Сваки богослов зна шта Црква јесте. Данас подсећамо – шта Црква није.

Верујемо у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Црква је ЈЕДНА – као што је један Бог и Његов Јединородни Син, Господ наш Исус Христос.

ЦРКВА не раздваја своје јединство и не распада се на делове који су у жестоком сукобу једни с другима.

ЦРКВА није хоризонтална димензија људског постојања у којој земаљски закони надвладавају духовне.

ЦРКВА није копија државе, нити се поклапа с државним или етничким границама.

ЦРКВА не води ратове сама против себе, не спори се око имања, не дели своју децу на „наше“ и „њихове“, не непријатељује и не суди се са светом.

ЦРКВА није подређена држави у било ком смислу. Њена глава је једино Господ Исус Христос.

ЦРКВА није институција власти саграђена на финансијском и административном темељу, ојачаном бетоном дисциплинске контроле.

ЦРКВА не тежи да доминира ни над ким, јер је довољна сама себи у Богу и слободна у Светоме Духу.

ЦРКВА није у оковима овога света – она је слободна од ланаца новца и моћи.

ЦРКВА није касарна са једнообразним стројем. Није мртво слово закона. У њој нема укочене статике, јер Свети Дух који у Њој обитава – непрестано ствара све ново.

ЦРКВА не тражи власт, утицај нити право на посед.

ЦРКВА никога не прокуњује, не прети, не гони и не присиљава.

ЦРКВА не прикрива зло добром, не изврће Свето Писмо ради оправдања својих амбиција или угађања властодршцима.

У ЦРКВИ нема административног тоталитаризма, већ – иерархије светости.

У ЦРКВИ нема ничег од света који живи „у пожуди телесној, пожуди очију и гордости овога живота“ (1. Јн. 2:15–17).

Ако нешто од наведеног видите у животима људи који говоре у име Цркве – знајте да то нема никакве везе са истинском Црквом.

https://vaseljenska.net/2025/06/09/sta-crkva-nije/

Човеку је потребна љубав. То јест, да буде вољен. Чини се да је то добро позната чињеница. Али шта је то, та потреба за љубављу? Саставно својство људске природе? Или последица људске грешности, манифестација његовог поноса, сујете, егоизма? Или, коначно, једноставно духовна слабост, особина кукавичлука, незрелости, чак и инфантилизма? Одлучили смо да о овим тешким питањима разговарамо са протојерејем Дмитријем Шишкином, ректором цркве Иконе Богородице „Свију Тужних Радост“ у селу Тенистој, Бахчисарајски округ, Република Крим (Симферопољ и Кримска епархија).

– Нема човека на земљи коме није потребна љубав и ко не пати од недостатка љубави. Лишавање љубави је увек трагедија. Чини се да је све јасно и неспорно! Али сам више пута читала у писмима игумана Никона (Воробјова) и у проповедима архимандрита Јована Крестјанкина да човек мора волети себе, и да га уопште не треба бринути да ли је уопште вољен... Како то разумети и прихватити?

– Вероватно је немогуће не патити од недостатка љубави, макар само зато што је истинска духовна љубав елемент наше душе, нашег живота, тог божанског света у који смо позвани да живимо. Али ми, наравно, постајемо учесници духовне љубави не када захтевамо или тражимо љубав од других, већ када се сами трудимо да постанемо учесници те љубави, како бисмо, колико год можемо и колико можемо, могли да растемо у њој, да је стичемо и дајемо. Јер, давање је главна особина љубави. Сетите се речи Спаситеља, које нису у Јеванђељу, али које апостол Павле цитира у разговору са старешинама хришћанске Цркве: „...блаженије је давати него примати“ (Дела апостолска 20:35).

И ако човек ово схвати, ако прихвати ове Христове речи, онда се благодаћу Божјом са њим дешава невероватна метаморфоза. Он више не тражи „добро од добра“, не тражи разумевање и саосећање, и, углавном, не тражи ни узвратну љубав, већ тежи само да да оно што му је Христос дао. И управо у том „раздавању“ он проналази радост учешћа у Божанском бићу, испуњавајући две главне заповести: о љубави према Богу и о љубави према човеку.

– Жеља за љубављу од стране других (не духовном, већ најобичнијом), трагање за љубављу, чежња за њом, стални осећај невољености, одбацивања од људи... Можда је то манифестација греха? Или немоћи, слабости, која је, узгред буди речено, такође последица греха?

– Понављам, потреба за љубављу је прва и најважнија потреба човека. Али овде би вероватно требало да почнемо од чињенице да често једноставно не разумемо и не осећамо, авај, да је свако од нас већ вољен од Бога. И из тог неспоразума, у човеку се рађа празнина и хладноћа, и, као последица тога, жеља за љубављу од људи, људским учешћем, подршком, саосећањем. А када то не добијемо од људи, рађа се горчина, отуђење, огорченост, расте свест о неправди овог света. Човек се повлачи у себе, у своју горчину, неспоразум... Све се то може назвати једном речју – љубав према себи; и то, наравно, нема никакве везе са истинском љубављу, већ је једна од многих грубих или суптилних замена које сами измишљамо, а демони нам нуде у широком спектру.

Да не бисмо прихватили замену за истину и да не бисмо живели са лажју као са истином, потребно је, како пише апостол Јован Богослов, „не сваком духу веровати, него испитати духове да ли су од Бога“ (видети: 1. Јн. 4:1). А за то нам је потребно да се стално упоређујемо са том висином, са том божанском светошћу, на коју смо сви позвани. И да се нимало не стидимо, видећи шта заиста јесмо, већ да идемо уз Божју помоћ ка постављеном циљу: „ка наследству нераспадљивом, чистом и невенљивом, сачуваном на небесима за нас“ (видети: 1. Петр. 1:4). Тада ће нам сам Господ помоћи, просветлити нас и водити. Само морамо запамтити: обавезан услов за такав успон је наше поверење у Бога. Управо то нам често недостаје. Јер вера у Бога и поверење у Њега су различите ствари. Могуће је веровати у постојање Бога, а истовремено уопште не веровати у Њега и провести цео живот „чамећи у соку“ сопствених мисли, мишљења, претпоставки, сумњи, туга и пропуста...

Дакле, очекивати љубав, саосећање и разумевање од вољених је својствено нашој природи. Али за нас постоји нешто што је више од природе, пале и оштећене грехом: заједно са Христом, одрекавши се свог „ја“, покушајте да сами учините оно што можете учинити за друге. Нека то чините „суво“, више из ума него из срца, али ако је ваша жеља да испуните заповест љубави искрена, то је већ почетак вашег учешћа у Христу. И многи светитељи су говорили о томе, укључујући и блаженог стараца Амвросија Оптинског: „Ако немате љубави, онда чините дела љубави, и љубав ће доћи.“

– Али од породичног живота човек увек жели љубав за себе, љубав душе и тела... И мало је вероватно да је тако нешто могуће у породици – да једна од „половина“ само даје себе, не надајући се да ће добити. И уопште, да ли је љубав могућа у животу без наде на узвраћај, на неку врсту награде? Не мислим сада конкретно на љубав мушкарца и жене.

– У стварним односима, у породичном животу, ова духовна потреба човека за љубављу, укључујући и телесну љубав, није толико оправдана, већ, како изгледа, неизбежна у апсолутној већини случајева. Јер, како је рекао јунак Ивана Гончарова, „ми нисмо духови и нисмо животиње“. А духовна љубав, укључујући и телесну љубав, део је живота земаљског човека. Она је чак и благословена, али, мислим, по снисхођењу, како кажу многи свети оци. Они нас подсећају да постоји заповеђена духовна висина девствености и савршене љубави, и постоји стварност духовног и телесног живота. Није све у овом животу супротно Богу, већ све има своју, такорећи, „хијерархијску вредност“, све је релативно. Жеља за духовном (па чак и телесном) љубављу, за узајамношћу, за духовном и светском срећом – све је то део круга хришћанског постојања и све то може бити благословено, ако се само чини благословено, то јест, у складу са Божјом истином и Божјим законом.

Ако говоримо конкретно о могућности (или немогућности) постојања „дајуће“ љубави, без наде у реципроцитет, онда је, несумњиво, таква љубав могућа, и у нашој руској класичној књижевности постоји читава галерија таквих светлих слика: Татјана Ларина, Аљоша Карамазов, који је волео (није јасно зашто) своју браћу и оца, кнез Мишкин, кнегиња Марја из „Рата и мира“... Наравно, таква љубав јесте патња, али то је управо она иста патња која, речима Светог Луке Кримског, „тако дивно чисти душу“. Међутим, ово се односи на духовну, земаљску љубав. Ако говоримо о духовној љубави (условно речено, сестра милосрђа на фронту), онда овде, наравно, нема говора о било каквом очекивању реципроцитета. То је чиста жртвена љубав, и, самим тим, приближавање идеалу светости.

– Христос каже: „Нову вам заповест дајем: да љубите једни друге; као што сам ја вас љубио, да и ви љубите једни друге“ (Јован 13,34). Веома је важно разумети о каквој љубави Спаситељ овде говори. На крају крајева, не ради се само о пријатељском саосећању, које би могло да створи топлу атмосферу у хришћанском окружењу. Другим речима, зашто нас Спаситељ позива да љубимо једни друге? И још један Христов позив: „Останите у љубави мојој“ (Јован 15,9). Шта значи „остајте у љубави Његовој“?

– Пријатељско саосећање, страхопоштовање, нежност и саосећање – све то може бити манифестација најчистије, божанске љубави, и то је оно на шта нас позива Господ, и у Његово име божански Павле, када каже: „Будите љубазни према себи са братском љубављу“ (Рим. 10:12). Овде лежи позив на чистоту и лепоту у односима међу људима, да наши односи постану оно што је Творац замислио; развој односа у вечности је благословена перспектива за наш живот. Сећате ли се ових „немогућих“ позива и завета? „Будите савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5:48) или „Будите свети, јер сам ја свет“ (Лев. 11:44; 1. Петр. 1:16). Како је могуће испунити ову трансценденталну, несхватљиву заповест? Никако! То јест, немогуће је испунити је само људским напорима и средствима, па чак ни разумети о чему говоримо. Али „што је немогуће људима, могуће је Богу“ (Мт. 19:26). Ако активно тежимо овом савршенству у љубави, пребивању у Христу и са Христом (јер је управо Христос открио пуноћу Божанске љубави у телу), онда нисмо лишени „дела целине“, то јест учешћа у Божанском животу и љубави, јер „Бог је љубав, и који остаје у љубави, у Богу остаје, и Бог у њему“ (1. Јованова 4:16). И тада учимо да волимо своје вољене и ближње на спасоносан начин, то јест у Духу Светоме.

- Каква треба да буде љубав међу људима? У последње време посебно често сусрећемо слепу или недуховну љубав. Ево једног примера: бака са својим дванаестогодишњим унуком улази у аутобус, а има само једно слободно место. Бака каже свом потомку: „Седи.“ И унук се спушта на седиште. А бака стаје поред њега и нежно га милује по коси. Баки није стало што се њен унук понаша неморално - све док је срећан. Али постоји и једна врста мајчинске љубави која је спремна да својим рукама закоље хиљаду туђе деце, све док су јој животи... Али да ли је то љубав на коју је Христос позивао?..

- Љубав човека према човеку мора бити духовна. Оно о чему говорите, наравно, није љубав никаква, већ једна од оних замена које смо раније поменули, чије последице могу бити катастрофалне и за саме људе који те замене прихватају као истину, и за оне на које се та „псеудољубав“ излива, уништавајући духовну компоненту и духовну димензију људског живота. А духовна димензија лежи у свести о чињеници да имамо тело, имамо душу и постоји највиши део душе - дух, кроз који човек ступа (то јест, позван је да ступи) у комуникацију са Божанским Духом. Без овог разумевања, без ове тежње, штавише, свесне, доследне и чврсте, правилна организација људског живота је генерално немогућа.

Човек, колико год горко звучало, чак и по природи љубазан, по васпитању образован, љубазан, обзиран итд., али духовно недухован, неизбежно осакаћује свој живот и животе својих вољених. Постоји мноштво примера за то. А разлог је један - жеља да се љубав разуме и оствари само људским средствима.

- Како се променити тако да коначно не желите да будете вољени, већ да волите себе? Зашто речи Светог Амвросија „чините дела љубави, и љубав ће доћи“ не функционишу увек? Често је обрнуто: човек годинама брине о тешко болесном члану породице, чини све што може, стрпљив је и привржен... Али љубав не долази, већ, напротив, иритација расте, а саосећање тежи нули.

– Како научити да волимо? То је питање на које ми хришћани морамо тражити одговор до последњег даха. И Господ нам помаже да пронађемо и испунимо овај одговор сваког минута и сата и дана нашег живота. Овде су неуспеси, спотицања, па чак и падови неизбежни, али су неопходни и побуне, исправљања, сузне (а понекад и веома болне) тежње са покајањем – ка Богу. Шта се може – такав је наш пут ка заједници са Божанским животом и Божанском љубављу; не може бити једноставан и лак због нашег палог стања.

Али Господ зна слабост наше природе и користи сваку прилику да нам помогне, подржи нас, инспирише нас и олакша наше истинско сазревање и успон „у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4:13). А то се често дешава на начине и средства која наша телесна мудрост не разуме и не прихвата. Зато је важно безусловно поверење у Бога, заједно са жељом да испунимо Његове заповести. Јер „ко има заповести моје и држи их, тај ме љуби“ (Јн. 14:21) – то је управо љубав према Богу, а без ње је истинска љубав према ближњем немогућа.

Истина је да речи преподобног старца Амвросија не „дејствују увек“. И тај „неуспех у делу“ се вуче и наставља, понекад наизглед без краја. Али управо тако изгледа . Јер спасава се онај ко истраје до краја (видети: Матеј 10:22). И често је то стрпљење на самој граници људских снага, са стиснутим зубима, како кажу. Али ако се то чини са поверењем у Бога и са жељом, колико је то могуће, да се ипак испуни оно што се од нас тражи... онда ће, несумњиво, сви наши трудови и туге процветати у Вечности мирисном и радосном бојом, а све тешко, мрачно, тешко ће се распршити као дим и постати као да никада није ни постојало. И тако ће бити! Једноставно немамо довољно стрпљења, а желимо да видимо ову боју и осетимо њен мирис на пола пута. Понекад се то дешава тако - Господ, охрабрујући и тешећи човека, дозвољава му да осети овај мирис. А понекад је другачије. Али Господ нам припрема већу радост - за храброст и постојаност; већу веру Он види у човеку и способност да истраје до краја. То је проверено и потврђено многим примерима, сведочанствима светих људи.

Постоји тако нешто као разумна љубав. Или вољна, радна, како желите... То је када човека не изненађује сувоћа у његовој души, не изненађују га манифестације грубости, немилосрдности, раздражења, па чак и злобе, јер зна да све истински добро у овом свету, а посебно жеља за испуњењем Божје заповести, наилази на жесток отпор, пре свега, наше пале природе, а затим и демона, који свим силама покушавају да одврате човека од чињења добра. Нема потребе да се чудимо: још више да падамо у малодушност и очајавамо. Али одупрети се мислима и демонима, одупрети им се чврсто и доследно - то је неопходно, свим снагама душе обраћајући се Богу за помоћ... И покушавати изнова и изнова, упркос сопственом стању, да чинимо добро што је у нашој моћи. Чак и ако је то на силу, „суво“ и са вољном присилом себе, али, пре свега, - тежити ка Богу свим срцем и желети да испунимо Његову заповест о љубави према Њему и према ближњем. Да, то је велико дело. Несхватљиво и невидљиво понекад ни од кога осим од Бога, Који све види, све зна и никада неће оставити човека без помоћи на овом путу и без Своје праведне одмазде. И ова утеха, дата од Бога, више ће него покрити све доживљено и даће нам такву радост да ћемо са сузама захвалити Творцу што се све испоставило управо онако како јесте, а не другачије.

- Све што си рекао је, наравно, тачно, али шта је са нашим ранама? Једна од главних манифестација љубави у нашем животу овде је пажња једне особе према другој. Дешава се да не добијемо пажњу која нам је потребна. Да, објашњаваш себи да ти нико заправо ништа не дугује. Али тешко је помирити се са тим.

– Наравно, болно је: не примати пажњу, не наилазити на учешће, саосећање, саосећање… Али морамо схватити да је свет болестан, да су сви духовно и морално болесни, а можда и ми сами пре свега. И чак и ако сами покушавамо да поступамо морално, не можемо и немамо право да то очекујемо, а још мање да то захтевамо од других – управо зато што смо и сами неморални, ако нас упоредимо са светима, на пример. Дакле, „како желите да људи чине вама, чините и ви њима“ (Матеј 7:12) или „опростите и опростиће вам се“ (Лука 6:37). То јест, неизбежно морамо узети у обзир слабост других и снисходити се према њој, ако желимо да Господ снисходи према нама. То је једноставан, али ефикасан закон духовног живота, који морамо памтити и испуњавати колико год можемо.

Ако говоримо о смирењу, онда је оно у свом савршеном облику, наравно, дар од Бога. Али морамо се трудити да стекнемо тај дар, да га тражимо. Ако имамо ову жељу, онда нам Господ помаже: Он нам шаље горки лек за гордост. То се односи на најнезначајније ствари, које нас истовремено могу озбиљно узнемирити. Нешто се не дешава како бисмо желели; не онако како мислимо да је потребно, исправно, корисно; неко није изгледао како треба; неко није рекао оно што смо желели да чујемо; није било срдачног контакта са неким, разумевања, договора итд.

У таквим ситуацијама, важно је бити пажљив према себи, прибећи Богу са интензивном молитвом, исповедајући своје одбацивање увреде, вређања, горчине, досаде, разочарања - свега што се тренутно испољава у смирујућим околностима; и тражећи од Господа помоћ у превазилажењу искушења, у стицању истинског смирења. Овде тренуци одлучују све, јер ако се заглавите у мислима туге, непријатељства или досаде, ако почнете да се „вртите“ у овом непријатељском осећању или мисли, онда ће бити тешко изаћи из овог левка. Међутим, „тешко“ не значи „немогуће“: молитвена борба против помисли увек има свој смисао и вредност. Божја помоћ на крају долази и олакшава терет, али што се одлучније, брже и несебичније обраћамо Њему, лакше и брже ће доћи дуго очекивани мир, смирење и тишина. Стицање смирења је дело које нам је заповеђено, јер без смирења је немогуће учествовати у Божанском животу.

# Шта је кротост? Тихо расположење духа, сједињено са опрезношћу да никога не раздражимо и да се ничим не раздражимо (Велики хришћански Катихизис).
# Ако те нападне гнев, пожури да га отераш што даље од себе, па ћеш се радовати у све дане живота свога (свети Антоније Велики).
# Како треба обуздавати гнев? Почетак обуздавања гнева је – не говорити док траје гневна раздраженост... Натерати себе на ћутање, значи привући благодат Божију себи у помоћ (авва Зосима).
# Гнев заустављају великодушност и незлобивост, а уништавају га љубав и саосећање (снисхођење). Коме је дато знање, дата му је светлост ума. Али ко га добије, па га обесчасти, тај ће угледати таму (авва Таласије).
# ...Како достићи то, да се не гневимо када нас други понижавају и клевећу? Ко у срцу своме сматра себе најништавнијим, тога никакво понижење неће узнемирити, и ако понизиш себе имаћеш мир... На сваки начин труди се да ћутиш док се твоје срце не укроти непрестаном молитвом. А онда замоли опроштај од онога ко те је увредио (авва Зосима).
# Кротост је претеча смиреноумља, као што светлост зоре претходи изласку сунца; она је мајка љубави, темељ расуђивања (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Кротост је непроменљиво стање духа, истоветно у понижењу и у почасти. Кротост се састоји у томе да се без узбуђења, искрено молимо за онога ко нас вређа (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Ако не можеш да останеш негневљив, прекори себе када се разгневиш, покај се пред Богом и пред оним ко је чуо од тебе неку злу речи или пострадао. Јер ко се каје у зачецима греха, тај неће доћи до његовог краја: и ко не тугује због малих грехова, тај ће кроз њих пасти и у велике (свети Григорије Палама).
# Ко мрзи понижења – мрзи смирење; и ко избегава оне што му наносе бол – бежи од кротости (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Сваког хришћанина треба исто да посматрамо, и да мислимо да у свакоме од њих живи Христос, те да према њему будемо тако расположени, да будемо спремни и душу своју да положимо за њега. Никако не треба да говоримо или мислимо да је неко зао, него да све видимо као добре, како је речено. Чак и када видиш да су некога опхрвале страсти, немој да мрзиш брата, него страсти које га нападају. А када видиш да над неким господаре похота и зле навике, имај према њему још више саосећања, како не би и сам био искушан попут њега, јер си променљив и налазиш под утицајем променљиве материје (свети Симеон Нови Богослов).
# Четири врлине ограђују душу: милосрђе, кротост, великодушност и заборављање увреда (авва Исаија).
# Нема веће победе, него победити свој гнев и негодовање (свети Тихон Задонски).
# Труди се да у срцу имаш незлобивост, а у телу – чистоту; јер те две особине чине те храмом Божијим (свети Нил Синајски).
# Покајање и смирење подижу душу. А милостиња и кротост јој дају снагу (авва Евагрије).
# Нека гнев буде поражен милошћу, нека праштање укине освету. Јер наш Бог нам је тако обећао Своју милост, да само онај може бити уверен у то да ће му греси бити опроштени, ко их и сам опрости другима (свети Лав папа Римски).
# Кроти гнев; јер када преврши меру, он постаје отац помаме (свети Нил Синајски).
# Кротост својим узама свезује гнев (свети авва Доротеј и Јован лествичник).
# Веруј да све што добијеш, добијаш од Бога (авва Исаија).
# Треба чувати мир и не спорити се, јер свако дело је једна осмина онога што се тражи, док чување душевног мира, чак и уколико се то дело не испуни, чини седам осмина (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Страх Божији помаже да се сатре гордост, а смирење душу узводи у доброту (свети Симеон Нови Богослов).
# Ко је незлобив, тај је савршен и богосличан. Он је испуњен радошћу и представља почивалиште Духа Божијег (свети Антоније Велики).
# Гневом се треба наоружати само против демона (свети Филотеј Синајски).
# Безгневље је чежња за понижењима, исто онако незасита као што је код сујетних људи незасита тежња за похвалама (свети Јован Лествичник).
# Почетак безгневља је ћутање уста када је срце узбуђено; средина је ћутање мисли при тананом узнемирењу душе; а врхунац – непоколебљиви мир и поред тога што дувају нечисти ветрови (свети Јован Лествичник).
# Ако се обележје најдубље кротости састоји у томе да и у присуству онога ко нас изазива сачувамо спокојство срца и залог љубави према њему, онда се, без сумње, крајњи степен гневљивости показује тако, што човек када је сам са собом, речима и покретима тела као да се свађа и бесни на онога ко га је увредио (свети Јован Лествичник).
# Сав гнев усмеравај на ђавола – он је твој једини непомирљиви непријатељ; а човек, ма шта чинио, увек је наш друг и брат (свети Јован Златоуст).
# Ако се Дух Свети назива, и јесте, мир душе, а гнев јесте и назива се узнемирење срца, онда ништа толико не омета долазак Духа Светога у нас као гневљивост (свети Јован Лествичник).
# Пријатан призор пружа – спокојно море; али још је пријатније – мирно стање духа (свети Нил Синајски).
# Где је мир, тамо је и Бог мира.
# Где су злоба и гнев, ту се не спушта Дух кротости (свети Јован Златоуст).
# Истреби две мисли у себи: не сматрај да заслужујеш било шта велико, и не мисли да је неко други мање вредан од тебе. У том случају, они који нас понижавају никада нас неће разгневити (свети Василије Велики).
# Само Богу припада власт да оправдава и осуђује, пошто Он познаје расположење душе сваког човека, његову снагу, стремљења и дарове, као и телесну грађу и способности (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Ко се увреди када о њему говоре лоше, тај својим поступком показује да је свестан оправданости онога што је о њему речено; а ко се смеје, исправља код присутних свако подозрење у односу на себе (свети Јован Златоуст).
# Када те клевећу, види да ниси учинио нешто чиме си заслужио клевету. А ако ништа ниси учинио, онда клевету сматрај за дим који ишчезава (свети Нил Синајски).
# Ми не треба да тугујемо онда када чујемо клевету о себи, него онда када је она оправдана (свети Јован Златоуст).
# Ни у ком случају не инсистирај да буде по твојој вољи, јер се од тога рађа гнев (свети Варсануфије и Јован).
# Гневна реч и добре чини лошима, док је кротка реч од користи свима (Древни Патерик).
# Боље је осмехом пресећи раздраженост, него се неукротиво гневити (свети Јефрем Сиријац).
# У природи човека је да се гневи, али у природи хришћанина је да гуши гнев (блажени Јероним).
# Када осетиш у себи наилазак силног гнева, потруди се да оћутиш. А да би ти и само ћутање донело више користи, у мислима се обраћај Богу и истовремено изговарај у себи неке кратке молитве, на пример Исусову, или друге.
# Када се ум покори Богу, срце се покорава уму. У томе се састоји кротост. Шта је то кротост? Кротост је смирена преданост Богу, сједињена са вером, осењена Божанском благодаћу (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Кад се у твоме срцу распали непријатељство према коме, тад свим срцем поверуј да оно представља дело ђавола који делује у твоме срцу: замрзи и њега и његов пород, па ће те оставити (свети Јован Кронштатски).
# Кад видиш да се неко љути на тебе, немој да његову љутњу сматраш за директно његово дело; не, он је само страдално оруђе свезлобног ђавола, још није у потпуности спознао његове лажи и допустио је да буде обманут (свети Јован Кронштатски).
# Треба се од срца молити Богу за све људе подвргнуте страстима: у њима делује ђаво (свети Јован Кронштатски).
# Зло и недостаци, исправљају се добротом, благонаклоношћу, кротошћу, смирењем, трпљењем. Себе сматрај за најгорег међу онима који ти се чине грешни, или су заиста грешни; сматрај да си гори и нижи од свих... (свети Јован Кронштатски).
# За горепоменуте (душевне) мане – мислим на гнев, свадљивост, насилништво – добар лек може да буде кротост, ако је истинска, која се рађа од духовне скромности по Богу и страха Господњег, и која се не пројављује кроз спољашње, претерано, телесно унижење, него кроз унутрашње понижавајуће мишљење о себи («О дужностима парохијских свештеника»).
# Нема никаквог основа за хришћанина да у срцу гаји непријатељство према било коме; непријатељство као непријатељство дело је ђавола; хришћанин је дужан да у срцу има само љубав; а пошто љубав не мисли зло, ни о другима никако не треба мислити зло (свети Јован Кронштатски).

извор

У време великог гоњења, подигнутог на хришћане за царовања незнабожног цара римског Антонина, одређен би од цара за мучење хришћана неки кнез по имену Севастијан. Дошавши из Киликије у Кападокију, он срете у Коману једног војника, коме беше име Ермије, човека старог, са седим власима, хришћанина, који је веровао у једног истинитог Бога и творио правду. Кнез рече Ермију: Од римског цара Антонина мени је послата наредба, која наређује да сви хришћани принесу жртве боговима римским; а ако не хтедну, онда их стављати на велике и љуте муке. Стога и ти, Ермије, принеси боговима жртву, па ћеш бити пријатељ царев и доживети велике почасти. Послушај ме, да не бих и душу и тело твоје предао на муке.

Христов подвижник Ермије одговори: Ја сам војник небеског и бесмртног Цара Христа, чијем Царству неће бити краја, и зато се нећу покорити смртном и безбожном цару, чије је царство кратковремено; Царство пак Господа нашег Исуса Христа остаће непоколебљиво занавек; који год верује у Њега, наследиће живот вечни. Ја у Њега верујем. Раније сам Му служио тајно, а сада Му служим јавно, и ђаво ме неће победити. Ти имаш власти над телом мојим, и то по попуштењу Бога мог, а над душом мојом нико нема власти осим једнога Бога који ми може дати трпљење и сачувати вавек.

Чувши то, кнез Севастијан рече Светом Ермију: Принеси боговима жртву, ако хоћеш да уживаш радости овога живота. Светитељ одговори: Каква за мене може бити радост, и какво уживање, и какав живот, ако се ја, отступивши од Створитеља мог, поклоним демонима? Ваистину, то није радост већ жалост, није уживање већ муковање, није живот већ вечна смрт. Кнез му на то рече: Видим да си веома мудар. Светитељ одговори: Мудар сам у Господу Богу мом, верујући у Њега и служећи Њему свим срцем; са радошћу желим за Њега страдати и умрети. Кнез му рече: Уважавајући седину твоју и ум твој, ја те штедим и милост ти указујем. Светитељ одговори: Мени није потребна таква милост твоја, него ја иштем милост Божју, која ће ме привести к Њему који Духом својим Светим умудрује слуге Своје. Кнез га онда упита: Претпостављаш ли смрт животу? Светитељ одговори: Ова смрт није смрт већ живот вечни, ако трпељиво поднесем муке од тебе.

Тада нареди кнез да му камењем поломе вилице и избију зубе, па ножем одеру кожу са лица његова. А мученик рече: Благодарим Бога што ми благодат Господа мога Исуса Христа придође. Кнез га упита: Зашто не примиш своје следовање, као што га примају остали војници? Мученик одговори: Пошто неправедно пљачкате убоге, зато не примам од вас следовање, и не употребљавам га, јер имам духовну храну која је од Духа Светога, и нећу никад огладнети.

Тада кнез нареди да се што јаче ужари пећ, па баци у њу Христовог мученика. А када после три дана отворише пећ, кнез нађе мученика живог и неповређеног, како пева и слави Бога, јер га се огањ уопште не беше дотакао.

Онда кнез дозва волхва, врачара, и нареди му да спреми отров и отрује Ермија. Свети мученик, помоливши се Богу, попи отров, и ништа му не би, по речи Христа Господа који је рекао: Ако и смртно што попијете, неће вам нашкодити (Мк. 16, 18). Затим волхв спреми најсмртоноснији отров и даде га мученику рекавши: Ако ти и овај отров ништа не нашкоди, онда ћу и ја оставити своје волхвовање и поверовати у распетог Бога коме ти служиш. – Свети Ермије и тај отров испи до дна, али му ни он ни најмање не нашкоди, и он остаде читав и здрав.

Тада волхв узвикну: Победио си, Ермије! Савладао си и надјачао си, слуго Христов, и спасао си од пакла пропалу душу моју, и побудио си ме да живим Богу! Као што се обнавља стари метални кип када се прекује, тако се и ја, састарео у гресима и неваљалству, обнављам обраћајући се к Богу живоме и вечитоме. О, Боже небески, који ме преко слуге Твог Ермија избави од обмане демонске и идолопоклоничке поганштине, прими мене грешног који се обраћам к Теби, и помилуј мене који исповедам Тебе!

Када он тако клицаше, кнез побесне од јарости, и нареди да му одмах одсеку главу. И би посечен волхв тај, крстивши се крвљу својом; и нови хришћанин и мученик Христов оде ка Христу Богу, за кога положи душу своју. А Светог Ермија нареди кнез да муче, чупајући му жиле из целога тела. Мучен на тако бездушан начин, Свети мученик говораше мучитељу: Ја никакав бол не осећам од овога мучења; јер као што лекарски нож, расецајући жилу, испушта нездраву крв и даје здравље телу, тако и ја, примајући чупање жила из тела мог, постајем све здравији и здравији у вери Христовој.

Потом мучитељ врже мученика у казан врелог, кипећег јелеја. Али казан одмах остину, и кипећи јелеј постаде као прохладна роса; и мученик клицаше: Ја не осећам муке, и вољу твоју нећу испунити, о мучитељу! Ја испуњавам само вољу Оца небескога, и Њему, Створитељу моме приносим себе сама на жртву непорочну, јер је Он Господар душа и тела наших. – Док Свети мученик тако говораше, мучитељ нареди да се љуто сирће, помешано са жучи, сипа мученику у уста. А мученик говораше: Ова горчина је мени као мед ради Бога мог, због кога трпим ово.

Затим кнез нареди да мученику ископају оба ока. Чувши то, Свети мученик рече мучитељу: Ако су ти потребне телесне очи моје, које гледају сујету овога света, узми их себи, а ја имам очи срца, којима јасно видим светлост истиниту. – И Светом мученику бише ископана оба ока. Потом би стрмоглавце за ноге обешен; и висаше тако три дана, и силна му крв истече из носа. А после три дана дођоше неки да га виде, мислећи да је већ умро, и запрепастише се кад га нађоше жива и слави Бога. Но тада на очи њихове паде неки мрак за неверје њихово, и они ослепеше; и стадоше запомагати: Смилуј се на нас, слуго истинитога Бога, јер нас ево удари слепило! А светитељ им рече: Приђите к мени! – Кад му они приђоше, он стави руке своје на њих и рече: У име Господа мог Исуса Христа прогледајте! – И они тог часа прогледаше. И вративши се, испричаше кнезу све што их снађе. А кнез, распаљујући се јарошћу, све више и више, нареди да мученику одеру сву кожу са тела. И кад то би учињено, Свети мученик се ругаше кнезу, и исмеваше погане богове незнабожачке, чиме мучитеља доведе до највећег беса. И мучитељ, рикнувши као лав, потеже мач и отсече мученику чесну главу.

Тако оконча свој мученички подвиг Свети Ермије. А потајни хришћани дођоше, узеше његово свето тело и главу, и сахранише их у Кападокији, у месту званом Коман. И ту биваху чудеса од чесних моштију мученикових, и даваху се исцељења, у славу Христа Бога нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.

Свети Ермије пострада 166. годинe.

https://mitropolija.com/2025/06/12/sveti-mucenik-ermije-2/

У Кесарији Палестинској, у време цара Максимијана, једног дана су пред преторијом стајали свезани многи хришћани. Пришла им је благочестива девица Теодосија и храбрила их је да мученички пострадају за Христа. Војници, чувши је шта говори, и њу су одвели пред судију. Судија нареди да јој свежу камен о врат и да је баце у море. Али ангели је извукоше живу на обалу. Када се поново јавила судији, овај је даде на посечење. Идуће ноћи, Света Теодосија јавила се својим родитељима сва у небеском сјају, окружена многим девојкама које су спасење у Господу нашле пострадавши за Њега као и она. Ликовала је светитељка, јер су је родитељи све време одвраћали од исповедања Христа. Пострадала је 308. године.

https://mitropolija.com/2025/06/11/prepodobnomucenica-teodosija-tirska-2/

Кружи Русијом необична прича: каже да је у совјетско време био хирург-свештеник. Положи болесника на операциони сто, очита над њим молитву и подом нацрта крст на месту где треба резати, па тек потом узима скалпел. И резултати његових операција су били чудесни: слепи би прогледали, непокретни би стајали на ноге. Да ли је то помагала наука, да ли Бог…

„Сумњамо у то“, кажу једни. „Тако је било“, тврде други. Једни кажу: „Комитет нипошто не би свештеника трпео у операционој сали“. А други им одговарају: „Немоћан је и Комитет, ако хирург није обичан хирург, већ професор, и не обичан свештеник – баћушка, већ прави епископ“. „Професор – епископ? Не, то није могуће“, говоре искусни људи. „Дешава се“, одговарају им не мање упућени. „Тај професор – епископ је још и генералске еполете носио, а у протеклом рату управљао је свим болницама Сибира“.

На пожутелим фотографијама из совјетских времена видећете седог старца обученог у расу. На грудима крст и знак архијерејског достојанства – панагија. Озбиљно и проницљиво гледа преко старачких наочара.

Професор – епископ је готово наш савременик – проживео је под совјетском влашћу преко четрдесет лета; по његовим књигама је учило неколико поколења совјетских хирурга. Држао је предавања студентима, на научним скуповима и конференцијама и проповеди у храмовима. Добро су га знали рањеници у војним болницама и изгнаници који су били изгнани у Архангелском и Краснојарском крају.

Једноставно је предпоставити, да је професор – епископ, сјединивши у својим рукама крст и скалпел, поразио савременике управо тим необичним сједињавањем две разнородне сфере делатности. Пропаганда је убедила грађане у то, да су наука и религија неспојиви, и чак више од тога, те две сфере могу постојати, само водећи једна против друге непрестани жестоки рат. И одједном се појављује он – епископ и професор. Невероватно, но то је факат.

Савременике је чудила раса хирурга, но још чудеснијим се чинио непокорни карактер епископа. Сачувана су сведочења очевидаца његовог разговора са врховним Ташкентског Комитета Петерсом, који је важио за свирепог човека, чије руке су биле заливене крвљу. Петерс је упитао професора:

– Како то ви, Војно-Јасеницки, ноћу се молите, а дању режете људе?

– Ја режем људе у име њиховог спасења, – одговорио је свештеник, – а у чије име их ви режете?

– Како можете веровати у Бога? Зар сте Га видели?

– Не, нисам га видео. Но, ја сам много оперисао на мозгу и отварајући лобању никада тамо нисам видео ум. Ни савест такође тамо нисам нашао. Значи ли то да они не постоје?

Енциклопедијска забелешка о његовој биографији изгледала би на пример овако: Војно-Јасеницки Валентин Феликсович. Родио се 1877.г. у Керчи. Умро 11. јуна 1961.г. у Симтеропољу. Хирург, доктор медицине. До 1917.г. лекар у болницама средње Русије, касније – главни лекар Ташкентске градске болнице, професор Средњеазијског државног универзитета. Почетком двадесетих година замонашен са именом Лука, хиротонисан за епископа. Много пута је затваран и одвођен у прогонство. Аутор је 55 научних радова из хирургије и анатомије, а такође и десетине томова проповеди. Најпознатија му је књига „Огледи из гнојне хирургије“, која је доживела три издања (1934, `45, `56.г). Изабран је за почасног члана Московске духовне академије у Загорску. Награде: Признање Варшавског Универзитета (1916.г.), брилијантни крст од Патријарха све Русије (1944.г.), медаља „За херојски рад у Великом Отаџбинском рату“, (1945.г.), Стаљинова награда првог степена за књигу „Огледи из гнојне хирургије“, и „Касније ампутације услед рањавања зглобова из ватреног оружја“ (1946.г.). Војно-Јасеницки је умро у чину архиепископа Кримског и Симферопољског.

Од детињства Валентин је имао велики дар за сликање, и окончавши гимназију, а потом кијевску уметничку школу, припремао се за упис у Петроградску уметничку академију. Маштао је да постане уметник. Но, за време пријемних испита у њему се појавила сумња: да ли је исправно да се он бави оним што воли, када је около толико страдалника којима је потребна помоћ? И тада, прочитавши у Новом Завету: „Жетве је много а делатника мало“ (Мт. 9,37), осетио је да те речи Господ говори непосредно њему. Тога се удостојавају ретки изабраници Божији. Тако је свети Антоније Велики, чувши у храму речи Јеванђеља: „Ако хоћеш да будеш савршен, иди, продај имање своје и раздај сиромашнима; и имаћеш благо на небесима; и хајде за Мном“ (Мт. 19,21), осетио, да Господ управо њему то заповеда. Пошао је и испунио све до краја. Зато је и Велики.

Млади Валентин, чувши призив Божји, уздрхтао је и узвикнуо: „О Господе! Зар је заиста у Тебе мало делатника?!“ Он тада није могао ни замислити да ће постати управо такав делатник на њиви Господњој. Касније, после много лета, када га је Господ призвао као радника на њиву Своју, он је био сигуран да је тај јеванђелски текст био први призив Господњи да Му служи.

Ступивши на медицински факултет Кијевског универзитета, он је са интересовањем почео да изучава природне науке и ускоро је постао најбољи студент факултета. Млади лекар Војно-Јасеницки дипломирао је са десетком. Школски другови су га упитали чиме намерава да се бави убудуће, и били су јако зачуђени када су чули да се Војно-Јасеницки спрема да постане лекар у државној служби, уместо да се бави науком. „Био сам тужан због тога што ме они уопште не разумеју, јер ја сам изучавао медицину са искључивим циљем да цео свој живот будем сеоски лекар, да помажем сиромашним људима“, – сећа се архиепископ. Да цео живот буде сеоски лекар светитељу није било суђено, али да цео живот служи људима, јесте.

Ускоро је постао сјајан хирург, одбранио је докторску дисертацију у Москви. Почео је писати књигу „Огледи из гнојне хирургије“, која је спасила животе мноштву рањеника у време Другог светског рата. „И тада, на моје изненађење, – пише он, – у мени се појавила крајње необична и дрска мисао: „Када ова књига буде написана, на њој ће стајати име епископа“.

„Да будем свештенослужитељ, шта више епископ, ни у сну нисам могао сањати, но нама недокучиви, путеви нашег живота, у потпуности су познати Свевидећем Богу, још док смо у утроби материној“, – написаће касније свети Лука, већ на заласку својих лета.

Све што се дешава по Промислу Божијем, дешава се као само од себе, без неких видљивих напора од стране човека. До револуције, Валентин Феликсович Војно-Јасеницки био је просто добар хирург, а после 1917.г. почап је путем мучеништва и исповедништва. Најпре затвор у Ташкенту. Затим смрт младе жене. Остао је сам са четворо дце. Две ноћи без сна читао је Псалтир над одром вољене, и ту је Господ опет говорио с њим: „Који усељује неплодну у дом, матер која се радује деци“ (Пс. 112,9). Те речи Псалма биле су упућене њему несумњиво од Бога, зато што су унеле у његову душу наду и утеху. Ускоро се заиста нашла та самопожртвована жена, која му је постала добром сестром, а његовој деци мајком за цео живот. Управо их је она однеговала, јер је будући светитељ убрзо постао свештеник, што је у то време значило постати вечно прогоњен мученик, и готово не виђати своју децу.

Почетком 20-их година, епископ Ташкентски и Туркестански Инокентије, рекао је Војно-Јасеницком: „Докторе, ви треба да будете свештеник“. Професор, који до тада никада није размишљао о свештенству, сагласио се. Поставши свештеник, он је као и раније оперисао, држао предавања студентима, али само у раси и са крстом на грудима. У операционој сали професора Војно-Јасеницког висила је икона Мајке Божије, пред којом се он молио за успешан исход операција. Једном су по наређењу комесара Гољтгота икону скинули са зида операционе сале. Неколико дана професор је преседео код куће, радећи на својој књизи „Огледи из гнојне хирургије“, но убрзо су га замолили да се врати у болницу због једне тешке операције. Он се извинио пред колегама: „То се десило кривицом комесара Гољтгота, у кога се уселио демон, и он је оскрнавио икону“.

Многи лекари су причали, да се о. Валентин увек са великом љубављу и дубоком пажњом односио према сваком болесном човеку, да су његови односи према болесницима били идеални.

1923.г. 46-тогодишњи свештеник био је тајно замонашен и касније, исте године, хиротонисан за епископа са именом апостола-јеванђелисте, лекара и иконописца Луке. Хиротонија је била тајна, но када су о њој обавестили Патријарха Тихона, он ју је потврдио и озаконио. Постати епископ у то време, значило је потписати самоме себи смртну пресуду. И већ после прве архијерејске службе, пред његов стан је дошла „црна врана“ (назив за марицу). Тако је почео једанаестогодишњи период његовог страдања по затворима и прогонствима.

Бог је од младости изабрао светог Луку, дао му крст, под чијом тежином би изнемогао обичан човек, и повео га на Голготу. Пошто су њега затворили, децу и Софију Сергијевну, која им је заменила мајку, истерали су из стана. У затвору су га испитивали, по њиховом устаљеном обичају, сваку ноћ. А дању, он је писао своју књигу „Огледи из гнојне хирургије“. На насловном листу је написао: „Епископ Лука, професор Војно-Јасеницки“.

У своје прво изгнанство владика је упућен у зиму 1923.г. У „столипинском“ затворском вагону до Краснојарска, потом – на коњима у Јенисејск. У то време уопште није био стар, – 46 година, – али већ веома болестан. Троје слепих дечака излечио је тако да су прогледали. Но, ни ту га нису остављали на миру. Пред Благовести су га упутили у село Хаја на реци Чуна, притоки Ангаре. После два месеца опет су га вратили у Јенисејск и затворили, а затим упутили низ Јенисеј.

Чинило се, као да је сам сатана седео тада негде на врху у „органима“ власти покорене Русије и смишљао како да што више нанесе зла онима, који су се усудили да се у та времена супротставе његовој вољи. Около пустош, глад, но „органи“ нису жалили снаге ни средстава на то, како би нанели зла најбољим људима у земљи, премештајући их попут шаховских фигура, с места на место, кроз снежне пустиње и набујале реке, издржавајући огромну армију мучитеља и крвника.

Из јенисејског затвора владику су упутили у Туруханск, где га је, када се искрцао на обалу Јенисеја, дочекала маса народа спустивши се на колена, просећи благослов. У ГПУ епископу су рекли да му је строго забрањено да даје благослов. А он је одговорио да је то дужност епископа и да не може одбити да да благослов. Убрзо су га упутили по Јенисеју још даље, на север, ка поларном кругу, у сеоце Плахино, које се састојало од неколико колиба. Живео је у соби где је уместо стакла у прозорима био лед и кроз све пукотине дувао је ледени ветар. А кроз три месеца владику су поново вратили у Туруханск, зато што су месни сељаци организовали погром ГПУ, јер после одласка епископа Луке није имао ко да их лечи.

У изгнанствима, он је као и раније био спреман да помогне свима којима је потребна лекарска помоћ и пастирски благослов. Он је лечио и оперисао понекад и примитивним средствима: уз помоћ перореза, машинских клешта, зашивајући рану женском длаком…

Чак и људи моћног духа понекад, по допуштењу Божијем, падају у униније, осећају богоостављеност. Сам Господ у Гетсиманском врту страдао је „до крвавог зноја“, и говорио: „Душа је моја жалосна до смрти…“ (Мт. 26,38). И управо нам је Он рекао: „Блажени изгнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско“ (Мт. 5,10). После осам месеци у изгнанству, пао је у униније измучени епископ Лука. У олтару се владика молио пред иконом Спаситеља за избављење, но, како се он сам сећа, у тој молитви је био и ропот на Господа. И ту је епископ одједном угледао како је Христос одлучно окренуо Свој Пречисти Лик од њега. Тада је схватио своје безумље и дрскост. Разумео је да треба да заволи страдање послато му од Бога.

Тешко је човеку да заволи страдање, чак немогуће без помоћи Божије. Господ је створио душу људску по образу и подобију Своме за рајску хармонију и радост, зато нас жалосне околности рањавају, попут непријатељског метка. Залечити рану и претворити жалост у радост може само Бог. У ту помоћ Лекара душа и тела наших веровали су светитељи и зато су све ударе судбине примали са чврстином и храброшћу. Тиме се они и разликују од нас, маловерних и малодушних.

Онај који истински тражи спасење на свом искуству се уверио да управо страдање мења срж срца човечијег, чинећи га способним за примање благодати, и зато га и воли.

Олакшање је дошло када се епископ Лука до краја смирио, савладавши главну науку у свом животу: научио се трпљењу, узвишеној мудрости, послатој од Бога. „Милосрдни отац наш – пише свети Антоније Велики, – када узблаговоли извести из искушења истинске синове своје, не ослобађа их самога искушења, већ даје трпљење, и они примају заједно са трпљењем благодат Светога Духа на утврђивање душа својих“.

Завршио се рок владичиног изгнанства, но последњи пароброд је отпловио из Туруханска у Краснојарск без њега. Епископ Лука је био спокојан. Господ му је за време молитве, како је то бивало више пута у његовом животу, рекао: „Уразумљујем те и припремам за пут којим ћеш поћи“. После три месеца, он се упутио у Краснојарск по залеђеном Јанисеју у покривеним санкама, које су сељаци специјално направили за њега, благосиљајући успут житеље приобалних села, где архијереја никада нису видели. Свуда су га дочекивали са црквеним звонима, служио је молебне и проповедао. Био је то заиста славан архијерејски пут.

Светитеља је очекивало још мноштво митарстава: прогони, затвори, ислеђивања. Но, он се већ научио да се храбро држи, и Господ га је наградио благодаћу Светога Духа, кога се удостојавају исповедници и мученици. А када је Дух Утешитељ са тобом, тада ништа није страшно.

Године 1937. оптужили су га за шпијунажу, две недеље су га испитивали, не дајући му да спава, покушавајући да га натерају да потпише признање те лажи. Готово сви који су били подвргнути тим мучењима, нису издржали и потписали би признање. Владика је издржао и није потписао. И опет су га послали у изгнанство у Сибир.

Морално ослобођење дошло је светитељу као и целом Руском народу, почетком Другог светског рата. То само на први поглед звучи парадоксално. У стварности, то је очигледно. И „власти“ и „органи“ схватили су да армија најамних мучитеља и крвника не може да заштити земљу. Да спасу Русију од ропства могу само најумнији, самопожртвовани, трудољубиви, које је свих тих година совјетска власт покушавала свим силама да погуби, уништи, сломи. Но, по милости Божијој, нису све погубили, нису све сломили. И они су одједном постали потребни.

Када је почео рат, на градски телеграф стигао је телеграм. Био је адресован на Председника Президијума Врховног Совјета СССР Михаила Ивановича Калињина. Телеграм у Москви нису испоручили, већ су у складу са постојећим правилима направили записник. У њему је садржај телеграма: „Ја, епископ Лука, професор Војно-Јасеницки, издржавам изгнанство у селу Бољшаја Мурта, Краснојарски крај. Будући да сам специјалиста гнојне хирургије, могу указати помоћ војницима на фронту или у позадини, где ми буде поверено. Молим да моје изгнанство прекинете и упутите ме у болницу. По окончању рата спреман сам да се вратим у изгнанство. Епископ Лука“.

Молба је била задовољена. За епископа Луку, генијалног хирурга, долетео је авион у сеоце Бољшаја Мурта и довезао га у Краснојарску болницу. Ту је он спасао животе многим рањеницима, а у цркву је морао да иде далеко изван града, јер у Краснојарску није остао ни један храм.

За време рата, свети Лука руководио је хируршким одељењем у болници. Збрињавао је најтеже болеснике и рањенике и чудесно вршио операције. После рата архиепископ је био награђен медаљом „За херојски труд у Великом Отаџбинском рату“. Но то није сметало властима да наставе прогон светитеља – он је био принуђен да се врати у изгнанство.

Странице мемоара епископа Луке дају изражајну, готово живописну слику његовог живота у изгнанству: сурова хладноћа, глад, били су стални сапутници професора-свештеника. Но, ништа није могло сломити тог човека. У једном од писама из тог доба писао је да је заволео страдање, које тако чудесно очвршћује душу.

После рата светитељ је руководио болницом у Симбирској губернији, оперисао дању и ноћу – на очима, на бубрезима, желудцу, вршио отварање лобање, гинеколошке операције. Слава о знаменитом хирургу брзо се проширила. Под кров болнице нагрнули су посетиоци из других покрајина. Једном је вратио вид младом слепорођеном сирочету. То је окупило слепце из целог округа, и они су у дугачком реду, држећи један другога за штап дошли у болницу.

Једном, како се сећа његов колега доктор Левитанус, професор, сазнавши за смрт болесника, тражио је да му детаљно наведу шта је тачно учињено за страдалог пацијента. Доктор Федермесер почела је да набраја лекарске радње, но, потом је одмахнула руком и сама себе зауставила: „Ма шта говорим! Болесник је свеједно био изгубљен…“ Изгубљен? Величанствен, увек смирен професор буквално се продерао: „Ви немате никаквог права да прекидате борбу за живот болесника! Ви чак не смете ни да помислите на неуспех! Само да радите све што је потребно! Да учините све, чујете?!“

Да виче на лекара, то је Војно-Јасеницки веома ретко себи дозвољавао. Но болесник је централна фигура. Било да је ноћ или недеља, било да је на годишњем одмору или на боловању – ништа га не ослобађа од обавезе да се хитно јави на одељење, ако је то неопходно за спасење пацијента. Тај строго успостављени поредак, професор је и сам испуњавао без и најмањег роптаја.

Идеја, која је руководила поступцима светитеља, јасно је одредила систем његових односа са друштвом. Он је био сагласан да постоји у том друштву само при једном услову: ако му сачувају право на веру. Свет без вере, без строгог моралног поретка био је за њега просто немогућ.

Но, епископ Лука је часно и достојанствено носио свој крст. Морални и етички принципи тог човека били су потпуно јасни. Ево неколико извода из његових мемоара: „Најважније у животу је – увек чинити добро људима. Ако не можеш учинити велико добро за људе, потруди се да учиниш макар мало“.

У мају 1946.г. Владика Лука је био постављен на дужност архиепископа Симтеропољског и Кримског. У годинама управљања Кримском епархијом Високопреосвећени Лука изговорио је велики део својих проповеди. Почео је да проповеда још у Ташкенту, но због затвора и прогонства многе године је био принуђен да ћути. Али, од пролећа 1943. када је у Краснојарску отворен храм, па до краја живота архиепископ Лука је неуморно проповедао: писао је проповеди, изговарао их, штампао их и листиће са текстом слао по градовима широм земље. „Сматрам својом главном архијерејском обавезом да увек и свуда проповедам о Христу“, – говорио је он.

Дуге године затвора и прогона, а такође и искушења током целог његовог тешког живота и као последица његовог изузетно напорног рада, одразили су се на здравље архиепископа Луке. Пет година пре смрти, он, који је повратио вид толиким људима, потпуно је ослепео. Но, прихватио је то са добродушним смирењем, настављајући да служи и проповеда.

За 38 година свештенства Владика Лука изговорио је 1250 проповеди, од којих је најмање 750 записано и сачињавало је дванаест обимних куцаних томова (4500 страница). Савет Московске духовне академије назвао је ту збирку проповеди изузетном појавом у савременом црквено-богословском животу и изабрао аутора за почасног члана академије. Верници, који су присуствовали богослужењима, запамтили су за цео живот како је служио Владика Лука. Било је то стајање пред Господом. Сваку реч је изговарао јасно, да би дошла у дубину бића. Нарочито је надахнуто читао Велики покајни канон Андреја Критског.

Док је још видео, трудио се да служи литургију сваки дан, чак и ако су само две три старице дошле у храм. Наставио је да служи и када је већ сасвим ослепео. Задивљује Владичин подвиг: јер, не само да га је слепоћа оптерећивала, већ и дијабетес, од којег је имао страшну слабост, тако да је сва његова одећа била мокра од зноја, при том су још страдале и ноге због јаког тромбофлебита и костобоље. Пред службу би долазили да му ноге увију у завоје. Но, он никада није скраћивао службе и код куће се јако дуго молио.

На дан Свих Светих у земљи Руској просијавших, 11. јуна 1961. године архиепископ Лука се упокојио. Током три дана није престајао мимоход поред одра Владике и лекара, а на дан сахране процесија је била дуга три километра. Владичина сахрана постала је величанствено исповедништво све православне Русије пред лицем безбожне власти, која је забранила да се његов одар носи главном улицом Симтеропоља. Но, људска река је поломила све препреке и огромна процесија је три ипо сата пролазила кроз цео град и певала: „Свјати Боже, Свјати Крепкиј, Свјати Бесмертни помилуј нас“. И нико их није могао натерати да ућуте. „Ми сахрањујемо свога архиепископа“, – говорили су. Затим су почеле стизати вести да су многи болесници, дошавши на гроб светога Луке, по молитвама добијали исцељења.

Одлуком Архијерејског Сабора 2000.г. Архиепископ Лука је прибројан лику светих. Његове мошти су изложене ради поклоњења у саборном храму Свете Тројице у Семтеропољу.

Ако доспете на градско гробље у Семтеропољу, са десне стране главног улаза у гробљанску цркву наићи ћете на гроб са спомеником од белог мермера. Он је уочљив из далека: по гомилама свежег цвећа, које се не прекидају ту ни зими, ни лети, по необично јасном – златном натпису на мермеру:

АРХИЕПИСКОП ЛУКА
(ВОЈНО-ЈАСЕНИЦКИ)
27/IV 1877. – 11/VI 1961.

Доктор медицинских наука, Професор хирургије. Кажу да је архиепископ Лука сам саставио тај натпис. И то има дубоки смисао. У срцима људи он ће заувек остати епископ – хирург.

Тропар:

Возвеститељу пута спасоносног,
исповедниче и архипастиру земље Кримске,
истински чувару отачких предања,
стубе непоколебљиви, Православља учитељу,
лекару богомудри, светитељу Лука,
Христа Спаса непрестано моли
веру непоколебљиву православнима да дарује
и спасење и велику милост.

https://svetigora.com/zitije-svetog-luke-krimskog-vojno-jasenicki/

# Штедите један другога, да би вас поштедео Господ (свети Антоније Велики).
# Злопамтити и молити се, то је исто што и сејати у море и очекивати жетву (свети Исак Сиријац).
# Где нема мира, тамо нема Бога (авва Исаија).
# Ко може да са радошћу поднесе увреду, тај је примио утеху од Бога (свети Исак Сиријац).
# Ако злопамтиш некоме, моли се за њега, па ћеш молитвом одагнати тугу због сећања на зло које ти је учинио и зауставићеш страсне покрете (свети Максим Исповедник).
# Грех мрзи, а брата жали; уразумљуј га и моли се за њега пред Вишњим, који нас све види, испитује срца наша и оно што је у нама (свети Јован Кронштатски).
# Када нам чине добро, захвалност налаже да се тога сећамо; а када чине зло, љубав нас подстиче да то заборавимо (свети Амвросије Милански).
# Труди се колико можеш да љубиш сваког човека. Ако то још не можеш, онда макар никога немој да мрзиш. Но, ни то нећеш бити у стању да учиниш ако не презреш све земаљско (свети Максим Исповедник).
# Очишћуј ум твој од гнева, злопамћења и срамних помисли, па ћеш тада моћи да препознаш да се Христос уселио у тебе (свети Максим Исповедник).
# Дух свети учи да се непријатељи љубе тако, да их душа жали као рођену децу (старац Силуан Атонски).
# Ко враћа зло за зло, тај је далеко од истинског покајања. Ко је поробљен славољубљем и уплео се у светске послове, тај не може да од срца плаче због својих грехова (авва Исаија).
# Онај ко се удостојио светог познања не треба да се суди било са ким, јер је правда власти овога света испод правде Божије (блажени Дијадох).
# Ако те брат увреди, уведи га у свој дом и не буди лењ да одеш код њега, те једи са њим хлеб твој. Чинећи тако, избавићеш душу своју и неће бити спотицања за време молитве (авва Евагрије).
# Сунце нека не зађе у гневу нашем, него праштајмо све дужницима и утврдимо љубав, јер она покрива мноштво грехова (свети Јефрем Сиријац).
#...Може се и без љубави не узвраћати злом на зло, према заповести. Но, није тако лако узвраћати добром на зло, не приморавајући се на то, јер чинити добро са наклоношћу према онима који нас мрзе својствено је само духовно савршеној љубави (свети Максим Исповедник).
# Ко се моли за непријатеље, тај се неће сећати зла, и ко пази на језик, неће увредити ближњег (авва Евагрије).
# Ако негодујеш када будеш изложен погрдама, онда не знаш за истинско покајање (авва Исаија).
# Добро дело је претрпети насиље од оних који хоће да нам учине неправду и молити се за њих, како би им ради њиховог покајања, а не због враћања онога што су нам узели, био опроштен грех зеленаштва. То од нас тражи правда Божија (блажени Дијадох).
# Ако те ко неправедно прекори за какав грех, смири се и добићеш венац (свети Антоније Велики).
# Врлини праштања увреда препрека су две страсти – сујета и сластољубље (свети Марко Подвижник).
# Онај ко се моли за непријатеља неће злопамтити. «Боже, помози брату моме и мени ради молитава његових» (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Искоренити зло и грех није твоје дело, него Божије, јер без Исуса немогуће је спасити се (свети Макарије Велики).
# Дакле, не нападај онога ко лежи, него га жали. Ако испуњаваш заповест о љубави према непријатељима живећеш са Богом, а ако је оставиш, са цариницима (свети Јован Златоуст).
# Од суза потиче то, да неко љуби своје непријатеље и моли Бога за њих, радује се у искушењима и хвали се невољама, на туђе грехе гледа као на сопствене и плаче због њих, спреман да положи живот за своју браћу (свети Симеон Нови Богослов).
# Кад будеш изложен клевети, ћути. Сам никога не вређај, а када те други вређају, трпи (Древни монашки устави).
# Немогуће спасити се другачије, него кроз ближњег – «праштајте и биће вам опроштено», то је испуњење закона (свети Макарије Велики).
# Доброчинства записуј на металу, а увреде – на води (свети Исидор Пелусиот).
# Бог нам је заповедио непријатељство само према змији (Пост. 3,15) – према човекоубици ђаволу.
# Какво расположење треба да имамо према непокајаном грешнику? Онакво какво нам је Господ заповедио када је рекао: а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17) (Древни монашки устави).
# Кад чиниш добро непријатељу, себи чиниш добро; а свако ће примити према својим делима (свети Варсануфије Велики и Јован).
# Када из саосећања чине добро злима, често се догађа да смекшају њихово срце и врате их на пут добра (Древни монашки устави).
# Људи су пре слаби него зли.
# Благодари ономе ко те вређа, па ћеш Бога имати за пријатеља (свети Антоније Велики).
# Срце које прашта, када се присећа читаве творевине – људи, птица, демона, због сваког створења лије сузе, и моли се за непријатеље, да би били помиловани (свети Исак Сиријац).
# Љуби непријатеље и полажи душу своју за пријатеље (свети Василије Велики).
# Хришћанска победа не састоји се у освети, него у кротости и трпљењу (свети Тихон Задонски).
# Чим увреда распали твоје срце, сети се Христа и Његових рана – размисли колико је то што ти трпиш мало важно у поређењу са Владикиним страдањима: тако ћеш као водом угасити своју патњу (свети Григорије Богослов).
# Буди спреман да трпиш више него што би онај ко те вређа хтео.
# Боља је туга онога ко трпи неправду, него радост онога ко неправду чини (блажени Августин).
# Није оштећен онај ко трпи зло, него онај ко га чини (свети Јован Златоуст).
# Не буди злопамтило, ако нећеш да увредиш самога себе (свети Јован Златоуст).
# Ко се свети сам за себе, тај као да осуђује Бога због недостатка правичности (свети Марко Подвижник).
# Када се светиш ближњем за увреду, Бог му се не свети; а када прашташ, онда се Бог или свети њему, или теби прашта грехе (свети Јован Златоуст).
# Постоји много облика милосрђа, посредством којих можемо да добијемо од Бога опроштај својих грехова, али најважнији је – праштати непријатељима (блажени Августин).
# Будимо снисходљиви према својим непријатељима, да би и Бог био снисходљив према нама (свети Јован Златоуст).
# Не гаји непријатељство ни према коме; иначе твоја молитва неће бити угодна Богу (авва Исаија).
# Ни поста ни празника не може бити тамо где владају непријатељство и злоба.
# Ко живи у раздору за хришћанима, тај не може да буде у јединству са Христом (блажени Августин).
# Смирењем и друге можемо да научимо смирењу; гордошћу не можемо да смиримо горде (свети Филарет митрополит Московски).
# Хоћете да избегнете непријатеље? Љубите свога непријатеља. Таква је сила љубави (влажени Августин).
# Ако опростиш непријатељу, можеш га учинити својим другом.
# Твој непријатељ је – твој лекар.
# Увреде које неоправдано трпимо од било кога, Бог нам урачунава или за опроштај грехова, или за награду коју добијамо (свети Јован Златоуст).
# Када претрпиш било какво понижење од људи, сматрај да ти је послано од Бога на спасење (свети Филарет митрополит Московски).
# Боље је ћутке поднети увреду, него победити одговором (свети Григорије Двојеслов).
# Давид је већу победу однео када је поштедео Саула, него када је оборио Голијата (свети Јован Златоуст).
# У свету нема ничег што би више заслуживало дивљење од љубави према непријатељима (блажени Августин).
# Боље је да те грде, него да грдиш; да те бију, него да бијеш; да трпиш увреду, него да вређаш (свети Василије Велики).
# Воли непријатеље своје и постаћеш пријатељ Божији.

извор

Информација је веома широк појам. Свето Писмо је, у суштини, такође информација. И све оно што ми видимо и чујемо је информација која у нас улази, и не само улази, већ на неки начин на нас утиче, нешто у нама мења и у целини обликује унутрашњи свет човека, јер је човек у великој мери информационо биће. „У почетку беше Реч“ – читамо у Јеванђељу по Јовану и разумемо да је Реч у овом случају Син Божји, али Он није случајно тако назван – Он је Реч Очева, Логос, Смисао свега постојећег.

И у основи људског бића такође лежи реч – реч као информација. Геном човека је огроман обим информације о њему, записан на одређеном језику, садржан у језгру сваке ћелије људског организма. То, у суштини, и даје могућност разумевања да постоји Аутор тог језика, постоји Онај који је ту информацију у човека уложио.

Безусловно, веома много зависи од тога у каквом се информационом пољу човек налази и умеју ли да се у њему снађе. Шта значи – снаћи се? Ниједан од нас неће јести све редом, не разликујући, не раздвајајући корисно од штетног, од смртно опасног. У односу на храну сви људи то мање-више разумеју. Постоје свакојаке дијете, курсеви здраве исхране итд. А што се тиче информације – човек често није свестан тога да информација може да га сакати, штети му, убија психолошки и чак физички; може да га подстакне на неке поступке који нису потребни, страшни су, разорни. Ако човек добијену информацију не сортира, не проверава критички, не анализира, може се наћи не само у пољу информације, већ у пољу лажи. И колико је велика та опасност за нас, ако су јој били изложени и свети!

Ево примера из црквене историје. За време прогањања светитеља Јована Златоустог у Константинопољ долази велики угодник Божји, митрополит кипарски Епифаније. Њега уверавају да је „архиепископ Константина града Златоусти“ непријатељ Цркве, непријатељ Христов, непријатељ човечанства. И Епифаније почиње да се с њим бори, а онда у неком тренутку схвата да су га просто преварили, увели у заблуду, да се бори против светог човека. И срце светог Епифанија се испуњава горчином, а њему је тада већ више од сто година. Он седа на брод да се врати на Кипар и умире на том броду. Шта се догодило са светитељем Епифанијем? Он је доспео у одређено информационо поље, веома оштро поље лажи, и, будући човек чист, безазлен, није анализирао ситуацију, дозволио је себи да реагује непосредно, подчинивши се дејству првог импулса. И таквих примера у историји Цркве има доста.

Данас се човек налази у пољу колосалне лажи, јер главни услов за то да нека информација угледа светлост дана није њена актуелност, није значај за људе, већ исплативост те информације за некога. Поље лажи је, наравно, постојало и раније, може се рећи да је постојало увек, али никада није било тако густо и напето. И човек у њему пребива практично стално.

Како, дакле, упражњавати „технику безбедности“? По мом мишљењу, ту су важне две ствари. Прва – одабрати за себе она средства масовних информација, оне изворе којима можете мање-више веровати. Ако читам неке медије и видим како се њихове информације из часа у час не потврђују, испостављају се лажним, нестаје ми жеља да их читам. А чињенице које излаже други медиј, који можда и не изазива моје симпатије, који се не може назвати хришћанским, налазе потврду. Значи, у принципу, могу ту да добијем информацију која мање-више одговара стварности, иако је можда и она тенденциозна.

А други моменат – научити се да се према информацији не односи као према истини у последњој инстанци, већ као према нечему што можемо сада узети и ставити на полицу своје свести, а онда, ако буде потребно, скинути или уопште не скидати. Не сме се предати информацији која је у нас ушла, не сме јој се потпуно веровати, јер се све може испоставити сасвим другачије. Док се не уверите да је све баш онако како вам је представљено, информацију не смете никако реализовати. То се односи како на информацију личне природе (неко је за некога нешто рекао), тако и на информацију о дешавањима у свету, земљи, најзад, у Цркви.

Ако не савладамо ову технику безбедности, лако ћемо постати објекат манипулисања. О томе нас упозорава Откровење Јована Богослова – Апокалипса. Оно што ће се дешавати са људима у последња времена, објашњаваће се њиховим духовним стањем, а условљаваће се оним информационим пољем у којем ће се човечанство наћи. Без средстава масовних информација таква обрада свести је потпуно неизводљива. Раније за долазак антихриста, како би сада рекли – за реализацију тог „пројекта“, није било техничких услова који су за то потребни. Данас они постоје. И безусловно, временом ће постати још савршенији. Све оне ствари којих се многи људи боје – електронски новац, свакојаки компјутерски системи, системи надзора, информациони интернет-ресурси – све то само по себи можда и није страшно, међутим ствара одређени идеални систем управљања. Управљања државом, масама, а пре свега, наравно, људском свешћу. Како је данас лако „створити“ човека којег никад није било! О њему се може писати, о њему се могу снимати филмови, а у ствари га просто нема. И обрнуто, човек који стварно постоји може се буквално сахранити: написати о добром, поштеном човеку нешто нечисто, и он се онда може судити с тим медијем, може да примора да објави опровргавање, али клевета ипак остаје у мрежи. Јер је интернет уређен тако да свако ко тамо уђе, ко откуца име тог човека у претраживач, одмах ће наћи и истину о њему, и ту клевету без икаквих већ опровргавања. И то се нигде не може уклонити, од тога се нигде не може побећи. Ето зашто се према свакој информацији треба односити критички и веома пажљиво.

И још је веома важно дозирати информацију, не преједати се њом. Јер, када човек општи са две, три особе дневно, лако му је у општењу с њима да се сачува од грешака. Може да се устроји, припреми за сусрет са сваким од тих људи и правилно га проведе. Али ако тих људи има више, макар и десет, човеку је теже. Ако их је педесет, онда сасвим тешко. А ако их је стотину, практично је немогуће. Исто је са информацијом која улази. Прочитавши две-три странице текста, могу их анализирати. А ако сам прочитао двадесет, педесет, сто страница?.. Већ се и не сећам шта сам и где прочитао, шта сам стварно читао, а шта ми се приснило… У таквој се гомили информација веома лако заплести.

Али овде треба рећи и о томе шта човек тражи излазећи у тај океан – океан информација, шта жели да у њему улови. Веома често се дешава да је човек већ створио одређену слику света и дешавања у њему, формирала су се, рећи ћемо, убеђења – лева, десна, либерална, патриотска, како их год назвали, и он тражи само потврде својих већ донетих закључака, одбацујући све оно што тим закључцима противречи. Бива да човек тражи информације шокантне, разорне, руководећи се принципом: што горе, то боље. Или, напротив, покушава да нађе у информационом току оно што ће га смирити, усадити у њега уверење: није све тако лоше, може се надати и бољем. Људска психологија је веома разноврсна. Али у ствари према информацији треба се односити исто као према показатељима барометра и термометра. Пре него што изађе из куће, разуман човек сазнаје какво је данас време напољу и облачи се у складу с тим. И овде је исто: морамо разумети шта нас чека иза врата наше куће и за то се припремити.

Безусловно, значајан део информација о животу око нас добијамо из живота као таквог. Данас постоји таква раширена изрека: телевизор побеђује фрижидер. У смислу – човек би требало да суди о ситуацији у економији по садржају свог фрижидера, а не по ономе што му телевизор саопштава. Али неко, како год чудно, више верује телевизору. Различито бива. Али, ипак, разумевање основних тенденција које имају место у свету који нас окружује, знање шта се дешава и куда идемо – то је, како ми се чини, веома, веома важно. Не зато што можемо нешто делатно променити. Већ зато што је, како је говорио светитељ Игнатије Брјанчанинов, веома важно разумети дух времена у којем живиш, да би имао могућност да се од њега склониш. При томе је светитељ дух времена сматрао нечим једнозначно негативним, јер кретање које свет чини јесте апостасија, отпадништво. Шта год свет чинио, како год се мењао, од Бога отпада све више и више. И ту нас вреба опасност навике. Ако не анализирамо одређене појаве, онда не видимо сву њихову опасност, пагубност, и навикавамо се на њих и схватамо их као норму.

Ево примера: човек почетка 80-их и човек средине 90-их. То су два потпуно различита човека у погледу односа према закону и криминалу. Човек 80-их је читао или чуо о извршеним злочинима и ужасавао се, схватајући то као нешто што излази из поретка. А друштво и држава са својим институцијама – милицијом, тужилаштвом, судом – у његовој представи су се супротстављали криминалу. А до средине 90-их практично смо се претворили у нацију са криминализованом свешћу. Не зато, наравно, што смо сви чинили злочине, већ зато што је за нас злочин постао нека норма живота. У наш језик ушла је маса речи које раније нисмо ни знали: кров, коверовати, налетет на некога, наивчина, забрљати, наручити („Тог-и-тог су просто наручили…“) итд. То је читав смисаони низ! Човек 90-их коначно је престао да се нада заштити од стране државе, схватио је да ће у свакој ситуацији морати рачунати само на себе. Закон је за њега престао да постоји, и он лако, не размишљајући, иде на злочин – ако не на убиство, онда бар на прикривање пореза, давање и примање мита итд. И као резултат данас у нашој земљи (чак и међу верницима) наћи човека који би имао потпуно некриминалну свест, то јест који не би имао навику да злочин схвата као норму, практично је немогуће, толико се то увукло… То је пример како може бити искривљена наша свест. Полазећи од тога, треба умети приметити опасне тенденције у свету који нас окружује и уклонити се од њих.

Ево, на пример, такве тенденције као што је национализам. Огроман број људи, излазећи на интернет или укључујући телевизор, жели да чује добро, лепо о својој земљи и њеним људима, и то је потпуно природно: волимо своју отаџбину, а друге земље су за нас баш то – друге земље, не можемо се према њима односити исто као према својој. Али беда је ако желимо да чујемо само то да смо ми добри и у свему у праву, а други – лоши и искључиво не у праву у свему. То је свест, благо речено, нехришћанска: човек већ не само воли своју земљу, он почиње да мрзи друге земље и народе. И то се дешава са многима. Тако се развија већ не национална самосвест, већ национализам прави. При том у најстрашнијим, вулгарним облицима. Те ствари које се данас дешавају у некоме, оне могу да се дешавају и у нама, ако не пазимо на то шта у нас улази и како нас мења. Данашње информационе кампање које нас покривају таласима, једна за другом, то су страшни преокрети људске свести, личне и јавне: нас прво уверавају да је ово изузетно лоше (иако у ствари то можда уопште није тако лоше), а онда – да је то (исто то!) добро, иако је у ствари већ лоше. Тако се човеком може врдати као петрушком о штапићу. Веома је важно не оказати се таквом петрушком.

Зашто? Зато што најстрашнији пример такве врсте налазимо, безусловно, у Јеванђељу. Људи су за Христом ишли гомилама, јер је Он чинио чуда, јер је исцељивао, нахранио је са пет хлебова пет хиљада људи; јер је говорио тако како нико никад није говорио. Али шта се догодило са људима касније? Оно што је тада с њима учињено може се назвати информационом кампањом или пиар-акцијом чији је циљ био да свим тим људима усади да је Исус из Назарета непријатељ и варалица. И ти људи су се тренутно окренули за 180 степени. Испоставило се да нису имали у себи ништа чврсто, ништа стално. Нису били способни да анализирају. При том ми разумемо да међу људима који су викали: „Разапни!“, оних који су заиста, убеђено мрзели Христа, није било толико. Они који су га убеђено мрзели и свесно се њега плашили – они су, пре, ћутали. Они су покренули сав тај механизам, а даље је он већ радио сам. Ето, првосвештеник Кајафа говори: овај народ незналица је у закону, проклет је (Јн 7, 49). Човеком који није упућен у закон лако је манипулисати. А када имаш Закон у срцу и уму, манипулисати тобом је већ много теже.

Морамо разумети: још много пута у историји човечанства бело ће се звати црним, а црно – белим, и то ће се чинити у односу на хришћанство, и у односу на Цркву, и унутар Цркве. Ето зашто морамо бити пажљиви, опрезни у примању ових или оних судова, у својим оценама. И, безусловно, веома је важно стално читати и читати Јеванђеље. Јеванђеље је камертон по којем човек треба да настроји сав свој живот. Када човек осећа истину, лакше му је да осети неистинито, лажно, он види његову разлику од истине. Напајајући се јеванђеоском речју, он одмах осећа ако му је понуђена друга словесна храна неквалитетна, и одбацује је.

игман Нектарије Морозов

https://manastirpodmaine.org/jevandjelje-je-kamerton-hriscanin-u-potoku-informacija/

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Али ипак: да ли је заиста потребно опростити свима?
Увек, у свим околностима?
Многи верују да јесте.

Али окренимо се примарном извору хришћанства, Јеванђељу.
Шта Исус Христос каже о опроштају?
„Пазите на себе. Ако ти сагреши брат твој, прекори га; и ако се покаје, опрости му; и ако седам пута на дан сагреши теби, и седам пута на дан се врати теби, и каже : "Кајем се, опрости му“ (Лука 17:3,4).

Седам пута је много, посебно зато што је Господ други пут рекао: „Не кажем ти до седам пута, него до седамдесет пута седам“ (Матеј 18:22), то јест, до бесконачности.

Али не говоримо о безусловном опроштају. Господ нам заповеда да опростимо ако се онај који је сагрешио против нас покаје, ако се „седам пута на дан окрене и каже: "Кајем се…“.

Морате се сложити да је ово прилично озбиљна препрека (ограда, услов; ако се не покаје за учињено човек неће добити опроштај).
Да ли увек чујемо ово „кајем се“ од оних којима не можемо да опростимо?

А ако нема покајања са њихове стране, нема жеље да се промене, и, посебно, ако наставе да раде оно што ми узалуд покушавамо да им опростимо, онда постоји ли потреба да им опростимо?

Овај захтев не налазимо у речима Спаситеља цитираним горе.
Али шта треба да се уради?

Господ на другом месту каже да треба да покушате да се објасните таквој особи, да јој покажете да није у праву, „али ако не послуша, узми са собом још једног или двојицу, да се свака реч утврди устима два или три сведока; ако ли њих не послуша, кажи цркви; а ако ни цркву не послуша, онда нека ти буде као незнабожац и цариник. (Матеј 18:16,17).

Рећи Јеврејину у то време: „Нека ти буде као паган и цариник“, значило је исто што и рећи савременом човеку: „Можеш прекинути сваку комуникацију са овом особом.“

Понекад је то оно што треба да урадиш, и у томе неће бити греха.

Протојереј Игор Гагарин

извор: Инстаграм страница манастира Ваведење

# Као мољац одећи и црв дрвету, тако туга штети срцу човековом (свети Јован Касијан).
# Чувај се туге, јер она може да те омете у спокојном подношењу понижења и у томе да се радујеш што те сматрају неспособним за било какво дело овога света (авва Исаија).
# Постоје два вида туге: први – који посећује по престанку гнева, или се појављује услед претрпљених штета и губитака или неиспуњених жеља; други вид потиче од стрепње и страха за своју судбину, или од неразумних брига (свети Јован Касијан).
# Човек који је научио да противречи сам је за себе двострани мач: он убија своју душу, а да тога није ни свестан и отуђује је од вечног живота (преподобни Симеон Нови Богослов).
# Дуг сан доводи до заборавности, а бдење очишћује сећање (свети Јован Лествичник).
# Реч о врлини захтева срце које није обузето земљом: а у човеку чији је ум оптерећен бригом о пролазном, мисли се не усмеравају ка љубави према врлини и тежњи за њеним поседовањем (свети Исак Сиријац).
# Од лењости нема мира (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Понекад се у души појављује таква ужасна љењост и безосећајност, да те захвата потпуно очајање. Ту лењост и безосећајност треба прогнати. Изгледа да је боље бити болестан, него осећати лењост (свети Јован Кронштатски).
# Веома слабо тело не трпи прејаку храну: и ум обузет светским не може да се приближи истраживању Божанског (свети Исак Сиријац).
# Једно од најмоћнијих ђавољих лукавстава јесте раслабљивање срца лењошћу, а са срцем и свих сила духовних и телесних: у срцу пресушују вера, нада и љубав, постајеш неверник, клонуо, безосећајан и према Богу и према људима – обљутавела со (свети Јован Кронштатски).
# Постоји очајање због мноштва грехова и гриже савести; и постоји очајање због гордости и узношења, кад они који су пали у грех мисле да нису заслужили (да буду остављени) да падну. Од првога исцељује уздржање од грехова и добра нада; а од последњег смирење и неосуђивање никог другог (свети Јован Лествичник).
# Нема ничег равног милости Божијој: нема ничег већег од ње. Зато онај ко очајава сам себе погубљује. Ко очајава, тај је самоубица (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Ако је живот делање, онда, закључујући обратно, неделање и доконост нису живот, или, у крајњој линији, нису живот разумног и моралног бића.
# Душа жели смрт јер избегава невоље, а не зна да долази невоља која је много тежа од овдашње (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Већина људи добровољно у срцу носи сатански терет, али су тако привикли на њега, да га често и не осећају, па га неприметно чак и увећавају. Понекад, уосталом, злобни непријатељ удесетостручује свој терет у њима, и они тада страшно клону духом, постану малодушни, ропћу, хуле на име Божије (свети Јован Кронштатски).

извор

После Христовог Вазнесења Његови ученици су остали у Јерусалиму и у једној соби на Сиону често су се окупљали и заједно се молили Богу очекујући с нестрпљењем обећанога Утешитеља, Духа Светога, који од Оца исходи.

Место Јуде Искариотског међу дванаесторицом, коцком је било попуњено Матијом. На Педесетницу сви су били заједно, кад хука испуни сву кућу и показаше се огњени језици који се спустише на сваког од апостола. Изашавши на кров од куће, проговорили су и проповедали окупљеном народу језицима које до тада нису знали, тако да су их сви окупљени, и Јевреји и иноверни, разумели. Три хиљаде људи на овај дан поверовало је проповеди апостола и крстило се.

Овај дан се сматра даном рођења Цркве Христове.

https://mitropolija.com/2025/06/08/duhovski-ponedeljak-4/