И Бог јој поможе, те синови њени израстоше као две слатке воћке, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним не толико лекаријама колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима, тј. Бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: бадава примисте, бадава дајите (Мат. 10, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ св. Козму и Дамјана. И тако прослави Господ за увек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу.

Тропар (глас 8):

Свети бесребреници и чудотворци, Козмо и Дамјане, исцелите немоћи наше, бесплатно сте добили дар исцељења, бесплатно нам га и дарујте.

Свети мученик Ерминигелд царевић

Син цара Готског Лувигелда, који се држаше Аријеве јереси. Но Ерминигелд не одступи од Православља поред свих ласки и претњи свога суровог оца јеретика. Отац га баци у тамницу, и на Ускрс рано посла неког епископа јеретика, да га причести. Али угодник Божји не хте примити причешће из руку јеретика, о чему овај извести цара. Цар се наљути и нареди, те Ерминигелду џелати одсекоше чесну главу, 586. год. Доцније се Лувигелд покаја, што уби сина, одрече се јереси и врати у Православље.

Преподобни мученик Јаков са ученицима Јаковом и Дионисијем

Рођен у епархији Костурској од родитеља Мартина и Параскеве. Радећи с овцама Јаков се обогати, и тиме изазове завист свога брата, који га оклевета код Турака као да је нашао неко благо у земљи. Јаков побегне у Цариград, где се опет врло разбогати. Једном би Јаков гост код неког турског бега. Турци јеђаху месо, а Јаков посташе. Тада рече онај бег: „велика је ваша вера хришћанска!” И исприча, како је његова жена била умоболна, и како ју је он, после свих лекара и лечења, одвео патријарху да јој чита молитву. Чим је патријарх отворио књигу да чита сину нека небеска светлост по храму. По свршетку молитве жена његова оздрави. Чувши Јаков Турчина како хвали веру хришћанску, раздаде све своје имање и оде у Св. Гору, где се замонаши у манастиру Иверу. Подвизавао се у Св. Гори, а пострадао за веру од Турака у Једрену 1. нов. 1520. год. Мошти његове чудотворне као и његових ученика почивају у ман. св. Анастасије у Галачисту близу Солуна.

У самом предговору епископ Јован каже да "отприлике у време подневнога сунца, када је већ почело залазити, сопственим очима сам, рече цар, видео на самом небу знамење Крста постављено пред сунцем, од светла сачињено, и натпис са њим повезан који каже: Овим побеђуј. Овим речима нас први црквени историчар, Јевсевије Памфил, обавештава о чудесном виђењу Крста које је равноапостолни цар Констатнтин имао пред одлучујућу битку са Максентијем код Милвијског моста на реци Тибру, нешто северније од Рима. Ова битка се одиграла 28. октобра 312. године и била је прекретница у Константиновој каријери.“

Читаоци ће у књизи наћи шта су свети Оци рекли о тајни Крста Господњег, затим текстове светог владике Николаја Српског О три крста, аве Јустина Поповића Крст Господњи – спасење душе од греха“, владике Атанасија Јевтића Овај народ је крстоносан, митрополита Амфилохија Радовића О тајни Крста Христовог, епископа Јована Пурића Крст – једини пут ка спасењу, диван акатист Часном и животворном Крсту Христовом, у којем се преплићу поетски кондаци и икоси као облици црквеног песништва.

Владика Јован Пурић ову књигу завршава молитвама Часном и животворном Крсту Господњем и текстом Часни Крст у животу Цркве.

Горан Раденковић,

професор Богословије Светога Саве

Извор: СПЦ

Изабраној пре свих векова на предвечном савету Пресвете Тројице за освећење стана Бога Логоса у зачећу Преблагословеној Царици Богородици, дивној у животу, дивној у престављењу, осмељујемо се да принесемо ове похвалне песме. Ти пак, Владарко имајући моћ непобедиву, прими молбе слугу Твојих који Ти побожно кличу:

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастира и утврђење целога света!

Мноштво Анђела и Арханђела који окружују престо Божији, са страхом гледају на блистање славе Твоје, којом Те прослави и преузнесе Господ који благоизволе да се оваплоти од Тебе. Но Tи пошто владаш небескимa и зeмаљскимa, и на свет земаљски шириш зраке Своје благодати, коју си у Подољској земљи благоизволела да подариш на утеху свету икону Твоју која сија суначном светлошћу и милосрђем Твојим. Ми пак, видевши Тебе у овој икони како држиш у девствено наручје Твоје Божанскога Младенца Господа Христа, испуњавамо се радости,поклањамо се вером и са умиљењем кличемо овако:

Радуј се, јер кроз иконе Твоје изливаш на земљу реке благодати!

Радуј се, јер у икони Твојој видимо лик Твој као у огледалу!

Радуј се, јер иконама Твојим си подарила животворну силу чудеса!

Радуј се, јер благодат и силу Своју изливаш на првонасликаној икони Твојој!

Радуј се, јер милосрдно примаш молитве хришћана које Ти узносе пред иконом Твојом!

Радуј се, јер са небеских висина шириш зраке Твога милосрђа до најудаљенијих земаља!

Радуј се, јер као Мајка надзиреш Твоја православна чеда!

Радуј се, јер си нам подарила дивну икону Твоју као знак милосрђа Твога!

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастира и утврђење целога света!

Видевши моћна Заштитнице, са небескога Свога стана невоље које се дешавају на земљи, као сажаљива Мајка желећи да подариш утеху страдалнима и земљу Подољску ниси лишила залога љубави Твоје: обилним чудесима прославила си свету иконуТвоју, сву земљу нашу њоме штитиш учећи да благодатно кличемо Богу:Алилуја!

Сви који живе у околини града Бара разумеше да им се даде велика ризница у часној икони Твојој, у свим невољама и смутњама које буром бацају ову земљу, и све који прилажаху икони Твојој не посрами надом у Тебе, и чувани Твојом заштитом благодарно овако певаху:

Радуј се, Мати милости и милосрђа!

Радуј се, Посреднице пред Сином Твојим за мир свету!

Радуј се, јер се Твојом помоћу чува у чистоти вера православна!

Радуј се, јер спашаваш људе Твоје од најезде непријатеља!

Радуј се, јер оне који Ти се моле чуваш неповређене усред ратног огња!

Радуј се, јер не одбацујеш наше молитве!

Радуј се, јер храм овај чудесно се украси иконом Твојом!

Радуј се, јер си нам подарила дивну икону Твоју као знак милосрђа Твога!

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастира и утврђење целога света!

Силом Вишњега чуванога некада манастира Твога у граду Бару, јави се светионик Православља изливајући тиху светлост јеванђељског учења у срцима младића будућих пастира разумнога стада Христовога. Они пак, научени правилом истинске побожности, утврдише у Православну веру отпале некад у латинску јерес, подижући их да певају чистим срцем: Алилуја!

Имајући у Теби прволик девственога завета православне монахиње певаху Теби праоцу Твоме Дaвиду: „привешће се Цару девојке после Ње, искрене Њене привешће се Теби“. Радосним душама носећи свеће девствености, иду часних лица инокиње за Тобом, својом Царицом Водитељком. Окриљени венцем, рајском надом и држећи се Твоје руководеће деснице верују да ће Тобом бити уведене у дом Царев, где ће са Анђелима и праведнима певати Теби ове похвале:

Радуј се, преукрашена Божанском славом!

Радуј се, одевена златном ризом приснодевста !

Радуј се, у храму Јерусалимском себе си предала у свети храм Сину Твоме!

Радуј се, јер си благодаћу Светога Духа натприродно зачела Бога Логоса!

Радуј се, јер си у девственој утроби Твојој неисказано понела прореченог од пророка!

Радуј се, јер си безсемено родила Христа Господа на спасење и радост целоме свету!

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастира и утврђење целога света!

Потрешени смо буром животних невоља, окружени смо разним невољама, и помрачени тамом оскудне вере, прилазимо ка незалазној светлости љубави са иконе Твоје која светли, Богомати, молећи од Тебе мир свету и духовно просвећење. Подигни Блага Мати, руке Твоје и подигни нас слабе и изнемогле. Укрепи нас у борби са силама злобе и научи да у смирењу духа за све случајеве благодаримо Богу песмом: Алилуја!

Чувши за благодатна чудеса која се дешавају од свете иконе Твоје, сродници болесне девојчице дођоше у Твој Барски манастир, и услишивши њихову молитву јавила си се милостива Исцелитељка болесних; са њом пак,исцељеном Твојим милосрђем благодарно певамо:

Радуј се, живи изворе који изливаш реке исцељења онима који моле!

Радуј се, јер где је немоћно земаљско лечење ту дејствује натприродна сила Твоје благодати!

Радуј се, јер тим чудесима све учиш да Ти вером долазе!

Радуј се, јер све добре и корисне молбе испуњаваш!

Радуј се, јер милостиво исцељујеш болесне који Ти долазе са молитвом!

Радуј се, јер са небеских висина невидљиво шаљеш помоћ!

Радуј се, јер оне који Ти се моле по сили вере обогаћујеш духовним даровима!

Радуј се, јер си нам подарила дивну икону Твоју као знак милости Твоје!

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастира и утврђење целога света!

Буди нам боговођена звезда, Владарко, показујући нам пут ка горњем Јерусалиму, где у неприступној слави са Сином Твојим и Богом царујеш и слушаш од бестелесних и праведних похвалне песме принешене због Тебе Богу: Алиулуја!

Видевши побожне монахиње Барскога манастира силу Твоју, Богомати, када њихову сестру веома болесну доведоше пред многопоштованом иконом Твојом, савршише молбене песме и молећи олакшање страдалници. Завршивши молитве видеше болесницу која је одмах устала од болести. Због тога радосно и са великим некадашњим страхом обузете са скрушеношћу завапише Теби, Пречиста Дјево:

Радуј се, милосрдна исцелитељко!

Радуј се, добра уразумитељко!

Радуј се, обилна у љубави лекарко телесних и душевних болести!

Радуј се, јер раствараш правду са милошћу!

Радуј се, јер нас уразумљујеш страхом Божијим!

Радуј се, јер бодриш покајнике милосрђем Божијим!

Радуј се, јер нам од праведнога Судије молиш време за покајање!

Радуј се, јер си нам подарила дивну икону Твоју као знак милосрђа Твога!

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастира и утврђење целога света!

Проповедница доброчинства Твојих јави се девојчица која је оболела од очију, коју си исцелила помазањем уљем од Твоје свете иконе. Зато и она када је порасла сваке године долазаше у Барски манастир Твој у тај дан кад је било ицељење и благодарно певаше Богу: Алилуја!

Засија нам свештена икона Твоја, Богоневесто, јер нам као пун месец осветљујеш благом светлошћу светиње животни пут, заблуделима у ноћи животних брига. У светлости Твојој, да видимо незалазну светлост и у горњим насељима, где нас удостоји да певамо Тебе, наставницу и руководитељку нашу овим песмама:

Радуј се, моћна Управитељко, која добро управљаш животом нашим!

Радуј се, јер нас примером живота Свога побуђујеш ка врлини!

Радуј се, јер нас поучаваш да ћемо као сан оставити радости земаљске!

Радуј се, јер нас укрепљаваш да трпељиво носимо невоље као привремене!

Радуј се, јер огњем телесних болести чистиш рђу духовних прљавштина!

Радуј се, јер нас умудрујеш да се моћно супроставимо непријатељу!

Радуј се, јер шаљеш благодатну помоћ изнемоглима у борби!

Радуј се, јер си нам подарила дивну икону Твоју као знак милосрђа Твога!

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастира и утврђење целога света!

Премилосрдни Господ желећи да јави неисказану љубав Своју према људима искупљенима Његовом часном крвљу, даде Теби увек девственој Марији силу да чуваш оне који долазе Теби у овом земаљском животу и штитиш од злих духова у пресељењу ка животу вечном. Пренешене пак, Црквом молитве за душе умрлих, које помажу Твојим моћним посредовањем да избављају од вечних мука. Помињући сва ова доброчинства Тобом јављена, благодарно певамо Свемилостивоме Богу: Алилуја!

Нови недокучиви рај, имајући усред нас, као дрво живота Господа свих, видимо Тебе, пренепорочна увек Дјево Богородице. Ако и стоје око Тебе херувими, и не држе пламено оружје у рукама, већ раздавају различите духовне дарове од Тебе свима који слободно њој прилазе. Окриљени таквом надом и ми се осмељујемо да величамо Тебе Богообрадована Богородице овим песмама:

Радуј се, јер царујеш на небесима али ни нас земаљске љубављу не остављаш!

Радуј се, преузнешена од свих небеских и земаљских !

Радуј се, јер лучезарно шириш зраке Божанске светлости на сву васељену!

Радуј се, јер миришеш неисказаним миомиром Духа Светога!

Радуј се, јер Твојим посредовањем чистиш нашу душевну нечистототу кроз истинско покајање!

Радуј се, јер нас присвајаш Богу тајнама Свете Цркве!

Радуј се, јер дајеш помоћ са висине онима који се боре против страсти!

Радуј се, јер си нам подарила дивну икону Твоју као знак милосрђа Твога!

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастира и утврђење целога света!

Нама који смо странци и дошљаци у овој земаљској долини плача буди, о Богомати, благодатна Путеводитељко, да не залутамо са правога пута који води небеском отечеству; јер немамо пак, другу верну наставницу осим Тебе. Сама,дакле, управи живот наш ка спасењу и научи да Духом и истином певамо: Алилуја!

„Сва си добра ближња моја и греха нема у Теби“,предсказа за Тебе Дух Свети у речима премудрога пророка и цара: Тебе беспрекорну певају анђели, хвале пророци, проповедају апостоли, славе мученици, богослове светитељи, прослављају преподобни и преузноси свако живо биће. Ми грешни, коју хвалу да принесемо Теби, не знамо и ужасавамо се. Међутим, побеђени Твојом љубављу, ми недостојни се осмељујемо да певамо Твоме величанству:

Радуј се, истински прекрасни рају тајних цветова!

Радуј се, голубице, која псаламски сијаш!

Радуј се, јер блисташ чистотом облагодаћенога девства!

Радуј се, животворни изворе дубокога смирења!

Радуј се, дивни примеру послушања вољи Бога Оца!

Радуј се, неисцрпни изворе богосличне љубави!

Радуј се, прекрасно чињење свих врлина!

Радуј се, јер си нам подарила дивну икону Твоју као знак милосрђа Твога!

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастире и утврђење целога света!

Отерај сваку жалост и бол Божанском силом Својом од оних који прилазе светој икони Твојој, Богообрадована. Окружише нас многа зла ради грехова наших, опколише нас видљиви и невидљиви непријатељи. Ти као изабрана Војвоткиња похитај нам у помоћ и заштити нас од свих зала, да би спасени Тобом у миру и тишини певали Спаситељу Богу: Алилуја!

Многоречити духовници и пастири Цркве Христове, окружише прослављену чудесима и знацима свештену икону Твоју, и као цветовима украшавају је похвалним песмама, са њима пак, и ми прилазећи, приносимо Ти, Пречиста Владарко, смирене молитве наше говорећи:

Радуј се, јер као драги бисер примаш хвале од чистих уста!

Радуј се, јер прехвално утврђујеш истинско исповедање православне вере!

Радуј се, јер припремаш апостолски венац свима светитељима који богомудро воде своју паству!

Радуј се, јер удостојаваш вечне награде пастире који се старају за стадо Христово!

Радуј се, јер невидљиво обухваташ Твојом љубављу покајане грешнике!

Радуј се, јер милостиво чујеш молбе за помоћ у борби са телом!

Радуј се, јер избављаш од телесних страсти оне који долазе Теби!

Радуј се, јер си нам подарила дивну икону Твоју као знак милосрђа Твога!

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастира и утврђење целога света!

Овај храм види се као тихо пристаниште спасења у коме долазе уморни пливањем у бурном животном мору: да овде пред свештеном иконом Твојом оставе терет њихових душевних бремена, да би добили од Тебе снагу за продужење животног пута и певају растерећеном душом свештену песму: Алилуја!

Цара Небескога кога си натприродно родила, Богоневесто, и због тога си сада преузнешена на небесима више од свих свих видљивих и невидљивих. Немој одузети од нас материнску заштиту Твоју, и не лиши нас заступништва Твога, него подари све корисно онима који кличу пред часном иконом Твојом:

Радуј се, јер виђењем изображенога дивнога лика Твога на икони благодатно привлачиш срца наша к Себи!

Радуј се, јер гледањем лика Твога помажеш да заборављамо све животне бриге!

Радуј се, јер благодатно награђујеш оне који у овом животу чувају верност Теби!

Радуј се, јер си обећала да ћеш нам дати наследство у вечним насељима!

Радуј се, јер свештенике који побожно служе Теби обогаћујеш тајним даром истинске молитве!

Радуј се, јер смиреним душама предајеш руковођење ближњима!

Радуј се, јер венцем исповедништва овенчаваш оне који без роптања пролазе искушења!

Радуј се, јер си нам подарила дивну икону Твоју као знак милосрђа Твога!

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастира и утврђење целога света!

Осмељујемо се да Ти принесемо ове похвалне песме, Владарко, ако смо и недостојни, пред чудотворном иконом Твојом, памтимо да си младића, који је много дана страдао одмах исцелила после молитве к Теби у манастиру Барском. Због тога сви прилазимо Теби, имајући чврсту наду да ћеш Ти милосрђем Твојим уста наша која оскудевају очистивши испунити и научити да достојно певамо Богу који Тобом чини чудеса: Алилуја!

Била си светлоносна дворана Сведржитеља Бога који се од Тебе оваплотио, богопрекрасна Дјево Маријо. Ти си пак од људи процветала, али си родила Владара, јављаш се Небеска врата, која нас уводи у горњу дворану. Подари свима нама,о свемилостива Мајко, светлу духовну одећу са којом ћемо ући на вечеру Јагњетову,да не бисмо били избачени из дворане Христове као они који немају брачна одела. Сада нас удостој да побожно певамо Теби пред светом иконом Твојом:

Радуј се, духовно небо које нам је засијало Сунце правде Христа!

Радуј се, рају који си процветао безсмртни цвет нетрулежности Животодавца Христа!

Радуј се, благословена Жено, чије семе уништи главу змије!

Радуј се, јер сада се наслађујеш гледањем Царства Сина Твога!

Радуј се, страшна Победитељко сила преварног држитеља света!

Радуј се, јер Твојом помоћи нам се даје снага за уништење саблазнитеља!

Радуј се, јер си онима који Те воле обећала наследство у небеским насељима!

Радуј се, јер си нам подарила дивну икону Твоју као знак милосрђа Твога!

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастира и утврђење целога света!

Благодатном силом Твоје моћне силе посети нас Владарко, силна Хранитељко наша, у ово окрутно време разорнога неверја и разорних јереси. Заповеди тами да одступи од богољубиве земље наше, дај свима нама да се непрестаним мислима узнесемо у земљу вечне светлости, где се Ти прослављаш са Сином Твојим и Богом нашим, Коме све горње војске са страхом певају: Алилуја!

Прослављајући Твоју човекољубиву заштиту којом нас покриваш у надолазећу годину искушења, молимо Те пред прехвалном иконом Твојом, Препрослављена Владарко свакога живога бића, не одбаци нас од лица Твога и у следећим годинама, но часним покровом Твојим немој престати да покриваш слуге Твоје који Теби неућутно певају:

Радуј се, неразрушива оградо наша!

Радуј се, неуморна старатељко наша!

Радуј се, јер нам дајеш све потребно за спасење!

Радуј се, јер оне који Те воле уводиш у небеска насеља!

Радуј се, јер спасаваш до последњега рођака монаха од болести и невоља!

Радуј се, јер си страдалницима за веру и побожност припремила вечно весеље и спокојство!

Радуј се, јер си обвезницу грехова наших поцепала влашћу твојом!

Радуј се, јер си нам подарила дивну икону Твоју као знак милосрђа Твога!

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастира и утврђење целога света!

О, свеславна Мати, Пречиста Дјево, пуна божанске благодати, оне који са надом прилазе под Твоје велико милосрђе и свети омофор Твој, удостој благодати Сина Твога. Отвори нама хришћанима двери милосрђа Твога. Тебе пак, ми грешни усрдно молимо и побожно Ти узносимо наше руке: помилуј нас који са умиљењем кличемо Сину Твоме: Алилуја!

Богопрослављена у целоме свету, опевана Госпођо Мати Сведржитеља Богородице Маријо, прими ову нашу молитву коју Ти приносимо, ми који Те волимо, коју Ти приносимо пред светом иконом Твојом. Као што си до овога дана и часа милостиво покривала све људе који су Ти долазили у ову цркву тако и у будуће време похитај да нам помогнеш у свима делима и у подухватима нашим, која не ометају наше вечно спасење. Ти знаш немоћ нашу, видиш потребе, муке и смутње које нам одасвуда долазе, и све ово можеш само једним погледом Твојим умирити, само ако хоћеш да нам помогнеш. Знамо да због наших грехова нисмо достојни Твога милосрђа, но Ти која си родила Онога који је дошао у свет да грешнике спасеш, спаси и нас који грешимо свакога дана и часа.Укрепи слабу вољу и немоћну ревност нашу, и оживотвори нас духом истинскога покајања. Да би тако очишћени овде били достојни Твога покрова и са горњим силама светилима врлина без препрека прешли у земљу небеску, где да се удостојимо да се поклонимо Теби, Пречиста Госпођо, славећи Пресвету Тројицу која Те је изабрала и узвеличала, Оца и Сина и Светога Духа у векове векова.Амин!

Пресвета Богородице Дјево Владичице, виша ода Анђела и Арханђела и часнија од све творевине. Услиши нас који Ти се молимо и јави милост Твоју људима Твојим. Помени, Свемилостива Госпођо, све људе који стоје пред Тобом и због благословених кривица остављене помилуј њих и нас по мноштву милосрђа Твога. Домове њихове испуни сваког изобиља, супружанства њихова сачувај у миру и једномислију, децу васпитај, младост упути, старост подржи, малодушне утеши, растурене сабери, преварене уразуми, мучене од нечистих духова ослободи, плови са онима који плове и путуј са путницима, покажи се удовицама, сиромашне заштити, заробљене избави,болесне исцели, оне који су по судовима и у рудницаима, у затворима и на тешким пословима, и у свакој муци и жалости и све који су у невољама олакшај, подигни и помилуј. Посебно пак, сачувај Цркву Сина Твога. Јер си Ти, Госпођо Нада наша и Заштитница свих оних који долазе к Теби и моле Твоју помоћ. Стога свечасни лик Твој и Твојом руком држанога Сведржитеља видевши на икони ми грешни, радујемо си и са умиљењем клањајући се пред њим, целивамо га са љубављу, очекујући Госпођо. Твојим светим богопријатним молитвама да се удостојимо бесконачнога небескога живота и да непостидно станемо у дан суда са десне стране Сина Твога и Бога нашега, славећи Га заједно са Беспочетним Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Духом у векове векова.Амин!

Приђите људи, преславно и православно прославимо Преблагословену и Пречисту Марију Дјеву која је у граду Бару одавно јавила своју благодат, православне људе Подољске земље од агарена и сарацена ослободила и сачувала православну веру у латинском ропству. Коме да приђемо, ако не к Теби, Владарко, коме да принесимо сузе и уздисаје, ако не Теби Пресвета Богородице јер немамо друге помоћи немамо друге наде осим Тебе, Царице Небеска, Дјево Пречиста небеска Лествице,свети стану Логоса Божијега, прибижиште и избављење вернима, помоћ и заштита наслеђу Твоме. Даватељко вечнога радовања ожалошћенима, узвођење богомудрих монаха ка Небеском Царству. Ти, пошто имаш моћ непобедиву, одбацила си пакосну смелост латинску (римокатоличку), језуитско и унијатско неправоверје си обратила у веру православну, оце наше који су са вером призивали свехвално име Твоје си спасила и покрила их светим омофором. Не одбаци и сада слуге Твоје празне, јер имамо Тебе као једину наду: избави увек људе Твоје и град и манастир који си изабрала да буде место јављања благодати Твоје и Подољску земљу и све православане хришћане од искушења, од погубних, за душу штетних учења, од неверја, разврата и вечне погибли,и од сваке љуте невоље и напада непријатеља Твоје Православне Цркве, који до сада тајно и непрестано сеју нечисту плеву на доброј од века православној њиви Подољској, ако Ти не би предстала да се молиш, ко би избавио веру отаца наших ог толиких невоља, ко би нас сачувао до сада слободне? Ми пак, радујући се Твоме преблагом заступништву за нас избавивши се од зала, благодарно Ти кличемо:Радуј се ,Невесто Неневестна!

Барска икона Мајке Божије налазила се у Подољу. У средњем веку овде су дошли хришћани из италијанскога града Барија, у коме се до сада налазе мошти светога Николе Чудотворца. У сећању на отачаство они су прозвали ово подољско месташце по родном граду Бар. Назив тога града побуђује у души православних људи побожност и управо приводи на спомен тропар светом Николи: „Наста дан светлога празника и град Бар се радује и са њим сва васељена весели се певањем духовних песама“.

Стари Подољски манастири су зидани великим делом од трошнога материјала и убрзо су пропали у време најезде непријатеља. До данас је од њих је остао врло мали број,а за друге остао је спомен у називу места: Манастириште, Манастирско, Манастир.То је предање да су стари манастири Подоља основани од стране великих Кијевских пустиножитеља. У старом Љадовском манастиру чува се предање да је његове пештере (пећине) ископао свети Антоније Печерски. На те старе руске светиње односи се и древни манастир Барски, основан у непроходним Барским шумама.Мирно и тихо је пролазио његов живот, све док православно руско становништво није притешњено на родној земљи и није подвргнуто гоњењима за православну веру.У опису Барскога манастира за 1723. годину се каже да у главном олтару у високом удубљењу стоји икона Богомајке која у левој руци држи Богомладенца Исуса. Икона је тамно посребрена са позлађеном ризом са два позлаћена венца. Она се назива икона Светога Покрова. Око ње је балдахин украшен лепом бојом са два изображена анђела који држе круну. Благодатни зраци са свете иконе били су познати целом југозападном крају и у част Њену састављена је „Песма Пресвете Дјеве Богородице, чудотворној икони у граду Бару“.

Живопис на икони је стар, али у потпуноси очуван, цвет ликова је светло смеђ, налази се под ризом одела потамнелога голубијег цвета. На икони су написана старинска грчка слова. Оба лика Спаситеља и Богоматере имају строге изразе. На оба лика очи су велике. На главама Спаситеља и Богоматере су сребрне круне, а повише главе Богоматере је светлост попут зрака украшена са 12. звездица. Како су венци сребрни тако су и звезде украшавале ту свету икону 1823.године.

Побожно су поштовали икону како мештани, тако и околина града Бара. Поред тога што је народ долазио овде на дан светога Николе и на црквену славу Покрова Пресвете Богородице, становници града Бара посебно су волели да се моле Пресветој Дјеви, Покрову и Заштитници хришћана у разним болестима и у животним недаћама.

Раније је по молби оних који су долазили на празник Покрова Божије Матере манастирски свештеник читао акатист Пресветој Богородици. Било је случаја да су не само православни, него и иноверни, католици,лутерани молили да се врши молебан пред Барском иконом Божије Мајке. Побожно поштовање иконе Барске као чудотворне, засновано је на предању за чудесна њена дејства, подржавана и новим благодатним знамењима, благодарећи Њеној исцелитељкој сили.

Унука свештеника града Бара боловала је од гонореје која се пројавила по целоме телу. Рођаци болеснице су ишли разним докторима али њихови савети били су бескорисни. Када је био одслужен молебан за здравље пред чудотворном Барском иконом Божије Мајке, болесница је на радост свих одједном осетила олакшање, почела је да скакуће и да трчи. Од болести није остало ни трага. То се десило 1885.године.Не врло давно био је и други пример благодатног исцељења од свете иконе Барске.

Један православни хришћанин довезао је у манастир сина од петнаест-шестнаест година болесног од нервнога растројства. После молебана пред иконом Божије Матере младић се умирио и савршено здрав је отишао дома,што је потврдио његов отац који је дошао други пут да узнесе благодарну молитву Господу за здравље сина.На основу тих и других сличних догађаја чудесне помоћи Божије Мајке који су се обраћали са молитвом Барској икони као чудотворној са те свете иконе насликане су копије за друге цркве.

У Совејтско време манастир је био разорен и разграбљен. Да би спасиле чудотворну икону последњи становници манастира, матушка Серафима, Амвросија и Гаврила морале су да предају лепе и драге сребрне ризе иконе. Без богатих риза, без позлаћених венаца хришћанима икона није била интересантна. Дуго је требало матушкама да чувају „Барску“ икону у подрум . Само ноћу тајно су јој се молили и орошавали је сузама.

Када су умрле матушке Серафима и Амвросија, и дошло је време да умре и матушка Гаврила која се молила Пресветој Дјеви и молила да је уразуми: у чије руке да преда Њену свету икону. И Мати Божија је уразумила. Матушка Гаврила је предала икону младом свештенику Владимиру који је служио у цркви града Бара који је долазио да се моли пред овом светом иконом а затим је прешао у Одеску епархију.Сада чудотворна икона се налази у дому о.Владимира у посебној соби и јавља се брза Помоћница свима онима који јој долазе,свима који јој од јутра до вечери долазе са молитвом и сузама.

Молитвено обраћајући се чудотворној Барској икони Мајке Божије изразимо истинску радост као и хришћанско свепраштање и љубав према свима који нас мрзе и врећају,а затим у духу љубави и помирења са ближњима, помолимо се за сву у Христу браћу нашу, за мир целога света и благостање светих Божијих Царкава.

Спомен Барске иконе Мајке Божије врши се 14/1.октобра,у дан Покрова Пресвете Богородице.

Акафист ПресвятейБогородице в чест святыя иконы Ея нарицаемыя „Барская „

„Под Барским покровом – журнал „Русски Дом“,но.11.1998.г. Бар – г. Одесса 1999.

Штампа се по благослову Његовог Високопреосвећеног епископа Агатангела, митрополита Одеског и Измаилског

Овај акатист је написан 1999.г. по материјалу „Акатиста Пресветој Богородици“, написаног14.октобра 1921.г. од стране игуманије Софије (Рачинске), по благослову епископа Каменец-Подољске епархије Лилија, и предговор је написала Наталија Евгеневна Лаврова,

Разјарени цар баци га у тамницу, а Димитрије, знајући шта га чека, уручи све своје имање своме верном послушнику Лупу да разда сиротињи. У тамници му се јави ангел Божји и рече му: Мир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!" После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија, и ови га на молитви избодоше копљем. Тело његово узеше тајно хришћани и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Над моштима његовим ускоро би подигнута мала црква.

Кад илирски војвода Лонтије, болестан од неизлечиве болести, притече моштима с молитвом и потпуно се исцели, подигне он из благодарности много већу цркву наместо старе. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: "Станите и не дирајте!" Тако мошти св. Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна св. Димитрије се много пута јављао и спасао град од велике беде.

Житије Светог великомученика Димитрија

У време када су јата хришћанских душа, убељених мученичком крвљу, свакодневно узлетала у вечна обиталишта Царства небескога, војвода солунски и његова благочестива супруга беху тајни хришћани. Богољубљем и човекољубљем задојише и свога сина јединца, Димитрија. По њиховом упокојењу, мудрог, храброг, лепог и богатог младог Димитрија цар Максимијан постави за царског намесника васцеле солунске области, посебно му наредивши да у том делу царства побије све хришћане.

Беше то доба многобожачких царева и прогона Цркве Христове. Пријатељ цара Максимијана, цар Диоклецијан, 303. године наредио је рушење цркава и спаљивање светих књига, лишавање хришћана грађанских права, службе, части, заштите закона, а ослобођени робови губили би слободу уколико би и даље исповедали Господа Христа. Другим царским указом вргнути су у тамницу не само верници већ и свештенослужитељи, а трећим су хришћани подвргавани најстрашнијим мучењима уколико би одбили да принесу жртве идолима. Но видећи да је свака кап мученичке крви благословено семе за хиљаде нових хришћана, цар Диоклецијан нареди да отпочне велико или опште гоњење хришћана по читавом царству. Тај страшни погром започе спаљивањем двадесет хиљада хришћана у граду Никомидији, и то на први дан Васкрса.

Али благочестиви Димитрије испред царских постави Божје заповести. Љубио је Гос п ода Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом, и свом снагом својом, а ближ њ ега свога као самога себе. Желећи да испуни пре свега ове две највеће Божје заповести, млади Димитрије, одмах по повратку из царске престонице, поче не само јавно исповедати Господа нашега него и народ свој одвраћати од многобожачких заблуда, водећи га тако од погибли ка спасењу. Љубављу посејана реч Божја пала је на плодно тле, па се народ солунске области поче у веома великом броју крштавати. Знао је млади Димитрије да га због тога чека сурова казна, али заиста није жалио да душу своју положи за ближњега.

У беседи на дан светог великомученика Димитрија 1996. године, наш преосвећени владика Иринеј вели: „ То је светитељ који је својим животом запечатио своју верност Богу, а то значи - своју љубав према Њему и према Цркви Његовој, ближњима својима. То што је био војник по занимању, њему за живота није било препрека да буде испуњен духом љубави. Али њему, исто тако, никаква овоземаљска слава - или привид овоземаљске каријере, успеха и благостања - није помрачио духовни вид: испред својих духовних очију он никада није изгубио гледање славе Божје и лепоте Царства Божјег. Зато је радије изабрао да страда са Господом Христом, да би вечно живео са Њим и за Њега, неголи да се Христа одрекне ради сенки и привида, несталнијих од траве у пољу и од цвета који увене под жарким зрацима сунца. "

Млади Димитрије нити је срцем и душом могао нити је желео да се одрекне Творца и Спаситеља свога. Могао је без свега осим без Господа и био је спреман да, ако устреба, остане и без овоземнога живота - само не без Животодавца.

Таква пламена љубав у доба безбожних царева плаћала се крвљу. Зато, очекујући страдање, свети Димитрије све своје огромно богатство и имање предаде верном слузи Лупу, замоливши га да то што пре раздели сиромашнима, док се он сам припремао да дочека цара Максимијана. Јер, при повратку са једног од својих многобројних ратних похода, цар науми да сврати у Солун и да провери да ли је његов намесник Димитрије заиста хришћанин. Димитрије дочека цара са свим дужним почастима. Али истовремено овај благочестиви младић не само да потврди цареве сумње него, храброшћу Христовог војника, покуша да и самог цара уразуми, знајући да смо сви чеда Божја и да Господ наш не жели да ико п огине већ да сви дођу у п ознање ис т ине .

Но, заслепљен властољубљем и многим другим демонским пороцима, цар нареди да светитеља вргну у тамницу док не смисли казну достојну његовог високог положаја. Јер, он у својој гордости мишљаше да може уплашити војника Цара Небеског, и не слутећи да љубав изгони сваки с т рах .

Таква богодана љубав беше дарована не само младом Димитрију него и осталим хришћанима. Међу њима беше и младић по имену Нестор, који је веома поштовао и волео свог духовног учитеља, светог Димитрија.

Чуо је млади Нестор како се цар Максимијан бездушно забавља усред хришћанског Солуна. Он са својих крвавих похода доведе неког огромног мегданџију, варварина Лија, који је забављао цара тако што је насилно доведене хришћане бацао са позорнице на многобројне оштрице копаља. Зато Нестор похита у тамницу, молећи благослов светог Димитрија да изиђе на мегдан Лију и тако спречи даља злостављања своје браће у Христу. Светитељ благослови његов подвиг, упозоривши га да ће и сам пострадати. Али Нестор се ни најмање не уплаши него изиђе на мегдан горостасу Лију и, уз помоћ Божју, збаци га са позорнице на она иста копља на којима се проли крв хришћанска. Цар се страшно разгневи, па нареди да одмах погубе Нестора.

Дознавши да је Нестор изишао на мегдан уз благослов светог Димитрија, цар Максимијан нареди да и Божјег угодника одмах избоду копљима. У освит двадесет и шестог октобра по старом, односно осмог новембра по новом календару, године 306, царски војници похиташе у тамницу. Тамо затекоше светитеља на молитви и избодоше га копљима. Тако се свети Димитрије пресели у вечне небеске дворе. Тело пак његово хришћани тајно узеше и сахранише како то пред Господом доликује.

Да у Бога нашег нема мртвих него да су сви живи, посведочи и свети Димитрије, и то одмах после пресељења у Царство небеско. Наиме, у тамници је при погубљењу светог Димитрија био и његов верни слуга Луп. Он узе ризу и прстен свога господара, обагрене његовом светом крвљу, и понесе их са собом, топло се молећи светитељу да својим светим молитвама помогне и њему и свима ближњима. И догоди се чудо - сви болесници који се дотакоше ових светиња и са непоколебивом вером и надом у Бога молитвено се обратише светом Димитрију да им буде молитвеник и заступник пред Господом, милосрђем Божјим беху исцељени. Дознавши за то, цар Максимијан нареди да и Лупа погубе.

Али ускоро после страдања светог великомученика Димитрија, цар Галерије укинуо је Диоклецијанове указе и подарио хришћанима слободу вероисповедања. До тада скривене под земљом у катакомбама, многе цркве заблисташе пред очима и у срцима верних. Тако и житељи Солуна саградише црквицу над гробом светог великомученика Димитрија. Ту је угодник Божји, благодаћу Христовом, свакодневно чудотворио. Колико се стварно збило чудесних исцељења у овом светом храму, само је драгом Богу знано, а понека од њих су, по Промислу Божјем, а на поуку будућим нараштајима, и забележена. Поменућемо само нека од њих.

Велможа један из старе Илирије, а по имену Леонтије, беше неизлечиво болестан. Видећи да му људи не могу помоћи, он се ослони на Божју свемоћ. Чуо је и он за чудесна исцељења у храму великог светитеља Божјег Димитрија Солунског, па крену на далек пут. Сам није могао да иде, те га унеше у цркву светог Димитрија. Вера његова беше заиста непоколебива: тек што молитвено завапи Господу и Његовом угоднику, Леонтије устаде. Беше потпуно здрав. Заблагодаривши Богу и светитељу, исцељени виде да је црква мала, а болесних много. Зато науми да на том истом месту сазида велику и прелепу цркву.

Уз благослов надлежног архијереја, порушише стару цркву и почеше копати темеље за нову. Тада обретоше мошти светитељеве потпуно целе, нетрулежне. Изгледао је као да је тек пре неколико часака уснуо сном праведника. И још потече целебно миро од којег сав Солун замириса. Тако Господ прослави и тело Свога угодника.

Говорећи о слави овог Божјег великомученика, владика Иринеј, епископ бачки, рекао је у манастиру Ковиљу 1998. године, у беседи на празник светог Димитрија: „ Њега црквени песник назива овенчаним међу мученицима. Венац или круна значи, наиме, првенство, посебну почаст, изузетан ранг међу људима који су и иначе заслужни или важни. Тако се, ето, и међу светима - а сви они сијају светлошћу незалазном у Царству светлости Христове - свети Димитрије назива оним који носи венац, оним који је један од првих и најдивнијих међу светим мученицима. "

Сви се веома обрадоваше таквој слави овог Христовог војника, па свете мошти положише у ковчег од злата и сребра, украшен драгим камењем, и унеше га у нови, велелепни храм, који посветише светом великомученику Димитрију Мироточивом.

Љубав светог Димитрија према његовим земним суграђанима и граду Солуну настави се и по његовом пресељењу у Царство небеско. Зато светитељ никоме, за свих ових скоро седамнаест векова, не дозволи да ма и најмањи део његових светих моштију однесе из Солуна.

Сам благочестиви цар Јустинијан зажелео је да у новосаграђену цркву Свете Софије, Премудрости Божје, коју сазида у Цариграду, положи део моштију великомученика солунског Димитрија. Стигавши у Солун, његови изасланици -иначе, како је остало у историји записано, веома побожни и честити људи - приђоше ћивоту у којем почиваху мошти светитељеве, молећи се самом великомученику да им допусти да део његових светих моштију узму и пренесу у царску престоницу. Као одговор, из ковчега сукну огањ, засипајући их варницама. Сам светитељ им запрети да не дирају његове мошти.

Прва пак опомена беше она коју је доживео сам Леонтије. По завршетку велелепног храма светог Димитрија у Солуну, он купи многе њиве и винограде и дарива их цркви, а потом се припреми за повратак у Илирију. Желео је да у свом завичају такође сазида цркву светом великомученику и да у њу положи део чесних моштију, али му се јави сам свети Димитрије и запрети му да се моштију не дотиче. Тада Леонтије узе само плаштаницу, обагрену мучениковом крвљу, положи је у златан ковчег и крену на пут. Да га штити својим молитвеним заступништвом пред Господом, показа му светитељ на чудесан начин.

Наиме, док су пловили, подиже се велика бура. И кад је изгледало да нема помоћи, свети се јави Леонтију, охрабри га и спасе и њега и његове сапутнике од страшних таласа. Пристигавши у Илирију, Леонтије и ту сагради велелепну цркву у част светог великомученика Димитрија.

Не само многе цркве него и многа места носе име овог угодника Божјег. У нашем крајевима то су, пре свега, некада знаменити Сирмијум, данашња Митровица у Срему, као и истоимени град на Косову. Осим тога, многе српске породице га славе као своје крсно име.

Ипак, име светог великомученика Димитрија највише се везује за родни Солун, град његовог мученичког подвига. То је молитвено стециште хришћана који кроз векове хрле са свих страна да се поклоне светим чудотворним моштима. А сам великомученик Димитрије Солунски брине о своме граду. Много је таквих примера забележених кроз векове.

Тако је остао упамћен велики пожар у цркви светог великомученика у којем је веома оштећен сребрни свод над моштима Божјег угодника. Истовремено, сребрни трон остаде нетакнут. Тадашњи архиепископ Јевсевије науми да трон претопи и од њега начини свод над моштима светог, али за свој наум ником не каза. Благодаћу Јединог Срцезналца, свети Димитрије се јави неком презвитеру његове цркве и рече му да каже архиепископу да одустане од своје намере. Али како архиепископ Јевсевије не поверова овом виђењу, то од светитеља стигоше не једно него три упозорења, уз обећање да ће се он сам побринути и за свод као што се и иначе брине о самом храму. И заиста, баш тада дође у цркву један благочестиви и богати Солуњанин, по имену Мина, доневши на дар много сребра. Он исприча како га је свети Димитрије неколико пута спасао од великих опасности, па и од саме смрти, и да је већ одавно желео да дарује цркву. Али од раног јутра неки унутарњи глас га је опомињао да то учини одмах. Уз то Мина изрази жељу да од тог сребра буде сачињен свод над моштима његовог молитвеног заступника, светог Димитрија. Само наизглед случајно, тих дана многи Солуњани донеше на дар цркви светог Димитрија не неке друге дарове него баш сребро, и то у толикој количини да свод веома брзо би обновљен.

С љубављу су Солуњани и многобројни поклоници украшавали храм светог великомученика. Лепотом и чудотворењем издваја се на платну вежена икона светог Димитрија, рад двеју девојака из околине Солуна. Њих заробише варвари, па их одведоше своме кнезу, а он, безбожник, дознавши за њихов изузетни дар, нареди им да извезу лик светог Димитрија. Намера му беше да се наруга лику светога. Али воља Божја беше другачија, па њихов вез постаде не на поругу него на славу Божју.

Покушале су девојке да убеде незнабожнога кнеза да се не треба ругати Божјим угодницима, али све беше узалуд. Под претњом смртне казне, оне, уз сузе и молитве, извезоше прелепи лик светог Димитрија. Господ услиши њихову молитву, те их сам свети Димитрије, уочи свога празника, уплакане и уснуле, силом Божјом чудесно пренесе у свој храм у Солуну. У току је било свеноћно бденије, па је црква била препуна верних. Први болесници који се тада дотакоше иконе беху, благодаћу Божјом, а на молитве светог Димитрија, исцељени. Чудотворења се наставише кроз векове.

Житељи Солуна и данас, као и кроз сва минула столећа, знају и осећају да свети Димитрије Мироточиви чува свој и њихов град. Много је освајача хитало ка великом и лепом Солуну, али мач светог Димитрија Солунског одбијао их је од његовог родног града. Као да угодник Божји вековима поручује како је моћ земних царева пролазна и ништавна, а само свемоћ Цара Небескога вечна и величанствена.

Крајем шестог века, у време цара Маврикија, завлада Солуном куга. Последице беху заиста страшне. Овом злу још једно се дометну: Авари затражише од Византије велики данак. Када цар то одби, крену огромна војска освајача; стари списи веле да је било око стотину хиљада војника који кренуше ка богатом трговачком граду Солуну. Знајући како је одбрана Солуна након куге преслаба, цар Маврикије посла војну помоћ. Али историја још једном потврди богонадахнуте речи да је узалуд град чувати уколико га Господ не сачува. И сам свети Димитрије упозори архиепископа Јевсевија на предстојећу опасност, но Солуњани мишљаху како непријатељска војска неће тако брзо пристићи. У одговор на такву самоувереност, непријатељска војска се изненада појави под градским бедемима и могла је несметано ући у Солун да не би молитава светог великомученика. На његове молитве непријатељска војска изгуби оријентацију и сву ноћ проведе испред зидина једног манастира надомак Солуна. Од манастирских зидина мислили су да су бедеми самога града. Видећи у освит зоре да су се преварили, освајачи још силовитије кренуше ка самом граду. И док су Солуњани беспомоћно гледали, непријатељски војници кренуше уз бедеме. Пропаст је била на помолу. Тада се на градском бедему појави сам свети Димитрије, па, благодаћу Божјом, порази првог непријатељског војника који се попе на бедем. Падајући, овај повуче за собом и остале.

Видећи то, Солуњани похиташе на молитву у цркву светог Димитрија. Тамо један благочестиви Солуњанин, по имену Илустрије, виде разговор светог Димитрија са самим анђелима. Када му саопштише да је воља Божја да град буде предат у непријатељске руке, свети клече на молитву Богу, просећи са сузама избављење од безбожника. Јер, његови суграђани, истина, сагрешише, али ипак не одступише од Господа. Велика је пред Богом молитва Његових светих, а милост Господња безмерна. Видећи да свети љуби ближње своје као себе самога, Господ благослови да Његова небеска војска анђела похита у помоћ светом Димитрију. И још Господ отвори очи освајачима да виде ово мноштво војника. Зато се Солуњани веома изненадише када непријатељски војници у седми дан опсаде без икаквог видљивог разлога у паничном страху побегоше. Због грехова њихових не удостоји Господ Солуњане да виде ангелску војску, али им на поуку предаде у руке неколико заробљеника који им испричаше разлог свога изненадног бежања. Када заробљеници детаљно описаше војсковођу те непребројне војске, тада житељи Солуна појмише да то беше сам свети Димитрије са ангелима Божјим.

Али у вишедневној опсади непријатељ је много тога порушио и похарао. Тако град остаде без хране. Житнице беху потпуно празне, па људи почеше умирати од глади. Те, 547. године, морем је пловило много лађа препуних пшенице. Али због куге и ратних недаћа ниједна не крену ка Солуну. Тада свети Димитрије, силом Божјом, упути трговце ка своме граду, спасивши тако своје суграђане и од глади.

Чуда за неверне и маловерне, а збиља за верне, догађају се непрекидно у цркви светог великомученика Димитрија Мироточивога, где и данас угодник Божји почива нетрулежно. По речима нашег преосвећеног владике Иринеја, „ тамо је стециште молитава и молитвених уздаха свих православних којима је потребна милост Божја и помоћ и који призивају молитве светога угодника Божјег Димитрија Мироточивога да буде њихов молитвеник и заступник пред Богом. "

Нека би дао сведобри Господ да се, молитвама светог великомученика Димитрија, и наш народ спасе од маловерја и агарјанског зла.

Свети великомучениче Димитрије, моли Бога за нас грешне!

Сусрет мушкарца и жене у савременом свету, није идиличан. На сцени је борба полова и рат за превласт.

- Сасвим је нормално и природно да век у коме живимо износи као један од кључних, главних проблема савремене цивилизације, однос полова. Дакако, савремени човек је у бескрајној борби за доминацију. Након човековог иступања из раја, он се обезблагодаћује и ступа у свеопшти рат са свим око себе. Данас није нимало случајно што постоје феминистички покрети, то је добро јер је знак за узбуну да се човечанство, (које лежи мимо Цркве), позове на извесно преиспитивање. Бојим се да смо јако далеко од оног што нам се нуди унутар живота Цркве.

Често се позивамо на тзв. патријархално друштво, патријархалну породицу, говорећи да је то, ето, један модел који је неупоредиво бољи од модела у који је ушла савремена породица а, уствари, велико је питање да ли је ту основни принцип, садржај живота, била љубав и истинска и права жртва или само борба за доминацију, где је по биолошкој снази победио мушкарац. Уствари, мушкарац је током векова успео да се наметне жени. Свети Јован Златоусти каже: Жену, мајку твоје деце, у благоразумности, не треба везивати страхом и претњама него љубављу.

Владика Порфирије

Manastir glogovac

У Фотијевом културном животу књиге су имале важну улогу. До краја свога живота он је засигурно знао све књиге које постоје у Константинопољу и шире. За човека тако високе репутације није било библиотеке која му није била доступна. Зна се да је поседовао своју приватну библиотеку и да је време које је проводио читајући и анализирајућу књижевна дела са својим пријатељима за њега био највећи животни благослов. Његова заљубљеност у књиге огледа се у његовом првом делу – Библиотека или Μυριόbιbλος, које до данашњих дана изазива велику пажњу историчара и познаваоца византијске књижевности.

САДРЖАЈ ФОТИЈЕВЕ БИБЛИОТЕКЕ

Спис Библиотека садржи приказе 280 књижевних дела из разних области – теологије, историје, реторике, философије, медицине, природословља и песништва. Мало више од половине (57 %) приказа односи се на хришћанске ауторе. Сви прикази су критички сажети и веродостојни. Овај спис није написан са претензијом да буде историја књижевности, па због тога многа позната класична и хришћанска дела нису наведена. Без обзира на то, његов садржај представља првокласан извор за историју старохришћанске и рановизантијске теолошке књижевности, као и за световну књижевност у Византији до IX века. Дела која су приказана обухватају временски период од Херодота (484 – око 425 године пре Христа) до Св. Никифора I Цариградског (око 758–828). Уз сваки наслов дела, Св. Фотије је записао своју оцену дотичног дела, a уз нека дела помиње нешто више од имена, тачан преглед садржаја и опширне биографске и историјско-књижевне белешке.

ЗНАЧАЈ ФОТИЈЕВЕ БИБЛИОТЕКЕ

Овај спис је веома значајан, јер се у њему налази много драгоцених сведочанстава о бројним класичним делима која су на жалост изгубљена. Сасвим је могуће да је до губитка књижевних дела, која су у форми сажетка сачувана у Фотијевој Библиотеци, дошло „због чињенице што се у то време почело са преписивањем старих рукописа новим курзивним писмом, познатим као мало обло писмо; док је оно старије, уницијално писмо великих слова постепено запостављено, па су самим тим и многи стари рукописи пали у заборав“.

Нас занима какав је начелни значај овог списа за историју рукописног наслеђа. Да ли овај спис представља пресек књижевне баштине, која је стајала на располагању „духовно радозналом научнику IX века“ или нас Свети Фотије Цариградски упознаје са раритетима на антикварном тржишту у Византији?

Неколицина научника се слаже да је у питању упознавање са раритетима. Фотије је по свој прилици био „онај зналац који нас упознаје са раритетима које је у оно доба, осим њега, познавало мало људи“. У посветном писму своме брату Тарасију на почетку Библиотеке, Фотије тврди да је он, желећи да утеши свога брата због растанка услед његовог (Фотијевог) дипломатског пута у Калифат, „наложио своме секретару да забележи плодове лектире на томе путовању, како би Тарасије бар накнадно узео учешће у томе“. На основу овога долази се до закључка да је Фотије ове књиге понео са собом и да их је читао за време свога путовања, јер једном дипломатском посланику из IX века није се могло стављати ограничење пртљага. Појавила се још једна хипотеза, која би могла да умањи улогу Цариграда као центра за прикупљање раритетне књижевне баштине. По хипотези коју је изложио Б. Хемердингер, ако је Фотије дошао рецимо у Багдад, „где је постојала јака грчка колонија са чувеним писарима и богата грчка библиотека, онда је ту могао, врло вероватно, да прочита велики број оних књига чији садржај наводи у своме спису“. Самом чињеницом да се међу делима описаним у Библиотеци налазе многа оних аутора који третирају јеретичке списе могла би да се поткрепи ова хипотеза, јер је у Багдаду (за разлику од Византије) постојала већа могућност да се нађу ове књиге, због његове физичке удаљености од правоверног хришћанства. Багдадска библиотека разорена је приликом монголске најезде 1258. године. Ако би ова хипотезе била тачна, онда би Фотијева Библиотека имала још већи значај од онога којој је припада у историји књижевног наслеђа. Ову хипотезу Б. Хемердингер заснива на интерпретацији писма Тарасију и не намеће је нипошто као неопходну.

Истражитељи византијске књижевности нису открили ниједно дело чији је садржај сличан са Фотијевом Библиотеком, што овај спис чини уникатним. За разлику од савремених специјалних речника књижевности који имају суштинске сличности један са другим, у овом спису обрађују се дела а не аутори или књижевне школе и не постоји никаква систематичност или комплетирање референсне јединице, осим основне шеме приказа. Неки научници Фотију приписују епитет „књижевни Колумбо“, јер је он открио нека изгубљена класична књижевна дела старог света. За хришћанска дела (која су приказана) ово не важи, јер су она сачувана у целини. Важно је да се напомене како значај овог списа није само у откривању изгубљених дела, него у поруци његовог аутора – да приликом читања неког дела треба да му приступимо са критичким разумевањем.

Аутор: ђакон мр Ненад Идризовић, Број 1094, Рубрика Историја

Извор: Епархија крушевачка

Предавање Eпископа крушевачког Г. Давида из Хришћанске етике, 31.10.2012.

59:53 мин.

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2012-10-31_2-1.mp3

Предавање Eпископа крушевачког Г. Давида из Хришћанске етике, 01.11.2012.

133:20 мин.

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2012-11-01_2-1.mp3

У току године више пута свенародно обављамо задушнице, а сваке суботе, поред осталих служби, служи се и служба за упокојене. Али није само субота дан посвећен молитвама за покојне, јер се у Цркви увијек молимо како за живе, тако и за упокојене. То је потпуно у сагласности са нашом вјером и са Јеванђељем, јер Господ наш Исус Христос је разапет на Велики петак, а на Велику суботу је почивао у гробу, и та субота је основа сваке суботе. У дан недјељни Господ је васкрсао и однио побједу над смрћу, даровавши свима нама нови живот, нову заједницу, ново заједништво са Богом и једних са другима. Православни хришћани, ако су у прилици, сваке суботе треба да дођу у цркву, запале свијећу и у молитвама се сјете својих покојних сродника.

Веома је важно да се заједно помолимо Богу за све, да освештамо жито у спомен на оне који су преминули у благочестивој вјери православној. Важно је за оне који су отишли од нас. Њима су потребне наше молитве, а такође, њихове молитве су потребне нама. Треба да знамо да се и они моле пред лицем Божијим. Они су добили слободу да се моле Господу, а ми се надамо да ће за све оне који су крштени, који су са вјером живјели, који су живјели у страху Божијем, Господ наћи мјеста у Царству небеском. Њих неће бити мали број, већ много више од оних 365 имена које читамо за сваки дан у календару, али нам све то још није откривено.

Гледано из божанске перспективе, они који су у наручју Божијем имају прави живот, а то су светитељи Божији, и према њима ми смо у смрти, а они су у животу. Од оних који су отишли из овог свијета у нови свијет ми не знамо колико их је светих, јер је Господ само поједине пројавио као светитеље још овдје у историји, али, у Царству небеском ће бити много више оних који ће се показати као свети, праведни и који су задобили живот вјечни, задобили близину Божију.

Митровданске задушнице послије оних прољећних, задушница пред Васкршњи пост, имају највећи значај. Код нас се и на Видовдан врше посебни помени за наше претке, као и на михољске задушнице, и то је нешто што постоји само код српског народа. Митровданске и прољећне задушнице су свеопште, а не треба, свакако, да заборавимо ни оне које се у свим црквама врше у суботу уочи Тројичиндана. То је устројство које важи за све Цркве Православне, али знамо, да свака помјесна Црква има и нешто своје што није обавезујуће за остале Цркве, него чини једно богатство у тим различитостима. То су разлике које доприносе јединству, а не раздвајају, него нам је драго кад код других - наше браће православних хришћана са којима смо у јединству вјере, љубави и евхаристијског заједништва - видимо нешто посебно, као што многе задивљује наша крсна слава.

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије

Извор: Русија.рс

Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше "пред лицем" Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија.

У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк. 24, 13-35).

По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији, проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече.

Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука стиже у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. То се догодило у време Другог путовања светога Павла. Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији (Д. Ап. 20, 6), проповедајући и ширећи хришћанство.

Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. Не напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (ср. Д. А. 27 и 28 глава).

Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога свега. У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола. У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше "први очевидци и слуге речи". (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла.

После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На овоме путу свети Лука га је пратио. Не прође много времена а цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по други пут допутова у Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени; јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2 Тм. 4,6.10).

Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио је Господа Христа у Ахаји.

У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији, рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом.

Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (= Теби) Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара Констанција, сина Константиновог.

У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано. У време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја.

Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама.

Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном делу - живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно почитују свете иконе. Амин.

Текст преузет из књиге: Преподобни Јустин Ћелијски, "ЖИТИЈА СВЕТИХ"

Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота она напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, живећи строгим отшеличким животом, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11. столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других.

Богоугодни хришћани из тог места после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете Петке налазе у румунском граду Јашију.

Широм наше земље налази се и велики број лековитих извора, који су посвећени св. Петки. Један од њих је извор св. Петке у Калемегданској тврђави у Београду где су њене мошти дуго времена почивале.

Тражење неких «својих права» присутно је данас не само код /модерне/ омладине, већ и код младих монаха. Неки од њих уопште не знају ни зашто су постали монаси, ни шта је то уопште монаштво. Зато и траже «своја права», зато су и обузети једним светским духом, једном чудном логиком, људским виђењем правде - у сваком погледу. Ова људска правда, покренута европским духом, продрла је и у монаштво.

Извор: Епархија далматинска

Славу узносимо и хвалу појемо у Тројици слављеноме Богу нашем, уједно осећајући велику радост што се данас, заједно са Нашом пратњом, налазимо у великоме граду Александрији, највећем и најгласовитијем од свих јелинских и нејелинских градова који часно носе име Александра Великог, у свештеном центру древне и славне Александријске Патријаршије, односно ове апостолске и другопрестоне Православне Цркве, чији се настанак поклапа са почецима хришћанства, а дугујемо га свештеној личности и мисионарском делу светог Апостола и Јеванђелиста Марка.

Наша помесна Црква такође се дичи тиме што почеци хришћанске вере на њеном духовном и канонском простору задиру у апостолско доба будући да се тај простор, покривајући средишњи и западни део Балканског полуострва, отприлике подудара са античким Илириком, који се помиње у Новом Завету и везује за мисионарска путовања светог апостола Павла; као организована аутокефална Црква, међутим, наша Црква постоји тек од 1219. године, благодарећи божанском Промислу, љубави, промишљању и старању наше Мајке, Велике Христове Цркве, и задивљујућој пастирској одговорности и делатности Светога Саве, који је и постао први Архиепископ српски. Од тада датирају и изврсни братски односи наших Цркава, Александријске и Српске. Притом наглашавамо, скромно се хвалећи у Господу, да је зачетник тих односа био сâм Свети Сава, наш први архиепископ и Просветитељ рода српскога, походивши као поклоник благословену египатску земљу и братски се сусревши са тадашњим папом и патријархом александријским.

Споменути међуцрквени однос умногоме се појављује као једносмеран, да не кажемо једностран: Александријска Црква се јавља као она која даје и чини доброчинство, а наша Црква као она која прима, ужива доброчинство и стога је благодарна. Да објаснимо: ваши смо дужници, са свим хришћанима без изузетка, за све што сте нам даровали у првом хиљадугодишту историје Цркве – за свето и богонадахнуто Јеванђеље по Марку; за брзо распростирање Јеванђеља спасења из овога славнога града на сав Египат и не само на Египат него и на васколики тада познати и доступни део афричкога континента; за допринос Александријске Цркве уобличавању црквенога календара са системом празникâ и за учвршћивање и даље развијање литургијске и химнографске традиције опште Цркве; за пројављивање сјајних богословских ликова, какви су били Ваши ваистину Велики претходници, Блажењејши брате, Атанасије и Кирил, заједно са толикима и једнако великима пре и после њих, без којих се не могу замислити ни васељенски сабори, ни право богословље, ни црквени канонски поредак, ни сама православност Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве; за процват, организацију, канонско уређење и еклисиолошко утемељење првобитног монаштва и за недостижну благодатну аскетску књижевност великих трезвеноумних пустињских Отаца; за благоразумни и уједно одважни курс Ваших претходника после коренитих геополитичких и религијских промена у Египту и на читавом православном Истоку од 7. века па наовамо; за постојаност у отачком благочешћу све до мучеништва и у непрекинутом мисионарском сведочењу и делању, посебно у новијим временима и све до данас, на свим географским дужинама и ширинама овога бескрајнога континента; за..., за..., за... Не би Нам достало времена кад бисмо стали казивати све што би се још могло казати. Стога смо принуђени да, ради времена које истиче, изоставимо набрајање даљих датости. Оне се, уосталом, лако подразумевају.

Једино чиме, са своје стране, можемо да узвратимо као скромним уздарјем јесу, уз благодарност из дубине срца, искрено братољубље и свецела оданост и наше Цркве и Наше смерности лично славноме трону светог Апостола и Јеванђелиста Марка и уваженој личности Вас, Блажењејши, који данас достојно седите на претходно споменутом апостолском трону и који сте толико пута показали своју љубав према нама и према свима. Наше данашње саборно служење свете Литургије, уз саслужење браће архијереја из обеју Цркава, изричити је израз и свечана потврда те богодароване стварности.

После Нашег нужног осврта на историју треба да споменемо и заједничку одговорност и заједничке императиве који су данас пред нама. Помињемо само неке од њих, и то оне по Нашем суду најважније. Будући да је, божанским надахнућем и штедрим даром, осигурана суштинска једнодушност и слога наших Цркава у вези са свим савременим проблемима црквеног живота, било да се јављају изнутра било да долазе споља, позвани смо – боље речено, заповест имамо од Бога – да се заједнички суочимо са грубим изазовом још постојећих противцрквених гоњења; са највишом одговорношћу доличне припреме Светог и Великог Сабора Православних Цркава и са сличном одговорношћу вођења озбиљног, достојанственог и конструктивног богословског дијалога са инославним Црквама и конфесијама; са одговорношћу вођења конструктивног академског дијалога са великим монотеистичким религијама, тојест са исламом и јудаизмом, са циљем да се, колико је то могуће, формулишу заједнички или сродни ставови о актуелним животним питањима човечанства као што су питања мира, безбедности, правде и заједничког живота у духу узајамног поштовања, затим питања сарадње, етике, особито биоетике, заједничких духовних вредности, еколошке свести и других таквих или њима сличних питања.

Што се тиче свега овога, дужни смо да одговор о нади која је у нама дамо не само својој православној и једноверној браћи, нити само својим иноверним, али у Бога верујућим пријатељима, него и агностицима, па и нерелигиозним или чак безбожним људима, нашим ближњима по припадности роду људском. Уверени смо, Ваше Блаженство, да ћемо – благодаћу Пресветога Духа и молитвама светог Апостола и Јеванђелиста Марка, осталих христопроповедникâ Апостолâ, светих и богоносних Отаца у Александрији и свуда у васељени просијавших, преподобних Отаца и Матера што се у Египту и другде подвигом добрим подвизаваху и свих светих – имати дар доброга сведочења непорочне вере наше и искрене љубави према Човекољубивоме Господу и према ближњима нашим, љубави која досеже и до оних који нас мрзе и неправду нам наносе. Тако да буде, амин!

Многа и благословена да буду лета Вашега богоугодног и христоподражавалачког архипастирствовања, Блажењејши Свети брате!

Извор: СПЦ

Данас имамо посебну радост и част да заједно са Вашим уваженим Блаженством савршавамо, под сводовима овог дивног и историјског Саборног храма у Александровом граду, бескрвно свештенодејство и да се причестимо из заједничке Чаше живота, потврђујући тако јединство вере свезом љубави.

У Тајни божанске Евхаристије манифестују се и савршено пројављују безгранична љубав, милост и трајно присуство Божје у свету. У исто време, Тајна Господње жртве показује нам духовни пут којим имамо свету дужност да ходимо у нашем животу да бисмо дали ,,добро сведочанство“ и постали ,,светлост свету“ и ,,со земљи”, следећи пример светих наше Цркве, који су, ходећи ,,уским путем”, постали носиоци благодати Светога Духа у свим временима.

Блажењејши,

Налазећи се са члановима своје часне пратње овде, у Богом похођеној египатској земљи, Ви добијате благослов Просветитеља и заштитника наше древне Цркве, светог апостола и еванђелиста Марка. Ви се духовно укрепљујете у обављању Ваших одговорних првојерарашких дужности, а укрепљење Вам долази од мноштва великих црквених писаца, светих монаха и великих александријских Отаца из првих векова хришћанства, који су кроз своје богонадахнуте списе, аскетске подвиге, живоносну проповед и часну крв обезбедили духовни брод Православља под капом небеском.

Данас са нама невидљиво присуствују духовни великани: Климент, Ориген, Пантен, Дионисије Александријски. Са нама се радује и сабор подвижникâ и монахâ – Антоније Велики, Пахомије Велики, Макарије, Марија Египћанка... Са нама се моле и наши свети претходници Атанасије Велики, Кирило Богослов, Јован Милостиви. А са њима Кирило Лукарис и Мелетије Пигас, свети патријарси 17. века, који су путовали кроз Вашу благословену земљу како би уз подршку православних владалаца могли да очувају и ојачају мученичку Цркву Александријаца у тешким и мучним временима.

Овом богоизабраном збору придружују се свети и равноапостолни Кирило и Методије, просветитељи Словена, Свети Сава, први Архиепископ Србâ, свети Симеон Мироточиви, свети Николај Велимировић, свети Никон и освећени хор јерараха, владарâ и монахâ многострадалне Цркве српске која је одувек била хранитељка, ослонац и крајеугаони камен њене христоимените пуноће.

Оба наша патријарашка трона носе неизбрисива обележја ових светих ликова наших претходника. Имајући историјско наслеђе такве величине и важности, а свесни својих првојерарашких обавеза, настављамо у савременом свету наш заједнички пут да до краја изнесемо поверену нам узвишену службу верном народу Божјем, као и заједници народâ уопште. То је наш дуг који се подразумева.

Данас живимо у прелазној епохи, препуној крајности. Живимо у критичном времену када је све подложно преиспитивању. Свет се налази у стању несигурности и очајнички тражи неки излаз. Рат, као и нарастајуће верско насиље, сиромаштво, беда, економска криза као последица кризе начелâ и вредностй – све то доводи човека до безнађа.

Баш у овом граничном тренутку најсветија Православна Црква нуди свету чврсту и непоколебиву веру у постојање Живога Бога у историји и у исто време нас уверава да вера у Христа неизбежно пролази кроз димензију љубави према свима без разлике. То није индивидуални и лични дар већ еклисиолошка служба или литургија, ствар заједништва и заједнице, искуство живота Цркве.

Поред тога, сведочење вере задобија посебан значај у великој историји борбе за људска права, за поштовање човекове личности. Човек, као икона Божја, има небеско порекло. У својству хришћанина, он снагом вере пориче насиље како би позвао на једину побуну која не води у ропство – на побуну самосвесности и духовне целовитости.

Управо ову мирну револуцију самосвесности позвани смо, као настављачи јеванђелске проповеди Исуса Христа ,,свакоме створењу”, да пренесемо као светлост човечанству у садашњој узбурканој светској стварности, полазећи од безусловног уверења да Бог јесте човекова слобода. Присуство и сведочење Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве може да ослободи свет и да понуди излаз из привидно безизлазнога стања.

Блажењејши брате и саслужитељу,

Добро знамо да и Ви имате овакво схватање, као и пастирску бригу и старање. Овом приликом Вас молимо да се молите, уздижући руке и срце ка Богу милости, љубави, правде и помирења, да благослови побожни клир и христољубиви народ наше древне Александријске Патријаршије, као и подухват евангелизације народâ Африке, подухват који се непрестано разраста и напредује благодарећи неуморним и мукотрпним напорима наших човекољубивих и самопожртвованих мисионара.

Уважавајући и поштујући сестринску Српску Цркву, упућујемо, у име Господње, братски целив Вашем веома уваженом Блаженству и Вашој пречасној јерархији. Вашем свештеном клиру, подвигољубивом монаштву и верном српском народу срдачно упућујемо патријарашки благослов апостола и еванђелиста Марка.

А Архипастиру Христу као духовни миомирисни тамјан и усрдну патријарашку молитву узносимо прозбу коју произносимо у божанственој Евхаристији: Господе, Господе, погледај с неба, и види, и посети и утврди духовни виноград овај, који засади десница Твоја! Амин!

Извор: СПЦ