10. август (28.јул)

Свети апостоли: Прохор, Никанор, Тимон и Пармен

Ова четворица беху из броја седам ђакона и из седамдесет апостола. Остала тројица ђакона беху: Стефан, Филип и Николај. Стефан првомученик празнује се засебно 27. децембра, а Филип 11. октобра. Николај није ушао у ред светитеља због своје јереси. А она прва четворица немају посебних дана празновања, него се сви спомињу у овај један дан, 28 јула. Прохор је био рукоположен од апостола Петра за епископа Никомидијског. Био је неко време на служби код св. Јована Јеванђелиста, и на острву Патмосу забележио је откровења, која је чуо са уста св. Јована. По том се вратио у Никомидију, где уложи велики труд око обраћања народа у веру. Сконча мученички у Антиохији где би убијен од неверних. - Никанор свети пострада у Јерусалиму истог дана кад и св. Стефан архиђакон, а ускоро за њим и 2000 других хришћана, које побише злобни Јевреји. - Тимон беше епископ у Арабији, и пострада за Христа на крсту. - Пармен умре на очи апостола, и од ових би оплакан и погребен.

Тропар (глас 3):

Апостоли свети, молите Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим.

Свети мученик Јулијан

У време цара Антонина св. Јулијан пређе из Далмације у Кампанију Италијанску. Беше млад и красан младић, душом сав предан Господу. На путу срете војнике царске, који иђаху да хватају хришћане. „Мир вам, браћо!" ослови их Јулијан. По таквом поздраву и по кротости лица младићева војници закључише, да је он хришћанин. На њихово питање одговори им Јулијан: „хришћанин сам,родом из Далмације." Још им Јулијан отворено призна, да путује с циљем обраћања идолопоклоника к јединоме живоме Богу. Војници га бездушно тукоше и најзад бацише у неки ров, где 7 дана проведе без икакве људске хране. Но јави му се ангел Божји, који му даваше небесну храну. Изведен на суд Јулијан оста тврд у вери као дијамант. Видећи његово мужевство и непоколебљивост у вери, 30 људи обратише се Христу Господу. Осуђен на смрт св. Јулијан клече и уздиже молитву Богу, благодарећи Богу за свој мученички подвиг и молећи Га, да се смилује свима онима који буду поштовали спомен његов. Би посечен секиром, и предаде дух Богу.

Преподобни Павле Ксиропотамски

Син цара Михаила Куропалата. Са сјајним образовањем, са ретком мудрошћу и уједно кротошћу Прокопије (тако се најпре зваше) беше у својим младићским годинама предмет дивљења целог Цариграда. У једној повељи цар Роман Старији назива га „највећим од свих философа." Но бојећи се да му се душа не погорди и не пропадне од људске славе, овај сјајни младић обуче се једнога дана у рите просјачке и дође у Свету Гору, где прими монашки чин од знаменитог светитеља Козме. После дугих усамљеничких подвига он обнови Ксиропотамски манастир, а мало за тим сазида нови манастир Свето-Павловски, где у старости и сконча. Када се тај манастир освештавао цар Роман пошље на дар велики део Часног Крста, који се и до данас тамо чува. Каже се за овога светитеља, да је проповедао Јеванђеље у Македонији и Србији. Претрпео је многе муке од злог цара Лава Јерменина иконоборца, и упокојио се 820. год. Пред смрт своју св. Павле рекне братији: „ево стиже час, који је душа моја увек желела и од кога се тело моје увек страшило."

Свети мученик Јевстатије

Овај мученик Христов беше војник у Анкири. Потргнут на суд он се не убоја никаквих мука но слободно хваљаше име Господа Христа. Војвода Корнилије нареди, те му провртеше стопала, провукоше конопац и вукоше човека Божјег до неке реке, па га бацише у реку. Силом Божјом спасен и од рана исцељен, он се јави војводи потпуно здрав. Када га војвода виде жива, толико се устраши, да извади мач и самог себе прободе. Јевстатије поживе још неко време и сконча у Господа, 316. год.

Преподобномученица Параскева

Рођена у Риму од родитеља хришћанских, и од детињства научена вери Христовој, света Параскева с великим усрђем стараше се да на делу испуни све заповести Божје. Верујући тврдо и живећи према својој вери, она упућиваше и друге на пут помоћу праве вере и благочестивог живота. Када јој родитељи умреше, Параскева раздаде све своје имање беднима, а она се замонаши. Као монахиња она са још већим жаром ревности проповедаше веру Христову не тајећи се ни од кога, иако у то време вера Христова беше крваво гоњена од римских власти. Злобни Јевреји први оптужише свету Параскеву због проповеди забрањене вере. И она би изведена на суд пред цара Антонина. Сва ласкања царева не помогоше ни најмање да поколебају у вери ову слушкињу Божју. Тада је вргоше на огњене муке и метнуше јој на главу усијан шлем. Но Господ је чудесно спасе, и она се избави и удаљи из Рима. И пође опет од града до града да обраћа тамни незнабожачки народ у веру истиниту. Још у два града би извођена пред кнежеве и судије, и истјазавана за Господа свога чинећи при том чудеса велика и силом Божјом брзо опорављајући се од мука и рана. Незнабошци, као и увек, приписиваху њена чудеса мађијама а њено опорављење сили и милости њихових богова. Рече једном света Параскева кнезу мучитељу: „Исцелише ме, не твоји богови, кнеже, но Христос мој, Бог истинити”. Најзад је неки кнез Тарасије посече мачем. Тако славно заврши свој плодовити живот ова светитељка. Мошти њене беху доцније пренете у Цариград. Чесно пострада за Христа у II веку.

Свети Сава III, Архиепископ српски

Архиепископ Сава III богословско образовање добио је у манастиру Хиландару. Зато Данило II и каже за њега да је био „васпитање и наук Свете Горе, и отуда се беше навикао благодати и смотрену разуму". Као игуман манастира Хиландара постао је епископ призренски, али се не зна тачно време његовог доласка у Призрен. Нагледао је грађење цркве Богородице Љевишке. У сваком случају то је морало бити пре 1307. године. Наиме „натписи узидани у цркву у којима се спомње име епископа Саве из истог су времена из којег је и велики ктиторски натпис са источне стране цркве који је тачпо датован. Пошто су ти натписи узидани у зидове цркве 1307. године на оним метима која показују да је црква била при завршетку, може се као сасвим сигурно сматрати да је Сава дошао бар годину-две раније пре почетка зидања цркве." Епископ Сава је на архиепископском престолу заменио Јевстатија II после његове смрти 1309. године. Краљ Милутин се саветовао са њим пре подизања манастира Бањске, чије довршење Сава није доживео. Приликом повратка Данила II из Свете Горе у Србију, Сава му је за пребивање даровао своју келију. Потврђујући својом повељом даровницу краља Милутина манастиру Хиландару назвао се архиепископом свих српских и поморских земаља. „Личност архиепископа Саве III постаје нарочито значајна за развој средњовековне архитектуре у Србији зато што јс везана за оне споменике који почињу да се граде у једном сасвим новом стилу. Он јс био можда тај који је стајао на челу Хиландара док се овај градио; он је био тај под чијим се надзором обнавља Призренска епископија у његово време, док је стајао на челу српске архиспископијс, обноиљена је црква Св. Ђорђе у Старом Нагоричану. По сведочанству архиепископа српског Никодима, његовог наследника, испуњавајући аманет светога Саве, редовно је давао помоћ манастиру Хиландару. То је захтевао и од свих наследника. Умро је 26. јула 1316. године.

Преподобни Мојсеј Угрин

Беше на двору младога руског кнеза Бориса. Па када безбожни Свјатополк уби Бориса, Мојсеј се избави и добеже у Кијев. Но мало доцније би одведен до краља пољског Болеслава као роб у земљу Пољску, и продан за хиљаду златника некој младој и скверној удовици, жени једног Болеслављеног погинулог војводе. Ова опака жена навраћаше Мојсеја на блуд, но Мојсеј се не даде навратити, јер се беше завештао живети чисто пред Господом. Тада му она предложи брак, но он то одби. Потајно прими Мојсеј чин монашки од неког Светогорца, и јави се пред госпођом својом у раси монашкој. Она га веза, па нареди да га шибају и да му одсеку тајни орган. Пет пуних година трајало је то безуспешно завођење од стране те срамне жене, пет година мука и истјазања! Но изненадно погибе краљ Болеслав у некој буни, у којој и ова жена би убијена. Тада Мојсеј слободно оде у Кијев, где се при светом Антонију предаде молитви и безмолвију. Победивши потпуно срамну похот у себи, он помагаше многима да се од ње спасу. И његове свете мошти помагаху многима. После десетогодишњег безмолвија у пештери упокоји се свети Мојсеј 26. јула 1043. године и пресели у вечно девствено царство Христово.

Свештеномученик Ермолај

Свештеник никомидијски. У време цара Максимијана и он беше са оних две хиљаде мученика које осуди цар да се у цркви и заједно са црквом сажежу (в. 28 децембар). Ермолај некако избеже смрт том приликом, заједно са друга два свештеника, Ермипом и Ермократом. Ермолај крсти светог Пантелејмона, с ким заједно би изведен пред суд, мучен, и најзад мачем посечен. С њим пострадаше и Ермип и Ермократ, и сви беху увенчани венцем победе и славе у Царству Христовом. Чесно пострадаше около 304. године.

РАСУЂИВАЊЕ

Ниједна се страст не побеђује без велике борбе. Блудну страст назвали су Оци смрћу. Кад се блудник спасе блудне страсти као да је из мртвих васкрсао. Код оних који живе у свету блудна страст се разгорева у главном од виђења, а код оних који се подвизавају у пустињи та страст се разгорева од помисли и уображења. Свету Сару, велику подвижницу мучио је бес блуда у пустињи 30 година. Она га је увекмолитвом побеђивала и одгонила од себе. Једном јави јој се смрадни бес блуда у телесном виду, и рекне јој: „победила си ме, Саро!" Смерно одговори Сара: „нисам те победила ја него Господ Христос." И од тада је остави и помисао блудна за навек. Кад су питали св. Пимена, како се човек може борити против блудног беса, он одговори: „ако човек уздржава свој стомак и језик, то ће он моћи владати собом." Св. Антоније рекао је, да у телу постоје три врсте покрета: „једно природно, друго од неуздржљивости у храни, и треће од демона." Други су опет говорили, да се блудна похота усиљава још и од гњева и гордости. Но сви су сагласни у томе, да поред човечје трезвености и труда неопходна је помоћ Божја, да би се ова одвратна страст искоренила потпуно. А да је човеку могуће одржати се у чистоти сведочи између многих других и св. Мојсеј Угрин, који је проживео 50 година у свету и 10 у манастиру, свега 60 година, у потпуној девственој чистоти.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесну победу над Аморејцима (Исус 24), и то:

1. како Бог посла стршљенове против Аморејаца, те се ови збунише и бише побеђени од Израиљаца;

2. како је моћан Господ Бог и како помоћу малих ствари сатире гордељиве неправеднике.

БЕСЕДА

о беди оних који приђу Христу па одступе

Јер ако одбјегну од нечистоте свијета

познањем Господа и Спаса нашега Исуса

Христа, па се опет заплету у њих и буду

надвладани, буде им пошљедње горе од првога (II Пет. 2, 20).

Светло је сунце, браћо, но још су светлије речи апостолске. Сунце обасјава тела, браћо, а душе не може да обасја, док речи апостолске обасјавају душе. Сва узвишења душе и све поноре њене апостол види јасно, па нам их осветљава из жарке љубави, да би нас извео на чисти пут спасења. Две велике поуке даје нам он у неколико речи. Прва поука: од нечистоте овога света не може се друкчије побећи осим кроз познање Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Пре свега без познања Господа Исуса не може се видети ни познати нечистота овога света, а по том без познања Господа Исуса човек се не може очистити од те нечистоте. Друга поука: када човек познањем Господа Исуса одбегне од нечистоте овога света, па се опет заплете у њу, онда му последње буде горе од првога. Јер познавши светлост он се поново враћа у мрак, и мрак бива још мрачнији; и познавши правду он поново тоне у неправду, и казна бива још страшнија; и познавши светињу он поново пада у животињство, и животиња бива још јароснија. Апостол се свети не устручава да ово повраћање назад сравни са псом који се повраћа на своју бљувотињу, и са свињом која окупавши се поново силази у каљужу.

Ко је познао Господа Исуса, тај је познао све што му треба за спасење; добио је доглед, да види нечистоту, и лаж, и неправду, и добио је силу да утече од свега тога. Нека се не повраћа, дакле, да га вечна смрт не прогута. Нека не куша Бога безброј пута. Јер ако је Бог био брз да га спасе први пут, биће спорији други пут, и још спорији трећи пут. О како су светле речи апостолске, браћо моја!

О Господе Исусе, Спаситељу свемоћни и свеблаги, не одступи од нас у часовима слабости, и избави нас када нас нечистоте света поново повуку себи. Теби слава и хвала вавек. Амин.

7. август (25.јул)

Успеније Свете Ане

Света Ана. Мати Пресвете Богородице. Данас се празнује њено успеније, но њен главни празник је 9 септембра, под којим је датумом написана и служба њена и житије. Ана беше из колена Левијева, ћерка Матана свештеника. После дугог и богоугодног живота упокоји се у дубокој старости.

Тропар (глас 4):

Ону која је родила истинити Живот носила си у утроби, пречисту Богоматер, богомудра Ана. Зато си се при успењу твоме са славом преставила и уселила у блажени живот, да за оне који те поштују са љубављу, непрестано молиш Господа за опроштај грехова, увек блажена.

Света Олимпијада ђакониса

Рођена у Цариграду од врло знаменитих родитеља. Отац њен Анисије Секунд беше сенатор, а мати ћерка онога славног велможе Евлавија, који се спомиње у житију св. Николаја чудотворца. Када порасте Олимпијада, би обручена некоме великашу, који умре пре венчања са овом часном девицом. Узалуд и цар и остала родбина наваљиваху на Олимпијаду да се уда за другога, она не хте никако, него се предаде богоугодном животу чинећи од наслеђеног имања велике жртве црквама и милостиње бедним. Служаше при храму као ђакониса најпре за време патријарха Нектарија, а по смрти овога за време св. Јована Златоуста. Када Златоуст пође у изгнанство, он усаветова Олимпијаду да остане при храму као и раније и послужи цркви ма ко био патријарх после њега. Но одмах по изгнанству овога великог светитеља неко упали велику цркву, и пожар захвати многе знатне грађевине у престоници. Непријатељи Златоустови оптужише ову свету жену за злонамерну паљевину. Олимпијада би прогнана из Цариграда у Никомидију, где се упокоји 410. год. оставивши аманет, да јој се тело метне у сандук и баци у море, па где га вода избаци, ту да се и сахрани. Ковчег би избачен у месту Врохти, где беше црква апостола Томе. Велика целебна чудеса пројавише се кроз векове од њених моштију. Изгнани Златоуст писао је изгнаној Олимпијади красна писма, која и данас могу служити великом утехом свима онима који страдају ради правде Божје. Пише Златоуст Олимпијади између осталога: „сад сам ја врло радостан не само због тога што си се ти избавила од болести, но још више због тога што тако благородно подносиш све невоље, називајући их трицама, што је својствено души пуној силе и изобилној у богатим плодовима мужества. Јер то што ти не само благородно подносиш несрећу, него што је чак и не примећујеш када она наиђе, и то без напрезања без труда и неспокојства, чак и не саопштавајући је другима, но као ликујући и торжествујући - то служи доказом највеће мудрости." (Писмо VI).

Преподобна Евпраксија девица

Ћерка Цариградског великаша Антигона и сродница цару Теодосију Великом. Са својом мајком, младом удовом, пресели се у Мисир, и ту обилажаху манастире дајући прилоге и молећи се Богу. Седмогодишња Евпраксија по својој жаркој жељи замонаши се у једном женском манастиру. Што је више расла, То је све теже подвиге на себе налагала. Једанпут је постила 40 дана. Упокојила се 413. год. у 30. својој години. Имаше велику благодат Божју и цељаше најтеже болести.

Спомен Петог Васељенског Сабора

Овај Сабор би у Цариграду за време цара Јустинијана Великог, 553. год. На овом Сабору беху осуђене све јереси монофизитске, као и јеретички списи Теодора Мопсуетског, Теодорита Кирскоги Оригена (учење против васкрсења мртвих).

6. август (24.јул)

Света великомученица Христина

Родом из града Тира, ћерка намесника царског Урбана, идолопоклоника. Не зна се из каквих разлога родитељи њени дадоше јој то име, Христина, но оно скриваше у себи тајну њеног будућег следовања Христу. До своје једанаесте године она не знаде ништа о Христу. А када јој би 11 година, отац њен, да би је скрио од света због њене изванредне лепоте до потпуног узраста, одреди јој највиши спрат једне високе куле, да ту живи. Устроји јој све удобности за живот, даде јој робиње на службу, и постави у њене одаје идоле сребрне и златне, да им свакодневно приноси жртве. Но души младе Христине беше тескобно у тој идолопоклоничкој средини. Гледајући кроз прозор дању у сунце и све красоте света а ноћу у чудесно јато сјајних звезда, она по своме природном разуму дође до чврсте вере у једнога живога Бога. Милостиви Бог, видећи њену чежњу за истином, посла јој ангела свога који је прекрсти крсним знамењем, назва је невестом Христовом и поучи је потпуно у богопознању. Тада Христина полупа све идоле у својим одајама, и тиме изазва дивљу јарост код свога оца. Отац је изведе на суд и предаде је мукама а по том баци у тамницу намеравајући, да је сутрадан посече мачем. Но те ноћи здрав читав Урбан изврже душу своју и оде у гроб пре кћери своје. За тим два намесника, Дион и Јулијан, продужише истјазавање ове свете девице. Христинина храброст у трпљењу и чудеса, која почини силом Божјом, обратише многе незнабошце тирске у Хришћанство. За време мучења Христине Дион наједанпут паде мртав усред народа. Његов наследник Јулијан одсече Христини груди и језик. Мученица узе свој језик руком и баци га у очи Јулијану. И овај на једном поста слеп. Најзад, муке њене за Христа свршише се смрћу под оштрим мачем, а њен живот продужи се у бесмртном царству ангелском. Чесно пострада света Христина у III столећу.

Тропар (глас 4):

Овчица Твоја Исусе, Христина, зове силним гласом: "Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе." Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше.

Преподобни Поликарп Печерски

Преподобни Поликарп игуман Печерски. Имађаше „љубав према Богу и ближњима, радост због савести непорочне, мир због победе свих страсти, стрпљење при напастима и бедама, благост у покорности свима, милосрђе према сиротим, веру несумњиву у извршењу заповести, истину у испуњењу обета, кротост у непознавању гнева, уздржљивост итд." Тако добро управљаше лавром Кијево-Печерском, да му се по смрти не може наћи достојан наследник међу монасима (јер и који беху достојни из смерности не хтеше се примити игуманства), да братија бише принуђена узети за игумана мирског јереја Василија. Упокоји се св. Поликарп у Господу 1182. год.

5. август (23.јул)

Свети мученици Трофим, Теофил и други

Свети мученици Трофим и Теофил, и још тринаест с њима. Пострадаше у Ликији у време цара Диоклецијана. Пошто се никако не хтеше Христа одрећи, нити жртве идолима принети, то бише стављени на разне муке: тукоше их камењем, стругаше оштрим гвожђем, пребише им колена, и најзад тако измучене и више мртве него живе бацише их у огањ. Сила Божја сачува их неповређене у огњу. Тада их изведоше и мачем посекоше. Но Господ их прослави и на земљи и у царству Свом небеском. Чесно пострадаше у Ликији 308. год.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Свештеномученик Аполинарије

Ученик апостола Петра, родом од града Антиохије. Св. Петар га узе собом из Антиохије у Рим, и у Риму га рукоположи за епископа града Равене. Дошавши у Равену Аполинарије уђе у дом некога војника Иринеја, коме исцели сина од слепила, и кроз то обрати цео дом вери Христовој. Исто тако исцели од неког тешког недуга и жену војеначалника Равенског, те и његов сав дом крсти. По жељи војеначалника Аполинарије оста у његовом дому на становању. Ту направи и једну домаћу цркву. И пребиваше у том дому 12 година, проповедајући Јеванђеље и крштавајући неверне. Од незнабожачких старешина би љуто мучен у више махова, но свесилна десница Божја подржа га и спасе га. Најзад би осуђен на прогонство у Илирик (на Балкан). Но лађа, на којој путоваху, разби се од буре и потону, и одсвих путника спасе се само св. Аполинарије са два војника и три клирика своја. Чудесно тако спасени војници повероваше у силу Бога Аполинаријевог и крстише се. Тада Аполинарије пође проповедати Јеванђеље по целом Балкану, спуштајући се до Дунава. По том се упути у Тракију, где такође подпритиском великим шираше Јеванђеље Господње. После 3 године рада на Балкану би протеран натраг у Италију. Он дође у Равену, где му се сви верни необично обрадоваше. Чувши за ово старешине незнабожачке писаху цару Веспазијану о Аполинарију као мађионичару, и питаху га да ли да га предаду смрти као непријатеља њихових богова. На то цар одговори, да га не треба убијати него само тражити да принесе жртву боговима, или да се из града изагна, јер вели: „не приличи се да се светимо некоме за богове, јер они сами могу се осветити непријатељима својим, ако се прогњеве." Но и мимо ове царске наредбе незнабошци ударише на Аполинарија и ножевима га избодоше. Од тешких рана овај слуга Божји издахну и пресели се у царство Божје. Мошти св. Аполинарија почивају у Равени, у цркви његовог имена.

3. август (21.јул)

Свети пророк Језекиљ

Син свештенички, из града Сарира. Одведен у ропство у Вавилон са царем Јехонијем и многим другим Израиљцима, Језекиљ је живећи у ропству пророковао 27 година. Био је савременик пророка Јеремије. И док је Јеремија учио и пророковао у Јерусалиму, дотле је Језекиљ учио и пророковао у Вавилону. Пророчанства Јеремијина беху дознавана у Вавилону, а пророчанства Језекиљева беху дознавана у Јерусалиму. И оба ова света мужа саглашаваху се с пророчанствима један другога. И оба беху озлобљавани и мучени од неверног рода јеврејскога. Страшна и неслихана виђења имаше св. Језекиљ. При реци Ховару виде небеса отворена, облак, и огањ и блистање, и четири животиње као растопљен бакар. Једна животиња имаше лице човечје, друга лавовско, трећа телеће, а четврта орловско. Лице човечје означава Господа ваплоћеног као човека, лице лавовско Његово Божанство, лице телеће Његову жртву, лице орловско Његово васкрсење и вазнесење. Другом приликом показа му се слика васкрсења мртвих. На име виде пророк долину пуну мртвачких костију сухих, и кад дух Божји на њих сиђе сви мртваци оживеше и усташе на ноге своје. Још виде најстрашнију пропаст Јерусалима, када гнев Божји све покоси осим оних који раније беху обележени грчким знаком званим Тав, а тај знак је као наше слово Т, што је опет знак крста. Злоба јеврејска не поштеди ни овога светога мужа. Огорчени на њ што их изобличаваше, Јевреји га везаше коњима за репове и растргоше. Сахрањен у исту гробницу где и Сим, син Нојев.

Тропар (глас 2):

Пророка Твога, Језекиља, успомену Господе славимо, зато Те молимо, спаси душе наше.

Преподобни Симеон и Јован

Два млада човека оставивши дом и родбину своју, и то Симеон стару мајку а Јован младу супругу, примише монаштво у обитељи св. Герасима од игумана Никона, и удаљише се у пустињу, где у најтежим подвизима проживеше многе године. И подвизима многим умртвише тела своја тако да беху као два суха дрвета. Једнога дана Симеон рече Јовану, да по наређењу Божјем он мора да иде из пустиње у народ и тамо послужи Богу. Јован му даде овакве савете: „Чувај срце своје од свега што будеш видео у свету. До чега се дохвати рука твоја, нека се не дохвати срце твоје. Када ти уста буду јела, срце твоје нека се не наслађава. Када ти ноге буду ходале, нека је мир унутра у теби. И ма шта споља творио, ум твој нека пребива неузнемирен. Моли се Богу за мене, да нас Бог не разлучи једног од другог у будућем животу". Симеон свети прими савет друга свога, целова га, а по том напусти пустињу и оде у народ да јуродствујући научи људе и обрати их вери Христовој. Прављаше се луд пред људима, но срце му беше храм Духа Светога, и у томе храму непрекидна молитва. Имађаше обилну благодат Божју, те прозираше у све тајне људске на близу и на далеко, исцељиваше људе од злих духова и других недуга. Играјући по улицама као лудак он прилажаше људима и шапташе им на уво грехе њихове позивајући их на покајање. Чак се и на сну јављао грешницима, корео их за грехе и позивао на покајање. Тако неком незнабожачком глумцу Балију, који јавно исмеваше светиње хришћанске, јави се у сну св. Симеон укори га и запрети му, те се овај покаја и поста добар хришћанин. Неки блудни младић с ума сиђе од блуда. Видевши га св. Симеон како лудује, удари га руком по образу и рече: не чини прељубе! У том часу нечисти демон изађе из младића, и младић поста здрав.

1. август (19.јул)

Свети Стефан, Деспот српски

Стефан Лазаревић познат и као Стеван Високи (рођен у Крушевцу 1377, умро у Главици код Крагујевца 19.07.1427) је био син кнеза Лазара (1371—1389) из породице Хребељановића. Владао је са титулама кнеза (1389—1402) и деспота (1402—1427). Животописац Светог Стефана Високог, сина Светог кнеза Лазара српског и кнегиње Милице, Константин Философ, пише да је Свети Боговидац Мојсије био узор и образац Светом Богољупцу, праведном Стефану деспоту, јер је и животни пут њих двојице од самог почетка скоро једнак. И Мојсије и Стефан су око 40 година спасоносно водили свој богоизабрани народ кроз земљу ропства египатског и турског. Још га је упоредио са Исусом Навином, јер му је био сличан у вери и храбрости, те са пророком Данилом и Света Три Младића из пећи вавилонске, јер је и он као и они био у чељустима лавовским и пролазио гроз огањ. Подигао је дивне задужбине, манастире Мансију и Каленић и био заштитник хришћанства на Балкану у најтежим данима. Сматра се једним од највећих српских владара и војсковођа, у своје време је важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку. Приликом обнављања витешког реда Змаја, у децембру 1408. године, Стефан се нашао на другом месту међу витезовима, одмах иза самог мађарског краља Жигмунда. Упокојио се у Господу 19 јула 1427. године. Српска православна црква га је канонизовала 500 година након његове смрти 19.07.1927. године и слави га 01.08. (19.07. по јулијанском календару).

Тропар (глас 8):

Као снажни бедем показао си се страдалном роду своме, Стефане премудри, и следио си у делима царске родитеље твоје, украсивши отаџбину многим црквама. Остао си у вери наших Светих Отаца, у њој не престај ни нас да укрепљујеш, молитвама твојим, пред престолом Вишњег Бога.

Преподобна Евгенија (Лазаревић)

Кнегиња Милица рођена око 1335, била је жена српског кнеза Лазара и православна светитељка. Пореклом је из владарске породице Немањића. Њен отац био је кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан. Милица се удала за Лазара Хребељановића око 1353. После смрти цара Уроша, Лазар постаје кнез Рашке са престоницом у Крушевцу. Кнегиња Милица се бавила и дипломатском делатношћу, заједно је са Јефимијом 1398. ишла код сулатана Бајазита да заступа интересе свога сина Стефана. Том приликом је издејствовала пренос моштију свете Петке из Видина у Београд. Мошти су биле смештене у капелу свете Петке на Калемегдану, данас су оне у румунском граду Јаши. Бавила се и књижевношћу, позната су њена дела „Молитва матере“ и „Удовству мојему женик“. Сматра се да су књижевни дар од ње наследили ћерка Јелена Балшић и син деспот Стефан. Упокојила се 11. новембра 1405. године. Српска православна црква је прославља као светитељку 19. јула по црквеном календару или 1. августа по новом календару.

Тропар (глас 4):

Скинувши царску одећу, обукла си монашку ризу, Евгенијо славна: Мач славног кнеза Лазара сину своме Стефану Високом си дала, а ти си Крст Христов као мач духовне победе узела, на спасење душе своје и рода српског богоносног од зла турског: Зато се и сада моли за нас и за све Православне Хришћане који те са љубављу прослављају, мати мироточива.

Преподобна Макрина

Најстарија сестра св. Василија Великог и св. Григорија Ниског. Као девица рано би обручена некоме младићу благородном. Но када њен обручник умре, Макрина се заветова никада не ступати у брак говорећи:„није право да девојка, обручена једном веренику, иде за другога; по закону природном треба да буде једно супруженство као што је једно рођење и једна смрт". Још правдаше она то вером у васкрсење сматрајући обрученика свога не мртвим но живим у Бога. „Грех је и срамота, вели, да супруга не сачува верности, када јој супруг оде у неку далеку страну." По том заједно са својом мајком Емилијом прими монаштво у неком девичком манастиру, где се подвизаваху са другим инокињама. Живљаху од труда руку својих посвећујућивећи део времена богомислију, молитви и непрестаном уздизању ума свога к Богу. Временом сконча јој мајка, а за тим и брат Василије. Деветог месеца по смрти Василијевој дође Григорије да обиђе своју сестру, но нађе је на самртној постељи. Пред саму смрт св. Макрина уздиже молитву ка Господу: „Ти Господе упокојаваш телеса наша сном смрти на неко време, па ћеш их опет пробудити последњом трубом.Прости мене и дај ми да кад се душа свуче од телесне одеће, предстане Теби непорочна и без греха и да буде као тамјан пред Тобом". По том направи руком крсни знак на челу, наочима, на лицу, на срцу и - издахну. Упокоји се у Господу 379 год.

Преподобни Дије

Родом из Антиохије Сиријске, од хришћанских родитеља. У младости би настављен од богодухновених мужева монашком животу и подвигу. Пошто издржа дуготрајну и трудну борбу са ђаволом и похоти телесном, даде му се од Бога велики дар чудотворства. У молитвама својим најчешће се обраћаше св. Тројици. Твораше чудеса велика и страшна силом молитве своје: тако учини те сух штап озелени, сух бунар напуни се водом, неверна човека умртви и опет васкрсе. После неког двократног виђења небесног напусти Антиохију и пресели се у Цариград, где у близини града настави свој подвиг. Слава о њему убрзо се распростре, тако да га и сам цар Теодосије Млађи посети, да прими савет од њега, а патријарх Атик приволига те га рукоположи за презвитера. Поживевши многе године, он се приправи за смрт, причести се, поучи братију, леже у постељу и на очи свију беше мртав. Вест о његовој смрти привуче многи народ; дође и патријарх Атик, заједно с патријархом Антиохијским Александром. Но када хтедоше да га погребу, он се наједанпут диже као разбудивши се од сна и рече: „даровао ми Бог још 15 година живота овога". И поживе св. Дије тачно још 15 година, и настави многе на пут спасења, многе исцели, многима поможе у разним бедама и невољама, па најзад предаде душу своју Господу, коме целога живота верно послужи. Упокоји се 430 год. у дубокој старости.

РАСУЂИВАЊЕ

Најлепши украс једне жене јесте стидљивост, као што је бестидство жене најнеприроднији и најодвратнији призор у свету. Диван пример женске стидљивости показала је у свом животу св. Макрина. У младости отвори јој се нека љута рана на грудима. Иако је мајка саветоваше, да покаже рану лекару и потражи лека, Макрина никако на то не пристајаше. Она себе беше потпуно посветила Богу, и не могаше допустити ни помисао, да тело своје обнажава пред људима, па чак не ни пред мајком својом. Једне ноћи Макрина се умилно Богу мољаше. Из њених очију лијаху се сузе у прашину пред њом. С непоколебљивим поуздањем у Господа свога она замеси прстима прашину са сузама и тиме намаза рану своју. Сутрадан освану здрава. А када мајка с великом тугом уђе да види своју кћер, ова јој не хте рећи, да ју је Господ исцелио (из смерности скривајући чудо које она сама учини кроз молитву) него замоли мајку говорећи: „бићу исцељена, мајко моја, ако ти завучеш десницу твоју у недра моја, и крсно знамење направиш на болном месту". Завуче мајка руку своју и прекрсти оно место, али не напипа више рану него само ожиљак од зарасле ране. Тако св. Макрина скриваше тело своје из стидљивости, и чудотворство своје из смерности.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно прорицање Валамово (IV Мојсије 23-24), и то:

1. како Валам дође на позив кнезу Валаку да прокуне народ Израиљски;

2. како место проклињања Валам благосиљаше, упућен на то Духом Божјим.

3. како Валам прорече Христа говорећи: изаћиће звијезда из Јакова и устаће палица из Израиља.

А трудићу се свакојако да се и по растанку

мојему можете опомињати овога (II Пет. 1, 15).

Нека се отворе срца ваша браћо, да примите и разумете тајну ову велику. Најпре апостол говори, да се не ће олењити опомињати верне на спасоносне истине вере, на божанствене силе, које се кроз Христа Господа дадоше људима и на приготовљење људи да приме те божанствене силе бегајући од телесних жеља овога свијета. А сад иде још даље и обећава, да ће он то опомињање наставити и по растанку, т.ј. поисходу (ова је реч употребљена у грчком тексту) из овога живота, када буде тијело своје одбацио. О веро божанска, о утехо, о сладости! Апостол обећава и из оног света продужити бринути о цркви Божјој на земљи, продужити започети посао опомињања верних, продужити љубав своју према верујућим, у Христа на земљи. О љубави апостолска, тако блиска љубави Христовој! О видовитости апостолска, коју Дух Божји не ускраћује љубави ни док је човек још замотан у мрачну завесу тела!

Ово обећање вернима апостол Петар дао је пре близу 2000 година. Па да ли га је испунио? Испунио га је дословце, и то не само, како би неки хтели протумачити, опомињањем верних кроз своје написане посланице и кроз своје прејемнике, епископе, него првенствено непрестаним дејством на цркву из онога света. Много пута јавио се апостол Петар-као и остали апостоли - кад год је по Промислу Божјем била потреба да се јави, и опомињао пастире цркве и верне, како треба да држе истину и како пут живота свога да исправе.Но и кад се није јављао да се види у сну или на јави, он је тајанственим начинима, небу познатим, дејствовао, и дејствује увек још, на спасење наше.

Живот после смрти апостолима светим тако је био јаван, као што је јавно сунце онима који имају очи. Кроз молитве њихове нека би Господ и нама отворио очи духовне, да знамо куда ходимо и шта нас по смрти чека.

О Господе Исусе, многомилостиви, изведи нас из таме на светлост, по милости Твојој и по молитвама светихТвојих апостола. Теби слава и хвала вавек. Амин.

31. јул (18.јул)

Свети мученик Емилијан

У време Јулијана Одступника а у Тракијском граду Доростолу беше Емилијан младић, слуга у градоначалника. Када цар Одступник поче огњем и мачем да сатире хришћанство широм царства римског, дође царски изасланик и у Доростол, да убије хришћане. Но не нађе ни једног јединог. Обрадован тиме он даваше гозбу велику грађанима доростолским, и нареди жртвоприношење велико идолима и весеље по свему граду, дан и ноћ. Те ноћи зађе Емилијан свети по идолским храмовима, тржиштима и улицама градским, и маљем полупа све идоле. Сутрадан беше ужас у граду. Сви тражаху сокрушитеља богова својих. Ухваћен би један сељак, тога јутра видевши да пролази поред храма, Емилијан видевши да ће невин човек да страда рече у себи: „Ако ја скријем своје дело, онда каква ми је корист од тога што учиних? Нећу ли се наћи пред Богом као убица невина човека?" Пријави се дакле, царском изасланику и признаде све. Овај разјарен упита Емилијана, ко га наговори да то учини? Одговори мученик Христов: „Бог и душа моја заповеди ми, да сокрушим оне мртве стубове, које ви називате боговима." Тада судија нареди да га шибају, ипосле шибања и других мука да га у огњу сагоре. Тако сконча свој земни живот св. Емилијан и пресели се у небесни 18. јула 362. год.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Емилијан, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

Преподобни Памво

Мисирац и подвижник на гори Нитријској. Савременик св. Антонија Великог, и сам велики у подвизима монашким. Познат је био нарочито због две особине: што дугим вежбањем закључа свој језик, да ниједну излишну реч не искаже, и што никад не једе други хлеб осим онога што је он својим рукама, плетући рогозине, заслужио. Беше сличан ангелу Божјем, и лице му под старост светло као некад у Мојсеја, тако да монаси не могаху гледати га у лице. Ни на најпростије питање не даваше брз одговор, без претходне молитве у срцу и размишљања. Једном патријарх Александријски Теофил посети монахе у Нитрији. Тада монаси молише Памва говорећи: „реци папи назидателну реч, која би му била од користи." Ћутљиви Памво одговори: „ако му моје ћутање не користи, то му ни моја реч неће користити." Путовао једном св. Памво са монасима по Мисиру. Када наиђоше поред неке групе људи, који сеђаху када монаси пролажаху поред њих, ослови их св. Памво и рече: „устаните и поздравите монахе, да благослов од њих примите, јер они непрестано беседе с Богом, и уста су њихова света". Овај дивни светитељ прозираше јасно у судбе људи живих и умрлих. Упокојио се у Господу 386. год.

Преподобни Пајсије и Исаија

Браћа рођена, од богата рода. Обојица монаси. Један се посвети због подвига у пустињи, а други због дела милосрђа према људима. Обојицу виде св. Памво у Рају. Тиме се реши спор међу монасим аоко тога: шта је боље, подвиг или дела милосрђа. И једно и друго кад се врши у име Христово води у Рај.

Преподобни Јован многострадални

Затворник у пештери св. Антонија Кијевског. Кроз 30 година мучен блудном страшћу, против које се неодступно борио, док је није победио помоћу Божјом и додиром моштију св. Мојсеја Угрина (в. 26 јули). Победивши скверну страст св. Јован би обасјан светлошћу небеском изнутра, при којој је ноћу могао видети као и дању.

Свети мученик Јакинт

Овај свети мученик роди се од побожних родитеља, Теоклита и Теониле, у време када црквом у граду Амастриди, управљаше епископ Ираклије. Овај светитељ доби име Јакинт од анђела Божјег који се јавио. Када му би три године он васкрсе умрлог малишана призивањем имена Христова. Уколико свети Јакинт растијаше телом, утолико растијаше духовним растом врлине. И чињаше блажени многа чудеса. Тако достиже старост. Гледајући идолопоклонике где се као божанству клањају једном шупљем бресту, он, подстакнут божанском ревношћу, оде и одсече то дрво. Због тога би ухваћен и одведен у град Амастриду к управитељу области Кастринсију и осталим старешинама града. Ту га најпре жестоко бише; затим му избише зубе, па га онда везаше конопцима и извукоше изван града, и ту оштрим моткама тукоше. После тога бацише га у тамницу, где он свету душу своју предаде у руке Божје.

Прича се да се на његовом гробу дешавало следеће чудо: сваке године о празнику светог мученика Јакинта, када су се хришћани скупљали на његовом гробу и вршило се богослужење, из његовог гроба се дизао прах који је епископ сабирао у један свештени сасуд, па га раздавао хришћанима, који су тим прахом лечили недуге душевне и телесне.

Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што света Марина одговори: „Нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају, нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему”. Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти, змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља”. И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт - јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука свете Марине налази се у ман. Ватопеду у Светој Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир свете Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу, нити у имовину овог манастира. Једно време Турчин је био тутор овог манастира.

Тропар (глас 4):

Агница твоја, Исусе, Марина зовет велијим гласом: тебе, женише мој, љубљу, и тебе ишчушчи страдалчествују, и сраспинајусја и спогребајусја крешченију твојему, и стражду тебе ради јако да царствују в тебје, и умирају за тја да и живу с тобоју: но јако жертву непорочнују прими мја с љубовију пожершујусја тебје: тоја молитвами, јако милостив спаси души нашја.

Преподобни Леонид Устнедумски

Овај руски светитељ подвизавао се од младости у неколиким манастирима, у Соловецком, Мирожском и другим. Најзад основао свој манастир на реци Лузи у Вологдској губернији. Подвизавао се тврдо док му се душа није испунила благодатном светлошћу и силом Духа Светога. Као светилник велики привукао многе подвижничком животу. Назват је Устнедумским зато што кад га је једном ујела отровна змија, он о томе није хтео ни мислити ни зборити, и остао је жив. Угодивши Богу представио се мирно 17. јула 1653. године. Мошти његове покоје се у његовом манастиру.

28. јул (15.јул)

Свети мученици Кирик и Јулита

Ова светитељка беше од рода племићког. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком. Живљаше у Иконији граду ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити. Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гнева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију. Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „Ја сам хришћанин, пусти ме матери!” и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу. Видећи како Кирик пострада пре ње, света Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена 304. године. Мошти светих Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне. Један део моштију ових светитеља налази се у Охриду у цркви Свете Богородице Болничке.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Свети Владимир, велики кнез руски

Свети Владимир велики кнез руски. На крштењу назват Василије. Син кнеза Свјатослава, а унук Игора и Олге, Владимир најпре беше сав незнабожац, и по веровању и по животу. Сазнавши да постоје друге вере он поче брижљиво испитивати, која је од њих најбоља. Зато посла и једно изасланство у Цариград. Када се изасланици вратише, саопштише кнезу, да су били на служби у православној цркви, Светој Софији, и да су били „ван себе не знајући да ли су на земљи или на небу." То побуди Владимира, да се крсти и да крсти народ свој. Главни идол Перун би свучен са брда Кијевскоги бачен у реку Дњепар. Примивши веру хришћанску Владимир савршено измени свој живот, и улагаше сав труд, да тачно испуњава све прописе ове вере. Нареди да се свуда по држави његовој зидају цркве на место порушених идола, а сам сазида красну цркву Пресветој Богородици у Кијеву. Ова црква беше подигнута на оном истом месту, где раније мученички пострадаше за Христа св. Теодор и син му Јован (в. 12 јули). С оним истим неодољивим напором, с којимраније Владимир штићаше идолопоклонство, распростираше он сада хришћанство. Упокоји се у Господу 1015 год.

Тропар (глас 4):

Уподобио си се купцу који је тражио сјајни бисер, знаменити Владимире. Седео си на престолу матере градова, богоспасавајућег Кијева, и испитујући која је вера најбоља послао си у Цариград људе, да виде каква је Православна Вера. И пронашао си бесцени бисер, Христа Господа, који те је изабрао као другога Павла, и ослободио омрачености душевне и телесне у бањи крштења. Зато празнујемо твоје истинито успење, ми људи твоји. Моли да се спасе владар Руске државе и његови поданици.

27. јул (14.јул)

Свети апостол Акила

Један од седамдесет апостола. Као Јеврејин живео најпре у Италији са својом женом Прискилом. Када цар Клаудије нареди да се сви Јевреји протерају из Рима и Италије, тада се Акила пресели у Коринт, где га апостол Павле први пут упозна, и оста у дому његову годину и по, крсти њега и жену његову. Горећи ревношћу према вери Христовој Акила и Прискила отпратише Павла до Ефеса, и помагаху му у делу његовом апостолском. Из Ефеса написа Павле прву своју посланицу Коринћанима, у којој при крају каже: поздрављају вас много Акила и Прискила с домашњом црквом својом (16, 9). По смрти цара Клаудија би дозвољено Јеврејима да се врате у Италију, и Акила с Прискилом се врати у Рим. Пишући по том посланицу Римљанима из Коринта апостол поздрави старе пријатеље и сатруднике своје: поздравите Прискилу и Акилу, помоћнике моје у Христу Исусу који за душу моју своје вратове положише, којима не ја један захваљујем него и све цркве незнабожачке, и домашњу цркву њихову (16, 3-4). Доцније опет видимо Акилу у Ефесу, где делује заједно са св. Тимотејем. Окован у Риму пише Павле Тимотеју у Ефес: поздрави Прискилу и Акилу (II Тим. 4, 19). Као епископ Акила многе крсти и вером просвети, идоле скруши, храмове сазида, свештенике постави и пронесе међу људима славу Сина Божјег ваплоћеног. Најзад би убијен од озлобљених незнабожаца, и пресели се у царство Христово.

Тропар (глас 3):

Апостоле Свети, Акило, моли Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим.

Преподобни Елије

Монах Мисирски из IV столећа. Изране младости посветио се монашким подвизима у пустињи тако да је животом својим и моћним чудесима изазивао дивљење и монаха и световњака, и ако је бегао од славе људске, није се могао сакрити. Имао велике борбе са прелестима ђаволским, нарочито за време дуготрајног поста. Ђаво му је представљао час мед час красне јабуке, али се он није дао обманути. Прозирао је у срца људска и погађао свачију страст и свачију помисао не због тога да би показао својетајанствено знање него да би људе исправио.

Преподобни Никодим

Преподобни Никодим Светогорац родио се 1749. године на кикладском острву Наксос. Његови родитељи Антонија и Анастасије Каливурси били су побожни људи. При крштењу надјенули су му име Никола. Више образовање добио је у малоазијском граду Смирни, гдје је свршио богословске науке и учио стране језике. Учестала угњетавања хришћана у Измиру, приморавају га да се врати на родни Наксос. Тамошњи митрополит Антим узима га за секретара. Привучен описима неколико монаха, Никола 1775. године одлази на Свету гору. У манастиру Дионисијат прима монашки постриг с именом Никодим. Живио је уобичајеним монашким животом, а истицао се кротошћу и смиреношћу. Преминуо је 1808. године и покопан је у келији Скуртеон у Кареји. Глава преподобног Никодима чува се у Кареји, а остатак моштију у Манастиру светог Никодима Светогорца у грчкој области Гуменица. Преподобни Никодим прибројен је светитељима указом цариградског патријарха Атинагоре 31. маја 1955.

Икона Пресвете Богородице Тројеручица (грч: Παναγία Τριχερούσα) беше породична драгоценост Светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком VIII века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине.

Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком Светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања Светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно Светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах.

Када се онај дан приклањао вечери, Свети Јован је замолио да му дају одсечену руку, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише у знак сећања на чудо које се догодило.

После дуже молитве, уморан од бола и муке, заспа на кратко. У сну угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу како му говори да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој. Икона је од тада добила име Тројеручица. До данас се истог обичаја држе побожни и чудесно исцељени хришћани који на Свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела.

После овог чудесног исцелења, Свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од Светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света.

Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов дâ игумански штап заједно са иконом Пресвете Богородице која је чувана у Лаври и која се звала Млекопитатељница. Знајући за наведена пророштва Светог Саве, Свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу Тројеручицу.

После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, монах Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу Светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, Светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана монах Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах монаху Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу.

Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава се из Палестине враћа на Свету Гору.

Богородичину икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219.) и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, дакле 100 и више година после престављања Светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону Тројеручице. На тај начин Богородица Тројеручица долази у Србију.

До краја XIV века Икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XV века постају мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Икону Пресвете Богородице Тројеручицу су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара!? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом Тројеручице од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе.

Тако је Тројеручица торжествено, са псалмопјенијем и кâдом, свечано дошла други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару Саборне цркве Манастира Хиландара. То се догодило почетком XV века.

Много касније – не знамо тачно када – вероватно крајем XV века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једне вечерње службе јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су чули глас, али му нису придали посебан значај.

Када су другог дана дошли у цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту! Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће.

Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење.

Тако је Пресвета Богородица Тројеручица прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова Икона Заштитница. Сви монаси који се налазе под њеним игуманством прихватају је као своју мајку, заштитницу и утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот.

Икона Тројеручице је врло добро очувана стара икона Богородице и има изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених драгих каменова, као и друге вредне предмете које прилажу побожни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 111цм висина и 91цм ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона Светог Николаја.

Сваке године 12/25. јула свечано се врши њен празник. Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице Тројеручице.

• Повест о чудотворној икони Пресвете Богородице Тројеручице и акатист
  

Извор: СПЦ

24. јул (11.јул)

Света великомученица Ефимија

Ова светитељка празнује се 16 септембра, када је и пострадала. На овоме месту пак спомиње се чудотворство њених чесних моштију, пројављено за време IV Васељенског Сабора у Халкидону. Тај Сабор би сазван у време цара Маркијана и Пулхерије 451 год. после смрти цара Теодосија Млађег. Повод за сазив овога Сабора дала је јерес Диоскора патријарха Александријског и Евтихија архимандрита Цариградског, који су распростирали лажно учење као да у Христу Господу нису биле две природе, божанска и човечанска, но само једна, божанска. На овоме Сабору највиднију су улогу играли Анатолије патријарх Цариградски и Јувеналије патријарх Јерусалимски. Пошто се препиркама и доказивањима с обе стране не може доћи ни до каквог опредељеног решења, то патријарх Анатолије предложи, да и православни и јеретици напишу своје вероисповедање, па да их положе у ковчег, у коме стајаху мошти св. Ефимије. На то се сви сагласише. Два вероисповедања буду, дакле, написана и постављена на прси великомученице, ковчег затворен и царским печатом запечаћен, још и стража војничка постављена. Тада сви проведоше три дана у посту и молитви. Четвртога дана, када гроб отворише, видеше православно вероисповедање у десној руци светитељке, а јеретичко под њеним ногама. Тако се спор Божјом силом реши у корист Православља. У време цара Ираклија мошти св. Ефимије буду пренете из Халкидона у Цариград, у цркву њенога имена, близу хиподрома. Иконоборни цар Лав Исаврјанин нареди те се те мошти баце у море; но чудесним начином ковчег би пренесен на острво Лимнос и положен у цркву св. муч. Гликерије. Тек у време царице Ирине ковчег с моштима поново буде враћен у Цариград на своје старо место.Из ових моштију с времена на време текла је крв, која је помагала болним и невољним.

Тропар (глас 4):

Зато што си заволела Женика твога Христа, и свећу твоју светлу припремила, засијавши врлинама, свехвална Јефимијо, постала си Његова невеста и венац страдања од Њега примила: Избави од беда све нас који поштујемо свету успомену твоју.

Света Јелена, велика кнегиња руска, пре крштења звана Олга. Жена кнеза Игора. Крштена у Цариграду од патријарха Полиевкта. Велика ревнитељка вере православне у Русији. Упокојила се 969 год.

Тропар (глас 1):

Уперивши твој ум крилима богоразума, узлетела си изнад видљивих твари, желећи Бога и Творца свега. Њега си пронашла и ново рођење крштењем си примила, наслађујући се са Дрвета Живота, заувек пребивајући нетрулежна, Олго свеславна.

Преподобни мученик Никодим

Родом из Елбасана. Био жењен и имао деце. Заваран од Турака он прими Ислам и насилно преведе и децу своју у Ислам, осим једног сина,који одбеже у Св. Гору и замонаши се. Никодим оде у Св. Гору, да доведе сина натраг, но Св. Гора на њега учини такав утисак, да се он покаја, врати у веру Христову и замонаши. Три године је оплакивао своје одступништво, па се најзад реши да се врати у Албанију, да окаје свој грех тамо где га је и учинио. Врати се, дакле, изјави пред Турцима, да је он хришћанин и би посечен 11. јула 1722 год. Његове чудотворне мошти и данас леже целе и целебне.

Преподобни мученик Нектарије

Родом из Вриула у Малој Азији. У 17 година насилно потурчен. Имао сличну судбу као и св. Никодим. Када се као Турчин јавио својој мајци, ова му викне: „одлази од мене, не познајем те. Ја сам те родила као хришћанина а не као Турчина." Он се горко покаја, оде у Св. Гору и тамо у скиту св. Ане замонаши се. Решен да погине за Христа и тиме опере свој грех он оде опет у Вриул, где пострада. Посечен за Христа од Турака у свом месту рођења 11. јула 1820. год. у 21. год. својој.

У трећи час ноћи би јак земљотрес и у том јави му се Господ и чу се глас: „Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?" у великом страху упита Неаније: „Ко си ти, Господе? Не могу да тепознам." У том се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: „Ја сам Исус распети Син Божји". И још му Господ рече: „овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом". Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим. Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије. Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове." Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их св. Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички. Зато се у чину венчања брачних помиње св. Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође поверова у Христа, те свих 13 буду погубљене. Када св. Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву свету, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена. И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада св. Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303 год.

Тропар (глас 1):

Мученик твој Господи Прокопије во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја.

Свети Прокопије Јуродиви, Преподобни Теофил мироточиви