми може дати трпљење и сачувати вавек.

Чувши то, кнез Севастијан рече Светом Ермију: Принеси боговима жртву, ако хоћеш да уживаш радости овога живота. Светитељ одговори: Каква за мене може бити радост, и какво уживање, и какав живот, ако се ја, отступивши од Створитеља мог, поклоним демонима? Ваистину, то није радост већ жалост, није уживање већ муковање, није живот већ вечна смрт.

Кнез му на то рече: Видим да си веома мудар. Светитељ одговори: Мудар сам у Господу Богу мом, верујући у Њега и служећи Њему свим срцем; са радошћу желим за Њега страдати и умрети.

Кнез му рече: Уважавајући седину твоју и ум твој, ја те штедим и милост ти указујем. Светитељ одговори: Мени није потребна таква милост твоја, него ја иштем милост Божју, која ће ме привести к Њему који Духом својим Светим умудрује слуге Своје.

Кнез га онда упита: Претпостављаш ли смрт животу? Светитељ одговори: Ова смрт није смрт већ живот вечни, ако трпељиво поднесем муке од тебе.

Тада нареди кнез да му камењем поломе вилице и избију зубе, па ножем одеру кожу са лица његова. А мученик рече: Благодарим Бога што ми благодат Господа мога Исуса Христа придође. Кнез га упита: Зашто не примиш своје следовање, као што га примају остали војници? Мученик одговори: Пошто неправедно пљачкате убоге, зато не примам од вас следовање, и не употребљавам га, јер имам духовну храну која је од Духа Светога, и нећу никад огладнети.

Тада кнез нареди да се што јаче ужари пећ, па баци у њу Христовог мученика. А када после три дана отворише пећ, кнез нађе мученика живог и неповређеног, како пева и слави Бога, јер га се огањ уопште не беше дотакао.
Онда кнез дозва волхва, врачара, и нареди му да спреми отров и отрује Ермија. Свети мученик, помоливши се Богу, попи отров, и ништа му не би, по речи Христа Господа који је рекао: Ако и смртно што попијете, неће вам нашкодити (Мк. 16, 18). Затим волхв спреми најсмртоноснији отров и даде га мученику рекавши: Ако ти и овај отров ништа не нашкоди, онда ћу и ја оставити своје волхвовање и поверовати у распетог Бога коме ти служиш. – Свети Ермије и тај отров испи до дна, али му ни он ни најмање не нашкоди, и он остаде читав и здрав.

Тада волхв узвикну: Победио си, Ермије! савладао си и надјачао си, слуго Христов, и спасао си од пакла пропалу душу моју, и побудио си ме да живим Богу! Као што се обнавља стари метални кип када се прекује, тако се и ја, састарео у гресима и неваљалству, обнављам обраћајући се к Богу живоме и вечитоме. О, Боже небески, који ме преко слуге Твог Ермија избави од обмане демонске и идолопоклоничке поганштине, прими мене грешног који се обраћам к Теби, и помилуј мене који исповедам Тебе!

Када он тако клицаше, кнез побесне од јарости, и нареди да му одмах одсеку главу. И би посечен волхв тај, крстивши се крвљу својом; и нови хришћанин и мученик Христов оде ка Христу Богу, за кога положи душу своју. А Светог Ермија нареди кнез да муче, чупајући му жиле из целога тела. Мучен на тако бездушан начин, свети мученик говораше мучитељу: Ја никакав бол не осећам од овога мучења; јер као што лекарски нож, расецајући жилу, испушта нездраву крв и даје здравље телу, тако и ја, примајући чупање жила из тела мог, постајем све здравији и здравији у вери Христовој.

Потом мучитељ врже мученика у казан врелог, кипећег јелеја. Али казан одмах остину, и кипећи јелеј постаде као прохладна роса; и мученик клицаше: Ја не осећам муке, и вољу твоју нећу испунити, о мучитељу! Ја испуњавам само вољу Оца небескога, и Њему, Створитељу моме приносим себе сама на жртву непорочну, јер је Он Господар душа и тела наших. – Док свети мученик тако говораше, мучитељ нареди да се љуто сирће, помешано са жучи, сипа мученику у уста. А мученик говораше: Ова горчина је мени као мед ради Бога мог, због кога трпим ово.

Затим кнез нареди да мученику ископају оба ока. Чувши то, свети мученик рече мучитељу: Ако су ти потребне телесне очи моје, које гледају сујету овога света, узми их себи, а ја имам очи срца, којима јасно видим светлост истиниту. – И светом мученику бише ископана оба ока. Потом би стрмоглавце за ноге обешен; и висаше тако три дана, и силна му крв истече из носа. А после три дана дођоше неки да га виде, мислећи да је већ умро, и запрепастише се кад га нађоше жива и слави Бога. Но тада на очи њихове паде неки мрак за неверје њихово, и они ослепеше; и стадоше запомагати: Смилуј се на нас, слуго истинитога Бога, јер нас ево удари слепило! А светитељ им рече: Приђите к мени! – Кад му они приђоше, он стави руке своје на њих и рече: У име Господа мог Исуса Христа прогледајте! – И они тог часа прогледаше. И вративши се, испричаше кнезу све што их снађе. А кнез, распаљујући се јарошћу, све више и више, нареди да мученику одеру сву кожу са тела. И кад то би учињено, свети мученик се ругаше кнезу, и исмеваше погане богове незнабожачке, чиме мучитеља доведе до највећег беса. И мучитељ, рикнувши као лав, потеже мач и отсече мученику чесну главу.

Тако оконча свој мученички подвиг Свети Ермије. А потајни хришћани дођоше, узеше његово свето тело и главу, и сахранише их у Кападокији, у месту званом Коман. И ту биваху чудеса од чесних моштију мученикових, и даваху се исцељења, у славу Христа Бога нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.

Свети Ермије пострада 166. године.

НАПОМЕНЕ:
[1]Овај Свети апостол спомиње се још 8. марта, 5. новембра са Лином, Гајем и другама од Седамдесеторице, и 4. јануара са Св. седамдесеторицом.
[2]Антонин Пиј царовао од 138. до 161. године.
[3]Киликија и Кападокија – области у Малој Азији.
[4]Коман – град у североисточном делу Мале Азије, у покрајини Понт.

У време цара Валента би велико гоњење Православља од стране аријана, које и сам цар помагаше. Чувши за ово гоњење, Исакије, пустињак негде на Истоку, остави пустињу и дође у Цариград да храбри правоверне и да изобличава јеретике. Баш у то време пође цар Валент с војском на север против Гота, који се од Дунава спуштаху ка Тракији. Исакије изађе пред цара и рече му: „Царе, отвори цркве правоверним, и Бог ће благословити пут твој!“ Но цар се оглуши о старца и продужи пут свој. Сутрадан опет истрча Исакије пред цара и опет му понови опомену своју, и умало цар не послуша старца, да га у том не спречи неки његов саветник припадник Аријеве јереси. Трећи дан истрча Исакије пред цара, ухвати коња царевог за узду и мољаше цара, да да слободу Цркви Божјој, и прећаше казном Божјом, ако се успротиви молби његовој. Разјарен цар нареди те старца бацише у неку пропаст од блата и трња. Но ангела три јавише се и извукоше старца из пропасти. Четврти дан изађе Исакије пред цара и прорече му грозну смрт, ако не да слободу православним: „Говорим ти, царе, одвешћеш војску на варваре, но нећеш одолети варварима, побећи ћеш испред њих, али ћеш бити ухваћен и жив сажежен“. Тако се све и зби. Варвари исекоше грчку војску као траву, а цар побеже са оним својим саветником, аријанцем, и сакри се у једну кошару. Варвари стигоше на то место, и сазнавши где је цар, опколише кошару, и запалише је, и изгори цар Валент са саветником својим. Потом се зацари цар Теодосије Велики, који чу за Исакија и његово испуњено пророчанство. Призва га цар к себи и поклони му се. Пошто се мир зацари у Цркви, и аријанци бејаху прогнани, хтеде се Исакије вратити у своју пустињу, али би умољен те оста у Цариграду. Неки велможа Сатурнин сагради му обитељ, где се старац до смрти подвизаваше, чинећи многа чудеса. Обитељ се напуни монасима и постаде великим манастиром. Пред смрт Исакије одреди за игумана Далмата, ученика свога, по коме се та обитељ доцније и назва далматска. И пресели се богоугодни старац Исакије око 383. године у вечност, да се наслађује гледањем лица Божјег.

Мир и радост свима од Господа, јер су мир и радост најважнија богатства овог и оног света. За тим сви ми чезнемо. Можемо имати на кугли земаљској што год пожелимо, а да немамо мир и радост. А мир долази од Извора Мира, од Господа. Када се Господ обратио својим ученицима, када су они затворили врата због страха од Јудеја, прво што им је упутио било је: „Мир вам.“

Господ ће вас наградити миром ако се измирите и окренете Апсолутном Добру, а Апсолутно Добро је Господ Бог. Он жели да ми имамо једну божанску особину – смирење је та божанска особина. Где год смирење царује, било у породици, било у друштву, оно из себе извија мир и радост.

Свако добро и свако зло потиче од мисли, јер смо ми мислени апарат. Утичемо чак и на биљни свет, будући да и биљни свет има нервни систем. Сви очекују мир, утеху, љубав.

Покајање је измена живота. Потребно је да човек оде до свештеника или свог ближњег и да му каже шта му ремети мир. Чим наши ближњи саучествују у нашем страдању ми добијамо утеху и снагу.

Ако се ми окренемо Извору Живота, Господ ће нам дати снаге да учврстимо у себи мисли пуне добра, јер добре мисли, добре жеље, дају мир и утеху свуда. Морамо се (мислено) изменити.

Наше мисли утичу не само на нас, него на све оно што нас окружује. Морамо да упућујемо добре мисли. Господ заповеда да волимо своје непријатеље, не због њих, него због нас самих. Треба опростити све од срца. Када се опрости све од срца, све је опроштено. Ми смо (тада) саучесници мира, тада мир чини радост и утеху свима око нас. Сви осећају наше мисли мирне, тихе.

Када је домаћин у кући оптерећен бригама о породици нико нема мира и покоја од његових мисли, чак ни мала деца у развоју. Зато они који руководе кућом треба да се предају Господу, да Му се моле, и да схвате да је Господ свемогућ, да нас Господ теши.

Морамо од срца све опростити. Унутрашњи мир не може да се сачува докле год наша савест нешто изобличава. Морамо умирити савест. Треба свима опростити од срца. Без тога нема унутрашњег мира.

Даће Господ благодат. То је божанска сила која делује свуда, а особито у душама које траже Господа, Извора Живота. Мир Божији се свуда сеје.

У Старом Завету пише: „Сине, дај ми срце своје.“ Господ је једина утеха и анђелима и Светима и свима који Га траже. Он је једини Бесконачан.

„Професор је расејан. Он је такав и такав!“ Моли да Господ да благог анђела и професору и теби. Ако заволиш професора, тако ћеш лако одговарати и добити оцену. Када се професор и ученик помире, међу њима више нема (мисленог) рата.

Нема нам мира ако мислено ратујемо са родитељима. Духови злобе гледају да се ми по сваку цену огрешимо о родитеље. Тада они стичу власт над нама, а ми мислимо да је неко други крив. Многи то увиде, па поправе мисли. Ја увек то кажем – неки прихватају, а неки су сувише горди. Што дајемо, то нам се враћа.

Свети Оци кажу: „Сеј љубав, па ћеш љубав жњети. Сеј мир, па ћеш мир жњети.“ Немогуће је да стекнемо мир ако смо пуни зависти и злобе. Ако се не ослободимо од те паклене особине како ћемо у вечност? Једини је Господ који може да нас измени. Дух се везује мислима. Каква нам је карактерна особина овде – такви прелазимо у вечност.

Треба да смо мирни. Боље је трпети увреду, него нанети увреду. Ако претрпимо увреду, Господ ће нам дати снагу и мир. Ако не претрпимо увреду, савест нам неће дати мира. Савест је Божански суд.

Ми можемо свашта радити али нећемо имати ни мира ни покоја. Карактерна особина (овде на земљи) је основа за прелазак у вечност. Ако смо мирни и тихи идемо у ред светих и анђела. Њих је Господ наградио бесплатном благодати и у тим душама нема особина овога света. Човек може стално да га вређа, а он се не вређа. Човек може да га изудара, а он се не љути, јер је његова душа руковођена Светим Духом.

Питали су Светог Серафима Саровског: „Шта је циљ нашег живота?“ – „Враћање у наручје Оца Небеског.“

Ми реметимо мир. Господ нас (тада) оставља са нашим мислима – ето нам страдања. Нема силе која може да поруши милост Господњу. Зато мученици нису осећали страдања, а ако су и осетили, утешио их је тихи Господ. Када благодат Светог Духа озари душу – она више не осећа страдања.

После Господа немамо веће добро од својих родитеља. Господ каже: „Ја сам тај који зачиње плод у утроби мајке.“ Родитељи су оруђе у рукама Господњим. Господ благосиља брак. Потребно је време да се попуни (број) оних павших анђела који су отишли са сатаном, а Бог је и за њих, духове злобе, Бог. Они су високоинтелигентна бића, али за њих нема ни мира ни покоја.

Ми морамо тражити утеху од ближњих будући да смо створени, ограничени временом и простором, и не можемо да дамо бесконачно, али тражимо бесконачно. Тражимо мир бесконачни, радост бесконачну – све бесконачно. Али наши најближи не могу све да нам пруже. Сви смо ограничени и у сталном смо рату са злим мислима, јер су пали духови пуни злобе (зли духови нападају преко мисли – убацујући зле мисли у човекову главу).

Господ гледа да ли ми од срца тражимо да нам Он помогне. Чујемо многе речи лепог примера живота и како треба упутити ближње да то раде. Али, да ли ћемо моћи то да остваримо?

Видимо особу мирну, тиху, све прашта, све трпи. Тај пример нам остаје увек јер и ми желимо то да стекнемо. Како? Окренимо се ка Апсолутном Добру, срцем, мислима и целим својим бићем. Сјединимо се у апсолутној љубави са својим Створитељем. Треба бити непрекидно у молитви. Треба молити Пресвету Мајку, анђела и Свете (да нас учврсте својом заштитом) да Га тако силно љубимо, јер тада ћемо бити блажени и овде и у вечности. Бог је Љубав и Срећа која испуњава све који Га траже.

Кавим се мислима бавимо – такав нам је живот.

Ако су нам мисли мирне и тихе – ето нам мир. Ако су нам мисли негативне – ето нам немир. Ми тражимо помоћ од родитеља и кад их замолимо, они раскрваре своје родитељско срце и чине нам по вољи оно што је добро.

Божија енергија свуда делује, а особито у оним људима који су се окренули ка Господу. Бог је Мир, Утеха и Радост свима. Зато вам желим мир и радост од Господа.

Родитељи имају велику власт над својом децом. Да ли су они добри или лоши – то је њихова ствар и они ће за то одговарати. Много се у свету страда због непоштовања родитеља.

Мој отац је био много добар човек. Имао сам мисао да је требало да уложи много више у мене. Преосетљив сам. Рођен сам 1914.

Нисам смео да упутим такве мисли оцу. Не вреди што сам био бистро дете. Нисам видео да сам ја упропастио свој живот. Када је требало нешто да се оствари, а оно – пропаст. Лекари су рекли: Неће живети више од пет година. Био сам тежак плућни болесник. Хтео сам да посветим свој живот Господу, па сам отишао у манастир.

Господ ће отворити пут најбољи за децу. Господ ће опростити. Господ је милостив. Ако се ми молимо Богу за њих, немогуће је да то не утиче на њих. Мисли су огромна снага. Одмах нам се отвори пут и знак.

Монах се у старо време молио да му Пресвета Богородица укаже шта је то монах, а Пресвета Мајка му је рекла: „Монах је молитвеник за цео свет.“

Ако мислима ратујемо са професорима и родитељима, нема добра.

Господ жали своја створења што тако пате, али узалуд кад неће да се покају.

Дође старац Св. Антонију и каже да је велики грешник и да је много грешио.

-„Хоћу да ми ти кажеш да ли за мене има покајања?“
-„Молићу се Господу да ми Он открије, а ти дођи за недељу дана.“
Господ му је открио:
-„Знаш ли ко је онај старац?“
-„Не знам.“
-„То је сатана.“
-„Он хоће од мене да чује да ли има покајања.“
-„Има покајања. Он је дух и стално је у покрету. Треба да стоји на једном месту три године окренут ка истоку и да се моли: „Опрости Господе моју преосталу злобу“.
Старац је дошао након недељу дана.
-„Да ли си питао за мене?“
-„Јесам. Треба да стојиш три године окренут ка истоку и да се молиш: „Опрости Господе моју преосталу злобу.“
Одскакутао је на једној нози јер је знао то, али неће да се покаје. Нема неопростивог греха. Нема греха који ће порушити милост Господњу.

Свети Оци су се интересовали шта је то хула на Светога Духа и добили су одговор. Хула на Светог Духа је упорност у непокајању и противљење истини. Узалуд ти некоме говориш да је Бог свуда присутан и да је Животодавац, кад он неће да чује.

Треба припремити срце да се у Светом Причешћу сједини са Господом. Пост је потребан за смирење тела, јер кад се тело смири, смириће се и душа. Црква је прописала како треба постити. Срце треба припремити. Ми можемо ништа не јести, а да нам је срце злобно и пакосно. Како да примимо Свето Причешће када не подносимо појединце? Узећемо Свето Причешће, али не за спасење, јер смо задржали паклене особине, које су зле.

Пост је припрема за смирено срце. Свети Оци кажу: „Онај који није послушан узалуд пости и моли се Богу. Послушање је веће од поста и молитве. Кад сам био млад нисам разумео упутства Светих Отаца, али касније сам видео да је то тачно. Ко не смири срце и не очисти га од злих мисли, узалуд пости.

Господ је сав мир, сва радост. Треба припремити срце да буде кротко, смирено, у супротном узећемо Свето Причешће на осуду, а не на спасење. Зато се и молимо: да нам Причешће не буде на суд него на спасење.

Ко обилази манастире да види споменик, архитектуру, фреске – вратиће се кући празне душе. Међутим, ако је побожна душа, ако обилази ради своје душе, да би стекао мир, спасење – вратиће се пун утехе.

Магија делује тамо где нема молитве ни чврсте наде у Бога. Једном приликом ми је дошла једна млада жена. Завршила је политичке науке, али је јако побожна. Удала се за лекара, човека који је већ био ожењен. Само је месец дана био у браку кад га је прва жена напустила. Њен муж има старијег брата који је исто лекар. Он се три пута женио и све три жене су га напустиле. Њихова мајка је исто лекар и професор медицинског факултета. Она живи са сестром и бави се црном магијом. Ретко долази код сина. Међутим, дошла је једног дана љута и рекла снаји: „Ја сам отерала ону жентурачу од свог сина, али теби не могу ништа.“ Мађијом тера духове злобе да досађују снаји како би она напустила мужа. Али та жена (снаја) је молитвеник, ревнује за Господа. Пошто јој дух злобе ништа не може, враћа се на бабу, па баба игра пипиревку. Враћа се на оног који је њега послао, па се њему свети. Након тога кад је дете проплакало (родило се), баба је опет дошла и питала снају:
– „Да ли онај билмез воли своје дете?“
– „Како не би волео?“
– „Значи још га воли!“
Улази син. Плаче и каже жени: -„Знаш не мили ми се да уђем у стан. Знам да ми све ово чини мајка, али ништа не могу…“

Спаљивање мртвих није хришћанско дело. То је дело савременог света да би што мањи простор заузело тело. Ако је човек побожно живео, тело је благодаћу Светога Духа освећено, и као тело не сме да се спали. Господ није створио тело да се спали. Зна се још од прародитеља Адама да чим душа напусти тело, треба прах праху, треба ставити тело у земљу, јер спаљивање није хришћанско дело.

Оне мајке које уништавају плод своје утробе чине велики грех. Оне уништавају живот. То је велики грех. Бог зачиње плод, а оне га уништавају. Треба из дубине душе да се измене и да не понављају такав грех. Таква жена се осуђује као убица. Ни једна животиња на земаљској кугли не убија своје младунче, једино разумно биће убија своје дете. Ако остане у непоправљивом стању, биће осуђена као убица. Питање је да ли ће моћи да прође кроз митарства. Нема неопростивог греха осим неокајаног греха. Велики је грех нашег народа – неокајани грех. Читава су села нестала. Био сам млад када је у Витовници било 110 кућа, а сада их нема ни половина. Жалосно је што ћемо ми Срби бити мањина. Доћи ће са стране и населиће се. Велика је грешка од стране грађанског закона да се земља дели на децу. На западу није тако, један остаје на земљи, а остали се запосле. Не ваља да се деле мале парцеле.

Наши Роми немају ни куће ни кућишта, па је опет пуна черга деце. Увек су задовољни, увек весели. А наши имају хлеба, па ни са хлебом неће да имају деце. Жалосно је то. Треба да се поправимо, ако можемо.

Мајка је мајка и сви смо везани за мајку. Многи научници су били благодарни према мајци, зато је се сећају. Мајка нам је карактерна особина.

Када мајка оде у вечност ми смо ожалошћени. То је наша грешка. Ми треба да се молимо, јер она потребује наше молитве, а не жалопојке. Много ми смета када смо ожалошћени. То је велика грешка – па ми смо Хришћани. Уместо да будемо благодарни Богу за све, да Му се молимо да се (упокојена особа) уброји међу анђеле и свете – ми тугујемо. Због тога и деца и мајка много пате у вечности.

Једна мајка је имала ћерку која јој је била једина нада. Међутим ћерка се разболи и умре, а пошто је била побожна Господ је одведе у рај. Њена мајка је желела да је сања, али ћерка није имала потребу да се јави мајци јер је била у рајским небесима. Зато је мајка ишла код врачара и гатара. Једна јој је врачара рекла да пре изласка сунца изађе на гроб, да узме флашу и да нешто уради, и чека да јој се ћерка јави. Мајка је то урадила, а ћерка јој се јавила и рекла: „Мајко, што си ми то учинила? Зашто си ме тражила? Била сам у рајским насељима, а сада више не могу да се вратим. Што се ниси помолила Богу? Толико ме је туга оптеретила да не могу да се вратим Господу. Не могу да се вратим тамо где сам била опредељена.“

Не треба туговати за умрлима, већ се треба Господу молити да им Он да јеванђелска насеља. Туга све ремети. Она омета мир који су они добили од Господа. Зато треба да будемо молитвени, јер туговати за својим рођенима није хришћански. То је незнабожачки. Ми се овде припремамо за вечни живот. Треба да смо благодарни Богу. Треба да се молимо Господу да им опрости грех и да чинимо добра дела за спомен. То се прима. Само Господ може да ослободи душу од паклених уза. Зато највише да се молимо Богу и тамо где има свакодневна Литургија да се моле за покојне.

Док је владика Николај био у животу питали су га да ли има спасења за оне који се нису кајали у животу. Рекао је да има, ако се неко моли за такву душу четредесет дана и више. Литургија је голготска жртва. Господ се жртвује. „Господе, омије грехе онима који су овде споменути Твојом часном крвљу.“ То је највећа жртва коју ми Хришћани можемо да учинимо.

Кад сам био млад монах мучило ме је питање: „Зашто онај који искрено тражи Господа толико страда? Зашто се толико мучи? Не могу више Господе!“ Легнем. У сну видим себе на узвишењу. Видим како иде војска од истока ка западу. Није земаљска војска, него небеска војска. Сви су равни (исти). Само један иде корак испред свих. Певају:

„За Цара Славе,
За Цара Небеског,
Ми борбу водимо,
Зло да покоримо.“
Певам и ја са њима:
„За Цара Славе,
За Цара Небеског,
Ми борбу водимо,
Зло да покоримо.

Како ћемо зло победити?
Љубављу.
За Цара Славе,
За Цара Небеског,
Ми борбу водимо,
Зло да покоримо.

Много значи кад у кући има молитвеник. Молитва привлачи Божју благодат. То осећају сви домаћи. То осећају и они којима су срца охладнела. Зато се треба непрестано молити.

Поуке оца Тадеја: Какве су ти мисли такав ти је и живот
 

Извор: Светосавље/mitropolija.com