После Христовог Вазнесења Његови ученици су остали у Јерусалиму и у једној соби на Сиону често су се окупљали и заједно се молили Богу очекујући с нестрпљењем обећанога Утешитеља, Духа Светога, који од Оца исходи.

Место Јуде Искариотског међу дванаесторицом, коцком је било попуњено Матијом. На Педесетницу сви су били заједно, кад хука испуни сву кућу и показаше се огњени језици који се спустише на сваког од апостола. Изашавши на кров од куће, проговорили су и проповедали окупљеном народу језицима које до тада нису знали, тако да су их сви окупљени, и Јевреји и иноверни, разумели. Три хиљаде људи на овај дан поверовало је проповеди апостола и крстило се.

Овај дан се сматра даном рођења Цркве Христове.

https://mitropolija.com/2025/06/08/duhovski-ponedeljak-4/

# Циљ живота и напора хришћана је – очишћење срца (свети Јован Касијан / Jovan Kasijan sveti).
# Ум пажљивог човека је као постављени стражар или чувар унутрашњег Јерусалима, који никада не спава. Стојећи на висини духовног сазерцања, он гледа оком чистоте на противничке силе које промичу и искушавају у души, по речима псалмопојца: и на непријатеље моје погледа око моје (Пс. 53,9) (свети Серафим Саровски / Serafim Sarovski sveti).
# Срце твоје нека према свима буде право и благо, да би себи пронашао мир Божији (авва Исаија / Isaija avva).
# Око Божије гледа на сам ум и на помисли (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Душевно спокојство не достижу они који исцрпљују и слабе своје тело, него они који пазе на унутрашњег човека и одсецају сопствена хтења (авва Исаија / Isaija avva).
# Себе треба тако обучавати, да ум као да плива у Закону Господњем, према чијем руководству треба уређивати свој живот (свети Серафим Саровски / Serafim Sarovski sveti).
# Бог нас позива на познање Себе, како бисмо постали пријатељи Божији и учесници у Његовом вечном блаженству (свети Григорије Богослов / Grigorije Bogoslov sveti).
# Човек који се навикао да показује непослушност Богу неиспуњавањем заповести, и приликом гоњења одрећи ће се Бога. Јер такав човек телесни живот претпоставља Богу, и телесна задовољства цени више од Божанских заповести (свети Максим Исповедник / Maksim Ispovednik sveti).
# Испитај срце своје и наћи ћеш да ништа не може да га потпуно задовољи и испуни, осим Бога. Њега и тражи – свим силама своје душе. Ако тако затражиш, пронаћи ћеш (свети Теофан Затворник / Teofan Zatvornik sveti).
# Ум људски је свето место и храм Божији, у коме су демони, пошто су претходно опустошили душу, поставили греховног идола. То треба да се догоди и историјски, у време антихриста (свети Максим Исповедник / Maksim Ispovednik sveti).
# Бог захтева од нас чистоту срца, добру савест, корисне речи, чисте и добре помисли (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Чувај ум, јер помисли, маштања и повођење срца за уобразиљом представљају греховно ђубре које демони убацују у душу (свети Григорије Богослов / Grigorije Bogoslov sveti).
# …Ти долазиш! – ја не видим начин на који идеш, видим само Твој долазак, и то не телесним очима. Осећам. Не остављаш времена нити дајеш начина да се размисли о томе ко си Ти? Неочекивано се јављаш у души, Невидљиви и Непојмљиви! Јављаш се неописиво тихо и фино, заједно са влашћу и силом Творца, зато мењаш читавог човека: мењаш, претвараш, пресаздаваш, обнављаш и ум и срце и тело!.. Хоћу ли тог Наставника да назовем светлошћу? Ја светлост не видим, али Он просвећује мој ум и срце више од сваке речи, више од сваког земаљског учења: без речи, неописиво брзо, као каквим чудесним додиром – да тако покушам да опишем неописиво – или деловањем унутар самог ума... Од тога ум и срце постају јеванђелски, постају Христови: човек гледа Јеванђеље написано у себи – на таблицама душе, прстом Духа (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti).
# Човек треба да обрађује земљу свога срца и да тамо води битку са сатаном, јер унутра као да се пројављују два лица, светлост и тама, спокојство и туга. Сав подвиг састоји се у томе да постоји противљење ђаволу и лукавим помислима (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Тугама и утехама, жељама и страховима ум се привезује за чулно. Стремљење ка мудрости презире страх, а сладост познања прогони тугу (авва Таласије / Talasije avva).
# Карактеристична црта разумности је потчињавање себе уму, потчињавање себе и покоравање тела (авва Таласије / Talasije avva).
# Верујући мора да се промени у своме уму и да све помисли сабере у Богу, у чему се заправо и састоји целокупно служење Богу (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Ако већ стојиш на молитви, онда шта те кошта да и ум и срце привучеш на њу? И вуци их, ма како се упорно противили. Тада ће да потече истинска молитва, привући ће милост Божију и испуниће се обећање Божије: тражите и даће вам се. Често се не даје зато што не постоји истинско мољење, него само молитвени положај (свети Теофан Затворник / Teofan Zatvornik sveti).
# Ум душевним оком, душевним посматрањем, види замке и помисли лукавога, и чува душу. Прозорљиви ум види ђавоље замке (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Философирати о Богу не може свако и не може увек, и не пред сваким, и не свега се дотичући. Философирају они који су живот провели у сазерцању и очистили душу и тело, јер само чист може да се дотакне Чистога (свети Григорије Богослов / Grigorije Bogoslov sveti).
# Не говори како сиромах може да се предаје сластима, када нема средстава за то. Јер у помислима се може бити сладострастан горе (него на делу) (свети Марко Подвижник / Marko Podviznik sveti).
# Воља Божија је – очишћење од греха и од страсти, и освећење срца (свети Макарије Велики).
# И врлине и пороци чине ум слепим: код првих – он не види пороке, а код других – не види врлине (авва Евагрије / Evagrije avva).
# Умно духовно стање – душа и тело су се у свему потчинили духу, а ум се покорио Богу и Његовој вољи (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Сатана може да разговара са душом свакодневно, као човек са човеком, и да наводи ружне помисли. Сав труд ђавола састоји се у томе да одвоји ум од Бога и од љубави Божије (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Обрађуј ум поучавањем у закону; јер непрестано поучавање у њему искорењује зле помисли (свети Нил Синајски / Nil Sinajski sveti).
# Свакоме предстоји да упозна невидљиву борбу (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Непажљива душа лако са себе збацује узду закона (свети Нил Синајски / Nil Sinajski sveti).
# И сатана, и ум човеков, као равноправни противници, могу само да подстичу, а не да приморавају на зло и добро (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti):
# Предмет тражења нека буде једно – да се у души има ризница и живот, то јест имати Господа у уму (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Са сваком опрезношћу треба чувати своје срце, да се некако не изгуби мисао о Богу, или да се сећање на Његова чудеса не оскврне сујетним помислима, него да се путем постојаног и узорног сећања света мисао о Богу буде отиснута у нашим душама, као неизбрисиви печат љубави усиновљења и јединства онога који љуби са Љубљеним Богом (свети Јован Златоуст / Jovan Zlatoust sveti).
# Без одрицања од страсти човек не познаје обману духова злобе, ни ране, ни узе, ни скривену борбу (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Господ од тебе захтева да водиш борбу против свога ума, не пристајући на порочне помисли и не наслађујући се њима (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Код сујетних помисли и маштања, грех треба одбацивати чим се појави – вавилонце треба убијати док су мали и прибегавати покајању (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti).
# Само срце је мали сасуд; али тамо има лавова, има звери-отровница, има змија, тешких и опасних путева, и провалија; но, тамо је и Бог, тамо су анђели, тамо су живот и царство, тамо су светлост и апостоли, тамо су ризнице благодати (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Сећањем на Бога одагнаваш заборав, познањем уништаваш таму незнања, ревношћу изгониш безбожну равнодушност (лењост) (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Кад душа моли познање, разумевање и расуђивање, Бог јој даје, како ништа не би чинила против Владикине воље (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Бог је разуму дао урођени закон, као кормилара броду, или као јахача коњу (свети Јован Златоуст / Jovan Zlatoust sveti).
# Господ хоће да Његова реч буде посејана у људска срца. Чувај своје срце (Прич. 4,23), јер је оно рај, и ако у њему постоји чистота и љубав, колико будеш чувао Реч Божију, толико ће се и сачувати (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Земља преступничког, отврдлог и запуштеног срца рађаће ти трње и коров. У таквом срцу, као у бескрајној јами, гнездиће се змије (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Оно што је добро у срцу, то без потребе не треба да показујемо: јер оно што је сабрано, биће безбедно од видљивих и невидљивих непријатеља само онда када као скривена ризница буде чувано у унутрашњости срца. Не откривај свима тајне свога срца (свети Серафим Саровски / Serafim Sarovski sveti).
# Добро је безмолвије, али философ (мудар подвижник), чије је тело пристаниште и храм за душу, и када се нађе на пијаци, на прослави празника, на гори, у пољу, окружен мноштвом народа, увек је закључан у том свом природном манастиру и умом пребива са Богом (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi).
# Могуће је и код куће седети па скитати помислима, и на пијаци бити као у пустињи – сам, и у себи, са Јединим Богом, не допуштајући метеж у осећањима због чулних предмета (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi).
# Целокупан подвиг састоји се у потпуном избацивању сваке греховне помисли и свих лоших успомена из ума молитвом Исусовом (свети Григорије Богослов / Drevni monaski ustavi).
# Као што се воштана свећа, чак и када није запаљена, али стоји између запаљених, топи, тако и срце монаха неприметно слаби од разговора са особама женског пола (свети Серафим Саровски / Serafim Sarovski sveti).
# Хришћанин не треба да се расејава и да било чиме одвлачи пажњу од сећања на Бога и Његову вољу и судове (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi).
# Душа својом мисаоном силом чува тишину и чистоту срца, и познаје љубав према своме Творцу, јер та је љубав похрањена у душу (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi).
# Не живи тамо, где си грешио (свети Антоније Велики / Antonije Veliki sveti).
# У различитим књигама, које су написане под очигледним утицајем злобног разума сатане, раширене су мреже за мој ум. Учења, мудровање – отров лажи испија се из отровног знања (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti).
# У последња времена услед безакоња пресушиће љубав многих (Мт. 24,12) и умножиће се број оних који гину у ђавољим мрежама, (појавиће се) књиге са лажним учењем, умови који предају лажно учење (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti).
# Не читај књиге штетне за душу, него само оне које су написали Свети Оци Васељенске Цркве. Не читај јеретике и богохулнике, јер они под узвишеним називима светости, побожности, братства, среће и сличног, убацују отров у душу, одвраћају уши од истине и окрећу се бајкама (2. Тим. 4,4) (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti).
# Стари су мислили да постоји животиња чији један поглед доноси смрт; управо таква је недуховна књига: њено читање је први, смртоносни ударац који се наноси души, после кога неумитно следи много других удараца
# Душевни мир је најобилнији извор врлина (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi).

извор

О насиљу у породици: протојереј Дионисије Свечников, руководилац одељења за младе Бакинско-азербејџанске епархије, и Наталија Јарасова, психолог-консултант Мисионарског одељења Тулске епархије Руске Православне Цркве.
Наталија: Понекад ми долазе на консултације жене које су претучене, али током година мог рада појавио се и један мушкарац претучен од стране своје жене. Физичко насиље од стране супружника није толико често у мојој пракси, али психолошко насиље, када се жена суочава са увредама, сексуалном присилом, материјалном манипулацијом, потпуним ограничавањем комуникације и контроле понашања, разним оптужбама, убеђивањем у њену неадекватност, формирањем стања жртве - то је скоро сваки други случај. Мушкарци се ређе сусрећу са емоционалним насиљем од стране својих жена, чешће су то ситуације љубоморе.
Али психолози у кризним центрима кажу да су жене обично много рањивије на насиље. И често трпе такав третман годинама – због своје деце или из других разлога.
Али ипак, понекад размишљају о разводу. И ту се поставља питање - да ли је могуће да православна жена покрене развод ако се суочи са насиљем? Иако то насиље није физичко, већ емоционално?
Где је граница где се породица завршава и брак руши, и сходно томе, где се појављује неко оправдање за развод? Да ли хришћанство заиста захтева да трпимо батине, незаслужене увреде (праве псовке, а не измишљене увреде)? Да ли се заиста исплати живети на антидепресивима, само да бисмо избегли „грех развода“ и уништили породицу? Да ли се насилне везе уопште могу назвати породицом? Наравно, постоји много питања. Молим вас, реците ми, да ли је могуће раскинути црквени брак због породичног насиља?
Отац Дионисије: Покренута тема је доста сложена и има много аспеката, како духовних тако и правних. Генерално, насиље је лоше, то је грех. То је зло које уништава породице и за које готово да нема оправдања. Одговарајући на ваше питање, вреди обратити пажњу на једну важну тачку – Црква не раскида бракове, она признаје брак као фактички уништен, престајући да буде брак у хришћанском смислу, званичним језиком – изгубивши канонску снагу. И, као резултат тога, може дати благослов супружнику који није био крив за раскид првог брака да склопи други црквени брак. 
Свештеници су дужни да на сваки начин подстакну оне који траже развод да не доносе исхитрене одлуке, већ да, ако је могуће, се помире и сачувају свој брак. Међутим, у случају породичног насиља, све је прилично компликовано, јер жртве изузетно нерадо говоре о томе, позивајући се на потребу да „не бацају прљав веш у јавности“. Нажалост, понекад се толико овог прљавог веша нагомила да прекрије целу кућу и испадне кроз прозоре и тада више није могуће сачувати брак. Ово је несумњиво трагедија у којој деца постају преговарачки адути, који, иначе, такође често постају жртве породичног насиља.
Наталија: Да, према статистици, око 60% мушкараца који туку своје жене такође туку и своју децу. И жене су често окрутне према својој деци, али и о томе не желе да говоре.
Чини ми се да се породично насиље крије из разних разлога. Људи се стиде да причају о томе, а понекад се плаше освете породичног агресора. И често постоји веома занимљива реакција жртава насиља - оне поричу озбиљност или чак само постојање проблема. Без уласка у такву ситуацију, тешко је разумети такав став, али чињеница остаје - многе жене имају тенденцију да оправдају силоватеља. Деца су углавном беспомоћна пред физичком окрутношћу, и можда чак ни не схватају разлику између емоционалног насиља и нормалног васпитања.
Дакле, хајде да дефинишемо шта би требало назвати насиљем. У најопштијем смислу, насиље је присилни утицај на другу особу (или људе). Светска здравствена организација дефинише насиље као „намерну употребу физичке силе или моћи против друге особе, групе или заједнице, која резултира (или има велику вероватноћу да ће резултирати) физичком повредом, смрћу, психолошком траумом, развојним сметњама или ускраћивањем било које врсте“. То јест, насиље се овде схвата као специфичан насилни чин.
У психологији је последњих деценија постало уобичајено говорити о злостављању или насилним везама. Ово је шири појам од самог насиља или насилне радње. Злостављање је генерално однос у коме особа дозвољава окрутност у комуникацији и понижавање партнера. То јест, не узима се у обзир само употреба физичке силе (батине или сексуална присила), већ и друге методе окрутног, доминантног понашања.
Особа која користи насилне методе назива се злостављач. Не треба свако агресивно понашање називати злостављањем. Вреди још једном нагласити да је насилно понашање намерно агресивно понашање, а друга је ствар када су у питању ментално оболели људи који нису одговорни за своје понашање. Однос према болесним људима је посебан. Чак и закон може да их лиши правне способности и могућности да оснују породицу.
Иако су ментални поремећаји понекад узрок насиља, злостављачки ставови (а посебно насиље) су чести међу наизглед сасвим нормалним људима. У психологији се говори о особеностима васпитања и, сходно томе, личности злостављача (силоватеља). Испоставља се да се узроци проблема крију не само у неким спољашњим иритантима, већ и у души особе?
Отац Дионисије: Свакако! Као и сваки грех, насиље има почетак, и он је скривен у души. Гордост као узрок многих грехова такође игра значајну улогу у овом случају. Насиље је самопотврђивање једне особе на рачун друге. Ударајући жену, муж покушава да покаже своју замишљену супериорност над њом. Када је реч о физичком насиљу, то је већ јасно изражен, хипертрофирани облик самопотврђивања. Али све почиње моралним, односно психолошким, насиљем. Прво, један од супружника „притиска ауторитетом“, форсирајући свој став и приморавајући другог да се сложи са њим, а касније могу да пренесу насиље на физички план.
Ако говоримо о православним породицама, онда постоје неке особености. Пошто је породица, према православном учењу, мала Црква, онда мужеви често ово погрешно користе. Најједноставнији пример је када муж тврди да његова жена треба да му се покорава у свему. Он своју тврдњу заснива на речима апостола Павла: „Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу. Јер муж је глава жени, као што је Христос глава Цркве, и Он је Спаситељ тела. Као што се Црква покорава Христу, тако и жене нека се покоравају својим мужевима у свему“ (Еф. 5:22-24 ). Чини се да је све изузетно јасно, а апостол Павле је прилично ауторитативан. Али текст се такође наставља: „Мужеви, љубите своје жене, као што је Христос љубио цркву и предао себе за њу... Мужеви треба да љубе своје жене као своја тела: ко љуби своју жену, љуби самог себе. Јер нико никада није омрзнуо своје тело, него га храни и негује, као што и Господ цркву... Тако нека сваки од вас љуби своју жену као самог себе; а жена нека се боји мужа свога“ (Еф. 5:25-33 ). Као што видимо, послушност жене мужу мора увек бити праћена љубављу мужа према жени, и чак ни последње речи „нека се жена боји мужа“ у овом контексту никако нису позив на вршење насиља над њом. Права љубав је саможртвовање зарад објекта љубави. Каква је жртва мужа ако туче своју жену, захтевајући од ње „послушност према Писму? Хоће ли тући, понижавати и морално притискати, следећи исти позив апостола Павла? Нимало, он једноставно вади део Писма и тумачи га у своју корист, оправдавајући свој грех. 
А ако се сетимо фразе коју многи воле: „Послушност је изнад поста и молитве“, многи је тумаче како им падне на памет, захтевајући беспоговорну покорност. Али реч је, пре свега, о послушности Богу, као и о монашкој послушности духовном оцу. Монах потчињава своју вољу искусном духовном наставнику, дајући завет послушности. То је свестан избор особе и у томе нема насиља. Пренос монашке повеље на породицу је а приори немогућ. Међутим, ову фразу успешно користе многи манипулатори - и свештенство и лаици.
Дакле, породично насиље је несумњиво манифестација гордости, појачана у неким случајевима искривљеним разумевањем основа православне вере и погрешним тумачењем текстова Светог Писма.
Наталија: Није тајна да се мушкарчево право да контролише понашање своје жене историјски развијало. Само у различитим земљама и различитим културним групама ова контрола је схватана - и схвата се - различито. Понекад се према жени поступало као према мушкој својини (а негде то и даље постоји) - са свим последицама. У православљу је однос према женама другачији, али чак и тако, у Русији је жена обично била у зависном, подређеном положају. 
Савремени свет има своје услове. Сада, законски, мушкарци немају право да „уче“ и кажњавају своје жене. У пракси, мушкарци понекад присвајају ово право.
Али оно што је заиста запањујуће јесте веровање самих жена да мушкарци имају право да туку своје жене.
„Класичан“ образац овде је да муж каже: „сама је крива“, „она ме провоцира“ итд. Али жена заиста верује да је она крива што је муж туче.
У стварности, разлози за свако насиље су агресивност и жеђ за моћи силоватеља. Зашто мушкарац има такву потребу, то је посебно питање. На пример, особа може да одглуми своје психолошке трауме кроз насилно понашање – на тако парадоксалан начин силоватељ може да се реши сопственог бола. Да ли то оправдава силоватеља? Ни у ком случају! Особа мора бити одговорна за своје понашање и своје емоционално стање, а не да то искаљује на другима, чинећи их жртвама своје агресије.
Силоватеље карактеришу одређене особине личности:
* унутрашње уверење да други људи могу бити искоришћени за сопствене сврхе; генерално снижени морални стандарди;
* „нарцизам“ - захтев за посебном пажњом према себи;
* слаба способност – и спремност – за емпатију (психопатски тип личности) и недостатак кривице (периодични напади „кајања“ у случају редовног насиља су само средство манипулације).
Иначе, велики број манипулација су емоционално злостављање. Најфантастичнија од њих је „гаслајтинг“ – то је када је особа приморана да сумња у сопствену адекватност уз помоћ претњи, оптужби или вештих шала. То доводи до веома болних емоционалних последица за жртву. Овај манипулативни процес је добио име по старој представи „Гаслајт“, у којој је муж излуђивао жену, између осталог и мењајући осветљење и убеђујући је да она само умишља ствари.
Циљ "гаслајтинга" је обично порицање сопствене кривице и убеђивање жртве да је све само измишљање.
Ако злостављач не успе да се претвара да се ништа не дешава, он проналази многа „оправдања“ за своје насилно понашање. Ево приближне листе поступака који најчешће изазивају насиље од стране мушкараца:
 непослушност према мушкарцу;
*спорови;
*храна није скувана на време;
*неадекватна брига о деци или дому;
*питати мужа (партнера) о његовој заради или девојкама;
*одлазак негде без дозволе мушкарца;
*одбијање сексуалног контакта са мушкарцем;
* сумња у неверство жене, љубомора.
У мојој пракси, разлози за агресију мужева према женама били су и остајање жене до касно на послу, жеља да проводи време на друштвеним мрежама, покушаји утицања на понашање других мушкарца, жалбе жене мајци или свекрви на понашање мужа, понашање жене „недостојно хришћанина“ - псовање, пушење, па чак и склоност жене ка болестима.
Најчешће се прва епизода насиља дешава током трудноће. А на то како ће се мушкарац понашати у великој мери утиче породица у којој је одрастао. Деца из породица где је злостављање било норма често постају агресори у сопственим породицама.
Отац Дионисије: Добро је што смо се дотакли теме деце. На крају крајева, нису само супружници жртве насиља. И деца пате од тога ништа мање. Православно васпитање деце понекад једноставно постаје диктат правила понашања за дете, а њихово непоштовање постаје разлог за казну. Често посматрам породице у којима дете иде у цркву са родитељима од детињства, расте пред нашим очима, а онда у неком тренутку, као тинејџер, изненада нестаје. На питање где је дете отишло, родитељи не могу ништа разумљиво да кажу, или са жаљењем, а понекад и са раздражењем, одговарају да дете више не жели да иде у цркву.
Почињете да схватате и испоставља се да је дете од детињства учено да не верује у Бога, већ да поштује бесконачан број правила. Дете је било приморано да пости са свом строгошћу, да се моли заједно са одраслима ујутру и увече, да стоји поред родитеља током свих служби итд. Можда мало претерујем, и не доживљавају све породице све ово заједно, али чак и једна од тачака, која траје дуже од годину дана, довољна је да изазове трајну „алергију“ на православље код детета. Поготово ако је то учињено на силу, против његове воље.
Неко ће приговорити и рећи – па, како другачије можете научити дете основама православне вере ако то не покажете својим примером и не навикнете га на оно што је уобичајено за родитеље? Тако је, ваш пример је најисправнији приступ. Али, авај, далеко је од увек најбољег. Велики је проблем када људи схватају православље као одређени скуп правила и покушавају да их се строго придржавају. Предност се даје спољашњим манифестацијама, а унутрашњи садржај пада у други план.
Будимо искрени, има доста православних хришћана којима је најважније строги пост, читање преувеличаног кућног молитвеног правила и многосатно стајање на манастирским службама. Све би било у реду када би људи били заузети искључиво собом, а пре свега наведеног, имали љубав и бригу о ближњима. Али такве љубави и бриге нема. Родитељи, уређујући свој живот готово по манастирској повељи, немају времена да се у потпуности ангажују око своје деце и не налазе ништа боље него да једноставно натерају дете да ради исто што и они сами раде. Дете које жели да комуницира са вршњацима, да се игра, трчи, прави буку, уместо тога добија постове, молитве и многосатна богослужења. А ако почне да буде хировито, бива кажњено, називајући то борбом против непослушности. Тада дете развија јасан асоцијативни низ: молитва или казна, служба или казна итд.
Није ни чудо што дете, када одрасте, жели да све то престане и изражава протест, чак до потпуног гађења према Цркви и свему што је са њом повезано.
Деца су веома добра у откривању искрености и лажи. Ако дете није упознато са Богом, већ му се уместо вере нуди скуп правила, онда ће у адолесценцији почети да се бори против тих правила. Понекад је протест толико јак да се већ у адолесценцији дете препушта алкохолу, дрогама, промискуитетним сексуалним односима. А родитељи се хватају за главу - како је то могуће, строго су их васпитали, а у шта су израсли? Не схватају да је то управо последица њиховог васпитавања. Свако наметање генерише отпор, свака акција генерише контраакцију. Ретко се деца која су у детињству била „прехрањена“ изопаченим православљем враћају у Цркву.
Ово се исто тако може приписати не само деци, већ и једном од супружника. Нису увек оба супружника уједињена, много чешће је један од њих „напреднији“ у свом схватању православља. Знам више од једног примера када жене, поставши црквени посетиоци, почињу да силују своје мужеве и децу својим „православљем“. То су, најчешће, разорене породице и деца потпуно окренута од Цркве. Сећам се једне жене чији је муж, након њеног активног живота у цркви, дошао у цркву и замолио свештенике да разговарају са њом, да је уразуме. Атмосфера у породици је постала неподношљива - жена је напустила кућне послове, престала да проводи време са мужем, одбијала му брачну интимност, позивајући се на постове или припрему за причешће, дете је одрастало уз све веће скандале и бескрајна „упутства“. Она сама је често нестајала у цркви, упуштала се у полирање свећњака и подова док се нису засијали, вукла је тинејџерско дете са собом. Никаква опомена није помогла. На крају, муж је отишао, син је одрастао и отишао у иностранство. Спознаја је дошла после 12-13 година, али разбијена породица се више не може вратити.
 

Од како је Сејач изашао на сетву, Он не престаје да сеје. Испрва је сејао Он Сам, потом преко Апостола, а на крају преко Божанских Књига и богомудрих учитеља (43, стр. 215-216).
Бог је Светлост, и реч Божија је светлоносна, стога и душа која га је примила постаје просвећена и светлоносна (14, стр. 169).
Читајте само Јеванђеље... Јер која је књига боља од Јеванђеља... Читање Јеванђеља окружује душу атмосфером Божијом (6, п. 998, стр. 134).
Само са Јеванђељем или Новим Заветом може се проживети цео век, све време га читајући. Колико год да га читаш, нећеш га ишчитати до краја. Сто пута га прочитај, тамо ће ипак остати недочитаног (5, п. 783, стр. 44).
Не заборављајте да сваки дан читате реч Божију, да размишљате (о њој), да (је) осећате, и да тиме храните своју душу. Душа ће се од тога усладити, постаће тврђа и поузданија (4, п. 735, стр. 224).
Сваки дан треба да се прочита једно зачало у Јеванђељу. То је лекција Свете Цркве њеним чедима и треба је изучити... Ујутро, када је душа слободна од утисака са стране, уз молитву за уразумљење, пажљиво приступите овој ризници судова Божијих, пазећи шта ће кроз те речи да вам саопшти живи Господ (56, стр. 102).
Да се Јеванђеље не може помирити са светом, то је знао и Господ када је давао заповести; Он нигде није рекао да се могу правити уступци свету. Уступци су – издаја Господа (2, 330, стр. 202).
Не треба писати тумачење Јеванђеља, него бележити размишљања – да би свака реч и сваки покрет Господњи били свечани сведоци Његовог Божанства. Када Бог да, отпочећемо хвалебну песму Господу и онда јој неће бити краја. О, кад бисмо могли да макар отпочнемо са тим! (7, п. 1083, стр. 53).
Јеванђеље се може читати седећи, али да се не умањи побожно поштовање према њему (1, п. 113, стр. 113).
Реч Божија је налик огледалу. Као што гледајући у огледало свако види где је која мрља или прљавштина на његовом лицу или одећи, тако и душа читајући реч Божију и разматрајући тамо набројане заповести не може да не види је ли исправна или неисправна у односу на те заповести; савест ће јој ово истога часа нелицемерно рећи, будући да је просвећена речју живог Бога (36, стр. 127-128).
Онај ко пази на реч Божију, сабира јасне појмове о свему што је у њему самоме, око њега и изнад њега: он појашњава своје обавезе у свим животним ситуацијама, нижући света правила као скупоцене бисере на нит савести, која му потом тачно и одређено показује како када да поступи, не би ли угодио Господу; он кроти страсти, јер читање речи Божије на њих увек делује умирујуће. Која год страст да те узнемирава, прихвати се читања речи Божије и она ће постепено да утихне, да би се на крају сасвим смирила. Онај ко се богати познањем речи Божије има над собом стуб од облака, који је водио Израиљце у пустињи (43, стр. 168-169).
Како што поједина мека и растресита тела постају чврста, окамењена и недоступна за повреду и разлагање када у себе приме чврсте, камене честице, тако и душа када се нахрани и испуни речју Божијом постаје тврда у истини и добрим расположењима, и безбедна од насртаја лажи и греха (14, стр. 169).
Све док се ум сам труди да разуме Свето Писмо, дотле су истине које се у глави држе за умне, углавном бесплодне за живот. Озарење пак свише, запечаћујући те истине у срцу и дајући да се окусе, чини да оне почињу да усмеравају живот, а животно искуство још потпуније омогућује да се схвати њихова сила (12, стр. 118-119).
Најплодоноснија је Реч Божија, а за њом – отачка дела и житија светих. Уосталом, мора да се зна, да су житија боља за почетнике, отачка дела – за средње, а реч Божија – за савршене (68, стр. 233).
...Јеванђеље се појавило много година после Вазнесења. А сва апостолска дела, заједно са Јеванђељем, у једну књигу су сабрана тек крајем првог века... вероватно под руководством светог Јована Јеванђелисте (6, п. 946, стр. 19).
...Бог је слао на земљу пророке и Апостоле, а и Сам ју је походио и открио нам Своју свету вољу – како треба да живимо и да се спасавамо – заповедивши да се све то запише у Божанском Писму, како би сви људи читали и видели шта Бог хоће од нас (2, п. 226, стр. 30).
Господа ради, не заборављајте да читате светог Златоуста – ма која његова књижица да дође до вас. Он је писао једноставно, без припреме, онако како је ствари видео духом и како су се мисли о томе слагале у његовом срцу. Много шта код њега на први поглед делује неважно, али кад продужите даље, наићи ћете на непроцењиво благо. Неки кажу да је свети Златоуст изображавао општи поредак хришћанског живота. То је углавном тачно, али не представља начелно правило. Готово у свакој његовој беседи наћи ће се и изреке које описују најскривенији живот духа. То да изучавате и да држите у срцу за случај невоље и нужде (56, стр. 101).
Свако ко је почео да ревнује и жели да исправи своје срце, све што му треба наћи ће овде (у «Добротољубљу»), у различитим отачким делима (1, п. 51, стр. 48).
Ево вам закључак читавог «Добротољубља». «Сваки уздах посвећивати чистој молитви и добро пазити одакле непријатељ усмерава своје стреле, те сходно томе дејствовати...» (3, п. 539, стр. 238).
Колико је само добра у књигама «Добротољубља»! Ишчитавајте их. То су свагда нове књиге (4, п. 659, стр. 124).
За усвајање појмова вере читајте светитеља Тихона, светитеља Димитрија Ростовског, Светитеље Јована Златоуста, Василија Великог и друге (1, п. 89, стр. 75).
Добро је читати житија светих и Чети Минеје: иако ми не можемо тако да живимо, обавезни смо да се угледамо на њих колико можемо, па чак и преко наших снага. У сваком житију представљена је општа скица живота светога који се слави тога дана... Из општег прегледа тих скица видећете шта је свима светима било заједничко, па из тога изведите закључак: дакле, ово или оно је – неопходно (3, п. 487, стр. 154).
Што се тиче превода Библије, у потпуности делим мишљење мог драгог наставника, високопреосвећеног Димитрија (Мурјотова, архиепископа). И добро би било да се приступи послу. Почните да преводите. За издавање формирајте друштво. Редактор нека буде преосвећени Димитрије, издавач – друштво, а стално запослено лице на том послу С. А. Первухин (2, п. 219, стр. 20-21).
Да је тешко време за Православље – то је јасно као два пута два. Организатори предавања у московском Друштву пријатеља духовне просвећености штампали су потпуно неправославни чланак о преводу Седамдесеторице (реч је о древном преводу Старог Завета на грчки, од давнина прихваћеном у Цркви – прим. М. С.). Црква Божија није знала за другу реч Божију, осим за Седамдесеторицу, и када је говорила да је Свето Писмо богонадахнуто, мислила је управо на тај превод. Сва тумачења која су томе противна – јеретичка су. Кад будете код московског владике, реците му да испита редакцију тих предавања, али не помињите да ја то сугеришем... Жао ми је што сам одлучио да тамо дам Посланицу Ефесцима (мисли се на Тумачење Посланице Ефесцима које је светитељ Теофан дао поменутом друштву ради објављивања – прим. М. С.) (7, п. 1084, стр. 55).
Откривати помисли, као што вам је из опита познато, веома је благотворно. Читати књиге – такође је добро; и то може у одређеном случају да пружи уразумљење. Али, тамо су дата општа упутства; а за појединачне случајеве боље је тражити појашњење од живог познаваоца ствари... Страст за читањем је лоша. Она не води ка добру и поставља некакав зид између срца и Бога... (5, п. 912, стр. 192).
Ројите се око оних источника, где очекујете да ћете пронаћи утеху (4, п. 753, стр. 250).
Читајте, размишљајте и примењујте на себе. Примењивати на себе – то и јесте циљ читања. Ако читате без да примењујете на себе, неће бити користи, него још и зло. У глави се само гомилају теоретска знања, а човек се не учи да себе усмерава на добро, него друге да осуђује (4, п. 717, стр. 200).
Читајте свете књиге, помало, али са расуђивањем (5, п. 941, стр. 232).
Приликом читања, на уму треба имати главни циљ живота и све остало обликовати према њему. Тако ће се добити нешто целовито, повезано и стога чврсто. Снага спознаје и убеђења даће снагу вољи (4, п. 703, стр. 170).
Кад се неко обраћа Богу, настаје борба: самољубље и свет са једне стране, а истине Божије са друге. Човек испитује те мисли, савладава егоизам и свет; али не делују све те истине једнако на све људе; на некога више делује једна, а на другога друга. Но, међу њима за свакога постоји таква, која чим се појави у свести, одмах у човеку буди страх Божији. Та истина већ у првој борби односи победу, а и у свакој другој растерује непријатеље. Које су то истине. Изволите у књизи «Пут ка спасењу» прочитајте други део: О исповести и покајању. И видећете (2, п. 348, стр. 215-216).
Немојте се задовољавати једнократним читањем, него читајте онолико пута колико је потребно да бисте све запамтили: јер у књигама је написано све што је потребно (3, п. 489, стр. 157).
Приликом читања срце не треба да буде ничим заузето, него отворено за истину – да са разумевањем прима оно што се чита и слаже у себе; при томе, срце ће дирнути час један, час други стих, а неки од њих посебно јако. Обратите пажњу на стихове који вас дирну и дању их се чешће присећајте, нарочито онога који вас је понајвише дирнуо. То ће поново да оживи срце, што је веома плодотворно. Боље је читати помало, али са усвајањем онога што се чита и са осећајем, него много али без тога: јер без тога читање ће бити сејање поред пута (1, п. 185, стр. 205).
св. Теофан затворник

извор

Овај дивни светитељ родио се у Антиохији 522. године у време цара Јустина Старијега. Отац му погине од земљотреса и он остане сам с матером Мартом. У шестој години живота удаљио се у пустињу ка некоме духовнику Јовану, под чијим руководством предао се великом посном и молитвеном подвигу на удивљење свих оних који су га видели.

Претрпевши страшна искушења демонска, он је примио од Господа и ангела Његових велику утеху и благодат. Господ Христос јавио му се у виду краснога дечка. И после тога виђења у срцу Симеоновом разгори се велика љубав према Христу. Многе године провео је на столпу Богу се молећи и псалме појећи. По упутству Божјем удаљио се по том на гору прозвану Дивном од самог Господа. По имену ове горе и сам Симеон прозват је Дивногорац. Сходно његовој љубави према Богу, дата му је била ретка благодат, помоћу које је исцељивао сваку болест, укроћавао зверове, прозирао у далеке крајеве света и у срца људска, излазио ван себе и гледао небеса, разговарао с ангелима, страшио и разгонио демоне, прорицао, живео понекад по тридесет дана без сна и још дуже без хране, примао храну из руку ангела. На њему се потпунце испунише речи Спаситељеве: “Ко вјерује у мене, дјела која ја творим и он ће творити, и већа ће од ових творити” (Јн 14, 12). Лета Господњег 596. а у седамдесет петој години живота свога представи се Симеон Господу, да се вечито наслађава гледањем лица Божија заједно с ангелима.

https://mitropolija.com/2025/06/06/prepodobni-simeon-divnogorac-2/

Јеромонах Пантелејмон (Шушња) о томе како пронаћи и сачувати љубав

„Љубав је темељ нашег постојања“

– Пут до вашег манастира утабало је стотине младих људи који долазе код вас на исповест. Да ли из њихових откривања осећате да се нешто променило у њиховом ставу према љубави?

– Рекао бих да ми, монаси, познајемо људе много боље него што они сами себе познају, јер их не видимо споља, већ изнутра. Стога је моје мишљење следеће: данашња омладина има огроман духовни потенцијал, али јој недостаје компас. Најчешће не знају шта је љубав заиста. Бркају је са заљубљеношћу. И не знају како да је живе. Гледају разне филмове и живе по шаблонима. Сви сањају о великој љубави, као у филмовима. Већ оствареној, са беспрекорним партнером који би их разумео, шта год да се деси. И не разумеју зашто им се исто не дешава. Али те љубави из књига и филмова су утопијске, оне се не дешавају у стварном животу.
Међутим, оно што се осећа код свих оних који долазе на исповест јесте неуморна потрага, жеља да се доживи дубока, савршена љубав. Ова жеђ за љубављу присутна је код свакога.
– Зашто имамо тако јаку потребу да се остваримо у великој љубави?
– Када тражите љубав, заправо тражите Бога. Чак и ако тога нисте свесни. Чак и ако нисте примерни хришћанин, али сваки пут када волите и будете вољени, некако чудесно осетите да је ту, у љубави, истина. Тражите љубав целог живота, потребна вам је, и чак и када се претварате да је више немате, свакако је осећате, осећате је на искривљен начин, али ипак почињете испочетка. Привлачи вас, увек тежите да је достигнете, јер осећате да постоји пуноћа и срећа.
Ми људи не можемо а да не волимо, да не желимо да будемо вољени. Јер то је темељ нашег постојања. Бог је љубав, и све на овом свету чезне за љубављу. Бог је све створио по својој слици и подобију, по свом обрасцу, обрасцу Тројства. Створени смо као људи да бисмо учествовали у радости односа у Богу и са Богом. Да бисмо доживели љубав. Да бисмо били заједно. Зато се каже да је рај комуникација са свима, а пакао немогућност да волимо више.
– Иако имамо Бога, и даље осећамо да смо без другог непотпуни. Да ли нам је потребан други да бисмо били срећни?
– Бог је створио људе непотпуне управо да би били потребни једни другима. На крају крајева, да нас је створио савршенима, били бисмо самодовољни. Наравно, постоје људи који дају више и људи који дају мање, али не треба да се зауставимо на односима са једном особом, морамо научити да волимо све људе, да извлачимо плодове из односа са свима, не само са животним партнером. Свака особа је потенцијални дар за нас, којим можемо обогатити себе.
– Сањамо – скоро сви ми – о великој љубави која би трајала целог живота. Па ипак, стварност показује да љубав умире, и то чешће него што бисмо ми желели. Зашто љубав бледи?
– Умире јер у тој једначини нема Бога. А то значи да немамо где да се хранимо, да оживимо своју љубав. Без Бога нема почетка који рађа љубав. Сам човек је ограничено биће. А благодат га чини бесконачно дубоким. Благодат је од Бога. Свети Јован Златоусти је рекао да сваки непреображени однос дегенерише. Он се троши.
Без благодати, човек је у палом стању. Исто је и са љубављу. Она бледи ако нема одговора на њу. Ако је усмерите ка Богу и људима, она добија одговор од бесконачног Бога. Али ако је усмерите ка себи, ка телу, ка материји, она се троши, исцрпљује, јер су те ствари ограничене. Зато је венчање неопходно. Венчање је сједињење двоје са трећим: са Богом, Који је бесконачан.
– Нажалост, чињеница да се венчате у цркви не гарантује трајну срећу...
- Морамо научити да видимо Бога у другима. Не смемо третирати особу као нешто завршено. Свака особа је бесконачан извор, али не и ослобођен од рушевина.
Са љубављу, уз Божју помоћ, можемо очистити рушевине како би други могао дати пут својој суштини, да изложи свој пуни морални, духовни и љубавни потенцијал. Јер свака особа је много више од онога што видимо. А љубав долази и активира у другом оно што није ни појмио да је у њему.
Потребан ти је други који би ти давао меру. У вези двоје људи, особа се стално развија. И више не може да се засити другог, да му досади, да дође до рутине. Јер свако подстиче другог да се развија. Свако цвета као пупољак, затим као цвет, и то цветање је бескрајно.
Многи људи изгледају неспособни за дубока осећања. То је зато што они, заузврат, нису били вољени да би процветали. Међутим, све је то немогуће без Бога, и без труда сваког од њих да активира Његов потенцијал, Божанску благодат, у другом. Човек мора волети – са Богом у себи – Бога у другом.
- Како треба да волимо, оче? Где грешимо, да увек морамо испочетка?
– Не знамо како да дајемо себе. Немамо вештину самодавања. Модерно друштво учи људе да се фокусирају на своје жеље, учи их да воле себе пре свега, да теже сопственој самореализацији. А љубав, тако, постаје нека врста додатка који доприноси њиховој сопственој срећи. „Имам каријеру, дом и имам вољену особу!“ Међутим, ми истински не волимо ако не створимо ово искуство изласка из себе и не почнемо да практикујемо давање, да тренирамо своју моћ да волимо.
Волети значи гравитирати, попут планете, око самоостварења другог. Размишљати како помоћи другом, како му изаћи у сусрет, како га смирити, како га заштитити од тешкоћа, како донети радост, како му скувати укусну храну када је уморан. Морамо научити да живимо за другог и због другог.
Љубав подразумева много дела. Намере и мисли саме по себи не вреде ништа у одсуству дела. Свет је пун намера. Чинећи дела, тестирате себе да видите да ли заиста можете да волите. Недавно сам прочитао у једној књизи како је политички затвореник - сељак затворен у старости - добио писма од своје баке, у која је она ставила суви цвет. То је оно што љубав значи. И још више: давати када сте потпуно исцрпљени, када више немате снаге. И нема изговора за недавање.
Ако дајеш из обиља, када ти је добро и лако да дајеш, то ништа не кошта. А када више не можеш, али ипак желиш да учиниш нешто за неког другог, у теби се распламсавају ресурси енергије о којима ниси имао појма. Добијаш снагу од Бога и чиниш више него што си мислио да си способан да учиниш.
Дати себе када више не можеш – то те истински повезује са другим и подстиче га да се отвори и даје заузврат. У љубави морамо дати оно што немамо, ако то више немамо. И тада, као у Јеванђељу, то ништа се преображава, и има довољно хлеба и рибе за све.
- Колико дуго можеш да дајеш себе, а да те то не претвори у ништа? Понекад је боље да престанеш ако ти други не да исто...
– Самодавање је добровољни чин, то није зависност од другог, то није ропство. Нисте обавезни да то чините. Самодавањем не укидам себе, већ се изнова проналазим и обогаћујем се начином постојања другог. А поседовањем, укидам себе. Неким људима је згодније да дозволе другима да их поседују. То је случај са многим модерним женама које иду толико далеко да дозвољавају себи да буду поробљене. Њихови мужеви их туку, оне пате, али се плаше да изаберу други пут, преферирајући поузданост. Доживљавају апсурдну патњу која није спасоносна. То је врста лењости. Одбијају одговорност за своје одлуке и више воле да их само спроводе. Али никада се неће развијати на овај начин.
– Немају сви изванредну љубав. Да ли је то наша кривица? Да ли је на нама да доживимо велику љубав, или је то дар од Бога?
– Бог има јасан пут за свакога. Нема случајности. Сусрет са одређеном особом зависи од Божје воље. Али како ћемо реаговати на тај сусрет зависи од нас. Свака особа коју сретнемо на свом путу је дар од Бога и морамо се сваки пут запитати: „Зашто ми је Бог одредио да сретнем ову особу? Шта могу да урадим из овог односа? Шта треба да разумем? Какву корист могу да извучем?“
Онда, немојмо мешати заљубљеност са љубављу. Када вам Бог пошаље заљубљеност, то не значи да вам већ шаље већу љубав у готовом облику. Заљубљеност је само депозит од Бога. Ако је трошите из незнања, никада нећете постићи праву љубав.
Можда у почетку не делује велика, али љубав, ако радите на њој, постаје све већа и већа. Љубав није осећај, већ сила. Бог није тело, а ипак себе назива љубављу. Дакле, љубав није тело!
Наравно, и ова компонента, телесна, јесте део љубави, али се не ограничава у потпуности на њу. Љубав је огромна људска моћ, примљена одозго, моћ коју свака јединка мора да ослободи и негује. Кажем „ослободити“ јер најчешће волимо себе, а онда се љубав закључава у нама, врти се у круг. Ова љубав је себична, усмерена је на саму себе, уместо да буде слободна и да не тражи ништа заузврат.
– Да ли је права љубав увек бесплатна?
- Да, права љубав потврђује слободу другог. Она не покушава да га преузме. Ту се прави највећа грешка, када неко покушава да промени другог, да га прилагоди свом укусу. Када волиш, мораш да изађеш из себе у смислу да покушаш да осетиш другог, да разумеш другог, да видиш свет његовим очима. Ако згазиш његову слободу, пробудиће се његов инстинкт за самоодржање. И повући ће се у себе. Биће опрезан према теби, осећаће да је под притиском.
У вези треба да постоји равнотежа између блискости и дистанце. Потребно је чувати тајну друге особе, а не расипати је на ветар. Не покушавајте да копате по сваком кутку његове душе, не гњечите цвеће багером. Грубост и дрскост уништавају тајну друге особе.
Ово искуство изласка из себе је понекад болно: значи напуштање сигурне позиције, напуштање удобности сопственог начина постојања, прихватање начина постојања другог. Али само на тај начин можете се проширити, обогатити и љубав трансформисати у пут знања. Ако останете у себи, остајете веома сиромашни. Штавише, у неком тренутку се испостави да су се сви окренули од вас. Постајете усамљени.
– Да ли онда треба да повећамо толеранцију у љубави?
– Требало би да практикујемо другачијост, а не толеранцију. Толеранција је врста снисходљивости према ономе што вам не одговара: претпостављате да други има неке недостатке које ви, у својој великодушности, игноришете. То јест, толеранција претпоставља гордост. У међувремену, у љубави вам се не даје право да свој начин постојања сматрате бољим од начина постојања другог, не можете захтевати да се други промени, али морате се трудити да ви толеришете другог.
У љубави не треба да се бринеш о свом добру – треба да се предаш у службу другоме, твоја брига треба да буде његово постајање. Његов циљ није да те украси, не да те учини лепшим и бољим. Љубав, правилно доживљена, у сваком случају мења све на боље. Чињеница да се потпуно дајем, да сам ја тај који се жртвује, подстиче другог да се исправи, да постане свестан себе, мења га на боље.
Отац Теофил (Перејан) је рекао да љубав никада не рачуна и љубав увек рачуна. Како то можемо да разумемо? Она никада не рачуна да би привукла пажњу другог: „Погледај колико сам ја учинио за тебе, а сада ти мени дај исто.“ И истовремено, она стално рачуна колико прима да би могла дати више. То је права љубав.
- Понекад, колико год да учиниш за некога, он остане равнодушан и не да ти ни мрвицу љубави заузврат. Како знаш ко заслужује да му пружиш све?
– У природном поретку ствари – не улазите у везу док нисте сигурни у њу. Потенцијал осећања, љубави, треба чувати док не пронађете особу са којом се заиста слажете, са којом ћете бити једно другом погодни пре свега духовно, а не телесно.
Када нормална особа сретне другу нормалну особу и жртвује се до краја, успева да освоји другу љубављу, чак и ако други мање воли. Љубав једног, својом непоколебљивошћу, може спасити љубав другог. Знам много случајева чудесног обнављања веза које су биле на ивици колапса, а затим су постале јаче и дубље него раније. Људи треба да науче да цене кризе.
Али овде постоји замка. Ако се зауставите на некој особи, ризикујете да изгубите све. Али ако увек имате Бога на уму, наћи ћете довољно људи око себе који заслужују да им дате све, а да се не плашите да бисте могли изгубити. Ниједна особа сама по себи не заслужује да јој дате све. Јер ова особа није крајња стварност, већ јесте Бог који је у њој. На крају крајева, кроз човека, ми заправо дајемо себе Богу.
– Шта је онда смисао породичног живота?
– Односи у породичном животу – то су само оквири у којима се изражавамо, усавршавамо. Вежбамо љубав, ову способност да превазиђемо себе, да постанемо транспарентни, како би се Бог могао манифестовати у нама у пуној мери, и како бисмо постигли међусобно прожимање једни у друге, како бисмо могли волети све више и више. Само ако практикујемо отвореност, постајемо широки сасуди, способни да прихватимо много више од другог. И тада, кроз њега, могу волети све људе, сву природу и све животиње, могу сместити у своје срце целокупну Божију творевину. Вежбајући комуникацију са другим, припремамо се за комуникацију са свима, која ће се одвијати у Царству Небеском.
– Да ли постоје сродне душе – друге половине? Људи са којима све постаје много лакше?
– Не постоји ниједна једина особа са којом ти је суђено да будеш заједно. Али постоји неколико особа на овом свету са којима се баш добро слажеш. Чињеница да си упознао једну од њих и љубав се исцрпела, не значи да ћеш остати сам целог живота. Као што чињеница да си упознао сродну душу – своју другу половину, не гарантује да ће се та љубав трајати вечно. Без људи који су једно другом прилагођени, љубав је немогућа. Али подударање половина је само искра. Не гарантује вечност осећања. Не заслужујеш оно за шта се ниси трудио! 
Напротив, често се дешава да се ова врста љубави брже исцрпи, јер је наоко све у реду и нико се не труди. Постиже се неко задовољство, пошто друга особа савршено задовољава моје потребе, а ја - његове, и онда свако воли себе, кроз другог.
– Да ли се тако рађају љубомора и посесивност?
– Љубомора је љубав према себи кроз другог. Ако си љубоморан, не волиш истински другог, већ верујеш да имаш права на другог. Плашиш се да ће неко доћи и одузети ти га. Али нико нема право да ти одузме другог! Ова искривљена љубав са љубомором и патњом, која човека чини слепим и лишава га разума, јесте демонска љубав. Она на свој начин опчињава, веома је емотивна, има претерану еротику, али изазива невероватну количину патње, поништава те као личност. Мислиш да си се жртвовао патњом, а у ствари си био опседнут. Права, Божанска љубав потврђује, а не уништава. Она је као ведро небо. У њој нема забуне ни таме.
- Данас све више људи бира слободан облик љубави. Више се не венчавају, а понекад чак ни не живе заједно, али се и даље воле и живе у слози. Да ли је грех то чинити?
– Љубав која не подразумева одговорност и жртву није стварна. То је опортунистичка љубав која не достиже зрелост. Заправо, у таквим случајевима се не достиже права љубав, већ се остаје у фази заљубљености. Ако  не дође до венчања, то значи да је Бог искључен из једначине. Без божанске милости, човек је коначан, а његова љубав траје само неко време. Они који бирају овај пут желе љубав у којој нема шта да се изгуби, већ само да се добије. Желе да узму нешто што је лако стећи и увек остану слободни у случају да се појави нешто привлачније.
– Када имате несрећну љубав, често мислите да би могао постојати неко ко би вас више волео, ко би вас боље разумео...
– Овакав поглед на ствари је последица технократског начина размишљања. „Производ постаје застарео оног тренутка када се појави његова побољшана верзија.“ То јест, излази из употребе. Али људи не излазе из употребе, они су у сталном стању постајања. Потребно је да се продубљујемо, да копамо у одговарајућим односима како бисмо дошли до нових и нових дубина. Чак и ако се појаве могућности за боље односе, чак и ако упознамо људе који нам се чине погоднијим, не можемо променити особу. Не можемо започети хиљаду путева, јер никада нећемо стићи до краја.
Не можеш бесконачно преправљати себе по узорима других жена или мушкараца, јер се трошиш као детаљ, стижеш до тачке где губиш сваки облик. Мислиш да си стекао искуство, обогатио свој начин постојања, имајући много љубавних веза, али у ствари си изгубио себе и више не знаш шта заправо јеси.
У љубави, као и у професији, веома је важно бити постојан. Не можеш бити лекар три године, затим глумац још три, а за још три године почети да се спремаш да постанеш фудбалер. Мораш да кренеш даље. Јер ћорсокак у који си доспео у вези са другим је пре свега твој, а не друге особе. Бог ти је то наменио да превазиђеш себе, да еволуираш. Варајући особу, бежиш од себе, бежиш од тога шта треба да постанеш. И препрека ће се поново појавити, у другом облику, без обзира ко је поред тебе.
- Зашто је верност толико важна? Знам људе који кажу да воле своје партнере иако их повремено варају, али да то није важно све док фокус није на осећањима.
- Они сами себе варају. Веома је лоше користити друге за своје еротске потребе. У стварности, ви користите себе. Стагнирате. Без верности, не можете достићи дубље нивое. То је једини начин на који можете да се развијате. У међувремену, ако себи дозволите неке алтернативе, то значи да нисте склони да превазиђете баријеру, да желите да је заобиђете.
Ако одбијете алтернативу, онда више не видите какав потенцијал постоји у вама и другом. Ништа се не дешава без жртве, без принципа Крста. Жртва на Крсту је прозор ка Васкрсењу. Јер ово је наше пало стање, ово је последица пада. Ништа нам се не даје ако нешто не жртвујемо. А љубав је такође жртва. Жртвујете своје „ја“ да бисте себи приближили „ја“ другог . Ово је одрицање себе. Жртва даје дубину сваком односу. Она јача љубав.
Лако је заљубити се, али је веома тешко волети. Бежиш од крста – бежиш од васкрсења, бежиш од радости, бежиш од праве љубави! Немогуће је без крста. Без крста је пут лак, згодан. Али, не знајући како да патимо са радошћу, да испунимо патњу смислом, ми заправо бежимо од живота. А све што добијамо је половно. Све радости љубави су разблажене. Све што осећамо је бледо.
– Зашто су љубавне патње једне од најболнијих?
- Зато што се човек, када воли, отвара и постаје дубок. А онда прима ударце право у дубину свог бића.
Ако је љубав била са Богом, али други ипак одлази, Бог неће остати дужан. Он ће доћи и испунити празнине, јер ниси волео само онога ко је отишао, већ и Бога у њему. Можеш бити истински сломљен после раскида само ако немаш Бога у себи, ако си погрешно волео, ако си био опседнут вољеном особом.
– Понекад после велике љубави више немамо храбрости да идемо даље, да поново отворимо своје душе. Како залечити ране нанете патњом љубави?
- Отац Теофил (Перејан) је рекао да је патња велика мистерија. Узалуд покушаваш да је себи теоретски објасниш - срце те и даље боли. И сваки спољашњи савет остаје спољашњи. Само Бог може да исцели такве ране ако сматра да је то потребно.
Али неке од њих уопште не треба исцелити. Понекад се деси да ваше срце може да носи бесконачан број отворених рана. Људска способност за патњу је веома велика. И не морамо бити опседнути зарастањем рана, заборављањем свега. Неуспех у љубави не мора бити емоционално укинут. Можете имати другу везу са раном у срцу. И са неколико рана у срцу. Бог вам некако даје снагу да поново волите. Морате да идете напред, да имате храбрости да се поново отворите, да поново прихватите (ране). Не смете да станете.
– Неким људима као да је дато само да пате целог живота...
– Мораш схватити да је то као игра између тебе и Бога. Патња је заправо Божја љубав према теби. И онда почињеш да проналазиш смисао у свакој патњи. Без Бога, све се завршава великим апсурдом. И најмања патња те обара с ногу. Више ништа не разумеш и стижеш до тачке где стављаш крај својим данима. Али са Богом је и највећа патња пуна смисла и увек је праћена радошћу. Никада не смеш заборавити да те Бог воли и испитује. Испитује те јер жели да ти нешто да. Али мораш да заслужиш дар, мораш се духовно уздићи на ниво где га можеш прихватити. На следећи ниво игре. У сваком случају, дар је много већи од патње кроз коју пролазиш да би га достигао.
Бог нам не може давати без препрека, јер би нас тада угушио својом љубављу, згњечио наше биће и не би нам дозволио да слободно процветамо. Када Бог воли, Он нас искушава као сребро у пећи. Јер жели да из нас извуче најчистију суштину.
- Шта треба да урадим да бих био срећан?
- Морамо ићи у потрагу за истинитом љубављу, тражити је свим силама. Немојмо тражити површно, већ се потпуно предајмо, свим људима и, кроз њих, Богу. И предајмо се до краја живота.
Права срећа постоји. И постоји овде на земљи. Она није ништа друго до пут којим идемо напред. Само у мери у којој знамо да дајемо, примаћемо. Јер Бог нас понекад мучи, али нас и награђује преко сваке мере. Он се игра са нама, подстиче нас да желимо више, да постанемо нешто више .
Срећа није датост, није лак добитак, није фосил који изненада падне на вас. Статична срећа би нас згњечила својом страшном досадом. Срећа се зарађује, стиче се сваког дана. То је стални успон, динамика која се стално прилагођава нашим потребама. 

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

# Блажен је онај ко је задобио трпљење, јер у трпљењу је нада (свети Јефрем Сиријац).
# Трпљење – кола за Царство Божије (свети Теофан Затворник).
# Ко нема трпљење, тај се, пошто је непромишљен, дружи са порочнима, троши време са клеветницима и лако скреће са истинитог пута (свети Јефрем Сиријац).
# Христос је са мном, кога да се бојим? Чак и да се таласи подигну на мене, и море, и гнев власти, све је то за мене безначајније од паучине. Јер свагда говорим: Господе! Нека буде воља Твоја; нека не буде то што хоће овај или онај, него што Ти хоћеш (свети Јован Златоуст).
# Без трпљења и храбрости нико не може да учини ни једно добро дело (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Веома је много оних који би хтели да се удостоје Царства – без напора, без подвига, без проливања зноја, али то је немогуће (свети Макарије Велики).
# Ученик неког великог старца био изложен телесној борби. Видећи његов труд старац му је рекао: “Ако хоћеш, помолићу се Богу да ти олакша борбу?” Ученик је одговорио: “Оче мој! Мада се мучим, видим у себи плод напора; боље се помоли Богу да ми да трпљење у борби”. Такав је онај ко заиста хоће да се спасе! (преподобни ава Доротеј).
# Велики угодник Божији Јован Колов је умолио Бога и био избављен од деловања похоте, услед чега је пребивао у ненарушивом спокојству. Тада је отишао неком старцу, веома опитном у духовном животу и испричао му шта се са њим догодило. Старац је одговорио: “Иди помоли се Богу да ти врати борбу, и ону скрушеност и смирење које си раније имао због своје борбе; јер помоћу тога душа напредује” (преподобни Пимен Велики).
# Немојмо се предавати смушености, унинију, малодушности и раслабљености када се у нама подигну свирепи таласи жеља и помисли, када ударе на нас као силни ветрови! Супротставимо се греху јер том ћемо борбом изградити живу веру у Бога и живо Богопознање (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Блажено је трпети зло, а чинити зло је – више него грешно; јер онај ко га трпи је наследник Христов, а ко га чини је – санаследник ђаволу (свети Нил Синајски).
# Храброшћу се задобија победа (свети Јован Лествичник).
# Веруј да је трпљење увреда и понижења веома корисно и спасоносно за душу (авва Исаија).
# После напора долази спокојство, мир Божији, који превазилази сваки ум. Баћушка отац Серафим је то назвао мирним устројством срца (свети Теофан Затворник).
# Буди спреман да се повинујеш вољи Божијој, било да је у питању смрт, или живот, или каква невоља, и да увек жељно и са вером очекујеш велика и страшна искушења која долазе на тебе, патње, муке, па и најгорчу смрт (авва Исаија).
# Оно што се са напором постиже, веома се цени и пажљиво чува, јер се душа изводи у одмор кад прође огањ и воду (Пс. 65,12), и тиме се испитује слобода (свети Теофан Затворник).
# Хришћани који са вером трпе невоље, увреде, болести и нападе лукавих демона, добијају мученичку славу (свети Макарије Велики).
# Онај ко није трпељив, није тврд на речима, и његова се дела ковитлају као лишће на ветру (свети Јефрем Сиријац).
# Демонска борба се у нама започиње на три главна начина: или због лењости, или због гордости, или због зависти демона (свети Јован Лествичник).
# Ко не трпи борбу и нападе, тај је постао пријатељ демона (свети Јован Лествичник).
# И не може бити да човек који благодари у несрећи страда. Душа се радује, попут мученика, добијајући венац (свети Јован Златоуст).
# Да бисмо примили понижења и окове за Христа – треба тога још и да се удостојимо (свети Јован Златоуст).
# Блажен је онај кога није оборила страст унинија, него је стекао савршено трпљење, због кога су сви свети задобили венце (свети Јефрем Сиријац).
# Овај век је – век трпљења, а онај – век утехе (Древни монашки устави).
# Дом душе је –трпљење, јер она живи у њему; храна душе је – смирење, јер се она храни њиме.
# Хранећи се светом храном смирења, душа може да пребива у светом дому трпљења. Када пак те хране понестане, она излази из дома трпљења. Као вихор понесе је немир и кружи са њом. Као таласи у њој се подижу различите страсне помисли и осећања, потапају је у дубину неразумних и греховних размишљања, маштања, речи и поступака. Душа доспева у стање раслабљености, мрачног унинија, често се приближавајући понорима убиственог очајања и потпуног растројства. Желиш ли да непрестано пребиваш у светом дому трпљења? Онда треба да се снабдеш храном која је за то неопходна: задобиј и умножавај у себи смирене помисли и осећања (свети Игњатије Брјанчанинов).
# За трпљење, наоружај се смирењем и великодушношћу, који зависе од твоје слободне воље (Древни монашки устави).
# Трпељив човек храбро подноси сваку невољу, болест и страдање на које наиђе, и може да одоли сваком искушењу (свети Јефрем Сиријац).
# Где је Цар Христос, тамо је и теби, војниче, место (Древни монашки устави).
# Када се појаве демонске помисли претрпи, а потом се моли и уздај у Бога (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Трпељив човек је далеко од гнева, страна му је раздраженост, не бежи од понижења, не љути се када га вређају и радује се у невољама (свети Јефрем Сиријац).
# Непоколебљивост – то је један од првих квалитета војника, и земаљског и духовног. Ратници искусни у борби за обележје храбрости сматрају одважан напад на непријатељске линије, али за неупоредиво већу храброст сматрају – мирно стајање, са непоколебљивом чврстином, под ватром непријатељске артиљерије, онда када то захтева општи план војсковође. Такви војници су најпоузданији. На такве војнике се највише ослања наш Подвигоположник Исус Христос и овенчава их духовним венцима. Ово делање заповеда нам Дух Свети: Ако изађе на те дух силнога, место своје не остављај. Напротив, Он прекорева колебљиве војнике и објављује им да ће бити лишени духовних дарова: Синови Јефремови затежући и бацајући стреле окренуше се у дан рата... И одбаци Господ насеље Јосифово и племе Јефремово не изабра (Пс. 77,9,67). Од тога и ви страхујте; потрудите се да донесете плод, по речи Господњој: у трпљењу (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Трпељив човек достиже сваку врлину; а у коме нема трпљења, тај није способан да се испуни врлинама (свети Јефрем Сиријац).
# Онај ко поседује трпљење избавиће се од многих невоља (свети Јефрем Сиријац).
# Трпљење је мати храбрости; оно је слава живота праведних, који су, вежбајући се у трпљењу, задобијали благонаклоност Господњу (свети Јефрем Сиријац).
# Трпи Бога ради у овоме животу и твоја нада ће се оправдати (свети Јефрем Сиријац).
# Господ је управитељ света и свакога лица, поготово оних који му служе. Што год Он некоме пошаље, све је на спасење. Гајите веру у то и надом се надахњујте на трпљење (свети Теофан Затворник).
# Онај ко је трпељив – у споровима чува мир, приљежан је у посту, постојан у молитвама, беспрекоран у делима, у општежићу предусретљив, у сваком делу добар и успешан (свети Јефрем Сиријац).
# У човеку који ропће нема доброг расположења за послове, јер је роптање нераздвојно праћено лењошћу (свети Јефрем Сиријац).
# На земљи је више невоља него радости. И једно и друго шаље Бог, час да би пробудио из духовне успаваности, час да би пресекао неправде и грехе, час ради покајног очишћења, час ради уздизања покорности Богу, Који све уређује како би пружио повод да се покажу храброст, трпљење у славу Божију и друге узвишене врлине (свети Теофан Затворник).
# Роптање представља велику рану, саблазан за друштво, разорење љубави, прекид једномислија (свети Јефрем Сиријац).
# Роптање је непријатељ спокојства, пријатељ неспокојства, оно је лукаво и препредено (свети Јефрем Сиријац).
# Они који љубе Бога увек чувају одважно трпљење и никада не падају у очајање (свети Јефрем Сиријац).
# Онај ко заволи трпљење, избавља се од сујетних брига и проналази благодат код Сведржитеља Бога, како у овом тако и у будућем веку (свети Јефрем Сиријац).
# Непрестано пазећи на непријатеља, наоружај се трпљењем, које ће тебе ставити кацигу наде (свети Јефрем Сиријац).
# Са невољама које наилазе шта друго чинити, ако не – трпети? Утврдите се у мисли да ништа не бива без Бога и да стога све бива нама на корист. А до нас је да све што се догоди искористимо на прави начин. Само ако покажемо трпљење – то је већ добро држање пред Богом (свети Теофан Затворник).
# У борби са страстима, током напада, утврђуј се трпљењем (свети Јефрем Сиријац).
# Трпљење је спасоносно за душу, јер трпељив човек увек има на уму угађање Богу и сећање на Њега (свети Јефрем Сиријац).
# Блажен је онај ко себе примора да трпи страдања, јер се путем невоља улази у Царство Небеско (свети Јефрем Сиријац).
# Не падај у униније због напора, јер без напора нема врлине (свети Јефрем Сиријац).
# Они који се труде ради сујетног живота, настоје да некако повреде оне који се труде ради Бога, како не би имали разобличење у близини (свети Јефрем Сиријац).
# Трпљење треба да буде савршено, то јест треба издржати како доликује, да оно ни у чему не би било мањкаво. Савршенство трпљења је – трпети спокојно, чак и са радошћу, и благодарити Богу за околности које терају на трпљење, као за право и суштинско благо. Верујте да трпећи клевету узимате учешће у збору мученика и радујте се томе. Јер заиста је тако. А допуштајући тугу и самосажаљење, ви умањујете вредност онога што вам Господ пружа (свети Теофан Затворник).
# Неуморно се труди, како би избегао чамотињу, јер труд доноси животност као плод (свети Јефрем Сиријац).
# Не избегавај напоре, ако хоћеш да наследиш подвижнике који су напорима стекли бесмртно спокојство (свети Јефрем Сиријац).
# Блажен је онај ко је у делу Господњем постао налик храбром војнику, који успут подстиче лење и бодри малодушне (свети Јефрем Сиријац).
# ...Трпите. Трпљењем се задобија душа, као да се купује на лицитацији (свети Теофан Затворник).
# Лењог човека Господ ће одбацити у време Свога другог доласка, јер није марио за своје спасење и није донео плодове трпљења (свети Јефрем Сиријац).
# Буднога ће похвалити Господ, он ће угледати Сина Човечијег те ноћи од које ће задрхтати светови (свети Јефрем Сиријац).
# Они који љубе доконост – за живота су мртви; а праведници, који проводе ноћи у бдењима, живи су и после смрти (свети Јефрем Сиријац).
# Трпљење је пространа област. Не треба је тражити: она је свакоме под ногама и на плећима у довољној мери (свети Теофан Затворник).
# Душа трезвеног човека прима речи Божије као жедна земља кишу (свети Јефрем Сиријац).
# Ко избегава трпљење, тај бежи од спасења (Георгије Затворник).
# Ако се трпљење поколеба, ни друга врлина се неће одржати.
# Као што се трпљењем олакшава страдање, тако се без трпљења оно умножава (свети Тихон Задонски).
# Униније и тело исушује, и душу мори.
# Ми треба да се припремамо за подношење искушења и пре но што се оно појави, како бисмо се показали искуснима у тренутку његове појаве (авва Иперехије).
# Ако нам се догоди каква радост, треба да претпоставимо како ни туга није далеко; а ако нас задеси невоља, очекујмо да ће нам се и радост приближити. Узмимо на пример оне који плове морем. Када се на њих подигну силни ветрови и буре, они не губе наду да ће се спасити, него се супротстављају таласима очекујући да ће се море стишати. А када се стиша, очекују буру: и зато су увек на опрезу, како их изненадни ветар не би затекао неприпремљене и потопио их (свети Јефрем Сиријац).
# Молитва је ономе ко тугује исто што и захлађење током жеге (свети Тихон Задонски).
# Који претрпи до краја, тај ће се спасити (Мт. 10,22). А имамо ли шта да трпимо? Ту нико не оскудева. Свак има широко поприште трпљења; дакле и спасење нам је на дохват руке. Претрпи све до краја и бићеш спасен. Ипак, треба умети трпети; јер може се и трпети, а да се од тога нема никакве користи. Као прво, чувај свету веру и води беспрекоран живот по вери; сваки грех који се догоди одмах очишчћуј покајањем. Као друго, све што треба да претрпиш, примај као од руке Божије, имајући непрестано на уму да ништа не бива без воље Божије. Као треће, веруј да све што од Господа потиче, Он шаље на добро душама нашим, и искрено благодари Богу за све – и за невоље и за утехе. Као четврто, заволи патњу ради њене велике спасоносности и жуди за њом као за горким али исцељујућим пићем. Као пето, размишљај о томе да када се невоља појави не треба да је збациш као тесну одећу, него да претрпиш. Трпео хришћански или не – свакако ћеш морати да је претрпиш; онда је боље да је претрпиш хришћански. Роптање не избавља од невоље, само је отежава; а смирена покорност пред одлукама Промисла Божијег и спокојство олакшавају невоље. Као шесто, за себе сматрај да не заслужујеш тако благу невољу; јер када би Господ хтео да те подвргне правди, зар би такву невољу требало да ти пошаље? Као седмо, изнад свега се моли, и милостиви Господ ће ти дати чврстину духа, уз коју ће ти изгледати, док се други буду чудили твојим невољама, да заправо и немаш шта да претрпиш (свети Теофан Затворник).
# Ништа толико не може да развесели очајника и онога ко је измучен тугом срца, као сећање на Бога (свети Исидор Пелусиот).
# Наш Бог је свезнајући: сходно томе, Он чује сваки наш уздах, види сваку сузу коју пролијемо. Наш Бог је свемогућ: сходно томе, Он може да нас избави од сваког непријатеља, да нас ишчупа из чељусти саме смрти. Наш Бог је преблаг: сходно томе, Он хоће да се ми наслађујемо благостањем у овом животу, који нам је од Њега дарован. И ако нас при свему томе притиска било каква несрећа, то значи да је суд Божији сматра корисном и неопходном за нас.
# Ако ти Промисао шаље једну горку чашу за другом, тако да твоје срце почне да сумња у милосрђе Господње, онда сам себе упитај: «Може ли сунце икада остати без својих зрака, и може ли Бог-Љубав остати без икакве љубави?»
# Свако од нас је везан својим кругом обавеза – и према Цркви, и према власти, и према друштву, а неко, поврх тога, и према породици. Испуњавање ових обавеза је круг добрих дела која Господ од нас захтева. Али савесно испуњавање од нас захтева труд и трпљење, да не бисмо само добро започели, него и да наставимо и да доведемо до краја (свети Теофан Затворник).
# По томе познајемо да се Бог стара о нама, када несрећама и невољама лечи наше грехе (авва Серен).
# Бог не допушта искушења која превазилазе нашу снагу. Мајстор лако удара у кристални и стаклени суд, да се не би разбио, док сребрни и бакрени удара јако; тако се слабима допушта лако, а јакима теже искушење (свети Тихон Задонски).
# ...Кад ступиш у подвиг борбе са страстима како би угодио Богу, сматрај за себе да си распет на крсту и спокојно пребивај на њему, не запомажи и не отимај се, а нарочито одбаци сваку помисао да са њега сиђеш, све док не наступи час да и сам кажеш: Оче, у руке Твоје предајем дух мој (свети Теофан Затворник).
# Дани туге пролазе као и дани радости.
# Трпите и трпите! И још: будите спокојни! Утврдите се у вери да је све од Бога и да је све нама на добро, иако ми то јасно не видимо. Вера је и потребна за невидљиво, а за видљиво – шта ће вера?.. Сећајте се страдалника и тешите се њиховим трпљењем. Сећајте се гоњених и мучених и надахњујте се њиховим трпљењем (свети Теофан Затворник).
# Немојмо клонути духом када нас задесе несреће. Какве год те невоље биле, оне су бујица и облак који пролази. Коју год невољу да узмеш, свака има крај; на коју год несрећу да укажеш, она има границу (свети Јован Златоуст).
# Ко претрпи до краја, тај ће се спасити (Мт. 24,13). Али неће се спасити свако ко трпи, него само онај ко трпи на путу Господњем. Овај живот је намењен трпљењу, свак нешто трпи и трпеће све до краја. Али трпљење није од користи ако не бива ради Господа и ради Његовог светог Јеванђеља. Ступи на пут вере и јеванђелских заповести, па ће се поводи за трпљење умножити, али ће трпљење од тог тренутка почети да доноси венце, и оно, које је дотле било пусто, постаће плодоносно. Како нас заслепљује ђаво, кад као тешко и неиздржљиво представља само то трпљење, које се среће на путу добра, док оно које он сам налаже на служитеље страсти представља као лако и безначајно, мада је оно теже и жалосније од трпљења које подносе борци против страсти и ђавола! А ми смо слепи и не видимо то... Тако се мучимо, трпимо и малаксавамо због ђавола, на своју погибељ (свети Теофан).
# Све невоље које трпимо, подносимо по Божијој заповести (свети Василије Велики).
# Говорите: слава Богу за све! Слава Богу што нам шаље нешто да претрпимо, јер то је исто што и пружити прилику да се заслужи Царство Божије, које је обећано онима што трпе и спокојни су у трпљењу. Ако треба нешто да претрпите, претрпите, али придодајте томе и спокојство душе... Прво је од Бога, а друго од вас – тако ћете имати тачку додира са Господом (свети Теофан Затворник).

извор

Свети Михаил, Епископ синадски. Овај свети и умни јерарх посвети себе од детињства на службу Христу. Подвизаваше се заједно са светим Теофилактом Никомидијским. Једном у сушно време ова два светитеља својим молитвама низведоше обилан дажд на земљу. Због свог подвижничког и девственог живота од своје ране младости, би изабран и посвећен од патријарха Тарасија за епископа синадског. Участвовао на VII васељенском сабору. По жељи царевој ишао калифу Харун-ал-Рашиду да води преговоре о миру. У време злога Лава Јерменина свргнут са престола архијерејског због поштовања икона и послат у изгнанство, где у беди и сиромаштини сконча оставши до краја веран Православљу и 818. године пресели се у царство Христа Цара.

https://mitropolija.com/2025/06/05/prepodobni-mihajlo-ispovednik/

Ако муж и жена живе апсолутно мирно, нешто није у реду са њима, каже протојереј Владимир Герасименко, ректор Богојављенске цркве. Он учи своје парохијане да слушају једни друге.

— Свети Петар и Февронија се сматрају заштитницима породице. Шта нас учи њихова историја?

— Кнез се заљубио у једну обичну грађанку и чак се одрекао престола због ње. Људи то нису разумели и истерали су Петра из града. Када је пар остарио, положили су монашке завете и молили се да умру у истом часу. И тако се и догодило. Ова прича је стварна, није измишљена, она нам даје наду да је јака љубав могућа. Она ће превазићи све препреке. Као што је речено у Посланици Коринћанима , „љубав дуго трпи, добра је, не тражи своје, не раздражује се, не мисли зло...“ Али желим да нагласим: нико нас ничему не учи на силу. Ако човек жели нешто да чује, доћи ће у цркву и помолиће се. И Господ ће му одговорити.

— Шта је љубав на језику вере?

- Љубав је жртва, и то све говори. Да бисте је сачували, морате стално попуштати. Наравно, питаћете ко би то требало да уради? Ја бих одговорио: онај који воли. Или мушкарац, јер је јачи.

— Јесте ли видели мушкарца који попушта?

- Наравно! Видим их међу нашим парохијанима. Чак ћу рећи и више, мушкарци чешће попуштају. Зашто сам тако сигуран? Када сам имао 10 година, заљубио сам се у девојку. Баш сам желео да знам шта мисли о мени. Тада сам одлучио: завршићу школу, факултет и направити уређај који ће читати мисли људи. Нисам завршио факултет, али ми је Бог дао уређај. Ово је исповест. Људи ми сами причају о свом животу.

— Када у православној породици дође до неслоге, супружници се често одлазе код духовног оца, а не код психолога. Али неко би могао бити изненађен: како свештеник може дати савете о породичном животу ако није стручњак?

— Имамо искуства. У свештенству сам 22 године, за то време сам разговарао са хиљадама људи. Када вам се прича о ситуацијама са различитих страна, можете да анализирате и извучете закључке. Осим тога, завршио сам богословију, где смо учили психологију. А имам и психолога у својој парохији, код њега шаљем жене. Заиста, постоје питања која ја као свештеник не могу да решим. Највише што могу да урадим јесте да се помолим и причестим. У сваком случају, разговори често много пружају. Већ сам помирио неколико десетина породица, све су биле на ивици развода. Иначе, када дође до сукоба, прва је жена која ми се обрати. Ретко се дешава да мушкарац затражи помоћ.

- Гордост?

- Апсолутно тачно. Један од најстрашнијих грехова јесте кривац за све. Али ја кажем жени: „Позови мужа, разговараћемо о времену.“ И онда се све деси само од себе.

— Хајде да моделирамо неколико ситуација да бисмо разумели шта саветујете паровима. Рецимо да се жена жали да је њен муж стално на послу и да јој обраћа мало пажње. А муж је љут јер га она „излуђује“.

— Пре свега, питаћу, када је пар последњи пут био на одмору? Предлажем таквим породицама да оду на море. Без деце, само њих двоје. То је одлична терапија! Треба заборавити на све, пливати, ићи у музеје. У свакодневној рутини заиста мало пажње посвећујемо једни другима, то треба контролисати. И чути вољену особу када каже да се осећа непријатно.

— Прихваћено. Друга ситуација: муж забрањује рад, захтева да жена кува и чисти. Укратко, жели типичну чуварку огњишта. Жена је модерна, потребна јој је самореализација и, наравно, протестује.

— У овом случају бих предложио да послушате жену. Ово није домен цркве, ово је моје лично мишљење засновано на мојим запажањима. Овде је све једноставно: жена неће моћи стално да седи код куће, пре или касније ће полудети. И, као резултат тога, испразниће се на мужу. Такав брак неће дуго трајати.

— Трећи случај је најнепријатнији, али прилично чест. Рецимо да је жена запала у такозвани верски секташки дух: престала је да обраћа пажњу на своју породицу. Муж диже узбуну — иду ка разводу.

— Да, ово је заиста уобичајена ситуација. У таквим породицама владају страшне неслоге. Али свака прича је веома индивидуална, па је препоручљиво разговарати са обема странама. Подржала бих мужа чисто као људско биће, он не може бити остављен сам у таквој ситуацији. А жени бих саветовала да се обрати добром свештенику или психологу. Истовремено, нико јој не може забранити да иде у цркву, јер постоји канонско правило: ако хришћанин не присуствује службама три недеље заредом, бива искључен из цркве. Генерално, не могу да дајем савете тек тако, а да не познајем ситуацију.

— Како религија одговара на питање ко је газда у породици?

- Сва питања треба решавати заједно, али муж је тај који мора да донесе исправну одлуку. Другим речима, ја сам за демократију. Деспотски муж није глава породице, већ велика несрећа. Апостол Павле је рекао: „Жена нека се боји мужа свога.“ Али то не значи да треба да дрхти од погледа на мужа свога. Ове речи треба тумачити на следећи начин: жена треба да буде верна мужу своме до краја својих дана. И муж ће волети своју жену као самога себе.

— Може ли се издаја опростити?

— Мислим да може. Такве породице су ми се обраћале за савет, препоручио сам им да опросте кад год је то могуће. Зашто? Мислим да не постоје идеални бракови у којима сте стално срећни. Можда постоје, али ја не знам ниједан.

— Од чега се састоји породична срећа?

— Три стуба — љубав, флексибилност, жртва. А важно је и имати заједничка интересовања. 

— Саветују да се породични живот започне венчањем. Али ово је озбиљан корак, зашто не сачекати неколико година да се веза тестира?

— Зашто не сачекати? Сачекајте! На пример, ја не венчавам много парова. Ствар је у томе што се у цркви све тајне обављају по вери. Ако један од супружника не види сврху у томе, зашто онда? Људи се венчавају да би били са Господом. Али то не значи да без Свете Тајне брак није благословен. На крају крајева, потписујете се у присуству два сведока - овај ритуал се одвија од давнина. Верује се да на тај начин потврђујете своју везу пред Богом, кажете да сте спремни да преузмете одговорност једно за друго. И можете се венчати одмах, или после 20 година. 

— Да ли је развод грех?

- Да. За две деценије рукоположења, благословио сам развод само два пута - у оба случаја муж је тукао жену. Развод је благословен и ако је један од супружника преварио.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Циљ наше промене није да седимо, да се обесхрабримо, да паднемо у меланхолију. Не, циљ је да у нама буде радости. Неко би могао да пита: „У реду, али да ли нам Свети Порфирије каже да се не трудимо?“. Не, наравно, управо супротно! Али ово треба да буде аскеза која садржи љубав која доноси радост. На пример: спортиста који се бави професионалним спортом - знате ли колико радости добија од спорта којим се бави, од тренинга који обавља, од резултата и, на крају крајева, од целог пута који пређе? Међутим, да би стигао тамо, знате ли каква је лишавања претрпео? Какав режим има? Он рано иде на спавање, не једе ништа, не остаје будан до касно, не пије алкохол... Да ли пати радећи све ово? Не, он се радује! То му доноси радост. Дакле, видимо спој труда и радости. Једно не искључује друго.

Свети Порфирије нам даје још један пример: Замислите, каже он, да у једном селу живи младић који воли девојку. Лудо је заљубљен у њу. Али ова девојка, која је срж његове душе, живи у веома удаљеном селу. Да би стигао до ње, мора да се попне на планину, сиђе са друге стране, па се поново попне, па поново сиђе. Зар неће успут нагазити на камење? Зар га гране неће огребати? Зар се неће поквасити у пљуску док иде својој љубави? Мислите ли да је све ово важно заљубљеном? Њега није брига ни за шта! Ни за шта! Ако је заљубљен, може да оде одавде, оде до луке, укрца се на брод и следећег дана путује возом десет сати да би стигао на жељени циљ. И неће марити ни за шта. Чак ће заборавити и да једе. А ако му љубав угасне, онда му све изгледа досадно. Исто важи и за духовни живот. Наравно, ја се подвизавам, али ти подвизнички напори садрже радост, садрже наду. И завршићу нечим што је старац рекао, а што бисмо назвали „исцелитељским предлозима“: „Посветите се тропарима и канонима, божанској служби, божанској љубави. Све свете књиге наше Цркве – Часослов, Псалтир, Минеј – садрже речи љубави према Христу. Читајте их често, радујте се, испуњавајте се духовном радошћу.“ Предајте се овом труду са чежњом у души, на тих, тајанствен начин, иако не разумете. Старац Порфирије је то много истицао – говорио је да када одлучите да нешто урадите у свом животу, морате да одлучите, а затим да заборавите. Немојте никоме рећи, чак и сами не размишљате стално о томе. На пример, кажете: „Почињем дијету у понедељак“. И то свуда објављујете. Када једете, осећате кајање и кажете за столом: „Почињем у понедељак!“ Али никада не почнете. Никада! Јер сваки пут када дате такву изјаву, каже Свети Порфирије, „противник“ у вама то чује, то јест, тај други унутрашњи глас о коме смо раније говорили, који вам поставља препреке на путу. Стога, сваки пут када желимо да нешто променимо у свом животу, морамо знати да ће нам наш ум, то јест наше друго „ја“, представити хиљаде потпуно логичних оправдања, са јаким аргументима у нама, како не бисмо направили промену. Да се не променимо. Да не дозволимо нешто ново у нашем животу. Зато Свети Порфирије каже да постоји тајна у духовном животу: када желите да направите промене, када донесете одлуку, немојте је изјављивати. Ни ви сами не би требало ни да се тога сећате. Посебно у вези са чудима, он је то веома снажно нагласио. Често кажемо Богу: „Узми ово од мене“; „Дај ми ово“; „Поправи ово у мом животу.“ Реците то једном и онда заборавите. Чудо и промена долазе када их најмање очекујете. Запамтите ово: када их не очекујете. Ако их стално очекујете, оне се претварају у анксиозност, у опсесију, а то блокира сам процес промене. Ако вам сада кажем, овде где смо се окупили, да у року од три минута сви морају да се опусте, нико се неће опустити. Апсолутно нико. Јер простор, време и чињеница да се то „мора“ десити неће то дозволити. Али ако се само природно опустите, то ће се десити. Људи који пате од несанице - један део проблема је неурофизиолошки, повезан са физиологијом мозга и нервног система. Али постоји и други део који је повезан са дубљим менталним процесима. Када кажете себи: „Желим да спавам, треба ми спавање, сада идем у кревет да спавам“ - време пролази, али ви не заспите. И када сваке ноћи себи понављате - „Морам да спавам вечерас“, и даље нећете заспати. Међутим, ако то заборавите, ако усмерите пажњу на нешто друго, онда ћете заспати. Заспаћете ако само радите нешто друго. А посебно ако почнете да изговарате Исусову молитву - одмах заспите. Не знам зашто, али чим дође време за молитву, почињеш да тонеш у сан. То је невероватна ствар! Можеш да гледаш ТВ Можете постити десет сати, а да се не наспавате, бити будни као сова. Али чим узмете молитвеник, одмах почнете да зевате. То вас успава. Исто се дешава и са другим стварима. Можете провести цео дан, а да ништа не једете, а да то не прави разлику. Али када почнете да постите, одједном осетите вртоглавицу, слабост. Кажете: „Не могу, онесвестићу се, колена ми неће држати!“ А онда можете отићи у салон лепоте и придржавати се неке изузетно исцрпљујуће дијете! Али ако је у питању пост Цркве – ох, како тешко изгледа! А у ствари, није ништа посебно. Само одједном делује неподношљиво! Али када то радите добровољно, са радошћу, не осећате то као терет. Када вам Црква каже – „Постите!“, ви одговарате: „Не могу, тешко је!“ Све зависи од мотивације, разумете? У једном случају, ваша мотивација је да обликујете своје тело, да постанете лепши, да смршате, да се промените. Не знам како то тачно зову. А у другом случају, циљ је сусрет са Христом - и ту почињете да наилазите на тешкоће. Важно је шта радите и са којом сврхом то радите. Циљ је да живите, да учите, да се молите, да идете напред у љубави - у љубави према Христу, у љубави према Цркви. У ствари, каже Свети Порфирије, морате оставити своје слабости, а да их не претворите у оружје супротног духовног принципа који вас вуче надоле, угњетава и испуњава тугом. Ако гледате у своје недостатке, они ће вас растужити. Не треба да чините очајничке напоре да се ослободите њих. Борите се са једноставношћу, са нежношћу, без насиља над собом, без анксиозности, каже Свети Порфирије. Немојте рећи: „Сада ћу се напрезати да се боље молим, да стекнем љубав, да постанем добар човек.“ Ако то тако кажете, нећете постати добри. То се неће десити. То ће се десити само од себе, појавиће се природно у нашим животима. Љубав и духовна нежност ће вам доћи у сусрет. Човек се често пита: „Зашто немам духовну нежност? Зашто не могу истински да се молим?“ Али то ће доћи само од себе, пронаћи ће вас.

Отац Јефрем Катунакијски каже да вас Божја благодат може пронаћи било где. Свуда! На послу, у кухињи, у башти, док лежите, док возите ауто – не знате где вас Божја благодат може посетити. А шта значи Божја благодат? То значи неописиву радост у вама, дубок унутрашњи мир, слаткоћу. То значи да у свом срцу осећате потребу за хвалом, захвалношћу – па чак и сузе теку. Осећате да, ако ово потраје дуго, ваше срце ће пући. То је оно што називамо духовном нежношћу. Отац Јефрем каже да то може трајати од једног минута до три, понекад чак и један или два сата. Не знамо када ће се то догодити. И не знамо где ће нас пронаћи. Не увек током молитве. Божја благодат може доћи и током шетње. Отац Јефрем каже нешто шокантно – да чак и у тоалету, Божја благодат може да вас пронађе. Да, сам отац Јефрем то каже. Човек то прочита и изненади се, али је то рекао. Овај велики молитвеник, овај орао духа, каже: „Свуда, свуда!“ Ако прочитате дивну књигу проф. Георгија Курсалакиса, Старца Јефрема Катунакијског, видећете да у њој постоје два поглавља посвећена Божјој благодати. Тамо је све то објашњено на веома једноставан начин. Видећете да човек не мора да се напреже и пати да би постао добар.

Свети Порфирије каже да ако се претерано упрежете и форсирате, изазваћете обрнуту реакцију. Ствари ће бити горе. Све треба радити са мекоћом, са једноставношћу, природно и слободно. Не треба говорити ни: „Боже, избави ме од овога!“. На пример, од беса или туге. Није добро молити се или чак стално размишљати о нашој специфичној слабости. Јер се тада нешто дешава у души и још се више заплићемо у њу. Погледајте колико је мистериозна духовна борба! Често тражимо методе и технике, али прави пут је много једноставнији. Погледајте колико нам тајни открива и даје Свети Порфирије! Он каже: „Не именујте своје страсти током молитве“. Једноставно реците: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“. Христос зна. Препустите све Њему. Не распирујте своју таму, своје ране у себи. Јер – каже светац – када се у њих удубите, оне вас још више обавијају и стежу. Ако паничите, не покушавајте да се у том тренутку молите, јер ће то само појачати панику. Једноставно реците: „Господе Исусе Христе, ослободи ме!“. То све говори. Христос зна шта да ради. Овде се такође каже да ако журите да силом превазиђете слабост, она ће вас још чвршће стиснути и нећете успети. Стога Свети Порфирије наглашава: Тама коју носимо у себи може се преобразити и постати светлост – благодаћу Христовом. Међутим, то се не дешава насилним наметањем себи, кроз психолошку присилу, кроз анксиозност и бригу: „Када ћу оздравити? Када ће ствари кренути на боље? Када ће Бог скинути овај терет са мене?“ Све се дешава природно када се обраћамо Христу, када се молимо, када учествујемо у тајни божанске евхаристије, исповедамо се, трудимо се у свакодневном животу да примењујемо заповести Христове – према нашим снагама, колико год можемо, са једноставношћу и у тишини. И тада ће се преображај догодити у нама – полако, постепено, корак по корак. Да ли сте приметили да код неких операција и рана хирургу није дозвољено да их зашије? То је забрањено. Шта он тада ради? Оставља рану отворену. И она почиње да се затвара изнутра, избацујући све своје нечистоће. Избацује, избацује, све излази на површину, док се коначно рана потпуно не затвори и све нечистоће не избаце. Управо се то дешава са душом, каже Свети Порфирије. Изнутра почиње да се испуњава Христом, испуњава се, испуњава се... и постепено избацује страсти, избацује таму. И коначно је потпуно исцељена, постаје светла и чиста. Такође не треба заборавити да исцељење не значи увек потпуни нестанак спољашњих проблема. Често мислимо да исцељење значи да наши симптоми потпуно нестају. Али то није увек случај. Понекад исцељење по Богу, по Христу, значи нешто много дубље... То значи да ми Бог даје просветљење, даје ми снагу, даје ми Светог Духа и благодат. И тако учим да живим са својим проблемима. Учим да идем напред са својим ранама. Учим да носим свој крст, а да ме не паралише, а да ме не угњетава, а да ме не уништава. Другим речима, исцељење често значи учење управљања својом унутрашњом тамом. Да управљам њоме, јер, будимо реални – није увек лако да се ствари у нашим животима промене. Не можемо променити родитеље које смо имали. Не можемо променити детињство које смо живели. Не можемо променити ране које смо задобили. Није увек могуће избрисати их. Али је могуће – уз Христову благодат, уз Његово присуство – научити да се носимо са свим овим. Тако добро да се чини као да то више не носимо у себи. Долазимо до тачке у којој се тако добро носимо да заборављамо све те ране. Оне постоје – а истовремено не постоје. Зато што је Божја милост дошла и научили смо да управљамо својом стварношћу – својим страховима, својим стрепњама, својим несигурностима, ранама и траумама које носимо.

о.Хараламбос Пападопулос

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Зашто поновљене информације престају да задовољавају човека и он тражи нешто ново? Зато што новина сензација изазива осећај интересовања, што помаже да се пажња концентрише на дати предмет или догађај. Ова интеракција човека са предметом сазнања укључује емоционална искуства која дају осећај одређеног задовољства; када се исти утисци понављају, креативна перцепција слаби - она је, такорећи, обавила свој посао - и тада остају механизми памћења: меморисање и присећање. Семантско декодирање симбола речи такође слаби: семантика као да се крије испод љуштуре фонетско-графичке структуре речи. Као што човек пребацује свој рад на машину, тако и креативно-емоционално памћење пребацује рад на речи на механичко памћење, у коме постоји нешто инертно и умртвљујуће. Наравно, страни смо примитивном биологизму, али ипак је могуће повући одређену паралелу, барем као поређење између процеса људског тела и душе. Човеку је потребан осећај глади да би осетио задовољство од хране, и да би његов организам асимиловао храну као грађевински материјал за тело. Човек са пуним стомаком губи природни укус за храну; а стално преједање не дозвољава да се храна правилно преради и асимилира, она се таложи као масни баласт. Здрав организам треба да осети барем благи осећај глади; презасићеност је већ абнормално стање. Птица даје својим птићима строго дефинисану количину хране; ако да птићу колико год жели, оно може да се разболи и угине. Често су животиње у заточеништву угинуле зато што су их људи прехранили. Храна за душу је информација коју човек добија; и овде нема ограничења, не узимају се у обзир никакве норме, иако су снага и способности душе далеко од неограничених. Стога, душа постаје неспособна да правилно асимилира информације, емоционално и семантички перципира реч; то постаје својство механичког памћења, а за креативно памћење таква несварена реч се претвара у шљаку.
Не користимо увек правилно појам здравља. Човек се угојио, и за њега кажу: како се угојио; у ствари, није се угојио, већ је само оптеретио своје тело вишком килограма. Гојазност је врста болести где је поремећен правилан метаболизам, сви унутрашњи органи пате и човеков живот се скраћује за неколико година, и уместо да кажу: човек је уништио своје здравље вишком хране и лењошћу, кажу: „Угојио се“.
Исто се дешава и са умом особе чије је механичко памћење преразвијено. У Енглеској је у прошлом веку човек са невероватним даром демонстрирао своје памћење на сцени - могао је да запамти огромну количину информација. Научио је напамет Енциклопедију Британику и могао је да чита све њене чланке, као да ментално окреће страницу по страницу. А истовремено, овај човек је имао притупљење менталних способности: био је збуњен када је морао да процени непосредне ситуације или да ступи у комуникацију са странцем, затим се збуњивао и није могао да настави једноставан разговор. Психолог Лурје је описао сличан случај. Посматрао је једног новинара који је имао феноменално памћење - знао је напамет стотине бројева телефона и могао је, након што је прочитао новине, да их понови. Истовремено, није могао да се уздигне изнад извештаја о уличним инцидентима и само се надао да ће се његов таленат открити у будућности.
Александар Блок описује свој сусрет са младићем чија се љубав према поезији претворила у неку врсту маније. Имао је огроман број песама у сећању, али када је Блоку прочитао неколико својих песама, овај је у њима видео потпуну просечност и само препевао туђе речи. Маса информација као да је срушила његове сопствене креативне моћи. Могао је да се храни само соковима туђег корења, попут имеле, прилепљене за дебло, а сам није могао ништа да створи.
Данас се, особа која је усвојила спољашње знање, а није га обрадила, често назива учењаком и интелигентном особом. Али у ствари, она није ништа научила и није постала ништа паметнија. Још више греше они који, проводећи сате испред телевизора, говоре: „Морамо знати шта се дешава у свету, иначе ћемо се претворити у незналице и дивљаке. Али у ствари, ови „телевизијски зависници“ не знају ништа корисно, живе у позоришту, које је постало њихов дом; губе способност да критички сагледају информације које примају и да уопште креативно размишљају; емоционално губе осећај љубави и саосећања. Добили су рафинисану храну, која у великим количинама трује тело; људска осећања су из њих исцеђена. Као глува особа, престају да чују тихе звуке флауте, а буде се тек уз гласне ударце бубња, наиме, слике концентрисаних страсти, секса и убиства. И кажу: „Морамо гледати телевизију да бисмо били културни људи.“
Свети Дионисије Ареопагит и други древни оци су приказивали окретање ка Богу као пут: прво од спољашњег ка себи, а затим од себе ка Богу. Без отрезњења од страсти и спољашњих утисака, без повратка себи, свом срцу, препознавања себе као индивидуе, схватања свог унутрашњег живота, друга фаза духовног пута – окретање ка Богу кроз молитву – је немогућа. Свети Оци су у синајском теофанији улазак пророка Мојсија у таму видели као слику одрицања од световних знања и појмова, као доказ да човек не може да позна Бога сопственим напорима. Та тама је смирење душе и скидање спољашњег знања. Тек после ње долази Светлост Богојављења и познање највиших, вечних истина. Тама је окруживала свештени врх Синаја, ноћ је претходила Преображењу Таворском – то је визуелна слика речи које је апостол Петар рекао Христу: „... ево, ми смо оставили све и идемо за Тобом.“
Да бисте напунили посуду драгоценим смирном, прво морате излити све што је у њој. Да бисте обратили своју душу Богу у молитви, морате укротити своје страсти, растерати облаке мисли, очистити свој ум не само од греха, већ и од непотребног. Да бисте били хришћанин, морате у својој души дати места Духу. Када домаћин позове на оброк особу која му је посебно поштована и вољена, он оставља слободно место за столом које се нико не усуђује да заузме. Призивамо Господа, призивамо Га да дође к нама, али не остављамо Му слободно место у нашим душама – све су оне заузете и испуњене земаљским стварима. Наша молитва: „...Дођи и усели се у нас“ испоставља се лажном.
Овде говоримо о строгој контроли над примљеним информацијама, не као одобрење незнања, већ као хијерархију вредности. Потребе духа треба да буду изнад свега, затим душа, па тек онда тело. У нашем случају, ова пирамида је обично обрнута.
Људи који су засићени животом имају туп и уморан изглед; као да су све искусили, а ништа нису пронашли. Напротив, код оних који воде духовни живот остало је нешто детињасто и спонтано; то кажу они који су дошли у контакт са њима. Детињастост је способност да се свет изненади, да се познато, оно што нас окружује, доживљава као ново. Ако човек ограничи проток информација, онда ће наставити тај живи осећај свог детињства.
Живот хришћана постаје све оскуднији, празнији и површнији. Престају да емотивно доживљавају догађаје садржане у ритмовима црквеног живота, губе радост празника и покајну тугу постова. Испунили су своје душе земаљским сликама, а то је њихов живот обојило у сиво.
Човек стиче снагу не од тога колико једе, већ од онога што тело асимилира из хране - остатак се претвара у шљаку која се таложи у људском телу. Информација сама по себи не чини човека зналачким или мудрим. У ствари, човеково знање је информација обрађена кроз семантичко и емоционално памћење. Прекомерне и бесмислене информације га потискују. Када су вајара Фидију питали како ствара своја дела, он је одговорио: „Узимам мермер и одсецам све непотребно.“ Стога, кроз вољни филтер знања, можемо постићи истинско знање; ограничавајући активност душе, која се дегенерише у механичко памћење и интензитет страсти, можемо отворити свет духовног знања као почетак вечног живота.

архимандрит Рафаил Карелин

извор