Свети мученици Хризант, Дарија и други

Свети мученици Хрисант и Дарија, и други с њима. Овај Хрисант био је јединац син некога великог бољара Полемија, који се преселио из Александрије у Рим. Као син богатих родитеља Хрисант изучи све светске школе имајући најученије људе за учитеље. Но светска мудрост збуни га и остави у неизвесности, шта је истина. И он туговаше због тога. Но Бог који о свима и свему промишља ублажи тугу његову: до руку младога Хрисанта дође написано Јеванђеље и дела апостолска. Прочитавши то Хрисант би обасјан истином. Но он жељаше учитеља, и нађе га у лицу некога Карпофора, свештеника, који га и настави и крсти. Но то се не допадне оцу његовом, који све покуша да би га одвратио од вере Христове. Не успевши ништа, зли отац га најпре хтеде развратити затварајући га сама са бестидним девојкама. Но Хрисант победи самога себе и у томе, и одржа се у чистоти. Тада га отац примора да се ожени незнабожачком девојком Даријом. Но Хрисант саветова Дарију да и она прими веру Христову и да живе као брат и сестра, премда привидно у браку. Када му умре отац, Хрисант поче слободно исповедати Христа и живети по хришћански, и он и сав дом његов. У време цара Нумеријана бише и он и Дарија страшно мучени због вере. Но и сам мучитељ Клавдије, видећи стрпљење ових чесних мученика и чудеса која се пројавише при њиховом мучењу, прими веру Христову са целим домом својим. Зато и Клавдије би утопљен у воду, оба сина му посечена, а жена му на губилишту, очитавши молитву, издахну. Дарија толико би истрајна у мукама, да незнабошци викаху: Дарија је богиња! Најзад би наређено те Хрисанта и Дарију засуше камењем у једном дубоком рову. На том месту доцније подиже се црква. Близу тога рова би нека пећина, у коју се једном сабраше неки хришћани на молитву и причешће у спомен светог мученика Хрисанта и Дарије. Сазнавши за ово, незнабошци навалише те затворише ову пећину, и тако смрћу отераше те хришћане из овога света у бољи свет, где Христос Господ царује у вечности. Ови славни мученици, Хрисант и Дарија, и остали с њима, међу којима Диодор свештеник и Маријан, ђакон, пострадаше за Христа у Риму 283. и 284. године.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Свети мученик Панхарије

Родом из Вилапате у Германији. Био високи чиновник на двору цара Диоклецијана и Максимијана. Најпре се одрекао Христа, но усаветован мајком и сестром, он се поврати вери Христовој и за њу погине 302. године.

Преподобни Симеон Дајбабски

Свети Симеон је рођен 1854. године на Цетињу, у доњокрајском братству Поповића као мали Саво. Основно школовање завршио је на Цетињу. Касније се образује у Кијевској Богословији а потом и у тамошњој Духовној академији, надахњујући се животима и подвизима оснивача и преподобних отаца Кијевске Лавре. У Кијеву је замонашен у рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острогу, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан. На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској Светињи, а ту га је, као дајбабског јеромонаха, посјетио архимандрит Јустин Поповић, велики српски теолог, који ј,е такође, данашњом одлуком Светог Архијереског Сабора СПЦ, заједноса Светим Симеоном, прибројан Христовим Светитељима. Свети Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по Грегоријанском календару) 1941. године. Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог Високопреопсвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада па до данас, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дјабабе. Преподобни Симон Дајбабски је канонизован 29. априла 2010. године, на поподневном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.

Различити су путови којим Бог води оне који желе Њему угодити и закон Његов испунити. У време цара Хонорија у Риму живљаше висок царски достојанственик Јевтимијан, врло угледан и врло богат. И он и жена му Аглаида провођаху живот богоугодан. Иако беше богат, Јевтимијан је седао само једанпут дневно за трпезу, и то по смирењу сунца. Имађаху јединца сина, овога Алексија, који кад одрасте, би принуђен да се ожени. Но он те исте ноћи остави не само жену него и дом оца свога, седе у лађу и дође у град Едесу у Месопотамији где беше чувени лик Господа Исуса, послат од самог Господа цару Авгару. Поклонивши се томе лику Алексије се обуче у одело просјака и као просјак живљаше седамнаест година у том граду, непрестано молећи се Богу у паперти цркве Пресвете Богородице. Када се ту прочу као богоугодник, он се убоја од људске славе и оде одатле, седе у лађу да иде у Лаодикију, но промислом Божјим лађа би занесена и доплови чак до Рима. Сматрајући то као прст Божји, Алексије смисли да иде у дом оца свога и да као непознат ту продужи живот свој и подвиг. Отац га не позна, но из милосрђа дозволи му да у дворишту његовом у једној изби живи. Ту Алексије проведе још седамнаест година живећи само о хлебу и води. Злостављан од слугу на разне начине он отрпе све до краја. А када му се крај приближи, он написа једну хартију, стеже у руке, леже и издахну 17. марта 411. године. Тада би откровење у цркви Светих Апостола у виду гласа који рече у присуству цара и патријарха: потражите човека Божја. Мало после откри се, да је тај човек Божји у кући Јевтимијановој. Цар с папом и целом пратњом дође у кућу Јевтимијанову, и после дужег распитивања дознаду да је онај просјак тај човек Божји. Кад уђу у његову избу, нађу га мртва, но у лицу светла као сунце. Из оне хартије родитељи његови сазнају, да је то њихов син Алексије, а невеста, која је тридесет четири године живела без њега, да је то њен муж, и обузе их све неизмерна туга и мука. Но после се утеше видећи како је Господ прославио Свога угодника. Јер, додиром до његовог тела лечаху се многи болесници, и из тела му потече миро благоухано. Тело му сахране у ковчег од мермера и смарагда. Глава му се налази у Светој лаври на Пелопонезу.

Тропар (глас 4):

Узвисио си се у врлини и очистивши ум, ка Жељеном и Узвишеном си доспео. Бестрашћем си украсио свој живот и изузетни пост си примио са чистом савешћу. У молитвама си био као бестелесан, и засијао си као Сунце у свету, преблажени Алексије.

Свети мученик Марин
Био војник. Не само није хтео принети идолима жртве, него од других принете жртве растури и ногама погази. Због тога беше мучен и посечен, у III веку. Неки сенатор Астерије, обучен у скупоцену белу одећу, посматрао је страдање светог Марина. И толико се одушевио вером у Христа, који толику храброст даје својим следбеницима, да сам узе тело мучениково на своја леђа, однесе и чесно сахрани. Видевши то, незнабошци и њега убише као хришћанина.

Свети апостол Христов Аристовул, један од Седамдесеторице, рођен на Кипру, беше брат светог апостола Варнаве. По Вазнесењу Господњем пратио светог апостола Павла, учитеља васељене, и заједно с њим проповедајући Еванђеље проходио разне земље. Свети Павле га спомиње у својој Посланици Римљанима, пишући: Поздравите оне од Аристовулових (Рм. 16, 10), тојест домаће Аристовулове или сроднике, који су тада боравили у Риму. Пошто је Аристовул био са Павлом кад је Павле писао Посланицу Римљанима, то и поздравља Аристовулове сроднике од своје и Аристовулове стране. А када свети Павле постављаше многе епископе и слаше их у разне градове и земље да проповедају реч Истине, тада и Аристовула постави за епископа, и посла га у Британију, к људима незнабожним и дивљим. Тамо свети Аристовул, трудећи се на Еванђељу Христовом, много пострада од тих свирепих људи, јер су га понекад тукли немилосрдно, понекад по улицама вукли и исмевали. Он поднесе од њих безбројне пакости и злостављања, док их благодаћу Христовом просвети, и научи вери у Христа, и крсти, и Цркву уреди, и презвитере и ђаконе посвети. Он тамо најзад и сконча у миру.

Тропар (глас 3):

Апостоле Свети Аристовуле, моли Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим.

Свети мученик Савин

Светом мученику Савину отаџбина беше Египат, а родно место град Хермопољ. Као угледан човек, он беше старешина своме граду. У време Диоклецијановог гоњења цео се Египат узнемири, многи хришћани беху мучени и убијани. Тада свети Савин остави свој дом, имање и ближње, и са многим другим хришћанима удаљи се у једно забачено село. И тамо се затвори у једну колибу, где провођаше време у посту и молитви. Идолопоклоници су много трагали за старешином хермопољским Савином, да би га ставили на муке, али га дуго не могоше пронаћи, што им падаше врло тешко. Но проказа га неки просјак, кога је блажени Савин хранио и велика му добра чинио. Као Јуда издајник тако и овај бедник оде к идолопоклоницима, и рече им: Шта ћете ми дати да вам покажем где се налази Савин кога тражите? Они му дадоше два златника. И он их одведе у село, показа им колибу Савинову, они је опколише и закуцаше на врата. У колиби са светим Савином беху још шест хришћана. Мислећи да им неко од браће хришћана долази неким послом, они отворише колибу. Идолопоклоници одмах улетеше унутра, ухватише их све и везаше. Светог Савина везаше посебно двема тешким веригама, и одведоше га пред судију Аријана. Истјазаван на безбожничком суду, и дуго примораван да идолима принесе жртву, он се не одрече Христа. Због тога би жестоко мучен, ноктима гвозденим струган, огњем паљен, и најзад у реку Нил бачен, где оконча свој мученички подвиг 287 године, и оде к подвигоположнику Христу да прими венац, победе. Тако исто и они шест хришћана, с њиме ухваћени, бише мучени, и у мукама скончаше, и исту славу од Господа на небу добише.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Савин, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

Свештеномученик Трофин и Тал

Браћа рођена, из Сирије. Јавно и слободно проповедаху Христа и изобличаваху глупости јелинско-римске. Разјарени незнабошци решише да их побију камењем. Но када бацаху камење на ту свету браћу, камење се повраћаше и удараше на саме нападаче, а браћа осташе неповређена. После их обојицу на крст распеше. Са крстова својих браћа поучаваху и храбраху хришћане који стајаху унаоколо ожалошћени. И после мука предадоше дух свој Господу, коме осташе верни до краја. Чесно пострадаше 300. године у граду Вофору.

Свети мученик Папа

Свети Папа беше родом из Ликаонског града Лоранде (у Малој Азији) и живљаше у време цара Максимијана (285-305 г.). Гледајући како је сав свет угрожен од идолопоклонства, он изађе пред тамошњег кнеза Магна и неустрашиво га изобличи исповедајући Христа Бога. Због тога би стављен на муке. Страдање његово отпочело је у граду Лоранди, продужило се у Диокесарији, а окончало у Селевкији Исавријској. Светог Папа мучише на разне начине: бацише га на земљу и тукоше моткама по целом телу; затим га бише по лицу; онда га обесише о високу греду и стругаше железним ноктима; потом му обукоше гвоздене чизме и клинцима приковаше, па га натераше да тако превали дуг пут; напослетку га везаше за једно суво неродно дрво које одмах олиста, расцвета се и донесе род, и свети мученик ту предаде душу своју у руке Божје, и доби венац мучеништва. А Ликаонија, имајући његове свете мошти, радује се и весели.

Свети свештеномученик Александар, папа Римски

За исповедање Господа Христа спаљен у пећи, по наређењу цара Андријана, 3. маја 119. године.

Преподобни Христодул Патмоски

Као што је Бог, једном створивши свет из ничега, створио сунце и остале звезде да обасјавају видљиви свет и наша људска тела, тако Он непрестано обасјава душе наше дајући нам друге светилнике - Светитеље Своје, као светилнике који просветљују нашег унутрашњег човека. Јер ма колико ђаво изналазио средстава и начине да људе заводи у зло, још више Бог показује и даје нама људима живе Светитеље Своје, који побеђују лаж и зло ђавоље, и разгоне таму греховну светлошћу светости своје и благодатних врлина својих. Такав један богодани светилник беше и преподобни отац наш Христодул, ваистину слуга Христов. Преподобни Христодул се родио у једном селу Витинијске области, у близини славне митрополије Никејске, где би одржан Први Васељенски Сабор против јеретика Арија (325. године). Родитељи му беху угледни и благочестиви, и зваху се Теодор и Ана. Они провођаху време живота свог у пажењу на себе и у хођењу по заповестима Господњим. К њима прибегаваху многи невољни и ожалошћени ради утехе и помоћи у добру. Пошто им се роди овај благословени син, они га крстише и дадоше му име Јован. Видећи дете своје да је добро и смирено и мудрошћу од Бога обдарено, родитељи га дадоше једном граматику, тј. учитељу, да се научи писмености. Млади Јован научи брзо да чита, и од тада стално читаше Свето Писмо. Читајући га, он зажеле вечна и непролазна блага небеска, а не мараше низашта земаљско и пролазно. Овакво његово понашање не би ипак мило родитељима, јер се бојаху да не постане монах, а они жељаху да им син буде наследник имовине коју имађаху. Зато га и против његове воље принудише на веридбу са једном девојком коју му они изабраше. Желећи девичанство већма него брак, и Богу посвећену безбрижност више него брачне бриге, млади Јован тајно напусти родитељски дом, у чему му поможе и један врлински подвижник који туда беше наишао. Овај подвижник одведе Јована на Витинијску гору Олимп, где се тада налажаше велико мноштво манастира и монаха. Ступивши у један од тамошњих манастира, блажени јуноша нађе једног честитог и врлинског старца, који му постаде учитељ и руковођ у подвизима врлине и у борбама са ђавољим искушењима. Од овог старца он прими и монашку одећу смирења. Пошто прими монаштво и доби монашко име Христодул, он се упражњаваше у строгим подвизима поста и молитве и свеноћних бдења. Потчињујући тело духу, он по неколико дана провођаше а да не узме у уста никакву храну. Преподобни Христодул предаде душу своју у руке Господа шеснаестога марта 1093. године.

Свети мученик Јулијан Аназаровског

Овај свети мученик беше из града Аназарва у Киликији (Сирија). Отац му беше незнабожац а мајка хришћанка, која га и научи хришћанској вери и мудрости Светога Писма. У својој 18. години буде он ухваћен као хришћанин и изведен пред начелника Маркијана. Пошто се не хтеде одрећи вере, би бачен у тамницу. Оснажен саветима мајке он остаде чврст у вери Христовој, због чега би стрпан у џак са песком и отровним гмизавцима, и бачен у дубину морску, задобивши тако венац мучеништва. Пострадао за царовања Максимијана (285-305. г.), у Антиохији Сиријској. Свете мошти његове у Антиохији чудотвориле у време светог Златоуста, који му одржа похвалну беседу.

Свети Серапион, архиепископ Новгородски

Рођен близу Москве; од младости жудео за монашким животом. По жељи родитеља он се ожени и прими свештенички чин. Кроз годину дана жена му умре, Серапион раздаде своје имање сиромасима, и ступи у манастир Дубенски Успенски, у Владимировској губернији, где се и замонаши. Због узвишеног врлинског живота он би изабран за игумана у тој обитељи. И много се потруди око ње, због чега она и би названа његовим именом. Године 1506. он би изабран за архиепископа Новгородског. Преставио се 16. мар та 1516. године, унапред обавештен о својој смрти. После годину дана његове свете мошти бише обретене као нетљене. Још за живота, свети Серапион би удостојен дара прозорљивости.

Свети мученик Кодрат Коринтски и други с њим

За време гоњења хришћана многи верни разбегну се по планинама и пештерама. Тако учини и мајка овога Кодрата. Но у то баш време она би бременита, те у шуми роди Кодрата, па ускоро потом умре. Промислом Божјим и ангелом хранитељем чуван, храњен и вођен, Кодрат одрасте у природи и усамљености. Онај који је давао ману с неба Израиљу у пустињи, пуштао је и отроку Кодрату слатку росу из облака на уста. Кад му би дванаест година, он сиђе у град, и тамо га неки добри људи заволеше и дадоше на науке. Он изучи лекарство, те лечаше болеснике, колико природним лековима, толико, и још више, духовном силом и молитвом, којој се привиче од детињства. Када наста ново гоњење под Декијем, би Кодрат изведен на суд, и бачен у тамницу. Но и пет његових другова придружише се њему и исповедише име Христово. То беху Кипријан, Дионисије, Анект, Павле и Крискент. Беху сви вучени по улицама, и од незнабожаца, нарочито деце њихове, штаповима и камењем бијени, док их не довукоше на губилиште. Ту се мученици Богу помолише, и бише мачем посечени. На том месту проврио је извор воде из земље, који се и данас зове Кодратовим именом и подсећа на јуначку смрт за Христа светих шесточисленика. Чесно пострадаше за истину 250. године у Коринту у време цара Декија и његовог намесника Јасона.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Свети мученик Кодрат Никомидијски

Овај беше племић и богаташ, а у исто време убеђени и крштени хришћанин. У време гоњења, када Валеријан затвори многе хришћане у апс, Кодрат потплаћиваше тамничаре те улажаше у тамницу, доношаше сужњима разне намирнице и утврђиваше их у вери. Када беху изведени пред судију, и упитани од овога за име, за отаџбину и за сталеж, они ћутаху. Тада иза њих појави се Кодрат, који викну из свега гласа: "Хришћани смо именом, слуге Исуса Христа Господа саном и благодарством, а град и отаџбина наша јесте небо". После ове изјаве и он би стављен под суд, а после дугих и тешких истјазања посечен са осталима.

Преподобна матер Анастасија

Преподобна матер Анастасија, патриција и дама на двору цара Јустинијана. Кад обудове и кад виде да је царица Теодора не трпи, она се наједанпут изгуби из Цариграда и обрете се у пустињи мисирској. Чувени духовник Авва Данило постриже је и објави је као монаха Анастасија шкопца, по њеној жељи, да би се као жена под мушким видом лакше спасла а и од царевих трагања за њом укрила. И затвори се Анастасија у тесну келију где проведе двадесетосам година, и где се упокоји 563. године. Пред смрт виде старац Данило лице њено светло као сунце.

Светих 40 мученика Севастијских - Младенци

Римски војници у Севастији, тврдо вероваху у Господа. Кад за време Ликинија поче прогон, буду изведени пред суд, али не хтедоше да се одрекну вере. Каменовани, али камење се враћао од њих и падало на њихове мучитеље. Везани и бачени у ледено језеро, али се, осим једног, не поколебаше. Ноћу, док су се мрзли, нека Светлости паде с неба и загреје воду и тела мученика, а са светлошћу се спустише венци на њихове главе. Кад то виде један стражар, и он се на исповеди у име Исусово, и уђе у језеро да би се удостојио цетрдесетог венца. Сутрадан, пребисе им голени и њихова тела бацише у воду, да их хришћани не би сахранили. Трећег дана јавише месном епископу Петру и позваше га да сабере по води мошти њихове. У мрачној ноћи епископ и клир видеше како се кости мученика у језеру сјаје и тако покупе све мошти и часно сахране 320. године.

На овај дан се прослављају Младенци, јер су страдалници били младићи, па је тај дан повезан са неким прастарим обичајем даривања младих брачних парова, оних који су се венчали од претходних Младенаца до тада. Овај дан је посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. Јер и на венчањима (овенчањима) у цркви, на главе младих супружника (младенаца), се стављају венци, који имају троструку символику: венци царски-сваки је човек цар у свом малом царству, својој кући, венци мученички, јер у браку треба подносити жртве и венци бесмртне славе у Царству Христовом.
Овим се указује на то да супружници треба да буду један другом верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада.

Тропар (глас 1):

Бољезанми свјатих имиже о тебје пострадаша умољен буди, Господи, и всја нашја бољезни исцјели, Человјекољубче, молимсја.

Преподобни Филором исповедник

Живео и подвизавао се у Галатији у IV веку. За њега веле да је био толико савршен у свима врлинама, да је више личио на ангела него на човека. Нарочито је прослављен био својим трпљењем. Гоњен био од цара Јулијана Одступника и много страдао за Христа. Но по смрти овога опаког Христогонитеља поживе свети Филором мирно, користећи многима. Упокоји се у својој осамдесетој години.

Свети Кесарије
Брат светог Григорија Богослова 369. године. Свети Кесарије био је и богословски писац. Између осталога он се старао одговорити на питање: колико су времена провели Адам и Ева у Рају пре изгнања? Неки су опредељивали то време на шест сати, други на двадесет четири сата, трећи на три дана. Свети Кесарије је био мишљења да је то време било четрдесет дана. Због тога је, вели, и Господ Исус постио четрдесет дана у пустињи, и био за то време кушан од ђавола. И док стари Адам није могао одолети искушењима ђаволским у обиљу рајском, Нови Адам одолео им је витешки у гладној и жедној пустињи.

Свети Теофилакт, епископ никомидијски

Када први царски саветник Тарасије би као световњак изабран за патријарха цариградског, тада уз њега и од њега примише монашки чин више његових пријатеља и поштовалаца из световног сталежа. Међу овима би и овај Теофилакт. Тарасије га посла за епископа у Никомидију. Као епископ Теофилакт беше пастир добри стаду словесном, и показа се необично испуњен милосрђем према бедним и сиротним. По смрти светог Тарасија патријаршијски престо у Цариграду заузе Никифор, а мало потом заузе царски престо Лав Јерменин, који беше иконоборац, и као такав подиже читаву буру у цркви Христовој. Иако иконоборна јерес беше проклета на VII васељенском сабору, овај цар, ипак, васпостави је и хтеде њоме заменити Православље. Свети Теофилакт у очи се опре цару, па кад цар не попусти, рече му Теофилакт: "Доћи ће, царе, на те љута погуба изненада, и нећеш наћи ко ће те од ње избавити!" Због ових речи свети Теофилакт би наредбом царевом уклоњен са свога положаја и послат на заточење где проведе тридесет година подневши многе тескобе и увреде, и где најзад преда душу своју Господу, око 845. године.

Тропар (глас 8):

Наставниче Православља, учитељу побожности и чистоте, свећњаче васељене, богонадахнути украсу архијереја, Теофилакте премудри, учењем твојим све си просветио, свирало духовна, моли Христа Бога, да спасе душе наше.

Свети свештеномученик Теодорит
Цар Константин сагради у Антиохији цркву саборну, особите красоте. Народ назва ову цркву златна црква због позлате и споља и изнутра и због многих сасуда у цркви од злата и сребра. И подари цар велика имања тој цркви на издржавање свештеника којих број беше знатан. Чувар оних сасуда и свих драгоцености у цркви беше презвитер Теодорит, свештеник велике вере и ретког благочешћа. Када Јулијан Отпадник поче царовати, иако беше крштен, одрече се Христа и подиже гоњење на хришћане. Његов стриц, опет са именом Јулијан, дође у Антиохију и опљачка златну цркву, а Теодорита као ризничара узе на суд и саветоваше га да се одрекне Христа. Не само да се Теодорит не хте одрећи Господа свога, него наружи цара Јулијана што он отпаде од вере праве и поврати се на идолопоклонство као пас на бљувотину. Кад се зли судија из обести помокри у златној цркви, прорече му Теодорит ужасну смрт, која га ускоро и снађе. Теодорит би секиром посечен за Христа, а судија Јулијан осети болове у доњем телу од онога часа како се помокри у цркви. И цело доње тело разједоше му црви, те избљува душу своју отпадничку у најгрознијим мукама. Тако и Феликс, помоћник његов, по пророчанству Теодоритову, сконча убрзо добивши одмах посечењу, овога праведника, крволиптање на уста. Теодорит свети би обезглављен 362. године и пресели се у преславно царство Христа цара.

Свети мученик Конон Исавријски

Свети мученик Конон Исавријски. Поучен би у вери Христовој и крштен у име Пресвете и Животворне Тројице од самога Архангела Михаила. И до саме смрти његове невидљиво га је пратио овај Архистратиг Божји. Би просветљен и ојачан благодаћу Духа Светога, те га срце није вукло ни за чим светским, него само за духовним и небеским. Кад га родитељи силом оженише, он прво вече узе свећу и метну под суд, па упита своју невесту: шта је боље, светлост или тама? Она одговори: светлост. Тада јој он поче говорити о вери Христовој, и о духовном животу као бољем и лепшем од телесног. Те тако успе, да и њу, а по том и своје родитеље приведе у веру Христову. И беху он и жена му као брат и сестра. Ускоро умру му и родитељи и жена, и он се повуче потпуно од светског живота и преда молитви, посту и богомислију. Учини велика чудеса, којима многе обрати у хришћанство. Између осталога, примора зле духове да му служе. При једном гоњењу би ухваћен и мучен, и сав избоден ножевима. Његовом крвљу мазаху се болесници и исцељиваху. Он поживе после тога још две године у своме граду и престави се Господу. Овај дивни светитељ поживе и пострада у II веку.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Конон, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

Свети мученик Конон Баштован

Родом би из Назарета. Беше благ и незлобив, и у свему Богу угодан. У време Декијева гоњења би мучен за Христа. Но он оста чврст у вери, а незнабожачке судије оштро изобличи због њихове глупости. С ексерима у ногама, везан за кола кнежева, овај добри и незлобни светитељ био је вучен све дотле докле није сам изнемогао и пао. Тада се и последњи пут помоли Богу и предаде Му дух свој 251. године.

Преподобни Исајије Посник

Рођен беше близу Брусе у VIII веку. Но удаљи се у једну гору, звану Мајонис, злогласну због демонских привиђења. Направи тамо себи колибу и једну црквицу у част светог апостола Андреје. Сам огради градину коју обрађиваше, да би могао живети од свога труда. Молитвом својом чудеса чинио. Прорекао да ће по смрти његовој на том месту бити женски манастир. На месец дана пред смрт провидео дан и час своје смрти. У поноћ прореченог дана видеше људи његову колибу обасјану необичном светлошћу. И кад дођоше, нађоше га мртва. Сахрањен у цркви светог Андреје, а доцније Теофилакт, епископ амасијски, пренесе га у град Амасију. Скончао мирно и преселио се у царство Господа свога 790. године.

Преподобни Марко Подвижник

Преподобни Марко Подвижник Aскет и чудотворац. Замонашен од свог учитеља светог Јована Златоуста у четрдесетој години својој, Марко проведе још шездесет година у Нитријској пустињи у посту, молитви и писању полезних књига. Знао цело Свето Писмо наизуст. Био много милостив и плакао над бедом сваког Божјег створења. Једном се плачући помоли Богу за слепо штене једне хијене, и штене прогледа. Из благодарности донесе му хијена-мајка једну овнујску кожу. Но светитељ забрани хијени да убудуће коље овце бедних људи. Примао причешће из руку ангелских. Његове беседе о закону духовном, о покајању, о трезвењу итд. спадају у првокласну црквену књижевност, похваљиваше их и сам велики Фотије патријарх.

Преподобни Герасим Јордански

Овај знаменити светитељ најпре се учио подвижништву у мисирској Тиваиди, па је онда прешао на Јордан и тамо основао обитељ, у којој је имао око 70 монаха, и која и дан-данас постоји. Он постави нарочити устав за свој манастир, по коме: монаси су 5 дана проводили у својим келијама плетући кошнице и рогозине; нису смели никад ложити огањ по келијама; 5 дана јели су само по мало суха хлеба и урме; монаси су морали држати своје келије отворене и кад би изашли тако да би свак могао, ако би и што би хтео, узети из њихових келија; суботом и недељом сабирали су се у манастирску цркву, имали заједничку трпезу, са варивом и с мало вина у славу Божју. Тада би сваки монах доносио и стављао пред ноге игуманове оно што је израдио за прошлих пет дана. Сваки је монах имао само по једну хаљину. Свети Герасим био је пример свима. Уз часни пост није јео ништа осим што се причешћивао. Једном виде лава где риче од бола, јер беше му трн у нози. Герасим приђе, прекрсти се, и извади зверу трн из ноге. Лав се тако укроти, да је дошао за старцем у манастир и ту остао до смрти старчеве; а кад старац умре, и лав свисне од бола за њим. Био је на IV васељенском сабору у Халкидону, у време Маркијана и Пулхерије, па иако је и он најпре мало нагињао монофизитској јереси Евтихија и Диоскора, буде на Сабору велики поборник Православља. Свети Јевтимије одвратио га је од јереси. Од ученика Герасимових најславнији је био свети Кириак Отшелник. Упокојио се свети Герасим 475. године и пређе у вечну радост Господа свога.

Тропар (глас 1):

Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Герасиме. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.

Свети мученици Павле и Јулијана

Брат и сестра из Птолемаиде Финикијске. Беху страшно мучени за Христа од цара Аврелијана, и најзад посечени. При њиховим мучењима многа су се чудеса показала, која видевши многи незнабошци обрате се у веру, те неки и од њих бише посечени, 273. године и примише венце.

Свети Јаков Посник

Живео у VI веку. Толико се усавршио био у богоугодном животу, да је лечио молитвом најтеже болеснике. Но непријатељ рода људског наводио је на њега силна искушења. Тако једном од неких подсмешљиваца буде послата к њему жена развратна. Претварала се пред њим и плакала но навлачила га на грех. Видећи да ће пасти у грех, Јаков стави своју леву руку у огањ и држаше дотле докле се сва не опрљи. Видећи то, жена се испуни страхом и ужасом, покаја се и поправи свој живот. Али, другом приликом он не одоле искушењу, него паде са једном девојком, коју беху родитељи довели к њему као сумашедшу, да је исцели од лудила. Он је заиста исцели, но потом згреши с њоме, и онда, да би сакрио грех, уби је и баци у реку. Као и обично: од блуда до убиства није далеко. Десет година потом проведе Јаков као покајник живећи у једноме гробу. Познаде да му је Бог опростио по томе, што једном по молитви његовој паде киша у време велике суше од које страдаху и људи и стока. Ево примера, сличнога Давидовом, како је опак зли демон; како, по попуштењу Божјем, може да обори највеће духовне дивове, и како опет искреним покајницима Бог по милосрђу опрашта и најтеже грехове, и не кажњава их онда када они сами себе казне.

Свети мученици Евтропије, Клеоник и Василиск беху другови светог Теодора Тирона. Па кад славни Теодор славно сконча, они осташе у тамници иза њега, и не беху задуго осуђени због смене намесника царског у граду Амесији. Када стиже нови намесник, још нечовечнији од свог претходника, нареди те му изведоше ову тројицу. Сва тројица беху младићи, и то Евтропије и Клеоник браћа рођена, а Василиск сродник светом Теодору. Но сва тројица по братској љубави беху као рођена браћа. Тако и пред намесником рекоше: "Као што је Света Тројица недељива, тако смо и ми по вери недељиви и по љубави неразлучни". Узалудна беху сва ласкања од стране намесника, и узалудни покушаји његови да поткупи Евтропија. Најпре овога позва да с њим вечера, што Евтропије одби говорећи из Псалама: благо мужу који не иде на савет нечестивих, потом му понуди огромно благо - сто и педесет литара сребра - што Евтропије такође одби подсетив намесника, да Јуда због сребра душу своју изгуби. После свих покушаја, истјазања и мука беху прва двојица осуђени на распеће, а Василиск на посечење мачем. И бејаху два брата на два крста распети, за што они одадоше хвалу Христу, што их удостоји оне смрти, којом и Он умре; а трећи Василиск мачем посечен. И сви одоше у царство радости где их чекаше војвода њихов, свети Теодор, пре њих прослављен од Христа, Господа и Победиоца. Пострадаше чесно 308. године.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Света Пиамука Мисирка

По рођењу Египћанка. Ради Христа не хте се удавати него се преда подвижништву у кући своје матере. Као девственица, она све време свога живота проживе са својом мајком, једући једанпут у два дана, и то увече, док је дању прела лан. Она би удостојена пророчког дара, о чему ево једног примера. Догоди се једном у Египту, за време поплаве Нила, да једно село нападе на друго, јер међу селима бивају око поделе поплављеног земљишта свађе, које се често завршавају тучом и убиствима. Тако, једно село нападе на Пиамунино село, и велика гомила људи пође са копљима и мотикама да помлати њено село. Али блаженој се деви јави анђео Божији и откри јој намеравани напад. Она дозва старешине свога села и рече им: "На вас иду из тог и тог села; изађите им у сусрет и умолите их да одустану од своје зле намере, да не би сви ми, житељи овога села, пропали зачас". Али се старешине веома уплашише, и падоше пред ноге њене молећи је и преклињајући је: "Ми не смемо да им изађемо у сусрет, јер знамо њихово пијанство и безумље, него ако имаш милости према нама, и према нашем селу, и према дому своме, изађи им сама у сусрет, и умири их, да би се они вратили назад". Али светитељка не пристаде на то, него уђе у своју собу и сву ноћ остаде на молитви, молећи Бога и говорећи: "Господе који судиш овој земљи, коме никаква неправда није у вољи, када ова молитва узађе к теби, нека света сила прикује за земљу оне људе где их буде затекла". И зби се тако на молитву ове свете девојке. Око једног сата, када нападачи бејаху на три миље од села, на том месту бише приковани за земљу као што мољаше светитељка, и не могаху се макнути с места. И самим нападачима би откривено да им се то догодило посредством слушкиње Христове Пиамуне. Стога они послаше у њено село, тражећи мир и поручујући житељима: "Захвалите Богу и чистим молитвама праведне Пиамуне, које су и вас спасле и нас одвратиле од великога греха".Света Пиамуна упокојила се 337. године.

Непозната девојка из богате куће у Александрији

Имађаше доброг оца, који претрпи много и зло сврши, и мајку злу, која добро поживе и умре у миру и би сахрањена с почашћу. У недоумици да ли да живи по примеру оца или по примеру мајке, ова девица имаде визију која јој откри стање оца и мајке у другом свету. Оца виде она у царству Божјем а мајку у тами и муци. То њу определи, да сав свој живот посвети Богу, и да попут оца свога држи се закона Божјег без обзира на све противности и недаће које би имала да претрпи. И одржа закон Божји до краја, с Божјом помоћи, и удостоји се царства небескога, у коме се састаде с оцем својим богољубивим.

Свештеномученик Теодот Киринејски , епископ киринијски, на острву Кипру

За епископа у Киринеји, на Кипру, изабран je због своје мудрости и добродетељи. Када наста гоњење хришћана у време цара Ликинија, изведоше га на суд. Мучитељ Савин га је саветовао да се одрекне Христа и да се поклони идолима. Када је он то одбио, ставили су га на муке. Ударали су му клинце у тело, а он се молио Богу са захвалношћу. Мислећи да му је крај близу, захвалан Богу што га је удостојио мученичког венца, он подучаваше хришћане који су били око њега. Али, промислом Божијим, цар Константин објави слободу хришћанима и нареди да се пусте сви заточеници Христа ради. Онако измучен, Свети Теодот се поврати на свој трон и поживе још две године. Свој земни живот је скончао 302. године.

Свети мученик Троадије

Као младић пострада за Христа. Григорије Неокесаријски виде га у визији како храбро подношаше муке за Христа све док не би убијен. И виде му душу, која кад се растави од тела, радосно хиташе к небу. Пострада и прослави се свети Троадије у III веку.

Четири стотине и четрдесет мученика

Четири стотине и четрдесет мученика, који бише убијени од Лонгобарда у Италији око 579. године. О њима пише свети Григорије Двојеслов. На једном месту бише посечени њих четрдесет, а на другом других четири стотине, сви због тога што нису хтели јести од идолске жртве, а осим тога ових четири стотине још и зато што нису хтели, по обичају незнабожних Лонгобарда, играти око козје главе, принете демонима на жртву од стране незнабожаца.

Преподобни Агатон

Преподобни Агатон, велики мисирски подвижник из V века. Савременик светог Макарија и ученик светог Лота. Старао се испунити све заповести Божје. Неко од братије похвали му један ножић, којим је секао пруће за котарице. Чувши похвалу светитељ с радошћу пружи томе брату ножић на дар. Још је говорио свети Агатон: "За мене би било задовољство кад бих могао узети себи тело некога губавца, а њему дати моје". Није ли то савршена љубав?

Света мученица Евталија

Ова Евталија света беше девица из Сицилије, и имаше мајку с истим именом, и брата Сермилијана. Сви беху некрштени и незнабожни. Стара Евталија боловаше од течења крви. У сну јаве јој се свети мученици Агфеј, Филаделф и Кирил (в. 10. мај) и рекну јој да ће оздравити, само и једино ако се крсти у име Господа Исуса Христа. Евталија поверује у Христа, крсти се и, ваистину, оздрави. Видећи то чудо, и њена се ћерка крсти. Сермилијан, пак, поче исмевати мајку и сестру због вере Христове, потом и претити. Мајка се уплаши и побеже од куће. Тада брат поче гонити сестру. Но сестра се не уплаши, јер јој милији беше Христос од брата, и рече Сермилијану: "Хришћанка сам и не бојим се умрети". Опаки брат посла к њој једнога слугу да је оскрнави. Но када слуга нападе св. Евталију, он изгуби очни вид. Зли брат виде то чудо, но оста тврда срца. Он појури за сестром, ухвати је и главу јој одсече, слично Каину. Тако света девица Евталија овенча се венцем вечне славе. И тако се и овом приликом обистини реч Христа Господа, да је Он донео мач међу људе, који дели сродне крвљу но не и сродне вером (Мт 10, 34-35).

Свети Василије исповедник. Друг и страдалник светог Прокопија Декаполита. Василије верно следоваше своме учитељу Прокопију и у миру и у гоњењу. Многе муке претрпе од иконобораца. А када иконоборци пропадоше, по Божјем Промислу, Василије се врати заједно с Прокопијем у свој манастир где се у посту и молитви дуго подвизаваше, и мирно сконча 747. године.

Тропар (глас 1):

Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Василије. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.

Свештеномученик Протерије

Овај светитељ беше презвитер у Александрији у оно време када патријарх у том месту беше јеретик Диоскор, један од покретача монофизитске јереси, која учаше да у Христу нису две природе него једна. У то време цароваше Маркијан и Пулхерија. Протерије, муж свет и благочестив, устаде против Диоскора, због чега претрпе многе беде. Тада би сазван IV васељенском сабор у Халкидону, на коме јерес монофизитска би осуђена, Диоскор збачен с престола патријаршијског и послат у заточење. На његово место би изабран овај правоверни муж Протерије. Он управљаше црквом са ревношћу и љубављу истинског следбеника Христова. Но следбеници Диоскорови не престаше стварати метеж у Александрији. При једном таком крвавом метежу Протерије изађе из града с намером да се привремено удаљи, али му се на путу јави пророк Исаија и рече: "Врати се у град, ја чекам да те узмем". Протерије се врати и уђе у цркву. Чувши за ово, обесни јеретици навалише у цркву, ухватише патријарха и ножевима га избодоше. С Протеријем погибоше тада још шесторица хришћана. Тако прими мученички венац за истину православну овај дивни пастир стада Христова, 457. године.

Свештеномученик Нестор, епископ магидијски

Одликовао се великом кротошћу. У време Декија би изведен на суд и љуто мучен за Христа. Пред смрт виде у визији жртвено јагње, што он протумачи као знак своје скоре жртве. Би мучен од епарха Публија, и најзад на крст распет у Пергији 250. године.

Свети блажени Николај, јуродиви псковски

Живео животом јурода у граду Пскову у време цара Ивана Грознога и упокојио се 28. фебруара 1576. године.

петак 11. март (27.феб)
Преподобни Прокопије Декаполит

Овај светитељ беше из Десетограђа (Декаполиса) около мора Галилејског, због чега се и прозва Декаполит. У младости одаде се животу испосничком и прође све прописане трудове, којима се срце чисти и дух узвишава к Богу. Но када наста гоњење због икона од стране злога цара Лава Исаврјанина, Прокопије устаде у заштиту икона, доказујући да иконопоклонство није идолопоклонство, јер хришћани знају да клањајући се пред иконама не клањају се мртвој материји него живим светитељима који су насликани на иконама. Због тога би Прокопије зверски мучен, хапшен, бијен и железом струган. Кад зли цар Лав би убијен телом, погинувши душом раније, иконе бише повраћене у цркве и Прокопије се поврати у свој манастир где проведе остатак дана у миру. У старости пресели се у царство Божје где гледа с радошћу живе ангеле и светитеље, чије је ликове на иконама чествовао на земљи. Скончао мирно у IX веку.

Тропар (глас 8):

Потоцима твојих суза бесплодну пустињу си обрађивао и уздасима из дубине душе, умножио си великим трудом своје таланте. Био си свећњак свету, сијајући својим чудесима, Прокопије оче наш: Моли Христа Бога, да спасе душе наше.

Преподобни Талалеј

Свети мученик Талалеј је хришћански светитељ. Отац му је био Верукије а мајка Ромилија. По занимању је био лекар. Пострадао је за Христа у својој осамнаестој години за време владавине Нумеријана. Када је исповедио своју веру у Христа пред судијом мучитељем, судија је наредио двојици џелата Александру и Астерију, да му сврдлом проврте колена, провуку конопац кроз пробушене кости и обесе за једно дрво. У хришћанској традицији помиње се да је џелатима невидљива сила Божја одузела вид, те су уместо Талалеја они пробушили једну даску и обесили је о дрво. Када је мучитељ ово дознао, помислио је да су џелати то намерно учинили, па је наредио да их шибају. Тада су Александар и Астерије повикали: "Жив нам Господ, од сада и ми постајемо хришћани, верујемо у Христа, и страдамо за Њега!" Чувши ово, мучитељ је наредио да их мачем посеку. У хришћанској традицији помиње се да је тада сам мучитељ узео сврдло да сам пробуши колена Талалеју, али су му се руке одузеле, и он је морао молити Талалеја, да га овај спасе, што је Талалеј и учинио. Помиње се да је потом је бачен у воду, али се јавио жив пред мучитеља и када је потом бачен пред зверове, зверови су му лизали ноге и умиљавали се око њега. Најзад је посечен мачем 284. године.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Талалеј, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

Преподобни Тит Печерски

Беше Тит презвитер и имаше љубав нелицемерну према ђакону Евагрију, као брат према брату. Но колика би њихова прва љубав, толика потом наста међусобна вражда и мржња, посејана ђаволом. Тако се омрзоше, да кад је један кадио у цркви, други се окретао и излазио напоље. Тит покушаваше више пута да се измири са својим противником, но узалуд. Разболе се Тит, и сви мишљаху, умреће. Замоли да му доведу Евагрија, да се опросте. Силом довукоше Евагрија до постеље Титове, но Еваргије се оте и побеже говорећи, да неће Титу простити ни овога ни онога света. Како то рече, тако се простре на земљу и издахну. А Тит се диже из постеље здрав и исприча како су демони облетали око њега све док он не опрости Евагрију, а када му опрости, демони одбегоше и нападоше Евагрија, а њега окружише ангели Божји. Скончао 1190.
године.

Преподобни Стефан

Најпре био дворски чиновник код цара Маврикија. Потом оставио дворску службу и гоњен љубављу Христовом подигао дом милосрђа за старце у Цариграду. Скончао мирно 614. године.

Свети мученик Јулијан Подагрик

Страдао од подагре те није могао ни стајати ни ићи. Донет на носилима пред суд за веру Христову. Жив сажежен на ломачи, са својим учеником Кронионом, у време цара Декија у Александрији.

Овај велики архипастир роди се у Солуну од родитеља богатих. Своју младост до двадесетпете године проведе у родноме граду, потом напусти дом родитељски и светски живот и удаљи се у Мисирску пустињу. Под руководством опитнога духовника млади Порфирије се ту замонаши и проведе пет година. Онда посети Свету Земљу у друштву са својим верним другом, иноком Марком. Близу Јерусалима подвизаваше се у некој пештери опет пет година. Но тада се раслаби у ногама те не могаше ићи. Ипак, пузећи на коленима, он је стално посећивао службе Божје. Једне ноћи у визији јави му се сам Господ и исцели га од недуга у ногама, те поста потпуно здрав. Када би изабран за епископа у Гази, Порфирије се с тешким срцем прими те дужности. У Гази он затече само двестоосамдесет хришћана; сви остали житељи беху идолопоклоници, и то врло фанатични. Само својом великом вером и стрпљењем Порфирије успе да Газане преведе у веру Христову. Морао је лично путовати у Цариград цару Аркадију и патријарху Јовану Златоусту, да иште потпору у неравној борби с идолопоклоницима. Жељену потпору он и добије. Идолски се храмови затворе, кумири поруше и сазида красна црква са тридесет мермерних стубова. Зидање овога храма помогла је нарочито царица Евдоксија. Порфирије је поживео довољно дуго да види цео град Газу обраћену у веру хришћанску, но то тек после многих својих напора, страдања и сузних молитава Богу. Упокојио се мирно 421. године. Чудотворац био за живота и после смрти. Мошти му почивају и сада у Гази.

Тропар (глас 4):

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Порфирије, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Свети мученик Јован Калфа

Новомученик Христов Јован родио се у Галати у Цариграду. По занимању - столар калфа, изврстан мајстор, радио је у царевом двору, и међу великодостојницима султановим имао много пријатеља. Беше то човек смирен и врло милостив; хранио је сирочад, откупљивао сужње, и чинио друга разна добра дела. Једном га један царски великаш, пријатељ његов, упита шта он мисли о њиховом пророку Мухамеду, и шта о томе говоре хришћанске књиге. Јовану беше нелагодно да говори о томе, зато одби. Но великаш му се закле овако: Тако ми хлеба који једем на царском двору, и тако ми наше пријатељске љубави, никакво ти се зло неће десити због одговора ма какав био. Слободно ми реци шта мислиш. Верујући заклетви и пријатељској љубави, Јован му рече ово: Пошто ме питаш, истину ћу ти рећи: Постоји један истинити Бог - Господ наш Исус Христос. А Мухамед у кога ви верујете, беше смртан човек, човек неук, који за живота свог не учини никакво нарочито добро дело нити чудо, као што су то чинили други пророци Божји, које ми хришћани имамо. Једино сте ви прогласили Мухамеда за великог и сматрате га пророком. Уствари Мухамед и није пророк већ непријатељ Божји. Својим баснама и измишљотинама он се допао простим и непросвећеним људима, те су они пошли за њим. Чувши то, овај великаш промену љубав у мржњу, и одмах дозва друге Агарјане, те немилосрдно тукоше Јована и одведоше пред судију. И оптужише га и сведочише против њега да је хулио на веру њихову. Судија нареди те Јована жестоко избише, па га затим у тамницу вргоше. У тамници га стављаху на многе муке, еда би се Христа одрекао и веру њихову примио. Но храбри војник Христов остаде чврст, и гoвоpaшe мучитељима: Нећу се ја одрећи мог преслатког Господа Исуса Христа. Напротив: Њега верујем, Њега обожавам, и исповедам да је Он савршени Бог и савршени човек. Када се Агарјани уверише да је Јован непоколебљив у својој вери, они га послаше на црноморске галије, и он тамо проведе шест месеци на најтежим пословима. Затим га опет вратише у тамницу. И у тамници га три месеца мучише разноврсним мучењима. И пошто најзад увидеше да га ни милом ни силом не могу придобити да се одрекне вере у Христа, они га тужише самом везиру. Везир га најпре изружи, па онда осуди на смрт. И светог мученика одведоше на губилиште и посекоше 26 фебруара 1575. године у Цариграду. Тако блажени Јован прими венац мучеништва, и сада се у Царству небеском радује са светим Мученицима радошћу неисказаном. Молитвама његовим нека се и ми удостојимо Царства небеског. Амин.

Света мученица Фотина

То је она жена Самарјанка која је имала ту ретку срећу да разговара са самим Гоподом Христом на Јаковљевом бунару кад Сихема (Јн 4, 1-42). Поверовавши у Господа, она је после пошла да проповеда Његово Јеванђеље, са своја два сина, Виктором и Јосијом, и са пет сестара које се зваху: Анатолија, Фота, Фотида, Параскева и Кириакија. Дошли су били у Картагену у Африци. Но буду осуђени и у Рим доведени, у време цара Нерона, и у тамницу бачени. Божјим Промислом, кћи Неронова Домнина дође у додир са светом Фотином, и од ове буде обраћена у веру Христову. Нерона, спопаде бес, и он нареди да светој Фотини одеру кожу. Док су то радили, светитељка је псалмила говорећи: "Господе, искушао си ме, и познао си ме" (Пс. 138, 1). Пошто је одраше живу, кожу јој бацише у суви бунар. А светом Севастијану и Фотину и Јосији одсекоше тајне удове, па их онда затворише у једном старом купатилу. Тада изведе Нерон преда се свих пет сестара Свете Фотине, и нареди да им прво одрежу дојке, а затим да их одеру живе. Када џелати хтедоше да вежу свету Фотиду, четврту сестру, пре но што би почели да јој деру кожу, она то не допусти, већ сама јуначки стајаше док јој не скинуше кожу. Цар се удиви њеном јунаштву и храбрости. Али га то још више и наљути, те он, звероподобни, измисли за свету Фотиду још страшније и ужасније муке. Наиме, он нареди да у његовој башти савију врхове два дрвета, и да за њих вежу свету Фотиду, па да онда пусте врхове да се опет врате у своје првобитне положаје. Када то урадише, света Фотида би рашчеречена на две половине, и блажену душу своју предаде у руке Божје, и доби неувенљиви венац мучеништва.

Свети Тарасије, патријарх Цариградски

Његов претходник, Павле патријарх, тајно напусти престо, оде у манастир и прими схиму. Владаху тада Ирина и Константин. По савету Павловом, Тарасије, сенатор и саветник царски, би изабран за патријарха 783. године. Убрзо прође све чинове црквене и поста патријарх. Човек високог образовања и велике ревности у вери православној, Тарасије се прими и невољно овога чина, да би помогао победи Православља над јересима, нарочито над иконоборством. Под њим би сазван VII васељенски Сабор у Никеји 787. године, где се осуди иконоборство и поврати и утврди поштовање светих икона. Тарасије беше врло милостив према сиротним и бедним, ствараше им склоништа и даваше храну. Но према силним беше Тарасије одлучан у одбрани вере и морала. Када цар Константин отера своју закониту жену Марију, узе некакву своју сродницу, те живљаше с њом, тражећи од патријарха благослов за венчање. Тарасије му не само да не даде благослов, него га најпре посаветова, потом изобличи, и најзад одлучи од причешћа. Пред смрт видели су га како одговара демонима говорећи: "Нисам крив у томе греху! Нисам крив ни у том греху!" док му не изнеможе језик, те се он поче рукама бранити одгонећи их од себе. Када издахну, лице му се засветли као сунчана светлост. Овај у истини јерарх упокојио се 806. године. Црквом је управљао двадесетдве године и четири месеца.

Тропар (глас 4):

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Тарасије, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Свети мученик Александар

Овaj свети мученик беше родом из Потиола у Италији (између Рима и Напуља). Живљаше у доба цара Максимијана и намесника Тиберијана (286-305). Ухваћен од Тиберијана, би му предложено да принесе жртву идолима. Али он не само одби то, него и силно изружи намесника и његове богове. Зато га обесише за руке, a o ноге му обесише један огроман камен. Затим би одведен у Картагену, и опет би вешан, сечен и бијен. Када га одведоше у Маркијанопољ, ту му лице буктињама палише. После тога одведу га у место Дризипарон у Тракију, и тамо му би глава отсечена. И тако блажени доби венац мучеништва.

Свети свештеномученик Ригин, епископ Скопелски

Свети Ригин беше родом из места Левадије у Грчкој, син хришћанских родитеља. Због врлинског живота свог би посвећен за епископа острва Скопела у Егејском мору. Учествовао на Сардикијском помесном Сабору, 343 године, за време царева Констанција и Констанса, и истакао се говорима и смелошћу против аријанаца, и непријатеља једносушности евсевијанаца. А када се врати у своју епископију, настаде гоњење на хришћане од стране безбожног цара Јулијана Одступника (361-363). Тада би ухапшен од тадашњег кнеза Грчке, и многе муке поднесе за Христа, па му напослетку главу отсекоше. И тако овај славни доби венац мучеништва. Његове свете мошти налазе се на острву Кипру, а један део би недавно враћен на острво Скопелос.

Преподобни Пафнутије Кефалас

Овaj светитељ био је савременик св. Антонија Великог. За њега се каже да је 80 година носио једну исту расу. Св. Антоније високо га је ценио и свима је говорио, да је то истински подвижник, који уме лечити и спасавати душе.