Oво je филм који говори о духовној стварности узрокованој среброљубљем, немаром и небригом свештенства али и незнањем, незаинтересованошћу и револтом народа... ! За више информација посетите www.svestenik.com

Старци могу бити монаси који су заједно с игуманом управљали појединим манастирима, старији калуђери без свештеничког звања, пример је позната историјска личност Филотеј (XVI век) из Елеазаровог манастира код Пскова, спиритус мовенес доктрине о Москви-Трећем Риму. Старци су и искусни монаси који су прошли дугогодишњи строги аскетизам и који су се бринули о духовном животу искушеника и младих калуђера. Често су разговорима и мудрим саветима помагали и световним лицима.

Ово последње значење представља једну сложену појаву руског религиозног духа, у литератури названу – старачество.

Молитва за борбу против страсти

Старци су сталним бдењем утицали на унутрашњи живот и усмеравали поступке своје духовне деце, што је подразумевало да им искушеници смирено, честим исповедима и искреним разговорима откривају најдубље мисли и интимне жеље. На основу сопственог искуства старац је знао о разним искушењима која очекују почетника на путу духовног усавршавања, те је могао да га сачува од грешака. Свети Антоније Велики (IV век) говорио је: „Ако видиш младог монаха, који се по сопственој вољи устремио на небо, чврсто га ухвати за ноге и вуци га доле, јер је њему такво стремљење штетно.“ Дуготрајни пут одрицања од своје воље средство је уздизања духа исушеника и начин ослобађања од страсти. Фјодор Достојевски у роману Браћа Карамазови пише: „Старац – то је онај који узима вашу душу, вашу вољу у своју душу и у своју вољу.“ Почетник сам бира старца и после тога је обавезан да се у свему безусловно потчињава вољи свога духовног оца.

У аксетској лутератури наводи се и молитва за борбу против страсти. Исусова молитва: „Господе Исусе Христе, сине Божији, смилуј ми се, грешном“, која је била распрострањена међу аскетама на Истоку, у руским манастирима названа је духовном молитвом. То је значило да се Исусова молитва врши „у себи и умом у срцу“, па су постојали и изрази: унутрашња, умна молитва или молитва срца. Пошто је текст молитве требало сатима непрекидно понављати, названа је и стална молитва.

У основи, руско старчество је засновано на аскетизму и мистичним традицијама Источне цркве, чији су главни носиоци били Исихасти (од грчког хесyцхиа – мир, ћутање).

Први трагови старчества у Русији налазе се у делима Св. Кирила Туровског (XII) и Св. Аврамија Смоленског (XIII век). Међутим, тек с појавом светог Нила Сороског (1433-1508. године) може се говорити о старчеству као систему васпитања младих калуђера, чија је школа руском монаштву дала три поколења стараца. Посебно су били познати Заволошки старци, који су живели у мањим манастирима и скитовима северно од горњег тока Волге.

Они који не стичу имања

Нил Сорски је отишао на Атон једно столеће после победе Исихаста и тамо открио њихово учење. Вративши се у Русију, увео је своја правила монаштва, која, у ствари, повезују стару аскетску традицију Источне цркве и руско старчество. Сорски скит се састојао од више келија распоређених на довољном растојању једне од друге да калуђер не може чути брата до себе и да не може видети даље од суседне келије како не би губио сабраност током молитве. У келији је могао живети само монах с једним до два ученика.

Опште трпезе није било и сваки калуђер је својим радом морао да обезбеди одећу и обућу за себе. Браћа су се сакупљала два пута седмично на свеноћном бдењу у цркви.

Нил је сматрао да манастири не треба да владају земљом и селима и да постојеће поседе треба дати држави. Због тога су његове присталице и он добиле назив „Нестјажатељи“ (они који не стичу имања). По историјским изворима, архијереји и манастири су у то време поседовали више од трећине обрадиве земље у Русији и многи нису желели да се одрекну тог богаства. Под притиском богатог, земљопоседничког и све више посветовњаченог монаштва, аскетизам се, а тиме и старчество као унутрашњи и мистички процес, повлачи. Старчество је у Русији у XVII и делом у XVIII столећу готово ишчезло.

Петар Велики је почетком XVIII века секуларизовао црквену власт и укунуо институцију патријарха, а Свети синод је потчинио државним властима. Тај процес је наставила Јекатерина II у другој половини истог столећа, извршивши реформе у цркви и одузевши архијерејима и манастирима више од девет милиона хектара обрадиве земље (више од територије данашње Србије).

Осиромашћење манастира, с једне, и појава старца светог Пајсија Величковског, с друге стране, утицали су на обнављање руског старчевства крајем XVIII века. Пајсије је рођен у Полтави (данашња Украјина) 1722. године, и још као младић посветио се монаштву. У почетку је био у руским, затим у молдавским манастирима, а 1746 године отишао је на Свету гору атонску. Тамо је више од петнаест година изучавао и практиковао аскетско-мистичке методе Исихаста. Касније се посветио и старчеству. Са групом својих ученика вратио се у Молдавију, где је постао архимандрит. Многи руски монаси, жељни аскетског живота и духовног уздизања, отишли су у Молдавију да уче код старца Пајсија. После су они пренели старчество у Русију. Међу њима су најпознатији Клеопа, Теодор, Теодосије, Атанасије Филарет и Василије.

Крајем XVIII и почетком XIX столећа настало је неколико центара руског старчества: Рослављске шуме, Кирило-Новојезерски манастир; Плошћанска, Санаксарска, Саровска и Оптинска пустиња .

Саровски манастир се налази недалеко од града Темникова и знаменит је, пре свега, по старцу Серафиму, једном од најуваженијих светих људи Руске цркве. Живео је дуже од педесет година као калуђер, од тога двадесетак крајње аскетски удаљен од осталих монаха, уз вишегодишње потпуно ћутање. Његов аскетски подвиг је и хиљадудневна стална молитва, клечећи на великом камену. Тек после свега тога себе је сматрао достојним да подучава друге.

Оптински старци

У духовно-религиозном зивоту Русије XIX века посебно место заузима Оптино-Веденски манастир, у коме је Леонид, некадашњи ученик поменутих стараца Василија и Клеопе, увео старчество. После Леонида, старчество је у том манастиру преузео на себе Макарије, затим Иларион и Амвросије. Традицију су наставили Амвросијеви ученици Нектарије, Јосиф и Анатолиј. Последњи оптински старац био је јеромонах Никон, упокојио се 1931. године. Било је монаха који су учили код оптинских стараца, а после тога су сами преузимали обавезу старчества по другим манастирима.

Приближно једно столеће постојала је школа старчества у Оптини, све док бољшевичке власти нису затвориле манастир, после декрета из 1918. године.

Оптински старци су извршили значајан утица на знамените личности из круга руске интелигенције у XIX и почетком XX века: писце – Алексеја и Лава Толстоја, Николаја Гогоља, Фјодора Достојевског; филозофе – Владимира Столавјова, Павла Флоренског, Константина Леонтјева; вође словенофила – Александра Хомјакова и Ивана Кирејвског; историчара Михаила Пагодина. Под њиховим утицајем група руских религиозних филозофа: Берђајев, Булгаков, Струве и Франк су 1909. године објавили зборник радова у часопису „Вехи“ (Путокази). Наступили су против атеистичког материјализма и револуционарно-социјалистичких убеђења великог дела тадашње руске интелигенције.

Достојевски је лик Зосиме из романа „Браћа Карамазови“ стварао на основу доброг познавања личности старца Амвросија. О том старцу Лав Толстој каже: „Разговарао сам с њим и некако ми је лакше и радосније на души. Ето, кад с таквим човеком говориш, осећас близину Бога.“ Руска православна црква је канонизовала 1988. прво Амвросија, а 1996. године још 13 оптинских стараца.

Навешћемо став И. Смолича, руског историчара цркве у емиграцији, који средином XX столећа пише: „Ако се обратимо историји руске мисли XIX века и бацимо поглед на Гогоља или на Словенофиле, на Достојевског, или на цео филозофски свет каснијих година, све до најновијег времена, ми ћемо наћи везу са светим људима древне цркве, чије мисли су ти филозофи покушали да изнова формулишу и продубе. С те тачке гледишта старчество има изузетно значење.“

Нужно је истаћи да је било и злоупотреба великог угледа који су старци имали у Русији. Поједини „новостарци” или „младостарци” у XIX и почетком XX столећа нису много бринули о духовном животу младих монаха и искушеника него су , из сопствене сујете, стицали популарност у наруду „пророчанским даром“ и „видовитошћу“: од давања савета световним лицима попут овог „продај своју земљу и купи другу, а о фабрици немој ни да мислиш“, преко „продај кућу и купи бицикл“ до писања молитве Богородици да усмрти писца Лава Толстоја. Можда је у томе највише застранио Григориј Распутин који је себе, као световно лице, прогласио старцем и свој положај користио да преко царице Александре Фјодоровне утиче на Николаја II приликом доношења важних политичких и државних решења .

Таласи терора

Одмах после револуције објављен је декрет о одвајању цркве од државе, што је био сигнал властима свих нивоа да започну с хапшењима и стрељањем свештенослужитеља и монаха. Цркве и манастири су претворени у складишта, земљорадничке задруге, затворе, а ређе у музеје или дечије домове.

Уочи револуције у Русији је било 1257 манастира, око сто хиљада цркава и капела, четири духовне академијее, 62 семинарије. Објављивано је на десетине црквених часописа. Средином шездесетих година у Совјетском Савезу је постојало: 15 манастира, 10 хиљада цркава и капела, две духовне академије и три семинарије. Само два црквена часописа штампана су у то време. Стара руска светиња Кијевско-Печерска лавра затворена је 1963. године. У таквим условима старчество, као систем васпитања младих монаха и као традиција дела руског монаштва, није се могло сачувати. После затварања манастира, преживели старци били су принуђени да лутају или да живе уз парохијске цркве. То мало преосталих манастира није имало своје скитове и пустиње неопходне за усамљенички и аскетски живот стараца и њихових ученика.

Повратак

Од времена Горбачова и „Перестројке“, што се поклапа с прославом хиљадугодишњице хришћанства у Русији (1988. године), суштински се изменила политичка ситуација у држави и однос власти према цркви. Проглашењем нове конституције (устава) Руске Федерације 1993. године, уведене су широке грађанске и верске слободе. Данас Руска православна црква има око 800 манастира. У неким од тих манастира обнавља се старчество захваљујући ретким монасима који су успели да приме, сачувају и донесу до наших дана основне идеје и практику аскетизма и мистицизма прошлих времена или благодарећи појединим старцима са Свете горе атонске који су се вратили у Русију.

Остаје нада да ће данашњи старци продужити духовне трдиције које ја заложио Нил Сорски и многи други истинити старци и да неће кренути путем „младостараца“ .

Аутор: Веселин Вашчић

Извор: Русија.рс

Линк ка теми

Доносимо Вам и његово величанствено предавање о Богу Светој Тројици:

Помените у вашим молитвама Владику Данила.

Када то бива по узајамној сугласности, опет је потребна молитва. И духовно снажни се мора поставити у положај слабог. Често бива тако: једна половина се суглашава са уздржањем, да не би увриједила другу, али изнутра се мучи. То се најчешће збива са оним женама које имају мање страха Божјег, а живље тијело.

Некада неки духовни мужеви, слушајући од својих жена ријечи сугласности, из неразумности продужавају период уздржања, и тада жене пате: оне постају нервозне и остало. Мужеви мисле да су им жене ојачале у врлини и хоће да живе чистије, ступајући у односе послије дужих периода, и због тога жене улазе у искушење и покушавају суживјети са било ким. И када се догоди пад, мучи их грижња савјести. Али, мужеви се као и раније труде да живе чистије, иако виде да жене нису расположене за то. На тај начин, мужеви су у заблуди када сматрају да жене духовно узрастају и да више не желе оно што је тјелесно.

Охрабрите се, часни оче. Из сваког облака не бију громови. Пишете, како су безверци у Бугарској створили удружење и како јавно нападају веру Божију и ругају се светињама хришћанским. И то Вас доводи до очајања. Спустите још једном поглед дубоко у срце своје и видите, да ли је Ваша лична вера јака. Јер очајање је плод маловерства а не праве побожности.

Побожан човек успешно војује против очајања помоћу вере као непобедивог оружја. Самоћа је пробни камен: испитајте себе и своју веру у самоћи. Ма колико се безбожник уздизао и хвалио пред људима, у самоћи се он осећа очајником. А човек са вером у самоћи осећа прилив снаге и радости. Не бој се никад оних, који су изашли из тврђаве Христове па је споља нападају. Сваки њихов удар утврђује стене Цркве а њих раслабљава.

Сети се Павла на Балкану, самога усред мрака паганског и беса јеврејског. Бијен и гоњен он није очајавао. Колико је његова реч допринела ширењу хришћанства толико су готово допринели и удари непријатељски. Они који су тобож рушили несвесно су утврђивали; и који су огањ божански гасили већма су га распиривали. Ту тајну безбожници не знају и неће је никад знати. Њихова је заблуда што мисле, да се дело Божије може порушити истим средствима којим и дело људско. Божански огањ љубави, спуштен од Христа с неба на земљу, могао би се помрачити само неким јачим огњем љубави. А где је тај јачи огањ? Где је љубав у безбожника? Њихове су све побуде из царства зоолошког а не из небеског. А зоологијом се Христос не може победити.

- Па сетите се Јулијана Одступника, како је с престола царског, наоружан свим земаљским оружјем, повео рат против Цркве Христове. Да ли су се уплашили Василије и Атанасије? Не, него су прорекли отпадном цару блиску и срамну пропаст. Облачак, проћи ће! говорио је Атанасије својој пастви. И прошао је брзо, као што пролазе сви облаци безбоштва,облаци и магле које прогоне вјетрови, по речи апостола Петра.

- Још се сетите Загорских мученика. Стара Загора, дика Православља на Балкану! Мученици су њени побијени али нису побеђени. Као победиоци они и данас надахњавају бугарски народ верским јунаштвом и пожртвовањем, као што га преподобни Јован са Рилских планина опасује снагом а свети оци Трновски благосиљају из царства Христовог благословом Божијим.

Ви сте млад свештеник и не памтите бугарске ужасе, који су у своје време потресали срце и савест не само православне Русије него и целе Европе. Али, имаће у Бугарској, мислим, још доста живих људи, који су били сведоци тих ужаса, од којих се лепа земља бугарска обојила крвљу хришћанском. Па кад ненасити мач османлијски није могао поколебати веру бугарског народа, зар ће је поколебати празне речи? Зар ће је поколебати пуста обећања зоолошког Раја на земљи оних очајника, који одцепивши се од велике душе свога народа пошли су у печалбу за душом, да купују себи душу од неких бездушника на западу сунчаном? Купили су је, али мртву. Зар ће се, дакле, живи убојати мртвих? Заиста, не. Бугарски народ може ослушнути лево и десно те нове учитеље среће без Бога, али ће се на крају одлучно окренути од њих, прилепити се уз Христа и, попут Петра, покајнички узвикнути: Господе, коме ћемо ићи? Ти имаш ријечи вјечнога живота.

Мир Вам и радост од Господа.

Видели би како се онда сви крсте обема рукама.

Међутим, то није искрено покајање.

То је присилно покајање и оно нема вредности код Бога.

Зато немојте да присиљавате (исправљате) друге ...

Старац Пајсије Светогорац

Извор: Манастир Глоговац

петак 27,јануар 1978.

''...Одједанпут ми је постало јасно: све се даје на ''духовност'', али умире оно што је за Хришћане главно - Црква. Зачуђујуће је то да су управо ти ''духовњаци'' почели да растурају Цркву. Они су одбацили Евхаристију као Свету Тајну Цркве (јер су наводно''недостојни''!). Они су свели Цркву на религију, а религију - на себе...И - свет је остао без Цркве или, тачније, са разним њеним остацима: ''националним'',''етничким'', ''обредним'', итд.''

За више информација посетите тему на Живе Речи Утехе

- Ма какви! Имао сам је уцртану на карти, али сам карту изгубио. А пут сам заборавио – каже он тако мирно, да му човек мора поверовати – А баш сам мислио да вас одведем тамо. Штета.

- Штета – уздахнух.

- Али могу да вам причам о њој, то нисам заборавио.

- Причај, причај! – узвикнуо сам како би и сваки петогодишњак.

- Ух, што је тамо било добро друштво! Много сам ја од њих научио.

- Ма од кога? – сестра је зашкиљила.

- Како од кога? Од Велимира. То је највећи мудрац у шуми. Њега сви увек послушају. Он је заиста врло паметан.

- А ко је Велимир? – упитах.

- Велимир, пуж са једном чарапом. Знате, пужеви имају само једно стопало, што им уопште не смета и баш се вешто њиме служе, па зато имају само по једну чарапу. Елем, он је увек говорио да је најгора ствар на свету – брзоплетост. Све треба радити натенане, промишљено. И баш због непромишљености је имао много мука са својим најбољим другом.

- А ко је то био? – сестра и ја гракнусмо скоро углас.

- Ех, ко... – уздахну деда озбиљно – Шаљивџија каквог свет још није видео: Папагвин Пингај.

- Какво је сад то име? – упитасмо.

Страно. Родитељи су му били странци: његов отац био је стари морски вук, бродски папагај Летило Крештић, а мајка славна бaлeрина о којој су писале новине од Кине до Енглеске, Лили Пин – Гвин. Јасно, Папагвин Пингај је сувише неозбиљан да каже било шта о својој породици, али ми је Велимир, пуж са једном чарапом све лепо испричао. Летило и Мими су се срели у Марсеју... Или је то била Венеција... – присећао се деда – И одмах су се заволели, без обзира што је он био папагај, а она пингвин. Папагвин се тако испилео на великом прекоокеанском броду, али га није држало место: наследио је немиран дух свога оца и љубав према позорници од своје мајке. Још као пиле прикључио се неком циркусу, али када је једном дошао у Шарену шуму, пожелео је да тамо и остане. Каква је то шума!

- А како он изгледа? – упитао сам радознало.

- Е, то је тек занимљиво: крушкаст је као пингвин, али је зелено-црвен као папагај. Више воли да се гега, него да лети и уопште је врло пристојан, осим што је понекад сувише брбљив и брзоплет. Због тога, а и због мене, и дан данас има црну флеку на репу који је некада био црвен као залазак августовског сунца на пучини океана.

- Па шта се догодило, реци нам? – брзо изговори моја сестра.

- Кад сам први пут дошао у Шарену шуму Велимир је мислио да је најбоље да ми шуму покаже Очијућко Лукавић, лисац, иначе шумско шуњало и велики љубитељ пилића, ћурића и уопште пернате живине. Сад, поред тога што је био шуњало, Очијућко је био и велики зевзек, па сам касније сазнао да су се он и Папагвин Пингај тако као такмичили ко је од њих двојице већи шаљивџија. Стигли смо били, углавном, до једног шупљег дебла (а тек сам касније сазнао да је врх тог дрвета био омиљено место за смишљање вицева Папагвина Пингаја) наговори лисац мене да припалимо један бусен маховине на том дрвету, да тобоже истерамо пчеле и тако помогнемо меди Момчилу да дође до меда. Међутим, како је стабло било шупље, пламен брзо сукне навише и – ватра опрли ватрено црвени реп Папагвина Пингаја. И ето.

- И још увек је тако, још увек му перје није израсло? – упита моја сестра сумњичаво.

- Сигурно да јесте – одговори деда уверљиво – Али, Велимир ми је рекао да код ретких врста, а Папагвин Пингај је то свакако био, перје се обнавља са новим бојама.

- И да ли се Папа... гвин наљутио на тебе? – промуцао сам ја страно име.

- Не, какви! Тај је знао шта је добра шала. Сигурно још увек зна.

- Сигурно... – рекох ја као одјек.

- Ако се сетим којим се путем долази до Шарене шуме, сигурно ћу вас одвести тамо, да упознате то чудно друштво – заврши деда брундајући.

Извор: Блогослов

Носио је само кошуљу и кожни огртач, зими и лети је ишао бос. Већи део времена је проводио у молитви покрај врата цркве која се налазила на брду, на око једну врсту од града. Недалеко од овог храма јуродиви је подигао себи колибу. Дошавши у град ватреном молитвом је помагао болесницима и несрећницима и слободно је улазио у кнежевски дворац. Пошто су код Лаврентија све време долазили верници молећи га за молитве, он је прокопао тунел од цркве до своје колибе како би могао да пролази непримећен.

1512. године Татари су напали Калугу. Кнез им је изашао у сусрет с малобројном војском. Ускоро се нашао у великој опасности, одсечен од својих људи и опкољен Татарима. Свети Лаврентије, који је у то време био у кнежевим палатама изненада је узвикнуо: „Дајте ми секиру, зато што су кнеза напали пси, идем да му помогнем!“ Неколико тренутака касније нашао се поред кнеза машући секиром и вичући: „Не бој се!“ Руси су одмах почели да односе превагу и разбили су Татаре.

Учинивши мноштво чуда, блажени Лаврентије је предао душу Господу 10. августа 1515. године. Јуродиви је сахрањен у цркви, где је чини подвиге и где је касније саграђен манастир посвећен светом Лаврентију.

Житије схимонахиње Макарије

Њена мајка је заједно са оцем радила на железничкој прузи и поред тога је радила као шнајдерка.Тако јој је једном дошла нека старица која је дошла да наручи да јој са- шије јорган.Погледавши на живахну и чилу једногодишњу Теодосију она јој је са ди- вљењем рекла :“О како мало дете,а већ хода“ ,и потом је помиловала по глави и по ле- ђима.Тада се девојчици скврчише колена и она паде.“Што ти не устајеш“- упитала ју је мајка пришавши ћерки која је лежала на поду.“Како да устанем када не могу да ис- правим колена“.Од тада су је заболеле ноге,она је падала на под и више није могла да устане.

Несрећни родитељи су водили дете многим лекарим.али лечење није давало ника- квог резултата,и болесна девојчица је све веше и више била обузета болешћу и постала је велики терет за породицу у којој је живело двадесет људи.Њени укућани су не једном девојчици казали:“Када би те Господ узео“.За време обеда за њу није било места, и гла- дна девојчица је пузала под столом и била би срећна ако би тамо нашла корицу хлеба, која би некоме испала.Породица Артемових је живела у невеликом службеном стану,и када су распремали да спавају,постељу би делили на пола,а место болесне севојчице би било под креветом.Тамо она сада није само спавала,негоје проводила већи део дана.Са- мо ако би испузала испод кревета,девојчица би је вређале,а то би одрасли ,а и њена ма- јка би јој рекла:“Склони се са пута“.Она је почела да се моли веома рано.Њој није било ни две године када је она седећи под креветом певала:“Заштитнице,вију,вију,вију(тј. свију).Мати јој је пришла и питала је:“О,шта ти рашчупана моја певаш само „Зашти- тнице усрдна..“.“Мамице,ја се молим још:Господе,Господе,буди самном“рекла јој је Теодосија!.

Са две навршене године јавио јој се преподобни Тихон Калушки.А једном када је девојчици било три године бездетна млада Софија која је више од свију волела несре- ћну девојчицу,једном је однела у цркву.После завршене литургије приметило се да ј е Теодосија нестала.Софија је претражила све у храму али девојчице није било.Ништа не остављајући случају она се обратила свештенику са молбом да је потражи у олтару.Та- мо је он пронашао како спава под светим престолом,на коме неведљиво присуствује Господ, и кога могу дотицати само свештеници.

У осмој години Теодосијиног живот десио се догађај који је изменио целу њену даљњу судбину.Једном,тако обично она је заспала,и следећег јутра,када су они устали, она се није пробудила.Мисливши да је она умрла,отац је одвезао у болницу.Посебним старањем Божијим Теодосију нису одмах сахранили,нити су радили обдукцију,него су јој тело положили у мртвачницу.

Али девојка није умрла,него је утонула у летаргични сан.У тим данима,када је њено тело,хладно и рекло би се,беживотно лежало у реду са покојницима,њена душа је била у рају.Она је причала,како јој је не једном тамо долазила Царица Небеска,и Теодо- сија је веома плакала и молила Је да јој исцели болне ножице или да је оставиви у рају.Владиччица је на то одговорила да Теодосија треба да још послужи на земљи.И кроз четрнааест дана она се преобудила.

О унутарњем животу Теодосијином је мало ко знао.Њој је још у детињству откри- вено до чега су велики хришћански подвижници долазили после дуге и упорне борбе. Са осам година од Царице Небеске она је добила благослов да прима и исцељује народ.И до једанаест и по године јављали су јој се у сну небожитељи и учили је.Сама пак Царица Небеска почела је да се јавља болеснима из околних села и да им говори да иду код Теодосије.

Када је почео Велики Отаџбински рат (Други светски рат) оца и браћу су послали на фронт,жене са децом су отишле по очевим домовима,њена мајка је такође отишла код брата у Калугу,а болесну девојчицу су оставили да умре у опустелој кући.Убрзо су је истерали и из куће,и две године без једнога месеца она је живела тамо где се нађе и где оде.

„Ја сам била толико мала,залегнем у рупу или се закопам у сено“,сећала се Мату- шка,“Мучила сам се,пузала сам на мразу сама,често никога није било.Седела сам и у води и на хладном.У снегу ископам јаму грудвицом,шћућурим се,ставим руку под лице и тако сам спавала.На мени је све било поцепано,тело је огрубело.Пила сам бљутаву воду,јела снег:чистога снега узмем у руку и у уста.Неко да хлеба а он је смрзнут ,не можеш да га једеш.А лети траву и цвеће сам јела“.

1943.г.Теодосија се налазила у селу Ларинки,када јој се јавила Царица Небеска и рекла:“Иди на пут,тебе требанеко да узме у кућу.“ „Ко ће мене узети? Упитала је девојчица.-ДАнас ће доћи за тебе.И стрварно тога дана случајно ј нашла нека старија жена и узела је Теодосију код себе.

Седамдесетдвогодишња монахиња ,мати Наталија управљала је црквеним хором у суседном селу ,и тoг дана је отишла тој жени коде које се налазила Теодосија.У своје време Наталија је живела у Вјаземском Аркадијевском женском манастиру.Потом су њега затворили и монахиње су послали у затвор.Тамо се матери Наталији јавила Царица Небеска и рекла:“Све монахиње биће погубљене,а тебе ћу пустити,и ти ћеш се старати за једну болесницу у своме дому“.Те речи је она запамтила за цео живот и у Теодосији је видела ту саму болесницу за коју јој је било јављено много година уназад.

Узела је и одвела у свој мали кућерак који је био на крају села Темкино.окупала је деовојчицу,сашила јој је кошуљу и ставила кравату.Убрзо у дому старе монахиње,ма- лтене сви послови по кући пали су на Теододијина плаћа.Пузећи на коленима она је прала под,обилазила стоку,хранила кокошке.А у слободно време од тих послова још је и плела шалове.

Када је девојка напунила двадесет година,jеромонах Василије који ју је крстио одслуживши саборно литургију са двојицом свештеника,исповедио је и причестио девојку,постригао ју је у послушницу са именом Тихона ,у част преподобногТихона Мединског,Калужског,небеског заштитника њеховога краја.

Мати Наталија је умрла у 97.-ој години старости.Неко време после сахране дошао је Тихон,предсдник месне канцеларије и рекао да је мати Наталија потписала кућу своме рођаку,али и да њен сусед не да јој да мирно живи,прети да ће је заклати,јер хоће да прошири имање.У дом инвалида нису хтели да је узму:“Ти ћеш се молити Богу и заводићеш људе“.И дошло је време девојки-подвижници да некако скупи новац да купи незавршену кућу која је била на другом крају села,у коме ће она прожевети веше од двадесет година.Из суседних села дошле су јој две жене и договориле се да живе наизмеично код ње и да воде домаћинство.

Ако је раније народ долазио само понекад младој подвижници,то сада они који искаху исцељење и њену молитвену помоћ,непрекидно је долазио од јутра до вечери. Све чешће посећиваху је тешки болесници,опседнути злим дусима,људи којима су врачаре и гатаре учиниле зло.И за све њих је Тихона налазила време и духовне снаге.

18.октобра 1976.године послушница Тихона је била келејно пострижена у монашки чин са тим именом.А после петнаест месеци са благословом Царице Небеске,мати Тихона је примила највиши степен монаштва – велику схиму.Овог пута постригао ју је игуман Донат,Добила је име Макарија,у част преподобног пустиножитеља из четвртог века,Макарија Великог (Египатског).

После извесног времена од примања схиме,четрдесет осмогодишњој схимонахињи Маакарији поново се јавилаЦарица Небеска и рекла да ју је изабрала на духовни подвиг.Од тада матушка је имала да узме на себе страдања и болести свих људи и који су јој долазили у њен дом са молбом за помоћ и да у своје срце прими бол и јаде читаве Русије и да смирено носи тај ни са чим мерљиви терет на својим слабим плећима.

Будући физички савршено немоћна.она се безмало непрестано молила и за нашу многостарадалну Русију:“Овога часа у то време немојмо да спавамо јер незнамо шта се ради у нашој Русји“,говорила је тако она окадивши својим духовним погледом са горњих висина целу нашу земљу,видевши намере које произлазе на нашу земљу, говорила је жалосно:“Русија-она је добра земља,а у њој су толико људи постали лоши. А ја све сажаљевам,Спаситеља и Мајку Божију за све молим:Господе,смилуј се,не дај нам да пропаднемо!“

Могу ли се избројити све те топле молитве које је узнела схимонахиња Макарија Господу и Царици Небеској за нашу домовину,зајусију.Када је настало тешко време, претња самој целовитости земљи,она се молила посебно усрдно.Причала је,како је питала Владичицу са духовним страхом:“А Русија- шта ће бити са њом?Да ли ће опстати Русија“?“Русија је многоправославна“,чула је она одговор.“Русија неће пропасти“!

18.јуна 1993.године у пола дванаест ноћу,схимонахиња Макарија је умрла.Отишла је мирно,светла разума и јасним непомућеном савешћу отишла је Господу.Последње њене речи су биле упућене свима нама:“Постите,постите,молите се...,у томе је спасење“

Сахрањена је на сеоском гробљу села Темкино Смоленске области,где је проживела педесет година.

___________________________________________________________________________

Oво је скраћена верзија њенога житија.Видети њено житије:Схимонахинја Мака рија,“Руски Паломник“,Вааламское обшчество Америки,8.1993.г. у преводу Ксеније Кончаревић,у књизи:“Сила се Божија у немоћи показује,Манастир Хиландар,2003.г. стр.133-174.

фотографије преузете са сајта:

http://floxasia.ru/p...naxini-makarii/

http://www.idrp.ru/p....php?article=33

http://www.idrp.ru/p....php?article=33

Данас је Недеља Свих Светих, данас Црква прославља Све Светитеље од памтивека, сва Света Бића, почевши од Анђела, Арханђела, Херувима и Серафима, па кроз сва Света Бића, све Свете Људе од почетка света до данашњег дана. Зашто Црква данас слави Све Светитеље? Прве Недеље после Духова, прва Недеља после Свете Тројице, Црква слави Све Светитеље. Зашто? Да покаже да су Светитељи исповедници Свете Тројице, да је сав њихов живот у овоме свету од Оца кроз Сина у Духу Светоме[2], да је овај свет створен да постане Царство Божје.

Данас Црква открива душе Свих Светих и казује нам њихову тајну: чиме се они живели, ради чега живели, како живели у овоме свету, како су посветитли се? Открила је Црква свету тајну људскога бића кроз њих, да покаже да је човек створен да постане храм Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. Човек је створен да постане обиталиште Господа Христа у Духу Светоме са Оцем Богом.[3]

Зато је Спаситељ говорио ученицима Својим на Тајној Вечери, откривајући им тајну човека и овога света, да ће Он доћи и уселити се у њих, у свакога ко има љубав к Њему, ко држи заповести Његове, са Оцем и Духом Светим[4]. То значи Еванђеље Господа Христа: није ништа друго него обожавање Пресвете Тројице, и живот у Оцу и Сину и Светоме Духу. То је крајња мета, то је крајњи циљ људског живота у овоме свету, да човек телом његовим и душом његовом постане обиталиште Пресвете Тројице. То су постигли у највећој мери Светитељи Божји, сваки Светац од првог до последњег, а то је и наш циљ. То је наш главни задатак у овоме свету, свакога хришћанина: да од себе, од душе своје начини обиталиште Господа Христа, Духа Светог и Бога Оца. Зато је Еванђеље Господа Христа у овоме свету, зато је Господ основао Цркву, зато је Света Тројица сишла у овај наш земаљски људски свет да нам покаже, да нам да силе да ми заиста можемо постати, и да постанемо обиталиште Пресвете Тројице.

Доказ - сваки Светитељ... Први доказ: Свети Апостоли; на дан Педесетнице на њих сишао Дух Свети,[5] Сила небеска, Сила с висине, Божја Сила, и претворио их у свемоћне људе, свемоћна бића и свемудре људе. Свемоћни и свемудри - ето то су Свети Апостоли постали на дан Педесетнице. Попут њих, и за њима и сви Светитељи Божји. Сви су они Духом Светим постали свети и свемоћни и чудотворци и богомудри.

Све долази од Духа Светога, од те Небеске Божанске Силе, све од Свете Тројице. Различити су дарови - вели се у Светом Еванђељу - али је Дух један. Различне су силе, али је Бог који чини, све у свему.[6] Све у Светој Цркви бива по Светој Тројици: од Оца кроз Сина и Духа Светога. Нико не може Господа Христа Богом назвати без Духа Светога - вели се у Светом Еванђељу.[7] И све што је Господ дао, све што је Господ Христос донео као Човек, Бог Који је постао Човек, све је то Сила Божја, све је то средство да ми постанемо свети, да осветимо себе, да посветимо себе, живимо у овоме свету ради Господа.

Данашње Свето Еванђеље није ништа друго него живопис свакога Светитеља. Данашње Свето Еванђеље уствари јесте житије сваког Светитеља, јер нам открива тајну како је сваки од њих постао Светим, како човек грешан, или човек блудник, или човек убица, или човек крадљивац, како такав човек постане Светим човеком. Који је то пут који он пређе, које је то средство које он употребљава? Шта он постиже са собом, да од највећег грешника постаје највећи Праведник, од несветог постаје Светим човеком. Ту тајну нам открива Господ кроз Своје Свето Еванђеље.

Прва сила, прво средство којим сваки човек постаје Свети, ретко који није постао Светитељ, јесте вера у Господа Христа

- Истинитог Бога - и исповедање своје вере пред свима људима у овоме свету пуном лажних богова. Веровати у Господа Христа - ето, то је прво средство, прва сила која човека освећује и просвећује. Чули сте да Господ вели у данашњем Еванђељу: "Који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем Својим Који је па небесима"[8]. Вера у Господа Христа - то је почетак и твог и мог освећења, то је почетак, то је темељ сваког Свеца Божјег.

Исповедати Истинитог Бога - то душа човекова може у пуној мери само кад Духом Светим сиђе на њега Сила и испуни га. Нико не може Исуса назвати Господом, ни истинитим Богом без Духа Светога. Дух Свети је та Сила која ...[9] Господа Христа и усељује Га у нашу душу.

Ако човек не верује у Господа Христа, ако Га се одриче, тешко њему! "Који се одриче мене, одрећи ћу се и ја њега".[10] Човек - човек престаје бити човек без Господа Христа. Човек уствари и није човек ако не верује у Њега. Неверујеш у Истинитог Бога? Чиме онда живиш, човече, на чему је темељ твоје куће, твога тела, твоје душе, твоје савести? Без вере у Господа Христа ти престајеш бити човек, без Богочовека ти не можеш постати човек. Ти си стално неко недовршено биће.

Човек који не верује у Господа Христа, који не живи по Његовом Светом Еванђељу, он је увек качовек; он путује ка човеку, а никада да постане човек, никад да доврши себе, да оствари циљ божански због кога је створен. Такав човек обично отпада и пропада и завршава тиме што постаје подчовек и нечовек. Тако вера у Господа Христа, Истинитог Бога, прва је основна сила која човека подиже из понора греха, из понора незнања, из помрчине незнања, и води га у светлост истинског богознања и казује му да је Господ Христос Једини Истинити Бог у свима световима, и да од Њега зависи сав човек у свима световима.

Иза те почетне силе, иза вере, иде - љубав. Чули сте Спасове речи данас: Који љуби оца и матер већма него мене, није мене достојан; који љуби сина свога и кћер више од мене, није мене достојан.[11] Тешке и страшне речи!... Шта је то? С каквим правом Исус из Назарета тражи од мене и од тебе да Њега више волимо него оне које треба највише волети у овоме свету, родитеље, браћу, сестре? Шта је то? Зар љубав наша према родитељима, према деци, није достојна ако испред ње не стоји љубав наша према Господу Христу? То је истина данашњег Светог Еванђеља.

Човек - прави човек, који зна смисао људскога бића у овоме свету, божански смисао човекова бића, такав човек дужан је да Господа Христа претпостави свему: и сестри, и браћи, и пријатељима, и природи, и сунцу, и месецу, и свима и свакоме; сваком створењу и свакој твари да претпостави Господа Христа, и да Њега воли више него ма кога и ма шта у овоме свету.

Зашто? С каквим правом то Господ Христос тражи од тебе и од мене и од сваког људског бића? С каквим правом да Њега више волимо него родитеље браће и сестре? Шта нам родитељи дају, шта браћа и сестре, а шта Господ Христос? Могу ли родитељи и браће и сестре да нам дају Живот Вечни? Не, то само Господ Христос даје! Могу ли родитељи и браћа и сестре да нам дају Вечну Истину? Р1е, то само Господ Христос даје! Могу ли родитељи, браћа и сестре, пријатељи и сав род људски да нам дају Вечно Добро? Не, то само Господ Христос даје! Могу ли родитељи и браћа и сестре да нам дају Царство Небеско, сва блага Небеског Царства? Не, не, не! то само Господ Христос даје за веру у Њега и за љубав према Њему. Зато Господ с правом тражи од свакога од нас да Њега више волимо неголи ма које људско биће, ма коју твар у природи.

Све у овоме свету: родитељи, браћа, сестре, сунце, месец, звезде, без Господа Христа - лешина, лешина до лешине. Шта ће ми, шта ће ми те лешине ако ме једнога дана самеље смрт, самеље грех, самеље ђаво. Зато захтева од Светих Апостола, а захтева и од сваког човека, сваког људског бића, да Њега више љубимо и волимо неголи ма које створење. И све такозване љубави у овоме свету: љубав према деци, према пријатељима, према жени, према породици, према природи, према сунцу, све те љубави, ако не извиру из нашег христољубља, из наше љубави према Христу, све су то лажне љубави, све су то смртне љубави, јер свака од тих љубави не освећује се ако не извире из Христове љубави, ако је Господ не благослови. Без Христа те љубави су смртне, а то значи - шта? Те љубави претварају наше тело и нашу душу у зверињак, у смрад, у смрад смрти. Помириши таквог човека он заудара на смрт, мирише на смрт. А Христов човек - душа му мирише на бесмртност! А у Светитеља и тело мирише на бесмртност, тело из кога је истеран сваки грех. Грех је смрад пред Господом. Зато Свете мошти Светитеља Божјих миришу.

Наша љубав, свака земаљска љубав сва је грех, смрт. Љубав према деци, ако није из наше љубави према Христу, шта она даје нашој деци - шта? Опет смрт, опет грех, пакао. Зар то родитељи желе својој деци? Не, али ако родитељи љубе своју децу Христовом љубављу, еванђелском љубављу, ако им желе Вечни Живот, они их уче вери у Христа, и уче их животу по Еванђељу Христовом. Тако и друга сила, стваралачка сила, сила делатна која непрекидно дела код сваког Светитеља љубав, Христољубље... Христољубље и у њој све врсте љубави, љубави освећене.

И та сила ствара се у души сваког Светитеља, сваког Свеца (ствара) јесте Христос. (Он) објављује у данашњем Еванђељу стваралачку силу. Сваки Светитељ је крстоносац и тиме Христоносац: јер ићи за Господом Христом непрекидно, то значи: носити крст, крст страдања, крст борбе, непрекидне борбе са самим собом. Јер, шта је борба против греха? Сваки Светитељ се непрекидно бори против греха, целог живота себе спасава искушења и саблазни. То је патња, то је мука, то је подвиг. Не може се лако из себе ишчупати грех који ти је омилио ако не понесеш крст, ако не постиш, ако не страдаш, ако не чупаш из себе своју страшну страст.

Који су хришћани - вели Свети Апостол Павле - распеше своје тело са страстима и сластима,[12] распеше тело своје. Горд си, поносан си, грех, страшан грех. Ти мораш, ако хоћеш Царство Небеско, да распнеш себе, то јест да гордост своју сатреш, да распнеш себе на крсту смирења, на крсту смирености. Пробај, то је мука, то је подвиг, то је бол, патња, али спасоносна патња, јер само тако се иде за Господом Христом, носећи крст свој.[13] Идеш за Њим, јер хоћеш да постанеш крстоносац: то можеш постати само кроз крстоношење. Борба са гресима, са страстима то је уствари борба са ђаволима, јер иза свих наших страсти стоје ђаволи. Зато Апостол и објављује свима хришћанима да наш рат није са крвљу, него са духовима зла испод неба, са управитељима таме,[14] са демонима, са сатаном. Тако је страшна наша борба.

И ти, ако хоћеш да победиш те страшне противнике, наоружај се свеоружјем Божјим[15] - како вели Свети Апостол. Узми оклоп вере, узми мач молитве, обуци се у сваку врлину, јер гле, свака еванђелска врлина и јесте оружје, свепобедно оружје које побеђује свакога врага, свакога ђавола. А борба са гресима, борба са страстима, борба са ђаволима? О, колико рана човек прима од њих, колико рана! Често као рањеник пада, али завапиће: "Господе, опрости и помози"! Сила Божја доћи ће сигурно, Сила Божја помоћи ће и ти ћеш савладати и најстрашнијег ђавола, и најстрашнију страст своју.

Када су Светог Андреја Јуродивог питали како изгледа ђаво? Ђаво - вели он - само изгледа страшно, изгледа страшно. Али он је слабић, он је немоћан пред Крстом Христовим, пред Христовим човеком. Бори се са њим кроз грехе, рви се са њим. Само рашири руке своје, вели он, и гле ти постајеш крст. Појури на ђавола, појури на демоне, појури на сатану, и он ће побећи од крста твог.[16]

Вера, вера у свемоћ Господа Христа, вера у Духа Светога: кад имаш ту Силу са висине, пред тобом сваки грех се претвара у немоћног слепца, у леш се претвара, и односиш победу над сваким непријатељем спасења свог. Тако, када на молитви стојиш па се и замориш на молитви, ето - то је крст, то је крст који ти носиш и идеш за Господом Христом. Или у манастиру си вршио послушање, заморио си се, чак и падаш од умора, али крст који носиш идући за Господом Христом води право Царству Небеском. Зато прими крст кроз служење Господу Христу, јер нема васкрсења без умирања Господа Христа ради. Кад смо с Њим једнаком смрћу, бићемо и васкрсењем[17] - објављује Свети Апостол.

Али, да би прошао кроз Његову смрт, мораш примити на себе све муке Христове, муке овога спасења. "Сви који хоће да живе побожно у овоме свету, биће гоњени"[18] - вели Свети Апостол, биће гоњени. Ти хоћеш да победиш грехе своје, страсти своје, тебе ће гонити силно сви демони. Не могу људи да познају и да виде, али знај, ако си прави хришћанин, тебе бију ђаволи непрекидно, и у сну и на јави. У томе је основна патња хришћана у овоме свету, и борба. Који хоће победу у Живом Христу Исусу биће гоњени од нечистих сила, које делују невидљиво, кроз људе делају. Ти никада не малакши вером, знај да је Крст Христов увек јачи од сваког зла, од свакога демона у свим световима.

Кад су Светог Варсануфија Великог питали монаси: "Којим ми то виђењима да верујемо и визијама, и којим то сновима? Треба ли веровати свима или не веровати? Шта да радимо оче"? Он је одговорио: "Не веруј никаквим виђењима, макар ти се јавио Господ Христос, знај да ти се ђаво јавља у обличју Господа Христа. Да ти се јаве сви Светитељи у сну или на јави, не веруј никоме. Веруј само ономе виђењу, ономе сну где има Крста Христовог, јер од Крста ђаво бежи и на јави и у сну".[19] Ако сањаш нешто и Крст није ту, ту нема Бога. Ако нема Крста, не веруј. Ако имаш иеку визију, виђење, на јави или у сну, не веруј ако нема Крста Христовог. Таква је сила Крста Христов. Ту силу Крста Христовог наћи ћете у свакој души сваког Светитеља. Гле, Крст блиста из душе сваког Светитеља!

Хришћани су уствари крстоносци у овоме свету. Зато они носе Крст што је Он Крстом васкрсао из свих смрти. Да! То је душа свих Светитеља, вера, љубав, Крст! Ето у њима све врлине и све силе. То је данашње Еванђеље Светих, али не само Свих Светих. Чули сте да то Еванђеље важи за свакога од нас. Светитељи нису лакши од нас по природи: иста природа је у њима као у нама, исто тело са истим бројем чула, душа у њима, савест у њима као и у нама, воља у њима као у нама. Али се разликују од нас - по чему? По вољи, по одлучности својој, по жељи да постану Христови.

Апостол Петар вели Господу Христу: кад већ то захтеваш од нас људе да оставимо све и идемо за Тобом, ето, ми смо оставили све и идемо за Тобом - шта ће бити с нама?[20] Спаситељ одговара да ће они, Дванаест ученика Његових, кад дође дан Страшнога Суда седети на Дванаест престола и судити свету. И сваки који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или земљу своју мене ради, примиће сто пута толико, и у ономе свету живот вечни.[21] То је Његово обећање, обећање Истинитог Бога. То што даје Светитељима, Он то тражи и нуди свакоме од нас. Сваки, вели он, сваки добиће Живот Вечни.

Када су Серафима Саровског, великог Светитеља Руске Цркве питали: зашто данас нема тако много подвижника, много Светитеља, као што их је било у стара времена, Светитељ одговори: "Зато што је вера наша слаба и воља наша неодлучна".[22] Треба бити одлучан, наредити себи, приморати себе, приморати себе на свако добро.

Нема спасења - вели Свети Макарије Велики - ако човек не приморава себе на свако добро, ако хришћанин не приморава на свако добро себе. Када се молиш па ти се неће, раслабљена воља, раслабљена душа, савест малаксала, и ти приморавај себе онда; приморавај себе, вољу своју скрши и Бог Који гледа и тражи од тебе твој труд, твој мали земаљски труд, када види да примораваш себе на молитву а немаш је, ти онда добијаш од Њега Небеску силу. Он ти даје благодатне Небеске силе с висине, и теби молитва постаје лака, и ти све више и више волиш молитву, док је једног дана потпуно не заволиш и она се непрекидно лије из срца твога.

То важи не само за молитву, него за сваку еванђелску свету врлину. То важи и за смирење. Немаш смиреност, мислиш о себи високо: ја оно, ја ово, ја могу, ја сам бољи од тебе, бољи од онога. Гордост смрди по твојој души, убија све што је живо у њој. Шта треба да радиш? Приморавај себе на смиреност... Погледај себе добро, завири у све своје грехе - какав смрад, какав ужас! Ти имаш грехе и јавне и тајне, а ти их онда склониш са себе па се смириш пред Господом. Кад се смириш пред Њим лако ти је осудити себе а покрити грехе брата свог, сестре своје. Љубав покрива мноштво грехова.[23] Зашто? Зато што човек Христов види све грехе своје, стално осуђује себе, стално осуђује себе а не друге, не сматра себе достојним тога, нити има права на то. И кад Господ види да ти примораваш себе на смирење, Он ти даје Небеске силе и ти постепено збиља стичеш смирено срце, збиља све више осећаш како си грешан.

Свети човек све више осећа грехе своје. Светитељи осећају себе и увек исповедају себе као најгрешнија бића, као врло грешне људе. То је искуство свих Светитеља, а то је тајна вере хришћанске. Што је човек светији и смиренији, што се више смирава пред људима, све више осуђује себе а не своје ближње. Приморавајмо себе, јер смо раслабљени због наших страсти и сласти, па нам се неће да се потрудимо у овој или оној врлини. Али ту има један лек: приморај себе, и кад примораш себе Господ ће ти дати силе да ту врлину са радошћу стекнеш, и учиниш је бесмртном и вечном у својој души.

Не реци: Ах немогуће! Гле, шта су Светитељи? Ето, Светитељи су заиста примери тога како се побеђује грех. То је пример и за мене и за тебе, да и ми на исти начин победимо грех, сваки грех. То је пример да се победе ђаволи, сви ђаволи овога света. То је пример и мени и теби, који су људи показали, да и ми то можемо чинити. Како? Са вером у Господа Христа, са љубављу према Њему и са Крстом Христовим.

Ми хришћани у Цркви Христовој, ми стално живимо са Свима Светима. Данас их прослављамо, данас је њихова Недеља, али сваки дан пуно Светитеља Црква празнује. И сви Светитељи живе заједно са нама у Цркви Христовој, која је духовно тело Христово, и сви су они савремени нама. Данас, Свети Апостоли Петар и Павле и Сви Свети ту су поред нас. Они су савремени нама и свима поколењима хришћанским. Сви ми чинимо једно у Вечноме Животу у Цркви Христовој. Сви ми стално живимо са Свима Светима. Зато Апостол Павле не престаје препоручивати хришћанима да буду стално са свима Светима, еда би се учили великој тајни Цркве Христове, светоме животу.[24]

Ви чујете на дан по неколико пута ону дивну молитву упућену Пресветој Богомајци и Господу Христу: "Помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију, са свима Светима, сами себе, један другог и сав живот свој Христу Богу предајмо".[25]

Не можемо ми задобити Живот Вечни ако нас Сви Светитељи не воде, ако ми не живимо с њима у посту, молитви, и свима светим врлинама; ако испред нас, испред свих наших жеља не иде Пресвета Богомајка са Свима Светитељима, и води нас ка Сину Свом, да живот свој сав предамо Њему. И уствари, ти си хришћанин, и ја сам хришћанин, и сваки је човек хришћанин тек онда када га Пресвета Богомајка и Сви Свети воде кроз све Свете Тајне Цркве Христове и кроз све свете врлине; воде и руководе и одводе у Царство Небеско, у Живот Вечни, где царује Чудесни Господ наш, Господ љубави Христос, коме част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

НАПОМЕНЕ:

1. Еванђеље по Матеју 10,32-33, 37-38 и 19,27-30
   
2. Израз чест код Светих Отаца и о. Јустина. - Прим. уредн.
   
3. Еф. 2,18-22; Јн. 17,11-23.
   
4. Јн. 14,20-23 и 15,9-10.
   
5. Д. Ап. 2,24; Лк. 24,49.
   
6. 1 Кор. 12,47.
   
7. 1 Кор. 12,3.
   
8. Мт. 10,32
   
9. Пар речи нејасне на траци. - Прим. препис.
   
10. Мт 10,33
    
11. Мт. 10,37
    
12. Гал. 5,24.
    
13. Мт. 16,24.
    
14. Еф. 6,12.
    
15. Еф. 6,11.
    
16. Види његово Житије под 2. октобром. - Прим. уредн.
    
17. Рм. 6,5.
    
18. 2 Тим. 3,12.
    
19. Види Житије његово под 6. фебруаром. - Прим. уредн.
    
20. Мт. 19,27-28.
    
21. Мт. 19,29.
    
22. Види његово Житије под 2. јануаром. - Прим. уредн.
    
23. 1 Кор. 13,49.
    
24. Еф. 3,18.
    
25. Прозбена јектенија. - Прим. уредн.
    

Линк ка теми

Данас је Недеља Светих Отаца, недеља између Вазнесења Господњег и Духовдана, када се јуче Господ узнео на Небо и све засенио. Ко је славан међу људима да га можемо славити, када је Он васкрсао и узнео се на Небо и вазнео људску природу изнад свих Небеса, изнад свих Херувима и Серафима? Ето, ми славимо Свете Оце Првог Васељенског Сабора. Зашто? - Зато што су нам они сачували, озаконили и у Символ вере, у Вјерују, занавек унели сву Истину о Господу Исусу Васкрслом и Вазнесеном, сву Истину. Јер, Он, Он је дошао у овај свет - ради чега? Рекао нам је данас у Светом Еванђељу: да свему да Живот Вечни[2]. Дошао је у овај свет да свету да Живот Вечни.

Ето, сва је тајна откривена, сва тајна Богочовека Христа. Они (Свети Оци) су сачували тог Господа Христа Богочовека и предали Га нама жива, сву Истину о Њему, и све истине о Њему, они су се потрудили да унесу у Символ вере и да то оставе као тестамент, вечни, непролазни тестамент Цркве Христове у овоме свету. А хришћани знају шта је главно у њиховој вери. Главно је то да је Господ дошао у овај свет да свему да Живот Вечни, и теби и мени и сваком људском бићу, да да Живот Вечни. У томе је сва тајна Богочовека Христа, у томе је сва Истина Његова. У томе је сва тајна Светих Отаца Првог Васељенског Сабора на коме је учествовао и Свети Николај кога данас славимо.[3]

Јер Свети Оци ништа ново нису давали свету, не, они су се само трудили да сачувају сву Истину о Христу и предају нама потомцима својим. Тако све до краја историје рода људског. У томе је не само њихова тајна, него тајна свих Светих Отаца уопште, тајна свих Исповедника Господа Христа. У томе је тајна на првом месту Светих Апостола, у томе је њихов подвиг, њихово апостолство. Да, они који су добили од Господа Христа, шта? Њега Самог и Њиме дају Живот Вечни свима који поверују у Господа Христа. "Ми вам јављамо Живот Вечни"[4] - објављује Свети Јован Богослов у својој Посланици хришћанима. Ми вам јављамо Живот Вечни, ништа мање од тога! Иако си у овоме свету, који је острво смрти, земља - острво смрти, ми, ми вам јављамо Живот Вечни. Ми смо хришћани изузетак у овоме свету.

"Живот вечни који беше у Оцу јави се нама"[5]. Када, Свети Апостоле? Ето, јави се Бог у телу[6], јави се Господ Христос! И ми, ми Њега знамо, ми са Њим једосмо и писмо, ми проповедамо Њега. Оно што очи наше видеше, што уши наше слушаше, што размотрисмо и руке наше опипаше, то вам ми јављамо, то, не измишљене бајке и скаске[7]. Ми вам јављамо Богочовека Христа, Бога Који је постао тело, Бога Који је постао човек. И ми знамо, и проверили смо, и уверили смо се да је Он заиста Истинити Бог и у Њему Живот Вечни[8]. Тај Живот Вечни Он је дошао да да нама људима, то је тајна Његова, тајна љубави Његове према човеку - да нам да оно што нам нико не може дати.

Како су могли Свети Мученици, како могу и данас да радосно дају живот свој за Господа Христа ако Он није тај Који даје Живот Вечни, ако Он није испунио душе њихове том силом Божанском, која разлива по човечијем бићу, по целоме бићу, и по свести, и по савести, и по осећању, и по срцу, разлива - шта? Осећање Бесмртности, Вечнога Живота. То даје Господ Христос, теби и мени и свакоме човеку. То су давали Свети Мученици који су тело своје давали и скидали га као одело са себе, радо умирући за Господа Христа. Да! Њима је Господ дао Живот Вечни, а у томе је сила, у томе је моћ сваког хришћанина. Јер, шта је хришћанин? - Хришћанин је поседник Вечнога Живота. Шта је Хришћанство? - То је имати Живот Вечни. Сваки хришћанин тиме се и одликује од свих људи у овоме свету што зна и осећа да је он вечан, да је добио Живот Вечни од Господа Христа, и да живот његов као хришћанина у овоме свету није ништа друго него непрекидно додавање живота животу, непрекидно испуњавање себе Божанским силама, које човека чине свебесмртним, свеживим и свевечним.

Улица[9] Вечнога Живота... Она непрекидно даје Живот Вечни. Једно "Господи помилуј", гле, оно слази (=низводи) с Неба у твоју душу Божанске силе, а свака Божанска сила је бесмртна и вечна. А шта да кажемо тек о Светој Литургији, о Светом Причешћу? Ту Господ Себе целог даје човеку, свакоме хришћанину. И тиме му даје не само Живот Вечни, него све што Бог може дати преко тога: и Истину Вечну, и Правду Вечну, и Љубав Вечну и Добро Вечно, и Радост Вечну, и све што ми можемо мислити и измислити, и што не можемо замислити; што око наше не виде, и ухо не чу, и срце не наслути,[10] то Господ Благи Христос донесе, остави Цркви Својој, и кроз њу и данас, као у телу Свом чудотворном, непрекидно оживотворава Вечним Животом сваког хришћанина, свако људско биће које верује у Њега. Ето, вера у таквог Спаситеља, ето то је живот, ето то је живот доброг хришћанина, то је сва радост, то је сав рај за људско биће у свима световима.

Кад се Господ растаје са Својим Ученицима у дан Вазнесења, када се узносио на Небо, Он је рекао и послао ученике Своје на проповед Еванђеља целоме свету и свакоме створењу, благословио их и рекао им: "Ко се крсти, ко поверује и крсти се спашће се. Ко не верује биће осуђен"[11]. Остајем у смрти, остајем у греху, остајем у паклу - зар има већег ужаса од тога? Зар има страшније осуде од те? На ту осуду осуђује себе човек који неће да верује у Господа Христа. Ко поверује, спашће се. Који верује у Мене, има Живот вечни[12] - објављује Господ Христос. Има Живот Вечни. И шта је вера у Њега? - Вера у Њега, то је примање Њега у себе, то је наш живот у Њему. А Он - Он је Бог! И ми крстећи се у Њега, у име Његово, крстимо се у име Бога и испуњујемо се Њиме. "Који се у Христа крстисте , у Христа се обукосте"[13] - вели Свети Апостол. А који се Христом причешћујете кроз Свето Причешће, ви се испуњујете сваком пуноћом Божанском[14]. Гле каква радост, каква вечност теби се даје, човече хришћанине!

Све су то имали у виду (Свети Оци) када су на Првом Васељенском сабору бранили ту истину хришћанску, односно, истину да је Христос Богочовек. Не нешто ниже од Бога, него прави Бог и прави Човек. То је истина иза које Света Црква стоји, као што је стајала и тада пре хиљаду седамсто година, и стајаће до Страшнога Суда, и кроз сву Вечност. Богочовек је све и сва! - ето истине коју су нам Оци Првог Васељенског сабора оставили у тестаменту свога Символа вере, који ми читамо сваки дан по неколико пута. Ту је казано све. Ту је дато све што је потребно нашем срцу - људском срцу, што је потребно нашем уму - људском уму, што је потребно нашем животу - људскоме животу у свима световима. Богатство непотрошиво! Живот такав никада није такав, живот такав је бескрајна радост у Господу Христу, има божанску вредност и радост. Та вера, једина истинита вера - њена чудеса непрекидно се лију и разливају по свим нашим бићима и срцима.

Ми непрекидно славимо Светитеље Божје, који и нису ништа друго него оличење свих тих Божанских истина Христових, оличење целог Еванђеља Његовог. Они - носиоци Господа Христа, христоносци, богоносци. То је сваки хришћанин уствари: христоносац и богоносац. Јер ми у овоме свету, живећи по Еванђељу Господа Христа, непрекидно увећавамо у себи оно што је божанско. Сви се бојимо пакла, сви ми хришћани бојимо се не само ђавола, него свих ђавола и свог мрачног и пакленог света. Господ Христос је васкрсао, победио смрт, узнео се на Небо, и дао нам кроз веру све то, дао нам Живот Вечни, дао нам Себе - а ко је јачи од Њега?! Када је Он у теби, какав грех, каква страст, какав ђаво! Све је то сенка и сан кад Он стоји у теби.

"Вера је наша победа која побеђује свет"[15] - вели Свети Апостол Јован. Да.та вера јесте вера којом уносиш Живога Христа у себе. "Нека се Христос усели вером у срца ваша"[16] поручује Свети Апостол Павле. Вером се усељује Господ у срца наша, а кад се Он усели, Он изгони из нашег бића све што је смртно, изгони сваку смрт, изгони све што је грешно, сваки грех, изгони све што је страсно, сваку страст; изгони све што је ђаволско и сваког ђавола. И онда усељује у нас Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, и све свете еванђелске врлине.

Господ Христос је уистину Спаситељ рода људскога. "Нема другог имена под небом које нас може спасти[17]. Чега? Спасити страхота пакла, ђавола, греха, страсти, смрти, безбројних смрти! Он, Чудесни Васкрсли Господ, Он слављен и прослављан кроз Свете Оце и кроз све хришћане свих времена, нека буде и кроз нас слављен и прослављен, и овога и онога света. Да ми попут Светих Отаца, и са њима, служимо Му у све дане живота свога на земљи, и кроз све вечности у ономе свету на Небу...[18]

НАПОМЕНЕ:

1. Еванђеље по Јовану 17,1-13
   
2. 1 Јн. 2,25; Јн, 12,50
   
3. То је Пренос моштију Св. Николаја, 9. маја. - Прим. уредн
   
4. 1 Јн. 1,2
   
5. 1 Јн. 1,2
   
6. 1 Јн. 2,25; Јн, 12,50
   
7. То је Пренос моштију Св. Николаја, 9. маја. - Прим. уредн
   
8. 1 Јн. 5,20
   
9. Овде вероватно недостаје реч Црква. - Прим. уредн.
   
10. 1 Кор. 2,9
    
11. Мр. 16,15-16
    
12. Јн. 5,24
    
13. Гал. 3,27
    
14. Кол. 2,9-10
    
15. <a name="note15">1 Јн. 5,4
    
16. Еф. 3,17
    
17. Д. Ап. 4,12
    
18. Беседа нема завршне речи, због недостатка траке. - Прим. препис.
    

Линк ка теми

Овај свети Сабор би одржан у граду Никеји, у области Витинији у Малој Азији, 325. године у време светог цара Константина Великог (305-337. год.). Овај Сабор беше сазван да отклони забуну, коју својим кривим учењем створио беше Арије, свештеник александријски. Он је, наиме, распростирао учење као да Господ Христос, Син Божји, није прави Бог, него да је у времену створен од Бога, те према томе није превечни Син Божји, раван по суштини и бићу Богу Оцу. Због оваквог Аријевог учења њега је најпре осудио његов епископ, Свети Александар Александријски (и то два пута: 319. и 323. године на саборима у Александрији), али то Арије није послушао, него је чак покренуо неке своје пријатеље и једномишљенике епископе да поведу борбу против Светог Александра и Православља које је он заступао. Чувши за тај спор, цар Константин упути у Александрију старог и искусног епископа Осију, из града Кордубе у Шпанији, али како ни тада није дошло до мира у Цркви свети цар сазове све епископе у град Никеју месеца маја 325. године.

На овом Сабору учествовало је око 318 Светих Отаца, међу којима су били: Свети Осија, као председник Сабора, Свети Александар Александријски и његов ђакон Св. Атанасије Велики (који је касније постао епископ Александријски и највећи борац за Православље против Аријеве јереси), затим Свети Евстатије Антиохијски, Свети Јаков Низибијски, Свети Николај Мирликијски, Свети Спиридон Тримитунски, Свети Ахилије Лариски, Свети Пафнутије Тиваидски, Макарије Јерусалимски, Александар Солунски, Јевсевије Кесаријски, Јован Персијски, Аристак Јерменски, и други многи са Истока. А са Запада, осим Светог Осије, присуствовали су: Теофил Готски, Цецилијан Картагенски, представници Светог Силвестра Римског, и други.

Сабор је осудио учење Аријево и Арија и његове присталице предао анатеми, пошто ни он ни они нису хтели да се покају. Они зато од цара буду прогнани у Илирик, тј. на Балкан .Тада свети Васељенски Сабор богомудро изложи и изрази ону праву веру Цркве Христове о Њему као правом и вечном Сину Божјем и Богу, коју је Црква имала од самог почетка од Господа и Светих Апостола. Кратко изложена та вера у Свету Тројицу, у Сина Божјег и Његово оваплоћење ради нашег спасења, назива се Символ Вере и главни посао овога Сабора био је утврђење тог Символа Вере једног и јединственог за све верне. Свети Сабор је коначно утврдио васељенски Символ Бере, али пошто је на овом Сабору само укратко било речено о Духу Светом зато је на Другом Васељенском Сабору 381. године у Цариграду овај Символ допуњен и дефинитивно запечаћен, тако да је постао и остао непроменљив кроз све векове као што је и правилна (православна) вера Цркве остала непромењена и непроменљива кроз све векове. (Касније су Латини, Римокатолици, у 11. веку, почели да мењају овај свети Символ Вере, због чега су тада и отпали од Православне Цркве).

Осим тога, свети Први Васељенски Сабор утврдио је и тачно време празновања Христове Пасхе = Ускрса, заједничко за све хришћане и све помесне Цркве (но Латини су касније и то променули). Сабор је најзад прописао и 20 светих канона о управљању у Цркви Христовој и о начину хришћанског живљења и владања у њој.

Извор: Радио Светигора

А Господ пошто им ово изговори, узнесе се на небо

и сједе Богу са десне стране. (Мк. 16, 19).

Љубљени моји слушаоци! Не знам како да назовем данашњи празник Вазнесења Господњег: радосним ли празником, или тужним? Назвао бих га ја радосним празником, али ево видим свете Апостоле како плачу и тугују, о чему свједочи и Црква, која у стихирама на "Господи, возвах" пјева сљедеће: Господи, Апостоли јако видјеша Тја на облацех возносима, риданијем слез, Жизнодавче Христе, скорби исполњајеми ридајушче глаголаху: Владико, не остави нас сирих, ихже за милосредије возљубил јеси, раби Твоја. Назвао бих га тужним празником, али видим исте те Апостоле како се радују, о чему свједочи садашњи тропар, говорећи: Вознеслсја јеси во славе, Христе Боже наш, радост сотвориви учеником, обетованијем Свјатаго Духа. Назвао бих га радосним празником, али видим пречисту и преблагословену Дјеву Богородицу, како точи из очију Својих многе и топле сузе о Својем разлучењу од прељубљеног Сина и говори: Не остављај ме, Сине мој! Назвао бих га тужнимпразником, али видим исту ту пречисту Богородицу Дјеву како се премного радује о оваковом Божанственом прослављењу Својега Сина и Бога, о чему свједочи Славник црквени, пјевајући: Ученики и рождшују Тја Богородицу радости безчисленија исполњиви во Твоје Вознесеније. Назвао бих јаовај празник радосним, али каква може за дјецу бити радост у томе што их оставља отац; каква утјеха овцама када од њих одлази пастир; у чему може бити весеље и невјесте - цркве, када Жених њезин, Христос, одлази од ње, мада не и заувијек, јер говори: Ја сам с вама у све дане до свршетка вијека (Мт. 28:20), али ипак Он послије тога неће више бити видљив: плотске очи више Га неће видјети, него пак само умне очи? Назвао бих га ја тужним празником, али ево видим Господа мојега свијетлог, радосног, како иде са весељем ка Оцу, видим и све горње силе како неизрециво ликују. Слушам ја још и Цркву, која позива на весеље све који на земљи живе и говори: Вси јазици воплешчите руками, јако изиде Христос, идеже бе первеје. Заиста је ово радост савршена, то је радост свеколика за горње силе; а нама, пак, земаљским, то је - радост са плачем, весеље са сузама, утјеха са сјетом. Ви, света два Ангела, утјешитељи наши, који стадосте пред Апостоле на гори Маслинској у свијетлим хаљинама, утјешите оне који тугују, обрадујте оне који плачу, кажите им нешто радосно. И ево, они говоре: Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што Га видјесте да одлази на небо (Дјела Ап. 1:11). За вас је то радовање, али за нас грешне то није радовање, него велика жалост, јер нас ви подсјећате на други, страшни Христов долазак, у којем ће Он судити и кажњавати грешне. Зар нам није доста што тугујемо због тога што је од нас отишао Господ? А ви нас још ужасавате страшним судом и на једну жалост надодајете нам нову тугу.

Потражимо зато ми сами, љубљени слушаоци моји, неку другу утјеху у Светом Писму, па ћемо је и наћи, ако размотримо неке радосне разлоге, због којих се Господ наш вазнио од нас на небо.

Господ наш се није вазнио на небо да би нас Својим одласком ражалостио, него да би за нас направио оно што је нама најкорисније. Јер сав Његов живот, сва дјела Његова била су усмјерена према нашој користи; значи, и вазнесење Његово се свршило ради нашег добра. Као што је, нас љубећи, Он сишао са неба, поживио међу људима и душу Своју положио на крсту: тако заволи Бог свијет, тако се Он, љубећи нас и добро нам чинећи, и на небо вазнио, јер рече ученицима Својим: боље је за вас да Ја одем, јер ако Ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу Га к вама (Јн. 16:7). Он овим као да је рекао: Будите разумни, о љубљени ученици Моји! Сваком од вас предстоји посебан пут изласка на проповијед ријечи Божије цијеломе свијету, а у свијету ћете ви заплакати и заридати, а свијет ће се радовати; и ви ћете жалосни бити (Јн. 16:20); у том болу, у тој жалости и ридању вама ће требати да вас неко утјеши, окријепи и подржи; и ево Ја идем Оцу и послаћу вам Утјешитеља, Духа Светога, Који од Оца исходи, да вас Он утјеши у свим вашим патњама и несрећама. Због тога је за вас боље да Ја идем. Одвешће те, Петре, куда не желиш и четири четворке војника ће стражити над тобом, а у Риму је већ и дрво за твој крст спремно. И ти, Јакове, први ћеш угледати над вратом својим мач за Име Моје. Тебе, Јоване, ће послати у прогонство, у далеке земље, на острво Патмос. Тебе, Андреј, чека крст у Ахаји, а тебе, Филипе, у Јерапољу; теби је, Ватроломеј, суђено да будеш разапет у Јерменији, гдје ће и кожу с тебе одрати. Томи је суђено да буде избоден копљима. Матеја са мукама чека Етиопија, а остале - друге земље: свакоме је спремна његова чаша страдања. У свим тим страдањима и мукама неопходна вам је нека подршка, наслада и утјеха. Због тога Ја идем код Оца и шаљем вам Утјешитеља, Духа Светога, Који ће, присуствујући уз вас, учинити да будете без страха и да радосно трпите свакојаке муке и напослијетку и смрт. Због тога је боље да Ја одем. Послије вас многи други ће попут вас морати да претрпе разнолика мучења и смрт за Име Моје: биће каменовани, посјечени мачем, пржени огњем, бацани звијерима на оброк и дробљени на комаде. Други ће, не без мука, бити добровољни мученици за Име Моје из љубави према Мени, презирући свијет и све сладости његове, одрекавши се себе и умртвљујући тијело своје са страстима и пожудама: једни ће поћи у пустиње, други у затворе манастирске - ради страдања и подвига; они ће такође имати нужду за Божанственом помоћи и утјехом. Према томе, поћи ћу код Оца и послаћу им Утјешитеља, јер без тога Он неће доћи; а због тога боље је да Ја идем. Многи који вјерују у Мене и који хоће да благочестиво живе, биће гоњени (2 Тим. 3:12); многи невини људи ће страдати; многи праведници ће трпјети напасти и злобу; многе слуге Моје ће бити подвргнути ужасним несрећама: глади, жеђи, студени, голотињи, ланцима, тамницама, ранама и смрти; све њих ће требати утјешити у њиховим гоњењима, страдањима, злоби и несрећама. Дакле, Ја ћу отићи код Оца и послати им Утјешитеља од Оца. Ако Ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; зато је боље да Ја одем.

О, колико је благословен разлог вазнесења Господњег на небо: разлог који доноси радост, улива наду радосним очекивањем, обавјештава нас о доласку Утјешитеља. Иди онда, Господе, иди и пошаљи нам Утјешитеља!

Господ наш се вазнио на небо да би нас гледао са висине, као отац дјецу своју, као пастир овце, као орао птиће своје, као војвода своје војнике - да би свакога видио, да би знао нужду и потребу свакога и да би свакоме пружио помоћ. Као што се цар, када окупи мноштво своје војске за бој и када жели да види све своје пукове, попење на неко узвишење, на гору или неку високу утврду, да би са висине све видио и организовао; тако и Господ наш, Цар царева, искупља ратујућу на земљи Цркву, у којој је чинова онолико колико и пукова, и вазноси се на горња небеса, да би са висине видио подвиге свих. Онима који се добро подвизавају Он плете вијенце, онима који изнемажу пружа руку Своје помоћи, оне које падају подиже и чини их јачим за борбу против непријатеља, а онима који нас гоне прави препреке. Подвизава се, на примјер, у страдалничком подвигу свети првомученик Стефан, кога каменују јудејци, а Господ наш са висине славе Своје, отворивши небо, гледа на њега, па страдалник узвикује: Ево видим небеса отворена и Сина Човјечијега гдје стоји с десне стране Богу (Дјела Ап. 7:56).

Ево и Савле, који одише пријетњом и убиством, жури у Дамаск, да би прогонио Цркву Божију, а Господ, видећи ово са висине небеске, препреку му поставља, озаривши га свјетлошћу небеском, ослијепивши његове плотске очи и престрашивши га гласом: Савле, Савле, што ме гониш!? (Дјела Ап. 9:4).

Није један од страстрпаца у својим ужасним страдањима - час изнемагао, час сасвим падао, будући побијеђен, као на примјер Јаков Персијанац; али Господ, призревши изнемогле, поткрепљивао их је; пале је подизао, тако да се и ту обистинило Писмо, које говори: Ако и падне, неће се разбити, јер Господ подржава руку његову (Пс. 36:24). На сличан начин, призирући са висине небеске, Он помаже и нама, слугама Својим.

Вазнио се од нас Господ наш на небо ради тога - да би попут сунца обасјавао све нас Својом благодаћу са висине небеске. Када сунце после заласка свога негдје замакне, сво поднебесје се прекрије тамом; а када изађе и почне да се пење у висину, тада се тама повлачи и бјежи са свим поднебесјем, а сунчеве зраке освјетљавају сву васиону. Док је и мисаоно сунце наше Христос пребивао, као на неком западу, на земљи у нејављању Себе људима и када је био потамњен добровољним страдањем, дотле је по свој земљи владала тама незнања Бога. А када се Он, уставши из запада гробног, успео на небо, истог часа муње Његове освијетлише васељену, истог часа од истока сунца до запада славно постаде Име Његово (Пс. 112:3; 76:19) и познањем Бога освијетли се васељена (Авак. 2:14).

Сунце с неба обасјва и зле и добре (Мт. 5:45). Тако се и Господ наш успео на небеса, да би са висине небеске призирао на праведнике и на грешнике: праведне љубећи и грешне милујући. Сунце са неба својим зрацима отапа зиму и лед, огријева земљу и чини је плодном; тако и Господ наш се вазнио на небо да би отуда зрацима благодати Своје отапао лед замрзлих душа наших, гријао срца наша и учинио их плодним, попут земље, да се пред Њим не бисмо показали јалови, него да у себи узрастемо духовне плодове.

Вазнио се Господ од нас на небо да би нам припремио пут на небо и био водич у горње земље. И нико се није попео на небо, - говори Апостол, - осим Онај који сиђе с неба, Онај који сиђе то је исти који и узиђе више свију небеса. (Јн. 3:13; Еф. 4:10). Прије нико није могао да се попење на небо, макар био он и праведан, и свет. Угодан Богу бијаше Ној, праведни бијаху Аврам, Исак, Јаков, о којима се говори да су они били праведни пред Богом, као што говори Богу цар Манасија: Ниси положио покајање праведним Твојим Авраму, Исаку и Јакову, који не сагријешише пред Тобом (2 Паралип. 36); непорочан и целомудрен бијаше Јосиф Прекрасни и Мојсије, који је провео Израиљ кроз Црно море по сувом; свет је био и Исус Навин, који је задржао сунце да не зађе; не без светости бијаху и други угодници Божији у Старом Завјету, као на примјер Данило, муж духовни, који је заградио уста лавовима, три отрока, који угасише молитвом пећ вавилонску, и остали велики пророци; међутим, нико од њих прије Христа није могао да узађе на небо и нико чак ни чуо није има ли, и хоће ли бити, за људе пута према небесима. А када се Господ наш, обукавши се у човјечију природу, попео на небо, истог часа је свом људском роду показао пут ка небесима. По њему су пошле, по трагу Христовом, из ада изведене душе светих праотаца и пророка; њиме су се попели апостоли, светитељи, мученици и исповиједници; њиме се и данас успињу достојни и праведни људи који слиједе за стопама Христовим; свима је данас познат пут ка небесима, за који се прије ни чуло није, само, о, људи, не будите лијени да се пењете њиме.

Вазнио се Господ наш од нас на небо да би нам отворио врата небеска и да бисмо ми без забрана улазили у небо. Праотац наш Адам је затворио врата рајска за сав људски род, учинио их непроходним за све земнородне, и херувим је са пламеним оружјем стао код врата рајских; затворио је Адам рај и пут ка животу, а отворио само отворе ка смрти и аду. А Господ наш је учинио супротно: затворио је отворе ка смрти и аду, и отворио рај: прво разбојнику, којем је рекао: данас ћеш бити са Мном у рају (Лк. 23:43), а потом је свима, након Свог вазнесења, отворио само небо.

Рекох да је Господ наш затворио отворе ка смрти и аду, а отворио двери небеске. Што се тиче тога да су вазнесењем Господњим на небо била отворена врата небеска, у то ви, љубав ваша, вјерујете: јер су приликом вазнесења Господњег ангели који су Му претходили говорили горњим ангелским чиновима: Подигните врата, кнезови ваши, и уздигните се, врата вечна, и ући ће Цар славе (Пс. 23:9). Али што се тиче тога да су била затворени отвори ка аду и смрти, мени се чини да ви у то сумњате; због тога ћу као потврду тога навести ријечи из Откровења Јовановог.

У једно вријеме Господ наш се јавио Својем љубљеном ученику Јовану и рекао: Не бој се: Ја сам Први и Последњи, и Живи; и бијах мртав и ево жив сам у вијекове вијекова, и имам кључеве од смрти и од пакла. (Ап. 1:17-18). Овдје посебно расуђивање заслужује следећа ствар. Зашто Христос Господ не носи Сам кључеве вјечног живота и царства небеског, него их је предао св. Петру: Даћу ти кључеве царства (Мт. 16:19); исти ти кључеви, којима се отварају и затварају пакао и смрт, Он је почео да носи Сам: Имам, - рекао је Он, - кључеве од смрти и пакла? Није ваљда Господ наш толико суров и немилосрдан, да је спремнији да погуби човјека, него да га спасе, спремнији да отвара људима врата ада и смрти, него ли живота и царства? Али то се о Њему не само не смије казати, него ни помислити, јер је Он благоутробни и премилосрдни Саздатељ наш: јер је добар, јер је до вијека милост Његова (Пс. 117:2). Он искључиво хоће да се сви спасу, смрти он не жели грешнику, јер говори: јер не желим смрти грешнику, него да се обрати он од пута зла и жив да буде (Јез. 18:23). Зашто онда Господ не говори: Имам кључеве живота и царства небеског, него имам кључеве смрти и пакла?

Господ наш је благоизволио да поступи тако, зато што тако поступају и неки господари. Јер кад неки господар види да је његов економ превише расипан, да он превише често отвара врата његових ризница и да траћи његове залихе, тада он од њега узима кључеве и држи их код себе.

Слично овоме и Господ наш је знао нарав људску, знао је да су људи веома брзи за отварање врата смрти и ада, како за себе, тако и за друге. Себи их они отварају честим греховним падовима, према којима су веома склони, јер ни према чему се не приклања тако лако човјек, као према гријеху на који је већ одавно навикао; једни другима људи отварају врата смрти и ада гнијевом, јарошћу и злопамћењем, јер се сваки човјек, када га нешто разгнијеви, толико разјари у гнијеву, да бива спреман да пошаље другог и у ад, и на смрт. Зар ово није истина? Господ наш, видећи такву недобру нарав човјечију, узима кључеве смрти и ада за Себе, Сам их носи и због тога и каже: Имам кључеве смрти и пакла. Овим ријечима Он као да каже сљедеће: "Грешни човјече! По суровости својој и непокајаном срцу твојем ти си давно већ сакупио гнијев за дан гнијева, већ над шијом твојом виси смртна коса, пакао је већ отворио уста своја да те прогута; ипак, Ја још чекам твоје обраћење и покајање, не дозвољавам смрти да те изненада умртви и паклу да те прождере: ад Ја држим закључаним, да те он не би украо, да те не би прогутао: Имам кључеве смрти и пакла. О, човјече! Ја видим још, да ратујеш са ближњим својим и желиш му зла, а не добра; ти би га волио истог часа предати смрти и паклу, ти га проклињеш, предајеш анатеми; међутим, немаш ти такву власт над њим: нису теби дати кључеви за то, и нећу ти их дати. Сам носим и никоме их не дам: Имам кључеве смрти и пакла."

Благодаримо ти, Владико наш, за такво Твоје промишљање, за то што ниси нама дао те кључеве, као нож малом дјетету. О, да ми имамо те кључеве, кључеве смрти и пакла! Већ давно бисмо ми и ближње своје погубили, предавши их смрти и аду, и сами бисмо погинули, будући прогутани смрћу и паклом.

Размотримо сада подробније - због чега Господ носи кључеве смрти и ада, а не носи кључеве живота и царства.

Малоприје смо се сјетили ангела који су приликом вазнесења Господа на небо ишли пред Њим и позивали ангелске чинове овако: Подигните врата, кнезови ваши, и уздигните се, врата вјечна, и ући ће Цар славе (Пс. 23:9). Обратимо сада пажњу на то - због чега ангели који су претходили Господу не говоре горњим ангелима: отворите врата кнезови ваши, него говоре: подигните врата кнезови ваши, то јест - сасвим их уклоните, одстраните, скроз их сломите: подигните. Зар за улазак Господњи не било довољно врата отворити, него је дакле ипак било неопходно сасвим их поломити, уклонити и одбацити? У чему је разлог? Свети Јован Златоусти, размишљајући о разлогу за ово, говори овако: Ангели су видјели да небеса више никада неће бити затворена и да више неће бити потребна врата за небески град; због тога они и не говоре: отворите врата, него: подигните.

Сада нам је јасно због чега Господ наш не носи кључеве царства и живота, као што носи кључеве смрти и пакла: тамо гдје нема врата, тамо не требају ни кључеви, јер приликом вазнесења Господњег небеска врата су сасвим дигнута и више никада послије неће бити затворена, као што о овоме пише у Откровењу: И врата његова неће се затварати дању, јер ноћи ондје неће бити (Откр. 21:25). Због тога ни кључеви тамо нису потребни. Сам Господ их не носи, него их је предао Петру и осталим Апостолима, као да тиме казује: "Мени они не требају, носите их ви и сада већ без труда отварајте отворено, отварајте незатворено, откључавајте незакључано; осим ако је неко сам својом вољом заградио себи небески улазак, томе ви можете помоћи овим кључевима; онима, пак, који за Мном слиједе слободан је улаз и без кључа, јер врата за њих нису затворена и, будући да су дигнута, ни затворити се не могу".

О, како је радостан овај разлог вазнесења Господњег! Он се вазнио на небо да би широко растворио за нас двери небеске, уклонио их ради нашег несметаног уласка на небо. Отвори нам стога, Господе, отвори двери милосрђа Твојега!

Вазнио се Господ наш од нас на небо, да би се за нас заступио пред Богом Оцем. Ево шта говори Богослов: И ако неко сагријеши, имамо Заступника код Оца, Исуса Христа Праведника. А он је жртва помирења за гријехе наше (1 Јн. 2:1-2). А Апостол Павле говори, у посланици Јеврејима: Јер Христос не уђе у рукотворену Светињу, која је предобразац истинске, него у само Небо, да се сада појави пред лицем Божијим ради нас (Јевр. 9:24), а у посланици Римљанима овако: Христос је онај Који умрије, па још и васкрсе, Који је и с десне стране Богу, Који и посредује за нас (Рим. 8:34).

Према томе, нећемо се препадати ни ми, грешни људи, нећемо очајавати за наше спасење, него ћемо имати наде, јер имамо доброга Заступника пред Богом Оцем - Христа Спаситеља нашега, Који се и заступа за нас, показујући Му ране које је примио за нас; само да се не разлијенимо у слању топлих молитава, заједно са Њим, да Господ и Бог Христос буде Заступник пред Оцем, показујући Му ране Своје и умилостивљујући Га њима, као молитвеним устима.

Али, за кога се то Христос заступа? За грешнике. Али за какве грешнике? За оне који се кају. За њих Он умилостивљује Свога Оца, док за оне који се не кају не умилостивљује. Убједљив доказ за то можемо видјети у самом страдању Господњем. Када је прибијен на крст, Господ наш се молио Богу Оцу Својем за убице Своје, говорећи: Оче, опрости им, не знају шта раде (Лк. 23:24). Да ли је овом Својом молитвом, у тешким мукама изреченом, умолио Он Оца за убице Своје? Је ли опростио Отац гријехе злобним архијереју Ани, Кајафи, Пилату и осталим књижевницима, садукејима и фарисејима, који предадоше Исуса на смрт? Није. Само је за оне Он умолио, за које је предвидио, као Свезнајући, да ће се покајати и обратити ка Њему. За непокајане грешнике, који су Га разапели, Он не само да није умолио, него је покренуо Оца на освету, да крв Његова буде распоређена на распинатеље, што је и извршено било руком Римљана који су разорили Јерусалим.

Грешни човјек по други пут разапиње Христа Сина Божијег својим тешким гријесима; он, пребивајући у нерађењу, непокајању и додавајући гријехе на гријехе, својом нераскајаношћу срамно гази по крви Сина Божијег, проливеној за нас. Моли ли се Син Божији Оцу за таквог грешника и умилостивљује ли Он Оца Својег Својим заступништвом? Зар неће тиме прије покренути Оца на гнијев и освету, да се освети Он за крв Сина Својега? Заиста, тако и јесте. Бој се, дакле, грешниче, који тврдоглаво стојиш у својој нераскајаности, да те не сустигне изненада Божија освета, и да не будеш истријебљен из броја живих на земљи и осуђен заједно са убицама који распеше Сина Божијег.

Али о овоме сада прекидам говорити и поново ћу да гледам на вазнесеног Господа.

Вазнио се Господ наш од нас на небо, да би нам на небесима припремио мјесто на којем бисмо ми могли живјети вјечно и заједно царевати са Њим, Господом нашим. Он Сам говори: Идем да вам припремим мјесто. И ако отидем и припремим вам мјесто, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да гдје сам Ја, будете и ви (Јн. 14:2-3). Добар је и препун радости и овај разлог. Господ се вазнио од нас на небо да би свакоме припремио на небесима мјесто: људима који љубе Бога мјесто је међу Серафимима, богомудрима - међу Херувимима, богоносним - међу богоносним пријестолима, добрим господарима - међу господствима, храбрим војницима, који су се подвизавали за отаџбину - међу силама, разним властима - међу властима, свим начелницима, који су својим областима управљали по Божијем, њима је мјесто међу началима, онима који другове и ниште тјеше и помажу у несрећама и напастима, њима је мјесто међу Арханђелима, напокон, онима који у плоти на земљи живе као ангели - мјесто је таквима заједно са Ангелима.

Господе! А гдје си онда нама грешнима Ти припремио мјесто? Хоће ли за нас на небу да се нађе барем неко мјесташце? Нас плаши Твој омиљени ученик Јован Богослов, када каже: И неће ући у њега ништа нечисто, ни који чини гадост и лаж, него само записани у Јагњетовој Књизи живота (Откр. 21:27). Он не само да нам пријети, него нас већ и изгони. Још ни ушли нисмо, а он нас већ грозно тјера, говорећи: Напољу су пси и врачари и блудници и крвници и идолопоклоници и сваки који воли и чини лаж. (Откр. 22:15). Није ваљда да ни за нас нема мјеста на небесима? Зар нас ни пустити неће туда, него ће нас истјерати отуда напоље? Али ево Господ наш, са свијетлим и милосрдним Лицем нам се обраћа, и говори: нисам дошао да зовем праведнике но грешнике; само се покајте, и бићете удостојени равне части са светим и праведним. Гдје је мјесто Петру, који Ме се одрекао и потом горко плакао? Гдје је мјесто жени-блудници, која плакаше код нога Мојих, гдје је њој мјесто у царству Моме; гдје блудноме сину, гдје митару, гдје разбојнику? Ето тамо ће бити и ваше мјесто; само се исплачите за своје гријехе горко, као Петар, припадните к ногама Мојим са покајањем, као блудница, обратите се Мени, као блудни син, смирите се, као митар, распните се са Мном, као благоразумни разбојник: само се покајте, и ви ћете се смјестити у наручје Мога милосрђа.

О Божанствени, о љубави преобилни, о сладчајши Исусе! Ти нама грешним, Господе, истинито обећаваш царство Твоје; само кад бисмо се ми покајали!

Вазнио се Господ наш на небо, да би и нас привукао туда са Собом. Ја, - говори Он, - када будем вазнесен, све ћу привући к Себи. А ми пак прије свега управимо ум наш и срце тако да помишљамо о горњем и тражимо вишње, гдје је у Богу нашем скривен и живот наш: Он је благо наше; нека буде тамо и срце наше.

Размотривши све ове радосне разоге вазнесења Господњег од нас на небо, сваки богомислећи може извући за себе довољно утјехе, радовати се духом у Господу Богу својему, Који се вазнио на небо ради нашег општег добра, и назвати овај празник радосним празником, а не жалосним. И нека удостоји Господ наш све нас да будемо заједничари онога празника, о којем је претсказао Давид: Јер ћу проћи кроз мјесто шатора дивног, до дома Божијег, с гласом радости и исповиједања одјека празнујућег. (Пс. 41:5). Амин.

Линк ка теми