Свети Мелетије, архиепископ антиохијски

Овај велики и свети муж беше изванредан тумач и заштитник Православља. Сав његов живот посвећен беше борби против Аријеве јереси, која не признаваше Сина Божјега Богом и хуљаше на Свету Тројицу. Са свог архиепископског престола три пута беше од јеретика удаљаван и прогоњен у Јерменију. Борба међу православним и јеретицима вођаше се тако огорчено да једанпут, када свети Мелетије у цркви говораше народу о божанској Тројици у јединству, његов сопствени ђакон, јеретик, притрчи владици и затвори му уста шаком. Не могући беседити језиком Мелетије бесеђаше знацима. Наиме, он диже своју руку увис, отвори најпре три прста, и показа народу, по том склопи руку и уздиже један прст. Учествовао на II васељенском сабору где му је цар Теодосије нарочиту почаст указивао. На том сабору Бог је пројавио чудо преко овога светога архијереја. Наиме, када је Мелетије доказивао аријевцима догмат Свете Тројице, он најпре диже три прста, раздвојено, један по један, па их по том склопи уједно, и у том часу показа се пред свима присутним из његове руке светлост као муња. На том сабору свети Мелетије утврди Григорија Богослова на престолу цариградском. Раније пак он беше зађаконио Василија Великог и крстио Јована Златоуста. По свршетку сабора свети Мелетије сконча свој земаљски живот у Цариграду. Његове мошти су пренете у Антиохију.

Тропар (глас 4):

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Мелетије, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Свети Алексије, митрополит московски

Велики јерарх руске цркве у тешко време робовања руског народа под Татарима. Једном у детињству ловио птице, па заспи, и у сну чује глас: "Алексије, зашто се трудиш узалуд? Ја ћу тебе учинити ловцем људи". У својој двадесетој години замонаши се и временом постане митрополит московски. Два пута ходио у "златну хорду" татарску; први пут да ублажи гнев хана Вердевира против руског народа, а други пут по позиву хана Амурата, да му исцели жену од слепила. Три године била је та жена слепа, но оздрави и прогледа када јој Алексије очита молитву и помаза освештаном водицом. После трудног и многоплодног живота упокојио се 1378. године у осамдесетпетој години својој и преселио у дворе Господње.

Преподобна Марија

Девојка мушке одважности. По смрти њене мајке отац њен пожели да се замонаши. Но Марија се не хтеде раздвајати од свога оца, те договорно обоје се упуте у један мушки манастир, и то Марија са остриженом косом и у мушком оделу, као младић. Умре отац, а Марија се замонаши као мушко и добије име Марин. У близини манастира била гостионица, и кћи гостионичарева загледа се у тобожњег монаха Марина, и после неуспешног облетања оптужи Марина за незаконити однос с њоме, пошто она с неким другим зачне и роди сина. Марија се није бранила те буде изгнана с поругом из манастира. С туђим дететом у рукама она проживи у дубрави манастирској три године подносећи и глад и мраз и сваку муку и оскудицу. У том кћи крчмарева полуди, а ускоро за тим и Марија умре. Тек по смрти сазна се да је "монах Марин" био женско. Луда кћи крчмарева пак, чим се дотаче моштију свете Марије, оздрави, и по том призна свој страшни грех. Света Марија упокоји се и пресели у бесмртну радост 508. године.

Свети Антоније, патријарх цариградски

Најпре велики подвижник необичнога милосрђа и потом патријарх у време цара Лава Мудрог (889-912). Замонашио и свога оца. Устројио манастир над моштима свете Калије.

Света Калија

Издашне руке према бедним из чистог хришћанског милосрђа и као девојка и, доцније, као удата жена. Муж њен био је богат но тврд. Вративши се једном са свога пословног пута, он види да му је жена расточила његово богатство на сиромахе. И он је убије. Но Бог прослави ову милосрдну душу на тај начин што се од њених моштију исцелише многи болесници. Уверивши се у то свети патријарх Антоније подигне манастир над њеним моштима.

Родом из области кападокијске. Богобојажљив и кротак из раног детињства. Због својих великих врлина изабран за епископа града Севастије. Беше Власије велико духовно и морално светило у том незнабожачком граду. У време тешког гоњења хришћана свети Власије храбраше своју паству и посећиваше мученике Христове у тамницама, међу којима нарочито истакнут беше славни Јевстратије. Када град Севастија оста сасвим без хришћана - једни изгибоше, други избегоше - тада се старац Власије повуче у планину Аргеос, и тамо се настани у једној пештери. Дивљи зверови познавши светог човека, прибише се око њега, и он их нежно миловаше. Но гонитељи нађоше светитеља у том скривеном месту и поведоше га на суд. Уз пут Власије исцели једнога дечка, коме беше застала кост у грлу; и на жалбу неке бедне удовице, да јој вук уграбио беше прасе, учини силом своје молитве, те јој вук врати прасе. Мрачне судије га жестоко мучише, бише и стругаше. Својом непоколебљивошћу у вери Христовој Власије обрати многе незнабошце у веру. Седам жена и два детета тамноваху заједно с њим. Жене бише најпре посечене, потом и дивни Власије са она два детета. Пострада и прослави се 316. године. Народ се моли светом Власију за напредак домаће стоке и за заштиту од зверова. На Западу пак моле му се још и против гушобоље.

Тропар (глас 4):

Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Власије: Моли Христа Бога да спасе душе наше.

Свети мученик Ђорђе Кратовац

Пореклом Србин, из града Кратова. Млади Ђорђе беше по занату кујунџија, а по срцу и души уверени и богомољни хришћанин. Тек му беше осамнаест година када га Турци хтедоше потурчити. Но Ђорђе оста у вери тврд као дијамант. Тада га Турци мучише многим љутим мукама, и најзад га спалише жива на ломачи. Пострада за лепу веру Христову 11. фебруара 1515. године у Софији, за време цара Селима и прослави се славом неувелом на небесима.

Тропар (глас 4):

У трпљењу многих подвига твојих Георгије, поднео си смрт и огањ, и по свршетку своме, у збору мученика, примио си од Христа венац који не вене, и сада у земљи кротких боравиш, блажени. Моли за нас Христа Бога, да душама нашим дарује велику милост.

Света Теодора

Грчка царица, супруга злога цара Теофила иконоборца. По смрти Теофиловој Теодора се зацари са својим сином Михаилом III. Одмах успостави поштовање икона на сабору у Цариграду 842. године. Том приликом установљено је празновање победе Православља, које се до дана данашњега врши у прву недељу Часнога поста. Ова света, за Цркву заслужна жена, предаде душу своју Богу 11. фебруара 867. године. У то време потпуног торжества Православља над свима јересима буду, по Божјем дивном Промислу, послати свети Кирил и Методије међу Словене као мисионари хришћански.
Беше порек лом из Пафлогонијске области, ћерка знатног оца по имену Марина и благочестиве мајке Теоктисте, ревносне иконопоштоватељке. Блажена Теодора од детињства беше врло лепа, мудра и веома побожна, усрдна поштоватељка светих икона. Због њене лепоте цар Теофило је узе себи за жену. Поштовање пак светих Икона ова блажена није напустила ни као супруга злог иконоборца Теофила, него је, и поред цареве строге забране, држала скривене тајно на двору свете Иконе и, са својом мајком Теоктистом и својих пет кћери које доби са Теофилом, тајно им се клањала, и целивала их. Ноћу је устајала да се моли пред Часним Крстом и светим Иконама Христа Спаса и Богоматере, које је преко дана скривала у својим одајама по ћивотима, еда би тако умолила Бога да се смилује на православне. Због свога поштовања светих Икона блажена царица долажаше више пута у опасност пред царем, али је Бог увек избављаше. Тако једном, док се она молила тајно у својим одајама и целивала свете Иконе, упаде у њену собу неки човек кепец, дворска будала цара Теофила, и видећи је да се клања светим Иконама отиде и одбрбља цару шта је видео. Разбеснели цар упаде у њену собу, али га ова блажена прибрано срете и умири га тврдећи да је само стајала пред својим огледалом када је овај кепец ушао у њену собу. Другом једном приликом блажена царица отиде са својих 5 ћерки, које су се звале: Марија, Текла, Ана, Анастасија и Пулхерија, код своје мајке Теоктисте у посету. Благочестива баба одмах извади скривене мале иконице и стави их на главу и уста својих унука да им се поклоне и да их целивају. Она им говораше да су то лепе играчкице, а старијим девојчицама још запрети да о томе шта су виделе ништа не говоре своме оцу. Када се девојчице вратише натраг и цар отац их запита шта им је дала баба, старије ћутаху, док најмлађа Пулхерија, још муцајући јер беше мала, рече да им је баба показивала играчке. Цар отада забрани деци да више не иду код своје бабе. Иконоборни цар Теофило, као и његови претходници, цареви иконоборци, довео је био за патријарха човека јеретика, ватреног иконоборца Јована Граматика (837-842), који је заједно са царем почео прогоне православних иконопоштоватеља, особито монаха. Ускоро међутим овај цар јеретик умре, 28. фебруара 842 год., и царство пређе у руке његовог малолетног сина и наследника Михаила III и мајке му блажене царице Теодоре, која сина свог беше тајно научила Православљу. Мајка и син одмах пожуре да васпоставе благочестиво поштовање светих Икона. Видећи то јеретички патријарх Јован покуша да се представи као жртва неке завере, а уствари би оптужен за покушај самоубиства и одмах саборно би збачен и осуђен. На његово место Сабор, који блажена царица сазва од повраћених из тамнице и изгнанства православних исповедника, пастира и монаха, изабра једногласно за патријарха светог Методија, исповедника Православља (843-847). Ускоро затим овај свети Сабор под председништвом светог Методија и блажене царице Теодоре, састаде се 11. марта 843 године, у прву недељу Часног Поста, потврди свети Седми Васељенски Сабор Никејски, васпостави поштовање светих Икона и прогласи свечано празник Торжества Православља, који се од тада празнује сваке прве недеље Великог Поста, када се у Православним Црквама чита Синодик Православља, то јест саборно исповедаље Православне вере и анатемисање свих јереси и јеретика. Овај дакле празник установи блажена царица Теодора, и са целим Сабором епископа, монаха, дворјана и народа свечано у литији поврати свете Иконе у цркву Свете Софије и у остале храмове. Тако би повраћен Цркви Православној њен божански украс - свете Иконе, а такође и сви свети исповедници и страдалници за чесне Иконе бише повраћени из тамница и прогонстава. Последње своје дане ова блажена царица проведе у невољама. Јер њен брат, кесар Варда, наговори сина јој Михаила те оба заједно прогнаше блажену царицу и њене кћери и затворише их у један манастир (856 г.), где она остаде затворена до своје блажене кончине 11. фебруара 867 године. Казна Божја међутим снађе убрзо ову двојицу: кесара Варду убише слуге цара Михаила, а сам Михаил погибе од руке Василија Македонца, који му и преоте царску власт (867 г.). Свете мошти блажене царице прослави Бог после њене смрти. Када паде Цариград у руке турске, 1453. г., хришћани узеше њене свете мошти и заједно са моштима светог Спиридона Чудотворца пренеше их на острво Крф, у саборни храм Пресвете Богородице Спилеотисе, где и данас почивају. У време свете царице Теодоре, када би потпуно торжество Православља над свима јеретицима, бише, по Божјем дивном Промислу, послати св. Кирило и Методије међу Словене као мисионари хришћански.

Овај велики светитељ беше епископ у Магнезији и пострада за Христа у својој стотринаестој години. Када наста страшно гоњење хришћана у време цара Септимија Севера, старац Харалампије не кријаше се од гонитеља, него слободно и јавно проповедаше веру Христову. Све муке претрпе као у туђем телу. А кад с њега жива кожу одраше, незлобиви светац рече царским војницима: "Хвала вам, браћо, за то што остругавши моје старо тело, ви обновисте дух мој за нови, вечни живот". Многобројна чудеса учини, и многе у веру обрати. Чак и царева кћи Галина напусти незнабоштво свога оца и поста хришћанка. Осуђен на смрт и изведен на губилиште свети Харалампије уздиже руке к небу и помоли се Богу за све људе, да им Бог даде телесно здравље и душевно спасење, и да им умножи плодове земаљске. "Господе, ти знаш, да су људи месо и крв; опрости им грехе, и излиј благодат Твоју на све!" После молитве овај свети старац предаде душу своју Богу пре него што џелат спусти мач на његов врат. Пострада 202. године. Његово тело узе Галина и чесно га сахрани.

Тропар (глас 4):

Мученик твој Господи Харалампије во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја.

Преподобни Прохор Лободник

Чудотворац печерски. Назват је Лободником зато што за све време живљења у манастиру Печерском није окусио хлеба, него се хранио лободом, месећи је на свој начин и правећи некакав хлеб од ње. Кад би он дао некоме од тог свог лободног хлеба с благословом, хлеб је бивао сладак као од меда; а кад би му га неко украо, бивао је горак као пелен. Једно време када неста соли у Русији, Прохор је раздавао народу пепео као со. Пепео, који је он раздавао с благословом, бивао је со; пепео, пак, који би неко сам узео, бивао је обичан пепео. Кнез Свјатополк нареди те се у његов дворац пренесе сав пепео из Прохорове ћелије, без питања и благослова монахова. Но када се пепео пренесе, они који окусише уверише се да је пепео а не со. Тада рече Прохор народу што долажаше њему за со, да иду сви у кнежев дворац, па кад кнез избаци онај пепео из своје куће, нека они узму и носе као со. Народ тако учини, и опет пепео беше со. Уверивши се у ово и сам кнез испуни се поштовањем и љубављу према Прохору светом, те кад овај умре 1107. године, он га својим рукама положи у гроб покрај великих руских светитеља Антонија и Теодосија.

Житије овога мученика показује јасно како Бог одбацује охолост и увенчава славом смерност и братољубље. У Антиохији живљаху два присна пријатеља, учени свештеник Саприкије и обичан, прост грађанин Никифор. Њихово пријатељство некако се изврже у страшну међусобну мржњу. Богобојажљиви Никифор покушаваше више пута да се помири са свештеником, но овај то никако не хтеде. Када наста гоњење хришћана, свештеник Саприкије би на смрт осуђен и на губилиште изведен. Ожалошћени Никифор беше пристао за Саприкијем молећи га успут да му бар пред смрт опрости, и да се у миру растану: "Молим те, мучениче Христов", говораше Никифор, "опрости ми ако ти што сагреших!" Саприкије се не хте ни обазрети на свога супарника, него мирно и охоло корачаше ка смрти. Но видећи тврдост срца свештеникова, Бог му не хте примити мученичку жртву и увенчати га венцем, него му тајно одузе благодат. И у последњем тренутку Саприкије се пред џелатима одрече Христа и изјави да ће да се поклони идолима. Тако беше ослепљен мржњом! Никифор преклињаше Саприкија да се не одриче Христа. "О брате возљубљени, не чини то, не одричи се Господа нашег Исуса Христа, не губи венца небесног!" Но све узалуд. Саприкије оста при своме. Тада Никифор узвикну џелатима: "И ја сам хришћанин, посеците мене место Саприкија!" Џелати ово јавише судији, и судија им нареди да пусте Саприкија а да посеку Никифора. Радосно Никифор метну своју главу на пањ, и би посечен. И тако се удостоји царства и би увенчан бесмртним венцем славе. Ово се догодило 260. године у време цара Галијена.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Никифор, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

Свештеномученик Петар Дамаскин

О овоме светитељу једни мисле да је живео у VIII веку, а други у XII. Ова различност у мишљењима долази свакако отуда што су била два Петра Дамаскина. Овај о коме је реч, био је велики подвижник. Несебичан до крајности, он није имао ниједне своје књиге, него је позајимао и читао. А читао је неуморно сабирајући мудрост као пчела мед. Био је неко време епископ у Дамаску, но како је говорио против мухамеданизма и манихејске јереси, Арапи му одсеку језик и пошљу дубоко у Арабију на заточење. Но Бог му је дао силу говора те је и у заточењу проповедао Јеванђеље и многе обратио у веру Христову. Саставио је и оставио потомству једну драгоцену књигу о духовном животу. Скончао као исповедник и мученик и преселио се у Царство Христово.

Син некога ђакона из града Мелитопоља. Још као дете добро памтио речи Јеванђеља, и трудио се да их испуни. Насели се украј једног језера где је ловио рибу, продавао и делио сиромасима. По Божјем промислу би изабран за епископа лампсакијског. Очисти град од незнабоштва, храмове идолопоклоничке затвори, многе цркве сагради и благочешће утврди. Молитвом лечаше сваку болест, а нарочито силан беше над злим дусима. Једном када хтеде изагнати злог духа из неког лудог човека, мољаше га зли дух да га не изгони. "Даћу ти ја другог човека, у кога можеш ући и у њему обитавати", рече му Партеније. Упита зли дух: "Ко је тај човек?" "Ја сам тај човек", одговори му светитељ, "уђи и обитавај у мени!" Чувши то, зли дух побеже као огњем опаљен, вичући: "Како бих ја могао ући у дом Божји?!" Дуго поживе свети Партеније и показа на делу своју обилну љубав према Богу и људима. Преселио се у вечни покој Христов у IV веку.

Тропар (глас 4):

Боже отаца наших, чини увек са нама по Твојој кротости, не напуштај нас Твојом милошћу, но њиховим молитвама у миру уреди живот наш.

Преподобни Лука Јеладски

Родом из Касторије. Још као дете никад није хтео окусити меса, и увек провођаше живот у чистоти и молитви. Једном пође на њиву са семеном жита да сеје. Но успут раздаде сиромасима већи део семена, а мањи део, што му преостаде, посеја. Даде Бог те се од то мало семена сабра већи род неголи раније од свега семена. По том Лука одбегне од своје мајке удове у манастир. Ожалошћена мајка усрдно се молила Богу да јој пројави тајну где се њен син налази. И Бог услиша молитву мајке. Игуман онога манастира сања три ноћи узастопце, да га нека жена оштро напада што јој је узео сина јединца. Тада игуман нареди Луки да одмах иде својој мајци. Лука оде, виде се с мајком, но опет се од ње удаљи, сада бесповратно. Испаштао се на тзв. Јовановој Гори. Ноћу се молио Богу, а дању је радио у башти и на њиви, не себе ради, него ради сиромаха и посетилаца. Он пак хранио се само јечменим хлебом. Бог га обдарио даром чудотворства. Упокојио се мирно 946. године. Из моштију његових с времена на време истицало миро.

Преподобна Мастридија

Живела у Јерусалиму и строго се подвизавала. Неки млад човек загледа се у њу и почне јој досађивати. Да би спасла и себе и тога младог човека од греха, Мастридија узме у једну котарицу мало наквашена боба и удаљи се у пустињу. У пустињи проведе седамнаест година, и за све време, по сили Божјој, нити јој је нестало боба, нити јој је хаљина овештала. Упокојила се мирно око 580. године.

Хиљаду и три мученика у Никомидији
Пострадали у време Диоклецијана.

Ученик светог Јована Богослова, који га и посвети за епископа града Смирне. У Смирни беше тада мало крштених. У тами незнабоштва свети Вукол светљаше као јасна свећа. Одликовао се свима врлинама, а нарочито благошћу и кротошћу. Пред смрт своју Вукол посвети славног Поликарпа себи за наследника у епископству, а он мирно сконча и оде ка Господу.

Тропар (глас 4):

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Вуколе, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Света мученица Фауста

Пострадала за Христа у време цара Максимијана (између 305-311. године.). Својим јунаштвом задивила и у хришћанство обратила мучитеље своје: осамдесетогодишњег жреца Евиласија и Максима епарха. Кад је судија претио Фаусти још страшнијим мукама, она му рекне да изради њену икону са изображењем свију оних мука, којима јој он прети. Када икона би готова и њој показана, рекне Фауста света: "Као што ова икона не осећа никакве муке, тако ни моје тело не осећа муке од твојих казни, јер је душа моја утврђена у Господу". Судија је баци у котао вреле воде где ова света тринаестогодишња девојчица сконча с молитвом на устима, и оде душом у Рај.

Света мученица Доротеја

Угледна и красна девица из Кесарије Кападокијске. Управник области Саприкије дадне Доротеју двема незнабожачким сестрама, Христини и Калисти, да би је оне одвратиле од Христа. Но догоди се обратно; Доротеја успе те обрати обе сестре у веру Христову. Наљућен Саприкије нареди те вежу те две сестре леђима једну за другу и баце у кацу са смолом, па запале. Тада и Доротеју осуде на смрт. Она радосно саслуша пресуду, и узвикну: "Благодарим Ти душељупче Христе, што ме призиваш у Твој Рај, и уводиш ме у пресвете дворе Твоје!" Неки присутни велмож Теофил насмеје се на ове речи па довикну Доротеји: "Чуј, невесто Христова, пошаљи ми јабука и цвећа од шипака из Раја твога женика!" "Заиста ћу то учинити!" одговори му мученица. Кад је Доротеја била на губилишту, наједанпут се појави један красан дечко са три дивне јабуке и три црвена цвета од шипка. То беше ангел Божји. А време беше зимско. Рече Доротеја ангелу да то однесе Теофилу и да му каже: "Ево ти што си желео!" Када Теофил прими поруку и виде, дар, беше сав престрављен. У њему се све преврну, и он, окорели незнабожац, поста хришћанин. И он би мучен и убијен за Христа, те оде душом у Рај Господа Исуса ускоро за светим Доротејом.

Свети Фотије, патријарх цариградски

Велики светионик Цркве. Царски сродник и унук славног патријарха Тарасија. Неодољиви заштитник цркве од властољубља папског и осталих римских изопачења вере. За шест дана прошао све чинове од световњака до патријарха. Постао патријархом на Божић 857, а скончао у Господу 891. године.

Преподобни Варсонуфије и Јован

Велики подвижници од Газе, прозорљивци и чудотворци. Оставили знамениту књигу Одговора на многа питања о духовном животу. Живели у VI веку.

Свети мученици Марта и Марија и брат им Ликарион

Све троје распети на крст за Христа, па онда избодени и умртвљени копљем.

Ова славна девица и мученица Христова роди се у сицилијанском граду Палерму од родитеља благородних и имућних. Када цар Декије подиже гоњење на хришћане, би и Агатија света ухваћена и на суд пред судију Квинтијана изведена. Виде судија Агатију, прекрасну у лицу, и пожели је имати за жену. Када он то предложи Агатији, одговори му Агатија да је она невеста Христова, и да не може бити неверна своме обручнику. Судија је стави на тешке муке: Агатија буде шибана, ругана, уз дрво везивана и бијена до крви. По том јој судија поново посаветује, да се одрекне Христа, и да тако избегне даље муке, на што невеста Христова одговори: "Ове муке мени су врло корисне, као што пшеница не може доћи у житнице пре него се очисти од плеве, тако ни душа моја не може ући у Рај, ако тело моје најпре не буде сокрушено мукама". Тада мучитељ нареди те јој се одсеку женске груди, па је онда баце у тамницу. У тамници јој се јави свети апостол Петар и поврати јој целост телесну и здравље. Поново би изведена на мучење, и поново бачена у тамницу где и предаде душу своју Богу, 251. године у граду Катани, а у време цара Декија. По смрти Агатиној њен мучитељ Квитијан пође да заграби имање њено. Но успут се разбесне коњи под њим и под војницима, те га свега изгризу по лицу, свале на земљу и истопотају ногама намртво. Тако га убрзо постиже казна Божја за дивљи злочин над светом Агатијом.

Тропар (глас 4):

Овчица Твоја Исусе, Агатија, зове силним гласом: "Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе." Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше.

Света мученица Теодула

Пострадала за Христа у време Диоклецијана, нечастивог цара римског. При мучењу, Теодула уразуми једног од мучитеља, Еладија, и приведе га вери Христовој. Када Еладије јавно исповеди своју веру у Христа, би мачем посечен. Теодула се држаше врло храбро на суду, због чега је судија назва безумном. Рече му на то Теодула: "Безумни сте ви који заборависте јединог истинитог Бога, па се клањате мртвом камењу". Судија је врже на муке љуте које Теодула јуначки издржа, и својим јунаштвом на мукама многе задиви и ка Христу обрати. Међу онима беху и два угледна грађанина, Макарије и Евагрије. Са овом двојицом и многим другим Теодула би бачена у усијану пећ где чесно сви скончаше и Христовог се царства удостојише.

Свети Полиевкт, патријарх цариградски (+ 970. године)

Због свог високог ума, ревности верске и часноречивости назван другим Златоустом. У време патријарха Полиевкта и цара Константина Порфирогенита дође у Цариград руска кнегиња Олга, и ту се крсти 957. године. Патријарх ју је крстио, а цар јој био кум. Пророчки јој рекне свети Полиевкт: "Благословена си ти међу женама руским, јер си заволела светлост и одбацила таму, благосиљаће те синови руски до последњег колена". Из простих монаха Полиевкт је био узет за патријарха 946. године и остао је на престолу патријаршијском до своје смрти 970. године.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Свети Симеон Богопримац

У време цара мисирског Птоломеја Фила-делфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Симеон рађаше свој посао савесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног пророчанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише реч дјева и замени је са речју "млада жена", и да тако и преведе на грчки. Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке. Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога. Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол. Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје" (Лк 2, 29-30). Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу. Ани је тада било осамдесет четири године. Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце.

Тропар (глас 1):

Радујсја благодатнија Богородице Дјево, из тебе бо возсија солнце правди, Христос Бог наш, просвјешчајај сушчија во тмје: веселисја и ти старче праведниј, пријемиј во објатија свободитеља душ наших, дарујушчаго нам воскресеније.

Свети мученици Адријан и Евула

Ове две свете душе беху дошле на свога места Ванеје у Кесарију Кападокијску, да посете у тамници затворене хришћане, те да их утеше и охрабре. Али, и они буду ухваћени и на смрт осуђени. Адријана посеку мачем, а Евулу баце пред зверове 309. године. И тако, не жалећи за овим животом, они чесно и радосно пређу у живот вечни.

Свети Јаков, aрхиепископ српски

Архиепископ 1286-1292. године. О њему се не зна много. Зна се да је обнављао и подизао цркве и да је, вероватно око 1290. године, преместио седиште српске архиепископије из манастира Жиче у Пећ. Велику бригу је посвећивао манастиру Студеници, снабдео је богослужбеним књигама и црквеним сасудима. Изузетну бригу је посвећивао српским подвижницима. Ореол светитељства задобио је чистотом своје вере и хришћанске љубави. Красиле су га кротост, смиреност и доброчинства.

Сретење Господње

У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој..." Још рече Симеон за Христа Младенца: "Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити" (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.

ТРОПАР (глас 1):

Радујсја благодатнија Богородице Дјево, из тебе бо возсија солнце правди, Христос Бог наш, просвјешчајај сушчија во тмје: веселисја и ти старче праведниј, пријемиј во објатија свободитеља душ наших, дарујушчаго нам воскресеније.

Свети новомученик Јордан

Родом из Трапезунта, казанџија по занимању. Зато што је отворено бранио веру Христову и изобличавао веру Мухамедову, пострада од Турака 1650. године. у Галати у Цариграду. Исто тако пострада и монах Гаврил, канонарх Велике цркве у Цариграду 1672. године.

Свети мученик Трифун

Рођен у селу Кампсади у Фригији од сиромашних родитеља. У детињству чувао гуске. И још од детињства на њему је била велика благодат Божја, те је могао исцељивати болести на људима и на стоци, и изгонити зле духове. У то време завлада Римским царством цар Гордијан, чија ћерка Гордијана сиђе с ума, и тиме баци свога оца у велику жалост. Сви лекари не могаху лудој Гордијани ништа помоћи. Тада зли дух из луде девојке проговори и рече да њега нико не може истерати осим Трифуна. После многих Трифуна из царства буде и овај млади Трифун позват по Божјем Промислу. Он би доведен у Рим где исцели цареву ћерку. Цар му подари многе дарове, које Трифун при повратку све раздели сиромасима. У свом селу продужи овај свети младић чувати гуске и молити се Богу. Када се зацари христоборни Декије, свети Трифун би истјазаван и љуто мучен за Христа. Но он поднесе сва мучења с радошћу великом, говорећи: "О кад бих се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога!" Све муке ништа му не нашкодише, и мучитељи га осудише најзад на посечење мачем. Пред смрт Трифун се помоли Богу и предаде душу своју Творцу своме 250. године.

Тропар (глас 1):

Мученик твој Господи Трифун во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја.

Свети мученици Перпетуа, Фелицита, Сатир, и други с њима

У време цара Септимија Севера беху сви бачени у тамницу као хришћани. Света Перпетуа била је рода племићког, и она је храбрила све остале сужње у тамници, да се не устраше пострадати за Христа. У сну виде Перпетуа лествицу од земље до неба, сву начичкану оштрим ножевима, мачевима, копљима, удицама, ексерима, и другим смртоносним оруђима. А на дну лествице лежаше страшна змија. И виде, како Сатир први устрча уз лествицу до врха неповређен, па са врха довикну Перпетуи: Перпетуа, чекам те, хајде, но чувај се змије! Охрабрена тиме Перпетуа стаде на главу змијину, као на први степен, па редом брзо устрча до врха. Па кад се успе до врха, уђе у небеса и виде прекрасне дворе небеске, и би веома радосна. Кад исприча свој сан, сви сужњи протумачише да им предстоји скора смрт, и то прво Сатиру, што се брзо обистини. Први би убијен Сатир, па Перпетуа, па остали редом. Као јагањци поклани за Христа, Јагње Божје. Они од Христа и примише вечну награду у царству светлости. Пострадаше сви за Христа 202-203. године.

Преподобни Петар Галатијски

У седмој својој години напустио дом родитељски Христа ради, и повукао се у пустињу. Ту се постом и молитвом толико усавршио да је многа чудеса чинио силом Духа Божјега. Око 429. године преселио се у вечно царство Христово, у својој деведесет деветој години.

Ето, показа нам Господ данас, ко смо и шта смо, куда идемо. У Светом Еванђељу, прича о Блудном сину казује тајну свакоме од нас.

Данас, ми се налазимо пред Великим Постом, у ствари Велики Пост почео је прошле недеље. Постоје два поста: духовни пост и телесни пост. Духовни пост је почео пре телесног поста, јер је душа важнија од тела, јер душа је та која решава питање нашег живота, начин нашег живота, све оно што треба да чинимо и (што) не треба да чинимо. Пости се пред Васкрс. Зашто се пости пред Васкрс? Зато да се покаже да ми у овом свету живимо као мртваци, као овај блудни син што је мртав био, како вели Отац, мртав био и оживео.[2] Како то? Шта се десило с њим?

Он је оживео, и он је васкрсао, васкрсао из мртвих - каже нам ова дивна прича. Он је потрошио све своје имање живећи развратно.[3] Отац Небески дао је њему, као (и) старијем сину, имање, и он је пола имања узео и отишао у даљну земљу.[4] Значи, отишао далеко од Бога, престао да мисли на Оца Небеског, Који му је дао толико имање, и почео да живи својим животом, да троши богатство душе своје. Јер, човек сарађује са душом својом, која је боголика, која је икона Божија, слика Божија. То је огромно богатство који сваки човек добија од Бога. И он је душу своју упропастио живећи развратно, чинећи сва безакоња.

Али, кад је глад настала у тој земљи, то јест далеко, од Бога, када се осети човек сиромашан, бедан, ништаван, пуст, празан и сиромах пуки сиромах. И вели се, што је он радио да би спасао себе од глади? Он се прими за чувара свиња у једнога домаћина.[5] Шта су то свиње? То су страсти. Шта су то страсти? Страсти, ненасите страсти, свака страст је ненасита: и мржња, и пакост, и злоба, и свако друго безакоње, ненасито је. И не може да нахрани душу, која тражи божанске небеске хране. Не задовољава се душа човекова обичним стварима овога света и уживањима овога света. Напротив, она се троши, све се божанско троши у души кроз грехе, кроз страсти. И кад је већ овом несрећном сину досадило то гладовање међу свињама, међу страстима својим, он дође себи, вели се у Светом Еванђељу, дође себи.[6]

Где је то он био? Он као да је био луд! Јесте био луд, јер човек у гресима јесте луд. Човек, налазећи се у гресима, он је вансебан. Уствари, шта је гњев? Гњев, је вансебан, то је мало лудило. Када се човек преда страстима страшним, онда, то је потпуно лудило, губи душу, губи тело. Кад дође себи, то јест, када размисли о себи: где је, што је, шта је начинио са богатством које му је дато, када је све упропастио, он рече: У оца мојега толико имања, толико најамника има, никад не гладују, а ја умирем од глади. Устаћу, идем оцу своме и рећи ћу: Оче, сагреших небу и теби, прими ме као једног од својих најамника.[7] И он то заиста учини.

Сада се дешава једно дивно чудо, чудо васељенско, чудо целога света. Отац, кад је угледао сина да долази к Њему, потрчао, загрлио га, и опростио му све, и није ништа рекао.[8] А он је замуцао и рекао: Сагреших и Небу и Теби. Тада Отац, да би показао љубав према покајнику, нареди слугама да спреме гозбу, да се веселе, јер овај мој син беше мртав и оживе, беше изгубљен и нађе се.[9] Кад је човек далеко од Бога, он је заиста мртав, мртав за све што је добро, за све што је божанско, мртав за рај, мртав за све племените и богате мисли, за жеље и за дела. Изгубљен беше и нађе се, изгуби се човек у гресима, изгуби се човек у искушењима. И не зна шта ће са собом. Али Отац Небески приређује гозбу.

Шта се десило са овим сином? Каква је то сила која је њега спасила и Оца толико обрадовала? То је - покајање! У овој причи, браћо и сестре, Господ показује, да ако желиш да достигнеш васкрсење и да знаш шта је то васкрсење ево покајања. Покајање васкрсава из мртвих, као што је васкрсло овог сина. Покајао се он, васкрсао из мртвих, нашао себе: изгубљен беше и нађе се. Тако пре Ускрса, Господ нам је дао врлину, Господ нам је дао савет и мудрост да ми можемо сами да доживимо васкрсење. Као што је доживео блудни син покајање, тако и ми да се покајемо за своје грехе - а нико није без греха. Сваки кад је далеко од Бога, кад је у гресима - мртав је.

Да би себе васкрсао, потребно је, најпотребније је - покајање. То је сила која васкрсава душу човекову из мртвих. Само то покајање, ето, враћа човека Богу, води га рају, враћа га радостима небеским. Јер Отац Небески наређује слугама својим да приреде велику гозбу. Анђели се радују на Небу за сваког грешника који се каје[10]. Анђели се радују васкрсењу нашем из мртвих, то јест васкрсењу душе када напусти грех и живи Богом.

Данас, Недеља блуднога сина, ето, открива нам ту силу и моћ, како да васкрснемо из мртвих када смо у гресима. Ако смо у гресима онда смо мртви - мртви за Небески свет, мртви за Цара Небеског и Оца Небеског. Анђели се веселе за тебе и за мене кад се кајемо, Небо се узбуди гледајући наше покајање. Зато, не треба човек да пада у очајање због грехова својих. Постоји лек, сигуран лек за сваки грех - а то је покајање.

То нам каже данашња дивна и чудесна прича Спаситељева о блудном сину. Не сумњај да када оставиш грехе и кренеш ка Оцу, да ће ти се припремити гозба и небеско весеље, да се за нас води борба Богу и зато што смо васкрсли из својих смрти.

Нека би Благи Господ, молитава свих Светих и Пресвете Богомајке, и нас водио из греха у покајање и из сваког греха. А ми сваки дан грешимо. Зато и треба сваки дан да васкрсавамо из смрти, да творимо вољу Божију, и да добијемо Царство Божије и вечну радост. Амин.

НАПОМЕНЕ:

1. Еванђеље по Луки 15,11-32
   
2. Лк. 15,24
   
3. Лк. 15,13
   
4. Лк. 15,12-13
   
5. Лк. 15,14-16
   
6. Лк. 15,17
   
7. Лк. 15,18-19
   
8. Лк. 15,20-21
   
9. Лк. 15,2-43
   
10. <a name="note10">Лк. 15,7
    

Остале беседе.

Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (14. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог". Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јан. као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником.

ТРОПАР (глас 4):

Јако апостолов јединоравнији и всељенија Учитељије, Владику всјех молите, мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.

Свештеномученик Иполит, епископ римски

Пострадао за веру у време Клавдијево. Када у Риму девица Хрисија би немилостиво мучена за Христа, тада се заступи за њу пред мучитељима свети Иполит и изобличи мучитеље. Због тога протеста и он би стављен под суд, суђен и осуђен на смрт после дугих истјазања. Везаше му и ноге и руке и потопише га у мору. С њиме и Хрисијом пострада још двадесет мученика. Пострада свети Иполит 269. године.

Свети мученик Теофил Нови

Као војвода цара Константина и Ирине би заробљен од Агарјана и четири године држан у тамници. Па када одби сва наваљивања муслиманска, да напусти веру хришћанску, би посечен мачем 784. године и пресели се ка Господу.

Свети Петар, цар бугарски

Син Симеонов, велики поштоватељ светог Јована Рилског. Учинио цркву бугарску независном од Цариграда и сачувао Православље у Бугарској од богумила. После једног неуспешног рата са Мађарима и Русима умро 976. године у педесет шестој години живота.

На Помесном сабору Руске православне Цркве, јуна 1988., Блажену Ксенију Петроградску прогласише светом.
Блажена Ксенија родила се између 1719. и 1721. године, а свој спасоносни подвиг чинила је у Петрограду. Ксенијин муж, Андреј Фјодорович Петров, био је певач дворског хора. Ништа није познато о детињству и младоста Блажене Ксеније, а народно сећање сачувало је само то што беше везано за сам почетак њеног јуродивог подвига - изненада смрт мужа који је умро без хришћанског покајања. Потресена тим страшним догађајем, двадесетшестогодишња удова решила је одпочети тежи хришћански подвиг - направити се безумном, како би, принећи као жртву Богу оно најдрагоценије у човеку - разум, умолила Створитеља за помиловање изненадно преминулог супруга. Оставила је своје име, назвала се именом супруга свога и као таква, прошла је цео свој крсни пут, приневши на олтар Божији дарове свеспасоносне љубави према ближњему. Када је на дан погреба мужа свога обукла одећу његову: кафтан, панталоне, качкет и када га је тако одевена пратила у гроб, родбина и пријатељи мишљаху да јој је смрт Андреја Фјодоровича помрачила разум. Сви је жалише и саосећаху са њом. А Ксенија, као да је изгубљеног ума, тешила их је говорећи: "Андреј Фјодорович није умро, већ се оваплотио у мене, Ксенију, која је давно мртва". Тако започе њено лутање улицама Петрограда. Кућу, коју је наследила после смрти мужа, реши да поклони Параскеви Антоновој, код које изнајми собицу, па сав свој иметак раздели сиротињи, а новац однесе у цркву за покој душе "рабе Божије Ксеније". Сазнавши за такву њену одлуку, мужевљева родбина замоли управу да не дозволи Ксенији, да у безумљу раздели сву имовину, међутим, након потребног испитивања, изведен је закључак да је она савршено здрава, као и да има право располагати својом имовином на начин који хоће. Након тога, Блажепа Ксенија, раздели све што је имала па у само једном мушком оделу, крену на улицу, у подвижничко странствовање.

Изложена разноразним оптужбама и подсмесима, по читаве дане, зими, лети, по жези и студени, Ксенија луташе Петроградом. Њена чудна одећа, неразумљиве речи, њена кротост и незлобивост изазиваху подсмех злих људи, који подругљиво имитираху изигравајући дечака враголана. Али Блажена Ксенија, непрестано се молећи, покорно настављаше да чини свој спасоносни подвиг. То време везано је за почетак градње нове камене цркве на Смоленском гробљу. Подигнута грађевина,била је већ веома висока, те су зидари најпре подизали цигле на скелу па тек онда градили. Блажена Ксенија решила је тајно помагати градитељима. Ноћима, у свако доба, подизала је циглу и полагала је на скелу. Радници изјутра се чудише ономе што се дешавало и решише да дознају ко је тај невидљиви помоћник који ноћу долази на градилиште, те тако сазнаше да је то, већ читавом Петрограду позната "безумна Ксенија".

Мало - помало најосетљивији хришћани почеше запажати да Ксенија просто није луда просијакиња, већ да у себи носи нешто јединствено. Милостињу коју су јој давали, није узимала од свакога, већ од људи добрих и срдачних. Увек узимајући само копејку, давала ју је сиромасима сличним њој. Када се мушко одело на њој искрзало и поцепало почела је и зими и лети облачити бедне рите, а на босим, од мраза натеченим ногама носила је исцепане ципеле. Многи јој нудише топлу одећу и обућу, али Блажена, не хтевши ништа да узме, наизменично је облачила црвену блузу и зелену сукњу, зелену блузу и црвену сукњу.

Дању Ксенија као безумна ишла је градом, а ноћу, склањајући се од очију људи одлазила је из града, у поље где је боравила молећи се и наизменично благо клањајући на све четири стране света. У пољу је, по њеним речима, присуство Божије "видљивије".

Ускоро, они који су је окруживали, почеше обраћати пажњу на то да се у њеним речима и делима крије дубоки смисао. Запазише да ако Ксенија од некога нешто тражи, беше то знак да му помаже и спасава од невоље и беде која ће га задесити и обратно, ако је некоме нешто давала, у скорије време очекиваше га изненадна радост.

Касније, када Блажену почеше сматрати прозорљивом, појављивала се на улицама и пијацама града, да би јој, они који су је знали помогли и тиме истински постајали хришћани.

Прекидајући један другога, сви мољаху "Андреја Фјодоровича" да узме нешто, или пак да окуси понуђену робу, чак беше примећено, узме ли Ксенија нешто од домаћина, његова трговина постала би веома успешна. Угледавши је, мајке су са својом децом журиле да измоле њен благослов, или да јој дају да помилује дете по глави, убеђене, да ће га само један додир Блажене одмах излечити. Својом великом смиреношћу, подвигом духовне и телесне беде, љубављу према ближњима и молитвама, Ксенија је стекла благодатни дар прозорљивости. Тим својим даром многима помагаше у уређивању живота и спасењу душа. Познат је случај, када се Блажена Ксенија постарала за добробит и спасење, тада још нерођеног детета. Као давна познаница, дошла је код Параскеве Антоније којој беше поклонила своју кућу и рече јој: "Ето, ти ту седиш и ушиваш чарапе, а не знаш да ти је Бог сина послао. Иди брзо на Смоленско гробље". Параскева веома збуњена том бесмислицом, ипак послуша Блажену и пође. На Смоленском гробљу угледа мноштво народа и пришавши, виде да је неки кочијаш оборио на земљу трудну жену. Ту пак, на земљи, жена је родила дечака и умрла. Сви су се питали ко је та жена и имали родбине, но не пође им за руком да сазнају. Видевши у том догађају промисао Божију, Параскева узе дечака к себи, усвоји га и васпита у свој строгости хришћанског живота. Син је мајку веома поштовао и гледао до њене дубоке старости. Параскева је захвалила Богу и раби Божијој Ксенији за њену заповест да дечака узме за сина. Блажена Ксенија живела је скоро четрдесет и пет година у јуродивом подвигу, те се може тврдити да је Господу пошла почетком деветнестог века.

Света угодница Божија била је сахрањена на Смоленском гробљу у Петрограду, где је својевремено помагала градњу цркве, подигнуту у славу иконе Смоленске Мајке Божије. Од дана смрти Блажене, прошло је око два века, али чуда створена молитвама угоднице, не бледе, а народно сећање на њу не ишчезава. 1902. године иад гробом Блажене Ксенија сазидана је нова капела с мраморним иконостасом и надгробним спомеником. Била је увек отворена за служење помена, који се нигде нису толико често служили као на гробу Блажене Ксеније.

Данас, капела је преуређена и наново отворена за приступ и молитве. Нека да Господ благодат своју молитвама светој Блаженој Ксенији и благослов свима онима који с вером и љубављу притичу к њеном небеском заснупништву. Амин.

Недеља митара и фарисеја. Данас почиње Ускршњи пост; пост душе, пре него што уђемо у пост тела. Пост ускршњи значи: пост је сила која васкрсава душу из мртвих и тело из мртвих. Каква моћ, каква сила! Грех сатерује душу у смрт, а пост, та света еванђелска врлина га васкрсава из смрти. Постоји свегрех, постоји свеврлина: свегрех - то је гордост, свеврлина - то је пост.

То нам каже данашње Свето Еванђеље - чудесна Благовест: Два човека уђоше у храм да се моле Богу. Један фарисеј (а други цариник). Фарисеј стаде и мољаше се Богу у себи говорећи: "Боже! хвалим те што нисам као остали људи: хајдуци, неправедници, прељубници, или као овај цариник. Постим двапут у недељи; дајем десетак од свега што имам". А цариник стајаше (издалека), и бијући прси своје мољаше се Богу: "Боже! милостив буди мени грешном". Кажем вам - завршава Спаситељ Своје данашње Еванђеље - кажем вам, овај отиде оправдан кући својој, а не онај. Јер сваки који се сам подиже понизиће се; а који се понижује подићи ће се.

Ето благе и страшне вести. У храму, у цркви душа отворена пред Богом. Стоји на молитви фарисеј, отворио сву душу Богу, много добрих дела има он у животу, није он прељубошнац, није он разбојник, није он пљачкаш, није он неправедник. Значи: држао је закон Божји. А гле како га Спаситељ испраћа из цркве: није оправдан отишао кући својој. Где су та његова добра дела, шта би од њих? Закон испунио, заповести Божје извршио, а гле, погинуо! душом погинуо. Гордост, ето убице његовог, ето чиме је сва своја добра дела уништио, сав свој живот упропастио. Авај, пакао себи зарадио, рај изгубио, Царство Небеско изгубио, Бога изгубио. Шта је то? Ако има свегреха, онда је гордост свегрех. Сећате се, најпрви Анђео Луцифер, најсветлији Божји Анђео, светлоносац, гордошћу претворио је себе у сатану, у ђавола. А гле, гордост претвара несрећног фарисеја у ђавочовека. Јер кад је гордост у стању да Херувима и Серафима претвори у ђавола, како није у стању да човека претвори у ђавочовека.

Данас Света Црква приводи нас великој тајни Христовог Васкрсења, великој победи над смрћу, над смрћу душе и смрћу тела. Али данас нам казује (и) ко је главни човекоубица у свима световима: гордост, охолост, понос. Зато први дан Ускршњег поста, данашњи дан поста душе, то је објава рата гордости, том основном и страшном греху. И пре него што запостимо кроз три недеље телесним постом, данас почиње наш духовни пост. Пост и хрвање, страшна борба са најстрашнијим непријатељем, са гордошћу. Она има безброј обличја, она има безброј маски.

У једној молитви црквеној вели се да је ђаво многолик. Јесте, ђаво је многолик, има безброј лица, безброј шминки, безброј маски. Гардероба његова је огромна. Он се пресвлачи и облачи у разна светла, заводничка одела. Лице своје дотерује, глача, маске ставља, еда би пришао свакоме од нас по жељи срца његова, по главноме греху његовом. Ми не сматрамо за гордост нашу напраситост, наш гњев. Све то долази од гордости. Завист, од чега долази? Опет од гордости. Ја, зашто он да буде бољи од мене? Ја да будем испред њега. Пакост, опет из охолости и гордости. Зашто он да буде такав? Хоћу да га минирам, да ја станем испред њега? Тако редом: свака наизглед и најмања страст, сваки наизглед и најмањи грех, долази од тог свегреха, од тог главног извора свих грехова људских, од гордости. Гордост је увела грех у овај свет. Гордост је увела грех у анђелски свет. Гордост уводи у грех свакога од нас.

Ако хоћемо да пажљиво размотримо душу своју, ако распростремо душу своју у Цркви, када смо на молитви Богу и загледамо у себе, ми ћемо видети чуда у својој души, ми ћемо видети безбројна обличја грехова, грехова у које се облачи демонска гордост. Нама шта остаје, шта преостаје, него борба на живот и смрт са том аждајом, која се назива гордост, охолост. Борба и дању и ноћу. Оружје нам даје сам Господ Христос. Оружје против гордости то је смиреност. Зато је Господ и ставио смиреност као прву врлину новога живота, Новога Завета, као прву врлину Цркве Христове, као врлину, као темељ на коме се зидају све друге врлине, сав живот човека хришћанина и у овоме и у ономе свету. Темељ на коме се зида вечна кућа нашег људског бића. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Ето, то је смиреност коју је Господ ставио у темељ нашег живота моралног, нашег живљења и на земљи и на небу.

Сиромашни духом, ко су? То су смирени људи који стално осећају да је дух наш људски пуко сиромаштво према Духу Божјем. Да дух наш стално је сиромах, да треба да се обогаћује Духом Божјим, да допуњује себе, да усавршава себе. Отуда Светитељи Христови, отуда сами Свети Апостоли стално осећају да су несавршени и недовршени, да су убоги људи. Светитељи обично себе називају најубогијим људима, најгрешнијим људима. Отуда, кад је дух еванђелског смирења прожео сву њихову душу, њихово биће; што они знају да се човек у овоме свету може одржати у Еванђељу Христовом, и у светоме животу једино смиреношћу. Допусти ли хришћанин гордости да уђе у његову душу, да ушета, оде темељ његовог бића. Али и ако уђе, ту је покајање. Главно је душу своју стално испуњавати смиреношћу, а она, она је божанска сила.

Смиреност је божанска сила која потискује све што је гордо у нама, потискује сваки грех, сваку страст, док је потпуно не потисне. И ми стекнемо онај покој души о коме Спаситељ говори: "Ходите мени сви који сте уморни и натоварени; ја ћу вас одморити, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим". Покој душама својим... То данас недостаје човеку, новом модерном човеку европском, и нама свима. Нема веће силе од смирености. Гле, смиреност враћа Рај човеку, враћа Царство Небеско човеку. Не само то, него и дарује му Царство Небеско. То значе Спаситељеве речи: "Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско." Гле, још овде на земљи, ако имаш еванђелску смиреност, ти имаш Царство Небеско. Каква сила, божанска сила у овој светој врлини Христовој, у овој светој врлини еванђелској. Твоје је Царство Небеско када себе смириш, а дотле - какво је царство (у теби)? Ако греси царују у теби, грех до греха прави пакао, а шта онда носиш са собом? Пакао, цео пакао. Отуда, обратите пажњу на сваки свој и најмањи грех: како узнемири душу, узнемири срце, ако ниси спокојан, ако си га учинио данас, ноћ ти је немирна, ако га ниси исповедио, не ноћ, него дан, и сутра и прексутра и сви дани, док га не исповедиш, немирни су и пуни унутрашњег неког страха, неког трепета.

Хоћеш да осетиш како су живели наши прародитељи у рају и превладали грех? Смири себе најпре пред Господом, простри себе пред Њим у молитви. Кажи Њему срце своје, кажи Му душу своју: "Господе! видиш све ране моје, све смрти моје видиш, све гробове моје видиш. Васкрсавај ме"! А Он ти вели: Један је васкрситељ из свих гробова. То је твоје смирење. Колико смрти у теби, колико дубоких змија у теби. Шта ти остаје, шта теби, шта мени, него да заједно са покајаним и чудесним цариником завапимо: "Боже, милостив буди мени грешноме". Тако данас, тако сутра, тако ноћас, тако сваког дана и сваке ноћи, над тобом ће брујати благи глас Господа Исуса: "Овај отиде оправдан кући својој". Дакле, браћо, све дотле у нама предстоји и у нама стоји сваки немир, свака страст, свако искушење, сваки грех. Сећај се увек да је грех убица свега онога што је Божје у теби и у мени. А гордост као свегрех највећи крволок, највећи човекоубица у свима световима. Зато борба са том немани, са том аждајом, нека је свакодневна и сваконоћна.

Чиме ми можемо савладати ђавола? Каква страшна мрачна сила! Нико га није могао савладати сем Господа Христа! Али ипак, долазак Господа Христа у овај свет, оснивање Цркве и све што је Господ дао Цркви, даје нам силу да победимо сваког ђавола у овоме свету. А главно оружје против њега шта је? Смиреност.

Светог подвижника Макарије Великог једног дана срео на путу ђаво и јавио се носећи разне трачке и заводничке ствари, ишао је у манастир да обиђе Светог Макарија. "Куда ћеш ти" - вели му Свети Макарије. "У твоју обитељ" - вели ђаво. "Шта ћеш тамо?" "Да кушам твоју братију". "Лако је мени", вели он, са твојом братијом, бар са већином од њих. Али ми је тешко с тобом борити се". "А што" - пита га Свети Макарије. "Што? Ти постиш, ја никад не једем; ти бдиш, ја никад не спавам; ја сам јачи од тебе увек. Али има једно чиме ме ти побеђујеш". "Шта је то?" "То је твоја смиреност." А ту победу нама даје Господ Христос.

Он је Син Божји, Бог постао човек и, како се вели у светом Еванђељу, понизио Себе. Какво је понижење за Бога постати човек. Понижење, сигурно страшно велико, ужасно понижење за Бога постати човек. А Господ чини из Своје велике љубави према човеку све да спасе човека од ђавола. Понизио је Себе, вели се у Светом Еванђељу, понизио је Себе до смрти крстове. Зато је Он прослављен, и име Његово је славније од свих имена у свима световима, да се Њему поклони све што је на Небу и на земљи и под земљом. Том великом Својом смиреношћу, том великом Својом божанском љубављу и жртвом Господ Христос је спасао род људски од ђавола, од силе смрти и осигурао бесмртни Живот Вечни роду људскоме. Али од нас, од свакога од нас зависи да ли ћемо ми да користимо ту божанску силу Христову.

Чули сте данас у Еванђељу да Спаситељ вели: "Сваки који се сам подиже, понизиће се, а који се понизи, подићи ће се". Сваки... и ја и ти, и сваки од нас. Господ стоји свакоме на расположењу у Цркви Христовој. Од твоје воље зависи да ли ћеш да Га пригрлиш и примиш. Од твоје воље зависи да ли ћеш ти да протераш гордост из душе своје и испуниш себе смиреношћу Христовом. Нећеш ли, Господ те не приморава. Ако нећеш, ништа се неће десити. То значи изабрати пакао, изабрати вечни живот у вечним мукама. Изабрао си за господара свог, за вечног владара свог - кога? Ђавола, сатану, бога гордости, лажнога бога! Гордост је бог овога света! Страшна реч, али истинита. Он тако лако и вешто заводи људе, представља себе као огромну силу, као бога овога света. Сећате се да је кушао Самог Господа Христа. Он се хвали и вели: "Све ово даћу теби, сва царства која видиш, сву земљу, ако паднеш и поклониш ми се".

Ето, то хоће он самозванац, он који је хтео да замени Бога и да седне на престо Божји, како вели Свети Пророк Исаија. Зато је сурвао се са највиших небеских висина у поноре пакла. Где је ђаво, ту је пакао, сав пакао.

Господ у овоме свету дошао је да све то уништи, да да нама васкрситељске и васкрсне силе да побеђујемо најпре у души својој сваки грех, да душу васкрсавамо прво из мртвих, и то ће нам осигурати васкрсење тела на дан Страшнога Суда. И ти, када се бориш са ма којим грехом у себи, ти се бориш за бесмртност, ти се бориш за васкрсење из мртвих. Ето гордост - стотину гробова у твојој души, стотину гробова ...гордост. Све се усмрдело у тим гробовима, сва душа се усмрдела. Хајде васкрсавај ти својим рукама, васкрсавај своје мртваце. Ево ти смирености као божанске силе, смирености покајаног цариника: "Боже, милостив буди мени грешноме". Ето силе и моћи којом ти и ја можемо васкрсавати себе из сваке смрти. Господе, ти видиш: сав сам немоћ, сав слабост: Милостив буди меии грешном! И онда васкрсавају из мртвих сви наши мртваци, сви се гробови наши отварају и ми души својој осигуравамо бесмртност и Живот Вечни. Вели Свети Пророк: "Душа која греши, та умире". Душа која греши, та умире. Душа умире одвојивши се од Бога, удаљивши се од Бога. Удаљује се душа од Бога кроз грех, кроз страсти. Да не би умрла потпуно, да се не би потпуно одвојила од Бога треба је видати, душу своју васкрсавати из мртвих.

Ето, чудесна Света Црква Православна и почиње Ускршњи пост са данашњим даном. Постом душе данас почиње борба за душу нашу, борба и твоја и моја, борба против свих смрти које јуришају на нас, борба против свих ђавола који јуришају на нас, боримо се против свих грехова. Тако, од данашњег Ускршњег поста ти си борац. То смо сви.

Тако, данашња Недеља митара и фарисеја даје нам учитеља, учитеља бесмртности, даје нам васкрситеља који васкрсава нас из свих смрти. Ко је то? Покајани цариник. Ето нашег учитеља, учитеља кроз Велики пост који иде испред нас, крчи нам пут кроз прашуму грехова и искушења, и води нас Васкрсењу Христовом: он смирени покајани цариник, он који је себе казао према свима световима, према Богу, кроз вапај и уздах: "Боже, милостив буди мени грешном". И ми, од данашњег дана до Ускрса, да пригрлимо, како се вели у једној дивној песми, да пригрлимо цариничке уздахе. Нека нас сви уздаси воде кроз све дане до светог и славног Васкрсења Спасовог - до Ускрса.

Све што се у души твојој ... Најпотребније је теби, мени, сваком човеку, сваком људском бићу - шта? Да се смири пред Господом (свих) светова, да се смири пред Господом Христом, Који је тако божански неизмерно смирен. Примиће грешнике, покајнике и показаће пут спасења. Шта је лакше, шта је краће него вапити као цариник: "Боже, милостив буди мени грешноме". Смирење је скраћено спасење - вели Свети Варсануфије. Вели: Смирење је скраћено спасење! Ако те уплаше многе заповести Спаситељеве, Еванђеље са безбројним захтевима: Љубите непријатеље своје, молите се Богу за оне који вас куну, проклињу, и друге тешке заповести, ако те то уплаши, сети се да ћеш све то добити - како? Врло просто. Смиривши се пред Господом говорећи стално: "Господе, ја сам нико и ништа у овоме свету, Ти си моје све, Ти си мој рај, Ти си моје Царство Небеско, ти си мој Вечни Живот, моја Вечна Истина, моја Вечна Правда. Све ми то дај, и ја сам твој". Смирење је спасење. За спасење се не тражи ништа нарочито, никакве велике материјалне жртве, већ једно: Смирити се пред Господом Христом. И онда, онда нам Он даје све. Како, - како можемо да се оглушимо на све Његово? Ако се не молимо, ако смерно стојиш пред Њим ие молећи му се. А најбоља молитва, молитва која сигурно спасава од свих смрти и осигурава сва васкрсења сваком људском бићу, то је молитва покајаног цариника: "Боже, милостив буди мени грешном".

Благи Господ, молитвама свих Светитеља Својих, свих покајаних и спасених грешника, и свих славних и великих сунчаних Праведника, нека душе наше испуни том смиреношћу, нека душе наше води том смиреношћу из врлине у врлину, и тако нам осигура Живот Вечни и Царство Небеско, где Чудесни Свеблаги Господ Христос царује и влада. Њему свака слава, сада и свагда кроза све векове. Амин.

ИЗВОР