Син Асафатов, из племена Симеонова. Пророковао на шест стотина година пре Христа за време цара Манасије. Прорекао опустошење Јерусалима. Када Навуходоносор, цар вавилонски, удари на Јерусалим, Авакум се склони у земљу Исмаилћанску, одакле се после опет врати у Јудеју, где живљаше као земљорадник. Једнога дана ношаше он ручак радницима на њиви, кад му се наједанпут јави ангел Господњи и рече: "Однеси ручак који имаш у Вавилон Данилу, у јаму лавовску. И рече Авакум: Господе, Вавилона не видех, и јаму не знам где је". Тада га ангел узе за косу и тренутно пренесе у Вавилон, у даљину огромну, на јаму лавовску, у коју Данил беше бачен од цара Кира за казну, јер се не поклони идолима. "Даниле, Даниле, прими ручак што ти га посла Бог", викну Авакум. И Данил прими и једе. Потом ангел Божји опет узе Авакума и пренесе у Јудеју, на њиву његову. Још је Авакум пророковао о ослобођењу Јерусалима и времену Христовом. Упокојио се у дубокој старости и сахрањен у месту Кела. Мошти му откривене у време Теодосија Великог.

Тропар (глас 2):

Пророка Твога Авакума, успомену Господе славимо, зато Те молимо, спаси душе наше.

Света мученица Миропија

Рођена у Ефесу од родитеља хришћанских. По смрти оца пресели се с мајком на острво Хиос, где и пострада за Христа. Страдање ове свете девице догоди се ускоро после страдања и смрти славнога мученика Исидора војника (в. 14. маја). Када мучитељи посекоше Исидора, храбра Миропија тајно узе тело његово, окади га и чесно сахрани на једном нарочитом месту! Опаки кнез Нумеријан чу, да је тело мучениково украдено, и хтеде стражаре погубити. Сазнавши да ће невини људи пострадати због њеног дела, блажена Миропија пријави се сама власти и признаде, да је она тело мучениково узела и сахранила. По наредби кнежевој света девица Христова би љуто шибана по целоме телу, и најзад, сва рањава, бачена у тамницу. Но, Господ не остави Своју мученицу без утехе. У поноћи обасја тамницу небеска светлост, и јави се много ангела, са светим Исидором у средини. "Мир ти, Миропијо", рече јој свети Исидор, "Дође молитва твоја к Богу, и скоро ћеш бити с нама, и примићеш венац што ти је припремљен". Зарадова се света страдалница, и у том часу предаде дух свој Богу. Од њенога тела изађе благоухани мирис, који испуни сву тамницу. Један од стражара видећи и осетивши све ово, поверова у Христа, крсти се, и ускоро и сам мученичку смрт прими. Пресели се света Миропија у вечност 251. године.

Свети Урош, цар српски

Стефан Урош V Нејаки је једини син и наследник цара Душана. Владао је од 1355. до 1371, а задужбина му је Манастир Матејча. Он је последњи владар лозе Немањића. У његово време слаби централна власт и обласни господари се осамостаљују. После смрти цара Уроша српска држава престаје да постоји. Владавина Уроша, сина цара Душана, била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог родитеља. И судбина и историја понекад играју немилосрдне игре. Тако је први потомак цара Душана понео надимак Урош Нејаки. Нови српски цар који је титулу наследио од оца није успевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих потреса. И како је већ било правило у средњем веку, и Урош је морао да води битку за своја наследна права. Најозбиљнији противник му је био Симеон Немањић, Душанов полубрат. Иако је целокупна српска властела и црква стала на Урошеву страну на државном сабору у Скопљу 1357Симеон војно далеко снажнији себи је доделио царске достојанствене ознаке и завладао Епиром и Тесалијом 1359. Млади Урош је уз подршку своје мајке Јелене, државног сабора одржаног у Скопљу и Дубровчана успео је да спасе своје владалачко наслеђе. Убрзо српска држава поделила на два царства, Урошево и Симеоново. У већем делу који је обухватао све старе српске земље владао је Урош. Претпоставља се да је умро 2. или 4. децембра 1371. године, вероватно после Маричке битке, као последњи српски цар. За време његове владавине, 1365. године, за савладара је крунисан краљ Вукашин Мрњавчевић са очекивањем да ће његови потомци (Марко Мрњавчевић) наследити царски престо јер Урош није имао потомака. Те године Вукашинов брат Угљеша преузима од царице Јелене (Урошеве мајке) власт у Серу. После великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва бахатости властеле која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама. Инфраструктурна неповезаност нових територија царевине са језгром отежала је успостављање реда и државних инструмената. Урош Нејаки је проглашен за светитеља 211 година после смрти. Његове мошти су након упокојења лежале у „манастиру Светог Уроша" у Неродимљу. Српски монах Христифор је 11, маја 1705, пренео Урошеве свете мошти у Сремски манастир Јазак, а заједно са њима понео је и Житије и Службу Светога. (Један део светих моштију цара Уроша донет је у манастир Студеницу). Из Јазка су мошти Светог Уроша преношене у манастире Врдник и Крушедол, па су затим опет враћане у Јазак. За време последњег Светског рата (14. априла 1942. године) мошти Светог цара Уроша морале су испред безбожних усташа бити уклоњене из манастира Јазка, и тада су пренете у Саборну цркву Св. Арханђела у Београд, где и до данас почивају. Његов лик и народна традиција о Вукашину Мрњавчевићу, су послужили као основни мотив за историјску драму Стефана Стефановића из 1825.године под именом „Смрт Уроша V“. Пре њега овај мотив је покушао да обради Емануел Козачински, а његов рад је прерадио Јован Рајић под именом „Трагедија цара Уроша“, али та дела немају значајну књижевну вредност. Урош је веома млад и неискусан са осамнаест година наследио престо у великој држави без унутрашњег јединства и чвршће повезаности. Душанов полубрат Симеон самовласно се прогласио новим царем, па је сабор у Скопљу 1357. године за српског цара прогласио Уроша, а Симеон се одцепио од Епира и Тесалије направио себи другу државу. То су почели чинити и други велможи, тако да је централна власт нагло ослабила. Нестало је језгро око којег би се поједини крајеви чврсто окпили и повезали у целину, па су као мали делови постали турски плен.Син цара Душана, последњи потомак династије Немањића. Царовао у тешко време распада царства српског. У Бици на Марици 1371. годинеучествовали су само два брата Мрњавчевића, где су их Турци потукли, после чега годинама скоро и није било већих битака са Турцима све до Косовске Битке 1389. године у којој нису учествовале све српске области. Кротак, побожан и благ, он није хтео силом потчињавати необуздане великаше, међу којима је најнеобузданији био Вукашин, који доброме цару главе дође. Мученички пострада добри Урош 2. децембра 1367. године у тридесет првој својој години. Смрћу цара Уроша 1371. године угасила се владавина лозе Немањића и отпочела агонија српске државе и народа, вековима са разних страна гаженог, али никад сатрвеног захваљујући баш духовној снази и наслеђу које му је оставила епоха Немањића. Од људи убијен, он би од Бога прослављен. Његове чудотворне мошти почивале су у манастиру Јаску у Фрушкој гори, одакле су за време Другог светског рата (1942. године) пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара и деспота Стефана [тиљановиша. За време овога доброг цара сазидан је манастир Свети Наум на Охридском језеру; сазида га Урошев великаш Гргур.

СВЕТА ЈЕЛЕНА мајка Светог цара Уроша V и супруга цара Душана. Побожна, православна, христољубива и човекољубива, преставила се у миру као монахиња Јелисавета у својој задужбини манастиру Матејчи код Куманова, примивши пред смрт велики монашки образ са именом Евгенија. Још за живота сматрана од Светогораца за светитељку. На њен гроб у манастир Матејчу долазиле су жене нероткиње или оне којима се не држе деца или које немају материнског млека, и молиле јој се и палиле свеће. У старим типицима и записима назива се блаженом и светом. Године 1643, октобра 16, Српски патријарх је послао део њених светих моштију Руском цару на поклон. Њена света десна рука чува се данас у манастиру Савини у Боки Которској (и то од 1759. године), а њено свето име унето је и у стихиру Српским Светитељима и Просветитељима. Света царица монахиња Јелена – Јелисавета упокојила се 7. новембра 1376. године.

Тропар (глас 3):

Као младић си процветао отаџбини твојој, добротом украшен, и неправедну и вечну смрт си примио, Уроше свеславни. Царскога корена корене слатки, иако на време ниси сазрео, у Господњу житницу си се уселио и велику жалост твојим сродницима си оставио. Моли се за нас, који прослављамо свету успомену твоју.

Преподобни Атанасије, затворник печерски

Овај свети човек после дугог подвига умре, и би од братије опран, обучен и припремљен за сахрану. Два дана лежаше он тако мртав, и наједанпут оживе. Када дођоше да га сахране, нађоше га где седи и плаче. Потом се затвори у келију, и дванаест година још проживе, о хлебу и води једино, ни с ким не проговоривши речи. Упокоји се у Господу 1176. године.

Свети Иса, епископ циклански

Један из тринаест отаца сиријских (в. 7. маја). Велики чудотворац. Реку из даљине навратио молитвом у близини града Циклана. Мошти му почивају у цркви његовог имена у Циклану у Сирији.

Преподобни Јоаникије Девички

Преподобни и богоносни отац наш Јоаникије, велики чудотворац Божји у нашем народу, родио се у пределима Српске Диоклитије (или Дукље), од родитеља побожних и имућних, но које он потом превазиђе побожношћу и богатством духовним. Родио се у другој половини 14. века и живео на заласку славног Српског царства и слободне државе, пред почетак страшног и многовековног ропства агарјанског, у које потом западе Српски род. Сигурно да је Промисао Божји хтео кроз Светог Јоаникија да наговести и покаже верујућем народу Српском и свима православним хришћанима на Балкану, да је главна и битна слобода она духовна слобода, какву је стекао Свети Јоаникије својим животом пред Богом и у Богу, и да сви ми православни хришћани на земљи треба да се најпре боримо за ту духовну, Христову слободу, без које свака друга слобода није права ни потпуна. Још је кроз Светог Јоаникија Чудотворца Бог хтео да покаже верним људима Својим да је Дух Божји свагда присутан међу хришћанима, и да Бог никада не напушта народ свој ако Му он остане веран до краја. И заиста је тако и било. Јер су православни Срби, потпомагани кроз многобројна искушења предугог ропства Турског благодатним и чудотворним присуством и дејством Божјим и Светитеља Његовог Јоаникија Девичког, сачували своју веру и духовну слободу у Богу, а онда су са вером и помоћју Божјом стекли понова и своју националну и државну слободу.

Тропар (глас 1):

Просветио си се постом, молитвама и божанском благодаћу, озаривши крајеве Земље светло и побожно. Од Бога си примио дар чудеса, да лечиш болести и изгониш зле духове из људи, који са вером притичу ка твојим светим моштима, свети оче наш Јоаникије: Слава Ономе који ти је дао благодат, слава Ономе који те је укрепио, слава Ономе који кроз тебе свима дарује исцељења.

Родом из племена Симеонова, из места Елкесема од оне стране Јордана. Живео на седам стотина година пре Христа. На две стотине година после пророка Јоне прорекао пропаст Нинивији. Од проповеди Јонине Ниневићани беху се покајали, због чега их Бог поштеди и не погуби. Но временом они заборавише милост Божју и поново се покварише. Пророк Наум прориче им пропаст. Па како не би покајања, не би ни поштеде. Од земљотреса, поплаве и огња пропаде сав град, тако да му се више ни место не распознаваше. Свети Наум поживе четрдесет пет година и упокоји се у Господу оставив малу књигу својих истинитих пророчанстава.

Тропар (глас 2):

Пророка Твога Наума, успомену Господе славимо, зато Те молимо, спаси душе наше.

Свети Филарет Милостиви

Из села Амније у Пафлагонији. У почетку би Филарет човек врло имућан, но делећи много милостињу сиромасима, обништа веома. Али, он се не устраши сиромаштине, него с надом у Бога, који је рекао: "Блажени милостиви, јер ће бити помиловани," (Мт 5, 7) продужи дела милосрђа не обзирући се на негодовања жене своје и деце. Док је једном орао, дође му човек и пожали се, да му је цркао во у јарму, те не може с једним волом да оре. Он испреже једног свог вола и даде му. Даде и последњег свог коња некоме, ко би позват да иде с коњем у рат. Даде и теле од последње краве, па кад опази да крава риче за раздвојеним телетом, а теле за кравом, довика човека, па му уз теле даде и краву. И оста престарели Филарет без хране у празној кући. Но он се Богу мољаше и у Бога уздаше. И Бог не остави праведника, да буде посрамљен у нади својој. У то време цароваше Ирина са младим сином Константином. По тадашњем обичају посла царица људе, да траже по целом царству најбољу и најугледнију девојку, којом би оженила сина цара. Промислом Божјим ти људи падоше на конак у кућу Филаретову, видеше његову унуку Марију, ћерку његове ћерке Ипатије, прекрасну и кротку унуку Марију, и одведоше је у Цариград. Цару се допадне девојка и он се венча с њом, а Филарета и сву његову породицу пресели у престоницу и даде му велику част и богатство. Но, Филарет се не погорди таквом изненадном срећом, него, благодаран Богу, продужи сада чинити добра дела још више него пре. И чињаше их тако до саме смрти. У деведесетој години својој призва децу своју, благослови их и поучи, да се држе Бога и закона Божјег, и прозорљивим духом, као негда праотац Јаков, прорече им свакоме, како ће овај век проживети. Потом леже у манастиру Родолфији и предаде душу своју Богу. Пред смрт му лице засија као сунце, а по смрти од њега изађе необичан благоухани мирис, и бише чудеса од моштију његових. Упокоји се овај праведник Божји 797. године. Његова супруга Теозва као и сва његова деца и унучад поживеше богоугодно и скончаше у Господу.

Као негда Ана мајка Самуилова тако и Ана мајка Стефанова мољаше се Богу, да јој Бог да једнога сина. Молећи се тако једном у цркви Влахерни пред иконом Пресвете Богородице, ухвати је лак сан, у коме она виде Пресвету Деву, као сунце сјајно, и чу глас од ње: „иди, жено, с миром, према молитви твојој имаш сина у утроби твојој.” И заиста заче Ана и роди сина, овога светога Стефана. У 16. години прими Стефан чин иночки на гори Аксентијевој према Цариграду од старца Јована, од кога се научи мудрости божанској и подвижништву. А када се старац Јован упокоји у Господу, Стефан оста на тој гори строго подвизавајући се и прилажући труд ка труду. Његова светост привуче му многе ученике. Када цар Константин Копроним прогоњаше иконе, још жешће од свога сквернога оца, Лава Исаврјанина, Стефан се показа као ревносни заштитник поштовања светих икона. Безумни цар примаше разне гнусне клевете против Стефана, а и сам удешаваше разне сплетке, само да би Стефана сломио и с пута уклонио. Стефан би прогнан на острво Проконис, по том доведен у Цариград, окован и бачен у тамницу, где га сретоше 342 монаха сужња, из разних страна доведених и у тамницу због иконопоштовања вргнутих. У тамници они свршаваху све црквено правило као у манастиру. Опаки цар осуди Стефана на смрт. Светитељ предвиде своју смрт на 40 дана и опрости се с братијом. Слуге цареве извукоше га из тамнице и бијући га и трзајући вукоше га по улицама Цариградским призивајући све оне, који су уз цара, да ударају камењем „противника царева”. Неко од јеретика удари дрветом светитеља по глави, и светитељ издахну. Као што св. Стефан првомученик пострада од Јевреја тако и овај Стефан пострада од иконоборних јеретика. Пострада овај славни Христов војник 767. године у 53. год. свога земнога живота, и би увенчан славом неувелом.

Тропар (глас 4):

Подвижавао си се постом на гори, мислене нападе демонских војски свеоружјем Крста си победио, свеблажени. Опет си се ка страдању храброшћу обукао, убивши Копронима мачем вере: И због тога си увенчан од Бога свеславни преподобномучениче Стефане.

Свети мученик Христо

Албански хришћанин, настањен у Цариграду, баштован по занимању. При продаји свога поврћа он се замери неком Турчину, који га оклевета пред судом, као да је обећао потурчити се па порекао. После истјазања окован бачен у тамницу. У тамници неко му понуди да једе, што Христо одбије говорећи: „боље да се гладан јавим пред Христом мојим.” По том извади завежљај новаца, што је имао под појасом и да једноме сужњу, с молбом, да му се за то одслужи неколико посмртних литургија. Посечен од Турака 1748. год. и прослављен за увек у царству Христа Бога.

Преподобна Ана

Благородна жена, по смрти свога мужа пострижена у монаштво од св. Стефана Новога. Цар Копроним наговарао је, да каже, као да је она имала недозвољених телесних веза са св. Стефаном, да би тако могао Стефана унизити пред народом. Но ова света жена никако није хтела ући у ту цареву сплетку против светитеља, кога је она поштовала као свог духовног оца. Због тога би шибана, а по том у тамницу бачена, где предаде своју свету душу Богу.

Св. благоверни цар Маврикије

Погубљен са пет синова својих од цара Фоке 602. год.

Свети мученик Мина

Једног дана прозре св. Мина из даљине незнабожачко празновање у граду Катуанији, па се спусти у град, и пред свима објави своју веру у Христа Бога живога а изобличи идолопоклонство и незнабоштво као лаж и мрак. Кнез града тога, неки Пирос, упита Мину ко је и шта је. Одговори му светитељ: „Отаџбина ми је Мисир, име ми је Мина, био сам официр, но видећи идолопоклонство одрекох се ваших почасти. Сад дођох да пред свима објавим Христа мога као Бога истинитога, да би и Овај мене објавио као слугу Свога у царству небеском.” Чувши ово Пирос стави Мину светога на велике муке. Шибаху га, стругаху гвозденим четкама, опаљиваху свећама, и мучаху разним другим мукама, па га најзад мачем посекоше. Тело му бацише у огањ, да га не би хришћани узели, но хришћани ипак спасоше од огња неке делове. Те остатке они чесно сахранише, а доцније они бише пренети у Александрију и тамо сахрањени, и над њима црква саграђена. Пострада св. Мина око 304. год. и пресели се у царство Христово. Но би и оста велики чудотворац у обадва живота, и на земљи и на небу. Ко год је св. Мину славио и на невољи у помоћ га са вером призивао, томе је он помагао. Више пута јављао се као ратник на коњу, да помогне вернима или да казни неверне.

Свети мученик Стефан Дечански краљ српски

Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити”. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом, кротошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година јави му се опет св. Никола и рече му: „дошао сам да испуним своје обећање”. И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Св. краљ Стефан са св. Савом и св. кнезом Лазаром чини једну прекрасну триаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. год. примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.

Тропар (глас 4):

Царство јеже на земљи добрје окормљаја страдалче и багрјаницу носја, смирено стјажал јеси мудрованије, нишчих посјешчаја и свим хљеб раздробљаја, тјемже пребожественаја Тројица царствија купно и мученичество вјенец увјезе тја.

Стефан Урошиц Немањић

Стефан Урошиц Немањић - српски кнез (крај XIII и XIV век), син краља Драгутина и мађарске принцезе Катарине. Умро је млад и сахрањен је као монах Стефан у манастиру Светог Ахилија у Ариљу, задужбини његовог оца. Према легенди, из гроба му је текло миро, због чега га је Српска православна црква прогласила за светитеља. Манастир Тавна на Мајевици, у Босни сматра се задужбином њега и његовог брата Владислава. Неки извори тврде да је њихова, као и њиховог оца, задужбина и манастир Папраћа.

Свети мученик Виктор и Стефанида

Виктор беше родом Римљанин и војник по занимању. Мучен за Христа у време цара Антонина. За време његова мучења нека млада жена Стефанида изјави, да је и она хришћанка. Виктор би посечен а Стефанида растргнута будући везана једном ногом за врх једне палме; и другом за врх друге палме.

Свети мученик Викентије ђакон

Из Сарагоске епархије у Шпанији. Страшно намучен за Христа Господа, и најзад испечен на гвозденој решетци. Предао дух свој Богу 304. год. Тело му почива у Риму у цркви његовог имена.

Преподобни Теодор Студит

Знаменити игуман Студијског манастира, велики страдалник за иконе, мудри устројитељ манастирског живота, богодухновени учитељ Православља и чудесни подвижник. Упокојио се у Цариграду 826. год. у 68. год. старости своје.

Заједно са Клеопом указа му се Васкрсли Исус, Господ наш, на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светога на апостоле, Лука се врати у Антиохију и тамо постаде сатрудник апостола Павла, путујући свуда са њим у Рим, и обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце.

Написао је јеванђеље на молбу многих хришћана око 60-те године, а по мученичкој смрти апостола Павла поче да проповеда Јеванђеље Христово и по Далмацији, Италији, Македонији и другим местима.

Његово дело огледа се и у томе што је живописао иконе. И то икону: Пресвете Богородице (три иконе), и иконе светих апостола Петра и Павла. Због тога се и сматра оснивачем хришћанског иконописа. Ни старост га није могла спречити да путује Светом и шири Јеванђеље. Проповедање је наставио у Ливији, горњем Мисиру, одакле се вратио у Грчку, где је наставио са обраћењем људи у хришћанску веру. Написао је и многа дела Апостолска, која је посветио Теофилу, кнезу Агаје. Упокојио се у 84 години овоземаљског живота, када су га злобни незнабожци ставили на муке и обесили о једну маслину у граду Теби, Христа ради. Његове свете мошти пренете су у Цариград за време цара Констанција, сина знаменитог и светог цара Константина.

Тропар (глас 3):

Апостолских дјејаниј сказатеља, и евангелија Христова свјетла списатеља, Луку препјетаго, неисписана сушча Христовје церкви, пјесанми свјашченими свјатаго апостола похвалим, јако врача сушча человјеческија немошпчи, јестества недуги и јазви душ исцјељљајушча и мољашчасја непрестано за души нашја.

СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ

(1749-1830) Петар I Петровић Његош

Свети Петар, Митрополит цетињски рођен 1. априла 1749. год. у Његушима од оца Марка и мајке Марије, рођене Мартиновић. Када је Петру било 10 година, Митрополит Сава Петровић, стриц Петровог оца Марка, довео га је у Цетињски манастир „да учи књигу". У дванаестој години је примио монашки подстриг, у петнаестој је послат у Русију на даље школовање. Када се 1766. године упокојио Митрополит Василије, јеромонах Петар се вратио на Цетиње. Владика Сава га је убрзо рукопложио за јеромонаха, а нешто касније га је произвео у чин архимандрита. Са благословом Митрополита Саве 1777. године одлази у Русију да прикупи помоћ и тражи заштиту свог српског народа. По упокојењу Митрополита Саве 1781. године, за његовог наследника изабран је Арсеније Пламенац, његов сестрић, који је после три године умро. Тада је за духовног и световног владара Црне Горе изабран архимандрит Петар Петровић. Хиротонисао га је у епископа у Сремским Карловцима 1784. године митрополит Мојсије Путник. Свети Петар Цетињски се посебно залагао да спречи крвну освету међу српским племенима у Црној Гори. Дао је први писани законик 1796. године. Написао је Историју Црне Горе до 1711. године, похвалу покојном Карађорђу Петровићу, неколико песама и преко 260 архипастирских посланица. После 46 година архипастировања преставио се у Господу, у Цетињском манастиру, на данашњи дан, 1830. године у 81 години земаљског живота. Житије и Службу Светом Петру Цетињском написао је 1893. године београдски Митрополит Михаило на основу историјских извора и усменог казивања цетињског митрополита Митрофана Бана. Митрополит Петар, прозван Петар Цетињски, поштован је као свет још за живота. Многи храмови широм Српске Патријаршије посвећени су овом светитељу. Његове чудотворне мошти и данас почивају у Цетињском манастиру.

Тропар (глас 8):

Приђите данас, о православни, да се свечано зарадујемо, и да видимо свечасне и свеславне врлине, трудове и подвиге, свећњака пресветлог из црногорскога краја, међу архијерејима великог Петра, многохваљеног пастира и учитеља: Јер га дивним учини Господ међу Светима Својим, истински нетрулежног после четири године из земље га пројави: Његовим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше.

Свети Јулијан и Дидим Слепац

Св. Јулијан, звани Пустињак, беше Персијанац и сељак без школовања, али због чистоте срца — сасуд благодати Духа Светога. Подвизавао се украј Еуфрата у Месопотамији. Имао дар видовитости. У сами час када погибе Јулијан Одступник, св. Јулијан то прозре духом и објави ученицима својим. Његов савременик, св. Дидим слепац у Александрији; такође провиде духом погибију Јулијанову; беше на молитви ноћу, када му дође глас с неба: „данас је нестало цара Јулијана, извести о томе патријарха Атанасија". Св. Антоније Велики веома је уважавао овога чудеснога слепца Дидима, који је имао дух видовит, и свраћао је код њега, кад год је из пустиње долазио у Александрију, и заједно с њим Богу се молио. И св. Јулијан и св. Дидим, дивне слуге Божје, упокојили су се после 362. год.

четвртак 27. октобар (14.окт)

+++ ПРЕПОДОБНА МАТИ ПАРАСКЕВА - СВЕТА ПЕТКА

Ова славна угодница Божија роди се у граду Епивату (Пиват - по турски Бојадис), који се налазише између Силинаврије и Цариграда. Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског. Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља:"Ко хоће за мном да иде нека де одрекне себе и узме крст свој и за мном нека иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. Након смрти својих родитеља, ова света девица жељна подвижничког живота напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11 столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других. По промислу Божјем, који хтеде да прослави угодницу своју, откри њене свете мошти после много година и то на веома чудесан начин. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете петке налазе у румунском граду Јашу. У Београду се налази чудотворна и лековита вода (агаизма) ове светитељке, која лечи све болеснике, који са вером у Бога и љубављу према овој светитељки прилазе к њој.

Тропар (глас 4):

Пустиноје и безмолвније житије возљубивши, и во след Христа жениха твојего усердно потекши и того благоје иго во јуности твојеј вземши, кресним знаменијем и мисленим врагом мужески во оружившисја: постническими подвиги, постом и молитвами и слезними капљами, углије страстеј угасила јеси достославнаја Параскево и ниње в небеснем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу моли о нас почитујушчих честнују памјат твоју.

Св. муч. Карп и Папила

Карп беше епископ Тијатирски а Папила ђакон. Родом беху из Пергама, где најзад и пострадаше за веру Христову од опаког намесника Валерија, а у време царовања Декијева. Веза их Валерије за коње и отера у Сард, где их баци на љуте муке, но ангел Божји јави им се, исцели их од рана и укрепи. Слуга Карпов Агатодор следоваше с великом жалошћу своме господару, док и њега не узеше на мучење. По том их Валерије понова веза за коње и из Сарда довуче у Пергам. Када Карпа светог везаше за дрво и толико шибаше, да му све тело у ране претворише и крв његова потоком земљу напоји, насмеја се св. Карп усред тих страшних мука. Када га питаху, зашто се смеје, одговори св. мученик, да виде небеса отворена и Господа где седи на престолу, са херувимима и серафимима унаоколо. Приликом мучења Папиле, овај св. мученик молитвом исцели једног човека, слепог у једно око. И многи видевши вероваше у Христа Господа. Вргнути пред зверове мученици осташе неповређени. Када их бацише у пећ огњену, то виде Агатоника, сестра Папилина, па и она ускочи у огањ. Но огањ их не опали. Најзад их све мачем посекоше, 251. год. И тако после добрих подвига примише венац славе у царству Христовом.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Свешт. муч. Венијамин ђакон

Овај војник Христов беше Персијанац, и ревносном проповеђу Јеванђеља обрати у веру Христову многе незнабожне Персијанце и Јелине. Пострада за време персијског цара Издегарда, сина Гороранова, око 412. год. Када би бачен у тамницу неко од велможа царских заступи се за њега код цара. Цар га пусти но с тим, да ћути и више не говори људима о Христу. На то одговори Венијамин: „то никако не могу напустити. Јер великим мукама биће предан онај, ко скрива дати му талант". Па продужи ширити веру Христову. Цар нареди те му ударише трње под нокте, и мучаху га дотле док не предаде дух свој Богу.

Св. великомуч. Злата Мегленска

Рођена у селу Слатини у Мегленској области, од сиромашних сеоских родитеља, који имаху још три кћери. Св. Злата беше кротка и побожна девојка, мудра мудрошћу Христовом и златна не само по имену него и по срцу богобојажљивом. Када Злата једном изађе на воду, ухватише је неки бесрамници Турци и одвукоше у своју кућу. Када јој један од њих нуђаше да се потурчи и да му буде жена, неустрашиво одговори Злата: „ја у Христа верујем, и Њега јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на комаде исекли". Тада јој дођоше родитељи њени са сестрама. И рекоше јој родитељи: „кћери наша, смилуј се себи и нама, родитељима својим и сестрама, одреци се Христа привидно, да будеш срећна и ти и ми, а Христос је милостив, опростиће ти грех, учињен у нужди живота". И плакаху горко родитељи бедни и сестре и рођаци. Но витешка душа св. Злате не даде се победити ђаволским замкама. Она одговори родитељима својим: „кад ме ви саветујете да се одрекнем Христа, истинитог Бога, нисте више родитељи моји ни сестре моје; имам оца Господа Исуса Христа, и мајку Богородицу, и браћу и сестре — светитеље и светитељке". Тада је Турци бацише у тамницу, где лежаше три месеца; и извођаху је сваки дан и шибаху док крв њена не затопи земљу. Најзад је обесише стрмоглав и подложише ватру, да би се од дима угушила. Но Господ беше са Златом и даваше јој силу у страдању. На послетку је обесише о дрво и исекоше сву на мале комаде. И тако ова мужествена девица предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља, 1796. год. Комаде њених моштију разнеше хришћани по својим домовима ради благослова.

Тропар (глас 4):

Доблествијем твојим терпјенијем безаконија мучитељи ужасила јеси, изволивши паче усердно за Христа умрети, нежели студно без крста жити, великомученице Злато богоизбранаја, смертију же твојеју вјернија свјетом озаришасја, мучитељи же студом облекошасја. Ми же вјерно вопијем ти: молимсја Христу Богу непрестано о всјех нас.

РАСУЂИВАЊЕ

Ништа бедније нема од човека, који у часу беде напусти наду у Бога и прибегне средствима спасавања супротним закону Божјем. Не само да такав човек не успева спасти и поправити свој спољашњи положај, него још и душу губи. Такав је: случај био са царем Михаилом Палеологом. Да би спасао своје царство, угрожено од Бугара и Срба, он потражи помоћ од папе и пристане на унију. Шта је тиме постигао? Царство није спасао, а починио је безбројне злочине и убрзо жалосно скончао у ратном походу на кнеза Епирског Јована Дуку. Православни народ толико је био киван на њега, да син његов Андроник не смеде га јавно сахранити него га ноћу закопа без опела и молитве. Од цркве православне беше одлучен, од римске непримљен, Михаил је скончао ван цркве Божје. Његова жена царица, по његовој смрти, обнародује овакав указ: „Царственост моја мрзи и сматра гнусним то дело (унију), које се недавно догодило у цркви и смутило је... Па како је света црква Божја определила, да не удостојава прописаних помена умрлог супруга мога, господара и цара, због поменутог дела и смутње, то и Царственост моја, претпостављајући свему страх Божји и покорност цркви светој, одобрава и прима то определење њено, и никад не ће дрзнути да чини помен души господара и супруга мога".

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесну казну којом Петар апостол казни Ананију (Дела Ап. 5), и то:

1. како Ананија, а по том и жена му Сапфира слагаше, и утајише нешто од новаца;

2. како их апостол Петар изобличи, и они једно за другим падоше и издахнуше.

БЕСЕДА

о бремену греха и ослобођењу

Благо онима којима се опростише безакоња

и којима се греси покрише (Пс. 31, 1)

Од греха се рађа страх, и збуњеност, и немоћ, и раслабљеност и помраченост ума. Грехом човек изазива против себе људе, узбуњује своју сопствену савест, сабира око себе демоне и даје им оружје против себе. Грехом се човек одваја од Бога, удаљује од свог ангела хранитеља, ограђује од извора свакога добра. Учињен грех означава објаву рата Богу и свим добрим силама. То је смешније него да увео лист јесењи објави рат ветру. Но и то најсмешније догађа се, наиме: човек објављује рат Богу! Сама та објава значи унапред пораз и пропаст ако човек брзо не дође к себи, не покаје се и не прибегне Богу за помиловање.

Ужасан положај једнога грешника добро је осетио и на самом себи испитао велики цар Давид. Осетио је неисказан страх, и смутњу, и раслабљеност, и осамљеност, осетио је стреле људске и стреле демонске. Но увидевши свој страховити положај Давид је признао свој грех, пао у пепео пред Богом, сузама покајања затопио земљу речима бола, који као огањ пече, умолио Бога милостивога, да му опрости. И кад му је све опроштено, он је онда осетио блаженство неисказано. То блаженство опроштене душе он не може речима да покаже: само јавља и тврди и уверава на основу својих доживљаја оба стања, т.ј. и стања грешничког и стања опроштености од Бога: благо онима којима се опростише безакоња и којима се греси покрише! Какво им је благо? Слобода, и храброст, и радост неизречена, и сила, и снага, и јасност мисли, и мир савести, и надање у Бога, и песма Богу, и љубав к ближњима, и смисао живота! Једном речју: светлост, радост, снага — то су та блага. То су блага, која опроштени од греха осећа овде на земљи; а каква су блага која га чекају на небу, то људско око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође (I Кор. 2, 9).

О Господе Боже наш, по милости Твојој бескрајној опрости нам безакоња и покри нам грехе! Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети апостол Јаков

Син Алфејев и један од дванаест великих апостола. Рођени брат апостола и јеванђелиста Матеја. Сведок истинити речи и чудеса Господа и Спаса нашега Исуса Христа, сведок Његовог страдања, васкрсења и вазнесења. По силаску Светога Духа о Педесетници апостолу Јакову паде у део да проповеда Јеванђеље Христово у Елевтеропољу и околним местима, по том и у Мисиру, где и пострада за свога Спаситеља. Са великом силом, и на речи и на делу, проносио је св. Јаков спасоносну благовест о ваплоћеном Богу Слову, рушећи идолопоклонство, изгонећи демоне из људи, лечећи сваки недуг и сваку болест именом Господа Исуса Христа. Његов труд и његова ревност крунисани су великим успехом. Многи незнабошци поверовали су у Христа Господа, цркве се основале и уредиле, свештеници и епископи поставили. Пострада у Мисиру у граду Острацину будући на крст распет од незнабожаца. И тако се пресели у царство небесно овај велики и дивни апостол Христов, да бесмртно царује са Царем славе.

Преподобни Андроник и супруга му Атанасија

Грађани Антиохијски из времена Теодосија Великог. Андроник беше по занату златар. И он и жена му беху веома благочестиви трудећи се непрестано да ходе путем Господњим. Од своје зараде једну трећину даваху сиротињи, другу цркви а трећом се они издржаваху. Пошто им се родише двоје деце они се договорише, да живе у будуће као брат и сестра. Но по Божјем недокучивом Промислу обоје им деце умреше у један дан. И беху у великој тузи све док се св. муч. Јулијан не јави на гробљу Атанасији и не утеши је вешћу, да су њихова деца у царству Божјем, и да им је боље него код родитеља на земљи. По том обоје оставише све и одоше у Мисир и примише монашки чин, св. Андроник код старца Данила у Скиту, а Атанасија у женском манастиру у Тавенисиоту. Угодивши Богу својим дугогодишњим подвизима преселише се у вечно царство Христово, и то најпре св. Атанасија, а после 8 дана и св. Андроник.

Свети праведни Аврам и Лот

Читај о њему у књизи Постања.

Свети Димитрије патријарх Александријски

Једанаести епископ Александријски после св. Марка Јеванђелиста. Управљао мудро и дуго паством својом, и то од 189– 231. год. У његово време на тражење Индијаца послат би у Индију на проповед Јеванђеља св. Пантен, управитељ знамените катихетичке школе у Александрији. Пантен нашао у Индији Јеванђеље, писано св. Матејем на јеврејском језику.

Свети Стефан деспот Српски (Слепи)

Стефан Бранковић (око 1425. — 9. октобар 1476.) син деспота Ђурђа и Јерине Бранковић. Ђурађ даде своју кћерку Мару за жену султану Мурату II, као жртву за спас народа и отаџбине. Касније је Мурат II узео Марину браћу Стефана и Гргура за таоце и ослепио их. Деспотску власт над Србијом примио је 1458. године, по упокојењу најмлађег брата Лазара, деспота. Стефан Слепи је владао заједно са својом снахом. Ступио је одмах у дипломатске односе са угарским двором, тражећи помоћ. После споразума са Угарима, први је дошао са својих 8.000 војника Михаило Силађи и распоредио се дуж Дунава, настојећи да спречи могући прелаз Турака преко реке. Међутим, у таквим околностима Српска деспотовина је почела практично да се предаје, препуштајући своје земље туђинима да је бране. Личност деспота Стефана је почела да пада у заборав. Босански краљ Стефан Томаш је на сабору у Требињу понудио решење око Смедерева. Понудио је да се ћерком умрлог деспота Лазара, Јелачом ожени његов син Стефан Томашевић, планирајући да тако у мираз добије и остатке деспотовине. Угарски краљ се сагласио са овом одлуком, не питајући српског деспоита Стефана. 1. априла 1459. обављено је венчање Стефана Томашевића и Јелаче, па је тако у мираз босански краљ добио и Српску деспотовину. Деспот Стефан је збачен са трона 8. априла 1459, а затим је напустио Србију. Збачени деспот Стефан Бранковић потом одлази у Будим, па затим код сестре, грофице Катарине Цељске, а затим у Дубровник. Одатле је отишао у посету Скендер-бега у Албанију, где се 1460. оженио Ангелином, ћерком Скендербега. Из тог брака му се родио син Ђорђе и још двоје млађе деце (Јован и Марија). Пред крај живота борави у Венецији, да би се на сам крај живота нашао у оронулом замку крај Удина, који је носио назив Београд, а био је познат и под именом Фриули. Често болестан, проводио је дане у беди, и молећи за помоћ. Писао је писма господарима по Италији. Све до смрти је живео од милостиње коју су му слали Млечани, Дубровчани и Папа. Умро је 9. октобра 1476. у истом замку. Његове нетрулежне и чудотворне мошти Турцу су сасекли и запалили заједно са манастиром Крушедолом 1716. године. Остатак моштију му почива у обновљеном манастиру Крушедолу на Фрушкој гори, задужбини његовог сина Ђорђа Бранковића, у монаштву названог Максим.

Тропар (глас 4):

Процвета нам пролеће благодати, успомена Стефана новог, да празнујемо Прославитеља његовог. Јер призва све који воле празнике да узнесу благодарност Богу, Који је сачувао тело његово у гробу цело и нетрулежно, и чудесима прослављено: Он се моли Господу за народ свој, као отаџбинољубац, и за оне који славе успомену његову.

Овај догађај који се збио, потврђује истинитост васкрсења Господњег, јер је Он заиста васкрсао и јавио се ученицима својим, али не као привиђење, већ у истом телу у ком пострада ради нашег спасења.

Након вазнесења Господа Христа на небо, и силаска Светог Духа на апостоле, они бацише коцке да одлуче куда ће који да иде и да проповеда. Светоме Томи паде коцка да иде у Индију и да тамо, незнабоштвом помрачене крајеве просвети и научи народ истинитој вери. Био је тужан што одлази тако далеко, али охрабрен Господом, успео је да обрати много народа у хришћанску веру, установи Цркву и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома и две сестре, жене двојице кнежева индијских, Тетријану и Мигдонију. Због вере су обе ове сестре биле намучене од својих мужева, али ослободише се брака и поживеше богоугодно до краја живота. Ту је и пример Дионисија и Пелагије, који су били верени међусобно, али када чуше апостолску проповед не саживеше се, но се посветише подвигу. Пелагија пострада као мученица за веру, а Дионисије беше постављен за епископа.

Кнез Муздије, коме је апостол Тома крстио жену и сина Азана, наредио је својим војницима да убију овог Светог Апостола, те га они избодоше копљима. Тако сконча свој земни живот, свети апостол Тома, пострадавши за веру, мученичком смрћу.

Али пре смрти, догоди се и са њим као и са осталим апостолима, који су неком чудесном силом били пренети у Јерусалим да би присуствовали погребу Пресвете Богородице, Деве Марије. Закаснивши на погреб, апостол Тома горко заплака, те на његову молбу отворише гроб Свете Пречисте Деве Марије, али њеног тела не беше у њему, јер Господ узе тело Мајке Своје и пресели га у Царство небеско.

Да ли случајно или са намером, апостол Тома би изабран да нам прво својим неверовањем потврди и утврди веру у васкрсење Христово, а потом и да нам открије чудесно прослављање Мајке Божије.

Тропар (глас 2):

Ученик Христов бив, божественаго собора апостолскаго сопричастник, невјерствијем бо Христово воскресеније извјестив, и того пречистују страст осјазанијем уверив, Томо всехвалне, и ниње нам проси мира и велија милости.

Преподобни новомученик Макарије

Рођен у месту Киону у Витинији од родитеља хришћанских, Петра и Антусе, и крштен са именом Мануил. Дадоше га родитељи да учи кројачки занат. У томе отац му се потурчи и пресели у Брусу. Када Мануил једном дође послом у Брусу, нађе га отац и навали на њ силом да га потурчи. Узалуд се Мануил опираше: Турци га силом обрезаше. Тада Мануил одбеже у Св. Гору, и замонаши се у скиту св. Ане и прозва се Макаријем. И би монах изврстан 12 година, али никако немаде мира душевнога. Ко се одрече мене пред људима, одрећићу се и ја њега пред оцем својим (Мат. 10, 33) — те речи Христове непрестано су зујале у ушима Макаријевим. С тога се реши, и, с благословом свога старца, оде у Брусу и јавно исповеди пред Турцима веру у Христа називајући Мухамеда лажним пророком. После шибања кроз 130 дана, и других још тежих мука, би посечен мачем, у Бруси 6. окт. 1590. год. Један део његових чудотворних моштију чува се у скиту св. Ане на Атону.

петак 12. октобар (29.сеп)

У осамнаестој пође он у Јерусалим, где посети света места, и презими у манастиру Светог Сиона. Ту се почео подвизавати у монашком животу, он стиже на сам врх врлинског живота, он отиде у пустињу преподобном Јевтимију, који га с љубављу прими и предаде га светом Герасиму на реци Јордану, који му нареди да живи код њега у општежићу манастирском и да буде послушан. И ту се млади Киријак показао спреман да изврши све трудове, са благодарношћу Богу, не дајући себи одмора. Након што се упокоји преподобни отац Јевтимије, Киријак се пресели у његову лавру у пустињу. Заветова се он на ћутање, једини разговор би са Богом. Након тога он се пресели у Сикијски манастир, где би примљен као искушеник, обављајући сва послушања и дужности те након четири године би постављен за ђакона, а затим за презвитера и канонарха. У том послушању проведе пуних осамнаест година, али ни то га не задовољи те напусти и тај манастир и оде у пустињу и поведе са собом једног ученика. Чинио је чудеса, јер беше велики угодник Божији. Прочу се он надалеко, многи долазише к њему у пустињу, једни ради благослова, други ради исцељења, а трећи да разговарају са њим и добију какав користан савет за душу. Није желео славу, те се повуче у још дубљу самоћу у пустињу, али и ту га људи пронађоше, доносећи своје болесне ради исцељења, јер свети Киријак својом молитвом исцели многе и из многих истера демоне. Својом молитвом и речју он је сатирао безбожно учење јеретичко, заблуделе је одвраћао од заблуде, а православне утврђивао у вери. Упокоји се у Господу у 109 години живота, овај велики угодник Божији.

Тропар (глас 1):

Пустињиј житељ и в тјалеси ангел, и чудотворец показалсја јеси богоносе оче наш Киријаче; постом, бденијем, молитвоју небеснаја дарованија пријим, исцјељајеши недужнија и души вјероју притекајушчих к тебје. Слава давшему тебје крјепост, слава вјенчавшему тја, слава дјејствујушчему тобоју всјем исцјељенија.

Свети мученик Дада и Говделај.

Дада – великаш Персијски и сродник цара Сапора, а Говделај син истога цара. Када св. Дада јавно исповеди веру своју у Христа, нареди цар Сапор, те га мучише љутим мукама. Но при тим мукама Дада сотвори именом Христовим чудеса велика, која тако силно утицаше на сина царева Говделаја, да и он поверова у Христа. Незнабожни цар не поштеди ни сина свога, него и њега удари на тешке муке. И Дада и Говделај прославише Бога истрајним трпљењем и многим чудесима, и у мукама предадоше Богу душе своје. Пострадаше у IV столећу. Са њима пострадаше – јер повероваше у Христа – и сестра Говделајева Каздоја и главни жрец Гаргал.

Свети Теофан Милостиви.

Богат грађанин из Газе. Толико беше милостив, да раздајући своје имање ништим и сам обништа. Пред конац живота нападе га водена болест, и он у тој болести издахну. Но из његовог тела потече целебно миро, којим се болни исцељиваху.

Света Марија Палестинска

Била најпре чтеца Псалтира при цркви Васкрсења у Јерусалиму. Па како беше красна лица, то су се многи гледајући је саблажњавали греховним помислима. Да не би била повод греха других људи Марија се удаљи у пустињу Сукијску, са једном котарицом боба и једном тестијом воде. 18 година проживе св. Марија у пустињи, и силом Божјом нити јој неста боба ни воде. Застали је још живу а по том и сахранили ученици св. Кириака.

Рече му судија, да се поклони боговима (т.ј. идолима), на што му Харитон одговори: „сви ваши богови су бесови, који су негда због гордости свргнути с неба у ад преисподњи". И објави Харитон јасно веру своју у јединога живога Бога, Творца свега, и Господа Исуса Спаситеља људи. Тада нареди хегемон, те бише и истјазаваше тело Харитоново у толикој мери, да му цело тело беше покривено ранама, и све беше као једна рана. После зле смрти Аврелијанове, која злотвора постиже у то време, Харитон би ослобођен мука и тамнице. Он се упути у Јерусалим. На путу га ухвате разбојници, од којих се Промислом Божјим ослободи. И не хте се више враћати у Иконију него се повуче у пустињу Фаранску, где основа једну обитељ и сабра монахе. Давши устав тој обитељи и хотећи избећи похвале од људи он се удаљи у другу једну пустињу према Јерихону, где опет временом би основана друга обитељ, названа Харитонова. Најзад основа и трећу обитељ, Сукијску, – грчки звану Стара Лавра. – Скончао у дубокој старости и преселио се у славу Господа свога 28. септ. 350. год. Мошти његове почивају у првој његовој обитељи. Св. Харитону приписују састав чина пострижења монашког.

Тропар (глас 8):

Потоцима твојих суза бесплодну пустињу си обрађивао и уздасима из дубине душе, умножио си великим трудом своје таланте. Био си свећњак свету, сијајући својим чудесима, Харитоне оче наш: Моли Христа Бога, да спасе душе наше

Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов

Свети апостол и јеванђелист Јован. Родио се овај свети ученик Христов у рибарској породици. Родитељи му беху благочестиви и веома побожни људи и тако одгајише и свог сина Јована. Заједно са својим братом Јаковом, кренуо је за Христом и никада Га није напуштао. За њега се каже да је био омиљен Христов ученик. Једини је он, са Светом Богомајком остао под Крстом распетог Господа, не напуштајући Га, обећавши да ће он чувати Пресвету Богородицу и служити је све до Њеног успенија. Касније одлази у Ефес, јер силаском Светог Духа на апостоле, доби задатак да тамо шири Божанско Јеванђеље и пође му за руком да преобрати много народа у хришћанство. Био је прогањан, понижаван и мучен. За време које је провео у прогонству на острву Патмос, написао је чувено Јеванђеље и Откровење, а по доласку на престо цара Нерве, био је ослобођен и вратио се у Ефес. Ту је наставио да преводи незнабожце у хришћанство.

Поживео је овај угодник Божји више од 100 година. Црква два пута у години прославља овог светитеља и то: 26 септембра када се сећамо његова упокојења и 8. маја, јер на тај дан из његовог гроба се шири неки чудесни прах, који лечи болесне, који је мирисан и лековит. И зато нека под дејством његове молитве и ми добијемо исцељење наших душевних и телесних болести и нека нас удостоји љубави Христа Бога нашег.

Тропар (глас 2):

Апостоле Христу Богу возљубљене, ускори избавити људи безотвјетни, пријемљет тја припадајушча, иже падша на перси пријемиј; јегоже моли Богослове, и належашчују моглу језиков разгнати, просја нам мира и велија милости.

Преподобни Нил Калабријски

Велики подвижник међу Грцима у Калабрији, оснивач неколиких манастира, чудотворац и бранитељ чистоте вере православне. Предузимао дуга путовања само да спасе некога човека какве тешке казне. Имао је, дакле, жарку љубав према својим ближњим. Упокојио се 1005. год. Оставио многе ученике, достојне себе, међу којима се нарочито истакао св. Вартоломеј († 1044), писац неколиких канона.

Зачеће светог Јована Претече и Крститеља

Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божија; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су цијелог живота жељели и од Бога просили једно дијете; чудо зачећа Јованова у престарјелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намјере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу свијета. Преко својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездјетне Саре, и Самсона од бездјетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездјетних, Захарије и Јелисавете. Преко ангела својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намјере. Како су се могла родити дјеца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то зна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свијет, и који за стварање првога човјека, Адама, није потребовао никакве родитеље, ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природних закона, у које оковани ми бисмо, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав.

Тропар (глас 4):

Раније бивши нероткиња и неплодна, сада се веселиш, јер си јасно зачела свећњак Сунца, који ђе просветити сву Васељену, која је боловала духовним слепилом. Ликуј, Захарије, и кличи одважно: Пророк Вишњег ће се родити!

Свети мученик Ираида

Негде је називају Раис, или Раида. Девица из неког Мисирског града Ватана, дакле по свој вероватноћи Мисирка. Једном изађе Ираида да захвати воде из бунара близу мора, и угледа лађу напуњену везаним хришћанима: свештеницима, ђаконима, иноцима, женама и девојкама. Распитавши се сазнаде, да сав тај народ воде мучитељи незнабошци на муке и на смрт ради имена Христа Господа. У срцу младе Ираиде распламти се жеља, да и она пострада за Господа. Остави судове код бунара, уђе у лађу и исповеди, да је и она хришћанка. Одмах и њу везаше и са осталима одведоше у Мисирски град Антинопољ. После разних мучења прво Ираиди одсекоше главу, а по том и осталима. Чесно пострада и прослави се почетком IV века.

Свети новомученик Никола Пантопол

Као младић пострадао за веру Христову од Турака у Цариграду 1672. год. Тамо му се отац беше преселио из Тесалије. Па како му отац држаше сваштарницу, то и он би прозван Сваштар, грчки: Пантопол. После многог принуђавања да се потурчи, и мучења што се не хте потурчити, био посечен, и преселио се у царство Божје. Мошти му почивају у ман. Ксиропотаму у Св. Гори.

Свети новомученик Јован

Родом из места Коница у Албанији. Рођен као муслиман од муслиманских родитеља. Но доцније видећи чудесну силу вере хришћанске на разним местима и у разним случајевима, он се крсти. За то буде тужен и изведен пред турски суд. Намучен за веру Христову од Турака у Етолији и посечен после мука 1814. год. Пред смрт узвикнуо: „помјани мја Господи во царствіи твоемъ."

РАСУЂИВАЊЕ

Једна од разлика између красноречиве философије јелинске и вере хришћанске јесте у томе, што се философија јелинска да сва јасно речима изложити и читањем појмити, док вера хришћанска нити се да сва јасно речима изложити нити пак, још мање, само читањем појмити. При излагању вере хришћанске неопходан је и пример излагача, a при поимању и усвајању потребно је сем читања и вежбање читача. Кад је патријарх Фотије прочитао речи Марка Подвижника o Духовном Животу, он је приметио извесну нејасност код писца, за коју он мудро каже, да „не происходи од тамноће излагања него од тога што истине, ту излагане, боље се схватају посредством вежбања (него посредством речи), и не могу бити објашњене само речима... И ово", додаје велики патријарх, „није случај само код ових беседа нити само код овог јединог мужа, него код свију који су се трудили изложити подвижничке законе, страсти и упутства, која се боље разумеју из самог делања (вежбања)."

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно распознавање старца Симеона Богопримца (Лк. 2, 27) и то:

1. како овај свети старац познаде духом нејачка Младенца као Господа и Месију, док заслепљени књижевници и свештеници не познаше Га ни онда када Он учини безбројна чудеса и објави нечувену мудрост,

2. како и моја душа, ако је заматорила у гресима, не може познати Господа.

БЕСЕДА

против злурадости

Кад падне непријатељ твој, немој се радовати, и кад пропадне, нека не игра срце твоје (Приче Сол. 24, 17)

Човек је, немој се радовати паду његовом. Брат ти је, нека ти не игра срце, кад пропадне. Бог га је створио за живот, и Бог се не радује пропасти његовој. Не радуј се ни ти ономе што Бога жалости. Кад човек пропада, Бог губи; зар да се ти радујеш губитку Створитеља свога, Родитеља свога? Зар кад ангели плачу, ти да се веселиш?

Кад непријатељ твој падне, моли се Богу за њега, да га Бог спасе, и благодари Богу што ти ниси тако пао. Од истог сте материјала и ти и он, као два лонца из руку лончаревих. Ако се један лонац разбио, треба ли други да се смеје и радује. Гле, малени каменчић, који је разбио онај лонац, чека само нечију руку да га дигне, па да разбије и овај лонац. Од истог су материјала оба лонца, и малени каменчић може разбити стотину лонаца,

Кад се једна овца изгуби, треба ли да се радује остало стадо? Не, не треба да се радује. Јер гле, пастир оставља стадо и иде забринут да тражи овцу изгубљену. Губитак пастиров губитак је и стада. Зато не радуј се, кад непријатељ твој падне, јер се ни Пастир твој и његов, Господ Исус Христос, не радује паду његовом.

О Господе Исусе Христе, Пастиру Добри, изрини злурадост из срца наших, и место ње усади у срца наша сажаљење и братољубље. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети свештеномученик Фока епископ Синопски

Од младости подвизавао се у свим хришћанским добродетељима. Као епископ у своме месту рођења, у граду Синопу, на обали Црнога Мора, примером и речима божанским утврдио правоверне у вери, и обратио у веру праву многе идолопоклонике. Окамењени незнабошци беху испуњени гневом на Фоку светога. И Господ предочи Фоки мученичку кончину кроз једну визију. На име: виде Фока голуба светла како слети с неба носећи у устима својим красан венац од цвећа, и како спусти венац на главу његову. И чу Фока глас од голуба: „чаша твоја напуни се, и треба да је испијеш!" Из те визије сазнаде угодник Божји, да му треба ускоро за Христа пострадати. И не устраши се, него с благодарношћу Богу припремаше се за муке. Ускоро после тога неки кнез Африкан узе Фоку на истјазање, наложи на њега љуте муке; све му тело испребија и израњави, па после тамновања баци га у кључалу воду, у којој овај храбри Христов војник сконча земни живот и пресели се у радост Господа свога. Пострада у време цара Трајана.

Тропар (глас 4):

Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Фока: Моли Христа Бога да спасе душе наше.

Свети пророк Јона

Живео на преко 800 година пре Христа. У његовом животопису вели се, да је он био син оне удовице у Сарепти Сидонској, кога пророк Илија васкрсе из мртвих. Својим тридневним пребивањем у утроби кита св. Јона предображавао је тридневно пребивање Христа у гробу, а његово спасење из утробе кита – васкрсење Господа из мртвих. Остало све о овом дивном пророку треба прочитати у књизи пророка Јоне.

Свети мученик Фока Баштован

Земљак свештеномученика Фоке. У Синопу близу Црнога Мора имао Фока башту, коју је сам обрађивао. Плодовима своје баште он је гостио све мимопролазнике не пропуштајући да им и душу угости словом Божјим. Но чу за њега кнез мучитељ хришћана и посла војнике да га убију. Фока угости војнике тако срдачно, да се они устезаху да га убију. Но по његовој молби они извршише заповест и одсекоше му главу. На томе месту, а на његовим чудотворним моштима ускоро је подигнут храм његовог имена. Светог Фоку нарочито морнари поштују, и призивају у помоћ сви путници на мору. Пострада 320. год.

Преподобни Козма Зографски

Пореклом од племићске фамилије бугарске. Кад су га родитељи хтели оженити, побегне у Св. Гору. Отшелник и чудотворац. Подвизавао се у пештери близу ман. Зографа. У више махова јавила му се св. Богородица. Највећи Зографски подвижник и чудотворац. Страшна келија, у којој се Козма ћутке подвизавао и борио с демонима, постоји и данас северо–западно од ман. Зографа. Видовито гледао духом и описивао догађаје у даљини времена и простора. Скончао у старости, 22. сеп. 1323. год. и после многотрудног живота преселио се у радост Господа свога.

Свети Петар Милостиви

Угодник Божји из VI века.

Свети Јона презвитер

Отац св. Теофана, писца канона и св. Теодора Начертаног. Чудотворац. Скончао у ман. Св. Саве Освештаног у IX столећу.