Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дева украшена царским благолепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој.

За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Деву на први степен, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац светог Јована Претече, и узевши је за руку уведе је не само у храм него у Святая Святыхъ у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Свети Теофилакт Охридски вели, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет" када је Деву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дева оста при храму.

И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку 12 година би дата свети Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Хрисотвој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.

http://www.youtube.com/watch?v=ccgfP0CihJU

Његово име је Добри ( Добре-на бугарском) и наизглед је веома чудан ( за неке ) али у питању је једна интересантна личност коју познаје цела Бугарска.

Вероватно вам изгледа да је просјак или Јуродив?!

Сигурно је и једно и друго али поред свега краси га нешто што ретко ко има данас на овоме свету - племенита личност!

Наиме, ради се о једном старцу из Бугарске, који је пуки сиромах, а даривао је Бугарској Православној Цркви преко 20 000 евра. Сваки дан стоји у храму и проси, али не за себе, већ све скупља и даје Цркви. Највећи је дародавац Цркве у последњих неколико деценија, као појединац. И то, пешачи неколико километара до Цркве, а онда и назад. Зову га Праведник из Бајлова.

Веровали или не овај декица је ушао у 99. годину свога живота а изгледа доста млађе!

Благодат Божија дише свуда па и код деке Добре!

Ево и једног врло поучног снимка као пример како сви можемо чистим срцем угодити Господу не грабећи само за себе.

Снимак је направљен 2010.г. када је дека Добри имао 96.године!

Транскрипт разговора :

Новинар:

- Велики Православни храм Бугарске (мисли се на патријаршијски храм Светог Александра Невског ) константно има проблем са недостатком средстава (новчаних). За неверовати је да је баш тај храм, у којем барем једном месечно служе сви бугарски митрополити, у који преко целе године уђе на десетине страних делегација веома високог ранга, храм који је символ не само Бугарске Цркве, већ и целе Бугарске, е баш тај храм, као свог највећег донатора има једног сиромашног старца.

Говори Епископ Тивериопољски Тихон, предстојатељ храма Светог Александра Невског:

- Нисам могао да верујем, и то јесте за неверовање, али највећи донатор је дека Добри (на бугарском Добре), онај што га сви познају, обучен у народну ношњу и који прави наклон пред сваким, е тај дека Добри, у току прошле године једноставно је даривао наш храм са 35 700 лева, а то је око 20 000 евра. Ево, ту су.

Новинар:

Човек који познаје деку Доброг, рећи ће да то просто није могуће. Он је толико сиромашан и скроман човек.

Епископ Тихон:

Ето, зато и држим документацију. То је највећи дар последњих деценија... Овде, за овај храм.

Новинар:

Питао сам се где бих могао да пронађем деку Доброг, да бих га снимио, и ето, за један тренутак баш он тихо улази у храм да би се потпуно посветио свом молитвеном подвигу.

Многи (већина) га сматрају за обичног просјака, а заправо овај деведесетшестогодишњи дека, са пензијом од 160 лева (око 80 евра) сваки дан када не пада киша долази из свог села Бајлово у глави град, да би сакупљао стотинку (део једног лева) по стотинку и лев по лев, и то никада за себе!

Епископ Тихон:

Један човек, који дан за даном прелази од куће десетине километара и ту проси од људи и клања им се, скупља негде по стотинку, негде по лев, а негде по два...

Баш тај човек нам је даривао 35 700 лева.

Новинар:

Убеђен сам да су многи становници града Софије видели деку Доброг како стоји покрај врата једног или другог храма у главном граду. Тако, година по година, са чашом у руци, он је сакупљао средства и давао својим познаницима да их однесу у банку.

Пре свега, помагао је око обнове Елешничког манастира, а потом у мају месецу прошле године отишао је код службеника који је одговоран за финансије у храму Светог Александра Невског и само му је рекао: Дођи да ти дам паре за храм.

Новинар:

Када сам питао деку Доброг зашто је дао новац, он је једноставно одговорио:

"Скупљамо за манастир. За манастире... Изграђујемо манастире - напуштене.

Успостављамо их... Не правимо баш много, али... Обнављамо оне који су уништени, који су остављени... Пропали, растурили се и нико не иде у њих... А имају потребу за подизањем и поправљањем... И тако, поправљамо их."

Новинар:

Узалуд сам тражио у потврдама о рачунима не бих ли пронашао име неког познатог пословног човека или громогласног политичара да је подарио нешто за Патријаршијски храм... Не, није било таквих имена. Име деке Доброг из Бајлова и сума коју је подарио је као шамарчина свима надуваним, самозадовољним, уображеним, са својим лажним добротворним кампањама, које су савршено прорачунате као "корисне" у јавности. Докле је дошло наше друштво када је највећи дародавац међу нама један изнемогли и сиромашни старац?!

И када нас Црква за неко време позове да јој предамо своју лепту да би се поново установило благољепије нашег Патријаршијског храма, не оправдавајте се да немате да помогнете, јер дека Добри из Бајлова сваки дан показује да је то могуће и овако тихо направити.

Молитвени Христов војник који свакога дочекује са наклоном и испраћа речима: РАДУЈТЕ СЕ У ГОСПОДУ!

Странац у свету или истински светитељ, којег чак и не примећујемо...

Поуке.орг

Посебно ми као добровољна војска окружени метежом овога света тобом из непроходнога блата слободно бисмо изведени. Они пак, изведени смелошћу слично Илији Тесвићанину, моле те за спасење ,теби који још ниси прослављен од људи. Ево сада видиш царство твоје, о коме си говорио: када ја будем цар, неће бити лажи око мене; данас се показује царство оца лажи, за које до сада не царујеш у срцима народа твога.Сам дакле, о царевићу, дођи и стани овде са нама, уцеломудри нас, ако нас и не водиш; ти си посебни лекар који знаш боље од нас шта нам је потребно за спасење наше. Знамо састрадање твоје, знамо љубав твоју према народу твоме, помози недужним људима твојим, не допусти да буде запостављена Света Русија у љубави као некада, него као што сам знаш, прими смелост на спасење наше. Амин!

Захваљујемо се вредном о. Животију из Параћина на преводу специјално за Поуке.орг које Вама дају на молитвену радост и ојачање.

Исто тако, можемо себи поставити задатак да се током поста ни са ким не посвађамо и да никога не увредимо. То је понекад веома тешко – да се не гневимо на ближње или на сараднике. Међутим уколико будемо у стању да се макар у данима поста уздржимо од раздражљивости- онда ће то и за Бога и за свакога од нас бити драгоценије, него уздржавање од ове или оне хране.

Ми имамо срце и уста , т.ј. нашег унутрашњег човека, и то су оруђа кроз која се пројављује унутрашњи човек. Уколико нам не успева да одмах преобразимо свог унутрашњег човека, нужно је бар да се потрудимо над његовим оруђима. Људи често питају како да се изборе са раздражљивошћу, шта да учине па да не допусте себи да излију гнев на другог човека. Један од начина је да у оном тренутку, када се гнев приближи нашем срцу, када га већ запљусне и када је спреман да се излије у речи- затворимо уста и не допустимо да се отворе све дотле док не прође напад гнева. Угушити гнев у себи „прогутати га“- то је можда непријатна и болна процедура, али ако се научимо макар томе, онда можемо прећи на рад над сопственим срцем. Време поста је идеална прилика да начинимо први корак. То је управо оно време када, уколико још нисмо почели рад над собом, можемо да га започнемо.

Епископ Иларион (Алфејев)

Извор: Епархија нишка

https://www.pouke.org/forum/topic/22694-%D0%BD%D0%B0%D1%87%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%B8-%D0%BA%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BA/

То се догодило и са Србима, који се потурчише после Косовске битке.

Пре њих изневерише крст многи Бугари и Грци и Јелини, и уврстише у Муратову војску на Косову под полумесецом против српског крсташа барјака.

Али Лазар, најславнији човек под тим именом у историји света, не спотаче се о мравињак турске силе и не изгуби из вида планину Божије силе, него се одлучи да са својим народом прими од људи све ударце да би од Бога примио све награде.

Спотакоше се многа господа српска на Југу и на Западу. Заборавише опомену Христову: гледајте и чувајте се од лакомства, (Лк. 15.) па се полакомише на богатство и сласти и све обмане овога света; поломише крстове по својим кућама а чалму завише око главе и почеше авдес узимати и по џамијама клањати.

Тако за мало свој земаљски живот продужише а образ за увек изгубише. Не постидеше се крви Лазареве на Косову. Но пођоше путем потурица бугарских, грчких и јелинских.

Турци су били представници Истока на Балкану док су они владали Балканом, а потурице представљају Исток после одласка Турака.

Са тим лакомим и насилним Истоком, са мухамеданизмом, који је јеврејско-хришћанска јерес, не може се православни Балкан истоветовати. Балкан мора стајати изнад таквог Истока.

Српски сељачки устанак против Турака под Кочом, Карађорђем и Милошем најсјајнији је доказ да је српски народ хтео да се ослободи мухамеданског Истока. Сликао је себе вером и карактером, узвишеним изнад Истока.

Са крсташем барјаком српски устаници ушли су у неравну борбу против барјака са полумесецом. Са вером у Христа као веће силе од Мухамеда и у крст Христов као јаче знамење од полумесеца они су победили исламску Азију. Тако су узвисили православни Балкан над мухамеданским Истоком.

Но чим су се ослободили Истока они су пали у ропство Запада. Сељаци шумадијски били су преварени од Срба западњака, од своје крвне браће из Аустрије. Ови Срби западњаци упали су у ослобођену Шумадију и почели стварати законе и установе попут протестаната и католика - а то су две западне хришћанске јереси. Почели су уређивати српску централну земљу по угледу на западне јеретике. Били су писмени и учени, због чега су их неписмени устаници ценили и власт им давали. Али су се усташки кнежеви страшно преварили. Њихова браћа из Аустрије били су излизани сасуди Православља, калајисани калајем протестантским и католичким, западњачким. Они су били кобна претходница западном утицају на Србију. Они су отворили све капије и све канале према Западу и учинили да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулога Запада.

Седамдесет година после пропасти на Косову Србија је била потпуно покорена од источних јеретика; седамдесет година после Другог устанка ослобођена Србија пала је у потпуно ропство западних јеретика. Мислимо на идејно ропство: духовно, интелектуално, морално, политичко и културно.

И кнез Милош и Љубица, па чак и Вучић, увиђали су опасност од „немачкара" али им нису могли одолети. Викали су и претили, али пробијену брану нису могли учврстити. Кнез Александар је подлегао утицају Запада безвољно и малодушно; кнез Михаило драговољно, а краљ Милан свим срцем и душом.

Турци су предали кнез Михаилу кључеве од градова, а кнез Михаило почео је предавати кључеве српске духовне самосталности Западу. Последњи Обреновићи и Карађорђевићи ту су предају довршили. И те кључеве Запад још држи у својим рукама и царује над Србијом.

Ко се бунио против те драговољне предаје Западу? Црква православна са сељачким народом својим. Кроз цео деветнаести век свештеници српски викали су и писали: „Трули Запад! Трули Запад! Бранимо се од трулог Запада!".

Част нека је свештенству српском. Част сељачком народу српском! Срам на безглавну господу српску! Срам и на оне владаре српске, који у име Запада презреше и Српску светосавску цркву и српски сељачки народ. Како су радили онако су и прошли. Њихов крај посведочава гњев Божји и гњев Светог Саве на њима. Читајте и слушајте о страшном скончању српских владара после Кнеза Милоша и ужасавајте се од гњева Господњег.

Много су претрпели српски свештеници и српски сељаци због свог одлучног става против јеретичког Запада. Свештеници су исмевани као „русофили" и „назадњаци", а српски сељаци као „непросвећена маса", као „глупи сељаци". И то не толико од оних „немачкара", од оних калаисаних Срба из Аустрије, колико од шумадијских синова школованих на Западу. Они су били цвеће према овима. Ови су представљали бесну клику и безбожну хорду агената западне „културе", „просвећености", „прогреса". Нове потурице, још опасније од старих потурица. Све што је српско они су одбацивали као турско, а све што је турско они су презирали као азијатско. Међутим нису познавали у суштини ни шта је српско ни шта је турско ни азијско. Плиткоумни „коми воајажер" западних трговаца. Издајници већи и ужаснији од Вука Бранковића.

Акатист Свима Светима

Који су у земљи Руској просијали

Кондак 1

Изабрани од Бога свети угодници, у земљи Руској просијали и који сте нашу Цркву украсили као светле звезде.Сишавши данас вером хвалимо пречасни спомен ваш. Ви пак, пошто имате слободу пред Спаситељем, ослободите од свих невоља нас који вам кличемо:

Радујте се, сви свети, који сте просијали у Руској земљи!

Икос 1

Творче и царе Анђела и људи, отвори сада грешна уста наша да достојно опевамо све свете Твоје, који су благодаћу Твојом просијали у земљи Русији, и Тебе, Бога нашега прoславили својом побожношћу, да би са љубављу клицали њима говорећи:

Радујте се, седмочислени свештеномученици, крљу вашом сте Цркву Христову у Херсону Таврическом утврдили, од које и ми примисмо освећење!

Радујте се, Теодоре са младим Јованом, првомученици Руски пострадали за Христа пре просвећења наше земље!

Радуј се, равноапостолна Олго, осветлила си таму многобоштва светлошћу Христове вере!

Радуј се, равноапостолни Владимире, славни крститељу земље Руске!

Радуј се, Михаиле, просветитељу руске цркве и засадитељу православне побожности и поретка у нашој земљи!

Радујте се, преподобни Антоније и Теодосије, уредитељи свете Кијево-Печерске лавре и оснивачи монашкога живота!

Радујте се, сви свети, који сте просијали у Руској земљи!

Кондак 2

Господ видевши невоље и тескобе малога разумнога стада Свога, у земљи нашој коме се чини неправда од идолскога зловерја, дарова Своју силну помоћ, да би се посрамила вражија обмана и да се утврди у вери Христовој и да непрестано пева: Алилуја!

Икос 2

Одбацујући разум разумних овога века, и уништавајући слабоумну премудрост премудрих, примио си Господе, као прекрасни плод од новога винограда Твога, зeмље наше, све свете, који су у њој просијали, чија дела сада хвалимо и прослављамо их овако:

Радујте се, Борисе и Глебе, свети мученици, који сте се принели чисти Богу!

Радујте се, Леонтије свештеномучениче, просветитељу земље Ростовске, и Исаијо, Игњатије, Теодоре, Јакове, епископи града Ростова!

Радујте се, Кукшо, благовесниче и свештеномучениче земље Вјатске!

Радујте се, Никито и Јоване, који сте послужили знамењу Богомајке и остали светитељи Великог Новгорода!

Радуј се, Кириле,светитељу Туровски, изванредни проповедниче науке Божије!

Радуј се, преподобни Јефреме, просветитељу града Торжа са Аркадијом и девојком Јулијанијом!

Радујте се, сви свети, који сте просијали у Руској земљи!

Кондак 3

Сила Божија у немоћима људским се показује, укрепљавајући вас, свети Божији угодници, који сте у нашој земљи послужили на разне начине Господу, коме заједно са вама певамо: Алилуја!

Икос 3

Имајући облак који нас окружује толико сведока, све мноштво светих, који су просијали у нашој земљи, радосно празнујемо и духовно се веселимо, приносећи им ове похвалне песме:

Радуј се, Симеоне, светитељу Владимирске и Суздаљке земље, и усрдни саздатељу цркава Божијих!

Радујте се, Теодоре и Јоване, са преподобним Дионисијем, Евтимијем и Ефросинијом, пресветле звезде Суздаља!

Радујте се, Муромскога краја просветитељи Константине са децом твојом, Михаилом и Теодором!

Радујте се, Петре и Февронијо, Муромски чудотворци, са праведном и милостивом Јулијаном!

Радујте се, светитељу Василије, који си у Мурому добио погрде и натприродно си препливао Рјазан!

Радујте се, Никито Столпниче и Даниле, погребниче мртвих, Перејаславски и Залески украсе!

Радујте се, сви свети, који сте просијали у Руској земљи!

Кондак 4

Бура безбожничког идолопоклонства, која се подигла у нашој земљи на Цркву Христову, ипак није могла да је потопи: до сада она стоји у реду своме победно певајући Богу: Алилија!

Икос 4

Свети чуше преслатку реч Христову, која позива на спасење, и Његово лако бреме кроз цео живот свој поневши, сада безболни и вечни спокој у рајским насељима нађоше. Зато од нас чују ове похвале:

Радујте се, Несторе, списатељу дела достојних свакога помињања, Јоване многострадални, Алипије живописцу светих икона и сав хору осталих прподобних Печерских, прослвљени од Господа!

Радуј се, Јове,украсе Почајевске Лавре, са свима угодницима и чудотворцима Волинским!

Радуј се, Ефросинијо, граду Полоцку радости и светлости девојакама!

Радујте се, преподобни Аврамије и мучениче Меркурије, Смоленски чудотворци!

Радујте се, Антоније, Јоване, и Евстатије, Литвански мученици, који сте одбили да принесете жртву огњу, страдањима својим многе људе привели сте Христу!

Радуј се, Исидоре презвитеру, са свим сабором мученика у Јурјеву граду Ливонском, пострадали од латина за православну веру!

Радујте се, сви свети, који сте просијали у земљи Руској!

Кондак 5

Боговођене звезде, ви сте нашу земљу благодаћу озарили, због чега вас хвалимо, угодници Божији, једни у светитељству (епископуству), други у монаштву, неки пак у јуродству Христа ради су се подвизавали, сви светошћу и правдом Богу су послужили, Коме једнодушно певамо: Алилуја!

Икос 5

Видевши просијале свете Божије, у земљи Русији, њихово несмањено трпљење у овом веку и неисказану славу на небесима, сами себе и једни друге похитајмо да подстакнемо да их у томе подржимо, кличући им:

Радуј се, Сергије Радоњешки, чудотворче, началниче монаха и молитвениче за целу нашу земљу!

Радуј се, Сергије и Германе Валаамски, Александре Свирски и Арсеније Коневски, учитељи монаха и просветитељи иноверних!

Радуј се,Антоније, из старога Рима, отечества твога, у Велики Новгород препливао си на камену и овде си пројавио пример монашкога живота!

Радуј се, Варлааме Хутински чудотворче, похвало Новгорода и светило целе наше земље!

Радујте се, Зосимо, Саватије и Германе, пресветле звезде монаштва са свима преподобнима Соловецким!

Радуј се, цела Тиваидо Руска: пустиње и долине Олоњецка, Белојезерска и Вологодска, која си узрасла мноштво светих и славних преподобних отаца!

Радујте се, сви свети, који сте просијали у земљи Руској!

Кондак 6

Били сте на земљи проповедници вере Христове и хришћанске побожности; зато сада на небесима радосно стојите пред Христом Коме неућутно певате: Алилуја!

Икос 6

Засијали сте нам, свети, преукрашени изобиљем различитим даровима, којим вас је овенчао подвигоположник Христос. Прилазећи вам, молимо вас: молитвама вашим да и ми добијемо благодат и милост Божију. Стога вам кличемо:

Радујте се, часни страдалници Черњиговски, Михаиле, Теодоре, који се нисте приклонили заповести мучитеља, изабрали сте да се клањате само јединоме Богу!

Радујте се, Александре Невски и Андреје Богољубиви, Георгије и Глебе, владимирски чудотворци, ревнитељи и заштитници вере!

Радуј се, мучениче Аврамије Бугарски, пострадали у граду Казану, који си украсио град Владимир!

Радуј се, Даниле, покровитељу града Москве, наследниче родитељскога благослова!

Радујте се, Арсеније, светитељу Тверски, кнеже Михаило и Ано Кашинска, молитвеници наши!

Радујте се, сви свети, који сте просијали у земљи Руској!

Кондак 7

Желећи да добијете вечно спасење, свети, уским и тесним путем пошли сте за Христа и трудили сте се да Њему јединоме угодите, и сада лицем у лице гледате Њега у слави, певајући Му: Алилуја!

Икос 7

Нова светила која украшавају Православну Цркву, видимо све свете, прослављањем пак својим они утврђују веру нашу и посредују нам спасење од Бога, да би им клицали:

Радуј се, Петре, велики светитељу, првопрестолниче Московски!

Радуј се, Алексије, лекару предивни, похвало града Москве и целе наше земље!

Радуј се, Јоно, наставниче и заступниче пастве твоје!

Радуј се, Филипе, изобличитељу безумнога цара и свирепо убијени!

Радуј се, свештеномучениче Ермогене, послужио си прослављању Казанске иконе Мајке Божије, положио си душу своју за православну веру!

Радујте се, Василије, Јоване и Максиме, Московски чудотворци, блажени јуродиви Христа ради, нелажни подвижници и топли молитвеници!

Радујте се, сви свети, који сте просијали у земљи Руској!

Кондак 8

Необично је када неверни виде како се сила Божија показује у немоћи, ми пак Христову веру чврсто држећи, радујемо се слави наших светих и Господу који их је прославио, непрестано и усрдно певамо: Алилуја!

Икос 8

Сву животну бригу одбацивши и одрекавши се самих себе, непоколебљиво пођосте за Христом, увек блажени: не може језик достојно да искаже и опева веру и љубав вашу, дела ваша и болести, трпљење и злостављање, којима сте ушли у радост Господа свога. Зато вас хвалимо овако:

Радујте се, Никоне Радоњешки, наследниче преподобног Сергија, смирени Михеју, и Саво Звенигородски, Стефане Махришчски, и остали чученици Сергијеви, оснивачи многих манастира!

Радујте се, Макарије Каљазински и Макарије Уњжењски, Желтоводски, Богу сте угодили!

Радујте се, Ниле Столобенски, непрекидно си се подвизавао у молитвама и у раду, и Ниле Сорски, који си заволео монашко сиромаштво!

Радуј се, Јосифе,оче Волоцки, ревнитељу манастирскога чина!

Радујте се, Пафнутије Боровски, исправитељу палих са Тихоном Калужским чудотворцем који је боравио у деблу дрвета!

Радујте се, сви свети, који сте просијали у земљи Руској!

Кондак 9

Сваки подвиг и сваку врлину исправисте, свети, собом показасте пример хришћанске побожности, да би они видевши добра дела ваша, прослављали Оца који је на небесима, певајући Му: Алилуја!

Икос 9

Превазишавши сваку красноречивост, свети благодатну силу вере Христове, својим животом и подвизима објавили сте благодаћу Божијом, непрестано сте побеђивали невидљивога врага. Због тога вам кличемо:

Радуј се, Стефане светитељу Пермске земље славни апостоле!

Радујте се, његови наследници: свештеномученици Герасиме и Питириме, и Јоно Уст-Вимски чудотворци!

Радујте се, преподобни Трифуне, чудотворче Печенгски,похвало твога манастира, који си донео светлост вере Христове у поноћну таму незнабожачке земље!

Радујте се, Гурије, Варсануфије и Германе, пресветле звезде града Казана и свих околних земаља!

Радујте се, Инокентије Иркутски, апостоле Сибира, први епископе са премудрим Софронијем и Јованом Тобољским, добротом вашом обасјали сте сав Сибир!

Радујте се, сви свети, који сте просијали у Руској земљи!

Кондак 10

Желећи да спасе људе наше земље, подарио си нам, Господе, све свете који су у њој просијали, као примере спаситељнога живота и као заступнике за нас и помоћнике, да би благодарећи Теби клицали: Алилуја!

Икос 10

Тврђава и заштита си свима који вам прилазе. Свима пак, вама даде се благодат да дајете корисно и потребно: болеснима исцељење, ожалошћенима утеху, онима који су у невољама избављење, да вам овако кличемо:

Радујте се, Свеволде Кротки и Довмонте, граду Пскову необориве тврђаве!

Радујте се, Никандре, пустиножитељу и Ефросине преподобни, који сте се подвизавали у земљи Псковској!

Радуј се, блажени Прокопије, који си твој град Устјуг избавио од кише камења!

Радуј се, Симене праведни, Верхотурски молитвениче и утврђење целоме Уралу!

Радујте се, блажени јуродиви Христа ради Николају и Теодоре Новгородски и Исидоре Ростовски, изобличитељи неправде и посрамитељи премудрости века овога!

Радуј се,и ти руски Златоусти, Ростовски светититељу Димитрије, који си сабрао житија светих и на корист свима написао речи поуке!

Радујте се, сви свети, који сте просијали у Руској земљи!

Кондак 11

Примите од нас, угодници Божији, ове похвалне и благодарне песме, јер прилазећи вама полажемо сву наду нашу на заштиту и помоћ вашу, кличући Богу: Алилуја!

Икос 11

Светлозарни зраци различитих подвига ваших осветише сваку хришћанску душу, побуђују на скрушеност и ревност ка спасењу, и опомињу да вам овако певамо:

Радуј се, Митрофане, похвало Вороњешка, простодушни и премудри водитељу душа ка Христу!

Радуј се, Тихоне, Задонски чудотворче, медоточива уста, преслатки проповедниче Јеванђеља Христовога!

Радуј се, Теодосије, светитељу Черниговски, прекрасни свећњаку!

Радуј се, Јоасафе, Белогородски молитвениче и велики ревнитељу побожности!

Радуј се, Питириме, заступниче земље Тамбовске изванредни посредниче пред Богом!

Радуј се, и ти Серафиме преподобни, радости наша, прехвални подвижниче Саровски!

Радујте се, сви свети, који сте просијали у Руској земљи!

Кондак 12

Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога Оца, и заједница Светога Духа измолите нам, свети угодници наши, да би штићени силом и дејством Пресвете Тројице, избегли несреће, јереси и расколе, православно појући: Алилуја!

Икос 12

Опевајући велики и пресветли ваш пук, сви свети просијали у земљи нашој, благодарно величамо Господа који вас је прославио, чију милост и опроштај нам измолите да вам усрдно певамо:

Радујте се, свети који сте се потрудили у нашој земљи у благовести Христа и засадили православну Цркву у Сибиру, Кини, Јапану, Америци и Индији!

Радујте се, јер сте благовеснички подвиг запечатили својом крвљу и положили душу за исповедање Христа!

Радујте се, свети царски мученици и преподобни старци Оптински, сви остали свети наше земље, овде од нас непоменути, Богу познати, Цркви јављени и нејављени, ли који се увек молите за нас!

Радујте се, Нино равноапостолна, а мноштвом мученика и преподобних Иверских!

Радујте се, апостоли Христови Вартоломеје и Симоне Кананите, који сте дошли у наше крајеве!

Радуј се, Клименте Римски, свештеномучениче, окончао си подвиг твој у нашој земљи!

Радуј се, Атанасије Цариградски, који си нам дошао и у граду Љубену своје мошти нам оставио на благослов!

Радуј се, и ти ,првоначалниче Руске Цркве, Андреје Првозвани апостоле, који сада гледаш на обилни плод твога првога сејања!

Радујте се, сви свети, који сте просијали у Руској земљи!

Кондак 13

О, угодници Божији, свети, просијали у земљи Руској, свечасни спомен ваш сада празнујући, прилазимо вашој молитвеној заштитити и застушништву, вашим молитвама да се избавимо у овом веку од греховних падова од напада злих људи и од напрасне смрти и да се удостојимо да у будућем веку да добијемо спасење и наслађење вечних добара, да би заједно са вама певали Богу: Алилуја!

(Овај кондак чита се три пута, а потом икос 1 и кондак 1)

Молитва прва

О,свеблажени и богомудри угодници Божији, подвизима својим осветили сте Руску земљу и тела своја, јер семе вере у њој оставивши душама својим стојите пред престолом Божијим и непрестано за њу се молите. Ево, сада у дан општега вашега празника, ми грешни, мања браћа ваша, осмељујемо се да вам принесимо ове похвалне песме. Величамо ваше велике подвиге, духовни војници Христови, трпљењем и храброшћу до краја победисте врага, и нас избављате од његове прелести и обмане. Славимо ваше свете животе, светионици Божански, светлошћу вере и светлим врлинама богомудрено осветљуте наше умове и срца. Прослављамо ваша велика чудеса, цветови рајски који сте у северној нашој земљи прекрасно процветали и дарованим мирисима и чудесим свуда миомирисали. Хвалимо вашу богоподражаватељну љубав, заступници и заштитници наши, и надајући се на помоћ вашу прилазими вам и вапијемо:

Равноапостолни просветитељи наши, помозите људима руске (и србске) земље да чврсто очувају православну веру од вас предану, да спаситељно семе од вас посејано, не буде осушено знојем неверја, него кишом Божије помоћи да донесе обилни род.

Светитељи Христови, молитвама вашим утврдите Православну Руску Цркву, и истребите у њој јереси расколе и неслоге у њој ,растурене овце саберите у једно и заштитите од свих вукова који долазе у јагњећој кожи у стадо Христово.

Преподобни оци, сачувајте нас од обмана овога лукавога света, да би одрекавше се себе и узевши крст свој пошли за Христом, распевши тело своје са страстима и похотама, носећи тешкоће једни других.

Благоверни кнежеви, милостиво погледајте на земаљско отачаство ваше,и све безбожности и саблазни које су сада у њему, уништите оружијем молитава ваших, да као некада, тако и сада и у будуће време да се прославља у светој Русији име Господње!

Преславни мученици руски, укрепите нас у храбром стајању све до крви за веру православну, да нас ни тешкоће, ни тескобе, ни гоњења, ни глад, ни нагота, ни беда, ни мач ме могу одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу.

Блажени јуродиви Христа ради и праведни, посрамите мудрост овога века, која се горди против премудрости Божије, помозите нам да се утврдимо спаситељном лудошћу Крста Христовога, да би били постајани од саблазни мудрости света, да би размишљали о небеском а не о земаљском

Богомудре жене, у немоћној природи јавиле сте велике подвиге, молите се да дух ваше љубави према Господу и ревност за угађање Њему и за спасење свога ближњега не оскудева у нама.

Сви свети сродници наши, који сте просијали од давних времена и подвизавали се у последње дане, јављени и нејављени, знани и незанани, помените нашу немоћ и понижење и молитвама вашим измолите од Христа Бога нашега да и ми безбедно препливавши животну пучину мора и неповређено сачувавши ризницу вере дођемо у пристаниште вечнога спасења и настанимо се у блаженим становима горњега отачаства заједно са вама и са свима који су Му угодили од века светима, благодаћу и човекољубљем Спаситеља нашега Господа Исуса Христа, коме са Превечним Оцем и Пресветим Духом приличи непрестано славословље и поклоњење од свих створења у векове векова.Амин!

Молитва друга

О,преславни и свехвални угодници Божији, сви свети знани и незнани просијали у Руској земљи, вама као топлим посредницима и заступницима нашим са љубављу прилазимо и смирено се молимо: умолите Господа Бога, да вашим благопријатним молитвама, Својим човекољубљем да подари нама ( кажи имена),да тих и побожан живот поживимо у овоме веку, да нас избави од искушења и сабалазни лукавога ђавола и од невоља и напасти, и од свакога зла, а на Страшноме Суду Своме удостоји нас да станемо са десне стране, и учини наследницима Царства Свога Небескога, јер се благослови пречасно и величанствено име Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин

Акафист Всем святым,в земли Российской просиявшим

http://our-pravoslavie.narod.ru/lib_acaf.gr.7.htm

http://www.fotinia.orthodoxy.ru.

Са црквено-словенског језика превео

Протонамесник Животије Милојевић

Разговарао: Жељко ИЊАЦ

Колико се разликује живот у Србији од оног у Јужној Африци?

Рећи ћу какав је мој утисак из Африке, па нека сами читаоци процене разлике. Пошто никада раније у животу нисам био у Африци, увек ћу се сећати свега везаног за први долазак у Јужну Африку: од растанка са Његовом Светошћу Патријархом Павлом (који ме је пред пут у Африку, у згради Српске Патријаршије поучио како треба да живим у далеком свету и трудим се на одговорној дужности која ми је поверена, давши ми 400 америчких долара уз реци: „Нећу да се мој монах срамоти по светским аеродромима“), првог лета авионом, па до аеродрома у Јоханесбургу где су ме дочекали председник и секретар Црквеног Одбора. Сећам се да сам, на путу од аеродрома до црквеног имања, на неколико места видео црнце који леже по ливадама и да су ми уз смех објаснили да овде заборавим на изреку из Србије „ради к`о црнац“.

Јужна Африка ми се допала на први поглед (као што видим да је случај и са свима осталима који дођу овде). Био је децембар 2002. и из хладног Београда, после десет сати лета слетео сам у топли и сунчани Јоханесбург. Од 365 дана у години, око 330 су овде сунчани дани. Земља је изузетно богата, инфраструктура развијена, животни стандард задовољавајући. Учинило ми се да сам слетео у Америку или Аустралију. То је било изненађење јер ипак сви очекујемо да је у Африци другачије. Права Африка (природне лепоте и дивљина) је када се изађе из градова. Задивило ме је и мноштво зеленила (Јоханесбург – град са највише зеленила, дрвећа, биљака, цвећа на свету, не заостаје ни Преторија, Кејптаун, Дурбан и остала места). Изузетно пријатно изненађење ми је било и наше пространо црквено имање које се налази на периферији у елитном делу Јоханесбурга и предиван храм св. апостола Томе грађен у српском стилу (верна копија храма у Босанском Грахову одакле је родом и ктитор храма покојни г. Миле Стојаковић). Јужна Африка се налази на два океана, током целе године падају кише, има пуно река и планина и све то чини да се потпуно разликује од осталих афричких држава. Непријатан је био и сусрет са другом страном медаље у односу на богатство, сјај, природне лепоте и развијеност, а то су чудни призори (који су ме подсећали на Косово и Метохију) бодљикавих жица и ограда са жицама кроз које пролази струја око кућа, зграда, у комшилуку.... У сваком случају, рекао бих да је Јужна Африка чудна мешавина прелепе климе и природе, развијености, доброг животног стандарда са социјалним проблемима, сиромаштвом, болестима (најраспрострањенија АИДС), корупцијом... Изгледа, таман толико да бисмо схватили да ипак не постоји на земљи ниста савршено, већ у Царству Божијем, ко се потруди и заслужи га милошћу Божијом.

Такође, овде свега има (материјалног) али је сиромаштво духовно. Висока је стопа криминала из два разлога: људи немају страха Божијег и заједно једни поред других живе екстремно богати и екстремно сиромашни. Велики је проценат развода бракова и то нас наводи на боље разумевање живота и животних вредности – добро је да тежимо развијенијој земљи, бољим условима за живот, животном стандарду али такође да не сметнемо са ума које су вредности изнад свега материјалног: вера, породица, поштење, саосећање, скромност....

Да ли сте научили локалне језике и колико Вам је и да ли је, језичка баријера била препрека у раду?

Најчешћи локални језици су Зулу и Северни Суту. На жалост, нисам их научио (осим појединих краћих молитава). Хвала Богу, у Јужној Африци је енглески језик – службени језик који се свуда користи и та чињеница ми је пуно олакшала мисионарски рад и духовне активности међу локалним афричким становништвом, јер сви говоре и разумеју енглески од настаријих па до најмлађих у школама. Благослов је да се, где год је могуће, у богослужењима и проповедима што више користе локални језици афричких народа. Наравно, свештеници Африканци тако и раде, а ми који смо из Европе, најчешће користимо енглески језик у мисионарским активностима. У Јужној Африци имамо једног ђакона (енглеског порекла) који је прекуцао цео часослов на Зулу и Северни Суту језик, па када смо заједно у посети локалним афричким заједницама, трудимо се да читамо и певамо из њега. Господе помилуј се каже Морена рехаухеле, а Многаја љета је Менгага ементси.

Који су највећи проблеми са којима се сусрећете на својој парохији и у свом мисионарском раду?

Моје искуство je овде у Јужној Африци, где је начин живота сличан као у Америци, Западној Европи или Аустралији, да је доста теже и компликованије члановима српске заједнице да имају континуиран духовни и верски живот, него наши Срби у отаџбини. Пуно се ради, људи су по цео дан ван куће, викенд им само преостане за кућу, породицу и куповину, тако да је врло мало времена за цркву. Такође и потпуно материјалистички приступ животу и потрошачко друштво са својим често лажним вредностима су велика препрека да Срби овде живе по својој вери. Ипак, наравно да свако ко тежи духовним вредностима и има вољу, жељу и веру у Бога, може да се организује боље и да нађе времена за цркву, литургију и подмиривање својих духовних и верских потреба. Неопходно је само имати правилну листу приоритета у животу. На југу Африке живи око 10 000 Срба, међутим води се велика духовна борба за очување вере, језика, писма, крсне славе...Када бих овде у Србији рекао колико мало свештеник у току године изврши обреда и молитвословља по домовима и у храму, то би за многе био невероватан податак. Упркос свему, наша црква je једини светионик и путоказ Србима који живе у Африци и тако ће остати док год је последњег Србина на афричком континенту. Што се тиче мисионарења, ту је најважнија жеља и труд. Можда би било још боље и више се урадило да постоји боља финансијска конструкција, а понекада, ми који смо млађи и можда мало нестрпљвији, волели бисмо када би нам локални Архиепископ брже излазио у сусрет и поједностављивао процедуру и своје благослове за неке од наших конкретних предлога и иницијатива који се тичу мисије.

Колико је период апартхејда лоше утицао на мисију православља и да ли је уопшште утицао?

Период апартхејда није лоше утицао на Православну мисију јер се наша света Црква није мешала у политички живот и устројство Државе Јужне Африке, већ, као и увек, проповедала једино Реч Божију и трудила се да свакога научи да је сваки човек, без обзира на боју коже, дете Божије.

Да ли постоји анимозитет између локалног црначког становништва и Срба или, како ви кажете, постоје чак веће менталитетске сличности између Срба и црнаца у односу на сличности Срба и белаца који живе на југу Африке?

Једна доза анимозитета је можда постојала код мањег броја наших Срба али у време апартхејда. Данас, после 20 година од пада апартхејда, ситуација је пуно другачија. Између осталог, томе је допринео и наш мисионарски рад и позив локалном црначком становништву (које смо претходно учили Православљу и крштавали) да посећују наш свети храм и да се уз припрему причешћују заједно са нашим српским парохијанима. Јоханесбург је чини ми се највећа мешавина свих светских народа и религија. Моје мишљење је да у свим народима има добрих и лоших људи, а лично искуство је да су нам по менталитету, емоцијама и социјалном животу често ближи локални староседеоци – црнци, него често хладни и недружељубиви белци пореклом из Велике Британије, Холандије и осталих западних држава.

Да ли ту сличност доводите у везу са српском словенском судбином „вечитих робова“, да ли је то можда узрок што смо слични са тамошњим црнцима?

На првом месту бих рекао да смо сличнији и ближи локалном афричком становништву због друштвеног живота и обичаја. За разлику од просечног белог човека на западу и у Јужној Африци, црнци имају присан однос са својом родбином, својим комшијама, друже се, помажу једни другима и саосећају једни за друге. Окупљају се на заједничким породичним и комшијским окупљањима, а често се током радних дана могу видети како у време паузе заједно ручају и деле оброк, необавезно седећи на трави испред компанија у којима раде.

Потпуно је тачно (да ли због тешких услова живота или из других разлога, Бог зна) да су локални Африканци већином заиста простодушни, срдачни, искрени, смирени, трпељиви, са пуно поштовања не само према црквеној јерархији већ и према свим људима. Знају да се радују малим животним стварима и да буду задовољни и срећни са мало, што мислим да изузетно помаже сваком човеку који усвоји такав приступ животу. Такође сматрам да од њих, локални бели људи имају пуно тога да науче у вези са свакодневним приступом животу. Тачно је да Африканци имају И лоших особина као што је лењост (који многи повезују са лепом климом, воћем и поврћем које рађа на све стране више пута у години и афричком културом) и живот “од данас до сутра” без велике жеље за напредовањем и стварањем. Ипак, рекао бих да су по отворености, искрености, срдачности, емоцијама и друштвеном животу, Африканци пуно ближи нама Србима, него што је то “западни” бели човек који се налази у искушењима себичности, лицемерја, егоизма и хедонизма. Лично бих волео да локални Африканци – староседеоци поприме од белих људи добре особине, а да никада не поприме оне лоше особине и да и ми Срби од свих попримимо добре особине које нам недостају, а да сачувамо наше врлине које имамо и да их понудимо онима који их немају. У сваком случају, управо због свих сличности које повезују православне народе са афричким староседеоцима, постоји велика перспектива за Православну веру у Африци и треба да се молимо Господу да локални Африканци све више откривају чистоту Православне вере и приступају јој искрено, отвореног срца и душе.

Са коликом искреношћу ондашње црно становништво прилазе СПЦ и уопште Хришћанству, колико живе литургијским животом ?

Африканци су као и сви други људи на свим осталим континентима, а што је карактеристично за савремени и модерни начин живота, гладни и жедни истине, правде, смисла и Речи Божије. Слични су изазови и слична искушења као и било где друго. Примамљивост лажних задовољстава и уживања, недостатак љубави и смисла, а на овом континенту нарочито сиромаштво, висока стопа криминала, и болест модерног доба Сида (Аидс) која се на овом континенту брзо шири те поприма размере епидемије, услед неупућености, недовољног образовања, неморалног начина живота лишеног породичних вредности и верности. У целокупној таквој атмосфери, Блага Вест Јеванђелска је насушно потребна и једина која може решити нагомилане проблеме у друштву и опасности које прете да погоршају квалитет живота у будућности. Господ је једини прави и истински Исцелитељ људских душа. Православље је само по себи специфично као непромењива, чиста, изворна хришћанска вера и верни чувар Речи Божије и апостолских предања, а у свакодневници се препознаје лако по ненаметљивости, благости, светости и дубокој толеранцији сваке личности и слободне воље сваког човека. Људи све више то препознају (нарочито упоређујући са другим хришћанским и нехришћанским конфесијама) и у томе видим будућност Православља и на африцком континенту. Моје искуство овде у Африци је да је главна разлика у томе што се протестантска и остале мисије заснивају највише на хуманитарном раду (који није без резултата када се има у виду сиромаштво, тешки услови живота и животни стандард локалних афричких заједница), а православна мисија се заснива заиста примарно на проповедању Речи Божије и упознавању чланова афричких заједница са вером, љубављу Божијом, откривењима и истинама Православне Цркве и учењима Цркве о вечном животу, светим тајнама, суду Божијем, митарствима, нашој грешности, искупитељском делу Господа нашег и Спаситеља Исуса Христа, обећањима будућих добара…

Једном ми се догодило да сам желео да новокрштеним члановима локалне африцке заједнице обезбедим превоз до наше цркве јер нису могли то да приуште, али сам добио савет од оца Стивена (који је надлежан за мисију у нашој Митрополији) и упућена ми је молба да не чиним то већ да требају сами да зажеле и да се потруде да дођу. Наравно, то није правило те с времена на време и ми по могућностима помажемо материјално једно православно сиротиште и школу али сам навео овај пример да приближно представим приступ православног свештенства изузетном важном делу мисионарења овде у Африци. Жеља је да људи приступају Православном Хришћанству искрено и без неких световних интереса. На тај начин ће новокрштени бити одлучни и истрајни па нећемо имати ситуације (које су овде честе) да људи сваких неколико месеци прелазе из једне вере у другу веру.

Можете ли нам пренети неки вама најзанимљивији догађај из ваше мисије у Јужно Афричкој Републици ?

Навешћу само један пример који сликовито описује у каквим условима живе и раде локални свештеници и народ: Уочи саборног крштења које смо извршили о. Фрументије и ја у једном црначком предграђу Јоханесбурга почетком ове године, отац Фрументије ме назвао и рекао да је унапред и одавно све организовао, договорио се са свима и да ћемо од свештеника служити само нас двојица. На крају разговора, помало стидљиво, рече да нема ништа што је неопходно за свету тајну крштења, па чак ни прибор за крштење, свештеничке одежде, ни књигу – требник. Из нашег храма св. апостола Томе сам понео прибор за крштење (који ми је, у Патријаршијској капели св. Симеона Мироточивог у Београду, на благослов подарио блаженоупокојени Патријарх наш Павле, још 2002. године када ме испраћао у Африку и чврсто верујем да и тај његов благослов и молитве доприносе напретку наше мисије и ширењу Православне вере у Јужној Африци). Понео сам и велику бакарну посуду (крстионицу) коју смо за наш храм св. апостола Томе добили на поклон од једне Гркиње која већ педесет година живи у Јоханесбургу, књигу чина свете тајне крштења на енглеском језику за оца Фрументија, свеће, уље, пешкире и све остало што је потребно и крстиће које смо поклонили свим новокрштенима. До сада је у овом делу Тембисе, у последње три – четири године, крштено око стотину душа.

За мене, као монаха који је живео у величанственим средњевековним манастирима Високи Дечани и Црна Река, у којима се налазе предивни фрескописани храмови, ова мисионарска искуства имају посебан значај у духовном животу. Уместо величанственог храма – молитву Богу вршимо у прашњавом и пустом школском дворишту, уместо складне архитектуре светог храма – свету тајну крштења обављамо поред старих и дотрајалих зидина и импровизовано изграђених просторија школе од цигле лошег квалитета. Нема светог престола, певница, столова и налоња у дуборезу, већ најобичнији расклимани сто, и импровизовани налоњ који је начињен од две столице па прекривен неком црвеном крпом, уместо фресака или бар великог броја дивних православних икона, ми смо имали три иконе наслоњене на зид школе, које је школа светог Атанасија добила на поклон од српских владика који су нам долазили у посету о храмовној слави.

Како наш народ тамо толико далеко од отаџбине гледа на ситуацију у отаџбини, боле ли их Косовске ране?

Наш народ овде помно прати дешавања у Отаџбини али, на жалост, чини ми се да људи више прате и занимају се економским темама него националним и духовним. Када бисмо организовали Молебане за Косово и слична окупљања, мали проценат наших људи би се одазивао. По мом мишљењу и јужноафричком парохијском искуству, постоје два разлога (не оправдања за то): први је што је већина наших људи у детињству, школи и младости пуно била индоктринирана комунистичко-атеистичком идеологијом, а други што су наши људи, по свом доласку у Јужну Африку, упали у сурови капиталистички начин живота и приступа и односа према смислу животном. Живот без радости и смисла вере, унапред је осуђен на неуспех и надамо се да ће то увидети и схватити и онај део чланова српске заједнице који још нису осетили радост и смисао Васкрсења Христовог и да ће почети да се духовно и национално буде и напредују.

Били сте недавно на Косову какви су ваши утисци, има ли наде за српско Косово?

Са светог Косова и српских барикада сам отишао радосне душе и пуног срца. Народ се у невољи држи Господа Бога, свете српске традиције и хришћанских врлина. Међу тамошњим Србима влада слога и једнодушност која је донекле владала и међу Србима за време Нато бомбардовања. Такође, у разговору са Србима на барикадама видео сам чврсту решеност и одлучност да се чува и брани родни праг и светиње. Они се надахњују светом православном вером и светлом, јуначком и честитом српском традицијом. Док је тако, итекако има наде за српско Косово. Само да се и ми у централној Србији и дијаспори још више приближавамо тим узвишеним идеалима и брже корачамо путем којим иду наша браћа и сестре на светом Косову и Метохији.

Мислите ли да српски народ или српско друштво има снагу да се макар делимично избори са са проблемима које му често ствара међународна заједница?

Итекако да уз Божију помоћ наш народ има снагу. Снага је, као што у претходном одговору рекох за Србе на косовским барикадама: у духовним, хришћанским, родољубивим и патриотским вредностима српског православног народа. Потребно нам је само да кренемо у наш свети храм чешће и тамо ћемо све научити о узвишеним хришћанским врлинама и смислу животном и да читамо више о нашим прецима )и то не морамо да идемо предалеко у историју, мада нам је Немањићка и Лазаревска историја најславнија), већ је довољно да читамо ко су и какви су били наши дедови и прадедови у Првом и Другом Светском Рату и да се надахњујемо тим великим врлинама, вером и родољубљем, поштењем, саосећајношћу, љубављу, издржљивошћу наших најближих предака. Поред осталих издања, топло препоручујем дела Антонија Ђурића и издања куће Погледи.

Колико је по Вама за реализацију одређене политичке и економске државне стратегије битна вера, и да ли је уопште битна?

Довољно је да кажем да су се у срећна и Богом благословена времена, Краљ, Влада.... заклињали на Светом Јеванћељу, а у наше време се заклињу у нешто друго. Вера , поштење, образ, поредак заснован на Бошијем благослову, и искрено родољубље, су поред стручности, пресудне за напредак једне Државе и једног народа.

Мишљење је да се наша СПЦ с обзиром на ситуацију у којој се налази српки народ релативно мало бави мисонарским радом, међутим ви сте и ваша парохија пример да то ипак, и поред свих искушења која имамо и као народ и као Црква, немора бити правило , да ли вам је познато да сем вас у Африци још негде делује мисија СПЦ ?

Колико је мени познато, а то су ми посведочили више пута и поједини еминентни српски епископи, овде у Јужној Африци је за сада једина наша мисија и српски свештенослужитељ који се бави мисионарењем. Ако Бог да у будућности ће бити све боље јер је Православна вера велика духовна перспектива за афрички континент и рекао бих, религија будућности у Африци. Са благословом надлежне Александријске Патријаршије (која има велики број мисионара) и Српског Патријарха, надам се да ће убудуће бити и већи број српских мисионара и свештенослужитеља у Африци.

Пошто имате искуства у мисионарењу шта мислите да ли је оно потребно и да ли је могуће међу цивилизованим народима?

Мисионарење је данас заиста свугде потребно па чак и међу православмним народима, нарочито онима који су имали несрећу да одрасту, образују се и обликују у наказном комунистичко-атеистићком друштвеном систему. А слободно бих рекао да се не зна коме је реч Бошија више потребна: да ли нама, да ли Африканцима или незнабошцима или ѕападном хедонистичко-материјалистичко-потрошачком друштву. Свима нам треба истине Божије и животног смисла и радости.

Да ли имате духовну радост или било какву другу личну сатисфакцију за свој рад, односно модерним речником речено да ли Вас посао који радите испуњава?

Немогуће је бити монах, истрајати на том путу, носити тај благословени крст, а немати утехе, радости и не бити испуњен. Пуно је трња, тешкоћа и препрека на том путу, али и пуно духовних сатисфакција и награда препуних смисла и предукуса вечних радости и уживања.

Могуће је да су и модерним европским народима (иако су хришћани) а међу њима и Србима потребни мисионари па Вас питам да ли можемо да Вас очекујемо чешће у Србији, или, да ли макар у Вашим дугорочнним плановима планирате повратак у матицу?

У Србију долазим једном годишње. Црква је као војска, а свештенослужитељи као војници. Премештаји се врше по потреби духовне службе тако да никада немамо овде постојано место. Ако Бог да, дефинитивно би мојој души највише пријало, после овог афричког искуства, повратак у неки од наших светих и многобројних манастира којима су српске земље украшене као највреднијим и најлепшим бисерима и дијамантима духовним.

Порука за крај нашим читаоцима ...

Душа и тело су у овом животу заједно, духовно и материјално се често преплићу и зависе једно од другог нарочито „на западу“. Наша једина парохија у Јужној Африци је управо сведок те симбиозе. Када сам стигао у Јоханесбург, и поред искреног труда и залагања младих чланова Црквеног Одбора „да се спасе што се спасти може“, затекао сам изузетно запуштено црквено имање, лоше стање на црквеном рачуну, дугове, лоше односе са надлежним црквеним властима (Александријска Патријаршија), али бих рекао на првом месту, сиромашан и запуштен духовни живот. Није било пуно опција ни маневарског простора већ само да радим по благослову нашег Патријарха Павла, мог тадашњег духовника владике Артемија и онако како сам научио у светињи где сам живео и служио годинама. Почео сам да саветујем парохијане и учим их посту, молитви, шта су исповест и причешће, шта литургија. Упоредо са тим најважнијим делом, почео сам да располажем са веома скромним средствима која су ми била доступна и да се домаћински односим према црквеном имању, рачуну у банци и свему материјалном. Бог је благословио такав приступ и рад и за наш духовни труд (у посту, молитви, исповести, причешчивању и осталим духовним врлинама), наградио нас и напретком у свему осталом. Црквено имање је доживело потпуну трансформацију. Људи који нису били неколико година, када дођу не могу да препознају место. Рођак нашег парохијанина (када је дошао после десетак година) питао је да ли је он то претходни пут био на неком другом месту. Заиста је, уз Божију помоћ, пуно урађено последњих 9 година и у вашем часопису на сајту не би било довољно места да се објаве годишњи извештаји из српске парохије у Јоханесбургу. Најосновније је да су људи почели да долазе у цркву да уче о вери и да се моле Богу, покренут је репрезентативни црквени часопис, повезали смо и наше људе и умрежили базу података (сада имамо око 1500 е-маил адреса Срба по Африци и сваке седмице шаљем по једно циркуларно писмо свима (информативног, верског и сличних садржаја, када је некоме потребна помоћ или савет шаљемо обавештења и о томе), финансијска ситуација је далеко боља, црквено имање преображено. Унапређено и улепшано на понос свим Србима који живе у Африци, односи са Александријском Црквом братски и неупоредиво бољи него пре, основана је српска школа Свети Сава, ликовна радионица Свети Апостол Тома. Сарађујемо добро са КУД-ом Балкан. Уведена је традиција да нас сваке године посећују српски епископи, а с времена на време и представници Министарстава Владе Србије, тесно сарађујемо са отаџбином, у контакту смо и посећујемо Србе у Боцвани и Замбији...Оно што је најважније, остварен је огроман напредак, духовни и материјални уз констатацију да увек можемо много више да урадимо и да будемо много бољи. За велики напредак смо захвални Господу Богу, љубави и милости Његовој и благослову наших духовних вођа. Порука свим вашим читаоцима, нашој драгој браћи и сестрама је да Бог надокнађује и допуњује немоћи и слабости нас грешних и помаже нам, када се ми искрено трудимо и са вером у Господа Бога радимо и живимо.

Извор: Видовдан.орг

Више слика погледајте на форуму

Шта све само не покушаваш! Анализираш, размишљаш како си се нашао у таквом положају и како да нађеш излаз. Узалуд. Као да још дубље тонеш у блато, све је још теже, безизлазно. Молиш се, молиш помоћ од Господа, молиш за снагу, молиш да се уразумиш. И поново узалуд. Као да се некакав зид направио од земље до небеса, не можеш да га пробијеш. И ако си пре тога био у унинију, сада већ долази очајање.

Али ево – читаш јутарње молитве и у њима 50 псалам, тако познат, научен већ напамет. Изговараш га, „мислећи о својем“, те задивљујуће, испуњене спасоносном надом, речи: “ Срце скушено и смирено, Бог неће понизити.“... Изговараш и одједном схваташ: „То је то! Скрушено и смирено“.

Смири се, скрши гордост свога срца и све ће се променити. Околности ће се променити, безизлазност са очајањем ће одступити, а што је најважније – напустиће те тај страшан осећај богоостављености са којим је тако неподношљиво живети.

Али, како се смирити? Да ли је довољно једноставно схватити да је то неопходно и све ће се десити „само“ – срце ће се очистити од надмености, мисли ће се просветлити а у души неће остати ни трага од огорчености? Дешава се, али је чешће неопходан напор, макар мали, али јако важан.

Тај труд се састоји у томе да сагледавши све несреће своје – спољашње и унутрашње, признаш искрено, са пуном вером: „Нека ми буде Господе по делима мојим“. Разумети да је све то што нас је угњетавало и причињавало бол, није дошло негде изван, него се родило у скривености нашег срца. „Дрво, од којег је направљен крст твој, израсло је на земљишту твог сопственог срца“ – то не треба оспоравати, него треба прихватити. Прихватићеш, смириће се срце и видећеш како нестаје то, што је заклањало крст. „Земљиште“ је измењено, и оно што је израсло на њему, сасушило се и отпало...

Не треба никога ни за шта окривљавати, него само себе. Никоме не треба бити већи непријатељ, него својим страстима. Тешко је смирити се, али када се сасвим смириш, спознаћеш истину речи богомудрог аве Исака: „Чим се човек смири, одмах га окружи са свих страна милост Божија“. И затим ће те само сећање на то вући ка спасоносној сенци те добродетељи, највеће од свих.

И још...Откриће твоје срце да нису само прошли греси и страсти били и остале узроци твојих јада и брига, колико једна – гордост. Она те је терала да се супротстављаш Богу. И Он се, по речима апостола, супротстављао теби. И цео твој живот се противио. А то, што ти је лоше било, Господ је дао да и то лоше претрпиш, не би ли се смирио.

Само да Господ да се тако једноставно и тако важно откриће запамти. Због тога што ћеш цео живот ходати тако тешким и познатим круговима – од гордости до смирења кроз патњу.

Превод за Поуке.орг - Сова

Прве темеље образовања Анастасије доби у свом родном месту, а у четрнаестој години отпутова у Цариград, где га неки рођак прими за помоћника у трговачкој радњи. Још од раног детињства се показала његова љубав према књизи. Као дете правио је књиге од комада папира, објашњавајући мајци како жели да у књиге записује речи Божје. Правио је такође од хартије и свештене одежде, показујући тиме своју љубав према свештеничком позиву и откривајући своје будуће призвање.

Рад у трговини није угасио у њему ту жеђ за науком. Сваки слободни моменат користио је за читање, развијајући у себи све више љубави према Цркви. Поред световних древних грчких мислилаца и философа особито је волео да чита Свете Оце, из којих је исписивао поједина места ради себе али и ради других. Понекад их је, како сам сведочи, исписивао на хартији из радње којом је замотавао робу, тако да је заједно са продатом робом давао својим муштеријама и поучне текстове ради њихове духовне користи. Доцније је те духовне текстове сабрао у једну књигу под називом "Ризница изрека" и штампао.

Иначе од самог детињства се одликовао својом усмереношћу на духовни живот, издвајајући се тиме од својих вршњака и показујући мало интереса за њихове несташлуке. Тако је и у Цариграду користио сваку прилику да учествује на свакодневним богослужењима, носећи се још тада мишљу да прими монашки чин и да постане свештеник. Ту у Цариграду он би, после неког времена, постављен за васпитача у школи метоха Гроба Господњег: нижим разредима је био васпитач а сам је похађао више разреде.

У својој двадесетој години Анастасије напусти Цариград и прими се да у селу Литију на острву Хиосу буде учитељ. Ту остаде седам година, поучавајући не само децу него и одрасле острвљане, потстичући их на побожност и врлину, колико речју толико и личним својим примером. Пазио је на своје понашање и проводио живот уздржљивости и скромности. Често се после предавања повлачио у своју собу, проводећи слободно време највише у читању и молитви. Храм не само што је редовно похађао, дајући као учитељ пример свима, него је много пута и проповедао у њему Христову благу вест спасења.

Жеђ за дубљим духовним животом учинила је да постане чести гост "Новог манастира" на Хиосу, који обнови старац Пахомије, монах светог живота, са којим је млади учитељ Анастасије водио дуге и честе разговоре. Старац Пахомије му откри тајне свете монашке философије као "науке над наукама и учврсти у њему жеђ за подвижништвом. Рсзултат свега тога било је његово примање ангелског образа, које се догоди 7. новембра (1876. г.) у горе поменутом манастиру на Хиосу. Млади монах доби име Лазар, би прибројан манастирском братству и постављен за секретара. Сво братство необично га је волело због његове ревности и спремности да буде свима од помоћи.

После годину дана рукоположи га митрополит Хиоски Григорије за ђакона у храму светих мученика Мине, Виктора и Викентија, давши му ново име Нектарије. Ђакон Нектарије остаде у свом манастиру још две године, изучавајући са још већим жаром Свето Писмо и Свете Оце. Жеља му је била да студира теологију, али за то није имао новаца. Но Бог умудри имућног Јована Хоремина са Хиоса и он га посла да о његовом трошку студира у Атини. Дошавши у Агину, Нектарије заврши гимназију потом и Богословски факултет (1885.), трудећи се дан и ноћ. При завршетку гимназије умре његов добротвор Хоремин и он се no савету пријатеља обрати за помоћ Александријском патријарху Софронију. Благодарећи патријарховој препоруци уписа се на факултет у Атини, а касније доби и стипендију, која му омогући благовремени завршетак студија.

После окончања богословске науке ђакон Нектарије отпутова у Александрију, где га речени Патријарх рукоположи за презвитера у патријаршијском храму Св. Саве Освећеног (23.марта 1886. г.), произвевши га ускоро у чин архимандрита, у храму Св. Николе у Каиру. Оценивши његове способности и врлински живот, Патријарх му повери дужност проповедника и секретара Патријаршије.

Будући светитељ се показа веома ревносан у свом послу, вршећи своју дужност са страхом Божјим и многом љубављу. Благодарећи његовом труду и залагању би убрзо живописан храм Св. Николе. За време свог светог служења овај христољубиви муж задоби велику љубав народа и стече поверење, тако да после три године свог боравка у Александрији би изабран за епископа древне Пентапољске епископије. Тако запаљена светиљка његова би постављена на светионик, да светли свима светлољубцима светлошћу еванђелске истине и врлине. Глас о њему као мужу пуном врлина и знања још се даље чуо, а љубав народна према њему све више је расла. Но његова једина брига беше и даље како да угоди Богу и да буде од што веће духовне користи народу Божјем.

Углед, међутим, који он стече за тако кратко време, и духовна живост коју он изазва у Цркви, не би свима по вољи. Све то, уместо да буде повод радости, изазва код неких неразумних људи завист. Ови људи успеше да га опањкају код патријарха Софронија. Они почеше да шире вести како се он спрема да после њега заузме патријаршијски престо, користећи се народним поштовањем и придобијајући народ за себе. Да би остварили свој циљ и што боље успели у својој замисли да отстране Светога, покушали су да упрљају и његов морални лик. Патријарх, авај, поверова тим клеветама, тајно посејаним као сатански коров, па га без икаквог суда или саслушања, разреши од поверене му дужности. Прво му дозволи да може остати у патријаршији, али ускоро после тога упути му захтев да напусти патријаршијски град и да. отпутује куда хоће. Узалуд је светитељ тражио објашњење за неправедни поступак учињен према њему; без пресуде и оптужбе он би одбачен и протеран, тако да се целог његовог земаљског живота на њему оствариваше блаженство Господње: "Благо прогнанима правде ради.. ."

Народ, сазнавши за његов одлазак, туговао је за њим и писао му: "Дубоко смо ожалошћени Вашим одласком, јер осећамо у срцу свом ненадокнадиви губитак и сматрамо за велику штету то што смо се лишили омиљеног Архијереја и предоброг и изузетно трудољубивог клирика".

Напустивши тако Египат, "у нади", како сам писаше касније наследнику александријског трона патријарху Фотију, "да ће примити правду у дан у који. буде хтео Господ", - овај незлобиви пастир словесног стада стиже у Атину. Намера му је била да продужи за Свету Гору и да у њој остане, али на савете пријатеља задржа се у Грчкој. Био je без средстава за живот; све што је имао у Египту био је разделио сиротињи и употребио за штампање душекорисних књига, а уз то била су му ускраћена сва архијерејска примања од момента самог рукоположења. Тако остаде годину дана у Атини, ни код кога не налазећи разумевања нити службе. А и то би да би Бог испробао његово трпљење и да би његова светиљка што јаче засијала. На крају га одреди Свети Синод Грчке Цркве за путујућег проповедника у Евијском срезу, њега који је био украс Александријског трона! Он то прими са смирењем, вршећи савесно своју дужност. После две године би премештен у Фтиотидску и Фокидску област, проповедајући и ту благу вест Христову. Реч његова била је снажна и проста а нарав смерна и братољубива, тако да је народ с радошћу слушао благу вест спасења из његових светих уста.

Ту остаде Свети годину дана проповедајући и учећи народ, а потом би постављен за управника Ризаријеве Богословије у Атини, где остаде све до подношења оставке (1908. г.), коју поднесе из здравствених разлога и ради жеље да се повуче у манастир. Ова позната Богословија, која је дала велики број врсних трудбеника у винограду Господњем и радника на просвећивању народне душе, пре његовог доласка не беше нажалост у добром поретку и стању. Преузевши школу у своје руке, он, због свог светог живота и изузетног образовања и црквеног и световног, због начина опхођења и према ученицима и према свим осталим у школи, задахну школу новим духом, задобивши поверење свих. Нови Ректор истовремено је управљао школом и предавао Пастирско богословље и друге предмете, писао бројне душекорисне списе и био духовни отац, и то не само оних у школи већ и многих ван ње. Живео је животом простог монаха, смирено и са поштовањем се односећи према свима, малима и великима. И даље је проповедао неуморно слово Божје у школској капели, где су многи долазили и са стране да чују његову реч пуну силе и мудрости, да се исповеде код њега и приме очински савет. Често је служио и проповедао и ван школе у храмовима Агине и Пиреја. Његова личност и реч привлачили су душе као магнет гвожђе, његова поука остављала је дубоке трагове у срцима људи, јер је била "делатна и сољу зачињена".

Какав је био његов однос према свима као и према потчињенима, сведочи следећи дирљиви пример. Један сиромашни служитељ по имену Лукијан разболе се и би смештен у болницу, где остаде неколико месеци. Изишавши из болнице после дугог боловања, он је сматрао да је на његово место неко други постављен. Будући у великом страху, он једно јутро порани да види ко то одржава тако чисту школу у његовом отсуству. На своје запрепашћење он нађе Митрополита и управитеља школе Нектарија, како чисти школске ходнике и клозете. Наиме, све време боловања овог служитеља, Светитељ би устајао пре свих, да га нико не види, и вршио дужност отсутног чистача, не желећи да га остави без посла и парчета хлеба. Свети Управитељ запрети строго дотичноме да о томе не говори никоме, иначе ће га, рече му, оног момента отпустити из службе. Овај, дубоко дирнут таквом светитељевом љубављу, целива његову св. десницу и никоме не каза о томе све до Светитељевог упокојења.

Такође је овај прогнани Архијереј помагао тајно и сиромашне ђаке и друге сиромахе, не заборављајући ни острво Хиос, на коме је некад службовао и примио ангелски образ и ђаконски чин. Особито се старао о школи у којој је некад био учитељ, сам и преко добротвора, као и о свом манастиру са којим је био у сталној вези. Једном речју, његова света личност и пролазак кроз Атину и Пиреј и друга места Грчке, био је благослов Бога "који походи народ свој" преко овог новојављеног Светитеља. Као "жар духовног огња" он оживе проповед, која беше замрла; у многим душама разгоре љубав Божју и удахну божанску топлину у живот Цркве и у међуљудске односе.

Његов утицај на ученике у школи беше велики, не просто преношењем знања на њих, него још више светлим и светим примером својим. Он није васпитавао влашћу и применом принуде, него љубављу и буђењем стида. Тако, на пример, када се једном неки од његових ученика потукоше, и не жељаху да се помире, он уместо да њих казни, ћутке наложи на себе самог најстрожији пост и гладовање за три дана. Није онда никакво чудо што из таквог благог и христоподобног корена ниче низ вредних и изузетно ревносних посленика на њиви Господњој, који научени његовим примером изведоше касније многе душе на свети пут Господњи. Међу његовим ученицима било је епископа, професора универзитета, смерних свештенослужитеља олтару и проповедника, васпитача и учитеља. Један од његових ученика, Милонас Никола, који је служио као презвитер у храму Свете Екатерине на Плаки у Атини, био је оснивач Православних хришћанских заједница и први покретач у новије време катихетских школа за васпитање деце. Ученик Светога био је и недавно преминули презвитер Ангелос Нисиотис, који сабра многе душе око атинског храма "Животодајног Источника" Пресвете Богородице, у коме је служио дуга свеноћна бденија, пробудивши многе за духовни живот и извевши их на пут спасоносног покајања. Из броја његових ученика је и дивни проповедник благовести и покајања у граду Патри на Пелопонезу, отац Гервасије Параскевопулос. Са светим Нектаријем су били духовно повезани, сматрајући себе његовим смиреним ученицима и пријатељима по Богу, и два преподобна старца - подвижника наших дана: архимандрит Амфилохије Патмоски, који је недавно блажено преминуо, и још живи проповедник покајања и дивни препородитељ душа архимандрит Филотеј Зервакос, игуман са острва Пароса у Егејском мору.

Отац Амфилохије (Макрис) са Патмоса сведочио је пред многима да је, по уснућу Светог Нектарија и благодатном прослављењу његових светих моштију, он сам добио од светих моштију Светитељевих чудесно исцељење. Наиме, њему се био заразио прст на десној нози и требао је бити хитно одсечен, али су се лекари устручавали да га оперишу јер је о. Амфилохије имао тада и шећерну болест, па је рана могла остати незацељена. Тада је болесник замолио да му донесу део моштију Светог Нектарија, и када му је молба била услишена и део светих моштију донет, он се те ноћи искрено помоли Светитељу као пријатељу Божјем и својем (јер је са њим заједно живео једно време у келији и служио га) и Светитељ милостиво услиши његову молбу и. благодаћу Светога Духа исцели му прст на нози већ те исте ноћи, тако да ујутру операција није више била ни потребна.[9]

Свети Нектарије је често посећивао и егзархију Светог Гроба Господњег у Атини. Једног дана рече он тадашњем пароху у егзархији: "Кад човек схвати циљ свога живота, и да је он чедо Оца Небеског, то јест Најузвишенијег Добра, тада са презиром гледа на добра овога света. Да, врлински човек трпи искушења и понижења, али се у дубини срца свога радује, јер му је савест мирна. Свет мрзи и презире људе врлине, али им и завиди, јер бива оно што су говорили и наши претци: "врлини се и непријатељ диви". Овим речима као да је Светитељ описивао и свој животни пут. Јер је управо и он неправедно страдао и трпео, али му је савест увек била мирна, и зато су му се и други дивили.

У лето 1898. године посетио је Светитељ Гору Атонску. Његова безазленост, смирење и дубока побожност учинише изузетан утисак на светогорске подвижнике. Истина, и до Свете Горе су била стигла противречна мишљења о Пентапољском прогнанику, јер смрад зле речи и клевете далеко стиже, па је зато и овде било оних који су са сумњом гледали на Светитеља. Али су га препознали они којима је Бог отворио очи за светлост и правду и светост. Ова посета и духовни разговори са Светогорцима, помогоше и Светоме да још боље и дубље схвати монашки живот и заволи пустињачко тиховање, за које многа у то време, затровани нездравим духом овога света, говораху да је непотребно.[10]

У то време се упокоји Александријски патријарх Софроније и многи сматраху да ће за његовог наследника бити изабран Нектарије Пентапољски, као муж изузетних врлина и образовања, са којим ни један међу александријским јерарсима оног времена није могао да се такмичи. Но Богу би угодно да буде изабран Фотије, и да понижење Светога не престане, како би кроз крст и трпљење, уместо да буде привремени украс Александријског трона, постао вечити његов украс и духовни отац и патријарх целе Христове Цркве, као и исцелитељ свих понижених и увређених. Сматрајући да је дошао час његовог оправдања и сређивања његовог ненормалног канонског положаја као архијереја, Свети се обрати у вези тога новом патријарху писмом пуним смирења (1902. г.), али на њега не доби никаквог одговора! После једанаест месеци он се поводом тога обраћа за савет Цариградском патријарху Јеремији III, изражавајући пред њим чуђење поводом свога случаја, јединственог, како с правом каже, у црквеним аналима: да може постојати Архијереј разрешен дужности, без икаквог суда и пресуде, који ни једној Цркви не припада!

Но овом смерном слузи Своме, лишеном власти и части, Бог дарова једину праву и непролазну власт над људским душама: да буде духовни родитељ и препородитељ и просветитељ многих, и за живота и после смрти. Уистину су чудни и дивни путеви Господњи! У Атини и Пиреју, као што рекосмо, око њега се окупљаху многе побожне душе, имајући га за свога духовног оца и учитеља. Тако, једна група побожних жена, његових ученица, зажеле да се повуче у манастир и да се преда монашком животу под његовим руководством. Будући да је и сам био наклоњен монашком тиховању, и као такав и пробудио у њима ту и такву жеђ, он се одазва радо њиховој светој жељи и реши се да им помогне у оснивању манастира.

Тражећи погодно место за оснивање манастира, на крају га нађе на оближњем острву Егини,[11] поред горе зване Паљохорон, где је некад било седиште Егинског епископа. Овде се раније подвизавао Св. Дионисије Закинтски као митрополит[12] и ту и до данас постоје десетине сачуваних цркава и црквица, (без иједне световне зграде), сведоци побожности и вере некадашњих хришћанских поколења. Ту на месту званом "Ксантос", удаљеном сат и по хода од мора, по благослову Атинског архиепископа Теоклита, Свети Нектарије основа манастир (1904. г.), посветивши га Светој и Животодајној Тројици, извору и увору свега постојећег. На том месту су постојали остаци полупорушеног манастира "Животодајног Источника" у коме се некад, по месном предању, подвизавала преподобна Атанасија Еганска (празнује се 18. априла). Ова преподобна дјева Христова пређе касније у Солун, бежећи заједно са преподобном Теодором и Теописгом испред гусарске опасности. Основавши овде женски манастир, Светитељ за прву настојатељицу манастира постави телесно слепу али духовно видовиту и чедну монахињу Ксенију, његову ученицу, око које се сабра свето општежиће са строгим монашким правилима и под његовим духовним руководством.

Године 1908. Свети поднесе оставку на достојанство Управника школе (Богословије) и пређе и сам у манастир као духовник и свештенослужитељ. Ту он проведе остатак свога земаљског живота у молитви и посту, у умном и телесном труду. Као што је и у школи обрађивао школску башту, заједно са децом, поучавајући их трудољубљу и раду, тако је и овде учествовао у обнови манастира и одржавању баште сопственим рукама. Као и раније тако и сада Свети се бавио писањем душекорисних књига и песама у славу Свете Тројице и Богородице Дјеве.

Мноштво верних, и са Егине и ван ње, скупљало се у манастир да учествује на болослужењима Светитељевим, слушајући његове проповеди и тражећи од њега духовног савета. Прости народ Егински брзо осети да се овде не ради о обичном свештенослужитељу, него о истинском човеку Божјем. Стекавши велико поверење у њега, народ је долазио да тражи његове молитве за разне потребе, с дубоком вером да њега слуша Бог. Дошло је било време да онај који је често и дуго понижаван и презиран од људи, буде прослављен од Бога. Тако, умољаван од свештенства и народа за време великих суша, Светитељ у два маха отвори небеса својом молитвом, те се богата киша изли на острво Егину. Исто тако, Свети је чинио и друга чуда: једна жена која је боловала од тешке главобоље, исцели се његовим молитвама. Једна девојка опет.из села Халазмени, која је боловала од хроничне температуре, би такође исцељена после исповести код Светога и после његових молитава. Нека пак друга, која је била верена за једног младића, али нервно болесна и ђавоимана, такође затражи помоћ од Светога Нектарија. Он, пошто јој прочита молитве и исповеди је, стави на њу архијерејске одежде, и она отиде потпуно здрава. Ево још неколико догађаја који сведоче да је Бог још тада почео да прославља слугу Свога Нектарија.

За време Првог светског рата монахиње намислише да набаве жита и намирница за резерву, предвиђајући ратне невоље. Светитељ, међутим, оштро их укори и рече: "Ако то урадите, онда нас стварно очекује велика глад". Видевши да се он томе врло противи, монахиње одустадоше од своје намере. Али зато Бог, по благослову и молитвама Светога, умножи оно хране што су имали: не само што су оне имале довољно за манастирске потребе, него су имале и за све оне који су у току рата долазили у манастир.

Сестра која је послуживала Светога, често је у сну видела неког младића који је стајао уз Светитеља. Када би га она упитала: да ли Владици нешто треба, одговарао јој је: "Обавестићу те кад буде потребно". To се особито дешавало кад је Светитељ оболео. Понекад је она тог младића видела и у будном стању: док је Светитељ служио младић би стајао поред њега, изгледао је обучен у војничко одело са муњесјајним ликом. Друга пак сестра, која је прислуживала у олтару као ђакониса,[13] виде за време свете Литургије, и то у моменту кад је Свети Нектарије изговарао речи "Твоја од Твојих", величанствену Госпођу, која је држала Дете у наручју, и како Она ушавши кроз царске двери стаде поред Светога. Кад је Свети изговорио речи "Особито за Пресвету, Пречисту" ... , Она испружи руке и предаде му Дете. Ово је сестра видела у потпуно будном стању. Ова и још многа чудна збивања, која су се десила док је Свети још био у животу, памте и до данас сестре монахиње, очевидци у манастиру Светога, а и неки побожни Егињани. Светитељ је све ово, као и остале своје врлине, скривао од људи, али се не може сакрити град који на гори стоји. Он се већ био прочуо као човек са дубоким расуђивањем, који кад даје духовни лек сједињује строгост са љубављу и снисхођењем, управљајући се увек према болестима и према моћима болесника. Многа клирици из Атине и Пиреја долазили су код њега за исповест и духовни савет. Имао је он и дар да предвиди оно што ће се десити, о чему сведоче многи који су се код њега исповедали. Свети проведе тако око тринаест година у манастиру, водећи на "пашњаке спасења" поверене му душе и све оне који су тражили од њега духовне помоћи.

Но ни у манастиру Светитељ не би поштеђен од искушења и клевета. Атински архиепископ Теоклит I, који му је и дао благослов за оснивање манастира, касније, под утицајем злобних људи који су клеветали Светога за тобожње злоупотребе и нечисти живот, поче да сумња у њега и његов духовни посао. Зато је често слао своје изасланике да врше прегледе и испитивања у манастиру и да саслушавају Св. Нектарија. Исто неповерење према њему гајио је и Теоклитов наследник, архиепископ Атински и потоњи патријарх Цариградски Мелетије Метаксакис, који је доцније као патријарх, својим неразумним реформама и гордом самовољом, нанео не мало зла Цркви. Приликом једне његове посете манастиру, ради саслушања Светога, у његовој пратњи био је и тадашњи ђакон Атинагора, потоњи Цариградски патријарх, који Светога и приброји лику Светих, побеђен силом Божјом и чудесно посведоченом светошћу и невиношћу овог новог Јова трпељивог.

На две године пре свога упокојења још једно страшно понижење претрпе овај смирени и свети Старац Егински, и то од истражног судије Пирејског Григорија Т. Повод за то била је једна манастирска искушеница. Њену мајку, која беше напустила и ћерку и мужа, живећи блудно, узе ђаво под своје и она оптужи, код Архиепископа и код реченог судије, Преосвећеног Нектарија и његов манастир да су јој они завели ћерку. И док је судија, поверовавши лажима ове несрећне жене, вршио истрагу у друштву два полицајца, понижавајући и оптужујући Светога најстрашнијим оптужбама, дотле је Свети трпељиво ћутао, као Господ Христос пред Пилатом, једино дижући прст и очи према небу и ни речи не изговарајући. Избезумљени судија подврже дотичну девојку чак лекарском прегледу, али би посрамљен. Јер искушеница се нађе потпуно невина, иако беше одрасла у несрећној породици и напуштена од мајке. После пак неколико месеци Лође жена овог судије и мољаше кроз плач Светога да опрости њеном мужу и да се помоли за њега Богу. Наиме, овај се судија изненада разболе од гангрене, и лекари су били немоћни да утврде разлог болести његове и да му помогну. Незлобиви Архијереј Христов, уместо осветољубивости за страшно понижење, зажеле чак да пође до дотичног и да га посети у болницу, али га у томе спречи сопствена болест. Он се мољаше за судију да му Господ опрости и помилује га. Но после пет дана, судија умре у болници, око поноћи, у страшним мукама.

Тако се подвизавао овај блажени муж и стрпљиво подносио сва искушења и људску злобу. У старости његовој, духовним страдањима његовим бише придодата и телесна. Оболевши од простате, скоро годину и по дана је трпео болове не говорећи никоме о својој болести. Тако болестан, зажеле да се поклони чудотворној икони Мајке Божје која се налазила у манастиру Хрисолеондисе, удаљеном од његовог манастира Свете Тројице на сат хода. Са њим пођу (средином августа 1920. г.) и три сестре монахиње. Пошто због болова није могао да иде пешке, Свети узјаха на мазгу и тако стиже у манастир. Ту остаде петнаест дана, молећи се и клечећи пред светом иконом Богоматере, према којој је гајио још од раније особито поштовање. На повратку из манастира, стигавши на једно место, где има камен у коме је уклесан знак Часнога Крста, скиде се са мазге, па поче да се моли са уздигнутим рукама, и беше као ван себе. Видевши то монахиња Нектарија (која је и данас још жива), помисли да му се није нешто десило, па га продрма руком. Он јој рече: "Прекину ме у молитви". Очи су му биле препуне суза, као и кад је напуштао манастир целивајући последњи пут икону. Убриса сузе па окренувши се према хоризонту, рече: "Хоћу да последњи пут благословим манастирчић мој и све хришћане на острву, јер за кратко време путујем". Нектарија (онда се још звала Агапија), изненађена његовим речима и понашањем, упита: "Куда?" - "На небо", одговори Светитељ.

Сазнавши сестре у манастиру за његову болест, мољаху га да пође у болницу. Он одбијаше једно време, али на њихове упорне молбе на крају попусти, и би пребачен у Атину (у болницу "Аретеион"). Ту на болесничкој постељи проведе последња два месеца свога мукотрпнога и светога живота, и онда почину од трудова својих. Свети Нектарије се упокоји у Господу уочи деветог новембра 1920. године, у седамдесет четвртој години свог земаљског живота и странствовања.

Још док је Свети боловао, једна од сестара монахиња нађе се у сну на неком дивном месту, на коме беше новосазидан камени дворац, који некакав младић прегледаше да нема какав недостатак. Кад виде да је дворац у свему савршен, закључа га. Сестра га тада упита дивећи се: чији је то дворац? - Младић јој одговори: "Нектаријев". - Она га поново запита: "Откуд њему такав дворац кад је он убоги сиромах?" - И опет чу одговор: "Некгаријев је". To Бог припреми на небу обиталиште овом новојављеном светионику Цркве Своје, на земљи пониженом и убогом, а пред Богом узвишеном и прослављеном.

Свете мошти Светог оца Нектарија бише пренесене прво у болничку капелу а потом у Пирејску луку код храма Свете Тројице, где се ускоро окупи мноштво народа, коме је он некад благовестио радост Васкрслог Христа и Његову науку. На његовом мирном и спокојном лицу многи приметише нешто необично: као да се знојило неким миомирним знојем од кога је била мокра и коса и брада, и тај мирис се ширио око сандука. Његово верно духовно чедо Коста Сакопулос, коме је Свети био и отац и мајка, брисао је памуком овај миомирни зној, задивљен оним што се збива и погружен у тугу за својим духовним родитељем. Неки од ту присутних узимаху од њега гучице тога памука, побожно се мажући тиме по лицу и задржавајући то ради благослова.

Свето тело овог човека Божјег би одатле укрцано на лађицу и пловљаше плавим и као његова душа чистим водама морским према острву Егини. Сав народ са свештенством и монаштвом острва беше му изашао у сретање. Уз тужну звоњаву свих острвских звона, уз присуство помесних власти, свештенства и монаштва, богослова Ризаријеве Богословије обучених у мантије, и мноштва народа, земни миомирисни остаци Св. Нектарија бише на рукама пренесени од мора до манастира, око два сата хода. Дјеве монахиње, ученице његове, са преподобном и слепом Ксенијом на челу, и сав народ, оплакивали су одлазак Светога са земље. После извршеног опела у манастиру, уз присуство мноштва клира и народа, мошти Светога бише сахрањене у црквеном дворишту с јужне стране, три дана после приспећа у манастир.

Поред светог мира, које се ширило од моштију уснулог Јерарха Христовог све до момента његовог погреба, дешаваху се и друга чудна знамења око Светитељевих моштију. Тако, на дан његовог блаженог уснућа, деси се да муж неке побожне жене целива руку Светога приликом преноса његовог тела на Егину, и задивљен, осети неку чудну топлину од ње. To толико подејствова на њега да од непобожног и, безмало, безверника, постаде веома побожан. Његова жена, видевши ту наглу промену код мужа, зажали што се и она не удостоји да целива мошти Св. Нектарија. И гле, следеће ноћи јави јој се Светитељ у сну. Она се нађе као у неком храму; на светим дверима стајао је Св. Нектарије, служећи службу, обавијен небеском светлошћу, док присутни народ викаше: "Нектарије се посветио". Тада се она са својим дететом проби кроз народ, прими благослов од Светога и радујући се врати се дому своме. Кад је дотична жена, после извесног времена посетила манастир, виде тамо једну слику која је била потпуно истоветна са ликом који јој се јавио у сну. To је била слика Св. Нектарија, кога она није познавала за живота.

Шест месеци после погреба, поводом једне надгробне плоче коју поклони Богословија за гроб Светитељев, јави се потреба да се гроб поправи, да би могла да се постави плоча на њега. При том је требало померити и сандук са телом. Међутим, игуманија се бојала да то ради, плашећи се од смрада који се јавља због распадања тела. Док су њу тако мучиле помисли, које ником не саопштаваше, једне ноћи јави се Светитељ једној од сестара у сну и рече јој: "Шта радиш, чедо?" - "Добро сам, Вашим молитвама, Оче", одговори она. "Сагни се да те прекрстим", рече јој он по свом обичају док је био жив. Она се саже, a он joj опет рече: "Помириши ме да видиш да ли заударам". Она одговори да не заудара. Он јој тада рече отвореније: "Смрдим ли?" - Она одговори: "Ко каже да смрдите, Преосвећени? Како је могуће да смрдите?" - Светитељ ће на то: "To каже игуманија". "Која игуманија?" упита сестра. "Игуманија Ксенија" понови Светитељ, па додаде: "Погледај ме, чедо, да ли ми што недостаје?" - и показа јој леђа, руке, ноге. "Зар нисам целокупан?" - "Јесте", одговори монахиња пуна страха и трепета.

Ово своје виђење монахиња одмах саопшти игуманији. Она задивљена, реши се на привремено померање часних моштију из гроба, док се не постави надгробна плоча. Када затим чика Мицо, зидар, извади сандук и постави га на путељак поред бора, под којим је Светитељ био сахрањен, сви присутни изненађени видеше да је тело његово потпуно недирнуто. Свети Отац је изгледао као да спава, а из његовог тела се ширио неописиви мирис. Скрштене руке беху жуте и чисте као восак. Тада тело Светога пренесу у његову собу, где је остало два дана и две ноћи, све док гроб није био припремљен и оно поново спуштено у њега.

Гроб Светога би отворен поново после три године. Његово свето тело беше у истом стању, као да блажено спава, а неописиви мирис и овог пута испуни сво манастирско двориште. Тако цело и недирнуто тело његово остало је више од двадесет година и два пута преоблачено, на радост верних а на дивљење и недоумицу неверних и маловерних. Многи су се у чуду питали: Зар је могуће да у овом нашем грешном и страстољубивом веку, поново небо сиђе на земљу и земља роди такав миомирни цвет? А мудрошћу Божјом просветљени одговарали би им: Увек је исти Бог, и свако време је погодно за спасење, и од Бога дато да рађа свете људе. И заиста, Бог у сваком времену рађа и препорађа све оне који узму крст свој и пођу за Христом, као Чудотворац Егински Св. Нектарије.

Чувајући двадесет година нераспаднуто и пуно миомира тело Светога, Бог као да је хтео да њиме посрами све оне који су Светога клеветали за живота, показавши тиме свима да је оно било сасуд Духа Светога а не сасуд греха. После тога, оно се распаде и врати мајци земљи, да и тиме изврши заповест Господњу, али не престаде и да чудотвори преко својих светих остатака. Коначни пак пренос преосталих моштију Св. Нектарија у њему посвећени храм, сазидан уз храм Св. Тројице, би извршен другог септембра 1953. године, уз присуство митрополита Идре и Егине Прокопија и митрополита Илијског Антонија и мноштва верног народа.

Чудотворно дејство Светитеља Егинског Нектарија осећало се од првога дана његовог уснућа, и на Егини и ван ње, тако да се слава имена његовог ширила из дана у дан међу побожним народом и расла је народна љубав према њему. Посведочен врлинским животом и чудесима, показавши се нови мироточац и исцелитељ неисцељивих болести, под вулканском навалом народне побожности и поштовања, Св. Нектарије би и званично прибројан сабору Светих 20. априла 1961. године, одлуком Цариградског патријарха Атинагоре и Св. Синода Велике Христове Цркве.

И заиста, велико је то чудо да у овом нашем веку неверја и маловерја, постане повод толиких духовних збивања и кретања овај од многих презрени и до саме смрти понижавани Архијереј и Светитељ Христов Нектарије. Ма где га верни призивали и призивају у молитвама са вером, стизао је он и стиже ув<]]>756Wed, 21 Nov 2012 17:04:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%81%D1%82-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%98-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B8-%D1%83-%D1%87%D0%B0%D1%81%D1%82-%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%B5-%D1%9A%D0%B5%D0%BD%D0%B5-%E2%80%9E%D1%98%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B5%E2%80%9C-r739/

1995.г.у граду Харкову је нађен рукопис акатиста у част иконе Мајке Божије „Јелисаветградске“, који је двадесетих година прошлога века написао свештеномученик Онуфрије (Гагаљук +1938), епископ Јелисаветградски.А годинама касније десио се још један догађај који је заначајно утицао на духовни живот Кировоградске епархије Украјинске Православне Цркве. У црквеним архивама Санкт-Петерсбурга пронашли су црно-белу скицу копију иконе Јелисаветградске. На основу те копије, 2003.године насликана је величанствена икона коју је насликао иконописац Валериј Николајевич Давидов, који је тада постио и молио се Богу, и у тај свој рад уложио сву своју душу и срце.

По благослову Преосвећенога Пантелејмона, епископа Кировоградског и Александријског, настојатељ Спасо-Преображењскога сабора, митроносни протојереј Петар Сидора, заузео се за изградњу нове цркве, која се налази близу места бившега Успењскога сабора, у који су ставили икону Мајке Божије Јелисаветградске.

12. априла 2003. у Спасо-Преображењском сабору са многобројним верним народом и свештенством Кировоградске епархије у присуству представника градске власти и друштвених организација било је свечано освећење од стране преосвећенога Пантелејмона, епископа Кировоградског и Александријскога поново насликане иконе Мајке Божије Јелисаветградске – заштитнице града.На свечаности је преузнешена реч захвалности свима који су узели учешће у њеном поновном обнављању. Можда има симболике у томе што је обнова иконе била уочи заначајног датума: 250-годишњице настанка града Јелисаветграда.

И ево сада после тога поштованој од целога града икони долазе хиљаде кировограђана, кои нису равнодушни за судбину града, његову будућност, који свето верују у покров и заступништво Мајке Божије и осећају у цркви благодат Божију.

10.јуна 2003.г. комисија Кировоградске епархијске управе представила је Јелисаветградску икону и сабрала је потребан материјал на разматрање Светом Синоду Украјинске Православне Цркве за опште црквено поштовање. У години поновног враћања светиње Спасо-Преображењска црква је прославила 225.година од дана освећења.

Судбина тога храма показала се такође тешком. 1798.гза време пожара она је потпуно изгорела. После тога направљена је друга црква од камена. У годинама совјетске власти два пута је одузимана од верних. Тридесетих година прошлога века су је преуредили у магацин, амбар за жито, а 1961.г.поново су га претворили у „чувара ваздуха“, а после тога су овде поставили галерију слика. Пре 11.година цркву су вратили вернима. Почео је њен препород. За ово време из корен се променио како спољни тако и унутрашњи изглед цркве. И данас он плени свакога својом лепотом. Црква је украшена новим иконама. У њој су постављене и чувају се честице моштију неких светих и светога Николаја Чудотворца. Саборни двор подсећа на зелену оазу. Спролећа овде цветају руже, травњаци. Привлачи пажњу разних група скулптора. У част 2000. - годишњице Рођења Христовога у дворишту Спасо-Преображењскога сабора направљен је достојанствени споменик за успомену.

У зидовима Спасо-Преображењскога сабора нашли су свој вечни покој високо преосвећени Василије, архиепископ Кировоградски и Александријски,и благочини (архијерејски намесник) првога Кировоградскога округа протојереј Всеволд Затовски.

При сабору ради сестринство и недељна школа „Свети равноапостоли Кирило и Методије“. У школи свакодневно учи око 200.ученика. Издаје се новина „Православна школа“, која је постала пример за све недељне школе области, а такође се издаје новина „Купељ“(Крстионица), за децу .

Четрнаест година у цркви служи митроносни протојереј Петар Сидора. Он је био један од иницијатора оснивања обласног празника, одн.дана духовнога певања. Тај празник је постао светла појава у духовном животу Јелисаветграда. И сваки пут када он дође његови учесници пале у сабору свеће пред иконом Мајке Божије Јелисаветградске, молећи се са скрушеношћу Покровитељки Јелисаветградске земље.

Изабраној Војвоткињи и топлој Заштитници Православне Цркве, приносимо Ти благодарне песме, Владарко Богородице, због даривања Твоје благодатне иконе Јелисаветградске роду хришћанскоме. Ти пак пошто има моћ непобедиву ослободи нас од свих невоља да би Ти клицали:

Радуј се, похвало Јелисаветградска, топла молитвенице Богу за цео свет!

Арханђео Гаврило је био послан са небеса да каже Богородици: Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом! Благословена си Ти међу женама и благословен је плод утробе Твоје. Због тога и Онога кога ћеш родити је свет и назваће се Син Божији. Ми пак дивећи се тако великој тајни скрушено кличемо:

Радуј се, јер си рођењем Твојим Бога развеселила!

Радуј се, јер си увођењем у храм Божији Господа прославила!

Радуј се, благословена кћери Јоакима и Ане!

Радуј се, осењена благодаћу Духа Светога!

Радуј се, обасјана светлошћу Господњом!

Радуј се, јер увек приклањаш милост Његову према нама!

Радуј се, станиште неприступнога Божанства!

Радуј се, једино спасење земаљских!

Радуј се, похвало Јелисаветградска, топла молитвенице Богу за цео свет!

Видевши цела Православна Русија и друге области наше земље, непрестану благодат из свете иконе Твоје пројављену Тобом ради спасења нашега весело у срца пева Богу: Алилуја !

Сви људи разумевши дивну силу изливену из Твоје иконе, болесни се исцељиваху, и друга знамења прехвално се скрушаваху, са трепетом и весељем клицаху Ти овако:

Радуј се, јер иконом Твојом таму љутих невоља одгониш од нас!

Радуј се, јер зрацима њених чудеса све просвећујеш!

Радуј се, јер слепима дајеш прогледање!

Радуј се, јер глувима отвараш слух!

Радуј се, просвећење помрачених разумом!

Радуј се, тихо пристаниште оних који траже спасење!

Радуј се, јер Тобом се држи Православна Русија!

Радуј се, јер Тобом се хвале хришћани!

Радуј се, похвало Јелисаветградска, топла молитвенице Богу за цео свет!

Желећи да спасеш многе људе од невоља, напасти и болести и да укрепиш веру њихову у свесилну заштиту Твоју, Госпођо Богородице, подарила си нам часну икону Твоју, Јелисаветградску, да би сви видевши од ње јављену нам Тобом милост благодарно певали Троједноме Богу: Алилуја!

Божанским зрацима просвети оне који Те прослављају и утврди помисли њихове, непорочна Дјево, силна заступнице и молитвнице света овога. Зато сви празнујемо долазаак часне иконе Твоје и радосно Ти певамо:

Радуј се, јер си благодат Твоју подарила Својој икони!

Радуј се, јер си је поставила на спасење људи!

Радуј се, јер чујеш молитве људи пред иконом Твојом!

Радуј се, јер све њихове молбе испуњаваш на добро!

Радуј се, утехо ожалошћених душа!

Радуј се, искорењење страсти људских!

Радуј се, јер зрацима чудотворне иконе Твоје обасјаваш целу земљу!

Радуј се, јер из ње изливаш дарове исцељења и милости!

Радуј се, похвало Јелисаветградска, топла молитвенице Богу за цео свет!

Отерај буру раскола и раздора од православнога народа и апостолске Цркве, и узведи покајању све одступнике и јеретике. Веру пак, нашу чврсто укрепи и удостој нас да у рајским обитељима Господа Спаса нашега Исуса Христа певамо Њему са свима светима песму: Алилуја!

Чувши и видевши Твоје милосрђе, Владичице Богородице, према ожалошћенима и очајнима, ми грешни прилазимо Ти и молимо се: о, Мати Божија, спаси свету, саборну и апостолску Цркву од јереси и раскола да би под Твојим благодатним покровом сачували чисто Православље до другога доласка Господа Бога и Спаса нашега и да певамо Теби овако кличући:

Радуј се, истинита чуварко Православља!

Радуј се, брза искоренитељко раскола!

Радуј се, одбрано Цркве Христове!

Радуј се, утврђење наше вере!

Радуј се, јер се благодаћу Твојом уништавају јереси!

Радуј се, јер се молитвама Твојим испуњавају црквена правила!

Радуј се, укрепљење људи који посте!

Радуј се, надо хришћана који се моле!

Радуј се, похвало Јелисаветградска, топла молитвенице Богу за цео свет!

Златоносни светиониче божанске светлости, беспрекорна Госпођо, Владарко, душу нашу помрачену маглом страсти озари светлошћу безстрашћа молимо се и јадно наше срце опери сузама покајања да би смирено вапијали Богу: Алилуја!

Видевши реку чудеса која се излива од прехвалне иконе Твоје,Богомати,смирено Те молимо,буди нам покров и заштита у дан краја нашега када ћемо стати на Страшни суд пред престолом Сина Твога, да Ти умилно певамо овако:

Радуј се, јер страх Божији усељаваш у срца наша!

Радуј се, јер благодаћу Твојом подижеш пале на спасење!

Радуј се, пријатни миомирисе Богу!

Радуј се, посебно весеље грешника који се кају!

Радуј се, јер стављаш достојне са десне стране Бога!

Радуј се, јер од ада избављаш ревнитеље божанске литургије!

Радуј се, јер покровом Твоје доброте покриваш наш град!

Радуј се, јер све крајеве наше земље спашаваш од земљотреса и потопа!

Радуј се, похвало Јелисаветградска,топла молитвенице Богу за цео свет!

Проповедник неоскудне благодати и милости Твојих, јави се свети град Јелисаветград, украшен Твојом светом иконом, којим Ти ограћујеш села и градове, штитећи манастире и шаљеш им све добро и корисно, да тако са Тобом непрестано кличемо Христу Богу песму: Алилуја!

Засија благодат од прехвалне иконе Твоје, Богородице пред којом са сузама прилазимо и молимо Те, не повери нас људској заштити, Пресвета Владарко, него прими наше молитве, јер смо потиштени, не можемо трпети демонске нападе, немамо заштите, само се надамо на Твоје милосрђе и овако Ти кличемо:

Радуј се, јер си уништила моћ обмане!

Радуј се, јер си изложила руглу идолску превару!

Радуј се, Овчице, која си родила Јагње Христа, који је узео грехе света!

Радуј се, јер си код Крста Сина Твога усиновила себи сав свет!

Радуј се, јер Тобом се избављамо од невоља!

Радуј се, јер Тобом смо се научили да величамо Творца!

Радуј се, јер Теби сви анђели певају славу!

Радуј се, јер Тобом сви земаљски добијају спасење!

Радуј се, похвало Јелисаветградска, топла молитвенице Богу за цео свет!

Немамо друге помоћи, немамо друге наде осим Тебе Владичице, помози нам, на Тебе се надамо и Тобом се хвалимо и Тобом се научисмо да певамо Творцу Богу песму: Алилуја!

Дивним и неиспитљивим промислом Сина Твога, Владичице Богородице, сачувај све православне људе Твоје милостивом руком својом и под благодатним покровом Твојим да би Ти усрдно клицали:

Радуј се, Покровитељко Православне вере!

Радуј се, Исцелитељу болесних људи!

Радуј се, јер свима нама дајеш благодатну утеху!

Радуј се, јер нас дивно спасаваш од вечних мука!

Радуј се, јер Тобом се дивно отварају рајске двери!

Радуј се, јер Тобом се уништи сва сила вражија!

Радуј се, јер нас увек спасаваш од тајних убица!

Радуј се, јер ударе грома и муња одгониш далеко од глава наших!

Радуј се, похвало Јелисаветградска, топла молитвенице Богу за цео свет!

Испунила си радошћу све небеске и земаљске, сабрала си све, Путеводитељко, хотећи спасити многе људе од нагрнулих на њих зала, жалости,и болести, подарила си прехвалну икону Твоју, Богомати и због ње слепи прогледавају, хроми ходе, одузети устају, бесни се исцељују, због тога прослављајући Тројединога Бога непрестано певамо Богу: Алилуја!

Сву наду своју полажемо на милосрђе Твоје, Мати Божија, сачувај нас под окриљем Твојим да би просвећени Тобом са висине, видели пут који води у живот вечни да би ходили њиме управљени под Твојим свемугућим покровом, и тако чуј нас који певамо овако:

Радуј се, неисцрпни источниче милосрђа!

Радуј се, светлозларни светиониче доброте!

Радуј се, утехо жалосних!

Радуј се, надо тужних!

Радуј се, иконом Твојом веселиш све људе!

Радуј се, смирењем Твојим упућујеш све људе!

Радуј се, милостива заштитнице удовица!

Радуј се, хранитељко сиромашних!

Радуј се, јер Тобом се избављамо од страсти!

Радуј се, јер Тобом се удостојавамо вечнога живота!

Радуј се, похвало Јелисаветградска, топла молитвенице Богу за цео свет!

Господарице свих анђела и славо свих светих, Дјево Богородице, Тебе сви херувими величају, Теби све Власти и превишње силе служе, Тебе сви хорови анђела прослављају непрестаним речима, људи се клањају и певају похвалну песму Сину и Богу Твоме: Алилуја!

Многоречити говорници не могу Те достојно похвалити, јер гледајући на свету икону Твоју, видимо Тебе као истиниту саму Богородицу, прилазимо срдачном вером и љубављу из душе и клањамо се Теби и предвечноме младенцу Господу нашем Исусу Христу, Кога држиш на Твојој руци, и овако Ти кличемо:

Радуј се, опевана од Херувима!

Радуј се, величана од Серафима!

Радуј се, узвеличана од Господа!

Радуј се, озарена благодаћу Духа Светога!

Радуј се, јер девством превазилазиш анђеле!

Радуј се, јер на земљи чиниш мир!

Радуј се, јер Теби си повињавају све силе!

Радуј се, јер Теби се моле сви народи!

Радуј се, источниче Божанскога разума!

Радуј се, лозо винограда Христовога!

Радуј се, похвало Јелисаветградска, топла молитвенице Богу за цео свет!

Иштући спасење и утеху од чудотворне иконе Твоје,приносимо Ти похвале песме и усрдно Те молимо: не одврати лице Твоје од оних који стоје пред Тобом и моле се Теби, него излиј извор милости и росу благодати Твоје на нас грешне, да би непрестано певали Богу похвалну песму: Алилуја!

Ти си Мати Дјево Владичице, непобедива тврђава и чврста нада наша, непотопљиво пристаниште, утеха ожалошћених, очишћење грешника, људима си родила спасење, пошаљи нам мир Твој и велику милост да Ти непрестано похвално кличемо овако:

Радуј се, јер росом благодати Твоје покриваш све нас!

Радуј се, јер источником Твоје милости све нас просвећујеш!

Радуј се, хранитељко у младости нашој!

Радуј се, чуварко у старости нашој!

Радуј се, примеру уздржања монаха!

Радуј се, чврста надо православних архијереја!

Радуј се, јер се Тобом сједињујемо са Господом!

Радуј се, јер се Тобом избављамо од искушења вражијих!

Радуј се, похвало Јелисаветградска, топла молитвенице Богу за цео свет!

Приносимо Ти благодарне песме Богољубива Царице, јер Ти стојиш са десне стране Бога Оца и увек се молиш за наше спасење возљубљеноме Сину Твоме и Богу нашем, да будемо заједничари Његовог блаженога наслеђа, и да усрдно непрестано кличемо: Алилуја!

Видимо Свету Дјеву као светлоносну светиљку која се јавила онима у тами, која распаљује нематеријални огањ све упућујући Божанском разуму и просвећујући ум зрацима, која је поштована овим усклицима:

Радуј се, зраку умнога Сунца!

Радуј се, светило незалазне светлости!

Радуј се, муњо која просвећује душе!

Радуј се, јер као гром плашиш непријатеље!

Радуј се ,јер пресјајно обасјаваш просвећење!

Радуј се, јер благодатно казујеш поуке!

Радуј се, живописни изгледу купељи!

Радуј се, бањо која переш савест!

Радуј се, похвало Јелисаветградска, топла молитвенице Богу за цео свет!

Благодаћу даном Ти од Бога, Царице Богородице, у дан Страшнога суда избави нас удела оних са леве стране, и удостој нас да будемо заједно са онима са десне стране, да би се наслађивали рајскога блаженства и да тако узносимо Творцу Богу похвално славословље: Алилуја!

Прослављајући Твоја чудеса јављена нам Тобом од старих времена до сада, хвалимо Те као нашу добру Вратарку у садашњем и будућем веку и молимо Те ослободи нас од видљивих и невидљивих непријатеља и избави нас од страшних митарстава, да би Ти благодарно певали овако:

Радуј се, вечно спасење живота!

Радуј се, страшно посрамљење непријатеља!

Радуј се, брза ослободитељко наша од ваздушних митарстава!

Радуј се, блага наша заштитнице од кнеза подземнога ада!

Радуј се, јер демони дрхте од лица Твога!

Радуј се, јер анђели на небесима певају славу Твоју!

Радуј се, једино спасење хришћана!

Радуј се, брзи опроштају грешника!

Радуј се, јер ад се зароби Твојим рођењем!

Радуј се, јер свет се спашава молитвама Твојим!

Радуј се, иконом Твојом нас избављаш од свих зала!

Радуј се, Милостива,све нас покриваш милошћу Твојом!

Радуј се, похвало Јелисаветградска, топла молитвенице Богу за цео свет!

О, свеславна Мајко која си родила најсветије Слово, прими садашње мале молитве наше које Ти приносимо на похвалу, избави нас од свих невоља, жалости, и болести и ослободи нас будућих мука, да би у садашњем и у будућем веку са хоровима анђела непрестано певали Богу: Алилуја!

О, Пресвета Владичице,Majко Божија, превиша од свакога ума и речи, Ти си носила у утроби Христа Спаса и Бога нашега, на Тебе полажемо сву наду нашу, на Тебе се надамо као вишу од свих небеских сила. Ти пак, Пречиста, сачувај нас и овај град у част и славу свете праведне Јелисавете, мајке часнога славнога Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована подигнут свесилним молитвама Твојим и управив живот наш води нас путем њеним сагласно са светом вољом Сина Твога и Бога нашега, да би сада пришли Твојо благодатној икони похвалне молитве Теби приносимо и усрдно молимо Тебе, најсилнију Заштитницу рода нашега: као што си некада оцима нашим била јављена на помоћ и заштиту, тако и сада нас немоћне и грешне удостој Твоје Материнске заштите и благога старања. Милосрдана Мајко, умоли Сина Твога и Бога нашега, Господа Исуса Христа, да сачува у миру земљу нашу,да сачува Свету Цркву Своју непоколебљивом од неверја, јереси и раскола. Избави све који се са вером моле пред светом иконом Твојом, која је је некада била од безбожника украдена, али промислом Божијим сачувана и усрђем побожних хришћана пронађена и после осамдесет година дошла у свој крај и у овом светом храму опет урађену и са чашћу постављену; опет молимо Те, избави нас од пада у грех, од напада злих људи, од свих искушења, невоља, недаћа и од напрасне смрти. Дај нам дух скрушен, смирење срца, чистоту помисли, исправљење греховнога живота и опроштај сагрешења. Пошаљи нам добре и побожне пастире, помози ожалошћене и исцели болесне. Укрепи нас у вери и љубави и увек Господа моли за наше спасење, да би спашени свесилним молитвама Твојим Њему, удостојили се доброга хришћнскога краја, и доброга одговора на Страшном Суду Његовом и наследили рајско блаженство и тако са свима светима прославили пречасно и величанствено име Оца и Сина и Светога Духа. Амин!

О, Пресвета Владарко, Мајко Божија, гледајући на свету Твоју икону,звану Јелисаветградску, као на Тебе Саму, видимо Богородицу, срдчном вером полажемо наТебе сву наду нашу, на Тебе се надамо: чувај град наш и људе који живе у њему. Избави нас од пада у грех, од напада злих људи, од свих невоља, недаћа и изненадане смрти. Дај нам чистоту помисли, исправљење греховнога живота и опроштај сагрешења, помози ожалошћенима, исцели болесне укрепи нас у вери и љубави и умоли Господа за наше спасење да би се молитвама Твојим удостојили доброга хришћанскога краја и доброг одговора на Страшном Суду Сина Твога и наслеђа Царства Небескога, са свима светима. Амин!

Под Твоје милосрђе прилазимо Пресвета Богородице, вишој од Херувима и славнијој од Серафима, избави од невоља, недаћа и болести све оне који прилазе пречистој икони Твојој, и ми са вером и са сузама молимо Те: избави нас од лукавства непријатељскога и невооља и свих претњи, и Сину Твоме узнеси молитву за спасење душа наших!

Дјева данас са свима светима пред престолом Сина и Бога нашега, за све људе моли Га и умилно са свима светима говори Му: помилуј и спаси, Господе, дело руку Твојих!

Величамо Те, Пресвета Дјево, Богоизабрана девојчице и поштујемо лик Твој свети, са иконе Твоје Јелисаветградске. Ти пак изливаш исцељење свима који му са вером прилазе.

[1] Кировоградски обласни архив,фонд,Р- 2437.опис бр.1.дело 9.листови 107-109.

Данас, када се врши такво разарање Русије, где се све чини да би се човек превратио у бесловесно биће и многи су изнемогли од унинија, ми треба да ценимо ово свештено уточиште.

"Јер, све што се раније написа за нашу се поуку написа, да кроз трпљење и утеху из Писма сачувамо наду (Рим 15.4)."

Најбоље своје мисли и осећања руска култура дугује Св. Писму. Ф. М. Достојевски је био четири године на робији у Сибиру, пролазећи, како сам каже, кроз неизрецива и бескрајна страдања. Једино благодарећи, чему је преживео, била је малена књига Новог Завета, коју су му две жене хришћанке дале на путу за Сибир. Она га је спасла од пропасти.

Када смо у жалости и несрећи, треба да се нарочито враћамо речи Божјој. Једна парохијанка нашег храма причала је да јој је предстојала озбиљна операција. Она се бојала, иако је знала да ће је оперисати најбољи хирург и да ће се за њу молити многи пријатељи. Њен духовник се свим силама старао да је умири, но све је било узалуд - она се и даље плашила. У болници, лежећи сама у соби, она је отворила Библију на месту где почиње Псалтир и прочитала га је до краја. Неколико дана после операције, рекла је своме духовном оцу: "Пред операцију, ја сам целе ноћи читала Псалтир. Не сећам се ни речи од онога што сам прочитала, но у мени се родила чврста убеђеност да је Бог близу, увереност да је Он са мном и тако је страх ишчезао". Друга жена је причала како се удала за богатог човека, "новоруса" и доживела страшну пустош у своме животу. Ништа јој није причињавало радост и она се одала алкохолу. Брак је дошао до границе развода. Схвативши одједном да јој никакви психијатри не могу помоћи, почела је да чита Св. Писмо и обрела чудесно осећање мира и ослобођења. Њену празнину испунио је Бог. И муж се изменио.

Многи од нас, вероватно се сећају приче митрополита Антонија Блума, како је он још као неверујући човек почео да чита Јеванђеље и за време читања открио му се Васкрсли Христос.

Ми упорно понављамо да се истинско значење Св. Писма открива само у Цркви. Коначно, Господ упозорава својом благодаћу и неверујуће људе, не само да би их привео Цркви.

Нека свако запита себе:"Како бих ја могао дознати за име Христово, да није Цркве?" И све што открива тајну Његовог имена Син Божји, Господ, Спаситељ. Не просто име, него Његов живот и сам Он. Без Цркве чуо бих о Њему као великом Човеку, једном од многих, и то би било све. Зато је друга опасност - сматрати да нам сем Јеванђеља више ништа није потребно. Не! Без Цркве нема никаквог Јеванђеља, речи Божје која је настала међу верујућим људима који су га лично познали као Бога. И они су нам је предали да би и ми познали Бога лично. А да је реч Божја дошла до нас сама по себи, она би била само интересантан историјски документ, без благе вести и огњене благодатне речи која је једино способна да одушеви људску душу заувек и оног сусрета са Богом живим који је кадар да исцели душу сваког човека од смртног очајања.

Нема веће утехе од оне коју даје Сам Бог. Међутим, ми треба да памтимо да је реч Христова - свагда крсна реч, и њено примање је исто што и причешћивати се св. Христовим Тајнама - које нам могу бити или на оправдање и освећење, или на суд и осуду. И без обзира што човек, пролазећи кроз велико искушење не остаје онаквим каквим је био, тј. постаје или јачи или слабији, он сам коначно бира каквим ће бити.

ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСАНДАР ШАРГУНОВ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

Извор: Манастир Глоговац

И зато се може рећи: што пре схватимо да је «сваки човек лаж» тим мање разочарења нас очекује, тим мање трагичних изненађења. Оно на шта је човек спреман не рањава га тако јако. Или опет га барем не убија. Само – како човек да живи с овим знањем? Да у читавој околини види потенцијалне издајнике, да ни у кога нема поверења, да не верује ниједној речи? Да се не зближава и не сроди ни са ким, да се огради од читавог света, да се сакрије, пошто су већ «они такви»? Да се претвори у уплашену дивљу зверчицу ухваћену у замку, која се осврће на све стране? Не... Наравно да не.

Свако схватање покварености и трагичности нашег постојања овде, лишено љубави само повећава тугу (Проп. 1, 18), како тврди Проповедник. А тим пре – овакво схватање.

Неко те је издао и оставио, боли те и плашиш се? Прибегни, притеци што је могуће ближе Ономе Ко је Сам био издат и Кога су сви оставили. Он ће те утешити и умирити... И видећеш да без обзира на све што ти се десило, ниси сам, и ниси остављен, и ниси заборављен, и ниси издат. Зато што Он Једини никад не оставља, не заборавља и не издаје. Само Он Једини! Али, ово није једноставно «довољно». У принципу, то је све што је неопходно.

И само ће те Господ научити како да волиш оне који нису имали довољно љубави према теби, како да опростиш, даће ти снагу потребну за то, и подједнако потребну мудрост, зато што је то Господ. И поред Њега немогуће постаје могуће, неиздрживи бол се претвара у радост, све противречности нестају, све преграде се руше. Само буди поред Њега – што је могуће ближе...

Игуман Нектарије (Морозов)

Превод Марина Тодић

Извор: Русија.рс