Свети Николај Охридски и Жички - Омилије

Они који су бројем бројали и рачуном рачунали тврде, да на земљи има једна и по милијарда живих људи. Од ових милијарду и по живих људи ниједан једини вам не зна, по својој памети, рећи шта ће бити са светом на крају времена, и шта ће бити с нама после смрти. И све оне многе милијарде и милијарде људских бића, која су живела пре нас на земљи, нису знала ништа, по својој памети, одређено и посигурно рећи ма шта о крају света и о ономе што нас чека после смрти, - ма шта, што би ми могли умом и срцем и душом усвојити као истину. Живот наш је кратак и броји се данима, а време је дуго и броји се стотинама и хиљадама година. Ко се од нас може пружити из своје тескобе до на крајеве времена и видети последње догађаје и саопштити нам и рећи: то и то ће се догодити на последњој ивици времена, то и то са светом, а то и то са вама људима? Нико. Ваистину нико од свих живих људи, осим онога ко би нас уверио, да је он ушао у ум Створитеља света и људи и видео цео план стварања, и да је био жив и свестан пре почетка света, као и да може да види јасно крај времена и све оне догађаје, које ће обележити тај крај. Има ли таквога човека мећу милијарду и по сада живећих људи? И је ли га било од почетка света до сада? Не, нити има, нити га је било. Било је видовитих људи и пророка, који су, не по својој памети но по Божјем откровењу, изрекли понешто, понешто, кратко и испрекидано, о ономе што ће на крају бити, и не толико с намером да опишу тачно крај света, колико да својим виђењима, по пропису Божјем опомену људе, да се врате са пута безакоња, да се покају, и да више мисле о ономе судбоносноме што ће доћи, него ли о ситноме и пролазноме што им као облак заклања огњевити и страшни догађај, којим ће се завршити и сав живот људски на земљи, и постојање света, и ток звезда, и дани и ноћи, и све што се пружа у пространству, и све што бива у времену.Само Један Једини казао нам је јасно и одређено у главноме о свему ономе, што се има догодити на крају времена. То је Господ Исус Христос. Ма ко да је рекао оно што је Он рекао о крају света, ми му не би веровали, ма он био и највећи мудрац светски. Ако би говорио по својој људској памети, а не по доказаном откровењу Божјем,

ми му не би веровали. Јер људска памет и људска логика, ма колико велике биле, сувише су мајушне, да могу досегнути до почетка и до краја света. Но узалуд сва наша памет где треба виђење. Нама треба видовит човек, који види - и то види јасно као што ми видимо сунце - сав свет скроз од почетка до краја, и сам почетак и крај. Такав је само један био. И то је Господ Исус Христос. Њему

јединоме ми можемо и морамо веровати, кад нам каже,шта ће се десити на послетку. Јер све што је Он прорекао, догодило се; догодило се све што је прорекао и појединим личностима као Петру и Јуди и осталим апостолима; и појединим народима као Јеврејима; и појединим местима као Јерусалиму, Капернауму, Витсаиди и Хоразину; и Цркви Божјој, на Његовој крви заснованој. Још само нису се испунила Његова пророчанства о догађајима пред сам крај света и пророчанство о самом крају света и о Страшном Суду. Но ко има очи да види, може јасно да види, да су у свету већ у наше време отпочели они догађаји, који су од Њега предсказани као знамења блиског краја света. Нису ли се јавили многи усрећитељи људи, који желе да замене собом Христа и својом науком науку Христову? Није ли устао народ на народ и царство на царство? Не дрхти ли земља, као и наша срца, од многих ратова и револуција по целој нашој планети? Не издају ли многи Христа, и не беже ли многи од Његове Цркве? Није ли се умножило безакоње, и није ли љубав многих охладнела? Није ли проповедано већ Јеванђеље Царства Христова по свему свету за сведочанство свима народима (Мат, 24, 3-14)? Истина је, да још није дошло оно што је најгоре, но оно долази незадржано и журно. Истина је, да се још није јавио антихрист, но његови пророци и претече ходе већ по свима народима. Истина је, да још није дошао врхунац невоље, какве није било од постања света, нити ропац неиздржљиви, но тај врхунац помаља се већ на видику пред очима свију духовних људи, који чекају долазак Господа. Истина је, да још сунце није помрчало, нити је месец изгубио светлост своју, нити су звезде с неба спале, но када се то буде десило, онда нити ће се о томе више моћи писати ни говорити. Људска срца биће испуњена страхом и трепетом, људски језик ће се замрзнути, и људске очи пиљиће у страховиту таму, у земљу без дана и у небо без звезда. Наједанпут у тој тами појавиће се знак од севера до југа таквим сјајем, каквим никад сунце над нашим главама није могло блеснути. И тад ће угледати сви људи на земљи Господа Исуса Христа где иде на облацима небеским са силом и славом великом. И затрубиће војске ангелске, и сабраће се пред Њим сви народи земни, затрубиће на збор, какав није био од почетка света, и на Суд, који се понавља.

Но о свима овим знацима и догађајима, који ће се збити пред крај света и на крају времена, говори се на другом месту у Светом Јеванђељу. Данашње јеванђеље пак, описује нам последњи обрачун између времена и вечности, између неба и земље, између Бога и људи. Описује нам Страшни Суд и ток његов, дан гнева Господњег (Соф. 2, 2). Описује нам онај страховити тренутак - најрадоснији за праведнике - кад милост Божја буде уступила реч правди Божјој. Кад буде било доцкан за добра дела, и доцкан за кајање! Кад јаук неће више налазити одзива, и кад сузе неће више капати на руке ангела.

А кад дође Син Човечји у слави Својој и сви свети ангели с Њиме, онда ће сести на престолу славе Своје. Као што се у причи о блудном сину Бог назива човеком, тако се и овде Христос назива Сином Човечјим. То је Он, и нико други до Он. Када Он дође по други пут у свет, Он неће више доћи нечујно и у понижењу, као што је дошао први пут, него јавно и у слави великој. Под том славом разуме се прво она слава, коју је Христос имао у вечности пре почетка света (Јов. 17, 5), а друго слава Победиоца над Сатаном, над старим светом и смрћу. Но Он не долази сам но са свима светим ангелима, којих је број бесконачан; а долази с њима зато што су и они, као слуге Његове и војници, учествовали како у борби против зла тако и у победи над злом. Његова је радост, да и славу Своју подели с њима. А да би се показала узвишеност овога догађаја нарочито се наглашава, да ће са Господом доћи сви ангели. Нигде се ниједан догађај

више не спомиње, при коме учествују сви Божји ангели. Увек су се они појављивали у мањем или већем броју, но на Страшном Суду сви ће се они појавити окупљени око Цара славе. Престо славе гледали су многи ранији и доцнији тајновидци (Ис. 6, 1; Дан. 7, 9; Откров. 4, 2; 20, 4).

Под тим престолом разумеју се силе небеске, на којима седи Господ. То је престо славе и победе, на коме седи Отац небесни, и на који је сео и Христос Господ после победе (Откров. 3, 21). О, како ће бити величанствен долазак Господа и с како чудним и страшним појавама скопчан! Видовити пророк Исаија прориче: Гле, Господ ће доћи с огњем, и кола ће му бити као ветар (Ис. 66, 15); Данило гледа при том доласку где река огњена излазаше и тецијаше испред Њега, хилмде хиљада служаху му, и десет хилмда по десет хиљада стајаху пред Њим; Суд отпоче, и књиге се отворише (Дан. 7, 20).

А када Господ дође у слави и седне на престо, тада ће се сабрати пред Њим сви народи, и разлучиће их између себе као пастир, што разлучује овце од јараца. И поставиће овце с десне стране а јарце с леве. Многе Свете Оце занимало је питање, на ком ће месту Христос судити народима. Па позивајући се на пророка Јоила изражавали су се, да ће Суд бити у долини Јосафатовој, тамо где је негда цар Јосафат, без борбе и оружја, победио Моавићане и Амонићане тако, да ни један једини непријатељ није жив измакао (II Дневник. 20-). А пророк Јоил говори: нека се подигну и дођу народи у долину Јосафатову, јер ћу онде сести да судим свима народима унаоколо... (Јоил, 3, 11). Можда ће се над том долином извијати престо Цара славе; но нема те долине на земљи, где се могу скупити сви народи и сви људи, живи и мртви, од постања до краја света, милијарде и милијарде и милијарде. Сва површина земље, заједно са свима морима, не би била довољна, да на њој стану, човек уз човека, сва људска бића, што су икад живела на земљи. Јер да је то само збор душа, онда би се могло и разумети, да се све могу сместити у Јосафатову долину, али пошто ће то бити људи у телима - јер ће и мртви устати у телима - то треба пророчке речи разумети у преносном смислу. Јосафатова долина је цела земља, од истока до запада; па као што је негда Бог у Јосафатовој долини показао Своју моћ и суд, тако ће у последњи дан показати Он исту таку моћ и суд над целим људским родом.

И разлучиће их између себе. У једном тренућу ока сви сакупљени људи биће разлучени на две стране, на лево и на десно, као магнетском неодољивом силом. Тако. да нико од оних што припадају левој страни неће моћи кренути на десно, нити ће ико од оних што припадају десној страни моћи кренути на лево. Као кад пастир викне. и овце иду на једну страну, а козе на другу.

Тада ће рећи Цар онима што Му стоје с десне стране: Ходите благословени Оца Мојега; примите царство које вам је приправљено од постања света. У почетку Христос назива Себе Сином Човечјим, то јест Сином Божјим, а овде Он назива Себе Царем. Јер Њему се даде царство и сила и слава. Ходите благословени Оца Мојега. Благо онима, које Христос назове благословенима! Јер благослов Божји садржи у себи сва блага и све радости и милине небеске. Зашто Господ не каже: благословени Моји него благословени Оца Мојега? Јер Он је једини Син Божји, Јединородни и нестворени, од вечности у вечност, а праведници су по благослову Божјем усиновљени и тако постали као браћа Христова. Господ призива праведнике, да приме царство, које је за њих приправљено од постања света. То значи, да је Бог још пре створења човека приправио царство за човека. Пре него је саздао Адама, све је већ било приготовљено за његов рајски живот. Једно цело царство блистало се у сјају, и само је чекало цара. Тада је Бог увео Адама у то царство, и царство је било потпуно. Тако и за све праведнике Бог је приготовио од почетка царство које само чека на своје цареве, на челу којих ће стајати сам Цар Христос.

Призвавши праведнике у царство, Судија одмах објашњава, зашто им даје царство -

]ер огладнех, и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах, и примисте ме; го бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и обиђосте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени. На ово дивно објашњење праведници са снебивањем и кротошћу питају Цара, када Га то они видеше гладна и жедна и гола и болесна, и када Му то они све учинише? Нашто Цар опет дивно одговара: заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.

У овоме целом објашњењу има два смисла, један спољашњи а други унутрашњи. Спољашњи смисао јасан је свакоме. Ко нахрани гладна човека, нахранио је Господа. Ко напоји жедна, напојио је Господа. Ко одене гола, оденуо је Господа. Ко прими странца као госта, примио је Господа. Ко обиђе болесна и невољна или сужња у тамници, обишао је Господа. Јер је речено и у Старом завету: Господу позајима ко поклања сиромаху, и платиће му (Господ) за добро његово (Приче 19, 17). Јер кроз оне. који ишту помоћи наше, Господ куша срца наша. Бог ништа не потребује за Себе од нас; Њему ништа не треба. Не може бити гладан Онај који је створио хлеб; нити жедан Онај који је створио воду; нити го Онај који је оденуо сва створења Своја; нити болестан Онај који је извор здравља; Нити сужањ Онај који је Господ над господарима. Но Он тражи од нас милостињу, да би кроз то омекшао и облагородио срца наша. Бог може по свемоћи Својој одједном учинити све људе богатим и ситим и одевеним и задовољним. Но Он попушта глад, и жеђ, и болест, и муку, и сиротињу на људе из два разлога: прво, да би они, што све то трпе, кроз трпљење омекшали и облагородили срца своја и сетили се Бога, и припали к Њему с вером и молитвом; а друго, да би они, што не трпе, богати и сити, одевени и здрави, моћни и слободни, видели беду човека и милостињом омекшали и облагородили срца своја; и да би у туђем страдању осетили своје страдање, у туђем понижењу своје понижење, те тако разумели братство и јединство свих људи на земљи кроз живога Бога, Творца и Промислитеља свих и свега на земљи. Милости хоће од нас Господ, милости изнад свега другог. Јер Он зна, да је милост пут и метод враћања човека вери у Бога, нади у Бога, и љубави према Богу.

Ово је спољашњи смисао. А унутрашњи смисао односи се на Христа у нама самима. У свакој светлој мисли ума нашег, у сваком племенитом осећају срца нашег, и у свакој благородној тежњи душе наше ка остварењу добра пројављује се Христос у нама силом Духа Светога. Све те светле мисли, племените осећаје и благородне тежње Он назива малом, или најмањом, браћом Својом. Он их тако назива зато, што су они у нама у незнатној мањини према огромном пољу светског талога и зла у нама. Ако ум наш гладни за Богом, и ми га нахранимо, нахранили смо Христа у себи; ако ли је срце наше голо од сваке доброте и племенитости Божје, и ми га оденемо, оденули смо Христа у себи; ако ли је душа наша болесна и у тамници нашег злог бића, наших злих дела, и ми је се сетимо и обиђемо, обишли смо Христа у себи. Једном речју, ако онај други човек у нама, који је негда заузимао првенство и који представља праведника, потиштеног и пониженог од злог човека у нама, или грешника, и ми му дамо заштите, заштитили смо Христа у себи. Мален је премален тај праведник у нама, голем је преголем тај грешник у нама. Но онај праведник у нама јесте малени брат Христов, а овај грешник у нама јесте голијатски противник Христов. Ако, дакле, заштитимо праведника у себи, ако му дамо слободу, ако га ојачамо и изведемо на светлост, ако га уздигнемо изнад грешника, тако да он завлада потпуно над грешником; да би могли рећи као апостол Павле: Не живим ја него Христос живи у мени - онда ћемо и ми бити названи благословеним, и чућемо речи Цара на Страшном Суду: ходите, примите царство, које вам је приправљено од постања света.

А онима с леве стране рећи ће Судија: идите од мене проклети у огањ вечни приправљен ђаволу и ангелима његовим. Страховит суд, али праведан суд! Докле Цар призива праведне к себи и даје им царство, дотле грешне тера од Себе и шаље их у огањ вечни ("Ако икад дође крај вечној муци, то следује, да ће и вечном животу доћи крај. Но како се ово не може ни помислити у погледу вечнога живота, то како се може помишљати о крају вечног мучења?" Василије Велики: Слово 14, о Страшном Суду), у грозно друштво ђавола и његових слугу. Врло је важно то што Господ не каже, да је за грешне приправљен огањ вечни од постања света, као што је казао праведним, да је за њих царство, приправљено од постања света. Шта ово значи? Сасвим је јасно, да је Бог приправио огањ вечни само за ђавола и његове ангеле, а да је за све људе приправио царство од постања света. Јер Бог хоће да се сви људи спасу (I Тим. 2, 4; сравни Мат. 18, 14; Јов. 3, 16; II Петр. 3, 9; Ис. 45, 22), и да ниједан не погине. Према томе Бог није одредио људе за погибао него за спасење, нити им је наменио унапред огањ ђаволски него царство Своје и само царство Своје. Јасно је из овога, да погрешно мисле они, који говоре за грешника: суђено му је да буде грешник! Јер ако му је суђено да буде грешник, то му заиста није суђено од Бога него од њега самога. Да му пак није суђено то од Бога, види се из тога, што Бог није унапред одредио никакво мучилиште за људе него само за ђавола. Зато на Страшноме Суду праведни Судија неће имати куда да пошаље грешнике до у мрачно обиталиште ђавола. А да је праведно, што их Судија тамо шаље, јасно је из тога, што су они за живота на земљи сасвим отпали од Бога и ставили се у службу ђаволу.

Изрекавши осуду грешницима на левој страни Цар им одмах објашњава, зашто су проклети, и зашто их шаље у огањ вечни. Јер огладнех, и не дадосте ми да једем; ожеднех, и не напојисте ме; гост бејах, и не примисте ме; го бејах, и не оденусте ме, болестан и у тамници бејах, и не обиђосте ме. Не учинише, дакле, ништа од свега онога што праведници на десној страни учинише. Саслушавши ове речи од Цара грешници питају као и праведници: Господе, кад те видесмо гладна или жедна? Одговара Господ: кад не учинисте једноме од ове моје најмање браће, ни мени не учинисте.

Цело ово објашњење, које Цар даје грешницима, има исто онако два смисла, спољашњи и унутрашњи, као год и у првом случају, код праведника. Грешници су били мрачна ума, тврда срца и злонамерне душе у односу према гладној и жедној и голој и болесној и сужној браћи својој на земљи. Они нису могли прозрети својим одебљаним умом, да кроз беднике и страдалнике овога света њих сам Христос ословљава за милост. Њихово тврдо срце нису могле омекшати туђе сузе. Нити је пример Христа и Његових светитеља могао окренути њихову злонамерну душу, да за добром тежи и добро чини. Па како су немилостиви били према Христу у браћи својој, тако су немилостиви били према Христу у самим себи. Сваку светлу мисао у себи они су намерно угушивали и замењивали је мислима блудним и богохулним; сваки племенити осећај у срцу своме, чим би се зачео, чупали су из корена и замењивали немилошћу, пожудом и себичношћу; сваку тежњу душе да учини неко добро, следујући закону Божјем, они су брзо и грубо сузбијали, и на место ње изазивали и подржавали тежњу, да чине зло људима и грех и увреду Богу. И тако је најмањи брат Христов у њима, то јест праведник у њима, био распет и убијен и сахрањен, а однеговани мрачни Голијат, то јест неправедник у њима, или сам ђаво, остао као победилац на бојишту. Куда ће Бог с таквима? Може ли примити у Своје царство оне, који су сасвим изгнали Божје царство из себе? Може ли призвати к Себи оне,који су искоренили у себи свако сродство с Богом, и који су се објавили и јавно пред светом и тајно у срцу своме као непријатељи Христови а слуге ђаволске? Не; по своме слободном избору они су постали слуге ђавола, и Судија на Страшном Суду упућује их у оно друштво, у које су се они већ за живота отворено уписали - у огањ вечни приправљен за ђавола и слуге његове. И одмах затим завршује се тај највећи и најкраћи процес у целој историји створенога света.

Ови (грешници) ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни. Живот и мука овде се противстављају. Где је живот ту нема муке, где је мука ту нема живота. И заиста пуноћа живота искључује муку. Царство небеско представља пуноћу живота, док обиталиште ђавола представља муку, и само муку, без живота, који је од Бога. Ми видимо и у овом земаљском животу, како је душа грешна човека, који има у себи мало живота, то јест мало Бога, испуњена много већим мучењем него ли душа праведника, који има у себи више живота, то јест више Бога. Као што је речено још у старој мудрости: безбожник се мучи свега века свога;.. страх му зуји у ушима; .. не верује да ће се вратити из таме, од свуда привиђа мач;.. туга и невоља страше га, и наваљују на њ као цар готов на бој. Јер је замахнуо на Бога руком својом (Јов. 15, 20-25). Тако је, дакле и ово време на земљи тешко мучење за грешника. И најмању муку у овом животу грешник теже подноси него ли праведник. Јер само онај, ко има живота у себи, може да поднесе муку, да презре страдање, да победи сву злобу света и да се радује. Живот и радост нераздвојни су. Зато сам Христос говори праведницима, које свет срамоти и прогони и клевета: раоујте се и веселите се (Мат. 5, 11)!

Но сав овај земни живот наш далека је сен правога и пунога живота у царству Божјем, као што је и сва мука на земљи само далека сен језовите муке грешника у паклу. ("Упиташе неког великог старца: како, оче, тако стрпљиво подносиш толики труд? Одговори старац: сав мој животни труд није раван ни једноме дану муке (у ономе свету)", Алфавитни Патерик). Живот на земљи - ма колико да је узвишен - ипак је помешан с муком, јер овде нема пуноће живота, као што је и мука на земљи - ма колико она да је велика - ипак помешана са животом. Но на Страшном Суду оделиће се живот од муке, и живот ће бити живот, а мука ће бити мука. И једно и друго биће вечно, свако за себе. Колика је та вечност, то наш људски ум не може схватити. Онај ко се буде наслађивао један минут гледањем лица Божјега, чиниће му се као наслада од хиљаде година; и онај ко се буде један минут мучио с ђаволима у паклу, чиниће му се као мучење од хиљаде година. Јер неће више бити времена, које је нама познато, ни дана ни ноћи, него ће бити све јеоан дан, који је познат Господу (Захар. 14, 7; Откр. 22, 5). Нити ће бити другог сунца осим Бога. Нити ће бити изласка и заласка сунца, да би се вечност могла по томе рачунати као што се сада време рачуна. Него ће блажени праведници рачунати вечност по радости својој, а мучени грешници по муци својој.

Ето, тако је описао Господ Исус Христос последњи и највећи догађај, који ће се десити у времену, на ивици времена и вечности. И ми верујемо, да ће се све ово дословце овако догодити, једно зато, што су се и сва друга многобројна предсказања Христова збила дословце, а друго зато, што је Он највећи наш пријатељ и једини истински Човекољубац, преиспуњен љубављу према људима. А у савршеној љубави нема ни неистине ни заблуде. Савршена љубав садржи савршену истину. Да се све то неће догодити, Он нам не би ни рекао. Но Он је то рекао, и то ће се све тако и догодити. А Он нам није то рекао да покаже Своје знање пред људима. Не; Он није тражио славе људске (Јов. 5, 41). Он је то све рекао ради нашег спасења. Свак ко има разума и ко исповеда Христа Господа може увидети, да му је нужно ово знати, да би се могао спасти. Јер Господ није учинио ниједно дело, нити је изрекао иједну реч, нити је дозволио да Му се догоди иједан догађај у земном животу, који не би служио нашем спасењу.

Зато будимо разумни и трезвени, те држимо непрестано пред очима духовним слику Страшнога Суда. Та слика многе је грешнике већ повратила са пута пропасти на пут спасења. Време је наше кратко, и кад истекне - нема више покајања. Својим животом за ово кратко време ми морамо да одлучимо нешто судбоносно за нашу вечност: да ли ћемо стати с десне или с леве стране Цара славе. Бог нам је задао лак и кратак задатак, но награда и казна је огромна, и превазилази сваки опис језиком људским.

Зато не дангубимо ни с једним даном; јер сваки дан може да буде последњи и одлучујући; сваки дан може да донесе пропаст овоме свету и свануће онога Дана жељенога. ("Написано је: иже восхошчет друг бити миру, враг Божиј бивајет (Јак. 5, 4). Следствено: ко се не радује приближењу краја света, тај доказује, да је он пријатељ овога последњега, а кроз то непријатељ Божји. Но нека је далеко и помисао таква од верујућих, нека је далеко од оних, који вером знају, да постоји други живот, и који га истински љубе. Јер жалити због пропасти света својствено је онима, који су корене срца свога усадили у љубав према свету; онима, који не желе будућег живота, и који чак не верују у његово постојање. Св. Григ. Двојеслов: Бес. на Еванг. књ. I, бес I: о знацима краја света). Да се не постидимо на Дан Гнева Господњега, ни пред Господом, ни пред војскама Његових светих ангела, ни пред многим милијардама праведника и светитеља. Да не будемо одвојени за навек од Господа, и од ангела Његових, и од праведника Његових, и од наших сродника и пријатеља, који буду били на десној страни. Него да са целом безбројном и лучезарном војском ангела и праведника запевамо песму радости и победе: свјат, свјат, свјат Господ Саваот! Алилуја! И да заједно са целом војском небеском прослављамо Спаситеља нашег, Господа Сина, са Оцем и Духом Светим - Тројицу једнобитну и неразделну кроза сву вечност. Амин.

А какав је Атанасије имао бити доцније у животу, показао је у свом детињству, јер играјући се на морској обали са другом децом, својим вршњацима, он је радио оно што је видео у цркви: на детињи начин подражавао је свештенослужитеље Божје. Јер га деца, другови његови, поставише себи за епископа, а он неке од њих назначи за свештенике а неке за ђаконе; и онда му ови привођаху јелинску, незнабожачку децу, која још не беху крштена. И он их крштаваше морском водом, изговарајући над њима потребне речи свете тајне крштења, које је био чуо од свештеника у цркви. А говораше им и по једну поуку, како је то његов детињи разум умео и знао.

У то време у Александрији је патријарховао свети отац наш Александар. Деси се да он са једне узвишице посматраше морску обалу, и виде децу где се играју. Загледа се у њих, и зачуди се када виде како Атанасије врши крштење. И нареди да му сву децу доведу. И питаше их какве су се то игре играли. Они, као деца, прво се бојаху, а затим испричаше све, како Атанасија поставише себи за епископа, и како он крсти јелинску децу. Патријарх их подробно испитиваше на који су начин обавили крштење, и каква су питања стављали пред крштење и шта су ови одговарали. И дознаде да су све обавили по закону вере наше. Пошто се посаветова са својим клиром, патријарх признаде то крштење за истинско и правоважно, и изврши миропомазање крштене деце. А Атанасијеве родитеље дозва к себи и препоручи им да своје дете добро васпитају и отшколују, па кад одрасте да га опет доведу к њему, или боље: к светој Цркви. Јер патријарх беше прозрео у њему Божји дар. Тако уствари и би. Пошто Атанасије довољно изучи школе, и проучи сву светску философију, но још више божанску науку Светог Писма, његови га родитељи доведоше пресветом патријарху Александру, као Ана Самуила, и поклонише га Богу. Патријарх га убрзо уврсти у клирике. И као храбар војник, он се измлада стаде борити са јеретицима. А како се с њима борио, и шта је све од њих претрпео, то се не може ни описати. Али не можемо прећи ћутке преко неких његових нарочитих подвига и дела.

У то време је беснео са својом јереси безумни Арије, и својим убитачним учењем потресао сву Цркву. Поводом тога је у Никеји одржан Први Васељенски Сабор, на коме су свети оци проклели Арија и избацили из Цркве Христове. А би осуђен и на заточење. Али он, лукава змија, иако сатрвен и једва жив, ипак не одустаде од своје злоће. Јер преко ученика и једномишљеника својих та змија витлаше репом својим, изливајући свуда отров јереси. А код цара имађаше многе браниоце своје, нарочито Јевсевија, епископа никомидијског, и друге аријанске епископе. Преко њих је Арије радио да код Константина Великог издејствује себи помиловање, како би се из заточења слободно вратио у Александрију. Јевсевије је лукаво објашњавао цару како Арије не учи и не проповеда ништа супротно и несагласно са учењем Цркве, него је посреди завист епископа према Арију. Јер се међу њима води чисто схоластичка препирка о речима a не о вери. А цар, проста и незлобива срца, не познавајући јеретичку препреденост и лукавство, поверова лажи. И нареди: да се престане са препиркама и свађама око речи, да не би било раздора у Цркви. И не размишљајући, даде помиловање Арију да се врати у Александрију на своје место. И тако се погани јеретик, на зло целе Цркве, врати у Александрију.

Повратак Аријев у Александрију ожалости и заболе православне, нарочито светог Атанасија, као Христовог ратника и јаког заштитника правих предања побожности. Тада он већ беше архиђакон. И он гоњаше онога вука богомудрим језиком и списима, изобличавајући злочинство његово. И потстицаше пресветог архиепископа свог Александра да пише цару, а и сам писаше с њим, да је крива царева простодушност, јер је поверовао јеретичким обманама и бајкама, и Арија, који се одрекао праве вере и који је одбачен од самог Бога и свих светих отаца, прима, и допушта му да потреса мирне крајеве отаџбине. А цар, наговорен од јеретика Јевсевија, отписа им врло оштрим речима, претећи им да ће их лишити чина, ако не умукну. Ово пак учини благочестиви добри цар, не као роб јарости, нити као љубитељ аријанства, него из ревности, иако ревности не по разуму. Јер је желео да не буде раздора у Цркви. Волео је да буде мир онде, где мира бити не може. Јер како може јерес живети у миру с Православљем?

Ускоро потом престави се Господу пресвети Александар. На престолу га наследи свети Атанасије, једногласно изабран од свих православних као достојан сасуд за такво миро. Тада притајени аријански сејачи кукоља умукоше за неко време, не ступајући отворено у борбу с Атанасијем. А када их демон потстаче, они обелоданише своје неваљалство, и отворено пројавише, дотле дубоко сакривени, отров злоће своје, пошто пресвети Атанасије не прими безаконог Арија у црквено општење, иако је Арије донео писмо од цара да га Атанасије прими. И стадоше на све стране изазивати непријатељство против невинога и силно га нападати. Трудили су се да га не само збаце с престола, него и из града протерају. И то њега, човека достојна небеских насеља. Али он остаде непоколебљив, појући с Давидом: Ако против мене војска крене, неће се уплашити срце моје (Пс. 26, 3). А глава тог злог већа беше гореспоменути Јевсевије, епископ никомидијски, који само ношаше име побожности, a y самој ствари беше непобожан, и сасуд безбожности. Са својим једномишљеницима он се наивном цару увуче под кожу. И сматрајући да је тренутак подесан, стаде све предузимати против Атанасија, еда би га збацио с престола. Држао је, ако њега буде збацио, лако ће и остале православце савладати, и Аријево учење утврдити. Он дакле измисли на праведника неправедне клевете, и удеси лажне (а за јеретике, веродостојне) оптужбе; усто поткупи присталицу Мелитијеве јереси Исиона, и богатог лукавством Евдомона, и чувеног по покварености Калиника.

Оптужбе против Атанасија биле су ове: прво, приморава Египћане да дају данак цркви Александријској ради свештеничких одежди, олтарских завеса и покривача и других црквених утвари; друго, не жели добра цару, и ниподаштава царске наредбе; треће, среброљубац је, и ковчег пун злата послао је једном свом пријатељу да му га чува. Овим оптужбама додата је и четврта, која се односи на Исхира, лажног попа мареотијског. Овај Исхир беше зао и лукав, и у покварености препреден: он је прогласио себе за свештеника без прописног посвећења; починио је многа зла дела, срамна и страшна; и заслужио је не само искључење и поругу, него и немилосрдну казну. Блажени Атанасије дознаде све о Исхиру. Ревностан за ред у Цркви, он посла у Мареот презвитера Макарија да изврши ислеђење поводом злих дела Исхирових. Исхир се уплаши ислећења и одговорности, и побеже из Мареота. И оде у Никомидију. Тамо се пријави епископу Јевсевију, и безочно нападе Атанасија износећи лажне оптужбе против њега. Јер поквареност је таква, када нема изговора она се хвата лажи, и јуначи се у њој, и отворено устаје на истину. А Јевсевије и они с њим, примише Исхира као истинског свештеника, иако је отступник од Бога и преступник свештених правила, и веома га поштоваху. Јер сваки обично воли оно што је слично њему, било у пороку или у врлини, Сагоревајући од огромне мржње према Атанасију, о! с како великом радошћу гледаху они Исхира! И његову душу, пуну дрскости и покварености, сокољаху надом, и обећаваху му да ће му дати епископски чин, само ако измајсторише неку оптужбу и клевету противу праведника. За клевету и лаж давати такву награду: епископски чин и власт над многим душама! А Исхир, вешт за такве ствари, баци се јуначки на посао. И измајсториса ову клевету против невиног Атанасија: По наредби Атанасијевој презвитер Макарије је разбојнички упао у његову цркву, њега самог са великим бесом из олтара извукао, свети престо испреметао и претурио, свети путир сломио, и свете књиге на огњу спалио. Мрзитељи Атанасијеви примише ову Исхирову клевету као истину, придружише је горепоменутим клеветама, изађоше пред цара Константина, и оптужише светог Атанасија. Притом нарочито истицаху, да би цара што више наљутили, како Атанасије презире његове законе, нити слуша његове царске наредбе, не примајући Арија у црквено општење.

Цар се испрва мало смути, затим разгледа ствар, и беше у недоумици, јер је знао и Атанасијеве врлине, и држао је да су оптужбе против њега вероватне. Зато удари средњим путем: не осуди Атанасија, и не одби да се изврши ислеђење поводом оптужби. А како се у то време у Јерусалиму одржаваше празновање обнове храма Васкрсења Христова, и епископи се са свих страна сабираху тамо, цар нареди да епископи саставе сабор у Тиру и иследе оптужбе противу Атанасија Великог; и исто тако да из основа расмотре Аријеву ствар и виде да ли он заиста, као што сам каже, стоји у границама свете вере и држи права предања Истине. Па ако се утврди да је из зависти био искључен из Цркве, онда да га Сабор понова прими у клир и присаједини телу Цркве; утврди ли се пак да верује противно учењу Цркве и наопако учи, онда да му ce суди по свештеним законима, и да буде кажњен како то заслужује по делима својим.

У то баш време навршавала се тридесетогодишњица владавине цара Константина. Епископи се из разних градова сабраше у Тиру. Војници доведоше везана презвитера Макарија. Са војницима беше и војвода, који је заједно са епископима имао да учествује у сућењу. А било је још неких других преставника световних власти. Предстадоше и тужиоци. И суђење поче. A позван беше и Атанасије. И најпре би ислеђење поводом црквених одежди и црквених завеса, затим поводом среброљубља. Но одмах се обелодани лажност оптужбе и нечовечност тужилаца. Но док се то ислеђивало, стиже од цара писмо суду. У писму цар не мало грди тужиоце, а Атанасија ослобађа неправедне оптужбе, и кротко га и срдачно позива да дође к њему. Јер два презвитера Цркве александријске, Апис и Макарије (не овај Макарије који везан беше доведен на суд, већ други), допутоваше у Никомидију, и подробно изложише цару Атанасијеву ствар. Цар виде где је истина, и увиде да су оптужбе дело зависти. Зато и посла такво писмо епископима на Сабору у Тиру. Када се писмо прочита на суду, јевсевијани се уплашише, и не знађаху шта да раде. Али, заслепљени завишћу, не престадоше са својим бесом, нити устукнуше што су побеђени и посрамљени, него се са новим лажима окомише на презвитера Макарија, доведеног пред суд. И иступи као тужилац Исхир, а као сведоци јевсевијани, које напред Атанасије одбаци као лажне и неверодостојне. Онда Атанасије затражи да се испита тачно да ли је Исхир заиста свештеник, па ће потом сам он одговорити на оптужбу. Али судије не пристадоше на овај Атанасијев захтев, већ продужише са суђењем Макарију. Но пошто тужиоци нису могли да докажу оптужбу, суђење се одложи док се на лицу места, у Мареоту, не испита да ли је Макарије разрушио олтар, као што оптужба каже. И да то испитају бише одређени они клеветници чија лаж у самом почетку би обелодањена и одбачена. Када Атанасије виде кога шаљу у Мареот, он не могаше да трпи очигледну неправду, устаде против тога, говорећи: Угасну правда, згажена је истина, погибе правосуђе, побеже од судија законско ислеђење и непристрасно расмотрење ствари. Зар није страшно да се везан држи онај који треба да буде на слободи? И да се пресуда по овој ствари поверава тужиоцима и непријатељима, да баш исти тужиоци, који су и оклеветали човека, изрекну пресуду над њим?

Ово Атанасије Велики громко изговори пред целим Сабором. Но видећи да ништа не помаже, и да број његових непријатеља и завидљиваца расте, он тајно отпутова к цару. И Сабор, или боље рећи зли скуп, пошто Атанасије не беше присутан, одмах осуди Атанасија. A y Мареоту би извршено неправедно ислеђење поводом горепоменуте ствари, и све урађено по вољи и жељи непријатеља. И они који су сами заслуживали да буду збачени, донеше коначну одлуку да се Атанасије збаци. И отидоше у Јерусалим, где и примише богоборног Арија у црквено општење. И то га примише они који само на језику беху побожни и на Никејском Сабору претворно потписаше исповедање вере У једносушност Бога Сина са Богом Оцем. А они који се и срцем и устима држаху праве вере, врло марљиво расмотрише све што је Арије говорио и писао, и пронађоше превару која се скривала под покривачем многих његових речи и проповеди, и уловише га као лисицу, и изобличише га као непријатеља истине.

Онда стиже друго писмо од цара да Атанасије отиде к њему, јер Атанасије на свом путу ка цару још не беше стигао Исто тако наређиваше цар да и сви тужиоци и судије што пре предстану њему. Ово страшно уплаши Сабор, јер се злобници, пошто неправедну пресуду беху изрекли, бојаху да их због те неправде не постиже казна. Због тога многи отпутоваше у своја места. Јевсевије пак и епископ никејски Теогније, и неки други, измислише вешто неке, на изглед оправдане, разлоге да се још задрже на том месту, и после кратког времена одговорише цару писмом. У то време Атанасије беше претстао цару у Никомидији, и би с правом ослобођен од оптужбе по питању злата. А пошто јевсевијани дуто не долажаху, и не хитаху да дођу цару, цар посла Атанасија са својим гшсменим налогом да заузме свој архиепископски престо у Александрији, јављајући у исто време да су све оптужбе против њега неосноване и неистините.

Тако свети Атанасије архиепископоваше са свога престола у Александрији. Али у Александрији беше и Арије, и аријанци изазиваху велике смутње и немире у народу. Видећи да је Арије узбунио и узнемирио не само Александрију већ и цео Египат, блажени Атанасије не могаше то трпети, и о свему писмом обавести цара, препоручујући му да предузме строге мере против богоборца и сејача смутње у народу.

И одмах стиже у Александрију наређење да Арија везана одведу на суд царски. А када Арија вођаху из Александрије цару, на путу се задржаше у Кесарији. Ту се Арије састаде са својим једномишљеницима епископима: Јевсевијем никомидијским, Теогнијем никејским и Маријем халкидонским. И договорише се, те сачинише нове оптужбе против Атанасија, нити се Бога бојећи, нити невиног човека штедећи. Једина им је жеља била, да истину покрију лажју, као што каже божанствени Исаија: Зачињу труд и рађају безакоње они што наду своју положише у лаж, и рекоше: покријмо себе лажју (Ис. 29, 4). Тако се ови безакони јеретици упињаху, да блаженог Атанасија збаце с престола, и да Православље сатру. Стога отидоше цару: Арије да се брани, a Јевсевије, и они с њим, да помогну Арију, а да Атанасија и истину безочно оптуже. И кад претстадоше цару, одмах бише упитани о сабору у Тиру, шта су тамо урадили, и какву су одлуку донели поводом Атанасија. А они одговорише: Није нам царе, много жао на Атанасија за друге његове грешке, али што свети олтар разруши, и што свети путир у комаде разби, и што забрани, као што је уобичајено, да се из Александрије шаље жито у Цариград, – е то је оно због чега нам је криво на њега, због чега нас ревност једе, што нас жалости и душу нам кида. Сведоци ових његових злодела су: епископи Адамантије, Акувион, Арвестион и Петар. Они за све то оптужише Атанасија, и ма да је избегао казну коју по правди заслужује, ипак је, као учинилац ових ружних дела, свргнут.

После ових њихових речи цар ћуташе неко време смућен. Затим, пошто није могао да умири тужитеље, нареди да се праведник пошаље на неко време у Француску. И то учини, не што је веровао оптужби, или што се наљутио, већ што је хтео да има мир у Цркви, као што сведоче они који су поуздано сазнали разлог овакве цареве одлуке. Цар је видео да су многи епископи устали против Атанасија, и да је због тога настала велика пометња у народу александријском и египатском. Желећи да утиша ту буру, и уклони пометњу, и толике епископе излечи од туге, он рече светоме мужу да се удаљи из града на неко време. После тога и сам оде из овог живота, пошто наврши тридесет година свога царовања, а имао је шесдесет и пет година. Умирући, он остави као своје наследнике три сина: Константина, Констанција и Констанса. Тестаментом својим он им подели царство, и највећи део царства остави најстаријем сину Константину. Али пошто ниједан од његових синова не беше крај њега на самртном часу, он уручи тестамент једноме презвитеру, који беше потајни аријанац. Он, као што је у себи скривао јерес, тако утаји и тестамент царски. И ма да су га многи питали да ли је цар оставио тестамент, он никоме не каза. Са њим су о томе тајно знали само неки најближи цареви евнуси. Пошто најстарнји син Константин задоцни, пре њега стиже хитно из Антиохије Констанције. Онај презвитер тајно даде њему очев тестамент, молећи га само за једну милост: да он приступи аријанцима, и помаже им. – Какво уздарје да за земаљско царство да бесмртном цару Христу: да Га не исповеда као Бога и Господара и Творца свега, него као твар! О, неразумности и безумља! – Овог презвитера потпомагаше у томе споменути Јевсевије, и сва дружина његова. Они једва дочекаше овај тренутак. Јер су знали да ће се Аријево учење раширити и учврстити једино ако нови цар буде одлуку о Атанасијевом заточењу потврдио као праведну и веома добру. У то време они придобише за своју веру и једномислије препозита, који беше на царском двору. А од њега болест Аријеве јереси пређе и на остале евнухе, који су по природи својој неотпорни и склони сваком злу. Затим супруга царева постепено подлеже богохулним разговорима, и испуни се јеретичком кугом. Најзад и сам цар, заведен аријанским мудровањем, устаде на Господа свог Христа, те се на њему испуни реч божанственог Јеремије: Пастири безбожно одусташе од мене (Јерем. 2, 8). И цар отворено нареди да се аријанско учење учврсти, и да сви епископи имају мислити као и он; а ко се противи, натерати га силом.

У тој страшној бури и смутњи крманоши Цркве беху ови: Максим јерусалимски, Александар цариградски и Атанасије александријски, о коме и говоримо. Иако је био у заточењу, Атанасије није напуштао крму Цркве, него је речју и списима руководио православне. Јевсевије пак никомидијски, и они с њим, ревносно се труђаху за своје зловерје, потстичући гоњење православних и наносећи зло Цркви Христовој. Нарочито се окомише на Цркву после срамне смрти Аријеве. Лукава подмуклица, Јевсевије, уведе у Цариград Арија са великом помпом, на велику штету и саблазан вернима. Јер тада не беше тамо никога да се супротстави Арију, пошто му многе велможе приступаху, а Атанасије се налажаше у прогонству. Али свемудри устројитељ Бог развеја њихове намере, пошто пресече Арију живот и злоћу. Јер као што је његов језик сипао богохулне речи на побожност, тако се и његова утроба просу, и нађоше га где са просутом утробом лежи мртав у нужнику. Тако праведна казна постиже овога проклетника који беше зли сасуд, пун гноја зла.

Пошто вођа јереси тако изгуби и душу и тело, Јевсевије и његови једнозлоћници узеше на себе сав труд око заштите и ширења јереси. И свуда ствараху смутњу, при чему им царски евнуси беху десна рука, много их помажући. Но они су се нарочито много паштили око тога, како би Атанасију, који је био у прогонству, запушили уста да не учи о побожности. Али Бог који промишља о свима и свему, настроји срце најстаријем сину Константина Великог, Константину, који је, као први по царској власти, царовао у старом Риму, те пусти из заточења светог Атанасија, и са својим писмом посла га у Александрију на његов престо. У писму је стајало: „Константин победитељ поздравља Александријску цркву и народ. Држим да међу вама нема ни једнога који не би знао шта се недавно десило великом проповеднику вере и учитељу закона Божјег Атанасију: против њега су устали непријатељи истине, и њему би наређено да борави у Француској где сам и ја. Ово је учињено, да би се уклонио од опасности у којој се налазио његов живот, а није био уопште осуђен на прогонство. И ми смо га много пазили да му се нешто рђаво не деси, иако је он заиста трпељив као нико други. Јер, горећи божанском ревношћу, он је могао поднети какву хоћете тегобу. Отац наш, блажени Константин, хтео је да га убрзо врати на престо, али га смрт претече, и он не успе да то у дело приведе. Ту ствар он остави мени, наследнику свом, оставивши ми у аманет коначиу заповест поводом овог човека. И ја вам сада наређујем да га са сваком почашћу и свечано примите“.

С таквим царевим писмом допутова свети Атанасије у Александрију, и православни га примише радосно. А који се држаху аријанског зловерја састајаху се, и опет против њега коваху сплетке и ствараху пометњу. И поднесоше против светога оптужбу јевсевијанима, како се он без саборске одлуке вратио на престо, и по својој вољи ушао у цркву. Затим оптуживаху блаженога да је, тобож, неком мртвачком руком на мађионички начин чинио чудеса и чаролије; a то је рука, говораху, неког Арсенија клирика, која му је, кобајаги, отсечена по Атанасијевом налогу.

Ово непријатељи доставише цару Констанцију, и много га мољаху да одмах осуди Атанасија на вечито прогонство. Али цар нареди да се та ствар најпре испита, па ако се нађе да је Атанасије крив, да му се онда по закону изрекне казна. Да то испитају, цар одреди свога дворског чиновника Архелаја и Финикијског кнеза Нона. Они отпутоваше у Тир, где се већ налазио Атанасије и чекао да му се суди поводом руке и поводом мађија. Но иследници одложише ислеђење на неко време, док из Александрије не стигну очекивани клеветници, који су тврдили да су својим рођеним очима видели како је Атанасије отсекао руку Арсенију и правио мађије. А ово одлагање ислеђења би по Божјем промислу, као што је завршетак јасно показао. Јер Бог који бди над свим, и избавља оклеветанога од његових клеветника, продужи време дотле док у Тир не дође сам Арсеније, због кога противници клеветају Атанасија. А Арсеније тај беше клирик цркве Александриске, по чину чтец. Он беше учинио велико недело. И уплашен од тешке казне, која би га сигурно снашла да је ухваћен и изведен на суд, он побеже, и дуго време нико ништа није знао о њему. А лукави противници Атанасијеви, мудри у покварености, не очекујући да ће се Арсеније уопште појавити од стида због учињеног греха, дрско тврђаху да је отсечена рука Арсенијева и свуда одвратне гадости протураху о Атанасију. А када се кроз све земље пронесе глас да ће се Атанасију судити што је отсекао Арсенију руку, дође то до ушију и самог Арсенија, који се скривао негде по забаченим крајевима. Њему би жао оца и добротвора његовог, и срце га заболе због лажне и неправедне оптужбе, па изиђе из места у којима се скривао и отпутова у Тир. У Тиру се насамо јави Атанасију, припадајући к његовим светим ногама. Блажени Атанасије се обрадова његовом доласку, и нареди му да се никоме не показује пре суђења. Но свезлобна мржња његових противника не попушташе, мити се они лажним клеветама против Атанасија задовољише, већ додаваху злобу злоби и лаж лажи. Јер проклети јеретици најмише једну бестидну жену да окриви Атанасија како је, тобож, он, кад је ноћио у њеном дому, напао њу и напаствовао силом.

И поче суђење. Пред судије стадоше клеветници; уђе и жена плачући и жалећи се на Атанасија, кога никада видела није, нити је знала какав изгледа. И изјави ово: Примих га у дом свој Бога ради, као човека чесна и света, јер сам желела благослова себи и дому свом. И ето, настрадах од њега: јер у поноћи он дође к мени у постељу, и насилу ме обљуби, и нико ме не оте из руку његових, пошто сви у дому спаваху дубоким сном. – Док је бестидница плачући тако булазнила и клеветала, пријатељ Атанасијев, презвитер Тимотеј, који je c Атанасијем стајао пред вратима, чу клевету женину и, покренут Духом, изненада уђе унутра, стаде пред клеветницу као да је Атанасије, и слободно јој се обрати: Жено, јесам ли те ја напаствовао ноћу, као што кажеш? – А она још бестидније повика према судијама: Овај ме је упропастио, овај чистоту моју оскрнавио! овај, и нико други! Примила сам га на конак, а он ми је за добро срамотом узвратио! – Чувши то, судије се насмејаше, а противници се веома постидеше. Јер се јавно обелодани њихова лаж. И то им би на срамоту и прекор. И сви се зачудише тако неправедној оптужби; Атанасија судије ослободише сваке одговорности по овој оптужби.

Шта онда раде противници? Своју прву срамоту желе да покрију другом оптужбом. Стадоше тужити светога мужа за мађије, и изнесоше неку мртвачку руку. Ствар одвратна и ужасна за гледање. И бесрамно машући том руком према светитељу, говораху: Атанасије, ова рука ћутећи вапије против тебе! она те изобличава! она те хвата и чврсто држи, да не избегнеш казну. Од ове се руке не можеш спасти ни речима, ни вештином, нити икојим другим лукавством! Знају сви Арсенија, коме си ти неправедно и немилостиво ову руку отсекао! Хајде, кажи, ради чега ти је она била потребна, и због чега си је отсекао? – А он кротким гласом, као што доликује таквоме мужу који се угледа на Христа Господа свог, који, суђен од Јевреја, на ружење не одговори ружењем ни виком, него беше као овца која је за клање, одговарајући рече: Који од вас добро познаје Арсенија? Ко сигурно зна да је ово његова рука? – А кад многи устадоше са својих седишта, и тврђаху да добро познају и самог Арсенија и руку његову, онда Атанасије уклони вео, и позва Арсенија да стане усред суднице. И Арсеније стаде усред суднице жив и здрав, имајући обе руке целе. А блажени љутито погледа на тужиоце, и рече: Није ли ово Арсеније? Није ли ово онај за кога ви кажете да му је рука отсечена? Није ли он познат свима александријцима? – И нареди Арсенију да подигне увис најпре десну па онда леву руку, и громко повика, као да дозива истини оне који стоје далеко од ње: Ето, људи, и Арсенија! ето и његових руку, које, као што видите, нису отсечене! А ако ви имате неког другог Арсенија, коме припада ова отсечена рука, ви га покажите! Ова пак рука оптужује вас саме као оне који су је отсекли.

Тада их све неисказан стид спопаде, и покривајући лица своја изађоше из суднице. Остадоше само војници. А народ, кога аријанска куга беше заразила, посматрајући епископе и судије како постиђени и утучени одлазе, опколи Атанасија: и прећаху му страшно, и називаху га мађионичарем и врачаром и лажовом, и какве му све погрдне речи не говораху, и махаху рукама да га растргну и убију. И сигурно би то учинили, да их царев изасланик Архелај не умири и не оте Атанасија од њих.

Овај Архелај, добар по души, видећи њихову дивљу злоћу, саветова Атанасију да кришом побегне и сакрије се негде где га нико не би могао пронаћи. И он узе Атанасија, и изведе га из града неким тајним путем и кроз тајни излаз, склањајући се од народа који је беснео.

Тако свети Атанасије побеже. А сутрадан се сабраше неправедне судије, без царског изасланика Архелаја, и осудише праведног Атанасија као блудника, и убицу, и мађионичара, и врачара. И пошто написаше разлоге ове осуде, разаслаше то на све стране, затварајући светом Ататасију градове и цркве по свима земљама. А подбунише и разјарише против Атанасија и самог цара Констанција толико, да је он велике награде и одликовања обећавао онима који га известе где се жив Атанасије налази, или му његову главу донесу.

А Атанасије, протеран не само из грчког царства него као из целе васељене, кријаше се дуго у једном дубоком бунару који је био пресушио. О томе нико није знао, осим једнога богољупца који му доношаше храну и чуваше га тамо. Али пошто неки почеше да наслућују, и сутрадан би га и ухватили да је остао тамо, јер су опасне потере за њим биле свуда, Божји промисао га те ноћи изведе из бунара, и одведе на друго место. Али да га и ту не би пронашли и ухватили, он са Истока оде на Запад.

Тада је на Западу царовао најмлађи брат, Констант, пошто је најстарији брат, Константин, био убијен од војника у Аквилеји, крај реке Алсе. Дошавши у Европу, блажени Атанасије исприча подробно целу своју ствар и папи Јулију, и самом цару Константу.

У то време састаде се у Антиохији сабор источних епископа ради освећења цркве, коју Константин Велики поче зидати а син је Констанције доврши. Слегоше се тамо сви епископи са Истока, међу којима беше не мало аријанаца. Они уз помоћ цара направише своје веће, и опет свргоше светог Атанасија који је тада боравио на Западу. И послаше клеветничко писмо против Атанасија у Рим папи Јулију, потстичући папу да и он свргне Атанасија. А место Атанасија изабраше за архиепископа у Александрији Јевсевија емеског, човека разумна. Али он не пристаде, знајући како народ у Александрији има велику љубав за свога пастира Атанасија. Онда они поставише на александријски престо неког Григорија кападокијца, опаког аријанца.

Свети Атанасије остаде у Риму три године, веома поштован и од цара Константа и од папе Јулија. А беше тамо и пријатељ његов свети Павле, архиепископ цариградски, кога исто тако беху протерали са престола. Онда се по договору између два цара, Констанција и Константа, састаде у Сардикији сабор источних и западних епископа ради исповедања вере, и ради Атанасија и Павла. На Сабору беше око сто западних епископа, a источних седамдесет и неколико. Међу овима беше и поп Исхир, али сада као епископ мареотски. Епископи из Азије нису хтели ни да се сретну са западним епископима, док ови не отерају са свога Сабора Маркела Анкирског, и Павла, и Атанасија. А западни нису хтели ни да чују о томе. И источни се епископи одмах вратише у своје крајеве. При повратку задржаше се у тракијском граду Филипопољу, тамо свој сабор одржаше, и учење о једносушности одбацише а своје учење изложише. И ту своју одлуку разаслаше свуда свима својим присталицама. Када то дознадоше оци који беху на Сардикијском сабору, они осудише и то веће њихово и вероисповедање њихово. Онда Атанасијеве клеветнике лишише чинова њихових. И благодарећи особито светом Атанасију потврдише одлуке Никејског сабора о светој вери, исповедајући да је Бог Син једносуштан са Богом Оцем.

После свега тога западни цар Констант написа писмо своме брату, источном цару Констанцију, у коме га мољаше да изда наређење да се Павле и Атанасије врате на своје престоле. Али Констанције одлагаше да то учини. Онда му цар поново написа оштрим речима: Ако ме не послушаш добровољно, онда ћеш то учинити и против своје воље, јер ћу кренути на тебе војском, и поставићу их на њихове престоле. – Констанције се уплаши братовљеве претње, прими светога Павла, који раније беше дошао, и чесно га врати на његов престо. А светога Атанасија благим писмом дозва к себи. И пошто је разговарао са њим, он виде да је Атанасије врло мудар и богонадахнут муж, и удиви се његовој мудрости. И тада га са великим почастима врати на његов патријаршиски престо. Сам га је испратио. При томе цар написа народу у Александрији, и свима епископима и кнежевима у Египту, и Несторију августалију, и великашима у Тиваиди и Либији да са великим почастима и страхопоштовањем дочекају Атанасија. Обезбеђен таквим писменим налозима царевим, блажени Атанасије крену преко Сирије и Палестине. У светом граду Јерусалиму би с љубављу дочекан од пресветог Максима Исповедника, епископа јерусалимског. И један другоме испричаше своје муке и напасти што Христа ради поднеше. Тада пресвети патријарх Максим сазва све оне источне епископе који из страха од аријанаца пристадоше иа Атанасијево свргнуће, измири их са Атанасијем, и они указаше Атанасију достојно поштовање. A он им с радошћу опрости грех што према њему учинише.

У Александрији би дочекан веома свечано: сав га народ срете са неисказаном радошћу; сретоше га и сви епископи и кнезови, и с почастима у град уведоше и на престо посадише. Ово би други повратак светог Атанасија на престо из другог прогонства. И пошто после безбројних трудова и патњи мало одахну, и мишљаше да остатак живота проведе у миру и спокојству, опет љуте невоље нагрнуше на њега. Јер када безбожни Магненције, војсковођа римски, склопивши заверу са својим једномишљеницима, уби господара свог, благочестивог цара Константа, тада опет аријанци подигоше главу, и поведоше страшан рат противу Цркве Христове. И опет се на Атанасија окоми старо зло: нападаји и прогонства. Опет се појавише царске наредбе и претње; опет Атанасијева бекства, опет страховања, и потере за њим свуда и по суву и по мору. Јер Георгије кападокијски, изабран од аријанаца на престо место Атанасија, дође у Александрију, потресе Египат, усколеба Палестину, и на целом Истоку створи пометњу. И опет бише свргнути са својих престола светила васељене: свети Максим јерусалимски и свети Павле цариградски. А шта се начини у Александрији, описује сам свети Атанасије, говорећи:

„Опет дођоше неки у Александрију тражећи да нас побију; и ово би горе од пређашњег. Јер војска изненада опколи цркву, и место молитве настаде јаук, врисак и метеж. To би за време свете Четрдесетнице. А када дође Георгије кападокијски, кога послаше аријанци, умножи се зло, на које су га били навикли они што га послаше. Јер недељу дана после светог Ускрса стадоше бацати монвхиње у тамнице, епископе везане одводити, домове сиротих и удовица пљачкати. И град се претвори у право разбојиште. Хришћани се ноћу извлачаху из града, куће се запечаћиваху, и клирици паћаху ради браће своје. Све ово заиста беше страшно, али још страшније ствари после тога наиђоше. Јер пошто после свете Педесетнице људи се постише, изиђоше на гроб светог свештеномученика Петра да се помоле. Јер се сви гнушаху Георгија, и избегаваху општење са њим. А када он свезли то сазнаде, натутка против њих војводу Севастијана, манихејца по вери. И он са много војске, која беше наоружана мачевима, ножевима и стрелама, упаде у саму цркву, и нападе на људе. Али мало њих затече на молитви, јер већ беше касно и велика већина се беше разишла. А оне које затече у цркви, подвргну љутим мукама. Јер наложи велику ватру, и поређа девојке око ње, и примораваше их да приступе Аријевој вери. И када виде да их не може приморати, јер ни у шта не сматраху ни огањ ни претње, пошто беху непоколебљиво чврсте у своме православљу, он нарсди те их обнажише и немилосрдно тукоше. Лица им толико ранама унакази, да их њихови рођени дуго времена после тога нису могли познати. Четрдесеторицу људи подвргну страшним мукама: батинама, на којима беше начичкано оштро трње, толико их тукоше, да им сва леђа одраше, и велика им парчад меса од тела отпадаху, а неки у силним патњама и издахнуше. Све девојке нарочито измучи, и посла их на заточење у Велики Оасим. А не допусти да мртва тела убијених хришћана православних узму њихови рођаци и сахране, него нареди војницима да их баце у неко сакривено место. Мислио је да на тај начин сакрије траг толиког зверства. Тако урадише људи прелашћеног ума и безумни. А православни се и радоваху што њихови мученици јуначки исповедише веру своју, и плакаху што не знађаху где су тела њихова. И много осуђиваху безбожничко насиље и свирепост. Одмах затим из Египта и Либије послаше у прогонство епископе: Амонија, Моина, Гаја, Филона, Ермија, Павлина, Псиносира, Линамона, Агатона, Агамфа, Марка, и другог Амонија и Марка, Драконтија, Аделфија, Атинодора; и презвитере: Јеракса и Диоскора. И тако их тешко зло стављаху, да многи успут помреше, а други у прогонству. А на вечно прогонство осудише преко тридесет епископа. Јер им брига беше као и Ахаву: да на целој земљи, ако је могуће, затру и истребе истину“. – Ово нам сам Атанасије Велики казује пишући о своме бекству. А остало казаће нам даље повест.

По смрти свога брата Константа, цар Констанције победи Магненција, и владаше и Истоком и Западом. И како на Истоку тако и на Западу он распростираше аријанску јерес. Трудио се на све могуће начине да западне епископе придобије за аријанско учење, неке милом, неке силом, а и поклонима и разним другим лукавствима, како би и они постали заједничари њиховог зловерја. А нареди да се у Милану у Италији састане сабор да свргне Атанасија. Јер је очекивао да ће се аријанство утврдити, када Атанасије буде потпуно одбачен и из средине живих уклоњен. И многи тада постадоше цареви једномишљеници, неки из страха, а неки беху привучени царским одликовањима. А они који беху чврсти у вери, не дођоше на сабор. Такви беху: Јевсевије епископ верцелински, Дионисије милански, Ридан толосански, Павлин тривирински, и Лукифер каларионски. Они не потписаше Атанасијево свргнуће, сматрајући да је то свргнуће праве вере и одбацивање истине. Због тога они бише послани у прогонство у Аримин. А сви остали који се беху сабрали у Милану, осудише Атанасија на свгрнуће.

наставак житија је на линку

[url="https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1346440445/%D0%BF%D0%BE%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%9

Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се служи на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлепчића (просфора). Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што на грчком значи - Исус Христос побеђује. Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре. Тим литургијским помињањем: "У склопу Свете Тајне Евхаристије - Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси". Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви.

Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове.

Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. На гробље и у цркву се носи кувано жито - кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.

Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха.

Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао.

Даће и подушја се не дају да се "нахрани" покојник, односно, да душа његова "једе", него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника.

Наш Патријарх стално говори, саветује и упозорава да даће никако не смеју да буду гозбе са много скупоцених јела и пића. Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади. Патријарх даље каже: "Није ли боље и племенитије свима да поступамо хришћански, него да, угледајући се на неразумне поступке појединаца, преступамо заповести своје Цркве - заповести којих су се наши преци свето држали."

На дан задушница се иде у цркву, где се служи Света Литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник обави кратки обред и окади гробове.

Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен, а Господ види и зна.

На задушнице се дели милостиња. Како на гробљима тада има највише просјака, треба сваком уделити по неки прилог, јер је боље поћи са благословом, него да иза леђа просјаци проклињу.

Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига.

Изучио је лекарску вештину, која би цењена у то доба и као добар лекар помагао је и лечио болесне и убоге. Свештеник Ермолај га преобрати у хришћанство и крсти га. Са својим чудесним моћима, које му беху дароване од Бога, исцели Пантелејмон једног богатог слепца, који силно богатство потроши тражећи себи лека. Сазнавши за то, цар Максимијан, познати мучитељ и гонитељ хришћана, те погуби слепца, зато што овај не хтеде признати да су му вид вратили идоли цареви, но свети Пантелејмон уз помоћ Божију и молитву своју. Ухватише, затим и Пантелејмона и примораваше га цар да се поклони идолима, али он не пристаде. На очиглед свих, чак и самог цара исцели овај угодник Божји непокретног човека и тако још једном понизи све незнабожачке идоле, и многи тада повероваше у Христа и моћ Његову. Разљути се цар те нареди својим војницима да баце Пантелејмона у тамницу и да га муче најстрашнијим мукама. Но, ни то не поколеба младог Пантелејмона да се одрекне Христа Бога, Јединога и Истинитога, него га још јаче учврсти у вери његовој. Осудише га затим на смрт и када војници хтедоше извршити заповест цареву, да му одсеку главу, мач се сави као да је од воска и не повреди Пантелејмона, који све време клечаше на молитви. Схвативши да је прави слуга Божји, војници се искрено покајаше и замолише га да им опрости грехе и да се помоли Господу за њих. По свршеној молитви, Пантелејмон даде знак војницима да заврше свој започети посао и да га погубе, али они се успротивише, но он би упоран и рече им да им греси неће бити опроштени не буду ли извршили његову заповест. И немаш другог избора, војници му одрубише главу, али уместо крви из њега потече млеко и његово тело постаде целебно. Својом моћи он је исцелио многе болеснике, па чак и данас међу нама који оздравише чудесном молитвом овог великомученика и угодника Божијег. Пострадао је 9 августа, 304 године за Христа, а Милостиви Бог прими његову праведну душу и прослави га међу великим светитељима Својим. Свети Пантелејмон се призива у молитви приликом водоосвећења и јелеосвећења (свештања масла) заједно са Светим Ермолајем и осталим бесребреницима и чудотворцима.

Тропар (глас 3):

Страстотерпчле свјатиј и целебниче Пантелејмоне, моли милостиваго Бога, да прегрјешениј остављеније подаст душам нашим.

да додам још један поглед на житије:

Родом из Никомидије од мајке хришћанке и оца незнабошца. Мајка му се звала Евула а отац Евсторгије. Као младић изучио лекарске науке. Свештеник Ермолај призва га к себи, научи га вери Христовој и крсти га. Чудотворно излечи Пантелејмон једнога слепца, кога су други лекари узалуд лечили; излечи га именом Христовим, и крсти га. Из зависти оптуже лекари Пантелејмона као хришћанина, и Пантелејмон изађе пред цара Максимијана на суд. „И стаде пред земаљским царем телом, а умом стајаше пред Царем небеским”. Пред царем он се слободно објави хришћанином, и на очи цареве излечи једног узетог човека од дуготрајне болести. Ово чудо многе незнабошце привуче вери Христовој. Цар га стави на муке, но Господ му се јави у неколико махова и избави га цела и неповређена. Тада и свети Ермолај са Ермипом и Ермократом пострада. Осуђен на смрт свети Пантелејмон клече на молитву. Утом џелат удари га мачем по врату, и мач се преби као да је од воска. И не могаше га џелат погубити док светитељ не сврши молитву и сам не рече да га посеку. Његове мошти посташе целебне. Беше посечен Пантелејмон под неком маслином, која потом постаде сва окићена плодом. Пантелејмон - значи свемилостиви. Бог свемилостиви прими праведну душу његову, и прослави га међу великим светитељима својим. Чесно пострада за Христа овај дивни мученик у младости својој 27. јула 304. године. Свети Пантелејмон призива се у молитвама при водоосвећењу и јелеосвећењу (свештању масла) заједно са светим Ермолајем и осталим бесребреницима и чудотворцима. Најдивнији храм, посвећен овом светитељу, налази се у Светој Гори.