Сусрет мушкарца и жене у савременом свету, није идиличан. На сцени је борба полова и рат за превласт.

- Сасвим је нормално и природно да век у коме живимо износи као један од кључних, главних проблема савремене цивилизације, однос полова. Дакако, савремени човек је у бескрајној борби за доминацију. Након човековог иступања из раја, он се обезблагодаћује и ступа у свеопшти рат са свим око себе. Данас није нимало случајно што постоје феминистички покрети, то је добро јер је знак за узбуну да се човечанство, (које лежи мимо Цркве), позове на извесно преиспитивање. Бојим се да смо јако далеко од оног што нам се нуди унутар живота Цркве.

Често се позивамо на тзв. патријархално друштво, патријархалну породицу, говорећи да је то, ето, један модел који је неупоредиво бољи од модела у који је ушла савремена породица а, уствари, велико је питање да ли је ту основни принцип, садржај живота, била љубав и истинска и права жртва или само борба за доминацију, где је по биолошкој снази победио мушкарац. Уствари, мушкарац је током векова успео да се наметне жени. Свети Јован Златоусти каже: Жену, мајку твоје деце, у благоразумности, не треба везивати страхом и претњама него љубављу.

Владика Порфирије

Manastir glogovac

У Фотијевом културном животу књиге су имале важну улогу. До краја свога живота он је засигурно знао све књиге које постоје у Константинопољу и шире. За човека тако високе репутације није било библиотеке која му није била доступна. Зна се да је поседовао своју приватну библиотеку и да је време које је проводио читајући и анализирајућу књижевна дела са својим пријатељима за њега био највећи животни благослов. Његова заљубљеност у књиге огледа се у његовом првом делу – Библиотека или Μυριόbιbλος, које до данашњих дана изазива велику пажњу историчара и познаваоца византијске књижевности.

САДРЖАЈ ФОТИЈЕВЕ БИБЛИОТЕКЕ

Спис Библиотека садржи приказе 280 књижевних дела из разних области – теологије, историје, реторике, философије, медицине, природословља и песништва. Мало више од половине (57 %) приказа односи се на хришћанске ауторе. Сви прикази су критички сажети и веродостојни. Овај спис није написан са претензијом да буде историја књижевности, па због тога многа позната класична и хришћанска дела нису наведена. Без обзира на то, његов садржај представља првокласан извор за историју старохришћанске и рановизантијске теолошке књижевности, као и за световну књижевност у Византији до IX века. Дела која су приказана обухватају временски период од Херодота (484 – око 425 године пре Христа) до Св. Никифора I Цариградског (око 758–828). Уз сваки наслов дела, Св. Фотије је записао своју оцену дотичног дела, a уз нека дела помиње нешто више од имена, тачан преглед садржаја и опширне биографске и историјско-књижевне белешке.

ЗНАЧАЈ ФОТИЈЕВЕ БИБЛИОТЕКЕ

Овај спис је веома значајан, јер се у њему налази много драгоцених сведочанстава о бројним класичним делима која су на жалост изгубљена. Сасвим је могуће да је до губитка књижевних дела, која су у форми сажетка сачувана у Фотијевој Библиотеци, дошло „због чињенице што се у то време почело са преписивањем старих рукописа новим курзивним писмом, познатим као мало обло писмо; док је оно старије, уницијално писмо великих слова постепено запостављено, па су самим тим и многи стари рукописи пали у заборав“.

Нас занима какав је начелни значај овог списа за историју рукописног наслеђа. Да ли овај спис представља пресек књижевне баштине, која је стајала на располагању „духовно радозналом научнику IX века“ или нас Свети Фотије Цариградски упознаје са раритетима на антикварном тржишту у Византији?

Неколицина научника се слаже да је у питању упознавање са раритетима. Фотије је по свој прилици био „онај зналац који нас упознаје са раритетима које је у оно доба, осим њега, познавало мало људи“. У посветном писму своме брату Тарасију на почетку Библиотеке, Фотије тврди да је он, желећи да утеши свога брата због растанка услед његовог (Фотијевог) дипломатског пута у Калифат, „наложио своме секретару да забележи плодове лектире на томе путовању, како би Тарасије бар накнадно узео учешће у томе“. На основу овога долази се до закључка да је Фотије ове књиге понео са собом и да их је читао за време свога путовања, јер једном дипломатском посланику из IX века није се могло стављати ограничење пртљага. Појавила се још једна хипотеза, која би могла да умањи улогу Цариграда као центра за прикупљање раритетне књижевне баштине. По хипотези коју је изложио Б. Хемердингер, ако је Фотије дошао рецимо у Багдад, „где је постојала јака грчка колонија са чувеним писарима и богата грчка библиотека, онда је ту могао, врло вероватно, да прочита велики број оних књига чији садржај наводи у своме спису“. Самом чињеницом да се међу делима описаним у Библиотеци налазе многа оних аутора који третирају јеретичке списе могла би да се поткрепи ова хипотеза, јер је у Багдаду (за разлику од Византије) постојала већа могућност да се нађу ове књиге, због његове физичке удаљености од правоверног хришћанства. Багдадска библиотека разорена је приликом монголске најезде 1258. године. Ако би ова хипотезе била тачна, онда би Фотијева Библиотека имала још већи значај од онога којој је припада у историји књижевног наслеђа. Ову хипотезу Б. Хемердингер заснива на интерпретацији писма Тарасију и не намеће је нипошто као неопходну.

Истражитељи византијске књижевности нису открили ниједно дело чији је садржај сличан са Фотијевом Библиотеком, што овај спис чини уникатним. За разлику од савремених специјалних речника књижевности који имају суштинске сличности један са другим, у овом спису обрађују се дела а не аутори или књижевне школе и не постоји никаква систематичност или комплетирање референсне јединице, осим основне шеме приказа. Неки научници Фотију приписују епитет „књижевни Колумбо“, јер је он открио нека изгубљена класична књижевна дела старог света. За хришћанска дела (која су приказана) ово не важи, јер су она сачувана у целини. Важно је да се напомене како значај овог списа није само у откривању изгубљених дела, него у поруци његовог аутора – да приликом читања неког дела треба да му приступимо са критичким разумевањем.

Аутор: ђакон мр Ненад Идризовић, Број 1094, Рубрика Историја

Извор: Епархија крушевачка

Предавање Eпископа крушевачког Г. Давида из Хришћанске етике, 31.10.2012.

59:53 мин.

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2012-10-31_2-1.mp3

Предавање Eпископа крушевачког Г. Давида из Хришћанске етике, 01.11.2012.

133:20 мин.

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2012-11-01_2-1.mp3

У току године више пута свенародно обављамо задушнице, а сваке суботе, поред осталих служби, служи се и служба за упокојене. Али није само субота дан посвећен молитвама за покојне, јер се у Цркви увијек молимо како за живе, тако и за упокојене. То је потпуно у сагласности са нашом вјером и са Јеванђељем, јер Господ наш Исус Христос је разапет на Велики петак, а на Велику суботу је почивао у гробу, и та субота је основа сваке суботе. У дан недјељни Господ је васкрсао и однио побједу над смрћу, даровавши свима нама нови живот, нову заједницу, ново заједништво са Богом и једних са другима. Православни хришћани, ако су у прилици, сваке суботе треба да дођу у цркву, запале свијећу и у молитвама се сјете својих покојних сродника.

Веома је важно да се заједно помолимо Богу за све, да освештамо жито у спомен на оне који су преминули у благочестивој вјери православној. Важно је за оне који су отишли од нас. Њима су потребне наше молитве, а такође, њихове молитве су потребне нама. Треба да знамо да се и они моле пред лицем Божијим. Они су добили слободу да се моле Господу, а ми се надамо да ће за све оне који су крштени, који су са вјером живјели, који су живјели у страху Божијем, Господ наћи мјеста у Царству небеском. Њих неће бити мали број, већ много више од оних 365 имена које читамо за сваки дан у календару, али нам све то још није откривено.

Гледано из божанске перспективе, они који су у наручју Божијем имају прави живот, а то су светитељи Божији, и према њима ми смо у смрти, а они су у животу. Од оних који су отишли из овог свијета у нови свијет ми не знамо колико их је светих, јер је Господ само поједине пројавио као светитеље још овдје у историји, али, у Царству небеском ће бити много више оних који ће се показати као свети, праведни и који су задобили живот вјечни, задобили близину Божију.

Митровданске задушнице послије оних прољећних, задушница пред Васкршњи пост, имају највећи значај. Код нас се и на Видовдан врше посебни помени за наше претке, као и на михољске задушнице, и то је нешто што постоји само код српског народа. Митровданске и прољећне задушнице су свеопште, а не треба, свакако, да заборавимо ни оне које се у свим црквама врше у суботу уочи Тројичиндана. То је устројство које важи за све Цркве Православне, али знамо, да свака помјесна Црква има и нешто своје што није обавезујуће за остале Цркве, него чини једно богатство у тим различитостима. То су разлике које доприносе јединству, а не раздвајају, него нам је драго кад код других - наше браће православних хришћана са којима смо у јединству вјере, љубави и евхаристијског заједништва - видимо нешто посебно, као што многе задивљује наша крсна слава.

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије

Извор: Русија.рс

Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше "пред лицем" Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија.

У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк. 24, 13-35).

По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији, проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече.

Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука стиже у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. То се догодило у време Другог путовања светога Павла. Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији (Д. Ап. 20, 6), проповедајући и ширећи хришћанство.

Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. Не напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (ср. Д. А. 27 и 28 глава).

Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога свега. У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола. У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше "први очевидци и слуге речи". (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла.

После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На овоме путу свети Лука га је пратио. Не прође много времена а цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по други пут допутова у Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени; јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2 Тм. 4,6.10).

Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио је Господа Христа у Ахаји.

У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији, рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом.

Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (= Теби) Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара Констанција, сина Константиновог.

У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано. У време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја.

Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама.

Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном делу - живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно почитују свете иконе. Амин.

Текст преузет из књиге: Преподобни Јустин Ћелијски, "ЖИТИЈА СВЕТИХ"

Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота она напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, живећи строгим отшеличким животом, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11. столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других.

Богоугодни хришћани из тог места после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете Петке налазе у румунском граду Јашију.

Широм наше земље налази се и велики број лековитих извора, који су посвећени св. Петки. Један од њих је извор св. Петке у Калемегданској тврђави у Београду где су њене мошти дуго времена почивале.

Тражење неких «својих права» присутно је данас не само код /модерне/ омладине, већ и код младих монаха. Неки од њих уопште не знају ни зашто су постали монаси, ни шта је то уопште монаштво. Зато и траже «своја права», зато су и обузети једним светским духом, једном чудном логиком, људским виђењем правде - у сваком погледу. Ова људска правда, покренута европским духом, продрла је и у монаштво.

Извор: Епархија далматинска

Славу узносимо и хвалу појемо у Тројици слављеноме Богу нашем, уједно осећајући велику радост што се данас, заједно са Нашом пратњом, налазимо у великоме граду Александрији, највећем и најгласовитијем од свих јелинских и нејелинских градова који часно носе име Александра Великог, у свештеном центру древне и славне Александријске Патријаршије, односно ове апостолске и другопрестоне Православне Цркве, чији се настанак поклапа са почецима хришћанства, а дугујемо га свештеној личности и мисионарском делу светог Апостола и Јеванђелиста Марка.

Наша помесна Црква такође се дичи тиме што почеци хришћанске вере на њеном духовном и канонском простору задиру у апостолско доба будући да се тај простор, покривајући средишњи и западни део Балканског полуострва, отприлике подудара са античким Илириком, који се помиње у Новом Завету и везује за мисионарска путовања светог апостола Павла; као организована аутокефална Црква, међутим, наша Црква постоји тек од 1219. године, благодарећи божанском Промислу, љубави, промишљању и старању наше Мајке, Велике Христове Цркве, и задивљујућој пастирској одговорности и делатности Светога Саве, који је и постао први Архиепископ српски. Од тада датирају и изврсни братски односи наших Цркава, Александријске и Српске. Притом наглашавамо, скромно се хвалећи у Господу, да је зачетник тих односа био сâм Свети Сава, наш први архиепископ и Просветитељ рода српскога, походивши као поклоник благословену египатску земљу и братски се сусревши са тадашњим папом и патријархом александријским.

Споменути међуцрквени однос умногоме се појављује као једносмеран, да не кажемо једностран: Александријска Црква се јавља као она која даје и чини доброчинство, а наша Црква као она која прима, ужива доброчинство и стога је благодарна. Да објаснимо: ваши смо дужници, са свим хришћанима без изузетка, за све што сте нам даровали у првом хиљадугодишту историје Цркве – за свето и богонадахнуто Јеванђеље по Марку; за брзо распростирање Јеванђеља спасења из овога славнога града на сав Египат и не само на Египат него и на васколики тада познати и доступни део афричкога континента; за допринос Александријске Цркве уобличавању црквенога календара са системом празникâ и за учвршћивање и даље развијање литургијске и химнографске традиције опште Цркве; за пројављивање сјајних богословских ликова, какви су били Ваши ваистину Велики претходници, Блажењејши брате, Атанасије и Кирил, заједно са толикима и једнако великима пре и после њих, без којих се не могу замислити ни васељенски сабори, ни право богословље, ни црквени канонски поредак, ни сама православност Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве; за процват, организацију, канонско уређење и еклисиолошко утемељење првобитног монаштва и за недостижну благодатну аскетску књижевност великих трезвеноумних пустињских Отаца; за благоразумни и уједно одважни курс Ваших претходника после коренитих геополитичких и религијских промена у Египту и на читавом православном Истоку од 7. века па наовамо; за постојаност у отачком благочешћу све до мучеништва и у непрекинутом мисионарском сведочењу и делању, посебно у новијим временима и све до данас, на свим географским дужинама и ширинама овога бескрајнога континента; за..., за..., за... Не би Нам достало времена кад бисмо стали казивати све што би се још могло казати. Стога смо принуђени да, ради времена које истиче, изоставимо набрајање даљих датости. Оне се, уосталом, лако подразумевају.

Једино чиме, са своје стране, можемо да узвратимо као скромним уздарјем јесу, уз благодарност из дубине срца, искрено братољубље и свецела оданост и наше Цркве и Наше смерности лично славноме трону светог Апостола и Јеванђелиста Марка и уваженој личности Вас, Блажењејши, који данас достојно седите на претходно споменутом апостолском трону и који сте толико пута показали своју љубав према нама и према свима. Наше данашње саборно служење свете Литургије, уз саслужење браће архијереја из обеју Цркава, изричити је израз и свечана потврда те богодароване стварности.

После Нашег нужног осврта на историју треба да споменемо и заједничку одговорност и заједничке императиве који су данас пред нама. Помињемо само неке од њих, и то оне по Нашем суду најважније. Будући да је, божанским надахнућем и штедрим даром, осигурана суштинска једнодушност и слога наших Цркава у вези са свим савременим проблемима црквеног живота, било да се јављају изнутра било да долазе споља, позвани смо – боље речено, заповест имамо од Бога – да се заједнички суочимо са грубим изазовом још постојећих противцрквених гоњења; са највишом одговорношћу доличне припреме Светог и Великог Сабора Православних Цркава и са сличном одговорношћу вођења озбиљног, достојанственог и конструктивног богословског дијалога са инославним Црквама и конфесијама; са одговорношћу вођења конструктивног академског дијалога са великим монотеистичким религијама, тојест са исламом и јудаизмом, са циљем да се, колико је то могуће, формулишу заједнички или сродни ставови о актуелним животним питањима човечанства као што су питања мира, безбедности, правде и заједничког живота у духу узајамног поштовања, затим питања сарадње, етике, особито биоетике, заједничких духовних вредности, еколошке свести и других таквих или њима сличних питања.

Што се тиче свега овога, дужни смо да одговор о нади која је у нама дамо не само својој православној и једноверној браћи, нити само својим иноверним, али у Бога верујућим пријатељима, него и агностицима, па и нерелигиозним или чак безбожним људима, нашим ближњима по припадности роду људском. Уверени смо, Ваше Блаженство, да ћемо – благодаћу Пресветога Духа и молитвама светог Апостола и Јеванђелиста Марка, осталих христопроповедникâ Апостолâ, светих и богоносних Отаца у Александрији и свуда у васељени просијавших, преподобних Отаца и Матера што се у Египту и другде подвигом добрим подвизаваху и свих светих – имати дар доброга сведочења непорочне вере наше и искрене љубави према Човекољубивоме Господу и према ближњима нашим, љубави која досеже и до оних који нас мрзе и неправду нам наносе. Тако да буде, амин!

Многа и благословена да буду лета Вашега богоугодног и христоподражавалачког архипастирствовања, Блажењејши Свети брате!

Извор: СПЦ

Данас имамо посебну радост и част да заједно са Вашим уваженим Блаженством савршавамо, под сводовима овог дивног и историјског Саборног храма у Александровом граду, бескрвно свештенодејство и да се причестимо из заједничке Чаше живота, потврђујући тако јединство вере свезом љубави.

У Тајни божанске Евхаристије манифестују се и савршено пројављују безгранична љубав, милост и трајно присуство Божје у свету. У исто време, Тајна Господње жртве показује нам духовни пут којим имамо свету дужност да ходимо у нашем животу да бисмо дали ,,добро сведочанство“ и постали ,,светлост свету“ и ,,со земљи”, следећи пример светих наше Цркве, који су, ходећи ,,уским путем”, постали носиоци благодати Светога Духа у свим временима.

Блажењејши,

Налазећи се са члановима своје часне пратње овде, у Богом похођеној египатској земљи, Ви добијате благослов Просветитеља и заштитника наше древне Цркве, светог апостола и еванђелиста Марка. Ви се духовно укрепљујете у обављању Ваших одговорних првојерарашких дужности, а укрепљење Вам долази од мноштва великих црквених писаца, светих монаха и великих александријских Отаца из првих векова хришћанства, који су кроз своје богонадахнуте списе, аскетске подвиге, живоносну проповед и часну крв обезбедили духовни брод Православља под капом небеском.

Данас са нама невидљиво присуствују духовни великани: Климент, Ориген, Пантен, Дионисије Александријски. Са нама се радује и сабор подвижникâ и монахâ – Антоније Велики, Пахомије Велики, Макарије, Марија Египћанка... Са нама се моле и наши свети претходници Атанасије Велики, Кирило Богослов, Јован Милостиви. А са њима Кирило Лукарис и Мелетије Пигас, свети патријарси 17. века, који су путовали кроз Вашу благословену земљу како би уз подршку православних владалаца могли да очувају и ојачају мученичку Цркву Александријаца у тешким и мучним временима.

Овом богоизабраном збору придружују се свети и равноапостолни Кирило и Методије, просветитељи Словена, Свети Сава, први Архиепископ Србâ, свети Симеон Мироточиви, свети Николај Велимировић, свети Никон и освећени хор јерараха, владарâ и монахâ многострадалне Цркве српске која је одувек била хранитељка, ослонац и крајеугаони камен њене христоимените пуноће.

Оба наша патријарашка трона носе неизбрисива обележја ових светих ликова наших претходника. Имајући историјско наслеђе такве величине и важности, а свесни својих првојерарашких обавеза, настављамо у савременом свету наш заједнички пут да до краја изнесемо поверену нам узвишену службу верном народу Божјем, као и заједници народâ уопште. То је наш дуг који се подразумева.

Данас живимо у прелазној епохи, препуној крајности. Живимо у критичном времену када је све подложно преиспитивању. Свет се налази у стању несигурности и очајнички тражи неки излаз. Рат, као и нарастајуће верско насиље, сиромаштво, беда, економска криза као последица кризе начелâ и вредностй – све то доводи човека до безнађа.

Баш у овом граничном тренутку најсветија Православна Црква нуди свету чврсту и непоколебиву веру у постојање Живога Бога у историји и у исто време нас уверава да вера у Христа неизбежно пролази кроз димензију љубави према свима без разлике. То није индивидуални и лични дар већ еклисиолошка служба или литургија, ствар заједништва и заједнице, искуство живота Цркве.

Поред тога, сведочење вере задобија посебан значај у великој историји борбе за људска права, за поштовање човекове личности. Човек, као икона Божја, има небеско порекло. У својству хришћанина, он снагом вере пориче насиље како би позвао на једину побуну која не води у ропство – на побуну самосвесности и духовне целовитости.

Управо ову мирну револуцију самосвесности позвани смо, као настављачи јеванђелске проповеди Исуса Христа ,,свакоме створењу”, да пренесемо као светлост човечанству у садашњој узбурканој светској стварности, полазећи од безусловног уверења да Бог јесте човекова слобода. Присуство и сведочење Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве може да ослободи свет и да понуди излаз из привидно безизлазнога стања.

Блажењејши брате и саслужитељу,

Добро знамо да и Ви имате овакво схватање, као и пастирску бригу и старање. Овом приликом Вас молимо да се молите, уздижући руке и срце ка Богу милости, љубави, правде и помирења, да благослови побожни клир и христољубиви народ наше древне Александријске Патријаршије, као и подухват евангелизације народâ Африке, подухват који се непрестано разраста и напредује благодарећи неуморним и мукотрпним напорима наших човекољубивих и самопожртвованих мисионара.

Уважавајући и поштујући сестринску Српску Цркву, упућујемо, у име Господње, братски целив Вашем веома уваженом Блаженству и Вашој пречасној јерархији. Вашем свештеном клиру, подвигољубивом монаштву и верном српском народу срдачно упућујемо патријарашки благослов апостола и еванђелиста Марка.

А Архипастиру Христу као духовни миомирисни тамјан и усрдну патријарашку молитву узносимо прозбу коју произносимо у божанственој Евхаристији: Господе, Господе, погледај с неба, и види, и посети и утврди духовни виноград овај, који засади десница Твоја! Амин!

Извор: СПЦ

Изабрaнај од свих народа Матери Божијој и Царици, која је приклонила Сина Свога на милосрђе и која је излила реке исцељења вернима из свете иконе Своје приносимо благодарне песме. Ти пак, Свемилостива Заштитинице, пошто стојиш пред Господом, похитај нам на помоћ и од сваке нас невоље избави да Ти кличемо:

Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, која нас увек тешиш иконом Твојом!

Царице Анђела и све твари,Владарко, преславним јављањем иконе Твоје сву земљу Грчку си озарила и многе реке чудеса си у њој излила. Ми,пак, због тога испунивши се велике радости, узносимо Ти са љубављу ове песме:

Радуј се, јер си благодат Своју подарила првонасликаној икони Твојој!

Радуј се, јер си дивну икону Твоју „Прусиотису“, такође учинила заједничарком благодати!

Радуј се, јер милостиво примаш мољења верних!

Радуј се, јер брзо утољујеш плач и сузе!

Радуј се, јер са небеске висине лучама милости озраваш Твоје земнородне!

Радуј се, јер молиш Господа за спасење рода православнога!

Радуј се, Благодатна Богородице Дјево ,која нас увек тешиш иконом Твојом!

Видевши скрнављење светих икона, које је учинио цар иконобрац Теофило, неки младић узевши икону Мајке Божије из града Бруса и оде у другу земљу. И кад он беше на путу, ова икона сакри се од њега. Он је због тога био неутешан, али предајући себе промислу Божијем, и сву наду положивши на Господа, запева:Алилуја!

Својим разумом не могавши да разуме где се налази Твоја света икона, жалосни младић оде својим путем. После мало времена подиже цркву име Свете Премудрости Божије и приљежно се у у њој молио отклањајући жалост срца свога, вапијући Ти, Валдарко овако:

Радуј се, Утешитељко свих страдалних и ожалошћених!

Радуј се, Заступнице свих који трпе патње и невоље!

Радуј се, Путеводитељко оних који траже спасење !

Радуј се, непостидна Надо свих оних који су положили наду у Тебе!

Радуј се, јер нам милостиво шириш руке Твоје!

Радуј се, јер нам љубављу Својом омекшаваш срца наша!

Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, која нас увек тешиш иконом Твојом!

Дајеш силу Божанске благодати, о Богомати, свима који усрдно служе Сину Твоме и Богу, јер од Њега можеш измолити све што хоћеш. Због тога благодарећи Господа за велике милости Његове, послане нам Тобом, певамо: Алилуја!

Имајући душевну простоту и чисте помисли, неки пастир удостојио се да у пећини види Твоју свету икону која светли небеском славом и чује анђелско певање. Зато зарадовавши се неисказаном радошћу и павши на колена овако Ти запева, Пречиста:

Радуј се, Богоизабарана Девојчице, Мати Дјево!

Радуј се, Царице неба и земље!

Радуј се, часнија од Херувима!

Радуј се, неупоредиво славнија од Серафима!

Радуј се, опевана од анђела на небесима!

Радуј се, прослављена од људи на земљи!

Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, која нас увек тешиш иконом Твојом!

Избегавши животне буре у тихо пристаниште сви ожалошћени и обремењени прилазе под окриље иконе Твоје, и добијају благодатну утеху од Тебе, Владарко света, хвалећи материнско милосрђе Твоје песмом: Алилуја!

Чувши за чудеса Твоја, Пречиста, која се збивају од Твоје иконе, жалосни младић због нестанка чудтотворне иконе Твоје, дође у пећину, где се чудесно јави Твоја икона. Кад виде лик Твој, Владарко, који сија у слави, виде да је то та икона која је некада спашена од поруга. Стога пришавши икони Твојој са умиљењем овако завапи:

Радуј се, Преблага Мати,која наше жалости претвараш у радост!

Радуј се, Одигитријо[1], која нас водиш по путу спасења!

Радуј се, Радости, која благодат Своју изливаш у срцима нашим!

Радуј се, Утехо, која усељаваш тишину и спокој у душе наше!

Радуј се, Заступнице небеских блага!

Радуј се, Посреднице нашега спасења!

Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, која нас увек тешиш иконом Твојом!

Владарко, икона Твоја јави се као боговођена звезда, која указује пут спасења, када икона Твоја од младића који је узео и понео у своју земљу,удаљила, и опет чудесно се пронађе у истој пећини, чиме су му показала Твоју свету вољу. Он пак, разумевши у овим чудесима примисао Божији о себи, са љубављу завапи: Алилуја!

Видевши на камену отисак стопе Твоје, Пречиста, и чувши глас Твој, тај младић разуме долазак Твој на месту јављања пречуднога лика Твога; када се пак врати у пећину опет тамо виде Твоју икону, одмах донесе одлуку у срцу своме да остави свет и послужи Теби, Владичице. Основа на том месту манастир и у њему се усели,са смирењем клицаше ти свакога дана:

Радуј се, неисцрпна ризнице дарова Божије благодати!

Радуј се, текућа реко чудеса!

Радуј се, удивљење анђела!

Радуј се, украсе рода људскога!

Радуј се, блага Помоћнице свих који долазе Теби!

Радуј се, брза Заштитнице оних који се надају у Тебе!

Радуј се, Благодатна Богородице Дјево,која нас увек тешиш иконом Твојом!

Света Црква проповеда милости Твоје и чудеса, Пресвета Дјево, која се дешавају од свете иконе Твоје ,,Прусиотисе“, и светло празнује, опевајући величине Твоје. Ти пак, о Богомати, чувши молитве наше, похитај да нас избавиш од непријатеља видљивих и невидљивих, и подари исцељање болесним душама и телима нашим, да радосно кличемо због Тебе Богу: Алилуја!

Засијала си многим лучама чудеса, Пречиста Богородице, дајући изобилно кроз свету икону Твоју помоћ и исцељење вернима. Због тога и нас, Владарко душевно ослепеле, просвети светлошћу Сина Твога и Бога нашега, да би Ти овако клицали:

Радуј се, Блага Утешитељко, која бришеш сузе страдалних!

Радуј се, Обрадована, која тугу нашу претвараш у радост!

Радуј се, Купино несагорела, која чуваш наше станове од спаљивања огњем!

Радуј се, Неувели цвете, који чуваш душе наше у чистоти!

Радуј се, Неочекивана радости, која нас веселиш надом спасења!

Радуј се, Тражење погиблих, која нас извлачииш из греховнога понора!

Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, која нас увек тешиш иконом Твојом!

Желећи да објавиш нови знак милосрђа Твога, Преблагосвовена Дјево, у манастиру Твоме, у коме се радује иконаТвоје, неку жену која је држала своје детенце у наручју и која је пала са велике висине,дивно си спасила од смрти, да би сви видевши чудо запевали Богу који нас Тобом спасава: Алилуја!

Ново и дивно чудо јавила си братији Твога манастира, Владарко ,када си усред камена брижно открила извор воде.Они пак, благодарни због великог милосрђа Твога, овако

Ти запеваше:

Радуј се, Домостројитељко, која добро упућујеш наш живот!

Радуј се, Живоносни Источниче (Изворе), који утољаваш нашу духовну жеђ!

Радуј се, Царице небеса и земље,која нам отвраш врата раја!

Радуј се, јер нас све обухваташ материнском љубављу Твојом!

Радуј се, прекрасни украсе Цркве Православне!

Радуј се, сва наша по Богу надо и узданицо!

Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, која нас увек тешиш иконом Твојом!

Странци смо и дошљаци у овоме свету, и коме да приђемо, Владарко, у жалостима странствовања нашега, ако не Свеблага к Теби? Не одбаци нас, Мати Божија, но помилуј нас сироте и беспомоћне, да би радосно певали због Тебе Богу: Алилуја!

Многа су чудеса Твоја, Пречиста, и немогуће их је избројити, као што су звезде небеске неизбројиве; свима дајеш милост Твоју од чудотвотне иконе Твоје: болесне исцељујеш, тешиш ожалошћене, и свима дајеш брзу помоћ у свима невољама.Ми пак, пошто си нам се смиловала певамо Ти овакве похвале:

Радуј се, Исцелитељко наша у телесним болестима!

Радуј се, Радости наша у духовним жалостима нашим!

Радуј се, јер страдалнима дајеш брзу помоћ!

Радуј се, јер слепима дајеш духовно и телесно прогледање!

Радуј се, јер нас штитиш од вражијих напада!

Радуј се, јер нас укрепљујеш у рату са страстима!

Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, која нас увек тешиш иконом Твојом!

Свима ублажаваш болести и жалости, и свима који су у ропству шириш руку помоћи, о Богомати: избавила си неког слугу Твога Јована из руку оних који су га заробили, и манастир Твој си много пута дивно спасавала од разарања и непријатеља. Збога тога чудотворној икони Твојој долазе стари и млади, богати и сиромашни, монаси и мирјани[2], молећи од Тебе помоћ и заштиту, певајући збогТебе Богу: Алилуја!

Многоречити говорници не могу достојно прославити сва чудеса Твоја, Богородице, која су се дешавала од свете иконе Твоје „Прусиотисе“. Ми пак, побеђени љубављу према Теби, у простоти срца смело Ти певамо овако:

Радуј се, неисцрпни изворе чудеса!

Радуј се, неоскудни кладенцу милости!

Радуј се, најчистији примеру целомудрености!

Радуј се, изабрани сасуде девства!

Радуј се, Хранитељко и Утврђење свих!

Радуј се, свештено прибежиште свих верних!

Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, која нас увек тешиш иконом Твојом!

Човекољубиви Господ желећи да спасе људски род од вечних мука и непрестаних брига, дарова нам Тебе, Мајку Своју на помоћ и заштиту, да будеш Заштитница онима којима се чини неправда, Исцелитељка болеснима, Утешитељка ожалошћенима, да све спашаваш и избављаш од невоља који певају: Алилуја!

Твоја икона јави се као тврђава и заштита која дивно штити од свих непријатељских напада. Као што си некада братију Твога манастира спасила од разарања, тако и нас заштити и сачувај, Свеблага, неповређенима од свих невоља и недаћа,да би спашени Тобом верно певали:

Радуј се, Даватељко сваке милости!

Радуј се, милостива Покровитељко свих који Те поштују!

Радуј се, јер јављањем Твоје иконе растерујеш таму свирепих напасти!

Радуј се, јер зрацима чудеса Твојих све просвећујеш!

Радуј се, јер посредништвом Твојим умилостивљујеш Бога!

Радуј се, јер онима који чувају заповести Његове дајеш наслеђе вечних добара!

Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, која нас увек тешиш иконом Твојом!

Блага Исцелитељко, похвалне песме узнесоше Ти рођаци детета Кимона због дивног избављења од болести која га је мучила: њега си дивно подигла од одузетости (парализе) после помазивања тела уљем од кандила испред иконе „Прусиотисе“, да би здрав душом и телом Сину Твоме и Даваоцу свих добара клицао: Алилуја!

Светлозарнну икону Твоју, Владарко са побожношћу сви гледају са вером и љубављу јој прилазе и верују да са њом непрестано борави благодат Твоја. Прими, Пресвета Дјево, веру и усрђе наше, управи пут наш на путеве правде, умоли Господа и Сина Твога,да спасе и учини заједничарима вечних добара нас, који кличемо:

Радуј се, Свемилостива Царице, која на нама шириш милост Своју!

Радуј се, Чедољубива Мати, која нам дајеш заштиту Твоју!

Радуј се, Јер избављаш од свих тескоба оне који Те воле и поштују!

Радуј се, јер веселиш душе верних обећаним добрима!

Радуј се, Путеводитељко подвижника побожности ка Горњем Сиону!

Радуј се, јер приводиш верне ка небеском Јерусалиму!

Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, која нас увек тешиш иконом Твојом!

Осењена Божанском благодаћу Пресвета Владичице, ниси допустила да остане на светом али запуштеном месту, јер када икона Твоја „Пртусиотиса“ из манастира у данима тешких невоља би однешена, Ти си у лику дивне монахиње сачувала увек упаљено кандило у цркви, да би они који виде ово чудо певали Богу:Алилуја!

Опевајући неисказана знамења и чудеса Твоја, ПресветаДјево, падамо на колена пред пречистом иконом Твојом и скрушено га целивајући са страхом и љубављу, хвалимо све милости и доброчинства Твоја овако:

Радуј се, увек Блажена и преузнешена изнад небеса!

Радуј се, Небеска Владарко, осењена благодаћу Живоначалне Тројице!

Радуј се, неисцрпни изворе љубави, милости и милосрђа!

Радуј се, заштито и свештено прибежиште свих верних!

Радуј се, јер нас све обухваташ материнским старањем Својим!

Радуј се, јер целу земљу покриваш покровом Својим!

Радуј се, Благодатна Богородице Дјево,која нас увек тешиш иконом Твојом!

О, Свехвална Мати Христа Бога нашега, прими ово мало мољење наше, које Ти од срца приносимо, и умоли Свеблагога Бога да на нама покаже неизсказано милосрђе Своје, да спасе душе наше и учини нас заједничарима вечнога живота да би Му певали у векове: Алилуја!

Преблага моја Царице, Пресвета надо моја, ево ја бедни грешник стојим пред Тобом. Не остави мене од свих остављенога, не заборави мене од свих заборављенога, дај радост мени који не знам радост. О, тешке су моје невоље и недаће, безмерни су моји падови у грех. Живот је мој као ноћна тама и нема у синовима људским ни једнога силнога који ми може помоћи. Ти си једина моја Нада, Ти си једини мој Покров, Прибежиште и Утврђење. Смело ширим према Теби немоћне руке моје и молим: смилуј ми се, Свеблага, поштеди искупљенога Крвљу Сина Твога, умири болести моје много јадне душе моје, укроти јарост оних који ме мрзе и чине неправду, подигни малаксале силе моје, обнови као у орла младост моју, не допусти да ослабим у вршењу заповести Божијих. Небеским огњем дотакни смушену душу моју и испуни је непостидном вером, нелицемерном љубављу и посебном надом, да би свагда певао и славио Тебе, Преблагословену Заштитницу света и поклонио се Сину Твоме и Спаситељу нашем, Господу Исусу Христу, са Беспочетним Оцем Његовим и Животворним Духом Његовим у векове векова. Амин!

Засија у Грчкој земљи као светлозарно сунце, Владарко, икона Твоја, која преславно озарава светлошћу чудеса све који јој вером и љубављу непрестано прилазе. Дајеш пак, Блага од ње исцељење болеснима и слепима прогледање, грешнике спасаваш и уопште избављаш од сваке невоље. Зато са весељем певамо: Слава преславно Рођеном од Тебе, слава Ономе који Тобом чини чудеса, слава Ономе који нам Тобом даје милост Своју!

Богородице Дјево, радосно прослављамо празник јављања часне иконе Твоје, нађосмо у њему пристаниште у животним бурама свенадежно спасење. Стога прослављамо величине Твоје и са скрушеношћу прилазећи молимо се: спаси нас иконом Твојом, Свехвална!

Знаменита икона Мајке Божије „Прусиотиса“ налазаи се у манастиру Прусос, који се налази високо у брдима градића Карпениси, у дивној по лепоти области Евританији, и познат је у целој православној Грчкој. Хиљаде побожних Грка сваке године дође у то удаљено место да би се помолили пред чудотворном иконом Пресвете Богородице за своје духовне и телесне потребе. Икона и манастир носе назив древнога града Пруса (Бруса), садашњега Бруса (у Турској).

У време цара иконоборца Теофила (829-842), икона Пресвете Богородице налазила се у цркви манастира града Пруса. Теофил, последњи цар иконоборац је наредио да се униште све свете иконе. Један младић, досељеник из познате породице,видео је са једне стране чудеса учињена силом Пресвете Богородице кроз свечасну Њену икону, а са друге велику опасност од стране иконобораца, и покренут ревношћу по Богу, узео је часну икону Пресвете Богородице да би је спасао од оскрнављења.

Упутивши се у Грчку, младић се зауставио у граду Галипољу. Ту је икона изненадно ишчезла. Младић је горко плакао у тражењу за иконом али је решио да продужи своје путовање са циљема да остане и да се засвагда настани у Грчку. Настанио сеу Неа Патра (сада село Ипати,близу Ланије). Ту је он саградио цркву Свете Софије, Премудрости Божије. То је био јединствен начин да се утеши од жалости за оно што је постигао.

Међутим, икона је продужила свој пут чудним начином и зауставила се у једној од пећина у Евританији где се налази и данас. То место је у тим годинама било непроходно, далеко и непознато. Ту није било насеља и само су неки пастири у тим врлетима и долинама напасали своја стада. Једне ноћи, један млади пастир, спававши на том месту,где је сада манастир Прусос, чуо је кроз сан прекрасно певање. Он се пробудио и видео како из улаза у невелику пећину насупрот провалије излази луча светлости и уздиже се у сама небеса. Истовремено он је чуо и преслатко певање. Уплашивши се, он је побегао код свог оца и рекао му је о томе шта је видео и чуо. Отац испочетка му није поверовао, али је следеће ноћи дошао заједно са сином на то место и видели су то исто. Другога дана они су довели још неколико човека и попевши се у пећину, видели су у једном углу свету икону Пресвете Богородице, окружену сјајном и блиставом светлошћу. Испунивши се радошћу прости пастири пали су на колена на молитву и поклонили се икони. После тога они су донели пијуке и крампове и проширили су улаз у пећину. Сами пастири и њихове породице почели су да свакодневно долазе овде да се моле. Они су палили пред иконом свеће и тамјан.

Убрзо вест о проналажењу загонетне иконе раширила се по целом округу и дошла је до Неа Патре, где је живео тај младић, који је изгубио икону Богородице. Са побожним страхом он је допутовао у Евританију и потражио пећину. Узрујан и радостан он је препознао икону Пресвете Богородице коју је он сам довезао из Брусе. После првога упознавања и разговора, он је рекао пастирима да узима икону са собом у Неа Патру где је за њу припримио цркву. Богато их је наградио али и оставио у дубокој жалости јер су они изгубили велику духовну ризницу.

Узевши икону младић се упутио са својом пратњом у Неа Патру. Вече их је затекло на једној узвишици, где су они решили да остану да преноће, а икону су поставили на развалинама старе цркве Пресвете Богородице. Када су ујутру они устали, видели су да иконе нема на своме месту. Она је ишчезла. Запрепастивши се они су помислилу да су пастири дошли тајно ноћу и узели икону. Када су се договорили да се врате за икону, младић је још ту у шуми чуо глас Мајке Божије. Она га јер уверила у то да је Она сама дошла зато што хоће да остане у тој усамљеној пећини, у тим усамљеним врлетима, близу простих пастира и у ненасељеној природи, не желећи да буде усред началника јереси и иконобораца царева. Пресвета Богородица му је предложила да ако хоће нека остане поред Ње и посвети Јој свој живот. Погледавши на стену видео је траг од стопала Пресвете Богородице, усмерен на страну те пећине где је Она најпре јавила Своју икону пастирима.

Отпустивши своје пратиоце,младић се упутио ка пећини. Са њим је остао само један његов верни слуга. Они су претворили пећину у малу цркву и близу су направили келије и обојица су постали монаси. Замонашио их је јеромонах Рафаило, који је живео у једном малом манастиру недалико од села Светога Димитрија (сада Кастања). Младић је добио име Дионисије, а његов верни слуга Тимотеј. Они су сав преостали живот посветили Пресветој Богородици која се назвала „Прусиотиса“ и благословила је то место благодаћу Својом и чудесима.

Обретење (откривање ) иконе јавило се као прво веће чудо Пресвете Богородице. Икона је остала у пећини, и на том месту Дионисије је основао манастир по имену Пирсос (што значи лампа), светлост од огњенога стуба.Манастир се назива такође и Прусос ,зато што је икона дошла из града Прусе.

Чим садашњи поклоник стане на асфалт са стране Карпенисе, на путу за манастир поред речице Карпенисоти, горе у висину на једном од врхова брда, он види отисак иконе Пресвете Богородице „Прусиотисе“, где је по предању прошла Пресвета Богородица, враћајући се у пећину. Поред пута је направљена невелика црква на месту „стопа Богородице“ на камену по којим се Она подигла да би ушла у пећину. То место је освештано и свето. Све у околини указује на присуство Пресвете Богородице.Све унаоколо припада Њој. Њена икона прима поклонике из целе Грчке и из целога света. Богородица чује и види све вапаје и уздахе, срдачну бол и сузе благодарности, молбу и плач, спокој, погледе, раширене руке и молбе за исцељење, молитву мајки и проблеме младих људи. И Она у својој неисказаној љубави моли се за све и за сва, непрестано указујући на Сина Свога – Наду света.

Чудеса Мајке Божије по молитвама пред Њеном иконом „Прусиотиса“

1580.г. после неколико столећа од оснивања манастира „Прусос“, непажњом једног од манастирских стражара избио је пожар у манастиру. Ватра се тако брзо раширила да се братија није надала да се нешто може спасити. Рекло би се, да је неизбижно да ће изгорети и велика библиотека рукописа и чудотворна икона Богоматере. Црква и библиотека су стварно до темеља изгорели, али када се ватра угасила монаси су видели да икона стоји на престолу, и да је ватра није ни дотакла.

Једном на дан манастирске црквене славе жена једнога свештеника стајала је са малим дететом на рукама поред обале. Унаоколо се гурао народ и она је изгубила равнотежу и пала, и скотрљала се у провалију. Не може се ни замислити шта човек може преживети павши са те висине. Брда и падине око манастира су стрми а пећинска црква се налази на крају долине са посебно стрмим падом. Монаси су се заједно са рођацима жене брзо спустили низ литицу да би пронашли тела погинулих. Али спустивши се на дно долине, они су видели да жена мирно седи на камену и доји детенце на грудима. И мајка и дете нису се нимало повредили при паду. Изненађени монаси и рођаци су почели да је испитују о томе шта се то догодило и она је казала: „Када сам пала са камена ја сам рекла: „Света Мајко Прусиотиса, помози ! и ево видите – Она је помогла.

1764.г. игуман манастира о.Пелагије (Кавсокаливит) је намеравао да ископа бунар за воду у дворишту поред цркве, да би спасао братију од тешкоће ношења воде. Они су, наиме носили воду са дна долине ишавши по стрмој, малтене вертикалној падини.Али радници којима је руководио Албанац по имену Мастронатос, почевши да копа, видео је да је пред њим крајње тежак задатак, будући да је требало да пробије рупу у малтене савршено чистом камену. Некако у току дана после ручка када су радници одмарали и превијали жуљеве и ране на рукама, један од радника је казао да му се у сну јавила нека Жена и заповедила да копају на десној страни камена,где је извор свеже воде. Чувши то, радници су се само насмејали своме младом другу. А он постиђен, вратио се своме послу. Када је завршио копање до краја дана, ударио је лопатом по камену са десне стране како му је било речено. Одатле је потекла свежа и чиста вода. Братија манастира и радници су разумели да су добили воду по заштити Пресвете Богородице, и до сада сви који долазе у манастир узимају ту воду са собом као благослов.

У време када је игуман манастира био отац Пелагије (XVIII век), разбојници су недалеко одатле, близу старога града Апокороса ухватили једнога човека из тог места и тражили новац за његов откуп. Он им је рекао да он нема новац, али да могу узети његовог коња. Он је такође напоменуо разбојницима да су и они хришћани и не би требали да буду као незнабошци, али они су се само насмејали над тим речима. Завезали су га за дрво са намером да га следећега дана нахране и легли су да спавају. Он је почео да моли Мајку Божију „Прусиоотису“ за избаављење. На крају он је задремао и видео је у сну, како се пред њим појавила нека жена и рекла: „Устани, шта чекаш“? Он се пробудио и осетио је да су му руке некако одвезане. Тихо се исшуњао из разбојничког логора и побегао је у шуму. Следећега дана он је дошао у манастир и казао је о.Пелагију како га је Пресвета Богородица избавила из руку разбојника. Разбојнике су одмах почели да траже и кроз три дана су их похватали. И они су добили заслужену казну.

1810.г.управитељ Јањине Али Паша ,који је чуо од својих поданика да га се плаше, послао је једног од својих војсковођа, Хасана Томарицаса, са четом војника коњаника да би похватали разбојнике, који су пљачкали та места и ослободоли од њих територију Стере, Еласа и Етолије. Овде је неко рекао Томарицасу да су становници манастира Прусоса снабдевали преступнике храном и помагали им да се крију од власти.Томарицас је не проверивши те гласине послао једног од својих људи са наредбом да испита те монахе који су помагали преступнике намирницама са намером да их казни. Ако неким случајем одбију сарадњу, официр је запретио да ће манастир запалити и монахе подвргнути мучењу .Настојатељ манастира је са братијом одслужио свеноћну службу, молећи се за заступништво пред иконом Богородици. Нису још ни завршили молитву када је Томарацас који се налазио недалеко напала грозница, и он се задихао од напада злог духа. Његови војници су завикали на турском: ,,Алах,Алах, ово је свето место које неће да се покори“, и пустили су овнове, које су изабрали из манастирског стада, да би их заклали и појели, и сами су отишли у своје место. После тог случаја никада више нису ометали становнике манастира.

Кимон Делигианис се сећа да када је имао четири или пет година он се парализовао,и родитељи су га носили по лекарима, али без резултата, и дете им је на очима умирало. Његова баба се молила за њега пред иконом Богородице,,Прусиотисе“. Сва породица после четрнаестодневног поста, отишла је у манастир заједно са дечаком. Старешина манастира над њим је прочитао молитву и његово тело помазао уљем из кандила које је горело пред чудотворном иконом. Породици су дали једну собу за преноћиште у једној од келија на горњем спрату. Када је пао мрак у згради преко пута њих запалила се једна од келија. Родитељи и тетка болесног дечака,стојећи поред прозора,гледали су како она гори. И тада се дечак подигао и прошао кроз целу собу до прозора да би одатле видео пожар. Родитељи су се запрепастили и сву ноћ су благодарили Пресветој Богородици. Ујутру су довели Кимона игуману који је одслужио благодарни молебан.

Године 1947 после немачке и италијанске окупације, у Грчкој је почео грађански рат и становници Карпенисе су оставили своје куће и постали избеглице. Манастир Прусос је био делимично спаљен, и будући да у манастиру није било ничега, братија га је напустила, узевши са собом чудотворну икону Мајке Божије,,Прусиотисе“. Планина је опустела и у Прусосу није остало ни једне душе.

Године 1949 овде је пролазила велика ратна Девета дивизија грчке армије,и војници су заједно са својим официрима хтели да виде манастир. То су били Македонци и они нису знали његову историју, али видевши спаљену цркву и келије, разумели су да је то свето место. Ушли су у цркву да би се помолили и тамо на крају пећине су запазили кандило, како светли као скупоцени камен пред иконостасом. Пред кандилом на коленима је била Монахиња. Нису могли да схвате како је Она могла да живи у тако забаченом месту, где је било немогуће наћи храну и уље за кандило. Они су је питали, како Она ту живи и Она је одговорила кратко и љубазно:,,Ја овде живим више од две године. Мени хлеб ни друга јела нису потребна, довољно је то што кандило код Мене гори“. Официри и војници који су свратили у манастир још мало су тамо постојали, а потом су продужили свој пут за Навпактос. Међутим, на стајалиштима су свестрано испитивали оно што су видели у Прусосу - развалине, тајанствену жену, Њене необичне речи. Дошавши до места где су живели људи, војници су их почели испитивати о тој срушеној цркви, и њима су причали шта се десило у манастиру Богородице,који се налази у надежности Навпактоса. Пролазећи Навпактос, они су решили да сврате код Митрополита и да га замоле да им објасни оно што су видели. Митрополит се поводом тога присећао:,,Ја сам им казао историју иконе ,,Прусиотиса“, која се већ две године налазила овде, у Навпактосу, у цркви светог Дионисија, где су они могли да оду и да се помоле пред њом. Што се тиче манастира, ја сам им казао да је манастир тамо био раније, али само мушки и никаква монахиња тамо никада није живела. Они су пошли у црквицу, где се налазила икона,и погледавши на њу, ужаснули су се јер изображени лик на икони био је исти као лик монахиње коју су они видели у Прусосу. Њима је било јасно да су се они срели са самом Царицом Небеском. Пали су на колена благодарећи Мајци Божијој због тога што их је удостојила да буду сведоци Њеног старања за запуштену светињу“.

После десет година икону су вратили у пећинску црквицу. Манастир у част Успења Богородице је установљен. Сада тамо живе монаси, и сваке године манастир посећују хиљаде поклоника.

[1] Одигитрија значи путеводитељка

[2] Мирјани - то су они који живе у свету,за разлику од монаха који живе у манастирима

Истинољубив, поштен, образован, срчан, непоткупљив, некористољубив, непоколебљив борац, човек који има времена за свакога, поп без таса и тарифника, речити брђанин прерастао у вансеријског говорника чији баритон громовито преноси његове умне, човечне поуке, проповедник који зна да повеже духовну сферу са свакодневним, практичним животом обичних људи, привукао је масу присталица и следбеника. Али и љутих противника, из редова корумпираних, бирократизованих, једноумних, и завидних. Крећу прогони, бива проглашен за издајника, припрема се његова ликвидација... Измучен, прогањан, прота Голијан на крају ослепи...

Али ово није документарац о слепом човеку. Него прича о супериорном праведнику који, због тога што је такав какав је, испашта. Парабола на Христов пут и пострадања. Величанствено житије проте Голијана, казују сам прота и петорица његових јеванђелиста.

Погледајте први део филма:

https://www.pouke.org...јника-филм-r452

Погледајте и ЖРУ ДИВАН са Протом Голијаном:

Изабраној од свега народа Пречистој Дјеви и Мајци Бога нашаега, која нам је даровала дивну утеху - Своју мироточиву икону, Теби Безбрачна приносимо благодарне песме.Ти пак, као Милостива и Блага наша Заступница, услиши нас који хитамо да послужимо Теби и да се уневесtимо Сину Твоме. Измоли нам од Њега опроштај грехова да нас неосуђене на Суду Твоме постави са десне стране. Теби пак,као Посредници нашој, Свеблагој Царици и Владичици кличемо:

Радуј се, надо и прибежиште наше, која нас тешиш иконом Твојом!

Анђели и душе праведених непрестано певају Тебе, Царицу свих, Богородице, Ми пак, грешне и непотребене слуге Твоје, смирено гледајући на пречисту икону Твоју у овоме манастиру, прослављену мироточењем, са скрушеношћу певамо Ти овако:

Радуј се, Изабранице предвечнога Савета!

Радуј се, Мати Саздатеља света!

Радуј се, Девојчице, стану Божанске благодати!

Радуј се, златни ковчеже, који си у себи сместио не само таблице завета него и Христа Бога!

Радуј се, јер си се удостојила неисказане благодати да се назовеш Мајком Божијом!

Радуј се, јер си проузрасла Спаситеља свету!

Радуј се, јер си се прва поклонила Детету као Богу и Своме Саздатељу!

Радуј се, Царице небеса, који си Сама послужила на земљи!

Радуј се, Царице, која са Сином Твојим вечно царујеш!

Радуј се, Госпођо, која са Господом вечно владаш!

Радуј се, украсе небескога света!

Радуј се, заштито доњега света!

Радуј се, надо и прибежиште наше, која нас тешиш иконом Твојом!

Видевши дивно изливање мира из преславне иконе Твоје, Пресвега Дјево, ми ако и лењи и грешни, ипак свакога дана са вером и љубављу прилазимо под пречисти покров Твој и топло вапијемо: не одврати лице Твоје од нас, него као Блага, брзо услиши и не остави у невољама нас који певамо Богу:Алилуја!

Подари нам разум да песмама похвалимо Тебе, Свебеспрекорна Дјево, јер многа чудеса си јавила из ове иконе: изливаш миро из ње, исцелила си многе болесне, ослободила си обузете злим духовима и постали су здрави. Због тога Те прослављамо, поклањајући се светој икони Твојој, и благодарно певамо:

Радуј се, јер си славом дивнога лечења украсила Твоју икону!

Радуј се, јер си јој подарила благодат!

Радуј се, јер си исцелила многе немоћне!

Радуј се, јер си ослободила бесне од власти демонске!

Радуј се, јер не одбацујеш наше молбе!

Радуј се, јер нас учиш да се истински молимо!

Радуј се, јер нам дајеш силу да опраштамо онима који нам чине неправду!

Радуј се, јер нас поучаваш да волимо непријатеље!

Радуј се, јер искорењујеш мржњу и непријатељство!

Радуј се, јер међу нама настањујеш мир!

Радуј се, Царице Неба и земље!

Радуј се, Господарице свакога створења!

Радуј се, надо и прибежиште наше која нас тешиш иконом Твојом!

Силом дарованом од Тебе, Владичице наша, часна икона Твоја изливањем мира исцелитељски се прослави и у виђењу у сну трикратно си се јавила старици, која је имала Твоју икону, и заповедила си да га подариш овоме манастиру као Твоје изабрано место. Ми,пак, видевши дивна чуда од Тебе, смирено прилазимо пред чудотворном иконом Твојом, прослављајући Те као Матер Бога нашега, Коме певамо: Алилуја!

Имајући богату милост и топлу љубав према људима искупљенима Крвљу Сина Твога, Владарко, Ти становнике Твога манастира у тескобним годинама непрестано си испуњавала њихове сузне молитве, који су Ти узносили:

Радуј се, јер помажеш онима који се надају у милост Твоју!

Радуј се, јер прослављаш оне који се у смирењу моле!

Радуј се, Даватељко небеских милости!

Радуј се, јер се Матерински стараш за нас!

Радуј се,јер Својим молитвама избављаш од невоља!

Радуј се, јер заступништвом Твојим брзо избављаш од невоља!

Радуј се, јер нас учиш да славимо заштиту Твоју!

Радуј се,јер побуђујеш да Те непрестано хвалимо!

Радуј се, јер милосрђем загреваш наша срца!

Радуј се ,јер извлачиш из вечне погибли!

Радуј се, надо и прибежиште наше која нас тешиш иконом Твојом!

Имајући небеску милост према људском роду, Пресвета Владичице, ниси оставила овај манастир у дане страдања и невоља, и оне који су се са сузама молили избавила си од злих искушења.Због тога благодарно кличемо Богу: Алилуја!

Чувши вест о невољи која долази, становници Твога манастира, Владарко, сву наду положише на Тебе, прибегоше чудотворној икони Твојој, узнесоше Ти молбе са сузама,смирено молећи:

Радуј се, Путеводитељко, која помажеш слугама Твојим да иду путем побожности!

Радуј се, јер крепиш оне који се труде у добрим делима!

Радуј се, јер манастир Твој чуваш од невоља!

Радуј се, јер поништаваш зле намере!

Радуј се, јер нас поучаваш послушности према старијима!

Радуј се, јер упућујеш наше умове од заблуде на прави пут!

Радуј се, јер рушиш душепагубне замисли!

Радуј се, јер уређујеш наш живот на земљи!

Радуј се, јер нам показујеш пут у Царство Небеско!

Радуј се, надо и прибежиште наше, која нас тешиш иконом Твојом!

Твоја икона поста слична пресветлој звезди, када ова источи миро, које је и до сада очувано на Твоме лику, као залог Твоје благодати и силе са том иконом, њему и ми прилазећи приносимо Ти наше усрдне молбе: не презри нас којима треба Твоја помоћ, умекшај срца оних који непријатељују против нас и загреј љубављу Христовом,да би духовно утешени певали Сину Твоме: Алилуја!

Видевши икону Твоју, о Госпођо Богомати, прослављену чудесима, испунисмо се страхом и радошћу, разумевши да нам у овом јављању би Твоја добра воља према нама. Стога поклањамо Ти се, и целивајући лик Твој, благодарно Ти кличемо:

Радуј се, златни сасуде, многоисцелитељнога мира!

Радуј се, драга ризнице, која држиш лекове против сваке болести!

Радуј се, изворе многоисцелитељних чудеса!

Радуј се, неисцрпна Посреднице благодати!

Радуј се, утврђење Светој Цркви и манастирима!

Радуј се, укрепљење православних светитеља!

Радуј се,похвало свих верних!

Радуј се, страху и посрамљење грешника !

Радуј се, брза Помоћнице оних који се боре са страстима и пожудама!

Радуј се, росоносни Облаку, који газиш пламен греховних жеља!

Радуј се, умољавање Праведнога Судије!

Радуј се, опроштају грехова наших!

Радуј се, надо и прибежиште наше, која нас тешиш иконом Твојом!

Света Црква проповеда величанственост Твоју Пресвета Дјево, и светло се украшава Твојим чудотворним иконама, јављеним по свој васељени. Ова пак,иконаТвоја, као пресветла звезда сија у овом храму, пред њом ми приклоњени усрдно се молимо: немој оставити у сујети (таштини) жалости земљу нашу, него светлошћу истинитога Богопоштовања просвети Свету Цркву у њој узвеличај и пошаљи јој мир да би осветљени Тобом певали Богу: Алилуја!

Твоје чудотворне иконе засијаше као пресветле звезде освећујући све крајеве земље и светлошћу богопознања озаравајући умове, пред којим се непрестано клањамо,Тебе величамо и неседално Ти певамо:

Радуј се, усрдна Заштитнице рода хришћанскога!

Радуј се, јер верним дајеш неочекивану радост!

Радуј се, Свеблага Брзопослушнице, која наше молбе на добро испуњаваш!

Радуј се, похвало наша и целога света надо и утехо!

Радуј се, Радости наша, која нас покриваш од свакога зла!

Радуј се, Царице Богородице, надо и прибежиште наше!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, Радости свих ожалошћених

Радуј се, Помоћнице наша, која помажеш нама који се молимо пред иконом Твојом!

Радуј се, блага Вратарко, која вернима отвараш рајске двери!

Радуј се, Помоћнице хришћана и милосрдна Заступнице за грешне!

Радуј се, благодатна Несагорела Купино, која нас чуваш од огња!

Радуј се, Радости наша, која нас избављаш од свакога зла и која ублажаваш жалости наше!

Радуј се,надо и прибежиште наше, која нас тешиш иконом Твојом!

Онима који хоће да буду наследници горњега света човекољубиви Господ, који има бездан милости и милосрђа, Тебе, Матер Своју дарова нама у покров и заштиту, да увек посредујеш за нас пред Сином Твојим и Судијом нашим, Коме певамо: Алилуја!

Нови и вечни станови су припремљени онима који љубе Сина Твога. Ми пак,обложени слабошћу тела, преступивши заповести Његове, упавши у грехе и далеко од ових станова одосмо. Коме,дакле, да приђемо,ако не Теби, о Богородице? Ти си наша заштита, и Тебе величајући певамо:

Радуј се, топла Заступнице за нас пред престолом Божијим!

Радуј се, Посреднице оних који траже духовно спасење!

Радуј се, јер са небеских висина милостиво посматраш земнородне!

Радуј се, јер брзо испуњаваш молбе оних који Те поштују!

Радуј се, јер уразумљујеш оне који стоје на неравном путу греха!

Радуј се, јер искушаванима од ђавола јављаш брзу помоћ!

Радуј се, јер упућујеш грешне покајању!

Радуј се, јер све учиш да иду ка спасењу!

Радуј се, Даватељко спаситељних небеских и земаљских добара!

Радуј се,исцелитељко наших душевних и телесних болести!

Радуј се, јер очекујемо да Тобом будемо сачувани од изненадне смрти!

Радуј се, јер се надамо да Тобом добијемо вечне станове на небесима!

Радуј се, надо и прибежиште наше, која нас тешиш иконом Твојом!

Ми смо странци и дошљаци на земљи,држани буром страсти, и опет коме да приђемо у жалостима странствовања нашега, ако не Теби,чедољубива Мати, која си код Крста Твога све нас усиновила. Не одбаци нас и не реци нам: «Не познајем вас због ваших грехова», него као лако послушна,која тешиш у жалостима и у тугама, заштити, спаси к помилуј оне који кличу Цару славе Христу: Алилуја!

Сав свет хришћански прославља Тебе, Матер Божију, и сву наду полаже у Тебе: а ми видевши Твоју чудотворну икону,као скупоцену ризницу,радосно певамо:

Радуј се, јер си нас све усиновила код Крста Сина Твога!

Радуј се, јер си пречисте ране Његове сузама својим опрала!

Радуј се, Богородице Царице, по Богу Цара над царевима!

Радуј се, миомирисна јабуко у Христовој десној руци!

Радуј се, тихо пристаниште у странствовању нашем!

Радуј се, наша брза помоћнице у овој земљи!

Радуј се, јер нас учиш чистоти и целомудрију!

Радуј се, јер нас поучаваш кротости и смирењу!

Радуј се, благодатно ободрење малаксалима!

Радуј се, изненадно поткрепљење изнемоглих!

Радуј се, јер благодатно просвећујеш мрак душа наших!

Радуј се, јер никада не оскудеваш у милости према страдалнима!

Радуј се, надо и прибежиште наше, која нас тешиш иконом Твојом!

Ублажи све болести и приведи тихом пристаништу потапане буром животнога мора, а нас који смо оставили метеж света и на своје раме узели Анђелски лик, која га веома много волиш, изведи из блата страсти: отвори двери милосрђа Твог и уведи нас у дворану славе Сина Твога да са хором Анђела певамо Њему: Алилуја!

Многоречити говорници не могу Те достојно похвалити, и не знају да опевају величине и чудеса Твоја. Међутим, прими ове наше оскудне песме које Ти певамо:

Радуј се, јер нас штитиш од напада клеветника!

Радуј се, јер нас избављаш од поруга људи!

Радуј се, јер Бог благоизволе да Твоју икону прослави чудесима!

Радуј се, јер онима који на њу гледају са вером дајеш благодат!

Радујсе, јер невидљиво обитаваш у сазданом храму због прослављања Твога имена!

Радуј се, јер нико ко се у њему са вером моли не излази празан и неуслишен!

Радуј се, пресветла Звездо на путу ка спасењу!

Радуј се, јер поучаваш да чувамо монашку скромност до краја!

Радуј се, јер са небеских висина видиш наше молбе!

Радуј се, јер се заступништвом Твојим удостојавамо вечнога живота!

Радуј се, јер хиташ да испуниш молбе свакога!

Радуј се, јер не одбацујеш мољења очајних грешника!

Радуј се, надо и прибежиште наше, која нас тешиш иконом Твојом!

Желећи спасити људе од разних невоља и недаћа, онима који прилазе под Твој покров шаљеш Твоју богату милост. И чудотворну икону Твоју си подарила овом манастиру као залог непрестанога Твога старања за њега. Гледајући на њу и на Богомладенца који седи на руку Твоју певамо Ти: Алилуја!

Ти си непобедива тврђава и покров монасима, који су оставили красоте света и који су узели на раме своје крст, и моћна заступница свима који Ти долазе, поштују Твоју икону и Теби певају:

Радуј се, тврђаво и покрове онима који Ти прилазе!

Радуј се,Олакшање оних који очекују утеху!

Радуј се, Даватељко вечне радости добробрижном монаштву!

Радуј се, Посреднице спасења оних који се добро подвизавају!

Радуј се, јер стојиш на путу гресима нашим!

Радуј се, јер речима молитве Твоје одбијаш грехе наше,молећи се за нас Богу!

Радуј се, јер увек јављаш материнску љубав према овом манастиру!

Радуј се, јер у њему чудесно умножаваш храну!

Радуј се, јер у данима тешких искушења не остављаш манастир!

Радуј се, јер његове становнике не остављаш у затвору и прогонству!

Радуј се, заштитнице неправедно прогоњених и онеправдованих!

Радуј се, правосудна казнитељко гонилаца и оних који чине неправду!

Радуј се, надо и прибижиште наше,која нас тешиш иконом Твојом!

Свеусрдне и двоструке песме осмељујемо се да Ти принесемо, али недостају речи, не зна ум како да их искаже. Знаш пак, да Ти их из пуноте љубави и усрђа приносимо. Пречиста, просвети ум наш и Сама нас научи да непрестано певамо Богу:Алилуја!

Светлоносна свећо, која гори љубављу према Богу, просвети и наша окорела срца и запали љубављу према Богу и ближњима да Ти певамо:

Радуј се ,добра учитељице покајања са сузама!

Радуј се, јер си многе душе уневестила Христу!

Радуј се, јер снажиш оне који живе у овој обитељи!

Радуј се, јер за њу јављаш добро старање!

Радуј се, силна тврђаво Православља!

Радуј се, његова једина Заштитнице!

Радуј се, Даватељко духовне утехе огорченим душама!

Радуј се, неуспављива бранитељко манастира!

Радуј се, јер си узнесена руком Господа у станове рајске!

Радуј се, јер си од свих прослављена!

Радуј се, свима нама крепка заштитнице!

Радуј се, усрдна Посреднице доброг нам одговора пред Праведним Судијом!

Радуј се, надо и прибежиште наше, која нас тешиш иконом Твојом!

Измоли нам благодат и милост од Сина Твога и Бога, Кога си неисказано родила. Човекољубива Владарко, утврди нас у трпљењу и у бедама, пошаљи нам братољубље,и избави нас од злопамћења, да радујући се милосрђу Твоме, велегласно певамо Господу: Алилуја!

Прослављајући Тебе, нашу милосрдну Покровитељку, која је мироточивом иконом јавила Своју милост имајући Тебе као једину надежду и прибежиште, чистим срцем приносимо Ти похвалу:

Радуј се, трогодишња Девојчице, која си са славом уведена у храм Божији!

Радуј се, јер си од арханђела Гаврила обавештена о зачећу Сина и Бога!

Радуј се, јер си родила Цара Христа на спасење људи!

Радуј се, Најчистија, јер си испунила закон очишћења!

Радуј се, јер си разнежила окамењено срце многих грешника!

Радуј се, јер си доласком у земљу Египатску уништила рукотворене идоле!

Радуј се, јер си горко оплакивала Сина Твога распетога на Крсту!

Радуј се, јер си збуњено посматала Живот положен у гробу!

Радуј се, јер си у срцу носила ране Сина Твога!

Радуј се, јер си сву твар задивила дубином страдања и трпљењем !

Радуј се, јер си се удостојила да прва од свих видиш Васкрслога Сина Твога!

Радуј се, јер си се пре свих наслађивала Његових беседа!

Радуј се, надо и прибежиште наше, која нас тешиш иконом Твојом!

О, Свемилостива Мајко, пресветла звездо, јавила си нам Сунце Правде Христа. Прими садашње наше молитве које Ти смирено приносимо пред иконом Твојом. Избави нас од свих вевоља и ослободи вечних мука да би у рајским становима вечно певали Богу: Алилуја!

О, Пресвета Владарко Дјево Богородице, надо и прибежиште наше, Ти си нам даровала ову мироточењем овде прослављену Твоју икону, пред којом ми стојећи молимо се: не одврати лице Твоје од нас, не отступи од нас због безакоња наших, него као блага прими нас под свој покров. Огањ нечистоте и сваке прљавштине који је у нама потопи морем благодати Твоје, дај нам познање сопствених грехова и слабости и бекство од људских похвала. Омекшај нас отежале тврдим срцем и немилосрђем, дај нам да састрадавамо са ближњима, избави од злопамћења, одбаци од нас излишну љубав овога живота и насладу телеснога одмора, а смрт, суд, муке припремљене грешницима у спомен учини да буду дубоке, срца пак,наша одврати од свакога зла,да би чистим устима и срцем прославили Тебе,Владарку нашу.Амин!

На месту где се сада налази Гродњенски Свето-Рођењски-Богородични женски манастир од старих времена (ХII век), налазила се Саборна Свето-Пречистанска црква. У XVI веку оснивачи цркве били су Михаил Глински и Велики кнез Литвански Александар. Али са уласком у унију црква је била претворена у унијатску. Благогословом унијатског митрополита Јосифа –Венијамина Руцкога, при цркви је било организаовано сетринство сестара Василијанки[1].Тако је у Гродном изникао женски манастир.

Сестре Василијанке су основале на месту изгореле старе Свето-Пресчистанске цркве цркву Рођења Пресвете Богородице и живеле су поред ње.Чести пожари су били препрека за оснивање манастира и он је био освећен тек 1756.г.(у ХVIII веку)

Када су се по одлуци Полоцкога Сабора, 1839.године белоруски унијати вратили у окриље Православне Цркве, гродњенски василијански женски маанастир претворен је у православни Рођењско–Богородични женски манастир. У то време у манастиру су живеле само две престареле унијатске монахиње. По њиховој молби оне су биле премештене у католичкки манастир.

Тако је 1839.године почела дуга етапа развоја Гродњенског манастира. Урађена је обнова и рестаурација старих манастирских зграда и црква Рођења-Богородице, подигнута је домска (зимска) црква посвећена преподобном Сергију Радоњешком (1866.г). При манастиру је отворено прихватилиште за девојке из сиромашних породица и сирочад.

1877. у манастиру догодило се чудо мироточења Владимирске иконе Мајке Божије. Историја те свете иконе је овакава: Близу града Гродна живела је побожна православна породица Домбровских. У тој породици чувала се као породична светиња копија Владимирске иконе Мајке Божије. Када је кћер Домбровских саопштила родитељима своју жељу да иде у манастир, њена мајка је три пута видела у сну Богородицу и чула речи које јој заповедају да отпусти кћер у манастир са својом светом иконом. Мати је благословила кћер Владимирском иконом и искушеница Наталија Домбровска понела ју је са собом у манастир и поставила свету икону у својој келији, где је она одједном замироточила. Мироточење Владимирске иконе Мајке Божије продужило се још пола године. Свето миро по благослову игуманије било је скупљано у ковчежић у облику крста, и сада се чува у кивоту код иконе. Владимирска-Мироточива икона (тако су почели да зову ову светињу) прославила се чудеснима и у том броју чудом исцељења побеснеле жене. У ХХ. веку у част Владимирске - Мироточиве иконе Мајке Божије састављен је акатист.

Историја Гродњенског манастира у 20.веку је почела са необичним развојем. 1900.г. Свети Синод је донео одлуку да се Свето-Рођењско-Богородични Гродњенски манастир пренесе у место Красноток, које је близу града Гродна, са циљем проширења и уређења манастира.Таквом одлуком древни манастир у Гродну постао је подворјем новопроцветалога Краснотоцкога Свето-Рођењско-Богородичног женскога манастира. Подворја тога манастира су била отворенау Санкт –Петресбургу и Дрогичину.

Краснотоцки манастир је постао један од узорних манастира у империји. При манастиру је радило сиротиште за сирочад, школа, пољопривредна школа, апотека, амбуланта, болница; производили су се изврсна мајсторска дела. Земљишни поседи манастира обрађивали су се на самом примереном стандарду, тако да се у пољопривредим школама,одн.њиховим изложбама манастирка производња окитила се многим медаљама и дипломама.Припремао се и долазак императора Николаја II у манастир, али је тај план пореметио први светски рат.Због приближавања фронта манастир је био евакуисан 1914.г. у Москву,где су сестре на челу са игуманијом преживеле револуцију, грађански рат и почетак бољшевистичких гоњења Цркве.

1921.г.сестре на челу са игуманијом су добиле решење о враћању у Гродно.У то време Гродно је постао део Пољске републике и пољске власти су Краснотоцки манастир предали католичкој цркви.Зато су се сестре вратиле у зидине древног Гродњенскога манастира,који је годинама био подворје Краснотоцкога манастира.Од сада до свога затварања, 1960.г манастир је био активан не гледајући на све догађаје светске историје: сједињење са Совјетском Белорусијом 1939.г.,почетак великог отаџбинског рата[2], немачку окупацију,и послератне совјетске репресије против свештенослжетеља. Управо у Гродњенском Свето-Рођењско –Богородичном манастиру завршио је своје последње богослужење свети свештеномученик Серафим Жировицки.

1960.г.Совјетске власти су донеле решење о затварању Гродњенског женског манастира. Власти су намеравале да преселе сестре у активни женски манастир далеко у пределима Белорусије (то је био Пјухтицки манастир у Естонији), но милошћу Божијом сестре су нашле прихватилиште у Свето-Успењском Жировицком манастиру. После тога како су Совјетске власти предузимале мере да затворе Жировицки манастир, сви су увидели промисао Божији у пресељењу сестара Гродњенског манастира на територији мушког Жировицког манастира. Благодарећи томе, власти нису могле затворити Жировицки манастир. Прогнане сестре су са собом понеле у Жировицу главне светиње свога манастира :икону Владимирске-Мироточиве Мајке Божије.и друге светиње. У изгнанству схиигуманија Гродњенско манастира мати Гаврила (Рисицкаја) саставила је акатист у част Владимирској-Мироточивој икони Мајке Божије. Духоносна старица схиигуманија Гаврила починула је у Жировицком манастриру.

1992.г.почела је обнова Гродњенског манастира,под руководством игуманије Гавриле II (Глухове). Сестре после 30.година изгнанства смогле су снагу да се врате у зидине древнога манастира, где је после исељења манастира од стране богоборачких власти био отворен музеј атеизма. Али све зграде манастира још нису враћене сестрама. Обновљење је ишло постепено, савлађивањем мноштва препрека. Јануара 1993.г.мирополит Филарет је осветио установљени храм преподобног Сергија Радоњешког,а јула месеца враћен је манастиру главни храм посвећен Рођењу Богоодичном. 1995.г.манастир је посетио патријарх Алексеј II,а 1998.г.у Гродњенском манастиру је боравио председник А. Лукашенко и те године председничким указом манастиру су враћене све манастирске зграде.

[1] Василијани ,одн.Василијанке је монашки ред на Западу.Добиоје име посв.Василију Великом. Створен је од стране Руцкога за пропаганду уније усред православног становништва

2) отаџбински рат- руси тако називају други светски рат

Истинољубив, поштен, образован, срчан, непоткупљив, некористољубив, непоколебљив борац, човек који има времена за свакога, поп без таса и тарифника, речити брђанин прерастао у вансеријског говорника чији баритон громовито преноси његове умне, човечне поуке, проповедник који зна да повеже духовну сферу са свакодневним, практичним животом обичних људи, привукао је масу присталица и следбеника. Али и љутих противника, из редова корумпираних, бирократизованих, једноумних, и завидних. Крећу прогони, бива проглашен за издајника, припрема се његова ликвидација... Измучен, прогањан, прота Голијан на крају ослепи...

Али ово није документарац о слепом човеку. Него прича о супериорном праведнику који, због тога што је такав какав је, испашта. Парабола на Христов пут и пострадања. Величанствено житије проте Голијана, казују сам прота и петорица његових јеванђелиста.

Погледајте и ЖРУ ДИВАН са Протом Голијаном: