Благовести Пресвете Богородице

Sat, 06 Apr 2013 17:19:00 +0000

БЛАГОВЕСТИ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

СИНАКСАР НА БЛАГОВЕСТИ

КАДА се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од Рођења - када, дакле, ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађења за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник. У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7, 14). Јави јој се Гаврил у еветлости архангелској и рече јој: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26-38). Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.

РЕЧ НА БЛАГОВЕСТИ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

КАД се навршише године и приближи време избављења рода људског, које се имало обавити очовечењем Бога, требало је на сваки начин пронаћи тако чисту, беспрекорну и свету девојку, која би била достојна да оваплоти бесплотног Бога и послужи тајни нашег спасења. И нађе се таква девојка: чистија од сваке чистоте, беспрекорнија од сваког духовног створења, светија од сваке светиње - пречиста и преблагословена Дјева Марија, изданак из бесплодног корена светих праведних богородитеља Јоакима и Ане, плод родитељских молитава и постова, кћи царска и првосвештеничка. И то наће се на месту светом у Соломоновом храму она која је имала постати одуховљени храм Божји; нађе се у унутрашњости храма, у Светињи над светињама, она која је имала родити светију од свих светих Реч. Јер тамо погледа Господ са висине славе царства свог на смирење слушкиње своје, и изабра њу, унапред изабрану од свих родова, изабра је за мајку предвечној Речи својој, о чијем оваплоћењу од ње беше је на тајанствен начин обавестио пре Архангелове благовести, као што нам то тврде веродостојна казивања светих.

Живећи у храму дванаест година, она провођаше време не само у богоразмишљању, непрестаној молитви и ручном раду, него и у читању Божанствених Књига, поучавајући се у закону Господњем дан и ноћ. О њој пишу свети Епифаније и свети Амвросије, да је била врло бистра, волела поуке, и ревносно читала Свето Писмо. А црквени истроричар Георгије Кедрин пише, како је она још за живота својих светих родитеља добро изучила јеврејске књиге. Читајући често пророштво Исаијино: Ето, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14), што значи: с нама Бог, света Дјева пламтијаше љубављу не само према очекиваном Месији него и према оној девојци која је имала затруднети и родити Месију. И она размишљаше, како је то велика част постати родитељка Емануила Сина Божјег, и како је неисказана тајна да девојка буде мајка. Знајући пак из пророштава да се приближило време Месијина доласка, јер палица владалачка већ беше узета од Јуде и завршаваху се Данилове седмине, она држаше да се та девојка свакако већ родила на свет. И уздишући често из дубине срца, она се мољаше у себи да је Бог удостоји видети ту девојку, и бити јој, ако је могуће последњом слушкињом њеном. И једном приликом, када она по обичају свом стајаше на поноћној молитви и врло усрдно се о томе мољаше Богу, изненада сину с неба велика светлост и обасја је, и из те светлости чу глас који јој говораше: Ти ћеш родити Сина мог.

Какве се тада радости испуни Пречиста Дјева, и какву благодарност узношаше Богу Творцу своме, немогуће је исказати. Тако погледа Господ на смирење слушкиње Своје. Јер она која жељаше из љубави према Богу да служи чистој родитељки Месијиној, сама се удостоји да постане његова Мајка и Госпођа сваког створења. Ово откривење њој би у дванаестој години, на две године пре њеног обручења. И она никоме не каза ту тајну све до вазнесења Христова. Од дана тог откривења она беше убеђена, да ће се у њеној девичанској утроби збити тајанствено зачеће, и она очекиваше да се збуде та тајна.

Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања при храму Соломоновом, и четрнаест година од Рођења, саопштише јој првосвештеници и свештеници, да по закону она, као и остале вршњакиње њене, не може више остати при храму, него треба да ступи у брак. Но она им одговори: да су је родитељи од повоја њеног посветили Богу; да је она обећала остати девојком до смрти; да се она не може удати за смртног човека, и да ништа не може приморати на брак њу, девојку бесмртнога Бога.

Ова новина изненади првосвештенике, и они се саветоваху међу собом шта да раде. Јер они нису могли више да је држе при храму, нити су смели да обруче за мужа девојку Божју. И беху у недоумици, како да збрину безмужну девојку, да не би ма чим прогневили Бога. Јер су знали да је то обоје велики грех: приморавати на брак девојку која је обећала Богу вечно девичанство, и држати у Светињи над светињама женскиње после навршеног пунолетства. Овако о томе говори свети Григорије Ниски: Док је девојчица била мала, свештеници је чуваху у храму Господњем, као некада Самуила. Но кад она постаде пунолетна, они се саветоваше међу собом шта да даље чине с њом, да не би у чему прогневили Бога. А црквени историчар Никифор каже о томе ово: Када Света Дјева одрасте, свештеници начинише веће, како да је збрину, да не би скривили светом телу њеном, јер су сматрали да ће оскврнавити светињу, ако би је удали, и потчинили брачном закону њу која је себе посветила једино Богу. И они говораху да закон не допушта, нити је достојно светиње, да девојка тих година пребива у Светињи над светињама. Стога они приступише ковчегу завета и усрдно се помолише Богу. И, као што казује Јероним, добише од Господа одговор, да потраже достојног човека, коме би Дјева била поверена под видом супружанства на очување девичанства. Начин пак, на који би таквог човека пронашли, би указан од Господа овакав: да се саберу безжени људи из дома и племена Давидова, и да своје жезле положе у олтару, па чији жезал процвета, њему да се повери Дјева.

Уто настаде празник освећења храма Јерусалимског, установљен од Макавеја. Празник је почињао двадесет и петог новембра, а оданије му је било трећег децембра. И сабра се код храма мноштво народа из околних градова. На празник дођоше и људи из племена Давидова, сродници и рођаци Дјеве Марије. Тада првосвештеник Захарија, отац Претечев, одабра дванаест безжених људи из племена Давидова, међу којима беше и свети Јосиф, човек праведан и стар, покупи њихове жезле, и положи их у олтару да преноће, говорећи: Покажи, Господе, човека достојна, за кога треба обручити Дјеву. - И кад свану, уђоше у храм свештеници са оних дванаест људи, и нађоше да је жезал Јосифов процветао, и видеше како слете с неба голубица и стаде на тај жезал. И познаше да је Богу жеља да Дева буде поверена Јосифу на чување. А неки мисле да је Пречиста Дева одлучно одбијала обручење, бојећи се за чистоту свога девичанства, и била веома тужна. Стога јој би од Бога посебно откривење и савет: да не двоуми ићи к Јосифу, сроднику и заручнику своме, човеку праведном, богоугодном и светом, не на телесни брачни живот, него на чување њеног девичанства. - И пошто би обављено обручење, свети Јосиф узе Пречисту Дјеву из руку првосвештеника Захарије и одведе је из храма Господњег у свој дом, на чист и непорочан живот. И би свети Јосиф, њен привидни муж, у самој ствари целомудрени чувар њеног девичанства, и служитељ девственичком животу, испуњеном велике светости.

У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светога Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. И беше јој дом Јосифов као храм молитвени, из кога никуда не излажаше. Стално је унутра седела, и ретко с ким говорила, сем са двема кћерима Јосифовим. Јер нам о томе Георгије Кедрин казује овако: У дому мужа свог Марија је живела са двема Јосифовим кћерима, постећи се и не излазећи међу људе. И са њима двема разговарала је, никад без нарочите потребе, и то кратко.

Док је Пресвета Дева тако живела, у четврти месец, по сведочанству светога Евода, наступи час оваплоћења Бога Речи, час од памтивека жељени, час у који је имало почети наше спасење. И посла Бог једнога од најпрвих небеских духова, архангела Гаврила, са тајном од века сакривеном и Анђелима непознатом, да благовести Пречистој Дјеви необично зачеће Сина Божја, које превазилази природу људску и сваки ум. О томе свети благовесник Лука пише овако: У шести месец посла Бог анђела Гаврила (Лк. 1, 26). То беше шести месец од зачећа светог Јована Претече. И анђео који је Захарији благовестио Јованово зачеће, он исти би послат да благовести Пречистој Дјеви зачеће Христово. То би у шести месец зато, да би шестомесечни Претеча у утроби мајке своје могао заиграти од радости при доласку Мајке Господње. Послан би анђео у град Галилејски по имену Назарет (Лк. 1, 26). Галилеја беше земља незнабожачка, иако је делимично била насељена Јеврејима, јер је већина у њој била незнабожачка, због чега се и назива у Светом Писму: Галилеја незнабожачка (Мт. 4, 15). Ту земљу Јевреји су сматрали за најпоследњу и презирали је, као насељену од људи грешних и неверних и туђих, због чега су они са прекором говорили: Зар ће Христос доћи из Галилеје? Разгледај и види да пророк не долази из Галилеје (Јн. 7, 41, 52). Исто тако они ни у шта нису рачунали и град Галилејски Назарет; за њих он је био мален и најпоследњи, те се међу њима говорило: Из Назарета може ли бити што добро? (Јн. 1, 47).

Али погледајмо где Бог зажеле да има себи мајку, не у Јудеји, ни у светом великом граду Јерусалиму, него у грешној Галилеји и у малом Назарету. И то зато, да би показао да је ради грешника дошао на земљу, јер рече: Нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на покајање (Мк. 2, 17), и да од неверних незнабожаца начиним себи верну Цркву. И још зато, да би показао да Он милостиво гледа на смирене, одбачене и понижене, а не на горде и чувене. Јер када Бог Реч хтеде да савије небеса и сиђе грешницима, Он разгледаше са висине славе своје где се нарочито налази насеље грешника. И виде да у Јудеји Јерусалимљани сматрају себе за праведне, и праве се праведни пред људима (Лк. 16, 15); а исто тако виде да Галилејце сви презиру и ниподаштавају, и да су већи грешници од свију. Стога мину Јудеју, сматрану светом, и дође у Галилеју, сматрану грешном; мину и велики, угледни и славни град Јерусалим, и оде у мали и неугледни град Назарет, бирајући себи у овом свету најпоследње место и смиравајући себе до обличја слуге и грешника. Назарет беше мали град, али се удостоји тако велике благодати, какве се не удостојише сви остали велики градови израиљски, који су се до небеса узносили. У малом Назарету налази се узвишенија од свих светих Анђела Дјева, чија је утроба пространија од небеса. Тамо се шаље Гаврил, тамо Дух Свети осењује, тамо се Бог Реч оваплоћује. Јер где је смирење, тамо слава Божја сија. Горди градови непријатељи су Христу, а смирени - пријатељи су Њему. Неславни Назарет Христа Господа нашег заче, а славни Јерусалим Га разапе. Мали Витлејем Га роди, велики Јерусалим Га на смрт осуди. Бог се настањује међу смиренима, а горди Га прогоне. К презреној земљи и убогом Назарету, и у њему к смиреној Дјеви би послан Анђео од Бога.

О томе свети Андреј Критски овако говори: Једноме од врховних Анђела Бог наређује да саопшти тајну. И то чини, како ми изгледа, на овакав начин: Чуј Гаврило, иди у Галилејски град Назарет, у коме живи Дјева Марија, обручена за човека коме је име Јосиф. Иди, да љупку лепоту девства Свемогући прими као миомирисну ружу из земље трња. Иди у Назарет, да се испуни пророштво које каже да ће се Назарећанин назвати. А ко ће се назвати Назарећанин? Онај кога ће потом Натанаило назвати Сином Божјим и Царем Израиљевим. Шаље се Гаврил, који је обично весник божанских тајни, као што се то види из књиге пророка Данила (Дан. 8, 16). Иди у Галилејски град Назарет, говори Бог Гаврилу, и када дођеш тамо, објави Дјеви благовест радости, коју некада Ева упропасти. Но пази, да је не смутиш, јер је ово знак радости а не жалости, вест утехе а не смућености. Јер роду људском која радост може бити већа од ове: да људска природа постане учесник у Божјој природи, и да се сједини с Богом у једном лицу. И шта може бити чудније од овога: видети где се Бог толико понизио, да Га носи утроба жене. Заиста ствар необична! Бог, коме је небо престо а земља подножје ногама његовим, кога небеса сместити не могу, који са Оцем има један престо вечности, смешта се у утроби Деве. Шта је достојно већег дивљења, него у обличју човека ви^ети Бога који се није одвојио од свога Божанства, и гледати људску природу тако сједињену са својим Творцем да Бог постаје потпун човек?

Чувши ово Божје наређење, које превазилази његове силе, Гаврил беше између запрепашћености и радости у недоумици. Али, извршујући Божје наређење, он одлете к Дјеви, и дошавши у Назарет, он застаде пред домом. Размишљајући и двоумећи, он овако у себи расуђиваше, вели свети Андреј: Како да почнем оно што ми Бог нареди да извршим? Да ли да нагло у одају уђем? Али, збунићу Дјевину душу. Или да полако уђем? Али Дјева, осетивши мој долазак, зажелеће да се сакрије. Или да у врата закуцам? Али зашто, када то није својствено Анђелима, јер им ништа што је затворено не може спречити улазак. Или да Дјеву зовнем по имену? Али, уплашићу је. Ево шта ћу урадити: По вољи Онога који ме посла, ући ћу кротко. А како ћу почети говорити Дјеви? Да ли ћу јој прво радост објавити, или рећи да ће у њој Господ бити? Или ћу јој објавити да ће на њу Свети Дух сићи и сила Највишега осенити је? Дакле, најпре ћу јој објавити радост, затим ћу јој казати чудесну тајну, приступити јој, поздравити је: Радуј се! весели се! теши се! Треба почети са радосним поздравом. То ће бити згодан увод у разговор. Јер је то неће уплашити нимало, него ће напротив умирити њену душу. Ово је дело радости, време весеља, царство спокојства, савет спасења, почетак утехе. Тако у себи говораше Архангел.

Погледај са коликим страхопоштовањем Архангел приступа к Богодевици! са коликим страхом и поштовањем он се припрема да приђе Господарици целога света! и како се спрема да јој говори благовесне, пуне радости речи! Но треба се још и томе дивити, што је не нађе ван дома и одаје њене, ни заузету световним бригама, него у молитви и читању Светих Књига. Као што нам то показује икона Благовести: пред њом лежи отворена књига, знак да се она непрестано бавила богомислијем и читањем. А постоји побожна претпоставка Богомислених људи, да је Пресвета Дјева, у време када јој се јавио Небески Благовесник, размишљала о речима светог пророка Исаије: Ето, девојка ће затруднети (Ис. 7, 14). Размишљала је, како ће се и када збити то за девичанску природу необично зачеће и рођење. А пошто је откривењем од Бога била обавештена да ће та девојка бити она сама, и родити жељеног Месију, она гораше серафимском љубављу према Богу Творцу свом, и мољаше његову доброту, да што скорије испуни и своје божанско обећање и Исаијино пророштво. И са чежњом говораше у себи: Када ће наступити то жељено време, да Саздатељ мој, савивши небеса, сиђе и усели се у мене, са жељом да тело добије од мене? Када ће настати то благословено блаженство, да постанем мајка Богу моме? А док се то не збуде, сузе су ми хлеб дан и ноћ. У очекивању милих догаћаја и кратко време, о како изгледа дуго!

Док је она тако размишљала, и у срцу се с пламеном љубављу Господу Саваоту молила, Небески Благовесник, архангел Гаврил, изненада кротко улазећи стаде пред њу. О томе свети Андреј Критски пише ово: Затим Архангел уђе у дом, и приступивши одаји у којој Дева обитаваше, полако приђе вратима, и када ступи унутра, кротким гласом рече к Деви: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом (Лк. 1, 28), који је пре тебе; сада је с тобом, и мало касније родиће се из тебе;Он који је пре сваке вечности, сада је под временом. О неизмерног човекољубља! о неизразивог милосрђа! Није доста радост посведочити, него објавити и Творца радости који у Дјеви обитава. Јер речи: Господ је с тобом! очигледно показују присуство Цара, који од ње прими тело на такав начин, да ни најмање не одступи од своје божанске славе. Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! Радуј се, ваистину благословена! Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! Радуј се, ваистину благословена! Радуј се, Дево најузвишенија! Радуј се, прекрасни храме небеске славе! Радуј се, освећена палато Цара! Радуј се, дворче у коме Христос обручи себи човечанску природу као невесту и присаједини! Благословена си ти међу женама (Лк. 1, 28). Тебе Исаија пророчким очима угледа из далека, и назва те пророчицом и девом и књигом тајанствено запечаћеном. Ваистину си благословена ти, коју Језекиљ означи као затворена врата кроз која само Бог прође. Ваистину си благословена ти, коју Данило као гору виде, и Авакум је прозва гором сеновитом. И тебе, гору Божју, гору високу, гору на којој Бог благоволи живети, твој прародитељ и цар опева пророчки. Благословена си међу женама ти, коју видилац божанских тајни Захарија, виде као изванредни светњак златни, украшен са седам кандила, тојест са седам дара Духа Светога. Ваистину си благословена ти, која као рај имаш у себи едемски врт - Христа, који ће по својој неисказаној свемоћи, произашавши из утробе твоје као река воде живе, напојити својим еванђелским водама лице целе земље.

Чувши овакав поздрав од Анђела, Пресвета Дјева се збуни, и помисли: какав би ово био поздрав? (Лк. 1, 29). Збуни се, али се не уплаши много. Јер није имала рашта да се плаши од појаве Анђела, пошто је у Светињи над светињама била навикла на друговање с Анђелима, пошто је, по сведочанству светог Германа, свакодневно добијала храну из руку анђелских. Она се збуни и зачуди, што јој раније Анђео никада није дошао у тако великој слави небеској, и тако радосна лица, и са тако радосним поздравом. Збуни је и зачуди новина поздрава, што њу девојку ставља међу жене, говорећи: Благословена си ти међу женама. Збуни се као целомудрена, а не уплаши се као храбра. И она, благоразумна и паметна, помишљаше у себи: какав би ово био поздрав? Шта ли ће ми даље, после овог поздрава, Анђео рећи? Да ме неће поново вратити у храм Господњи? Или ми је донео с неба неку необичну храну? Или ће ми што ново јавити од Бога, и расветлити ми мисао*и недоумицу, како ће девојка зачети и родити сина? Шта значи поздрав?

И рече јој Анђео: Не бој се, Марија! не сумњај у пророштво пророка Исаије о девојци: ти си та девојка, јер си нашла милост у Бога, да зачнеш Емануила бесемено, и да Га родиш неисказано, како Он то једини зна. Нашла си благодат у Бога помоћу премногих врлина твојих, нарочито помоћу ових трију најизврснијих: помоћу твог дубоког смирења, јер Бог смиренима даје своју благодат, по речи својој: на кога ћу погледати, сем на кротког и смиреног?[1] помоћу твоје девственичке чистоте, јер пречисти по природи Бог тражи да се роди од пречисте целомудрене девојке; и помоћу твоје пламене љубави к Богу, јер Он каже: Ја љубим оне који мене љубе, и они који ме траже наћи ће милост[2]. - А пошто си Га ти заволела и тражила свим срцем, то си и нашла милост у Њега, и родићеш Сина, али не Сина обичног него обоженог, Сина вишњег, Бога од Бога, рођеног пре векова од Оца без матере, а који ће на крају векова произаћи од тебе девствене матере без оца. Његово је име чудно и неизрециво; ти ћеш Му наденути име Исус, што значи Спаситељ, јер ће Он спасти сав свет, и зацариће се несравњено славније од праоца Давида и свих осталих царева из дома Јаковљева. И царство његово неће бити привремено него вечно, неће имати краја.

А Марија рече Анђелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа? (Лк. 1, 34). Ово не значи да Пресвета Дјева није веровала речима Анђеловим, јер је она, испуњена благодати Божје, тачно знала да ће родити Благовештеног, пошто је то била дознала од самог Бога у храму; него она само није знала како ће, на који начин родити, када је девојка која није познала мужа. Зато је и питала Анђела: Како ће то бити? Размишљајући о томе, свети Григорије Ниски вели као да она говори Анћелу: Кажи ми начин Рођења, о Анђеле! и наћи ћеш срце моје готово за Божју намеру. Јер ја желим себи такав плод, али без повреде девичанства. - А свети Амвросије о томе говори овако: Она добро упита Анђела, како ће то бити. Јер је она раније читала, Да ће девојка зачети, али није читала на који ће начин девојка зачети. Она је читала пророштво: Ето, девојка ће зачети (Ис. 7, 14). Но како ће зачети, то јој Анђео сада у благовести објављује. - Анђео јој казује начин зачећа: оно неће бити на природан и човечански начин, него на надприродан начин, јер где Бог хоће тамо се побеђује природни поредак; зачеће ће бити по дејству Светога Духа: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Највишега осениће те (Лк. 1, 35). Од Њега ћеш зачети у утроби; Он ће извршити у теби недомисливо зачеће. Јер Онај који је из мртвог блата саздао живог Адама, зар не може утолико пре од живе девојке произвести живо дете? Кад је Богу било лако од Адамове кости уобличити жену, зар да Му не буде лако у утроби девојачкој уобличити човека? Дух Свети који све чини, учиниће то у теби, о Пресвета Дево, да ће у пречистој утроби твојој бесемено устројити од тела твог тело бестелесном Богу Речи. Јер ће кроз тебе, врата чистотом запечаћена и девственошћу чувана, Господ проћи као што сунчани зрак пролази кроз стакло и кристал, освећујући и просветљујући те својом божанском славом, да би ти постала истинска Мати Божја, родивши савршеног Бога и савршеног човека, и оставши и при порођају и по порођају чедна девојка као што си била и пре порођаја. То ће у теби учинити сила Највишега доласком Светога Духа. А да је ово истина, сигуран ти је доказ то што твоја тетка Јелисавета, иако нероткиња од младости и већ стара, заче сина, пошто тако хоће Бог који и немогуће чини могућим. Да, у људи је немогуће да зачне и роди безмужна чедна девојка, као и остарела жена нероткиња. Али у свемогућег Творца све је могуће што рече: и нероткиња старица заче, и ти девојка зачећеш.

Слушајући од Анђела овакву благовест, Пречиста се покори вољи Господа свог, и са најдубљим смирењем одговори из богољубивог срца: Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38). И одмах у светој утроби њеној, дејством Светога Духа, изврши се зачеће на неисказан начин, без телесне насладе, али не и без духовне насладе. Јер тада нарочито растапаше се од божанствене жудње срце Дјевино, и пламеном серафимске љубави гораше дух њен, и сав ум њен, као ван себе, удубљиваше се у Богу и наслађиваше се љубављу његовом на неизразив начин; и у том њеном духовном наслађивању слатким богољубљем и умним боговиђењем заче се Син Божји, и Слово постаде тело, и усели се у нас очовечењем.

Пошто Анђео, по наређењу Божјем, обави благовест, и пошто побожно и са страхопоштовањем одаде поклоњењем дужно поштовање оваплотившем се у утроби Дјеве Богу, као и самој оваплотитељки Дјеви, он отиде од ње, да предстане престолу Господа Саваота, славећи тајну Божјег очовечења са свима небеским Силама у неисказаној радости вавек. амин.

ПОВЕСТ О ЧУДОТВОРНОЈ БЛАГОВЕШТЕЊСКОЈ ИКОНИ

ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "ВЕЛИКОБЛАГОДАТНЕ",

на острву Тиносу у Грчкој

ПРЕДИВНА Благовештењска икона пресвете Богоматере, која се данас чува на острву Тиносу[3] у Грчкој, потиче још из доба пре арапског ропства, које је било давно пре турског ропства. Када и како је ова светиња доспела на Тинос незна се, али предање народно везује је за светог апостола и јеванђелиста Луку. За време једне катастрофе, која је задесила острво Тинос, Икона је била затрпа на под земљу, где је остала око 800 година. А пронађена она би овако:

На месец дана пред избијање устанка у Грчкој против Турака, 1821. године, Пресвета Богородица се јави у сну једном благочестивом баштовану, осамдесетогодишњем старцу Михаилу Полизоису, досељенику на Тинос са острва Андроса. Она му у сну рече да у оближњој њиви Антонија Доксара, северно од града званог Свети Никола, налази се затрпана у земљи Њена благословена Икона. Овај богобојажљиви човек, када се ујутру пробуди, исприча своје виђење парохијском свештенику, а овај архијереју тога острва по имену Гаврилу. Вест о том виђењу пронесе се у току дана и кроз цео град, и сви људи решише да помогну око тога да се света Икона пронађе. Али и поред свег упорног тражења и копања, људи ништа не нађоше, због чега многи помислише да то није био истинити сан него само фантазија овога Михаила. Тако та ствар ускоро пређе у заборав.

Али следеће 1822. године, прве недеље јула месеца, деси се један друти чудесан догађај. На један сат од градског насеља, на највишем врху острва Тиноса званом Кехровуни, налажаше се један женски манастир из 10. века. У манастиру међу осамдесет монахиња живљаше и преподобна монахиња Пелагија, која беше дошла у манастир у својој 17. години и живљаше сама у једној келији. Те ноћи уочи недеље она осети у сну да се малени простор њене келије изненада испуњује светлошћу. Из те светлости њој се јави Пресвета Богородица и заповеди јој да оде у град и каже манастирском старатељу Стамателу Кагадису, да он откопа дом Пресвете, који се налази затрпан на земљишту Антонија Доксара у близини споменутог града Светог Николе, и да онда он сазида на том месту велики и леп храм Њој. Уплашена Пелагија не рече сутрадан никоме ништа о своме виђењу, па ни својој игуманији. Само се мољаше Богу. Тако у ћутању она проведе седам дана, молећи се непрестано Богоматери да је научи шта треба да ради. Ноћу уочи следеће недеље, она виде исто виђење и доби исту заповест од Панагије (= Пресвете). Пелагија опет проведе недељу дана у недоумици шта да ради, а никоме се не повери. Треће недеље истога месеца јула, по трећи пут се понови исто виђење, и том приликом Мајка Божја укори Пелагију за непослушност: Она јој запрети да ће умрети ако не буде послушала. Исто тако јој рече да ће и онога човека и цело острво зло снаћи ако Је не послушају. На питање Пелагијино: Како ће тај човек моћи да подигне тако велик и леп храм, Богомати одговори: Ја ћу се о свему побринути. - А ко си ти, Госпођо моја? запита Је Пелагија. И доби овај одговор: Благовешћуј земљо Радост Велику! После тога Мајка Божја ишчезну. Пошто већ беше зора, Пелагија устаде и пође најпре у цркву. По завршетку свете Литургије у цркви, она све исприча игуманији манастира Меланији, и она је посаветова да изврши заповест Мајке Божје.

Сутрадан Пелагија отиде оном човеку Стамателу и исприча му своја виђења. А он је посаветова да све то каже и епископу. Епископ тиноски Гаврил, који беше родом са Крита, беше човек духован и добродетељан. Када чу казивање Пелагијино, он се заплака од радости, и рече јој: Блажена си ти старица, и благо теби што те је Мајка Божја три пута посетила у келији![4] Пошто преосвећеном архијереју исприча то исто и Стамателос, архијереј се присети и оног ранијег виђења баштована Михаила, па се реши да по сваку цену учини све што треба да би се пронашао храм и Икона Пресвете Богоматере. Зато следећег дана он звонима црквеним сазва сав народ из града да дође у митрополитски храм Светих Арханђела. Срећом, у то време не беше ниједног Турчина на Тиносу. Када се народ сабра, владика им исприча виђење монахиње Пелагије и позва народ да помогне при копању. Народ се листом одазва, а домаћин њиве дозволи, те почетком септембра 1822. године отпоче прекопавање њиве. После копања више од једног месеца појавише се зидови једног древног храма. Народ настави прекопавање, али Икону још нигде не нађоше. То многе обесхрабри, и изгубивши веру, они престадоше копати.

Не прође много дана како се престало са копањем, а жена Стамателосова Ирина и сестра му Катарина разболеше се на смрт. Утом стиже и вест да се на једном крају острва појавила куга. Стамателос се веома уплаши, јер се сети оне претње коју Пресвета изрече Пелагији, те са народом отиде да умоли владику да се настави са копањем. Епископ беше и сам мислио да настави са ископавањем и са припремама око подизања новог храма Мајци Божјој, зато сада издаде наређење да се радови одмах наставе. Ускоро би откопан стари храм и један пресахли извор покрај њега. Особито се журило Стамателосу да се отпочне са зидањем храма, јер је, видећи да му је Пресвета Богородица одмах чудесно исцелила жену, веровао да ће тако престати и зараза куге на острву. А исцељена му жена Ирина даде за зидање храма сав свој мираз који имађаше. А то беше десет хиљада талира.

Радови се брзо наставише, тако да већ првог јануара 1823. године епископ са народом дође да изврши освећење темеља новога храма, који би основан тачно на темељима старога откопанога храма. Али по промислу Божјем сви беху заборавили да донесу воду за водоосвећење. Видећи да нема воде неки потрчаше у град по воду, а једно дете притрча владици и рече му: Вода није потребна, јер онај раније пресахли извор сада је пун воде. Тада захватише воду из овог новообновљеног извора, и епископ изврши освећење, а грађење се настави. Овај извор и до данас постоји крај храма Мајке Божје на Тиносу, и из њега побожни народ захвата свету водицу и односи је у своје домове.

Грађење храма би настављено, и за месец дана он би довршен. У току тих радова беху пронађени још и други остатци и делови старога храма и његових сасуда, али света Икона још не би пронађена. Тако прође и цео месец јануар и даће празник Света Три Јерарха, 30. јануара. Тога дана око подне, један радник из села Фалатада по имену Манојло Мацас, иначе звани Спанос, копајући земљу између извора и притвора цркве, изненада наиђе на једну дашчицу. Загледавши је добро он виде да је то део неке иконе. Он настави даље да копа и ускоро нађе и други део те иконе, која је свакако при овом копању и била разбијена. Пошто брзо опраше водом са извора оба дела иконе, на њима се указаше ликови Пресвете Богородице и Светог Архангела Гаврила, јер икона беше Светих Благовести. Радост свега народа беше неописива. Ова радост постаде још већа када стиже и вест да је куга на острву престала, што беше први знак и прво чудо ове чудотворне Иконе Мајке Божје, прозване затим Μεγαλόχαρη (Великоблагодатна). Јер наиме, отац једног детета зараженог овом страшном бољком, узе одмах мало од оне земље која беше на Икони, и помазавши њоме дете, нађе га други дан потпуно здраво. Слично њему поступише и други болесници, и одмах оздравише.

Пошто побожни народ целива пронађену Икону, епископ је узе и састави и воском добро залепи, па је онда пренесе и постави у новоподигнути храм Пресвете, на свенародно мољење и поклоњење. Кроз три дана по проналаску свете Иконе, то јест 2. фебруара на празник Сретења, би отслужена прва Света Литургија у новом храму. По Светој Литургији би извршена литанија (молитвено обношење) свете и чудотворне Иконе свуда по граду, уз учешће свега народа и клира. Уз то још, овај проналазак чудотворне Иконе Богоматере повећа наду православних хришћана на потпуно ослобођење од турског многовековног ропства, које ослобођење већ беше отпочело.

Чудотворна Благовештењска Икона Пресвете Владичице наше Богородице од тада почива у Њеном велелепном храму званом Евангелистрија (тојест Благовештењска црква), непрекидно чинећи многобројна чуда свима који јој са вером приступају. Особито се многа чудесна исцељења догађају пред овом светом Иконом сваке године на празник Успења Мајке Божје и на Благовести. Тада се на острво Тинос окупља безбројно мноштво верника из читаве Грчке, који долазе посебним великим бродовима да се поклоне и помоле светој Икони Великоблагодатне Матере Великодародавца Бога нашег. Многобројна чудеса која чини Пресвета Богородица преко ове своје Иконе записана су у посебним књигама, које се чувају при храму Евангелистрије на Тиносу.[5]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА

ПЕЛАГИЈЕ, ТЕОДОСИЈЕ и ДУЛЕ

ОВЕ три свете жене пострадаше за Господа. Пелагија и Теодосија после тамновања и мука бише заједно мачем посечене. А света Дула, која беше служавка, пострада сама и сконча у граду Никомидији. Три беле руже, поливене крвљу мученичком пресади Бог у небеску градину Своју.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

СЕНУФИЈА ЗНАМЕНОНОСЦА[6]

НАПОМЕНЕ:

Ис. 66, 2.
Прич. 8, 17.
1 Острво Тинос спада у групу острва званих Кикладе у Јегејском Мору. Од Атинског пристаништа је удаљено до шест сати бродом.
Ова преподобна монахиња Пелагија заиста постаде блажена. Пошто се мирно упокоји у Господу 28. априла 1834. године, би прибројана лику пр

Владика Јоаникије: Пост и молитва

Wed, 03 Apr 2013 12:53:00 +0000

Ово изузетно умјетничко остварење, према ријечима Владике Јоаникија, представља добар увод за назначену тему, нарочито ако се има виду да је вријеме припреме за Васкрс и када се, уз тјелесни, велика пажња скреће на духовни пост.

„Овај филм нас уводи у тајну греховног насљеђа које имамо у себи, које је присутно у свијету, присутно у друштву, тако да је покајање за гријехе и очишћење од грехова, прије свега, лични чин. Покајање мора бити лично, и ту има највећу вриједност, управо зато што од личног покајања, од тог духовног поста, почиње и колективно покајање, које нам је толико потребно. Од једног очишћеног срца у овоме свијету, од једне очишћене и просвијетљене савјести почиње очишћење цијелог друштва и цијелог свијета. Лични подвиг у Цркви, у заједници Цркве има увијек позитивне посљедице за заједницу, најприје за породичну заједницу. Истински побожно и врлинско биће у једној породици, а то може бити дијете, бака или било ко од нас, може да утиче јако на све око себе. Много је примјера у наше доба да једно дијете препороди цијелу породицу, јер Господ који излива своју милост на овај грешни свијет, врло често нас управо преко дјеце опомиње, упућује и изводи на прави пут,“ указао је Његово Преосвештенство.

Циљ подвига поста и молитве је повратак на прави пут Божији

Према Владичиним ријечима, људи су, као грешна бића, склони заблудама. Будући да сваки човјек носи насљеђе гријеха, покајање и пост имају за циљ да човјека врате на прави пут Божији, на пут љубави и заједништва. Зато је пост увијек нова прилика, а нарочито дани у којима се припремамо за највећи хришћански празник, за радосну и побједничку свечаност Васкрсења Господа Исуса Христа.

„Призвани смо, дакле, на највеће славље, и за то славље се спремамо као кад идемо на неку свечаност, свадбу, крштење или неки други радосни догађај. Настојимо да се и лијепо обучемо, да оставимо оне обичне, свакодневне бриге како бисмо се припремили за свечаност; пазимо, наравно, шта ћемо говорити, како ћемо се понашати, трудићемо се да нашем домаћину учинимо што већу част, а на тај начин ћемо и сами задобити част, јер учествујемо у једном радосном догађају, а камоли када се припремамо за највећи хришћански празник. “

„Зашто ми, драга браћо и сестре, постимо и Богу се молимо пред Васкрс? Можемо, као што неки кажу, да славимо Васкрс а да не постимо, евентуално, на Велики петак да не једемо месо, али таквом немарношћу, заправо, сваки тај човјек хоће да испоштује обичаје којима ни сам не препознаје смисао. Они који знају због чега посте и за кога посте, њима не треба пуно објашњавати. Они знају смисао поста, да кроз сам тај подвиг добијају награду, и имају трепет пред сусрет са Васкрслим Господом. Припреме за овај велики празник доносе очишћење душе и тијела. Потребно је, наравно, очишћење тијела; зато постимо тјелесно, али то није довољно. Потребно је и очишћење душе, а то значи да треба да пости и душа и тијело,“нагласио је Епископ будимљанско-никшићки.

Пост и молитва доносе нове благодати души и тијелу

Говорећи о душевном и тјелесном здрављу које пост и молитва доносе људском организму, Владика Јоаникије је казао да се тијело, на тај начин, растерећује и чисти, а душа се просвјетљује. Иако се многима чини тежак и скоро неостварив тјелесни пост, од њега је, ипак, захтјевнији онај душевни пост јер подразумијева покајање.

„Покајање захтијева да погледамо у своју душу, у своја срца, да сагледамо своје мисли и у њима нађемо оно што не ваља, а нашем срцу и у души има много тога што не ваља. Свако ко искрено погледа у своје срце и у своју душу, наћи ће много тога што у нашој савјести није добро. Лијепа књижевност, лијеп филм помаже човјеку да препозна у себи оно што не ваља и зато је добро читати такву књижевност, нарочито писце који су израсли из православне традиције какви су Његош, Достојевски и овај Грузијац, изванредан режисер чији смо филм управо одгледали, али, то је само помоћно средство. Онај ко зна да се каје за своје гријехе, а нарочито ко зна да се мири са својима ближњима, да тражи опроштај или да опроштај пружи, тај чини велико богоугодно дјело.“

„Човјек је биће заједнице, та заједница га чини бићем, његов живот је заснован као заједница. Завађеност са ближњима ствара пакао, а налажење мира са собом и са ближњима јесте оно што нам треба и то не може без Божије милости. Божија милост нас подстиче на то да тражимо мир. У Светом Писму се каже: „Тражи мир и иди за њим, мир у својој души, али и мир са ближњима својим“. Дубље гледано, то значи мир са Богом, јер не можемо са Богом бити у миру ако нијесмо са собом и са ближњима. Да ли ће Господ нама опростити у потпуности, зависи од тога да ли ћемо ми својим ближњима опростити. Овај филм се не односи само на вријеме комунизма, он има универзално значење, јер насљеђе гријеха „ради“ у људском друштву, „ради“ у свакој личности, а покајање је лијек. Покајање отвара те прозоре да уђе Божија свјетлост у наше животе, очишћују се наше очи, наше мисли, наше душе, Божија свјетлост притиче и просвећује нашу заједницу и свакога од нас појединачно, и даје нови квалитет,“ поручио је, између осталог, Владика Јоаникије.

Предавање Преосвећеног Епископа Јоаникија организовали су Црквена општина Херцег Нови и надлежни парох протојереј-ставрофор Радомир Никчевић.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Предавање проф. др Владете Јеротића у Крушевачком позоришту (аудио)

Tue, 02 Apr 2013 21:48:00 +0000

http://eparhijakrusevacka.com/audio/2013-04-01_1-1.mp3

Са кратким уводним словом предавање је отворио Епископ крушевачки Господин др Давид. У наставку предавања професор Јеротић је изнео низ чињеница које могу савременом човеку да помогну да веру прихвати као израз слободе и љубави. Професор није пропустио да изнесе и његову чувену мисао да је "човек покоран из страха, а послушан из љубави".

На крају предавања постављана су питања на која је професор Јеротић дао веома занимљиве одговоре.

Извор: Епархија крушевачка

Фото: презвитер Иван Цветковић, Миљан Милетић

Прости пастир смирених оваца

Wed, 27 Mar 2013 21:34:00 +0000

Аутор: Бојан Теодосијевић, Број 1102, Рубрика Светачник Отац Никола је знао да исправи, да прекори, да просвети душе – без говорничких проповеди, искључиво својим животом, својим присуством.

Рођен је на Наксосу 1851. године. Његови родитељи, капетан Јован и Августина, били су поприлично имућни али такође и добри људи, просте и чисте душe. Имали су имање са малом капелом у средини која је била посвећена Светом Николи. Мали Никола Планас би се веома често сакрио у капелу носећи чаршаф и појао колико је умео. Другим приликама би тамо сакупио своје другове и они би „служили“ Божанствену Литургију.

Научио је своја прва слова од свог деде, оца Георгија Мелисургоса. Под његовим утицајем Никола је научио да чита Псалтир. Пазио је на сваки покрет свога деде у светим олтарима док га је пратио током Литургија које је служио у безбројним острвским параклисима.

Једне зимске ноћи – како је отац Никола причао о свом детињству – породица је седела близу камина, када је малишан рекао своме оцу: „Оче, сада наш брод Евангелистрија тоне близу Цариграда.“ Дрхтећи, отац је приупитао супругу: „Жено, шта говори ово дете?“ И заиста, у том трену је брод тонуо. Истог тренутка, да би отерао икакву помисао да поседује дар прозорљивости, он рече: „Сва мала деца имају предзнање“ (ово је тешко говорио јер му зуби још нису израсли).

Николин отац је умро млад. Тако он остаје без оца када је имао четрнаест година. Његова мајка га је затим повела са собом својој сестри у Атину. Настанили су се у радничком кварту, где је било доста градитеља и радника Наксиота. У тескоби су проводили дане. Мајка је рибала куће да би опстали. Водила је са собом децу где год би радила јер се плашила Атине. Грозила се и саме помисли да они могу застранити.

ЊЕГОВО РУКОПОЛОЖЕЊЕ

Када је напунио седамнаест година, мајка га је оженила добром девојком са Китере, Еленом Провелегиу. Имали су једно дете. Отац Никола је рукоположен за ђакона у Цркви Преображења у Плаки 28. јула 1879. Пет година касније, 2. марта 1884, рукоположен је у чин свештеника у Цркви Светог Пророка Илије. У међувремену се његова жена упокојила. Носећи тако крст удовиштва, поверио је себе и свог сина Јована Божијем милосрђу. Није имао имовине јер је поделио своје имање са сестром, ставивши свој удео као јемство како би се један његов познаник избавио од дуга.

Био је милостив, и нису га интересовале световне ствари и блага. Ноћу и дању он се бавио божанственим службама у својој малој парохији Св. Пантелејмона у Нео Козмосу која се састојала од тринаест породица. Људи су га много волели. Његова простота, његова острвска побожност, његова љубазност, његова девственост, одсуство среброљубља су привлачили многе на свете службе. Свако је желео да му отац Никола благослови дом или радњу. Свугде је ишао радосно; од аристократских домова до најубогијих страћара, никада код себе није задржао ни драхму. Сиромаси су га увек чекали изван цркве, очекујући да им удели шта год да је имао у свом џепу.

Ипак, један свештеник без парохије, у сарадњи са члановима одбора Цркве Св. Пантелејмона, избаци га са парохије и пошаље га у Цркву Св. Јована („Ловца“, како су је тада звали) у Вулиагмени. Нова парохија је била врло сиромашна и састојала се од осам породица. Свештеничка плата му се састојала од једног комада меса угојеног јагњета које би добио на Месопусну седмицу или Божић. Ово му није сметало, управо зато што му је пост био најбитнији у животу. Докле год је имао цркву у којој је могао да служи, био је задовољан.

Сваке године, на празник Светог Пантелејмона, отишао би у свечеву цркву у Нео Козму и тамо служио бденије. Једне године, по његовим речима, разболе се и доби грозницу. Рођак му није дозволио да иде на његово уобичајено бденије, али је он из љубави коју је имао према светитељу ипак отишао. „Те ноћи“, према његовим речима, „после литије, ја сам се сав исцрпљен наслонио на Часну Трпезу. У магновењу грознице видео сам Свеца испред себе, младог и снажног, како држи малу чашу пуну лека. Он ми је рекао: ‘Попиј га, оче, да би оздравио’. Узео сам му га из руке и попио га и потпуно оздравио. Грозница ме напустила. Изашао сам на царске двери и рекао: ‘Децо моја, био сам врло болестан данас, али управо ми је Свети Пантелејмон дао лек, ја сам га попио и оздравио’. Сви су поверовали у то и клекнули, величајући Светитеља.“

ЊЕГОВЕ ЛИТУРГИЈЕ И ЊЕГОВИ ПОСТОВИ

Педесет узастопних година отац Никола Планас је служио сваког дана од осам ујутро до два поподне, без обзира на прилике. Чак ни англо-француска инвазија 1917. године није прекинула његов низ Литургија. По уским улицама Акропоља, у два поподне, он би служио по малим параклисима док му се зној сливао на свете одежде, као правом раднику Христовог винограда. Јео је само ноћу. Цео Велики пост је постио без уља.Као духовник није био строг по питању поста, али када је у питању био он сам, према себи је био врло строг.

Једном му је неко дао мало чоколаде и рекао му да је посна. Он ју је узео, пажљиво осмотрио и рекао: „Да будем сигуран, ипак је узми ти!“ Помињао би имена на проскомидији сатима. Прво упокојене патријархе, митрополите, свештенике, ђаконе, Наксиоте, Атињане. Имена која би му дали помињао би месецима. С времена на време, његова духовна деца, да би му дала мало одушка, узимала би старе папириће и тајно их цепала, јер их је он носио са собом у сваку цркву где је служио. Ставио би их у две велике мараме и везао као замотуљак, а онда окачио себи о кук. Када би стигао кући, скинуо би их са кука – јер је имао два замотуљка, са именима и са светим моштима. Људи би га питали: „Какви су то пакетићи?“ Он би одговорио: „То су моји рачуни и уговори.“

Када би стигао у цркву, настала би пометња од начина на који су га људи дочекивали. Неки би му целивали руке, други руб његове мантије, а неки врх главе пошто је био низак. Већином је служио у Цркви Пророка Илије. На празнике би отишао у своју парохију. У Цркви Св. Јована је била једна чистачица која није волела старца. Једног дана она му рукама показа вулгарни гест, и следеће ноћи усну Св. Јована који јој рече: „Шта ти је мој слуга то учинио, да га тако опсујеш?“ Потом ју је ударио по образу који је ујутру помодрио. Тог дана, када је отац Николај ушао у цркву, чистачица је дошла испред њега, пала на колена, замолила га опроштај и уједно га молила да јој згази руке. Кротки пастир је само отишао у страну. Она је викала: „Згази их, оче!“ Опет јој је одговорио: „Али зашто да их згазим?“ Ово је потрајало неко време док јој коначно није опростио оно што је учинила, иако није ни знао шта је у питању.

Када је служио, желео је да све допринесе величанствености Божанске Литургије. Појао је са таквом усрдношћу да је могао да чује анђеле како поју са њим. Једном је питао своју духовну кћер да ли такође чује анђеле. „Не оче, не чујем их.“ Истог тренутка се покајао и рекао себи: „Нисам смео то да кажем, нисам смео то да кажем...“

Током целих пола века током којих је служио Литургију без прекида, никада није остао без просфоре (свети хлеб који се користи на Светој Литургији). Увек би му просфору донела нека жена ноћ пре или би је направила нека оближња пекара. Једног дана је јутрење одмакло, а да није добио просфору. Послао је помоћнике да оду код једне жене за коју је знао да увек има просфора; претражио је све ормариће у олтару – ништа. Био је толико узнемирен да је био на ивици суза. Одједном су га људи угледали како излази кроз царске двери носећи просфору (само печат, не целу погачу) која је била још топла и коју је нашао на Трпези. Потресен радошћу, ускликнуо је: „Децо моја! Видите какав ми је знак послао Бог!“ Сва чуда је називао знацима. Није се претерано бавио овим феноменима; сматрао их је природним, због своје велике вере. Није их често ни спомињао да људи не би имали превисоко мишљење о њему.

ЊЕГОВА СВЕТОСТ

Деца која су била у цркви су га виђала како сија небеском светлошћу, како врши необјашњиве покрете руком или дуго стоји усредсређен као да му се нешто дешава. Било је тренутака када је разговарао са светитељима или када би га прекрила рајска светлост. Често би га видели како не додирује земљу. Неки осмогодишњак је једном изашао блед из олтара и рекао својој мајци: „Мама, отац Никола је оволико изнад земље!“, показавши јој руком колико високо је отац лебдео. „Не брини се сине, сви свештеници узлећу тако када служе“, рече она и прекрсти се да би га смирила.

Деца би га видела тако да лебди јер је одбацио све материјално. Његов ум је био на висинама, са Оним Коме је служио, ни не окренувши се на оно што људи зову материјалним добрима. Када би понекад избила свађа у цркви, старац се сакривао у олтар да не би учествовао. Када је једном саветовао једно од своје духовне деце како да суздржи гнев, рекао је: „Да ли мислиш, дете, да ја не знам да узвикнем? Знам, али мислим и на последице.“

ЊЕГОВО НЕСРЕБРОЉУБЉЕ

Једном неко, коме је одслужио молебан, даде повећу количину новца у запечаћеној коверти. Истог тренутка ју је тако неотворену дао некој сиромашној жени. Човек који га је даривао се наљутио и рече: „Ма, тај светац није хтео ни да погледа шта сам му дао!“ Много новца је пролазило кроз његове руке, али он ништа није задржавао за себе. Одмах би то дао као милостињу. Много пута је и сам остајао без новца. Једном узе фијакер да га негде одведе, а не примети да код себе нема новца. Кочијаш га упита: „Нисте ли ви парох Св. Јована, оче Никола?“ „Да, дете моје, јесам.“ „Е па, онда нећу ваш новац, хоћу само ваш благослов!“ Други пут, неки људи су се расправљали о политици. „А шта ти кажеш оче?“, питали су га. Пошто се сабрао, хтеде нешто рећи, али је само изустио: „Ко је сада на власти?“ Ето колико је мало знао о световним стварима.

ЛЕЧЕЊЕ ТАШТИНЕ

Отац Никола је знао да исправи, да прекори, да просвети душе без говорничких проповеди већ искључиво својим животом, својим присуством. Када се нека богаташица разболела, њена рођака је предложила да доведу оца Николу да јој очита молитву за здравље. Богаташичина ћерка је волела спољашњу углађеност, па рече: „Хајде да доведемо неког угледнијег свештеника из неке веће цркве, а не њега, он ће бити сав прашњав од цркве!“ Те ноћи је сањала оца Николу у златним одеждама како јој говори: „Да ли си сада задовољна, кћери?“ Изненађена, она се прену из сна и одмах нареди да позову оца да очита молитву за здравље. Када је ушао, ка њему је побожно дотрчала млада госпођица. Одмах се сагнула да му целива руку, те јој он рече: „Да ли си била задовољна када си ме видела, дете?“ Изненађење и дивљење ју је целу потресло. Никада није очекивала такав прекор због своје таштине.

Још један догађај открива непревазиђену веру и побожност коју је отац имао током вршења својих светих служби. Био је позван да причести губавца, али је болест уништила његове усне тако да није могао да куша Свето Тело Господње, и оно је пало са стране уста. Без двоумљења је старац клекнуо, покупио Божански Бисер који је пао и појео га.

У разним црквама где је служио, био је утеха и уточиште људима. Био је „свети мали старац“ који је ублажавао сваку људску бол. Његов углед се проширио по многим епархијама, те су му људи хитали са свих страна – да га чују како служи, да му целивају руку, да их он благослови.

Доживео је 84. годину живота, а да никога није оклеветао нити да је ико рекао нешто лоше о њему. Сви су га знали и поштовали његову свету личност. Када је пролазио, људи су га поздрављали скидајући шешире.

ЊЕГОВА КОНЧИНА

Његов овоземаљски живот је достигао свој крај 2. марта 1932. године. Последњу Литургију је служио на Недељу блудног сина. Чим је пио из Свете Чаше осетио је несвестицу, те су га одвели кући његовом сину Јовану и снахи Маригули, где су и очитане последње молитве за светог оца. Као птичица је предао своју свету душу Ономе Коме је служио током целог свог живота. Вести о тужном догађају су се брзо рашириле целом Атином.

Људи су хитали да целивају мошти преподобног старца. Сви су желели да целивају његову руку последњи пут. Архиепископ атински Хризостом Пападопулос је предложио да се сахрана обави ноћу, да би сви могли да присуствују. Тако је и било.

Земни остаци Николе Планаса сахрањени су уз припрату Цркве Св. Јована. Мошти су му стављене у сребрни кивот у новој величанственој Цркви Св. Јована. Целог свог живота био је доказ божанске силе и мудрости коју Бог Творац даје онима који га воле и држе Његове заповести.

Отац Никола Планас је канонизован 1992. године. Помен му пада 2. марта.

Извор: Православље

Свете иконе у животу савременог човека

Mon, 25 Mar 2013 22:46:00 +0000

Питање: Оче Андреј, реците нам како схватате значење иконе у животу верујућега човека?

Одговор: Икона је за верника ствар обична и посведневна. Често толико уобичајна да о разлогу због којег је саздана, ми и не размишљамо. На тај се начин односимо према многим стварима из нашег окружења. Ми, једноставно, знамо шта оне треба да буду, и замишљамо да знамо који је разлог њиховог постојања и какав је њихов најдубљи смисао. Ипак, кад би нас упитали да јасније изразимо то „знање“ ми би се збунили и не бисмо могли ништа да кажемо, или бисмо избацили неколико општих фраза.

Због чега је икона присутна у нашој вери? Какво је њено основно назначење? Због чега се она ствара? Ради прикључења човека небеској лепоти? Истина, добро и лепо налазе се у нераздељивом јединству и по речима блаженог Августина, „лепота – то је блистање истине...“ Или, можда, као илустрација „Светога Писма за неписмене“ (како се понекад формулисало црквеним одредбама), ради проповедања хришћанства? Ради саздавања молитвеног расположења човека који долази у храм? Ради подсећања на светитеље и догађаје из црквене историје? Коначно, сви ти захтеви су важни и пресудни за икону.

Питање: Ипак, очигледно, постоји најдубља, коренита разлика измећу иконе и различитих врста религиозног сликарства?

Одговор: Нашој природи је својствена тежња ка реалном односу са светима, и Црква је од самог почетка веровала да је бојама насликана икона Господа Исуса Христа, Богородице или светога способна да у себи сачува и преда њихово присуство сада и овде. Икона, макар и не у пуноћи, „има у себи и предаје енергију Првообраза“. Сусрет са светим кроз његову икону је, по схватању Цркве, управо реалан сусрет, дијалог, лични контакт, а не просто интелектуална, контеплативна конструкција „Ја треба да мислим – представим себи, да то означава то и то...“ Присуство светога у иконописном делу је стваран, личносни контакт. Управо жеља и могућност општења са вечним, горњим светом, лежи у основи појаве иконописа као сакралне, црквене уметности.

Такво узвишено, тајинствено и, једноставно говорећи, застрашујуће у својој смелости схватање иконе може се потврдити огромним бројем светоотачких и богослужбених текстова. Како пише свети Григорије Ниски: „Образ (слика) је исто што и Првообраз, иако је он унеколико различит. Зато што би схватање образа било немогуће утврдити, уколико он не би имао јасно изражене и неизмењиве црте. Онај ко посматра лепоту образа достиже такође познање Првообраза.“

Но пре свега то потврђују саме древне иконе својом потресном изражајношћу која активно призива човека.

Питање: Може ли савремени човек осетити тај призив и може ли му се одазвати?

Одговор: Данас се, авај, често јавља осећај да су савремени људи у многоме изгубили способност за тако озбиљну перцепцију иконе. Наше сазнање је толико ограничено светским вредностима да је једва способно да осети живу везу између символа и онога што он символизује, образа и Првообраза. Но занемаримо ли ту везу, руши се комплетан смисао иконе. Нећемо успети да створимо иконе налик иконама древних иконописаца чија је уметност позивала на дијалог, која нам се обраћала и активно учествовала у нашем животу.

Понекад многим црквеним, верујућим људима, свештеницима, па и професионалним иконописцима икона која је устројена на тим принципима није потребна.

Говорили су ми пријатељи иконописци да су недавно добили посао да хитно направе велики иконостас, а посао су добили од стране ауторитета на високом положају. Нису све иконе биле готове. И у богато украшеном, позлаћеном, резбареном иконостасу требало је оставити празнине и то на централним местима. „Опростите нам, ускоро ћемо вам донети остатак.“ „Зашто, зар је то баш неопходно? Па и овако лепо изгледа.“ Овај трагикомични случај је карактеристична илустрација озбиљног проблема.

Питање: Какве су иконе данас „најпривлачније“ верницима?

Одговор: Од иконе се данас често захтева да буде другостепени део некакве опште „молитвене атмосфере“, на какву смо навикли да наиђемо у Цркви. Та се атмосфера описује речима као што су тишина, мир, благолепије. У њу спадају свечаност и величанственост коју гради тајанствено светлуцање и одблесци кандила и злата, многобројне фигуре светих испреплетане линијама компликованих орнамената. Необичан, чаробан, мистичан простор. Наравно, таква осећања су неопходан део религиозног живота верника. Храм треба за нас да буде очев дом, треба да нам је свој, срдачан, познат, топао и привлачан.

Но, јавља се осећање да се слика која призива, која је оријентисана на жив однос, често веома захтевна, која није једоставна, и која је „испитивачка“ (како се прекрасно изразила византолог Олга Попова), не уводи лако у такав простор и такође је у стању да разруши удобност материнског спокоја описане атмосфере.

Треба признати да то чудо сусрета са дубином и тајном Првообраза, које проживљавамо приликом пажљивог удубљивања док стојимо пред древним иконама, одзвања диссонансом у сложеним и за нас уобичајним околностима. Да ли је у тим околностима прихватљив узнемирујући „испитивачки“, захтеван, призивајући изглед, на пример, кремаљског Спаса Љутито Око из четрнаестог века, који спаљује (претвара у пепео) све наше „одвећ људско“, дремљиво и инертно? Или толико „неспокојан“ у уобичајном смислу образ Спаситеља из манастира Свете Катарине на Синају, најстарија од сачуваних икона Христа, из шестог века.

Шта чинити? Могу ли бити у корелацији у једном архитектонском пространству тежња макар и ка духовном, но комфорном, и ватрено сведочење вере? Желимо ли, јесмо ли спремни да уложимо такав напор и прихватимо, у за нас уобичајној атмосфери савременог храма, образе средњовековних иконописаца, који горе духовним огњем, који нас призивају са зидова древних храмова? А може бити да ми сами стварамо и организујемо атмосферу нашег храма, која исходи из природе наше религиозности? Шта ми, уствари, желимо да обновимо, обнављајући древну уметност иконописања: стилске форме или основни садржај?

На свакодневном плану осећа се огромна разлика између менаталитета савременог човека и тог система схватања света, који је породио молитву и поклоњење икони. Данас су најпотребније иконе са „неутралним“, избалансираним представама. Оне споља подсећају на древне образце, али се у односу на њих веома разликују по задатку који треба да испуне. Њихова сврха је ограничена: створити општу позадину одређеној атмосфери и расположењу.

Најзад, свако је сам одговоран за степен озбиљности свог односа према икони, но уколико ми изнутра нисмо сагласни таквом снижавању задатка иконе, неопходно је да се вратимо његовом изворном црквеном разумевању, у којем видљиво постоји Првообраз.

Питање: Помаже ли вам живо искуство свештенослужења у стварању икона?

Одговор: Када постојано служиш у храму почињеш да на специфичан начин схваташ његов простор, осећаш захтеве задане његовом архитектуром. Стараш се да не нарушиш унутрашњу целовитост тог простора, већ да са њом будеш у складу, да радиш тако да свака икона или зидна композиција изгледају као да су рођени из недара постојећих архитектонских услова, да се налазе на свом месту. Саме иконе ствараш да не буду само део ентеријера, већ активни учесници богослужења које ти сам савршаваш. Зато поживети и послужити на том месту на којем ћеш радити као уметник, осетити га и разумети, веома је корисно за иконописца.

Ево, на пример, у Пскову сам четрнаест година служио у храму из дванаестог века. За то сам време променио три концепције у своме раду, док се нисам утврдио у оној, која највише одговара управо том простору. Кад сам почео да осећам тај простор као „кичму“, схватио сам да су градитељи дванаестог века саздали у тој грађевини веома моћну, јарку и верну интонацију, и мој задатак је био да је не нарушим, већ да је правилно појмим и да на њу одговорим. Интересантно је да је управо тада, када сам почео да перципирам зависну и подчињену улогу мог сликарског рада у односу на задану архитектуру храма, ту и тамо почела да ми долази, не промишљено, не схематизирано, него слободно, идеја како и шта је потребно урадити.

Ипак, много је иконописаца који нису свештеници, а који умеју да створе изванредне иконе. Но, једно је када радиш у храму који одлично познајеш и у којем живиш, служиш, молиш се годинама, а друго је када дођеш по позиву у некакав град ради конкретно погођеног посла, завршиш га и одеш. У овом другом случају посао може бити веома добро и професионално изведен, но ствар није само у томе. Сваки храм, поред захтева које намеће архитектура, које свако не може да осети за неки кратки период, има и своју парохију. А то су конкретни људи, сваки са својим проблемима, радостима и невољама. Управо се за њих сликају иконе у храму! Ниједан свештеник не може да престане да постојано размишља о својој парохији, и када почнеш непосредно да адресираш, да се у свом раду обраћаш живим личностима које познајеш, који су ти драги, који се зову Андреј, Константин, Светлана и тако даље, у твом се раду појављује специфичан квалитет и разумевање. Твоја се икона не уноси у храм извана, него се рађа унутар вашег заједничког живота у вери и Цркви.

Разговор водила Ана Курскаја 25. августа 2008. године

Превео са руског: Дејан Манделц

Утробно Чедоморство - Ненад Николић

Mon, 25 Mar 2013 19:08:00 +0000

Господ је створио човјека према лику своме, према лику Божијем (Књига Постања 1, 27), али упркос томе што су начинили први гријех и преступили заповијест и бијаху истјерани из раја, Он и даље ипак сарађује са човјеком. Позвао је наше Прародитеље Адама и Еву на сарадњу у стварању нових људи. То је једно величанство, узвишеност позива, да муж и жена имају право са Господом Богом сарађивати у тако важном дјеловању као што је стварање нових људи. Дакле, морамо се замислити над овим чином и узвишеним дјелом којим нас је Бог увеличао и позвао на дјеловање својим благословом: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу и владајте њом“ (Књига Постања 1, 28). Који је то позив, која је то величина кад Бог заједно продужава стварати свијет у сарадњи са човјеком.

Људи се данас недовољно замишљају над тим узвишеним вриједностима, бити отац, бити мајка. Као што је Бог био Отац Адаму у Рају, тако је касније Адам отац својим потомцима и Праотац нама данас. Замислите, стварате човјека са благословом Господњим. Замислите! Међутим, стварност је данас као никада тотално другачија. Човјек не чини што је Господ заповједио и благословио и ради оно супротно. Не ствара човјека, већ га убија. Чини гријех утробног дјетеубиства. Убија га док још ни име није добио, свјетлост дана угледао. Убија га прије његовог рођења. Или боље рећи, ускраћује му право да се роди и право да живи свој живот. Ускраћује му слободу коју му је Бог дао и прекида му живот, одбацује га као да тај нерођени човјек, то мало дјете нема живот. Каже му: „Не требаш ми и могу без тебе“.

Али, да ли може? Да може, не би Бог одредио човјека и жену да наставе то чудо стварања.

Шта медицинска наука каже о овоме? Термин абортус потиче од ријечи „аборт“[1] што значи прекинути, побацити, одбацити. У медицинској терминологији може значити намеран или ненамеран прекид трудноће у периоду након зачећа, а прије природног порођаја - рођења. Вјештачки абортус (жељени прекид трудноће) је медицински поступак којим се врши прекид трудноће, а прије рођења новорођенчета.

Спонтани абортус (нежељени прекид трудноће) је побачај који настаје природним путем без лекарске интервенције, као последица неправилног тока трудноће. Без обзира што је дјете мало још док се није родило, оно ипак постоји. Медицина каже, код зачећа, дјете је већ величине пети дио милиметра, то је величина јајне ћелије онда кад се оплоди. Та величина би се могла видјети и голим оком када би било доступно. Већ седамнаести дан од зачећа срце му куца, то је три дана након изостанка менструације. Када жени не настане менструални период када је очекивала, тада је дјетету отприлике двије недеље старости. Са три недеље од зачећа у мозгу се уочава појава мождане коре која је друкчије боје, та мождана кора је битна да човјек уопште може да размишља. Са пет и по недеља расте главица, ручице; ради фискултуру кад је шест недеља. Са осам недеља буди се и спава, штуца, слуша гласове. У једанаестој - дванаестој недељи дјете је величине као палац наше руке и изгледа као човјек, с тим што је глава мало већа у односу на друге дијелове тјела, јер се мозак брже развио.

За потврду својих научних резултата један амерички љекар гинеколог је на видео касету снимио абортус плода дванаест недеља (три мјесеца). Овај кратак филмски снимак који носи назив „Ћутљиви крик“ показује да плод предосјећа опасност од убилачког инструмента за абортус и испољава осјећај опасности у којој се налази следећим реакцијама: 1) креће се на јак и узнемирен начин у материци мајке; 2) повећавају се откуцаји његовог срца; 3) широко отвара своја уста као за крик, ћутљиви крик. Крик који нико не чује, осим Господа. Ова филмска трака изазива такав ужас да је један љекар који је извршио 10. 000 побачаја после њеног гледања за свагда прекинуо да ради абортусе.

Из свега овога видимо да питање утробног чедоморства није више питање само вјере, него и научне медицине. Јер нам медицина која је узнапредовала сада омогућава чвсте доказе и потврде онога што што православље свједочи. Господ наш Исус Христос јако воли дјецу и рекао је да што учиниш једном од најмање браће да Њему чиниш. А ко је наш најмањи брат или сестра у буквалном смислу ријечи? Управо тек зачето и нерођено дјете. Хуманост појединца се огледа у томе како се односи према најњежнијим и најслабијим, према дјеци. Чувајмо дјецу, да би она чувала нас.

Ако неко од нас дође у искушење да почини овај гријех, нека се мало сабере и размисли. Требамо чувати нашу дјецу јер су наше благо. Требамо чувати живот. Човјек доста пута пада, гријеши, али и устаје, зато није све изгубљено. Не смије се падати у очај.

Господ је милостив и опрашта гријехе наше, ако се искрено покајемо, стога нам је оставио Свету Тајну Исповјести и Свету Тајну Причешћа. То је оно што враћа човјека у заједницу са милим и слатким (један побожни монах је назвао Господа слатким) Господом, што га враћа у крило Спаситељево. Јер у тој заједници човјек налази свој мир и спознаје смисао свога постојања. Покајмо се искрено и исповиједимо овај гријех и ходимо опет путем спасења. Вратимо се вјери и Господ ће нам помоћи. Гријех је оно што раздваја човјека од Бога и спасења у Њему. Чувајмо живот. Амин.

[1] Енглеска рјеч „ABORT“, у преводу значи, одустати, прекинути нешто прије што је завршено, комплетно, готово, или прекинути прије времена.

Ненад Николић

Самурај постао православни свештеник

Mon, 25 Mar 2013 00:56:00 +0000

Свештеник Павле Такума Савабе у традиционалној јапанској одећи - кимону

Мисију православља у Јапану је започео руски свештеник и монах, Николај Касаткин, љубитељ Јапана и јапанске културе. Јапанци су на странце гледали углавном са подозривошћу, па чак и мржњом. На мисионаре већином нису обраћали пажњу, али су били готови да их убију кад год се укаже прилика. Проповедање Хришћанства беше строго забрањено, па су се обраћеници морали суочавати са мучењем и смрћу. Мисионаре који су ходали по улицама руља би често засипала камењем.

Да би почео свој мисионарски посао, отац Николај (касније проглашен за светог) био је принуђен да научи јапански језик и веома сложено писмо.

После седам година учења, свети Николај осети да је спреман да започне преобраћивање Јапанаца. Стао је да опрезно проповеда Јеванђеље људима око себе. Десило се да му је најгорљивији катихумен (вероучитељ) дошао са мачем у руци и убилачким мислима на уму. Такума Савабе, самурајски шинтоистички свештеник и одани родољуб, упаде једне ноћи код оца Николаја и рече му да сви странци морају да умру зато што шире лажи и уходе по Јапану, те да ће он сам окончати са Николајем ако не престане са својим проповедањем. Савабе је од Николаја захтевао или да сместа напусти Јапан или да умре. Њихов разговор је текао овако:

”Зашто си љут на мене?” – упита отац Николај Савабеа.

”Сви ви странци морате умрети. Ви сте дошли да шпијунирате нашу земљу и још горе, ви штетите Јапану вашим проповедима”, одговори Савабе.

”Али, знаш ли ти шта ја проповедам?”

”Не, не знам”, одговори.

”Како онда можеш судити, тако лако осуђивати нешто о чему не знаш ништа? Да ли је то само стога да оклевећеш нешто што не познајеш? Прво ме саслушај, па онда суди. Ако је ово што чујеш лоше, онда нас избацуј!”

Свети Николај поче Савабеу да проповеда Јеванђеље. Причао му је о Богу, греху, души и њеној бесмртности, Христовом доласку. Савабе је пажљиво слушао, потом извадио хартију и стао да прави прибелешке. Отада је стално долазио код оца Николаја, није више могао без његових медоточивих поука, и толико се испунио љубављу према новостеченој вери да је био крштен и примио име Павле. Ускоро је Савабе почео да својим пријатељима прича о Православљу, посебно Сакаију и Урану. Они су се такође преобратили на Православље и априла 1868. примили крштење и имена Јован и Јаков. Тако у једној ноћи беше постављен камен темељац за изградњу Православља у Јапану, а првом јапанском свештенику било је име отац Павле Такума Савабе.

Како да се посвађамо?

Fri, 22 Mar 2013 14:02:00 +0000

Била једном два монаха, који су пуних четрдесет година живели у истом манастиру а да се ниједном нису посвађали. Једног дана први монах рекао је другоме:

- Не мислиш ли да би требали бар једном да се посвађамо?

Овај други је узвратио:

- Зашто да не? Око чега ћемо се свађати?

- Могли бисмо око овог хлеба - предложи први.

- У реду, свађајмо се око хлеба. Како се то ради?

- Овако - рекао је први монах - Овај хлеб је сада мој, шта ћеш сад?

- Задржи га - рекао је други монах.

Манастир Глоговац

Митрополит волоколамски Иларион: Стваралачки однос према посту

Wed, 20 Mar 2013 21:37:00 +0000

Ако се обратимо изворима, видећемо да је још у старозаветним временима пост чинио један од основних елемената подвижничког (аскетског) живота. Људи су постили у знак покајања, постили су Израиљеви пророци и учитељи пред излазак на проповед и служење. Постили су и цареви и обичан народ да би се помирили са Богом, да би се покајали и да би посредством уздржања показали Богу своју љубав.

Познато нам је да је Христос Своје јавно служење после Крштења почео тако што се удаљио у пустињу и тамо провео четрдесет дана у посту, након чега Га је искушавао ђаво. Иако је Христос оваплоћени Бог, и Њему је, према човечјој природи, било потребно укрепљење и духовна, душевна и телесна припрема за служење. И управо из тог разлога Он се, пред излазак на проповед, удаљио у пустињу и тамо постио – ништа није нити јео, нити пио.

У Јеванђељу постоје извесни моменти који нас могу навести на помисао да Христос није много ценио пост. На пример, кад су фарисеји прилазили Христу и питали Га „зашто фарисејски и Јованови ученици посте, а Твоји не посте?“, Господ им је одговарао: Могу ли сватови постити док је женик са њима? Докле год имају женика са собом, не могу постити. Него ће доћи дан када ће се отети од њих женик, и тада ће постити у оне дане (Мк 2,18-20).

АПОСТОЛСКИ ПОСТ

Замислимо на тренутак живот Исуса Христа и Његових ученика. Био је то живот лутајућег Учитеља – Човека који је, заједно са својим ученицима, прелазио из града у град, из места у место. Понегде су Га примали с љубављу, а понегде неблагонаклоно. Понекад је делио трпезу с богатим и утицајним људима, са фарисејима и књижевницима, али се чешће догађало да се нађе у домовима сиромаха. Када би Христос дошао у нечији дом, Он није за себе тражио неку посебну храну, него је јео оно што би Му понудили. Пролазећи кроз засејана поља, Његови ученици су кидали класје, гњечили га рукама и јели зрна, нарушавајући тиме понекад чак и суботу. Време које је Христу дато ради Његовог служења израиљском народу, било је сувише кратко, и зато је Он био усредсређен само на оно главно, оставивши по страни све што је другостепено. Управо из тог разлога, Он и Његови ученици нису увек испуњавали традиционалне прописе о посту и суботи. Уопштено, у Јеванђељу не налазимо никакве податке који би нам говорили о томе да се Христос придржавао неког посебног начина исхране. Он је јео месо (јер у противном не би окусио пасхални обед са својим ученицима), јео је рибу, јео је храну која је Њему и апостолима била доступна.

Све то, међутим, не значи да је Христос ниподаштавао пост. Сећамо се да су Га ученици, пошто нису могли да исцеле ђавоиманог дечака, упитали зашто не могу то да учине и да им је Господ одговорио: Овај род се изгони само молитвом и постом (Мт 17,21). Затим је дошло време када је Женик узет од сватова, када Христос више није био са ученицима, и ученици су тада препородили традицију поста – поста сједињеног са молитвом. Познато нам је да су се у раној Цркви Христови ученици вратили јудејским правилима о посту. У Делима апостолским такође сусрећемо напомене да су се апостоли придржавали поста.

Шта је, дакле, пост? Ако се говори само о спољашњој страни, онда је пост телесно уздржавање, уздржавање од ове или од оне хране. У савременој пракси, то превасходно значи уздржавање од мрсне хране, односно од меса, млека и производа животињског порекла уопште. Ако изузмемо строге постове, допушта се, између осталог, и једење рибе. Осим тога, током строгих постова није допуштена употреба алкохолних пића. Пост је, такође, повезан и са уздржавањем од брачних односа.

Све то је, међутим, само – спољашња страна поста. Требало би да запамтимо да се поста не придржавамо ради уздржавања од хране, него зато да бисмо се узвисили на свом духовном путу. Избегавање ове или оне хране не сме да буде само себи циљ. Постоји, наиме, много разлога због којих човек није увек у могућности да се придржава телесног поста – старост, болест, сиромаштво. Пост је намењен здравим људима, док је за болесне и сама болест – својеврсни пост. У многим случајевима, лекари забрањују болесницима да избегавају мрсну храну. Требало би имати на уму да Црква никада и никоме није прописала да врши насиље над својом природом, као што не прописује ни да се нарушавају упутства лекара.

Осим тога, бреме поста не може се полагати на малу децу. Повремено, и сразмерно томе како расту, дужни смо да у њима васпитавамо свестан однос према свему што постоји у Цркви – према богослужењу, према молитви и према посту. Деца се могу навикавати на нека ограничења у храни, али то се мора спроводити постепено и никако на штету здравља.

Постоје и друге ситуације када нисмо у могућности да у потпуности одржимо пост. На пример, у време путовања. Прелазећи из места у место, Христос се није придржавао поста – можда управо због тога што Му то није допуштао начин живота који је изабрао. Када смо на путу, живимо у посебним условима, који не зависе увек од наше воље. Исто се догађа и кад станујемо код других људи, или када одлазимо у госте. Као што је познато, у туђем манастиру не можемо спроводити свој типик. Понекад ме питају: „Шта да учиним ако ме током поста позову на прославу нечијег рођендана или неког догађаја? Могу ли да једем оно што домаћица понуди, или да одбијем мрсну храну?“ Сматрам да би ово питање требало другачије поставити: да ли би уопште требало поћи, или не? Ако смо одлучили да пођемо, онда ће, мислим, наше седење међу радосним људима и одбијање понуђене хране – а што ће послужити као неми прекор за све који не посте – бити неисправно. Господ Исус Христос је рекао: А кад постите, не будите суморни као лицемери, јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте… А ти када постиш, помажи главу своју и лице своје умиј. Да те не виде људи где постиш, него Отац твој (Мт 6,16-18). Христос овим речима показује да пост има спољашњу и унутрашњу страну. Хтео бих да сада кажем неколико речи о тој унутрашњој страни.

ПРОРОК ИСАИЈА

Најпре ћу навести један одломак из Књиге пророка Исаије:

Зашто постимо, веле, а Ти не погледа, мучисмо душе своје, а Ти не хтеде знати? Ето, у дан поста вашега ви испуњавате вољу вашу и тражите тежак труд од других. Ето, ви постите ради свађе и расправе, да бисте дрском руком ударали друге; ви у то време не постите тако, да се ваш глас чује на висини. Такав ли је пост који Ја изабрах – дан, у којем човек мучи душу своју, када повија главу своју као трску, и ставља испод себе кострет и пепео? То ли ћеш назвати постом и даном угодним Господу? А није ли ово пост који изабрах: да развежеш свезе неправде, да раздрешиш ремење од бремена и потлачене пустиш на слободу, да поломите сваки јарам? Није ли да поделиш гладнима хлеб твој и сиромахе прогнанике да уведеш у кућу? Када видиш нагог да га оденеш и од једнокрвног свог да се не скриваш. Тада ће видело твоје синути као зора и здравље ће твоје брзо процветати, и пред тобом ће ићи правда твоја, пратиће те слава Господња. Тада ћеш призивати, и Господ ће те чути, викаћеш, и рећи ће: ево Ме! Ако избациш јарам, престанеш подизати прст и говорити зло, и ако даш гладноме хлеб од душе твоје, и ако наситиш душу страдалника, тада ће засјати у мраку видело твоје и тама ће твоја бити као подне, јер ће те Господ водити свагда… (Иса. 58,3-10).

Као што видите, још је у старозаветним временима постојала јасна представа о томе у чему би требало да се састоји пост. „Зашто постимо, а Ти не погледа“, питају Бога они који су постили. То се догађа стога што оно најважније није постављено на прво место. Пророк каже да, ако човек пости „ради свађе и расправе, да би дрско руком ударао друге“, онда такав пост није Богу угодан.

Често се у хришћанској средини може видети следећа слика: људи живе радосно и сложно, али онда почиње пост и они се огорчују, разјарују и свађају један са другим. То се делимично догађа и због тога што, уздржавајући се од хране, људи самим тим смирују своју физичку природу, стишавају своје телесне страсти. Страсна енергија, међутим, захтева неки излаз и, ево, она се излива на друге људе. Ако се догоди нешто такво, онда би човек који пости требало да схвати да је управо такав његов пост онај за који пророк Исаија каже да није угодан Богу. Ми смо дужни да постимо не ради „свађе и расправе“, него да бисмо се помирили са Богом и једни са другима. Требало би да пост ослободи нашу духовну енергију за творење добрих дела.

СУШТИНА ПОСТА

Према речима пророка, пост се састоји у томе да обучемо нагога, да нахранимо гладнога, да свој хлеб поделимо са ближњима. Суштина поста изражена је у речима: „Ако даш гладноме хлеб од душе твоје“ (ст. 10). Пост је време када би требало да заборавимо на себе и да научимо да се жртвујемо ради других. Време поста нам је дато управо зато да бисмо своје животе размотрили у тој перспективи. То је далеко важније и далеко теже него једноставно уздржавање од неке хране. Уколико за неодржавање телесног поста често можемо да нађемо неко оправдање (болест, путовање, недостатак материјалних средстава и сл.), онда за то што се над својом душом не трудимо како би доликовало, немамо никаквог оправдања.

Црква нас призива да се према посту односимо стваралачки. Пост је време када се ослобађамо зато да би се наша душа отворила за Бога, за Цркву и за друге људе. У време поста, свако од нас може да прихвати на себе неки духовни подвиг. Можемо, на пример, да обећамо себи да током поста никога нећемо гласно осуђивати. Уколико нам успе да, на пример, током шест недеља никога не осудимо, онда је то већ велико дело. То свакако не значи да би од осуђивања требало да се уздржавамо само током поста; међутим, ако већ свакодневно осуђујемо једни друге, пружимо себи шансу и могућност да бар за то време затворимо уста за сваку реч осуде. Ако нам то пође за руком, видећемо колико се изменио наш однос према другим људима после неколико недеља такве духовне вежбе.

Исто тако, можемо себи поставити задатак да се током поста ни са ким не посвађамо и да никога не увредимо. То је понекад веома тешко – да се не гневимо на ближње или на сараднике. Међутим, ако будемо у стању да се макар у данима поста уздржимо од раздражљивости – онда ће то и за Бога и за свакога од нас бити драгоценије, него уздржавање од ове или од оне хране. Господ је рекао: Не погани човека што улази у уста, него што излази из уста оно погани човека… Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле… (Мт 15,11-19).

Ми имамо срце и уста, тј. нашег унутрашњег човека, и то су оруђа кроз која се пројављује унутрашњи човек. Уколико нам не успева да одмах преобразимо свог унутрашњег човека, нужно је бар да се потрудимо над његовим оруђима. Људи често питају како да се изборе с раздражљивошћу, шта да учине па да не допусте себи да излију гнев на другог човека. Један од начина је да у оном тренутку, када се гнев приближи нашем срцу, када га већ запљусне и када је спреман да се излије у речи – затворимо уста и не допустимо да се отворе све дотле, док не прође напад гнева. Угушити гнев у себи, „прогутати га“ – то је можда непријатна и болна процедура, али ако се научимо макар томе, онда можемо прећи на рад над сопственим срцем. Време поста је идеална прилика да начинимо први корак. То је управо оно време када, уколико још нисмо почели рад над собом, можемо да га започнемо.

Током поста, можемо себи поставити и друге обавезе, на пример, да прочитамо сва четири Јеванђеља. Често се догађа да ми, православни хришћани, сматрамо да Свето Писмо познајемо готово наизуст, због чега се догађа да га недељама, па и месецима, уопште не отварамо. Тако се догађа да и не приметимо да, чак и ако се у нашем сећању сачувају неке јеванђелске епизоде, само Јеванђеље све мање и мање бива књига нашег сопственог живота, у њему све ређе видимо одраз свог сопственог духовног искуства. Услед тога, уколико током обичних дана немамо времена за читање Јеванђеља, онда бар током поста прочитајмо поново оне странице на којима нам се обраћа Сам Господ и пружа нам пример уистину хришћанског живота.

Најзад, кад су у питању породични људи, пост, између осталог, претпоставља и уздржавање од брачног општења. У овом правилу, уосталом, могу да постоје изузеци. На пример, верујућа жена жели да одржи пост и да се уздржи од брачног општења, док неверујући муж то не жели. Не сме се допустити да пост уништи породицу. Како каже св. Јован Златоусти, „она која се уздржава противно вољи свога мужа, не само да се лишава награде за уздржање, него одговара и за његову прељубу, и то строже него он сам. Зашто? Зато што га лишава законитог сједињења и баца га у бездан разврата“. У неким случајевима, човек, да би очувао целовитост породице, мора да жртвује сопствено благочашће и своја подвижничка правила!

Превод са руског језика Антонина Пантелић

Извор: Православље

Његова Светост Патријарх Кирил: „Човек који живи по законима телесне похоте, постаје звер“

Tue, 19 Mar 2013 09:19:00 +0000

„Није случајно да то сећање“, подвукао је Патријарх, „о раздвајању човека од Бога на самој зори историје човечанства спада у канон Великог поста. Како је тај страшан догађај - расцеп између Бога и човека, одвајање човека од општења с Богом, утицао на живот људи...“

„Шта се догодило тамо, у рајском врту? Јер човек је био сит, хранећи се плодовима рајске земље. Зашто је онда било потребно пробати забрањени плод? Тај плод је изгледао лепо (Пост. 3:6) - очигледно, тако привлачно, тако примамљиво, да му се зажелело да проба, да би тело постало још боље. А још и змија изазива: „окусите, па ћете постати као богови“ (Пост. 3.5). Значи, може се још више насладити своје тело, без икаквих ограничења. И човек је окусио забрањени плод, нарушивши заповед. Похота му је била покретачка снага. Не љубопитљивост - него похота“, приметио је Његова Светост.

„Од тог, најодлучујећег момента историје човечанства, развој целе цивилизације пошао је другим путем. Не пружање ка Богу, не прихватање на себе Божије правде, него задовољавање својих потреба постало је камен темељац и главни циљ. Често се тај циљ маскира лепим речима, у том смислу у различитим политичким паролама, филозофским доктринама; али ако пажљиво спроведемо истраживање и дођемо до до дубине, тамо унутра је - похота, превласт тела.

А зашто је тако страшна та превласт? Па зато што човек који живи по законима телесне похоте, заиста постаје звер. Цела историја човечанства нам сведочи о томе - ужасни ратови, крвопролића, грађански и међусобни конфликти, подлост, обмана, лицемерје, лаж, усмерени су само на то да би се стекло што више власти, више новца, више трошило, угађајући свом телу.

Реч иде, наравно, не само о физичком засићењу. Многи, који страдају од телесне похоте, могу бити јако ограничени у физичкој храни, придржавајући се различитих дијета. Али они не престају да служе похотама свога тела.

Апостол Јаков у својој посланици нам помаже да разумемо ради чега телесна похота уништава човека: „Тада жеља затрудњевши рађа грех. а грех учињен рађа смрт.“ (Јак 1.15). Похота зачиње грех - како тада у рају, тако и сада у нашем животу. Она зачиње грех, формира начин мишљења и начин живота, који је усмерен на то да ништа не треба претпостављати као виши циљ од највишег квалитета задовољавања сопствених потреба, било у физичкој храни, пићу, аутомобилу, кући, власти, каријери, владању познаницима или пријатељима, овладавању славом... Све те телесне похоте, имати што више, у том смислу и на штету других“, подвукао је Патријарх.

Извор: http://www2.pravoslavie.ru/news/60152.htm

Превод за Поуке.орг

Оливера Г.

Протосинђел Венијамин (Ковачић): Света тајна исповести

Tue, 12 Mar 2013 12:42:00 +0000

Исповест је, дакле, свештена радња у којој свештеник Цркве силом Духа Светога отпушта и разрешава хришћанина од грехова, које он исповеди и за које се каје. На ово упућују и саме Христове речи изговорене Његовим ученицима у јеванђељу по Јовану: „И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Духа Светога! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн. 20,22).

Уосталом, и само Јеванђеље Христово почиње речима о покајању, а оно и у целини говори о љубави Божијој према грешнику. Будући да је Црква у свету - Тело Христово, кроз њу Христос у сваком времену поручује: „Јер нисам дошао да зовем праведнике, но грешнике на покајање“ (Мт.9,13). Љубав Божија према људима је, дакле, основ и смисао Оваплоћења Христовог, али и позив човеку, а пре свега свештенику, да се угледа на Бога и на љубав Његову, на љубав и самилост према грешнику. Будући да је и главни задатак свештеника да исправља грешника на путу спасења, он сам мора да пође од љубави Божије и да свагда буде спреман да таквог човека увек загрли и да му помогне.

Шта се, дакле, дешава у души онога који се каје и који долази код свештеника на исповест? Свети владика Николај Велимировић, у „Молитвама на језеру“, каже: „Покајнику се отварају очи за два пута: за онај којим иде, и за онај којим треба да иде. Више је оних који се кају, но оних који скрећу своје колеснице на нови пут. Кажем вам: две храбрости потребне су покајнику – једном храброшћу да се заплаче над старим путем, и другом да се обрадује новом.“

Ове речи светог владике Николаја потврђују јеванђелску проповед: „Покајте се јер се приближило Царство небеско.“ Покајање, дакле, значи сагледавање сопственог стања у односу на Царство које долази. Покајник је дошао до тачке пута на којој сагледава своје животне промашаје, али за даљи пут му је потребан путовођа који ће га на правилан начин усмерити и одобровољити на новом путу којем је циљ у Царству небеском. Овде такође долазимо и до одговорности оних који руководе верне на путу спасења. Њих називамо духовним оцима и пастирима људских душа. Будући да предводе, чувају, бдију и исцељују своје словесне овце, пастири свакако требају да буду достојни своје узвишене службе. Ево шта о томе каже свети Јован Лествичник: „Прави пастир је онај који може да изгубљене духовне овце пронађе и поправи помоћу незлобивости, сопствене бриге и молитве. Прави крманош је онај који је од Бога, и кроз сопствене подвиге, примио такву духовну моћ да је у стању извући брод не само из морске буре, него и са самог дна океана.“

У истом духу су и речи митрополита Антонија Храповицког упућене пастиру -исповеднику: „Срећан си ти, духовниче, ако теби Бог каже управо оно што може бити корисно твом духовном чаду ради савршеног и сталног ослобођења од пређашњих греха. Али Бог помаже онима који се труде, а не онима који леже, и зато си ти дужан поставити себи за главни задатак свога живота задобијање искуства за духовно лечење, тј. за давање упустава хришћанима како да се боре са грехом и како да се учврсте у врлинама.“

Света тајна исповести у Цркви и постоји и дата је као могућност обнављања и исцељења грехом нарушене људске природе и живота. Зато је грех у духовном животу и окарактерисан као болест која оптерећује и мучи људску савест. Отуда је исповедање и покајање облик духовног лечења.

Сваки свештеник је сигурно био у прилици да се сусретне са човеком који долази на исповест и који се каје. Од Божије благодати сигурно, али и од самог свештеног лица зависи да ли ће тај човек заиста и имати користи од свога покајања и доласка на исповест. С обзиром на чињеницу да данашњи верници свету тајну исповести и покајања обављају углавном на светим Литургијама уочи причешћа, и најчешће за време неког од великих постова, то ће умногоме спутати свештеника да се у целости посвети покајнику. Храм је по правилу у таквим приликама обично пун народа и чека се да свештеник у једном моменту прекине службу и посвети се исповедању верника. Верници чекају у реду, а исповест која се обавља механички не траје дуже од пар минута по особи. Код оваквог начина исповедања верних, с разлогом можемо поставити неколико питања: да ли такву праксу можемо назвати светом тајном исповести, да ли је опроштај грехова добио онај који на таквој исповести није ништа рекао, односно исповедио (јер се због брзине исповест најчешћше своди на питање: Кајеш ли се? – Кајем. Јеси ли грешан?- Грешан сам). Свештеник потом чита разрешну молитву, и опет се поставља питање од чега је разрешио верника ако овај није ништа рекао? У оваквим случајевима, наравно, постоје и изузеци.

Такође често од „покајника“ (под знаке навода) може да се чује и одговор: Нисам грешан. О таквој исповести и таквим „покајницима“ протојереј др Љубивоје Стојановић у књизи „Пастирско служење“ каже: „У ситуацији када је сведена на паралитургијски догађај, који све више улази у литургијско време као паралелна радња, питање је како и колико ће бити стварно доживљена као радост Цркве. Тако остаје само као индивидуални чин саморазрешења у моменту, изјавом: нисам грешан, али и чин осуђивања свих, у истом моменту, констатацијом: сви су грешни“ – каже отац Љубивоје.

У таквим околностима „литургијске исповести“ свештеник нема времена да са покајником успостави један разговог-дијалог у којем би најпре ономе који се каје објаснио шта је то грех, а шта покајање и исповест. С друге стране, ни покајник нема времена да објасни можда и неке важне околности које су се десиле, а због којих је он учинио грех, те тако свештенику остави можда и погрешну слику о свом духовном стању. А да не говоримо о страху, стиду и треми од којих би најпре било потребно покајника ослободити за време исповести - разговора.

Посебна тема била би и кад су у питању неки тежи греси као што је то чедоморство. Жене поготово имају огроман притисак и трауме на својим душама због греха чедоморства. Неретко је да на исповестима говоре како своју нерођену децу и сањају или да о том греху говоре и у својој дубокој старости. Да би се свештеник заиста могао посветити таквим душама, неопходно је више времена издвојити од оног које има за време служења Литургије. Такође, свештеник ће понекад изрећи и епитимију покајнику због неких грехова, а то опет изискује додатна објашњења, због чега му је то одредио и који је смисао. Питање је, такође, да ли ће и какве користи имати верник и од самог светог Причешћа, нарочито ако је исповедио чедоморство, а од свештеника није добио никакву епитимију. По овом питању је познати румунски старац Клеопа, а у вези једне жене која је мимо своје воље изгубила дете, рекао: „Нека иде на исповест код свога свештеника и нека изврши епитимију која јој се одреди, јер ако је не изврши у овом свету, стићи ће је онострана епитимија.“ Упитан: Шта ако јој свештеник не наложи епитимију, старац је одговорио: „Не, нека јој наложи канон. Ко је изгубио дете мимо своје воље, одлучен је од светих тајни само две године.“ Из овога одговора старца Клеопе можемо само наслутити какав је канон, тј. епитимија за оне који остану без деце свесно, тј. својом вољом.

Ово напомињем само из тог разлога да бих предочио сву сложеност која може да произиђе из једног сусрета свештеника са човеком покајником. Сматрам да би решење овога проблема у многоме допринела пракса која се најчешће сусреће у манастирима, а то је да се верницима у одређене дане седмице за време великих постова омогући долазак на исповест током читавог дана или након вечерње или јутарње молитве. Тада би свештеник могао одвојити време да са сваким верником обави посебно исповест кроз разговор и без журбе. Такође, сматрам да би тиме свештеник олакшао и себи служење свете Литургије не прекидајући је због исповести, а и свима онима који су исповест обавили раније у току седмице. На тај начин би се и Литургија знатно скратила.

Такође бих напоменуо и то да исповест не мора и није обавезна да се строго обавља уочи Причешћа. Ако верници који редовно посећују света богослужења и живе хришћанским начином живота, имају свог духовника-свештеника, могу исповест да обављају и раније, а да се причешћују на недељном богослужењу и без исповести. Онима који држе све постове који су одређени Црквом, тј. једнодневне и четири вишедневна поста, може се, и чак је пожељно, омогуђити причешћивање на свакој недељној Литургији током године, јер се оне зато и служе, а исповедаће се онда када за то буду имали потребу. Подразумева се да ће оне грехе који одлучују од Причешћа исповедити неодложно, али нема потребе да онај који нема ништа посебно на својој савести долази и то говори свештенику уочи Причешћа. Свештеника прекида у служењу, а он сам од тога нема никакве користи.

С обзиром на то да се исповест, с једне стране, не може механички ни обавити, јер покајања има или нема, она се, такође, не може код верника на вештачки начин ни изазвати. Овде имам на уму праксу која се у уџбеницима „Пастирског богословља“ назива као судско ислеђивање таксативним набрајањем могућих грехова. Реч је о опасности од саблажњавања приликом говорења или читања неких од могућих грехова, а за које верник можда никад у животу није ни чуо. У таквим случајевима потребна је велика опрезност, али и мудрост да се верник пре одобровољи на самоиспитивање, а, пре свега, да се у њему пробуди љубав према Богу. Такође, не треба настојати ни томе да се код верника реше сви проблеми приликом само једног, односно првог сусрета.

На крају бих завршио опет са одговором старца Клеопе који је дао када је био упитан: која је од седам тајни најтежа за вршење?

„Тајна Свете Исповести. Кроз ову тајну или спасаваш једну душу и спасаваш себе, или је погубљујеш и погубљујеш и себе у векове! Ипак, ни кроз једну другу тајну или службу не можеш придобити више душа за Царство Божије него кроз тајну исповести. Али толико одговорности и опасности належе на свештеника духовника, да Свети Јован Златоуст каже да се мало духовника спасава. Ове речи застрашују и потресају све нас“ – одговорио је старац Клеопа.

Протосинђел Венијамин (Ковачић)

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

СПЦ

Греси увећавају тугу

Mon, 11 Mar 2013 10:34:00 +0000

ГРЕСИ УВЕЋАВАЈУ ТУГУ

Чиме још могу бити изазване туга и депресија? Теретом грешног живота често неисповеђених и неокајаних греха. Тешко је ходити с таквим теретом. Јер савест, тај глас Божији, говори из сваког човека. И ако он не зна како да се избави од греха, како да се покаје, запада у тугу. Ту је, наравно, потребна детаљна исповест и то, по могућности, читавог свесног живота.

Нека млађа жена се обратила једном познатом психотерапеуту са жалбом на бригу и депресију. Њена младост је прошла веома бурно: велики број блудних веза, неуспео брак, развод... При том је она била васпитавана у традиционалној, патријархалној породици, у којој су настојали да јој усаде (истина, без успеха) строге моралне принципе. Ситуација је потпуно јасна: глас савести и срамота због грешног и развратног живота раскринкавају жену, а она не знајући како да поступи, запада у очајање. Осим туге њу муче страхови. Чини јој се да се нешто мора десити и да ће сигурно бити кажњена за грехе младости.

А шта јој саветује доктор? Он теши пацијенткињу речима, да младост и треба таква да буде - бурна и весела, и да она ни због чега и ни пред ким није крива. Он не уклања проблем, већ га само "заташкава", тј. "премазује бојом", уљуљкавајући савест својом заштитом. Јасно је да ће такво "лечење" дати само привремену утеху. Проблем, то јест терет ранијих грехова, остаје. Ни глас савести није могуће сасвим пригушити. И заиста, депресију која је изазвана срамотом због грехова, могуће је превазићи једино покајањем и очишћењем на исповести. Ако се човек искрено каје, исповеђени грех постаје само ружан сан. Веома је корисно ако добијемо и неку епитимију од свештеника и, наравно, ако кренемо путем исправке и борбе са грехом. Стоји да је грех исповеђен, али његове рушилачке последице остају. Савест је, наравно, могуће пригушити као извор који су засули камењем и залили бетоном, али ће он пре или касније свеједно избити на површину.

Да резимирамо ову нашу тему. Борба с тугом се води уз помоћ утврђивања вере у Бога и наде у Њега. Потребно је да научимо да примећујемо Његова небројена доброчинства у свом животу и да будемо захвални на њима. Борба с том страшћу предстваља непрекидни напор. И то наш лични. Због тога што је "спасавање дављеника - дело руку њих самих". Туга и униније су раслабљеност воље, а њу само човек може васпитавати. Бог нас не спашава без нас самих. Он нам шаље помоћ и средства, а ми треба да их искористимо. Узгред, на ту тему постоји и једна поучна прича, такође за дављеника. Кућа неког човека се нашла у зони поплаве. И гле, вода надолази све више и више, а дављеник се премешта у поткровље. Међутим, он верује да ће га Бог спасити. Унаоколо промичу у чамцима људи и вичу му: "Ускочи код нас, ми ћемо те спасити!", а он им одлучно одговара: "Не, мене ће Бог спасити!". За то време ниво воде постаје све виши... Човек је сад већ прешао на кров. Поред промиче и неки сплав, али он опет пропушта прилику да се спаси, мислећи да ће га Господ избавити. Несрећник, сад већ стојећи у води до гуше, види велику даску како плута, али и њу пропушта мислећи да ће њему Господ помоћи на чудесан начин. И на крају човек гине, а његова душа долази Богу на истину. "Господе, због чега ме Ти ниси избавио из невоље, кад сам ја тако истрајно веровао и тако се усрдно молио Теби!" И Бог му одговори: "Ја сам три пута теби слао средства за спасење, а ти си сва три пута одбио моју помоћ".

Страсти туге и унинија иако јесу блиске и међусобно сродне, ипак нису једно те исто.

Ево како дефинише и разоткрива грех туге свети Игњатије (Брјанчанинов): "То је огорчење, жалост, губитак наде у Бога, сумња у Божија обећања, незахвалност Богу за све што се догађа, малодушност, нетрпељивост, одсуство самопрекоревања, жалост на ближњега, роптање, одрицање од подвига веома тешког хришћанског живота и скривена намера да сиђемо с његовог попришта." Одступање од бремена крста - борбе са страстима и грехом.

А ево неких карактеристичних обележја унинија.

"Лењост за свако добро дело, нарочито за молитву. Занемаривање црквеног молитвеног правила. Губљење свести о Богу. Напуштање континуиране молитве и душекорисног читања. Непажња и журба у молитви. Немарност. Изостајање страхопоштовања. Беспосличење. Сувишно умиривање плоти сном, излежавањем и негом сваке врсте. Тражење спасења без жртве. Прелазак с места на место у циљу избегавања потешкоћа и одрицања. Честе шетње и посете пријатеља. Празнословље. Богохулне изјаве. Занемаривање метанија и осталих телесних подвига. Заборављање својих грехова. Заборављање Христових заповести. Немар. Занос. Губљење страха Божијег. Јарост. Безосећајност. Очајање.

Преузето из књиге: ''ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ''

Извор: Манастир Клисина

Последња порука Светог владике Николаја

Fri, 08 Mar 2013 23:03:00 +0000

ПОСЛЕДЊА ПОРУКА ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Пост

Неки се људи боје поста, мада Црква назива Велики пост "светло време поста". Православни монаси - испосници, као Антоније Велики и многи други, постили су целог свог живота, били здрави и дуго поживели. Лекари нам препоручују извесне дијете и ми се тога слепо држимо. Зашто онда не бисмо послушали Бога, који је највећи видар и који нам пост препоручује као благотворан лек и за душу и за тело? Зар не видимо оне, који сувише једу и пију, како пате од тешких и неизлечивих болести и како млади умиру?

Богатство

Често слушамо о људима, како гомилају земаљска блага, умиру не искористивши их ни за какав благословен циљ. Једна госпођа у Чикагу, стара 87 година, чувала је 25. 000 долара сакривених у кући. Једног дана изашла је некуда, а лопови су украли њену уштеђевину. За кога је та жена чувала оволики новац? Са њим није ништа стекла ни на земљи ни на небу. Срце је било везано новцем на земљи, а сада је срце празно и сиромашно на небу. Сама реч Божја вели:"Сине мој, дај ми срце своје". Не дај своје срце земљи на земаљске ствари, него Мени. Јер, ако је твоје срце самном, оно ће бити самном у вечности, ако је твоје срце са твојим земаљским благом, оно ће бити далеко од Мене у тамним пределима вечите смрти, зато дај ми срце своје, сине Мој.

Ми смо православни хришћани. Припадамо најстаријој апостолској цркви. Као такви, треба да будемо испуњени мудрошћу и да имамо право знање о животу. Неверници и секташи пуни су брига о осигурању свог кратког овоземаљаског живота. Али ми, као деца светлости и духовне мудрости, треба да дамо пример целом свету у тражењу, пре свега, Царства Небеског, које је вечито. Осигурајмо, зато свој вечити живот, прикупљајући духовно и морално благо, које мољци не гризу нити рђа, нити га лопови краду, нити се може уништити. Јер наша добра дела ићи ће испред нас пред престо Господа на последњем Страшном Суду. Чули смо да сте ви, парохијани добар и побожан свет. Свет који се боји Бога и воли Цркву, под духовним руководством ваших часних отаца и ми нисмо дошли из Богословије Св.Тихона да вас научимо нешто ново, него само да вас поздравимо и да вам кажемо: "Држите се благословене вере ваших предака - ви не можете наћи бољу веру на целом свету. Држите се народних обичаја своје Цркве, боља Црква не постоји.''

Преузето из часописа: ''Светигора'', бр.180

Извор: Манастир Клисина

Живе речи утехе: Живе речи утехе

Свети Јустин Нови ( Ћелијски ) , беседа на Благовести

Благовести Пресвете Богородице

Владика Јоаникије: Пост и молитва

Предавање проф. др Владете Јеротића у Крушевачком позоришту (аудио)

Прости пастир смирених оваца

Свете иконе у животу савременог човека

Утробно Чедоморство - Ненад Николић

Самурај постао православни свештеник

Како да се посвађамо?

Митрополит волоколамски Иларион: Стваралачки однос према посту

Његова Светост Патријарх Кирил: „Човек који живи по законима телесне похоте, постаје звер“

Протосинђел Венијамин (Ковачић): Света тајна исповести

Греси увећавају тугу

Последња порука Светог владике Николаја