У нашем брзом и непредвидивом времену, када се вредности мењају вртоглавом брзином, а индивидуализам се уздиже у култ, институција породице можда пролази кроз један од најтежих периода у својој историји. Шта је породица за савременог човека? Основа за самоостварење, друштвени уговор или нешто више, са дубоким светим значењем? Често говоримо о кризи породице, о тешкоћама у изградњи односа, али ретко размишљамо о томе какав треба да буде наш став према овом највећем дару и шта он заиста јесте . Хајде да се удубимо у ову тему, ослањајући се на мудрост Православне цркве, њених светих отаца, теолога и савремених психолога, како бисмо пронашли смернице у овом бурном океану савременог живота.

Породица је прва школа љубави, жртве, опроштаја. То је место где човек учи да буде свој и да се даје другима. Хиљадама година породица је била камен темељац друштва, основа његове стабилности и гаранција наставка породице. Међутим, данас се ситуација променила. Млади људи одлажу брак, преферирајући отворене везе или усамљеност. Разводи су постали уобичајени. Деца се доживљавају као терет, а не као благослов. Који је разлог за такву промену? Можда смо изгубили исправно разумевање шта је породица и која је њена права сврха.

Покушаћемо да идентификујемо проблеме, али и да понудимо решења, показујући како Црква верује да породица треба да изгледа и како се наше савремене идеје разликују од овог идеала. Тражићемо одговоре како бисмо повратили истински став према овој светој заједници.

За Православну цркву, породица није само друштвена јединица или место за задовољавање личних потреба. Она је нешто много дубље, узвишеније и светије. Свети оци називају породицу „малом црквом “. То значи да је она позвана да буде место где се Божанска љубав пројављује и остварује, где чланови породице духовно расту, спасавају се и освећују.

Темељ православне породице је Тајна брака (венчања), која се обавља у Цркви. Ово није само формалност или лепа церемонија, већ стварно дејство Божје благодати, које сједињује двоје људи у једну целину – „једно тело“ (Матеј 19:6). Сврха ове Тајне није само благослов за физички наставак породице, већ пре свега освећење сједињења за заједнички духовни подвиг.

„Брак је велика тајна, јер је слика самог Христа и Цркве. То је почетак, темељ и корен свега што је добро у животу човека“, учи нас Свети Јован Златоусти у својим „Беседама на Књигу постања“ (Беседа XLI).

Златоуст наглашава да је црквени брак пут ка освећењу и спасењу, а не само телесна заједница. Супружници не живе само заједно, већ учествују у делу међусобног спасења.

Православно схватање љубави у браку значајно се разликује од секуларног. То није само страствена љубав (ерос) или пријатељска наклоност (филија), већ пре свега агапе-љубав – жртвена, несебична, самоодрицајућа, усмерена на добро другога, а не на своје. То је љубав, која „је стрпљива и благотворна, не завиди, не хвали се, не надима се, не понаша се грубо, не тражи своје, не раздражује се, не памти неправду, не радује се безакоњу, а радује се истини; све сноси, свему верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје“ (1. Кор. 13:4-8).

Знаменити богослов протојереј Александар Шмеман пише у својој књизи „Основи хришћанског живота“: „Брак, према учењу Цркве, је пут ка Царству Божијем, а не само начин људског постојања. То је пут на којем двоје људи, волећи једно друго, жртвују себе зарад другог, претварајући свој живот у вечни дар.“

Ова жртва постаје камен темељац истинског породичног живота.

Породица у православљу је школа врлина. Овде се негују стрпљење, смирење, способност опроштаја и милосрђе. Брак није рај на земљи, већ духовна лабораторија где се душа преображава кроз рад и борбу са сопственим егоизмом.

Свети Теофан Затворник је у својим писмима често истицао важност духовног рада у породици: „Супружници треба да буду учитељи и помоћници једно другом на путу спасења, а не препрека. Ако свако тежи Богу, онда ће њихов савез бити благословен и јак“ („Писма о духовном животу“).

Деца, у овом контексту, су највећи благослов и одговорност. Она нису препрека самоостварењу, већ, напротив, дар од Бога, кроз чије васпитање и сами родитељи духовно расту, учећи се безусловној љубави и жртви.

Нажалост, савремени ставови према породици су често далеко од описаног идеала. Живимо у ери којом доминирају секуларни и конзумеристички погледи, мењајући саму суштину брака и породичних односа.

Један од главних проблема је претерани индивидуализам. Савремени човек је све више усмерен на себе, своје жеље, потребе и „самоостварење“. У том контексту, породица се често доживљава као средство за постизање личне удобности и среће, а не као простор за жртвено служење и духовни раст. Ако партнер престане да задовољава моје потребе, постаје „незгодан“ и лако заменљив.

Православни психолог Дмитриј Авдејев је често истицао овај проблем у својим предавањима и књигама: „Многи млади људи приступају браку са конзумеристичке позиције: шта ћу добити од свог партнера? А не са хришћанске позиције: шта могу да дам? Као резултат тога, при најмањој тешкоћи, када се очекивања не испуне, породица се распада, јер није положен темељ жртвене љубави“ („Породица: Радост и бол“).

Данас постоји тенденција да се брак одложи или потпуно одбије. Млади се плаше одговорности, везаности и ограничења која, како мисле, породица намеће. Уместо да оснују породицу, многи више воле „пробне“ кохабитације, лишене благодати Свете тајне и праве одговорности.

Митрополит Антоније Сурошки, који је дубоко разумео проблеме савременог човека, рекао је: „Живимо у свету у коме се људи плаше обавеза. Желе слободу, али не разумеју да је права слобода слобода да воле, слобода да буду одговорни за другог. Без обавеза нема дубине, нема праве љубави“ (Брак и породица).

Модерна култура, презасићена романтичним филмовима и поп музиком, ствара искривљену представу о љубави као стално цветајућем ватромету емоција. Када те емоције избледе, људи погрешно верују да је „љубав прошла“ и траже нове сензације. Истовремено, заборављају да права љубав нису само осећања, већ и воља, одлука, свакодневни рад, стрпљење и опроштај. Срећа се поистовећује са одсуством проблема и максималним задовољством.

Психолог Људмила Петрановска, иако није искључиво православни психолог, њена запажања о породичним кризама су у складу са православном визијом: „Људи често траже срећу споља, у партнеру, у околностима, уместо да је граде у себи. А када наиђу на неизбежне тешкоће, верују да су погрешили у свом избору или да не заслужују срећу. Али срећа у браку није дар, то је заједнички, свакодневни, понекад напоран рад“ („Тајна подршка: везаност у животу детета“).

Одступање од вере и духовних традиција лишава породицу њеног главног значења и ослонца. Без Бога, породица постаје крхка, рањива на спољашње утицаје и унутрашње сукобе. Губи своју свету компоненту и претвара се у погодну или незгодну заједницу две независне индивидуе.

Старац Пајсије Атонски је више пута наглашавао: „Ако у породици нема Христа, нема молитве, нема поверења у Бога, онда је таква породица осуђена на распад. Само Божја благодат може да ојача и сачува супружнике у јединству и љубави“ („Речи. Том IV. Породични живот“).

Јаз између идеала и стварности је очигледан и болан. Али то није разлог за очајање. Православље увек нуди пут ка исцељењу и препороду. Како ми, савремени људи, можемо да вратимо правилан однос према породици?

Први и најважнији корак је повратак Христа у центар нашег породичног живота. То не значи само одлазак у цркву на празнике, већ активно учешће у црквеним тајнама, заједничку молитву, читање Јеванђеља и труд да се живи по Божјим заповестима.

Архимандрит Јован (Крестјанкин), један од најпоштованијих стараца 20. века, рекао је: „Почните и завршите свој дан молитвом. Молите се заједно, пре оброка, пре спавања. Нека Христос увек буде невидљиво присутан међу вама, тада ће ваша породица бити јака и благословена“ („Приручник за супружнике“).

Изградња јаке породице је стални духовни рад. То је борба са сопственим егоизмом, гордошћу и огорченошћу. То је способност да се опрости, да се трпи, да се попушта, да се види лик Божји у ближњем.

Свети Лука (Војно-Јасенецки), лекар и архиепископ, наглашавао је: „Љубав не долази сама од себе и не живи без труда. Она захтева стални рад душе, самоодрицање и жртву. Само таква љубав је способна да створи истинску, неуништиву породицу“ („Дух, душа и тело“).

За ово вам је потребно:

• Понизност – признање сопствене слабости и спремност да се прихвате недостаци партнера.
• Стрпљење – спремност за заједничко превазилажење тешкоћа и искушења.
• Опроштај – способност да се ослободите негодовања и започнете све испочетка.
• Молитва – свакодневни апел Богу за помоћ и подршку.

Значај свесне припреме за брак не може се преценити. То укључује не само предбрачне разговоре са свештеником, већ и самостално проучавање православног учења о породици, читање духовне литературе и комуникацију са искусним брачним паровима. Млади људи треба да схвате да не улазе у лаку авантуру, већ у озбиљну, одговорну и свештену заједницу.

Протојереј Димитриј Смирнов , познат по својој директности у породичним питањима, више пута је позивао на озбиљне припреме: „Пре него што се венчају, младић и девојка треба да се упознају не само споља, већ и духовно. Треба да буду спремни на тешкоће, треба да схвате да је брак крст који носе двоје људи, и тек тада постаје спасоносни крст“ (из серије проповеди „На путу ка браку“).

Деца су највећи благослов и гаранција наставка породичне лозе, као и прилика родитељима да покажу безусловну љубав. Васпитање деце у православној вери је дужност и радост родитеља, што доноси велике духовне плодове.

Дакле, видимо да је сукоб идеалног, православног става према породици са стварним, често искривљеним модерним идејама један од кључних проблема нашег времена. Идеал породице као „мале цркве“, где владају жртвена љубав, смирење и заједнички духовни подвиг, супротстављен је свету у којем доминирају индивидуализам, конзумеризам и страх од одговорности.

Међутим, овај контраст не би требало да нас депресира. Напротив, требало би да постане позив на акцију, на преиспитивање наших вредности. Повратак православним принципима, свесном изграђивању породице на темељу јеванђелских заповести и благодати Свете тајне брака једини је поуздан начин за обнављање и јачање овог светог заједништва.

Породица није само место где живимо. То је место где се спасавамо. То је пут ка Богу, пут ка преображају и вечном животу. Нека свако од нас размисли о томе какав став према породици живи у нашим срцима и покуша да га усклади са Божанским планом, како би наши домови постали истинске „мале цркве“ које сијају светлошћу Христове љубави.

Свештеник Леонид Бартков

https://mitropolija.com/2025/09/17/porodica-u-savremenom-svetu-izmedju-ideala-i-stvarnosti/

Свети пророк Мојсеј Боговидац, велики вођа и законодавац народа Израиљског. Рођен у Египту око 1550. год. пре Христа. 40 година живео је у Египту на двору Фараоновом; 40 година живео је као пастир у созерцању Бога и света; а 40 година последњих водио је народ кроз пустињу у Земљу Обећану, коју је видео, али у њу није ушао, јер у једноме згреши Богу (IV Мојс. 20, 12).

Упокојио се у 120. години живота свога. Као чудотворац био је праобраз Христа, по речима Св. Василија Великог. Јавио се из онога света на гори Тавору при преображењу Господа. А по сведоџби Св. Јована Лествичника јављао се и монасима у манастиру Синајском.

Тропар (глас 2):

Пророка Твога, Мојсеја, успомену Господе славимо, зато Те молимо, спаси душе наше.

Свети свештеномученик Вавила, беше архијереј у Антиохији у време цара Нумеријана. Овај злочинац под круном пође у хришћански храм, да види шта се тамо ради. Вавила беше с народом на молитви, па чу да долази цар са свитом својом и хоће да уђе у цркву. Вавила прекиде богослужење, изађе пред цркву и рече цару, да он као идолопоклоник не може ући у свети храм, где се прославља једини истинити Бог. Постиђен цар врати се. Сутрадан дозва цар Вавилу и поче га корети и нудити, да принесе жртву идолима, што светитељ наравно одби. Тада га цар окова у вериге и баци у тамницу. Исто тако истјазаваше цар и три детета, Урвана од 12, Прилидијана од 9, и Еполинија од 7 година. Овој деци беше Вавила духовни отац и учитељ, и она се не одвајаху од њега из љубави према њему. Беху то синови неке честите хришћанке Христодуле, која и сама за Христа страдаше. Цар најпре нареди, те сваком детету ударише онолико батина колико коме година беше, а потом их баци у тамницу, и најзад посече мачем сву тројицу. Вавила окован присуствоваше посечењу деце и храбраше их, а по том и сам положи своју чесну главу под мач. Њихове свете душе одлетеше у небеска насеља, а њихове чудотворне мошти осташе вернима на корист као свагдашње сведочанство њиховог јунаштва у вери. Пострадали око 250. год.

https://mitropolija.com/2025/09/16/prorok-mojsej-bogovidac-sveti-svestenomucenik-vavila-2/

Митрополит дабробосански Петар Зимоњић је рођен 24. јуна 1866. године у Грахову, у породици чувеног свештеника Богдана Зимоњића, јунака херцеговачке буне из 1875. године, која је у народу и историји забележена као “Невесињска пушка”. Богословију је завршио 1887. године у Рељеву, а Богословски факултет 1893. године у Черновцима, после чега је именован за суплента, а наредне, 1895. године, за професора богословије у Рељеву. Монашки и свештено-монашки чин је примио 8. септембра 1895. године. На дужности професора богословије остао је до 20. јуна 1895. године када је прешао на дужност конзисторијалног саветника у Сарајеву. Свети архијерејски сабор СПЦ га је 1903. године изабрао за епископа захумско-херцеговачког. На трон захумско-херцеговачких епископа устоличен је 27. маја исте године. На тој дужности је остао све до 7. новембра 1920. године када је изабран за митрополита дабробосанског.

Митрополит Петар је као захумско-херцеговачки епископ унео у Херцеговину дух мира и утехе за српски православни народ на тим светосавским и световасилијевским просторима. Митрополит се храбро борио за верску аутономију Срба у Аустро-Угарској, која је била озбиљно нарушена. Био је велики патриота те је и на тај начин стекао велику подршку српског народа.

Његов долазак у Српску Босну означио је јачање верске активности, што је нешто касније резултирало и верском аутономијом српског православног народа. Био је архијереј Српске цркве у времену када је римокатоличка Црква појачала прозелитизам у тим крајевима. Његово држање је у многоме представљало утеху за српски народ у времену анексије Босне 1908. и Првог светског рата 1914. године. Одликован је Орденом Светог Саве првог степена, Белим орлом другог реда и Карађорђевом звездом. Други светски рат га је затекао на дужности дабробосанског митрополита у Сарајеву. С обзиром да је Сарајево било бомбардовано у априлском рату, Митрополит Петар се привремено склонио у манастир Свете Тројице код Пљеваља, где је остао до другог дана Васкрса 1941. године, када се вратио у Сарајево. Међутим, тада су у Сарајеву и другим градовима увелико трајала хапшења и убијања Срба. Многи су му предлагали да привремено напусти Митрополију и пређе у Србију или Црну Гору. Он је све предлоге такве врсте одбио речима: „Ја сам народни пастир те ме веже дужност, где сам делио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и поделим, и према томе мора се са народом судбина делити и остати на своме месту.“

Немачка патрола, која је бројала шест официра и војника, упала је у зграду Митрополије 27. априла 1941. године. Имали су задатак да претресу Митрополију. Један немачки официр му је том приликом рекао: “Јесте ли Ви тај Митрополит који је захтевао рат са Немачком?” и нагласио је да би га због таквог става требало убити.

Митрополит Петар му је на то одговорио: „Господине, Ви се љуто варате. Ми нисмо за рат криви. Ми никога нисмо напали, али се немојте варати, ми се не дамо поубијати. Ми нисмо кап воде која се да прогутати него народ који има право на живот!“

Митрополит је, с обзиром да је тумач лоше превео његов одговор немачком официру, поновио одговор на чистом немачком језику што је Немце изненадило. Они су после кратког времена напустили Митрополију не извршивши претрес. Митрополита је почетком маја 1941. године телефоном позвао католички фратар Божидар Брале, који је био наименован за усташког повереника за Босну и Херцеговину, и саопштио му наредбу да у току истог дана нареди свим својим свештеницима и црквеним општинама да више не употребљавају ћирилично писмо и да промене печате на латиницу, а да ће, уколико то не изврши у наведеном року, бити позван на одговорност. Митрополит му је на то одговорио: „Ћирилово писмо се не може укинути за 24 часа, а осим тога, рат није завршен!“

Овакав став Митрополита Петра представљао је повод за његово хапшење, које се догодило 12. маја 1941. године. Митрополит је, пре него што је ухапшен, позвао своје свештенике ради давања упутстава о даљем раду. Неки свештеници су га питали да се привремено склоне у Србију, али Митрополит им је рекао: “Останите са својим парохијанима, па шта буде народу нека буде и вама”. Сви свештеници су га послушали. Многи од њих су касније мученички пострадали, а неки су дочекали крај рата те су сведочили о држању Митрополита Петра у тим тешким данима.

Дана 12. маја 1941. године у 16,30 часова у Митрополију су дошли усташки агенти и саопштили су да Митрополит Петар мора одмах да крене са њима у “равнатељство” ради саслушања. У “равнатељству” је задржан три дана. Дана 15. маја, Митрополит је у пратњи двојице усташких агената дошао у Митрополију, узео неке личне ствари и саопштио је да га воде у Загреб. У Загреб је приведен 17. маја увече и затворен је у полицијски затвор у Петрињској улици, у ћелију број 34 на трећем спрату. Са њим су били затворени и прота Милан Божић, др Душан Јефтановић и др Воја Бесаревић. Сутрадан су га фотографисали и узели му отиске прстију. У усташкој картотеци је заведен под бројем 29781. Одатле је после неколико дана спроведен у логор Керестинац код Самобора. У Керестинцу су му обријали браду, скинули мантију и страшно га мучили. Одатле је спроведен у Копривницу, а потом у у Госпић или Јасеновац. У подацима Комисије за прикупљање података о страдању Срба у Другом светском рату постоје сведочанства, која су дали Јова Фуртула и Јова Лубура из сарајевског среза. Према тим сведочењима, Митрополит Петар је после великог мучења убијен у Јасеновцу, а потом је бачен у ужарену пећ за печење цигле. Митрополит Петар је у тешким данима српске историје непрестано бдио над богоповереним му народом, а потом је поделио судбину свога народа, коме је у Христу служио.

Епископ др Атанасије Јевтић, наследник Митрополита Петра Мученика на трону захумско-херцеговачких епископа, у својој књизи “Српска Црква у Другом светском рату” навео је да је Свети архијерејски синод СПЦ својом представком број 86 из 1941. године тражио од Комесаријата Министарства правде, а потом и од Министра правде да се путем немачких војних власти ослободе затвора и интернације Његово високопреосвештенство Митрополит дабробосански Господин Петар Зимоњић и Његово преосвештенство Епископ горњокарловачки Господин Сава Трлајић. Дана 20. септембра 1941. године под бројем 2015 упућена је представка Фелдкомандантури бр. 599 у Београду којом је такође тражено да се Митрополит Петар и Епископ Сава пусте из интернације. Под бројем 322 од 17. фебруара 1941. године достављена је путем Претседништва владе представка Светог архијерејског синода заповеднику Србије ради обавештења о судбини Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског Петра и Преосвећеног Епископа горњокарловачког Саве и о њиховом ослобођењу из интернације уколико су још у животу. Истим актом умољени су Г. Г. Министар правде и Министар унутрашњих послова да се заузму за што скорије избављење представника Српске цркве. Председништво Министарског савета Обр. 828 од 24. априла 1942. године одговорило је да је штаб командујућег генерала и Заповедника у Србији саопштио да се на основу извештаја усташке надзорне службе Митрополит Петар и Епископ Сава не налазе ни у једном од концентрационих и радних логора у Хрватској и да се други подаци о њиховом боравку нису могли утврдити. Свети архијерејски синод се и после тога у више махова интересовао за њихову судбину, али без икаквог успеха (В. Бр. 322 и Пов. бр. 425 из 1942. године). После завршетка Другог светског рата, сазнала се права истина о страдању и великом мучеништву Митрополита Петра Зимоњића.

https://mitropolija.com/2025/09/16/sveti-petar-dabrobosanski-7/

Свети свештеномученик Антим рођен је у Никомидији и од детињства васпитан као прави хришћанин. „Тело његово беше умртвљено, дух смирен, завист искорењена, гнев укроћен, леност прогнана; … имаше љубав к свима, мир са свима; благоразумност посред свију, ревност према слави Божјој, јавну свима”. Није чудо што човек с таквим врлинама би постављен за епископа.

Антим свети епископствоваше у Никомидији у време љутог гоњења хришћана под опаким царевима Диоклецијаном и Максимијаном. Нарочито у Никомидији проливаше се крв хришћанска потоцима. Једне године о Рождеству Христовом би сажежено у једном храму 20.000 мученика (в. 28. децембар) То се деси у време Антимова архијерејства. Но гоњење се с тим не оконча, него се продужи, и многи хришћани беху бачени у тамницу и чувани ту за муке и смрт. Св. Антим се удаљи у једно село, Оману, не да би утекао од смрти него да би отуда могао храбрити паству своју у подвигу мучеништва, да нико од страха не отпадне. Једно његово писмо хришћанима у тамници би ухваћено и предато цару Максимијану. Цар посла 20 војника да нађу и доведу Антима. Седи и прозорљиви старац изађе у сусрет војницима, уведе их у дом и угости, па тек онда рече, да је он Антим, кога они траже. Удивљени војници добротом Антимовом предлагаху му да се скрије, а они ће рећи цару, да га нису могли наћи. Али Антим одговори, да он не сме дозволити, да се лажју преступа заповест Божја и његов живот спасава, него пође са војницима. Уз пут сви војници повероваше Христа и бише крштени од Антима. Изведен пред цара Антим би дуго и љуто мучен, и најзад секиром посечен. Прослави Господа и упокоји се у Господу почетком IV столећа.

Тропар (глас 4)

Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Антиме: Моли Христа Бога да спасе душе наше.

https://mitropolija.com/2025/09/15/sveti-svestenomucenik-antim-3/

Сигурно сте чули за изреку да су анђели светлост монасима, а монаси светлост људима у свету. Ова изрека је истинита, јер нас поуке монаха-подвижника надахњују, поучавају и теше у нашем црквеном животу. Међутим, мислим да неприметно може да се формира уверење да од нас који живимо у свету и имамо породице не може много да се очекује, да ми нисмо способни да направимо никакав озбиљан корак на путу ка светости. Да ли је то тако? Да ли хришћани у свету могу да се на добар начин такмиче у светости са нашом старијом и искуснијом браћом – монасима?

У тумачењу Христових речи у причи о Сејачу и семену које је доносило плод, блажени Теофилакт за семе које доноси род по тридесет пише да је у питању човек:

„који живи у честитом браку и усрдно, колико може, проходи пут врлине.“

Већина нас се труди да колико је у нашој моћи пролази ‘пут врлине’. И велика већина нас види да наш свакодневни подвиг, када га оцењујемо нашим мерилима и не може реално да се назове подвигом, јер се вртимо у кругу дела која се стално понављају. Па како ту да достигнеш светост? Навео бих сада пар догађаја описаних у Житију неких од највећих монаха подвижника Православне Цркве који могу да нам помогну да стекнемо правилан поглед на ствари.

У Житију преподобног Пафнутија, ученика светог Антонија Великог пише следеће:

„После дугог подвизавања Пафнутије замоли Бога да му открије коме је он од светих подвижника сличан. Јави му се Анђео и рече му: Ти си сличан том и том фрулашу који живи у граду. – Пафнутије похита томе фрулашу и распитиваше га о његовом начину живота и о делима. Фрулаш му рече (што и беше истина) да је он човек грешан, да је пијаница и блудник; да је недавно престао бити разбојник и постао фрулаш. А када га Пафнутије стаде детаљно испитивати какво је уопште добро учинио, он му одговори, да он не зна никакво своје добро осим што је једном, док је још био разбојник, једне ноћи спасао једну хришћанску девојку од разбојника који су хтели да је обешчасте, и вратио је у село. Другом једном приликом, продужи фрулаш, сретох једну лепу жену где лута у пустињи, бежећи од градоначелникових слугу и судија због државних дугова свога мужа, и оплакује своју судбу. Ја је упитах, зашто плаче. – Ништа ме не питај, господине, рече она, нити распитуј о мојој невољи, него ме узми као слушкињу своју и води куда хоћеш. Јер пошто су мог мужа у току две године много пута тукли због државног дуга од триста златника, и затворили у тамницу, и три моја премила детета продали, ја се спасавам бекством, прелазећи из места у место. И пошто су ме често хватали и сваки пут немилосрдно тукли, ја сада лутам по пустињи, и већ је трећи дан како ништа нисам окусила. – Ја се сажалих на њу, доведох је у пећину, дадох јој триста златника и испратих до града. Тако ослободих њу са децом и мужем. Пафнутије му рече: Ја не знам да сам ишта слично учинио у своме животу; али си ти, свакако, слушао за мене да сам чувен подвижништвом, јер нисам у лењости провео свој живот. И Бог ми откри о теби да ти ништа ниси мањи од мене по добрим делима.“

А ево и како су две обичне жене хришћанке говориле о свом подвигу у Житију светог Макарија Великог, још једног од ученика светог Антонија Великог:

„Једном када се преподобни молио Богу, дође му глас говорећи: Макарије, још ниси достигао висину двеју жена што заједно живе у оближњем граду. – Чувши то, старац узе свој штап, и отиде у споменути град. И нашавши њихов дом, куцну у врата, и одмах изађе једна од њих, и прими га с великом радошћу. Дозвавши их обе, старац им се обрати овако: Због вас сам толики пут потегао: дошао сам из далеке пустиње, да бих сазнао дела ваша. Реците ми их, не скривајући ништа. – A жене одговорише старцу: Веруј нам, свети оче, да ни прошле ноћи не бесмо слободне у постељи од мужева наших. Каква онда дела тражиш од нас? – А старац настојаваше молећи их, да му открију начин свог живота. И оне, немајући куд, рекоше: Ми смо рођаке, јер смо се удале за два брата. И живећи заједно петнаест година у једном дому, ми нисмо једна другој рекле ниједну рђаву или ружну реч, нити смо се свађале. И све до сада живимо у свету. Бесмо се договориле да оставимо своје телесне мужеве, и да отидемо међу свете деве које Богу служе, али не могосмо умолити своје мужеве, да нас пусте, мада смо их са многим сузама молиле и преклињале. Пошто нам се не испуни та жеља, ми се заветовасмо пред Богом и међу собом, да све до смрти своје не рекнемо ниједну световну реч. – Чувши то, свети Макарије рече: Заиста, Бог не тражи ни девојке, ни удате, ни монахе, ни мирјане, већ добру вољу, и њу прима као само дело, и свакоме по његовој доброј вољи даје Светог Духа, Који дејствује и руководи животом свакога који хоће да се спасе.“

Да ово није некаква случајност, да су хришћани у свету у стању да стекну дубоку мудрост, сведочи још један догађај описан у Старечнику. Један од најчувенијих отаца подвижника, ава Пимен Велики је замолио човека из света да поучи скуп пустињских отаца. Човек такве светости то није урадио случајно, он је видео у свом посетиоцу благодат и светост. Ево како је овај догађај описан у чувеној древној књизи:

„Бејаше некакав световњак веома благочестивог живота, па посети аву Пимена; а задесише се код старца и други монаси који су тражили да чују од њега поуку. А старац рече верујућем световњаку: „Реци браћи неку поуку.“

А он га замоли, говорећи: „Опрости ми, аво, ја сам дошао да научим“.

Но, пошто га старац наговори, рече: „Ја сам светован човек и продајем поврће те тако тргујем; дрешим велике снопове и правим мале, купујем јефтино а продајем скупо. Но, иако не знам да говорим из Светог Писма, испричаћу вам једну причу: Један човек рече свом пријатељу: „Пошто имам жељу да видим цара, пођи са мном“. Рече му пријатељ: „Поћи ћу са тобом до половине пута“. А овај рече другом пријатељу: „Пођи да ме поведеш до царске палате“. А он му рече: „Повешћу те до царске палате“. А онда овај рече и трећем: „Пођи са мном цару“. А он рече: „Поћи ћу, повешћу те до палате, па ћу стати, поразговарати и увести те цару“.

Упиташе га монаси: „У чему је смисао те приче?“

А он им одговори: „Први пријатељ је подвиг који доводи до пута; други је чистота која доспева до неба; а трећи је милостиња која са простодушношћу уводи ка цару Богу. А монаси, пошто се духовно укрепише, отидоше“.

Ми често нисмо свесни колико је драгоцен подвиг у очима Божијим црквених људи који се труде да живе са Богом у свету. Колики год грешници били, колико год се спотицали, падали и устајали, важно је да знамо да са нашим чврстим стајањем у Цркви, нашим животом по заповестима Исуса Христа служимо Богу. А Бог ће се побринути за све остало.

За крај ове наше епизоде, свети Теофан Затворник нам поручује:

„Савршенство се може достићи и породичним животом. Потребно је само гасити и искорењивати страсти“.

Свети Симеон Нови Богослов додаје:

„Ни свет, нити обавезе у свету не спречавају испуњавању заповести Божијих онда када постоји ревност и пажња“.

извор

Родом из Пафлагоније, од хришћанских знаменитих родитеља, Теодота и Руфине. Родитељи његови беху бачени у тамницу за Христово име. У тамници најпре му умре отац; а мајка му, пошто роди њега, и сама сконча. Тако дакле оста новорођени младенац у тамници између мртвих тела својих родитеља. Но Бог Промислитељ посла ангела Свога некој племенитој удови Амији, којој се ангел на сну јави и рече, да иде у тамницу и узме дете к себи. Ама измоли од градоначелника дозволу, да сахрани умрле, а дете узе у своју кућу. Тек кад му се наврши 5 година поче дете говорити, и прва му реч беше: мама! због чега и доби име Мамант. У школи Мамант показа необичну бистрину; а пошто беше код куће васпитан у хришћанском духу, то он не тајаше веру своју него је исповедаше пред својим врсницима исмевајући идоле. У време цара Аврелијана би жестоко гоњење хришћана. Незнабошци не штеђаху ни децу хришћанску. Маманту беше 15 година, када би изведен пред цара. Рече му цар, да бар само устима се одрече Христа, на што му Мамант одговори: „ни срцем ни устима не ћу се одрећи Бога и Цара мога Исуса Христа.” Цар нареди те га тукоше, свећама палише, и најзад вргоше у море. Но ангел Божји спасе га, и одведе на гору високу, близу Кесарије. Ту је он живео у самоћи и молитви. Од његове светости дивљи зверови су се питомили. Најзад и ту буде пронађен од гонитеља и поново на муке стављен. Победивши и силу огња и дивљих зверова Мамант свети би прободен трозубцем од некога жреца идолскога. И тако предаде душу своју свету Богу, коме је веран остао у свима мукама. Од његових моштију догодише се многа исцелења болних.

Тропар (глас 4): Мученик Твој Господе, Мамант, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

https://mitropolija.com/2025/09/14/sveti-mucenik-mamant-3/

Преподобни отац наш Сава родио се и одрастао и монаштво примио у страним земљама. Не зна се из које је земље; али се зна то, да се није родио у Руској земљи него је као странац дошао у град Псков, у манастир Пресвете Богородице, звани Сњатогорски. Примљен од игумана, он се изврсно подвизаваше у монашким подвизима, и због врлинског живота његовог сви га хваљаху и слављаху. Али он, не желећи славе од људи, пређе на реку Толву у манастир великога Ефросина. Преподобни Ефросин га прими и повери му послове манастирског слуге. Инок Сава обављаше те дужности ревносно и са смирењем. Но након не много времена, са благословом великог Ефросина, преподобни Сава оде у пустињу, удаљену петнаест потркалишта, ка језеру званом Крипец, и ту се настани у пустом месту. Не мало искушења од демона претрпе ту преподобни Сава.

Ускоро он подиже на том месту цркву у име светог Јована Богослова, устроји келије и основа манастир; и сабра се к њему не мали број братије. Слава о врлинском животу његовом брзо се рашири свуда; за њега дознаде и сам псковски кнез Јарослав Васиљевич. Кнез имађаше велико поштовање за преподобнога, и даваше велике прилоге за изградњу манастира; он поклони земљу и језера за исхрану братије; и често сам посећиваше манастир, да би добио благослов од преподобног. Једном приликом кнез Јарослав дође у манастир са кнегињом, својом супругом. Преподобни Сава са великом чешћу срете кнеза, али кнегињи не допусти да уђе у манастир, него је благослови ван манастира и исцели је од неке болести, пошто је била болесна.

Преподобни Сава поживе много година, и 1495 године 28 августа отиде ка Господу. Мошти његове бише обретене 1554 године откривењем свештеномонаху истог манастира Исаији. И до данашњега дана чесне мошти његове подају многа исцељења онима који им са вером приступају, у славу Христа, коме слава, сада и кроза све векове. Амин.

http://arhiva.spc.rs/sr/prepodobni_sava_pskovski.html

У теологији постоји концепт о две главне врсте благодати. То су превентивна благодат и оправдавајућа или освећујућа благодат.

Превентивна благодат – протеже се на целокупну људску расу, без обзира на верску припадност људи. Бог брине о целокупној људској раси и обезбеђује јој живот. Његова промисао за нас је следећа: речено је да Бог „...хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ ( 1. Тим. 2:4 ). Кроз своју бригу за свако људско биће, Бог показује своју особину Љубави (љубав према човечанству). Речено је: „...Господ, Господ, Бог милосрдан и милостив, спор на гнев и богат у доброти и истини, који чува [истину и показује] милост за хиљаде људи, опрашта безакоње и преступ и грех...“ ( 2. Мојс. 34 :6–7 ).

Ова прелиминарна, тј. позив на спасење, Божја благодат делује на сваку особу. Превентивна благодат је управо божански позив савести сваке особе. Али! Као што смо горе рекли, постоји и оправдавајућа и освећујућа благодат, која делује само у животима верника. У животима оних који су се одазвали божанском позиву.

Таква благодат (освећујућа и оправдавајућа) делује само у животима оних који су поверовали у Христа Спаситеља. Она, таква благодат, нема привремено већ вечно значење.

Бог тренутно смирено ишчекује (призива) душе свих људи на спасење. Речено је: „Ево, стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном“ ( Откр. 3:20 ). Али нису сви спремни да одговоре на овај позив! Постоје људи који никада неће одговорити са пристанком на позив вере. Свети Оци уче да је за такве људе, и управо због љубави према њима, Господ допустио пакао. Као што се може прочитати код Светог Исака Сирина , „да чак и они бичевани у паклу доживљавају бичевање љубави. Муке које долазе од љубави, то јест муке оних који су схватили да су сагрешили против љубави, теже су и горче од патњи изазваних ватром“.

Не смемо заборавити да ће, према учењу Цркве, слободна воља бити сачувана код људи чак и у паклу. Сазнавши постојање Бога у загробном животу, али завршивши у паклу због својих злочина, грешници ће жеђaти за рајем, а та жеђ ће им проузроковати неподношљиву патњу. Доживеће такве гриже савести које су неупоредиве са било каквом чулном (физичком) патњом. Не смемо мислити да је Бог кривац за њихову патњу.„Они у паклу сами га бирају. Без овог личног избора, пакао не би постојао... Врата пакла су закључана изнутра .“ Човек се насељава у паклу већ у овом животу, урањајући своју душу у свет греха, страсти и искушења.

Исто тако, они у рају схватају да је рај за њих почео још на земљи, када су одговорили на божански позив претходне благодати. У том смислу, у овом земаљском животу Господ брине о целокупном свом стварању, а у будућем животу ће се посебно бринути о онима који верују у Њега. Бог не ограничава слободну вољу човека, зато је речено: „Ко је неправедан, нека и даље чини неправду; ко је прљав, нека и даље буде прљав; ко је праведан, нека и даље чини правду; и ко је свет, нека и даље буде свет. Ево, долазим брзо, и плата је моја са мном, да дам свакоме по делима његовим“ ( Откр. 2 :11-12 ). Човек ће добити тачно оно што заслужује! Ни више ни мање. Зато нам је дат земаљски живот, да бисмо могли да направимо свој избор за добро или зло. Свети Јован Златоусти каже: „Бог никога не присиљава. Ако Он хоће, а ми не хоћемо, онда је наше спасење немогуће, не зато што је Његова жеља немоћна, већ зато што Он не жели никога да присиљава . “

Свети Дух сада служи и праведницима и грешницима. У праведницима Свети Дух јача жељу за праведношћу, а у грешницима утиче на њихову савест (ако желите, успорава њихов живот у греху).

Али нико не постоји, и никада није постојао, и неће постојати потпуно без Божје благодати. Ако би Бог некоме одузео Своју благодат, онда би његов живот одмах престао. Речено је: „Јер у Њему живимо и крећемо се и јесмо...“ ( Дела апостолска 17:28 ).

о. Олег Стењајев

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Кроз векове па све до данашњег дана једно питање мучи православне хришћане? Ко смо ми?  Да ли смо само чланови тога тајанственог тела Цркве којој је глава сам Господ наш Исус Христос или нешто још дубље, тајанственије?

Међутим , има ли што дубље и тајнственије од Цркве ? А Црква је : "пуноћа Онога (Христа) који све испуњава у свему. "(Еф.1:23)

И тако знајући да је она , Црква , пуноћа Христова , самим ти ми хришћани смо делови тога тајанственог тела Црква, којој је " глава Христос" ( Еф.5, 23). И заиста по речима Светог Апостола Петра ми смо " изабрани род, царско свештенство, свети народ, стечени народ" који је позван " да објавите ( и објавимо) славна дела онога који вас ( и нас) је из таме призвао у своју чудесну светлост" ( 2. Пет. 1,9).

Имајући на уму да је Господ наш Исус Христос све нас "позвао из светлости у таму" требамо се увек сећати речи Светог Јована Богослова да : " у томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за гријехе наше." (1. Саб. посл. Јов. 4,10).

" Као жртву помирења за гријехе наше "- Јеванђељске речи непрестано се оживљују на Светој Литургији, где се увек изнова " жртвује Јагње Божије ( Господ наш Исус Христос) , које узима грех света , за живот и спасење света." ( Чин Проскомидије Свете Литургије)

Заиста, на свакој Светој Литургији се жртвује Јагње Божије, Господ наш Исус Христос, да би не само узео наше грехе него да би и " омијо наше грехе светом Крвљу својом молитвама свих Светих његових" . ( Света Евхаристија)

А ми , православни хришћанини, управо у Светој Литургији и Светој Евхаристији налазимо свој идентитет, где поред свог богословског знања и изучавања Светог Писма и дела Светих отаца , смирено исповедамо , од најстаријег па до најмлађег члана Православне Цркве ; " Верујем ,Господе , и исповедам да си ваистину Христос , Син Божији , Који си дошао у свет да грешнике спасеш од којих сам први ја." ( Молитве пред Причешће)

"Први између свих грешника " - то је истински индетит сваког православног хришћанина ! Ако се заиста тако не осећа свако од нас , и то сваког трена , а не само пред Свето Причешће , онда није аутентичан православни хришћанин! Сва трагедија Православног хришћанства је у томе што се не сматрамо и заиста не верујемо да смо ми, свако од нас понаособ " први између свих грешника ".

А Господ наш Исус Христос кроз Свете Апостоле поручио је свима нама: " који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга" јер" ни Син Човјечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе."(Јн. 20, 27-28).

Дакле, драга браћо и сестре, да би нас Господ наш Исус Христос сачувао од гордости , која је мајка свих падова у грех , позива све нас да будемо смирене слуге Божије , као што је била Пресвета Богородица , слушкиња Господња, ( Лк. 1,38), коју је управо изабрао Господ због њеног смирења , тј "смјерност слушкиње своје." ( Лк.1,47)

А, ако бисмо надмено приступали Светом Причешћу сматрајући се да смо ми " изабрани народ" између свих осталих народа, онда бисмо de facto истог момента изгубили свој индетит православног хришћанина и у ничему не бисмо били слични Подвигоположнику нашег спасења Господу Исусу Христу.

Стога, драга браћо и сестре, ако заиста желимо бити истинске слуге Христове, увек и сваког часа треба да се сматрамо да смо ми " први између свих грешника " , јер само тако можемо у миру да примимо у своју душу Господа нашег Исуса Христа који " се противи гордима, а смиренима даје благодат" ( Јак. 4,6).

Идентитет православног хришћанина је сакривен у смирењу , и зато је Преподобни старац Порфирије говорио " Смирење је све!" , баш као некада Преподобни Серафим Саровски " Смири се и хиљаде људи око тебе ће се спасити!" Смиримо се драга браћо и сестре под моћну руку Божију да би нас Господ узвисио , и то не до неких земаљских висина него до Царства Небеског.

архимандрит Евсевије Меанџија

извор

Преподобни Пимен беше родом Египћанин. Заједно са своја два млађа брата, он отиде у један од општежићних манастира египатских и замонаши се са њима. А после неколико година мати њихова удовица, побуђена природном љубављу према деци, пође к њима желећи да их види, и не могаше их видети. Зато она стаде у близини цркве и чекаше њихов долазак у цркву. Када они иђаху ка цркви она им се јави, но они брзо побегоше натраг од ње, уђоше у келију и затворише од ње врата. А она, дошавши пред врата, стаде куцати и звати их, плачући дирљиво. Али јој они не отвараху, нити јој што одговараху. И када та жена дуго плакаше пред вратима њихове келије, ава Анувије то чу, па на друга вратанца уђе к њима и рече Пимену: Шта ћемо радити с овом старицом? Ето како дуго плаче, не одлазећи одавде.

Тада Пимен приђе к вратима и упита: Што плачеш, старице? – А она, чувши његов глас, но њега самог не видећи пошто врата беху затворена, рече: Хоћу да видим вас, децо моја! Нисам ли ја мати ваша? Не дојих ли вас сисама својим? Не одгајих ли вас? И ето сада сам већ у старијим годинама; много се потресох чујући твој глас а тебе не видећи. Ја силно желим да вас видим, децо моја, пре но што умрем. – Пимен је на то упита: Где желиш да нас видиш, овде или у оном, будућем животу? – Она одговори: Ако вас не видим овде, децо моја, хоћу ли вас видети тамо? – Пимен јој рече: Ако благодушно претрпиш да нас не видиш овде, ти ћеш нас, надамо се у Божје човекољубље, на сваки начин видети тамо. – Удубивши се у ове речи, она одговори: Пошто ћу вас стварно видети тамо, не желим да вас видим овде. – И оде са добром надом, веома се радујући и више волећи да своју децу види у будућем животу него у привременом.

Проводећи дане и године у испосничким подвизима и боравећи непрестано у молитвама, блажени Пимен напредоваше у монашким врлинама, и помоћју Божјом јуначки савлађиваше невидљивог непријатеља. Умртвивши тело своје које војује на дух, и заморивши га многим трудовима као роба, и потчинивши га на служење духу, он узиђе на врх бестрашћа и постаде велики међу пустињским оцима, као савршен у врлинама.

Након неког времена поглавар те земље зажеле да види оца Пимена и посла к њему гласника са молбом да му дозволи доћи к њему. А старац се веома снужди, размишљајући у себи и говорећи: Ако велможе почну долазити к мени и указивати ми поштовање, онда ће и од народа многи долазити к мени и узнемиравати ме, и нарушавати моје безмолвије, моје молитвено тиховање, па ћу се лишити благодати смирења, коју Божјом помоћју стекох великим трудом од младости, и упашћу у мрежу гордости. – Тако размисливши у себи, преподобни одби да види поглавара и замоли га преко његовог гласника да му не долази, јер га видети неће; напротив, отераће га са тог места.

Чувши овакав одговор, кнез се веома ожалости и рече: због грехова мојих ја се не удостојих видети човека Божјег. – Ипак силно желећи да на било који начин види светога старца, кнез прибеже оваквом лукавству: узе сина старчеве сестре, као за неку кривицу, и посади га у тамницу, надајући се да ће старац доћи к њему да посредује за свога сестрића, те ће га тако видети. Стога кнез рече слугама својим: Ако дође ава Пимен, одмах ћу младића пустити на слободу; а ако не дође, онда младића нећу оставити без казне, јер је кривица његова велика.

Када то чу младићева мајка, сестра Пименова, она одмах хитно оде у пустињу к брату; и дошавши пред отшелничку келију његову стаде куцати на врата, молећи га са великим ридањем да иде код кнеза и издејствује да пусти њеног сина. А свети старац јој не отвори врата, нити јој што одговори. Међутим сестра, пошто дуго време куцаше с вапајним преклињањем и не би услишена, стаде грдити старца и ружити, говорећи му: Немилосрдни, неосетљиви, нежалостиви, безбожни, звероподобни, како те не трону толико моје вапајно ридање, јер син мој, јединац мој налази се у смртној опасности. – Старац онда посла ученика да јој рекне: Одлази одавде! Пимен нема деце, и зато му није жао. – И врати се сестра горко плачући и кунући брата.

Када чу о томе, кнез рече својим пријатељима: Кажите старцу да ми макар молебно писмо напише, и ја ћу сестрића његовог пустити из тамнице. – И многи саветоваше светоме старцу да напише писмо кнезу. И старац написа овако: Нека власт твоја нареди да се добро иследи младићева кривица, па ако се у њему нађе нешто што заслужује смрт, онда нека умре, да би временском смртном казном избегао вечне муке; а ако се нађе да његова кривица не заслужује смрт, онда га казнити по закону, па пустити.

Када кнез прочита овакво писмо старчево, удиви се врлинском мудроумљу и расуђивању мужа, и увидевши да је он прави угодник Божји одмах отпусти младића. А преподобни Пимен, избегавајући ташту славу и почасти људске, отиде на другу страну, и много година скиташе се по разним местима. Потом се поново настани у египатској пустињи и остаде у њој до старости, угађајући Богу подвижничким трудовима; и многим иноцима Свети Пимен би отац.

Поучавајући своје ученике смиреноумљу, пошто и сам беше смиреноуман, преподобни Пимен им навођаше као пример повест о неком (можда о њему самом) старцу, говорећи: Не тако давно један монах Египћанин живљаше близу Цариграда у једном пустом месту, имајући малу келијицу. Догоди се једном да туда пролажаше благочестиви цар Теодосије. Дознавши да ту живи монах, цар остави све своје пратиоце и, прерушивши се у простог војника, упути се старчевој келији. Када цар закуца на врата, инок отвори, али не познаде цара него га прими као простог војника. Пошто сатворише молитву они седоше. Тада упита цар: Како се подвизавају оци који живе у Египту? – Монах одговори: Сви моле Бога за спасење ваше. – Гледајући по келији старчевој, цар не виде у њој ништа сем корпе која висијаше на зиду, и у њој немного сувога хлеба. И рече цар старцу: Оче, благослови ме да једем мало. – Старац одмах нали воду у зделицу, насу соли и метну парчад сувога хлеба, и једоше оба заједно. Затим старац донесе крчаг воде и даде цару да пије. После тога цар запита старца: Знаш ли ко сам ја? – Он одговори: Не знам, господине, Бог те зна. – Тада му цар рече: Ја сам цар Теодосије. – И старац му се одмах поклони. Потом рече цар: Блажени сте ви монаси, јер сте слободни од брига таштег света овог и водите миран живот, бринући се једино о спасењу душе своје, како ћете добити вечни живот и небеска блага. Истину ти говорим да ја, рођен у царској палати и сада цар, никада нисам тако слатко јео хлеба и пио воде као што сада једох и пих са огромним задовољством. – Старац на то рече: То је зато што ми монаси сва наша јестива спремамо са молитвом и благословом; због тога и најпростија храна бива слатка. А по вашим кућама спремање јела бива без молитве, притом са много трчкарања и празних разговора; због тога јела ваша не добијају благослова који би их учинио слаткима. – Давши целив старцу, цар оде; и од тада веома поштоваше тога монаха. Међутим старац, бојећи се пагубног превазношења и гордости, да не би због поштовања од стране људи изгубио своју смиреност и лишио се благодати Божије, устаде и побеже оданде и дође опет у Египат.

Такву повест исприча својим ученицима Свети Пимен, желећи их научити смирености и склањању од таштих похвала и почасти, које доносе монасима не корист, него штету. Свети Пимен учаше своје ученике и осталим врлинама; и учење његово беше делотворно, могло је свакога упутити на спасење: јер као што равноангелни живот његов беше образац врлине, тако и реч његова беше свима на корист. И долажаху к њему не само почетници него и остарели у подвизима монашким, и питаху га о ономе што је корисно за спасење душе, и добијаху од њега богомудре и богонадахнуте одговоре на сазидање душа својих. Те одговоре неки записиваху у Патерицима, Отачким књигама. Неке од тих одговора споменућемо овде.

Неко упита аву Пимена, говорећи: „Ако видим сагрешење брата свога, треба ли да га покријем?“ Ава одговори: „Ако покривамо сагрешења браће, и Бог ће покрити наша“. – Неки брат рече ави Пимену: „Смућујем се, оче, и хоћу да идем одавде“. Старац упита: „Са ког разлога хоћеш да идеш одавде?“ Брат одговори: „Чујем ружне речи о једном од овде живеће братије, и то ме саблажњава“. Старац рече: „Није истина то што си чуо“. Брат одговори: „Зацело је истина, оче, јер онај који ми је то причао заслужује свако поверење“. Старац рече: „Не, онај који ти је причао не заслужује поверење, јер када би заслуживао поверење, он ти не би причао такве ствари. Но ти никада не веруј ономе што ти говоре, ако сам то видео ниси. Јер и Бог, чувши вику Содомску, не поверова док не сиђе сам да види својим очима: Вика је, рече Господ, у Содому и Гомору велика, и грех је њихов грдан. Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам (1 Мојс. 18, 20-21)“. Брат рече на то: „И ја, оче, својим очима видех тога брата где греши“. Чувши то, старац погледа у земљу, узе са земље малу гранчицу, и упита брата: „Шта је ово? Брат одговори: „То је гранчица“. Старац онда погледа на врх зграде, па указавши на греду на којој стоји кров зграде, упита: „А оно шта је?“ Брат одговори: „Оно је греда“. И рече старац брату: „Запамти у срцу свом, да су греси твоји као ова греда, а грех брата, о коме говориш, јесте као ова гранчица, па се нећеш смућивати и саблажњавати“.

Ове речи Светог Пимена чу ава Сисоје који се тада деси код њега, удиви се и рече Светом Пимену: Како да те похвалим, аво Пимене! Ваистину су речи твоје препуне благодати и славе, као скупоцено драго камење! – Тада рече ава Пимен: Казано је: сведочи само оно што видеше очи твоје. А ја вам кажем: ако што и очима својим видите, не верујте одмах. – И онда исприча овакав случај. Неки брат би исмејан од ђавола оваквим привиђењем: он виде једнога брата где чини грех са женом; то му смути мисли, и њега спопаде похота; и он онда приђе и гурну их ногом, говорећи: Престаните, зашто грех чините? – И гле, испостави се да то беху снопови пшенице а не људи. Зато, закључи ава Пимен, кажем вам: не верујте одмах ни ономе што очима својим видите. – На то га ава Анувије упита: А шта би ти рекао Бог, ако би видео некога где греши, а ниси га укорио? – Свети Пимен одговори: Рекао бих Богу: Господе, Ти си заповедио: „извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети, извадити трун из ока брата твога“ (Мт. 7, 5).

Једном брат један упита аву Пимена говорећи: Учиних тежак грех, оче, и хоћу да проведем у покајању три године. Је ли доста три године за покајање? – Старац одговори: Много је. – Тада брат рече: Значи, ти налажеш кајати се једну годину? – На то старац одговори: И то је много. – Чувши то, друга братија рекоше: Према томе, у покајању треба провести до четрдесет дана? – А старац поново одговори: „И то је много“. Па онда додаде: Ја сматрам да ако се човек покаје од свега срца и чврсто реши да се више не враћа на грех, онда ће Бог примити његово тродневно покајање.

Неки брат упита аву Пимена говорећи: Како треба човек да живи? – Старац одговори: Из примера пророка Данила видимо, да га низашта нису могли окривити сем да служи Господу Богу своме. – Овим речима Свети Пимен показа да човек треба да живи тако, да сав живот његов буде не што друго, него једино служење Господу Богу.

Други инок упита: Како да се сачувам од вражијих нападаја? – Отац одговори: Када котао загреван ври, онда га не сме дотаћи ни мува, нити икоји инсект; а када се котао охлади, онда и муве на њега слетају и инсекти у њега улазе. Тако и к иноку који се усрдно бави духовним делима, враг не сме приступити и увући га у своје замке; к ономе пак који проводи време у нехату и лењости, враг лако приступа и наводи га на грех како хоће.

Неко упита старца, како се избавити од рђавих помисли које наилазе. Свети старац одговори: Та је ствар слична човеку који слева има огањ а сдесна суд са водом; и ако се запали од огња, он узима воду из суда и угашује себе. Огањ то су рђаве помисли, које враг убацује у срце човеку, као варнице у кућу, да би се човек запалио греховном жељом; а вода, то је – бацити себе на молитву к Богу.

Опет упита старца Пимена ава Амон о рђавим помислима које излазе из срца, и о таштим жељама. И одговори старац из Светога писма, говорећи: Еда ли се може прославити секира без онога који њоме сече? Или похвалити се тестера без онога који њоме струже? Тако и ти, не шаљи рђавим помислима у помоћ свој пристанак, и оне ће ишчезнути.

Ава Јосиф упита аву Пимена о посту, рекавши: Како се треба постити? – Старац одговори: Ја сваки дан једем по мало, али се не наједам. – Ава Јосиф упита: А када си био млад, ниси ли се постио по два дана? – Пимен одговори: Зацело постио сам се не само по два дана, него и по три, и по читаву седмицу. Али Свети оци, испитавши и једно и друго, нађоше да је најбоље сваки дан јести по мало. Јер то је царски пут, лакши и подеснији, да се ум не би погордио.

Игуман Великог манастира упита аву Пимена, говорећи: Како могу стећи умилење? – Старац одговори: Зар може бити умилење у оном срцу, у коме су мисли о сиревима, о судовима зејтина, и о другим житејским бригама? – Други упита старца: Шта је боље, говорити или ћутати? Старац одговори: Ко говори Бога ради, добро чини; и ко ћути Бога ради, такође добро чини.

Ава Сисоје упита аву Пимена о нечистим помислима. Старац одговори: То је слично сандуку са хаљинама: ако човек држи хаљине у сандуку дуго време, не претурајући их и не ветрећи их, хаљине ће у току времена појести мољци и оне ће се распасти. Тако је и са нечистим помислима: ако их човек не одгони од себе, оне ће му разорити и упропастити душу.

Такве мудре одговоре давао је на разна питања ава Пимен. Осим тога у Патерицима се налазе многе мудре изреке Светог Пимена. Ево неке од њих.

Ава Пимен је говорио: „Када човек хоће да зида кућу, он скупља разну грађу, да би је могао сазидати. Тако ћемо и ми лако сазидати у себи дом душе, ако од сваке врлине узмемо по неки делић“. – Још је ава говорио: „Главно је за човека ово троје: бојати се Бога, често се молити, и ближњему добро чинити“. – Свети старац је говорио: „Темељ монашког живота је ово троје: сиромаштво, трпљење и разборитост. Ако се ова три делања налазе у монаху, онда Бог који га спасава живи у њему“. – Свети Пимен је говорио: „Ако инок омрзне две ствари, може се ослободити саблазни овога света“. „А које су то ствари?“ упита брат. „Покој тела и сујета“, одговори старац; па продужи: „Писано је у Еванђељу: Који има хаљину нека је прода и купи нож (Лк. 22, 36); то значи: који има покој тела, нека га остави и почне проводити суров живот, ступивши на пут тесан“. Још рече: „Када се Давид бораше са лавом или са медведом, он га уби ухвативши га за гушу (1 Цар. 17, 34-35); тако ћемо и ми Божјом помоћу победити лава – ђавола, и медведа – тело наше, ако узду уздржања ставимо на грло и стомак наш“. Још додаде свети ава: „Да Навузардан, старешина над куварима цара Вавилонског, није дошао у Јерусалим, храм Господњи не би био сагорен. Тако и у нама неће се запалити огањ греховне ножуде, и никада неће доживети пораз ум наш који ратује са врагом, ако се не одамо преједању и задовољавању стомака. Потом рече свети старац: „Као што се пчеле одгоне димом, те људи узимају слатки плод њиховог труда, тако се покојем тела одгони страх Господњи од душе наше и одузима јој се свако добро дело“. Још рече: „Као што царев маченосац предстоји цару увек готов, тако и душа наша треба да је увек готова за борбу са демоном блуда“.

Чувши за неког брата да се пости по шест дана и у седми узима по мало хране, али се гњеви на брата свог, ава Пимен рече: Научио се постити шест дана, а није се научин уздржавати се од гњева ни један дан.

Презвитер једног манастира, чувши за неку братију да често одлазе у град и купају се у купатилу и не раде на своме спасењу, разгневи се на њих, дође у главни храм, и узе им монашки лик. Потом се раскаја, оде к ави Пимену и исприча му све шта је урадио са том братијом. Старац му рече: А ти, немаш ли у себи ништа од старог човека или си га, можда, потпуно свукао са себе? – Чувши овакву реч од старца, презвитер би тронут, па призва братију коју беше уцвелио, извини им се покајнички, и поново их обуче у монашки лик.

Једном ава Исак дође к ави Пимену, па видевши га где излива мало воде на ноге своје, рече му како неки оци навикоше сурово мучити тело своје. А ава Пимен му рече: Ми смо научили да будемо не убице тела него убице страсти. – Потом рече: Човек који наизглед ћути а срце му осуђује друге, тај уствари непрестано говори. А има таквих људи који од јутра до вечера говоре језиком, а у ствари држе молчаније; јер који не осуђује ближњега исто је што и онај који ћути.

Ава Јосиф исприча ово: Када једном сеђасмо код аве Пимена, беше међу нама млади брат Агатон. Желећи да нешто каже овоме Агатону, старац га назва авом, рекавши: аво Агатоне! – А ми приметисмо старцу: Овај брат је још млад, зашто га зовеш авом? Старац одговори: Његова ћутљива уста побудише ме да га назовем авом.

Још говораше ава Пимен: Брат који борави са ближњима треба да је камени кип; вређан, не треба да се гњеви; хваљен, не треба да се горди. – Још свети старац говораше: Злом никада нећеш победити зло. Ако ти ко чини зло, ти му узвраћај добром, да би својим добротворством разорио његово зло.

Овој врлини, као и другим врлинама, преподобни Пимен поучаваше и самим делом; јер до његовог доласка из Скита у Египат, живљаше у Египту неки старац, поштован од свих. А када тамо дође ава Пимен, многи оставише тога старца и почеше долазити к Пимену. Због тога старац тај стаде се гњевити на дошавшег аву, завидети му, и рђаво говорити о њему. Када то чу ава Пимен, би му жао и рече својој братији: Шта да радимо сада, јер нас ови људи бацише у тугу, оставивши тако светог и врлинског старца и долазећи к нама ништавнима? На који начин ћемо одстранити од нас гнев великог оца тог? Да спремимо нешто хране и потражимо мало вина, па хајдемо к старцу да заједно са њим једемо; можда ћемо на тај начин умилостивити његово срце.

Пошто спремише хране и нађоше мало вина, они одоше к томе старцу и закуцаше на врата његове келије. Чувши куцање, ученик тога старца упита: Ко је? – Одговорише му: Реци своме ави да је дошао Пимен са братијом да приме благослов од њега.

– Ученик оде и каза старцу. А старац чувши рече: Иди и реци им: Идите одавде, јер немам времена да вас видим. – Када ученик саопшти то дошавшима, они рекоше: Нећемо отићи одавде док се не удостојимо поклонити се старцу. – И стајаху на жези пред вратима келије. А старац, видевши смирење и трпљење дошавших, би тронут те им отвори врата и прими их са целивом; па севши разговараху с љубављу и једоше донесено. Онда рече тај старац: Нема сумње истина је не само оно што сам чуо о вама, него видим у вас добра дела стопут већа.

Од тога времена старац постаде ави Пимену пријатељ пун љубави. Тако је преподобни Пимен умео да отклања злобу уперену на њега и био у томе пример другима.

Поред тога преподобни Пимен је умео да духовно користи другима и ћутањем својим, као и речју. Једном презвитери те области дођоше у посету манастиру у коме је обитавао преподобни; а ава Анувије, желећи да их по могућностима мало угости, уђе к преподобном Пимену и каза му то. Међутим Пимен не даде одговора, него остаде ћутећи дуго време; и отиде од њега Анувије ожалошћен. Потом братија која се десише код аве Пимена, упиташе га: Зашто ниси дао одговора ави Анувију?

– Старац им одговори: Ја немам оруђе (тојест језик) за то, јер сам већ мртав; а мртав не говори; стога не сматрајте да боравим с вама.

Старац поступи тако, да га не би звали к њима за трпезу; јер се о њему прича и то, да када су га братија звали да једе заједно са њима, он је одлазио плачући, као без воље: јер се чувао да насити стомак свој, а уједно с тим бојао се да не ожалости братију не послушавши их.

Неки инок, чувши о врлинском животу преподобног Пимена, дође к њему из далеке земље, да га види и да се поучи од њега; старац прими иноке с чешћу, и пошто целиваше један другог седоше. Инок стаде говорити старцу из Светога писма, о стварима недокучљивим о којима се говори у Божанском писму, и о предметима небеским. А отац Пимен, окренувши лице своје, ћуташе и ништа не одговараше говорнику. Инок тај дуго говораше од Писма, и не добивши никакав одговор од ћутећег старца, изиђе из келије жалостан и рече старчевом ученику: Узалуд предузех тако далек и тежак пут; ја ради њега дођох овамо, а он неће ни једну реч да ми проговори. – Ученик уђе к старцу и рече му: Оче, ради тебе дође овај чесни муж, славан међу иноцима своје земље; зашто не разговараш с њим? – Старац одговори: Он је од виших, и говори о небеском; а ја сам од нижих, и могу говорити само о земном. Када би брат који је дошао к нама говорио о душевним страстима и о телесним немоћима, ја бих му онда одговарао, а пошто он говори високе ствари, ја о њима не знам.

Изишавши од старца, ученик рече томе иноку: Знај, оче, да старац нерадо разговара из Божанског писма; но ако му ко говори о страстима душевним, он онда одговара. – Тронут, инок тај уђе к старцу и упита га: Шта да радим, аво, јер страсти владају мноме? – Тада старац, погледавши на њега радосна лица, рече: Сада си добро дошао; сада ћу отворити уста своја и напунити их блага. – И говори с њим дуго како се побећују страсти које војују на нас. И инок, добивши много духовне користи од богонадахнутих речи старчевих, благодари Бога што га удостоји да види тако светог старца и да слуша беседу његову; и врати се у своју земљу радујући се што је обрео велику корист за душу.

Потом други инок, ава Исак, дође к оцу Пимену и нађе га где седи ћутећи, и као да је у заносу. Почекавши доста времена, па кад виде да старац дође к себи, он направи метаније пред њим, говорећи: Реци ми, оче, где си био умом својим? – А он, приморан на одговор упорном молбом, одговори: Мој ум бејаше тамо, где Пречиста Дјева Марија Богородица плакаше стојећи крај крста; и ја бих хтео тако свагда плакати.

Такав великан међу оцима, преподобни Пимен, који прође сваку врлину, који животом и речју беше свима на корист, имађаше у уму свом толико смирење, да често са уздахом говораше: Ја ћу бити бачен у оно место, у које Сатана буде бачен. – Но Господ смиреног слугу Свог узнесе у места светих анђела и у насеља праведних и преподобних; после земног живота, испуњеног многим годинама, Господ га уведе у небеске обитељи, где нема краја годинама, где сви свети, предстојећи престолу славе Божије, свагда славе Оца и Сина и Светога Духа, Једног Бога у Тројици, коме и од нас грешних нека је слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

https://mitropolija.com/2025/09/08/zitije-prepodobnog-pimena-velikog/