Мучеништво за Христа чини од грешника светитеља. То показује пример светог Бонифатија. Он беше најпре слуга у неке богате и развратне жене Аглаиде у Риму, и имаше с њом нечисте и незаконите везе. Обоје беху незнабошци. Једном Аглаида пожели да има у кући мошти мученичке као неку амајлију, која од зла брани. Па опреми свога слугу у Азију, да јој нађе и купи то што жељаше. Бонифатије узе собом неколико робова и доста блага па при растанку с Аглаидом рече овој: "Ако не могаднем наћи никаквог мученика, и ако теби, госпођо, донесу моје тело за Христа намучено, да ли ћеш га примити с чашћу?" Аглаида се насмеја и назва га пијаницом и грешником. Тако се растадоше. Дошавши у град Тарс Бонифатије виде многе хришћане на мукама: једнима одсечене ноге, другима руке, трећима очи избодене, четврте на вешалима итд. Бонифатију се промени срце, покаја се за грешни живот свој и заплака. И узвикну усред хришћанских мученика: "И ја сам хришћанин!" Судија га узе на истјазање, нареди те га грозно шибаху, потом налише му врело олово у уста, и - пошто га то не повреди - одсекоше му главу мачем. Робови узеше тело његово и пренеше у Рим. Ангел Божји јави се Аглаиди и рече: "Прими онога који негда беше слуга твој, а сад је наш брат и саслужитељ; он је чувар душе твоје и заштитник живота твога". Аглаида, ужаснута, изађе у сусрет, прими тело Бонифатијево, сагради му цркву и положи у њу мошти мученикове. Потом се она покаја, раздаде све своје имање бедним, а она се повуче од света, и поживе још петнаест година у горком покајању. Пострада свети Бонифатије 290. године.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Бонифације, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

Свети Григорије (Григентије), епископ омиритски

Беше најпре ђакон цркве Мадиоланске, и имаше многа виђења. Промислом Божјим доведен у Александрију, где га патријарх Протерије, према једном небеском откровењу, рукоположи за епископа земље Омиритске, у јужној Арабији, коју свети цар Елезвој (в. 24. октобар) тек беше ослободио од тиранина Дунаана Јеврејина. Пастир добри и чудотворац велики. Уредио цркву Омиритску, уз помоћ христољубивог цара Аврамија, подигао многе храмове и крстио мноштво Јевреја. Молитвом је чинио чудеса велика и страшна; молитвом је чак изазвао и појаву Христа Господа пред неверним Јеврејима, што одлучи на крштење Јевреја. Управљао црквом тридесет година и мирно прешао у живот вечни 552. године.

Свети Бонифатије Милостиви, епископ ферентијски

Од детињства био необично милостив, тако да га мајка укоравала за то. Но он је помоћу молитве добијао од Господа стоструко. Скончао мирно у Италији у VI веку.

Преподобни Илија Муромец

Монах кијевопечерски. Скончао 1188. године. Његове нетљене мошти чудотворне. На његовој десној руци и до сада стоје три прва прста састављена за молитву. Из тога се види, да је на молитви умро. И то је обличење оних, који се не крсте с три прста.

Овај славни мученик Христов роди се у Италији и би васпитан у граду Милану. У младости још преда се служби војничкој, и као научен, изгледан и храбар омили цару Диоклецијану, који га постави за началника своје дворске гарде. У тајности исповедаше веру хришћанску и мољаше се Богу живоме. Као муж чесан, правичан и милостив беше Севастијан омиљен веома од војника својих. Где год могаше, он спасаваше хришћане од муке и смрти, а где то не могаше, он их храбраше, да неодступно гину за Христа Бога живога. Два брата Марка и Маркелина, који беху у тамници због Христа и већ на ивици да се одрекну Христа и поклоне идолима, Севастијан утврди у вери и охрабри за мучеништво. Када им говораше да се не боје смрти за Христа, лице његово просветли се и сви видеше лице његово светло као лице ангела Божјег. Своје речи потврди Севастијан у чудесима: исцели од немила Зоу, жену тамничара Никострата, нему шест година, и приведе крштењу и њу и сав дом Никостратов; исцели и два болесна сина Клавдија војводе, и приведе крштењу Клавдија и дом његов; исцели од једанаестогодишње подагре и ногобоље Транквилина, оца Маркова и Маркелинова, и приведе га крштењу, заједно са целим домом његовим; исцели од исте болести и епарха римског Хроматија, и приведе крштењу њега и сина његовог Тивуртија. Од њих прво пострада света Зоа, коју ухватише на гробу апостола Петра где се Богу мољаше. После мучења бацише је у реку Тибар. Тада Тивуртија ухватише, и судија постави пред њега жар говорећи му, да избере живот или смрт, то јест или да баци тамјан и покади идолима, или да сам стане бос на жар. Свети Тивуртије прекрсти се и стаде босоног на жар, и оста неповређен. Потом би посечен мачем; Никострат би убијен мотком; Транквилијан потопљен у воду; Марко и Маркелин мучени и копљима избодени. Тада Севастијан би изведен пред цара Диоклецијана. Цар га укори за издајство, но он рече: "Ја се свагда молим Христу моме за здравље твоје и за мир царства Римског". Цар нареди да га голог стрелама стрељају. Војници га дотле стрељаху, докле све тело мучениково не би покривено стрелама, те се више и не виђаше од стрела. И када сви мишљаху да је мртав, он се јави жив и потпуно здрав. Тада га незнабошци моткама убише. Пострада славно за Христа Господа свога и пресели се у Царство небеско 287. године у време Диоклецијана цара, и Гаја, епископа римског.

Тропар (глас 4):
Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Свети Флор, епископ амински

Живео у време цара Јустина II и Маврикија (565-602). Беше од племића и племић. Остави метеж и сујету света и повуче се у манастир на подвиг ради спасења душе. Потом изабран за епископа града Аминса у области Кападокијској. И као подвижник и као јерарх угодио Богу и преселио се мирно у Царство Божје.

Свети Модест, патријарх јерусалимски

Када му родитељи умреше, њему беше само пет месеци. Но Божјим Промислом би васпитан у духу хришћанском. Када одрасте, би продан као роб неком незнабошцу у Мисир. Но он успе, те обрати свога господара у веру Христову. Господар му дарова слободу. Он се повуче на гору Синајску, где се подвизавао до педесет девете године своје. Тада би изабран за патријарха јерусалимског. Пасао стадо Христово као прави пастир и упокојио се мирно 633. године у деведесет седмој години свога живота.

Свети пророк Данил и три отрока: Ананије, Азарије и Мисаил

Сва четворица беху од царског племена Јудина. Када Навуходоносор (или Невукаднезар) разори и оплени Јерусалим, тада и Данил, као дечак, беше одведен у ропство заједно с јудејским царем Јоакимом и мноштвом других Израиљаца. Опис његова живота, страдања и пророчанства може се наћи исцрпно у књизи његовој. Сав предан Богу, свети Данил од ране младости добио је од Бога дар велике видовитости. Његова слава међу Јудејима у Вавилону почела је онда када је он изобличио два похотљива и неправедна старца, судије јудејске, и спасао целомудрену Сосану (Сузану) од неправедне смрти. А његова слава међу Вавилонцима почела је од онога дана када је он погодио и протумачио сан цару Навуходоносору. За то га цар учини кнезом на свом двору. Кад цар направи златног идола у пољу Деиру, три отрока не хтеше се поклонити идолу, због чега бише бачени у пећ огњену. Но ангел се Божји јави у пећи прохлади огањ, тако да отроци шетаху по пећи, неповређени од огња, и појаху: "Благословен јеси Господе отаца наших". И виде цар то чудо и беше ужаснут. Па изведе цар отроке из пећи и обасу их великим почастима. У време цара Валтазара, када цар једном на пиру јеђаше и пијаше са гостима својим из освећених судова, узетих из храма Јерусалимскога, невидљива рука написа на дувару три речи: мани, текел, фарес. Те речи нико не могаше протумачити осим Данила. Те ноћи цар Валтазар би убијен, Два пута Данил би бачен у јаму лавовску због вере у једнога живога Бога. И оба пута Господ га спасе и оста у животу. Виде Данил Бога на престолу са ангелским силама, виђао ангеле, проницао у будућност појединих људи, царства и васцелог рода људског, прорекао време доласка Спаситеља на земљу. Према светом Кирилу Александријском Данил и три отрока доживеше у Вавилону дубоку старост и бише мачем посечени због вере праве. Када Ананија посекоше, Азарије простре одећу своју и прихвати главу његову; по том Азаријину главу прихвати Мисаил, а Мисаилову Данил. Ангел Божји пренесе тела њихова у Јудеју на гору Гевалску и положи под камен. По предању, ова четири Божја угодника усташе у време смрти Господа Христа и јавише се многим па опет заснуше. Данил се рачуна међу четири велика пророка (Исаија, Јеремија, Језекил и Данил). Живео и пророковао на пола хиљаде година пре Христа.

Тропар (глас 2):

Велика су дела вере! Усред пламене реке, света три младића се радоваху, као да су на освежавајућој води, и пророк Данило се јавља лавовима као пастир овцама: Њиховим молитвама, Христе Боже, спаси душе иаше.

Преподобни Данил (Донале)

Великаш и гувернер острва Ниверте, код Кадикса у Шпанији. Познавши сву сујету овога света, напусти и славу и богатство, па дође у Рим, где се замонаши. Потом оде у Цариград, где је разговарао с царевима, Константином и Романом Порфирородним, па се онда упути у Јерусалим. У Јерусалиму прими велику схиму од патријарха Христодула, који му даде име Стефан. Кињен од Сарацена, који га примораваху да обрије браду, он се удаљи у Мисир, где за име Исусово претрпе многе муке и смрт. Пресели се у Царство Христово крајем X века.

Преподобни новомученици: Пајсије и Авакум

Пајсије беше игуман манастира Трнаве код Чачка, а Авакум његов сабрат и ђакон. Обојица као хришћани набијени од Турака на колац, у Београду на Калемегдану 17. децембра 1814. године. Носећи свој колац кроз улице београдске храбри Авакум је певао. Кад га је мајка с плачем молила, да се потурчи, да би сачувао свој живот, одговори јој овај дивни Христов војник: "Мајко моја на мл'јеку ти хвала Ал' не хвала на твоме савјету: Срб је Христов, радује се смрти..."

Тропар (глас 4):

Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, свети мучеиици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити.

Рођен у Вавилону за време робовања Израиљева. Из племена Левијева. Пророковао на 470. година пре Христа. Посетио Јерусалим као младић. Подстицао Зоровавеља и Исуса свештеника, да обнове храм Господњи у Јерусалиму проричући томе храму већу славу него бившем храму Соломонову. "Слава ће дома овога последњег бити већа него онога првога, вели Господ над војскама" (Агеј 2, 9). Јер ће се у томе новом храму јавити Господ Спаситељ. Доживео да види један део храма сазидан од Зоровавеља. У старости умро и приложио се прецима својим.

Тропар (глас 2):
Пророка Твога Агеја, успомену Господе славимо, зато Те молимо, спаси душе наше.

Свети Никола Хрисоверг, патријарх цариградски

Управљао црквом од 980. до 995. године. Он је рукоположио за презвитера великог Симеона Новог Богослова онда када овај духовни великан би изабран за настојатеља манастира Светог мученика Маманта у Цариграду. За његово време десило се на Кареји чудесно јављење архангела Гаврила, који је том приликом научио монахе, да хвале Пресвету Богородицу песмом Достојно јест, написавши ту песму на плочи у цркви једне келије, која се од тада назива келија "Достојно" (в. 13. јули). Знаменит и велики јерарх; упокојио се мирно и прешао у Царство Божје.

Света Теофанија царица

Од знаменитих родитеља, Константина и Ане, који беху сродници неколиких царева. Беху њени родитељи дуго бездетни и мољаху се Пресветој Богородици, да би им се дао пород. И Бог им даде ову ћерку, Теофанију. Запојена духом хришћанским од самог детињства, Теофанија надмашиваше све своје другарице у свим хришћанским врлинама. Када порасте, ступи у брак са Лавом, сином цара Василија Македонца. Са својим мужем претрпе велике беде. По некаквој клевети, као да Лав носи у чизми нож, да у згодној прилици убије свога оца, лаковерни Василије затвори у тамницу и сина и снаху. И тамноваху ове две невине душе три године. Једном, о празнику светог пророка Илије, беше цар сазвао све великаше своје у двор на гозбу. У једном тренутку изненадно папагај царев изговори ове речи: "Авај, авај, господине Лаве!" И повтори те речи више пута. То доведе сву господу царску до великог узбуђења, и сви замолише цара, да ослободи сина и снаху. Ражаљен цар тако и учини. По смрти оца свога зацари се тај Лав, названи Мудрим. Теофанија не рачунаше своје царско достојанство ни у што, но сва предана Богу брињаше о спасењу душе, постећи и молећи се и делећи многу милостињу, и обнављајући многе манастире и храмове. Из њених уста не изиђе лажна реч, ни сувишна реч, а најмање клевета. Пред смрт своју призва све своје ближње, и с њима се опрости, па предаде душу своју Богу 892. године. Цар Лав хтеде подићи храм у њено име на гробу њеном, но како патријарх приговори томе, подиже он храм "Свим Светим", говорећи да ако се Теофанија посветила, нека се прославља са осталим светим заједно. Тада се установи празник Свих Светих у недељу по Светој Тројици.

Од добра дрвета и род добар. Овај дивни светитељ имађаше родитеље благородне и великоимените. Рођен би у Риму, где му отац би царски антипат. Мајка му Антија слушаше Јеванђеље од самог великог апостола Павла, и од овога апостола би крштена. Оставши рано удова, она даде сина свога јединца на учење и на службу епископу римском Аникити. Видећи Елевтерија Богом обдарена и просветљена благодаћу Божјом, епископ га рукоположи у петнаестој години за ђакона, у осамнаестој за презвитера, а у двадесетој за епископа. Богодана мудрост надокнађаваше Елевтерију оно што му оскудеваше у годинама. И постављен би овај богоугодник за епископа Илирије са седиштем у Валони (Авлони) Албанској. Добро чуваше стадо своје добри пастир, и умножаваше га из дана у дан. Адријан, цар христогонитељ, посла неког војводу Феликса с војницима, да ухвати и доведе Елевтерија у Рим. Када јаросни Феликс стиже у Валону и уђе у цркву, виде и чу светог архијереја Божјег, наједанпут се промени срце његово, и он поста хришћанином. Елевтерије га крсти и пође с њим у Рим, пође весело као да иђаше на пир, а не на суд и муке. Цар наложи љута истјазања на благородног Елевтерија: шибање, печење на железном кревету, кување у смоли, горење у пећи огњеној. Но силом Божјом Елевтерије би избављен од свих ових смртоносних истјазања. Видећи ово све Корив, епарх римски, изјави и сам, да је хришћанин. Корив би мучен, па посечен. Исто тако и Феликс блажени. Најзад одсекоше џелати царски и чесну главу светог Елевтерија. Када мајка дође над мртво тело сина свога, Антија света, и она би посечена. Њихова тела пренета у Валону, где свети Елевтерије и до данас прославља име Христово многим чудесима. Пострада у време Адријана, 120. године.

Тропар (глас 4):
Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом (природом), богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Елевтерије: Моли Христа Бога да спасе душе наше.

Свети Стефан, исповедник сурожски

Родом од Кападокије. Васпитан у Цариграду код патријарха светог Германа. Удаљио се у самоћу и живео скривен од света. Ангел га објави светом Герману и заповеди му, да Стефана постави за епископа граду Сурожу (садашњи Судак на Криму). Патријарх тако и учини. Ревносни Стефан обрати многе у хришћанство. Љуто страдао под царем Лавом Исаврјанином за иконе. Прорекао цару скору погибао. По злој смрти овога злог цара Стефан би враћен на своју епархију, где пасе стадо своје богоугодно и сконча мирно, крајем VIII века.

Преподобни Павле у Латри

Родом од Пергама; подвизавао се на гори званој Латра у Малој Азији. Прослављен подвизима и чудесима многим. У старости упокојио се мирно и преселио ка Господу 950. године.

Тропар (глас 4):
Као подобног Анђелима и друга свима светима, свеславни Павле, појемо ти и молимо те: Моли се свагда за нас, како би задобили милост од Бога.

Преподобни Пард Отшелник

У младости био рабаџија, но због једног нехотичног греха напустио свет и повукао се у пустињу на подвиг. Живео у Палестини у VI веку.

Свети Тирс и Левкије беху чесни грађани Кесарије Витинијске, први крштен а други оглашен хришћанин. Калиник, пак, беше жрец идолски. Када цар - Декијев наследник Кумврикије поче нештедице мучити и убијати хришћане, ступи пред њега неустрашиви Левкије па изобличавајући га, рече му: "Зашто си сам на своју душу заратио, о Кумврикије?" Разјарени судија нареди одмах да га бију и муче, и најзад мачем посеку. Левкије намучени иђаше на посечење весело као на свадбу. Видећи смрт храброга Левкија, Тирс блажени распали се ревношћу божанском, па попут Левкија и он ступи пред судију и изобличи га за злочине и за неверовање у јединог истинитог Бога. И он би бијен и у тамницу бачен. Невидљива рука Божја исцели га од рана, отвори му врата од тамнице и изведе га. Тирс одмах оде епископу кесаријском Филеју, да га овај крсти. По крштењу поново би ухваћен и мучен, но он трпљаше муке подносећи их као у сну, а не на јави. Силом молитве његове попадаше многи идоли. Видевши ово, жрец идолски Калиник обрати се у веру Христову. И он и Тирс беху осуђени на смрт. Калиника мачем посекоше, а Тирса метнуше у дрвени сандук, да тестером престружу. Но сила Божја не допусти ово, те тестера не могаше дрво ни запарати. Тада Тирс свети уста из сандука, помоли се Богу благодарећи му на мукама и предаде мирно дух свој Господу своме. Крајем IV века кесар Флавије построји код Цариграда цркву светом Тирсу, и у њу положи мошти његове свете. Светитељ се јавио у визији царици Пулхерији и препоручио јој, да сахрани мошти чердесет мученика до његових моштију.

Тропар (глас 4):
Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Свети мученици Филимон, Аполоније, Аријан и други

У време Диоклецијана неки судија Аријан љуто мучаше хришћане у Мисиру. Па ухвати и Аполонија и припрети му мукама. Овај се уплаши од мука, па потплати неког познатог музиканта Филимона, незнабошца, да би он место њега, прерушен у његово одело, принео жртву идолима. Но када Филимон ступи пред идоле, наједанпут засија светлост хришћанске вере у срцу његовом и он се прекрсти. Потом изађе и поче викати: "Хришћанин сам! слуга Христа Бога живога!" Чувши ово судија, насмеја се, мислећи да се Филимон подсмева хришћанима. Потом Филимон би мучен грозним мукама. Дажд с неба паде на њега и крсти га. Најзад и Филимон и Аполоније беху посечени од Аријана судије. Но тада и Аријан поста хришћанин, пошто излечи своје слепо око чудесним начином на гробу Филимонову. Осуђен на смрт од цара Диоклецијана, и погубљен са четири војника, који такође себе објавише хришћанима.

Ових пет храбрих мужева засијаше као пет сјајних звезда у црно време христоборних царева Диоклецијана и Максимијана. Евстратије свети беше римски војвода у граду Саталиону, Евгеније му беше друг у војсци, Орест беше, такође, угледан војник, Аксентије свештеник, а Мардарије прост грађанин и земљак Евстратијев, будући обојица из града Аравракина. Царски намесници Лисије и Агрикола мучише најпре Аксентија као свештеника. Видећи невино страдање хришћана, Евстратије се сам пријави Лисију и изјави, да је хришћанин. За време мучења Евстратијева ступи Евгеније пред судију и узвикну: "Лисије, и ја сам хришћанин". А када Евстратија провођаху са осталим мученицима кроз град Аравракин, виде их Мардарије са крова своје куће, опрости се са женом и двоје нејаке деце, и појури за њима вичући мучитељима у лице: "И ја сам хришћанин као и господин мој Евстратије". А светом Оресту испаде крст из недара, када стрељаше нишан пред Лисијем, по чему га Лисије позна да је хришћанин, што и сам Орест отворено исповеди. Беше Орест млад и красан војник, и растом надвишаваше све остале војнике. Аксентије би посечен, Евгеније и Мардарије скончаше у мукама, Орест издахну на усијаном гвожђу, а Евстратије у пећи огњеној. Пред смрт причести светог Евстратија у тамници свети Власије (в. 11. фебруар). Мошти њихове беху доцније пренете у Цариград и сахрањене у цркви њиховог имена - Светих Петочисленика. У тој цркви њих су виђали живе, а свети Орест јавио се и светом Димитрију Ростовском. Од светог Евстратија остала је красна молитва која се чита на суботној полуноћници: Величаја величају тја Господи.

Тропар (глас 4):
Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Света мученица Лукија (Луција), девица

Са мајком посетила гроб свете Агатије у Катанији, где јој се јави света Агатија. Њена крвоточна мајка исцели се тада чудотворно у цркви. Лукија раздаде све своје имање нишчим, што огорчи њенога вереника, који ју као хришћанку оптужи судији Пасхасију. Зли судија нареди, да је воде у блудилиште, да је оскврне. Но силом Божјом она поста непокретна као за земљу закована, и мноштво људи не могоше је с места кренути. Тада неки разјарени незнабожац забоде јој мач у грло и она предаде душу своју Богу и пресели се у царство вечно. Пострада 304. године.

Свештеномученик Гаврил, патријарх српски

У страшно време турске владавине над Србијом овај велики јерарх оде у Русију, где је учествовао на Сабору московском 1655. године. Вративши се, би оптужен као велеиздајник. Уз то још подигоше тужбу на њ неки зли Јевреји зато што беше превео неколико Јевреја у веру хришћанску. У својој тужби Јевреји наведоше, како он ради на покрштењу Турака, да би тиме јаче озлоједили турске власти. Изведен на суд, он би осуђен да прими веру мухамеданску. Но како Гаврил не хте о томе ни чути, то би, после тамновања, на смрт осуђен и обешен у Бруси 1659. године. И тако оде своме љубљеном Христу, да од Њега прими двојни венац, и као јерарх и као мученик.

Тропар (глас 1):
Био си осуђен неправедним судом и обешен, и као жртва свештена, жива и одушевљена, Владици свом Христу си био принет. Зато си и на небески жртвеник био примљен, свештеномучениче Гаврило, достојни поштовања.

Свети Никодим српски

Приликом избора новог српског архиепископа, након смрти архиепископа Саве, изборни сабор се у току 1317. године састајао неколико пута, јер није могао да се сложи у питању личности. Кандидован је Данило, за кога сабор није хтео ни да чује. Избор је пао на хиландарског игумана Никодима, некадашњег Даниловог ученика. Игуман Никодим изабран је, вероватно, на Спсовдан 12. маја 1217. године за архиепископа српског. Када се Данило повукао са игуманског положаја у манастиру Хиландару и отишао у Карејску испосницу Светог Саве, за новог игумана изабран је Никодим. Као хиландарски игуман, Никодим је био у Цариграду у једној дипломатској мисији, а у вези саједном расправом која је настала између краља Стефана Уроша и брата му краља Стефана, а по налогу оба брата и сабора Српске земље. Налазећи се у дипломатској мисији у Цариграду 1313. године Никодим је присуствовао богослужењу које су по типику преподобног Саве Освећеног вршили јерусалимски и антиохијски патријарх. Богослужење је на њега оставило изванредан утисак, тим пре што су га интересовала литургијска питања. Чим је постао архиепископ, Никодим је послао у Цариград да му се донесе јерусалимски типик који се налазио у манастира Светог Јована Крститеља. Превођењу Типика архиепископ Никодим је приступио као добар познавалац грчког језика. Његови књижевни радови показују да је имао велики литерарни таленат, изграђен и префињен стил и да је одлично познавао грчки језик, тако да је приликом превођења могао залазити и у финесе. За проучавање богослужења Српске цркве никодимов Типик је најважнији, јер је први пуни типик са календаром у Српској цркви. Богослужење Српске цркве је, захваљујући архиепископу Никодиму, већ у ХIV веку достигло свој пуни развитак. У другим словенским православним црквама јерусалимски Типик постао је много касније главни регулатор богослужења. Утицај Српске православне цркве на литургичку делатност других словенских православних цркава одавно је истакнут у литургичким круговима тих земаља, а главна улога у томе припада архиепископу Никодиму. Оригинал Никодимовог Типика је неповратно изгубљен, јер је изгорео у Народној библиотеци 6. априла 1941. године приликом бомбардовања. По заповести архиепископа Никодима, црноризац Дамјан је 1324. године преписао Шишатовачки апостол. У два наврата у својим повељама, од 1. септембра 1321. и 31. августа 1322. године, архиепископ Никодим је наредио да убудуће сваки архиепископ помаже испосницу Светог Саве у Кареји. У току свога архиепископског рада Никодим је 6. јануара 1321. године крунисао Стефана Дечанског за краља. Подигао је две нове цркве: Светог саве у Лизици и Светог великомученика Димитрија у Пећи. Управљао је Српском црквом осам година а умро је вероватно доста млад. По свему што знамо о архиепископу Никодиму он је био необична појава на почетку ХIV века у нашој држави, цркви и друштву. Он је био агилан, пун воље за добар и користан рад, био је добар организатор и добар политичар, вредан књижевник, човек који је поштовао и чувао традицију, али спреман и да уведе новину која ће бити од користи.

Острво Кипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од простих родитеља, земљорадника, и он би и оста прост и смеран до смрти своје. Ожени се у младости, и имађаше деце. А кад му жена умре, он се сав предаде служби Богу. Због свог особитог благочешћа би изабран за епископа у граду Тримифунту. Но он и као епископ не промени прости начин живљења, трудећи се сам лично око своје стоке и обрађујући земљу. На себе врло мало употребљаваше од плодова труда свога, већи, пак, део раздаваше бедним људима. Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време, заустави ток реке, васкрсе неколике мртваце, исцели цара Констанса од тешке болести, виде и чу ангеле Божје, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског, обрати многе вери правој итд. Учествоваше на Првом васељенском сабору у Никеји, и својим простим, но јасним исповедањем вере, као и чудесима моћним, поврати многе јеретике у Православље. Беше тако просто одевен, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор, војник мислећи да је неки просјак, удари му шамар. Кротки и незлобни Спиридон окрете му и други образ. Прославивши Бога чудесима многим и користивши много, како појединцима, тако и целој Цркви Божјој, упокоји се у Господу 348. године. Његове чудотворне мошти сада на острву Крфу, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима.

Тропар (глас 1):
Показао си се као заштитник и чудотворац Првог Васељенског Сабора, богоносни оче наш Спиридоне, јер си мртву из гроба огласио и змију си у злато претворио. И када те прослављамо у светим молитвама, Анђели ти саслужују, свети. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је овенчао славом, којом се тобом сви исцељујемо.

Тропар други (глас 4):
Песмама те славимо као заштитника Православних и борца против свих неверних, свеблажени Спиридоне, и молимо те, сачувај град твој од свих напада непријатељских.

Свештеномученик Александар, епископ јерусалимски

Био најпре епископом кападокијским. Но у време гоњења Северова 203. године бачен у тамницу и прогнан. Потом примио престо јерусалимски. Основао чувену библиотеку Јерусалимску, којом се служио Јевсевије при писању своје Историје црквене. У време Декија би мучен на разне начине, и бачен пред зверове. Оставши жив и од зверова нетакнут, бачен у тамницу, у којој и сконча свој земаљски живот и пређе ка Господу 251. године.

Свети мученик Разумник

Грчко му је име Синетос или Синезије. Као млади чтец у Риму дерзновено проповедао истину Христову и изобличавао идолопоклонике. Због тога би мучен у време цара Аврелијана и посечен.

Рођен у селу Витари код града Самосата у Месопотамији од хришћанских родитеља, Илије и Марте. Измољен од Бога сузним молитвама мајке нероткиње, и као јединац син одмалена Богу на службу посвећен. У дванаестој години прими монашки чин, посети Симеона Столпника и од овога би благословен. Жељан самоће, Данило напусти манастир и повуче се у неки запустели идолски храм на обали Црног мора. Ту претрпи безбројне напасти од демона, но победи све стрпљењем, молитвом и знамењем крста. После тога попе се на столп, на коме оста до смрти своје трпећи подједнако и жегу и студен и нападе од људи и од демона. Око његовог столпа сабраше се ученици многи, и он их настављаше к животу вечном примером својим и речима. Овога Свог оданог слугу награди Бог још у овом животу благодаћу великом, те чињаше чудеса многа, корисна људима, и прорицаше будуће догађаје. Од свих страна стицаше се народ под столп његов тражећи од светитеља Божјег помоћ и савет. Цареви и патријарси долазили су к њему као и прости људи. Цар Лав Велики доводио је своје госте из других држава, кнежеве и великаше, и показивао им светог Данила на столпу говорећи им: "Ево чуда у моме царству!" Прорече Данило дан смрти своје, поучи ученике своје као отац синове своје и опрости се с њима. Пред смрт његову ученици видеше над столпом ангеле, пророке, апостоле и мученике. Пожививши осамдесет година упокоји се овај ангелски човек 489. године и пређе у Царство Христово.

Тропар (глас 1):
Био си стуб трпљења и ревновао си угледајући се на праоце, свети, јер био си сличан Јову у страдањима, Јосифу у искушењима, и Анђелима си био подобан у телу, Данило оче наш, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Преподобни Лука Столпник

Живео у Цариграду у време цара Константина Порфирородног. Као војник учествовао у рату против Бугара, у коме виде погибију многих хиљада људи, и из кога рата он изађе жив и неповређен. Видећи у свом спасењу прст Божји, он презре сву сујету света, повуче се на један столп код Халкидона, на коме се подвизаваше пуних четрдесет пет година чистећи душу своју од сваке грешне жеље и помисли. Угодивши Богу, упокоји се између 970-980. године и пресели се у бољи живот.

Преподобни Никон Сухи

Као монах у пештерама Кијевским би заробљен од Татара. Три године проведе у ропству, окован, мучен и поруган. Када његови сродници донеше паре, да га откупе од његовог господара, он одби то говорећи: "Да је Господ хтео, да будем слободан, не би ме предао у руке ових безаконика". Једном он рече свом господару, да ће га Христос кроз три дана ослободити. Татарин мишљаше, да ће му роб да побегне, па му подсече жиле под коленима. Но трећега дана, заиста Никон би пренет тренутно невидљивом руком у Кијев. После извесног времена дође онај Татарин у Кијев и познаде у Никону бившег роба свога, покаја се и крсти. И бивши господар поста послушник и ученик бившег роба свога. Никон, назван Сухим због велике испоштености тела, би велики прозорљивац. Упокоји се мирно у Господу 11. децембра 1101. године.

Свети мученик Миракс

Мисирац. Заваран од муслиманског емира примио ислам. По том се покајао, ушао у џамију с крстом, објавио себе хришћанином, и позвао муслимане да оставе лаж и приме истину. Мучен и посечен око 640. године.

Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце има вишеструку символику. Прво символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно што је човек добро у свом животу учинио.

Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и "дреше" се онима који их вежу.

Свети мученици Мина, Ермоген и Евграф

И Мина и Ермоген беху Атињани родом. Обојица живљаху у Цариграду будући у великој части и код цара и код народа. Мина беше познат због велике учености и красноречивости, и споља држаше се као незнабожац, у срцу, пак, беше убеђени хришћанин. Ермоген беше епарх цариградски, и држаше се незнабоштва споља и изнутра, премда беше милосрдан и чињаше многа добра дела. Када букну нека распра између хришћана и незнабожаца у Александрији, цар Максимин посла Мину, да утиша метеж и да хришћанство истреби из тога града. Мина оде и успостави мир, но објави себе хришћанином, и обрати многе незнабошце у веру праву речитошћу и чудесима многим. Чувши за ово, цар посла Ермогена, да Мину казни и хришћанство угуши. Ермоген изведе Мину на суд, одсече му стопала и језик, и избоде очи, па га онда баци у тамницу. У тамници Мини се јави сам Господ Исус, исцели и утеши Свога страдалца. Видевши Мину, чудесно исцељена, Ермоген се крсти и поче проповедати силну веру Христову. И би Ермоген постављен за епископа у Александрији. Тада разјарени Максимин сам оде у Александрију и стави Мину и Ермогена на велике муке, које они храбро издржаше, помагани благодаћу Божјом. Видећи храброст ових Христових војника и чудеса Божја на њима, јави се пред судилиштем Евграф, тајник и пријатељ светог Мине, и викну цару у лице; "И ја сам хришћанин!" Цар се збеси, трже мач и посече светог Евграфа. Потом нареди нечестиви цар, те џелати мачем посекоше свете Мину и Ермогена. Њихове свете мошти, бачене су у море, чудесним начином допловише у Цариград, где их епископ, коме се у сну о томе јави, свечано дочека и чесно сахрани.

Тропар (глас 8):

Уздржањем умртвише огњене покрете страсти и слабости, Христови мученици, примивши благодат да лече болести немоћних, и за живота и после смрти чинећи чуда. Заиста је преславно чудо, како саме кости точе исцељење: Слава Јединоме Створитељу Богу.

Преподобна Ангелина и свети Јован деспот

Света Мати Ангелина, деспотица Српска и ктиторка манастира Крушедола у Срему, била је ћерка кнеза албанскога Ђурађа Кастриотића Скендербега и супруга Светог Стефана Слепог, деспота Српског, и мајка Светог Максима Архиепископа и овог Светог Јована, последњег деспота Српског из породице Бранковића. Њен свети спомен слави се посебно 30. јула и тамо се може видети њено опширно Житије, а овде ћемо изнети само живот светог сина њеног Јована Деспота. Свети Јован беше други син Светог Стефана Бранковића и Свете Ангелине. Родио се док му родитељи живљаху још у Албанији, а одрастао је у Београду, месту у области Фурланији (шире подручје Тршћанског залива у Италији), где су му се потом родитељи преселили и живели. Ту је у дому оца свога и матере стекао добро хришћанско васпитање и лепо световно образовање. Његовом васпитању и образовању доста су допринели и монаси, којих је увек било у дому светих му родитеља. Захваљујући својим светим родитељима и овим православним монасима, млади Јован је себе изградио на чврстим темељима православне вере и светог богоугодног живота, тако да, иако је живео међу иноплеменима и јеретицима у Италији и Мађарској и међу грешницима у свету, ипак је себе сачувао чиста у обома, то јест у правој вери и врлини. После смрти Јовановог оца Св. Стефана , неколико година касније, то јест године 1486, мајка Јованова Св. Ангелина, са Јованом и братом му Максимом, пређу из Фурланије преко Беча у Будим, узевши притом са собом и мошти Св. Стефана Слепог. У Будиму их лепо прими мађарски краљ Матија и подари им градове Купиново и Сланкамен у Срему. Том приликом, краљ подари и титулу деспота старијем Ђорђу, који се потом ускоро замонаши под именом Максим, тако да титулу и место деспота Српског у Срему преузме тада Свети Јован. Њихова престоница и боравиште био је најпре град Купиник на реци Сави у Срему, где су у цркви Св. Апостола Луке биле смештене мошти њиховог оца Светог Стефана. Због честих пак напада Турака преко Саве, деспот Јован премести затим своју престоницу у град Беркасово, близу манастира Прибине Главе.

Као деспот Српски у Срему, праведни Јован је водио, с једне стране, витешку борбу против иноверних Турака, који су с југа нападали, а с друге стране борио се против покушаја римокатолика да његов православни народ поунијате. Налазећи се под влашћу мађарског краља, Јован је њему помагао својом војском у борбама против Турака, и у томе показивао далеко веће успехе него Мађари и Млечићи, који су тих година ратовали са Турцима.

Благоверни деспот Српски Јован желео је да ослободи и све српске поробљене крајеве на југу, али је то превазилазило његове снаге. Јован се молио Богу да Бог заштити његов Српски народ и да му помогне да сачува своју веру и душу. Зато је он помагао многе православне манастире, молећи монахе да се у њима моле за спасење Српског народа и за спасење његово и његове породице. Са својом мајком Ангелином и са братом Максимом, а и сам са своје стране, Јован је помагао великим прилозима и Светогорске манастире Светог Павла, Хиландар и Есфигмен, а такође и манастир Крупу у Далмацији, као и многе манастире у Срему, Бачкој и Банату. По народном предању он је са својим братом Максимом подигао или обновио манастире Прибину Главу, Месић, Фенек, Дивше, Беочин, Шишатовац и друге. Али, млади и праведни деспот Српски Јован није дуго живео на земљи. Лета живота његовог била су малобројна, али су зато била испуњена многим добрим делима м богоугодним подвизима. Он се мирно упокојио у Господу 10. децембра 1502. године у својој престоници Беркасову и чесно је погребен у цркви Светог Луке у Кушшову покрај свога светога оца. После три године, тело његово било је објављено као цело и свето, и од тада га је правоелавни народ почео поштовати као светитеља Божјег. Света мати његова Ангелина и брат му Максим, приликом свог одласка у Влашку (године 1505) код влашког војводе Јована Радула IV, узели су са собом и мошти Св. Стефана Слепог и овога Светог деспота Јована, али су их при повратку из Влашке (године 1509) опет вратили у Купиново. Када су затим они подигли своју задужбину манастир Крушедол под Фрушком Гором, тело Св. Јована са телом његовог светог оца буде пренето и положено у манастир Крушедол. Тамо се оно показало чудотворним, јер је многе исцељивала благодатна сила његова, међу којима исцели и једног Агарјанина, коме се "живи бес у утроби ваљаше", како кажу стари записи. Такође је и један младић, који је осам година лежао болестан, добио чудесно исцељење од моштију Светога Јована. Тело Светог Јована остало је у манастиру Крушедолу све до 1716. године, када су Турци запалили манастир и у њему свете мошти светих Бранковића. После спаљивања манастира, ипак су пронађени делови светих моштију, међу којима и део стопала Светога Јована Деспота. Ове преостале свете мошти чувају се и данас у манастиру Крушедолу.

Тропар (глас 4):

Диван си Боже и твориш преславна чудеса, и прослављаш по смрти оне који Те прослављају, јер си показао нетрулежна тела њихова, и чудодејством њиховим људе обогаћујеш. У славу Светог Имена Свога, даровао си нам тело угодника Свога, Светог Јована, који се моли за душе наше.

Свети мученик Гемел

Честан грађанин града Анкире. Када цар Јулијан Богоодступник дође у тај град, Гемел изађе преда њ и јавно га изобличи за богоодступништво. Зато би мучен и на крст распет 361. године. Када би у мукама на крсту, чу се глас с неба: "Блажен си ти, Гемеле!"

Преподобни Тома Дефуркин

Велики испосник, победник демона и прозорљивац. Цар Лав Мудри написао му писмо, а он одговори и не отварајући писма царева. Упокојио се у Господу у дубокој старости у IX веку.

Праведни Јоаким и Ана беху бездетни за пуних педесет година свога брачног живота. Под старост јави им се архангел Гаврил, сваком од њих на по се, и рече им, да су молитве њихове услишане од Бога и да ће родити ћерку Марију. Тада Ана света заче од мужа свога, и после девет месеци роди ћерку, благословену од Бога и од свих колена људских, Пресвету Деву Марију Богородицу (в. 9. септембар).

Тропар (глас 4):
Данас се узе бездетности разрешују, јер је Јоакима и Ану услишио Бог, јасно им обећавши да ће, иако су остарели, родити пресвету Богородицу. Из ње се Сам родио Неописани, поставши Човек наредивши Анђелима да јој кличу: Радуј се, благодатна, Господ је с тобом!

Света Ана, матер пророка Самуила

Жена Елканова, из Арматема или Ариматеје (I Сам. 1). Не рађаше деце, јер беше неплодна, због чега горко туговаше и плакаше. Но Бог милостиви смилова се на њу и разреши неплодство њено због непрестаних јој уздаха и молитава. И роди Ана сина, Самуила, посвети га Богу од самог детињства. То беше Самуил, велики вођ народа израиљског и пророк, који помаза два цара, Саула и Давида. А света Ана испева песму благодарности Богу, песму чудесну по мудрости и красоти, која се и дан-данас употребљава на богослужењима у цркви (I Сам 2, 1).

Преподобни Стефан Новосијатељ

Овај угодник Божји роди се и васпита у Цариграду у дому родитеља својих, Захарије и Теофаније. Отац му беше свештеник Велике Цркве у време патријарха Методија. Носећи га зачетог у утроби својој, мајка му се хранила само хлебом и водом. Када се роди младенац, сијаше на прсима његовим крст од светлости. Због тога, а и због свог чистог и богоугодног живота, прозван је Новосијатељ. У осамнаестој својој години затвори се Стефан при цркви Светог Петра апостола, и ту се предаде подвигу поста и молитве. Јави му се једном свети Петар и рече му: "Мир ти, чедо, добро си отпочео, Господ да те укрепи!" Потом поживе много година при цркви Светог мученика Антипе. И овај му се светитељ јави и укрепи га речима: "Знај да те нећу оставити". Стефан налагаше на себе све већи и већи труд. Храну употребљаваше два пут недељно, и то само зеље непосољено. Подвизавао се овај свети муж Царства ради Христовог 55 година, и упокојио се у Господу 829. године у 73. години свога земног живота.

Преподобни Амон

Рођен и васпитан на Кипру. Због велике духовне учености и многих врлина, нарочито милосрђа, би постављен за архиепископа после светог Дамјана. Послуживши верно цркви и угодивши Богу, скончао мирно у VI веку.

Детињци

У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце има вишеструку символику. Прво символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно што је човек добро у свом животу учинио.

Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и "дреше" се онима који их вежу.

Зачеће свете Ане

Праведни Јоаким и Ана беху бездетни за пуних педесет година свога брачног живота. Под старост јави им се архангел Гаврил, сваком од њих на по се, и рече им, да су молитве њихове услишане од Бога и да ће родити ћерку Марију. Тада Ана света заче од мужа свога, и после девет месеци роди ћерку, благословену од Бога и од свих колена људских, Пресвету Деву Марију Богородицу (в. 9. септембар).

Тропар (глас 4):

Данас се узе бездетности разрешују, јер је Јоакима и Ану услишио Бог, јасно им обећавши да ће, иако су остарели, родити пресвету Богородицу. Из ње се Сам родио Неописани, поставши Човек наредивши Анђелима да јој кличу: Радуј се, благодатна, Господ је с тобом!

Света Ана, матер пророка Самуила

Жена Елканова, из Арматема или Ариматеје (I Сам. 1). Не рађаше деце, јер беше неплодна, због чега горко туговаше и плакаше. Но Бог милостиви смилова се на њу и разреши неплодство њено због непрестаних јој уздаха и молитава. И роди Ана сина, Самуила, посвети га Богу од самог детињства. То беше Самуил, велики вођ народа израиљског и пророк, који помаза два цара, Саула и Давида. А света Ана испева песму благодарности Богу, песму чудесну по мудрости и красоти, која се и дан-данас употребљава на богослужењима у цркви (I Сам 2, 1).

Преподобни Стефан Новосијатељ

Овај угодник Божји роди се и васпита у Цариграду у дому родитеља својих, Захарије и Теофаније. Отац му беше свештеник Велике Цркве у време патријарха Методија. Носећи га зачетог у утроби својој, мајка му се хранила само хлебом и водом. Када се роди младенац, сијаше на прсима његовим крст од светлости. Због тога, а и због свог чистог и богоугодног живота, прозван је Новосијатељ. У осамнаестој својој години затвори се Стефан при цркви Светог Петра апостола, и ту се предаде подвигу поста и молитве. Јави му се једном свети Петар и рече му: "Мир ти, чедо, добро си отпочео, Господ да те укрепи!" Потом поживе много година при цркви Светог мученика Антипе. И овај му се светитељ јави и укрепи га речима: "Знај да те нећу оставити". Стефан налагаше на себе све већи и већи труд. Храну употребљаваше два пут недељно, и то само зеље непосољено. Подвизавао се овај свети муж Царства ради Христовог 55 година, и упокојио се у Господу 829. године у 73. години свога земног живота.

Преподобни Амон

Рођен и васпитан на Кипру. Због велике духовне учености и многих врлина, нарочито милосрђа, би постављен за архиепископа после светог Дамјана. Послуживши верно цркви и угодивши Богу, скончао мирно у VI веку.

Рођен и васпитан у вери и страху Божјем у граду Тиви Мисирској од родитеља благоверних. Рано увиде и презре сујету овога света и удаљи се у пустињу Мисирску, где се предаде подвигу очишћења срца свога од свих светских жеља и помисли ради љубави Божје. Но када се добродетељ његова прочу међу људима, почеше му људи доходити и од њега утољења својим мукама искати. Бојећи се славе људске, која ум људски помрачава и од Бога одваја, Патапије побеже из те пустиње у Цариград. Јер, мишљаше овај чудни светитељ, да ће се можда лакше скрити од људи међу људима у граду неголи у пустињи. Близу цркве Влахерне у Цариграду направи себи колибу, и ту, затворен и непознат, настави свој прекинути испоснички подвиг. Но светлост се не да скрити. Неки дечко, слеп од рођења, вођен Промислом Божјим, дође светом Патапију и замоли га за молитву Богу, да би прогледао и видео твар Божју, те још већма Бога прославио. Смиловао се Патапије на страдалника, помоли се Богу и дечко прогледа. То чудо откри богоугодника целој престоници, и људи поврвеше њему за лек, утеху или поуку. Једног знаменитог човека исцели Патапије од водене болести прекрстивши га крстом и помазавши га јелејем. Једнога младића ослободи од духа нечиста, који га љуто мучаше, ослободи га направивши знак крста руком по ваздуху. И изађе зли дух из створења Божјег као дим, с криком великим. Жену неку, која имаше рану на грудима, испуњену црвима, прекрсти и учини здравом. И многа друга чудеса пројави свети Патапије све молитвом, именом Христовим и крсним знамењем. У старости дубокој упокоји се и пређе у Царство небеско, у VII веку.

Тропар (глас 8):
У теби се, оче, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следио Христа. Делима си учио презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, Свети Патапије, радује се дух твој.

Свети апостоли Состен, Аполос, Тихик, Епафродит, Онисифор, Кифа и Кесар

Сви они празнују се 4. јануара са осталим мањим апостолима. Посебно празнује се свети Аполос 10. септембра, Онисифор 7. септембра, Кифа и Кесар 30. марта. Свети Состен би епископ у Кесарији. Тихик - његов наследник на истом месту, Епафродит у Адријанији Памфилијској, Кифа у Иконији а Кесар у Корони Пелопонеској. Сви с пламеном љубављу проповедаху Јеванђеље Христово и за Његово свето име муке претрпеше и у царство вечне радости пређоше.

Свети мученици у Африци

Пострадали од јеретика аријеваца у време владе краља вандалскога Гунерика или Гензерика (477-484) за истину вере православне. Два свештеника сажежена, шездесеторици језици одрезани, три стотине мирјана посечени. Сви пострадаше, али смрћу својом лаж победише. Православље утврдише и нама га чиста и светла оставише. Господ их увенча венцем славе у царству Свом бесмртном.

Света великомученица Варвара

Отац ове славне следбенице Христове, која се од раних лета уневести Христу, по имену Диоскор, беше знаменит положајем и богатством у граду Илиопољу Мисирском, а у вери незнабожац. Своју ћерку јединицу, мудру умом и красну ликом, затвори Диоскор у кулу високу, окружи је свим угодностима, даде јој слушкиње на службу, постави идоле за клањање, сазида јој купатило с два прозора. Посматрајући кроз прозор куле земљу доле и звездано небо горе, Варвари се отвори ум благодаћу Божјом, те познаде јединог истинитог Бога Творца, иако немаде никога од људи за учитеља у томе. А када се њен отац једном удаљи из града, она изиђе из куле и, по Божјем Промислу, срете се с неким хришћанкама, које јој јавише истину вере Христове. Срце се Варварино распламти љубављу према Христу Господу. Она нареди, те се просече и трећи прозор на купатилу, да три прозора буду символом Свете Тројице; на једној стени у купатилу прстом нацрта крст и крст се удуби у камен као гвожђем урезан; из њене стопе на поду купатила прокључа извор воде, која доцније многима причини исцељење од болести. Узнав Диоскор веру своје ћерке, изби је сурово, истера из куле и појури за њом да је убије. Стена се једна раступи и сакри Варвару од суровог оца. Када се поново јави, отац је одведе началнику Мартијану, коме предаде ћерку на мучење. Невину Варвару разденуше и шибаху, док јој цело тело не би покривено крвљу и ранама. У тамници јави јој се сам Господ с ангелима и исцели је. Видевши то, нека жена Јулијанија, и сама пожели мучеништва. И беху обе страшно мучене и с поругом по граду вођене. Одсекоше им груди женске, и крв многа из њих истече. Најзад их изведоше на губилиште, где сам отац закла ћерку своју, а војници Јулијанију. Тога истог дана удари гром у кућу Диоскорову и уби и њега и Мартијана. Пострада света Варвара 306. године. Мошти јој се чудотворне налазе у Кијеву. Прослављена у Царству Христовоме, она се много пута јављала до дана данашњега, понекад сама, понекад у пратњи Пресвете Богородице.

Тропар (глас 8):

Варвару свјатују почтим; вражија бо сјети сокруши и јако птица избависја от њих, помошчију и оружијем креста, всечестнаја.

Преподобни Јован Дамаскин

Најпре први министар калифа Абдалмелеха, а потом монах у манастиру Светог Саве Освећеног. Због ватреног заступања иконопоштовања у време иконоборног цара Лава Исаврјанина, оклеветан би Јован од овога цара код калифа, који му одсече десну руку. Он припаде на молитву пред иконом Пресвете Богородице, и рука му се састави и зарасте чудесно. Видећи то чудо, калиф се раскаја, но Јован не хте више остати код њега као великаш, него се повуче у манастир, где беше од почетка узор монасима у смерности, послушности и свима прописаним подвизима монашким. Испевао посмртне песме, саставио Октоих, Ирмологију, Месецослов, Канон пасхални, и написао многа богословска дела, с надахнућем и дубином. Велики као монах, и као песник, и као богослов, и као војник истине Христове, Дамаскин се рачуна у велике Оце Цркве. Упокојио се мирно око 776. године у стотину четвртој години свога живота.

Тропар (глас 8):

Наставниче Православља, учитељу побожности и чистоте, свећњаче васељене, богонадахнути украсу архијереја, Јоване премудри, учењем твојим све си просветио, свирало духовна, моли Христа Бога, да спасе душе наше.

Преподобни

Свети Генадије, архиепископ новгородски

Знаменит писац, поборник истине и страдалник за истину Христову. Сабрао растурене књиге Светога Писма уједно и саставио кључ пасхални за пет стотина тридесет две године унапред. Упокојио се у Господу 1505. године. Чудотворне му мошти у Чудовом манастиру у Москви.