Преподобноисповедник Севастиан Карагандинский

Родитељи су 1888. године водили децу у Оптину пустињу код старца Амвросија. Стефан је тада имао 4 године, али је добро запамтио ову посету и нежне очи благодатног старца.

Потоњи отац Севастијан је остао сироче без оца с 4 године, а без мајке с 5 година. Најстарији брат Иларион је у то време имао 17 година. Да би одржао газдинство и учврстио породицу Иларион се оженио годину дана после смрти родитеља. Стефан је био везан за средњег брата Романа због његове нежне душе и меког срца. Међутим, Роман је изабрао пут монашког живота и 1892. године је умолио Илариона да га одвезе у Оптину пустињу где је био примљен као искушеник у скит светог Јована Претече.

Стефан је добро учио, завршио је парохијску школу од три разреда. Парохијски свештеник му је давао књиге на читање. Стефан је од рођења био слабог здравља и мало је радио на пољским радовима, више је чувао стоку на пашњацима као чобанин.

За Стефана је била радосна утеха да у зимско време, кад нема сеоских послова, посећује средњег брата у Оптиној. Ове посете су имале великог духовног утицаја на Стефана и кад је стасао почео је да моли Илариона да га пусти да иде у Оптину пустињу. Међутим, брат га није пуштао желећи да му Стефан помаже у вођењу газдинства. Средњи брат Роман Фомин је 1908. године у Скиту Оптине пустиње због болести у келији примио монашки постриг с именом Рафаил, а 16. децембра 1908. године га је отац настојатељ Ксенофонт у храму у част преподобне Марије Египатске обукаоу мантију.

До тада је ојачала млада породица најстаријег брата и Стефан је утврдивши се у својој жељи за монашким животом, допутовао код о.Рафаила у скит Оптине пустиње, где је 3. јануара 1909. године био примљен као келејник старца Јосифа.^[1] Боравећи се уз старца Стефан је у њему стекао великог духовног наставника. Касније се често сећао овог времена: «Живели смо (још један келејник) са старцем као с рођеним оцем. Заједно с њим смо се молили, заједно смо јели, заједно смо читали или слушали његове поуке.»

Старац Јосиф је већ био на заласку својих година и снага га је приметно напуштала. У априлу 1911. године старца је задесила предсмртна болест и његова душа се 9. маја тихо одвојила од многострадалног тела. Велика је била Стефанова туга због старчеве смрти. Али, Господ га није оставио без утехе. У келију о.Јосифа је прешао старац Нектарије. Стефан је остао уз њега као келејник и прешао је под његово руководство као старца.

Стефан је 1912. године примио постриг у расофор.

Старац Нектарије је имао двојицу келејника. Старији келејник је био о.Стефан, њега су звали «лето» због милосрђа и самилости, а млађи о.Петар (Швирјов), њега су звали «зима», био је грубљи и строжи. Кад је народ у кућици због дугог чекања старца почињао да губи наду и да ропће о.Нектарије је ради утехе слао о.Стефана. А кад су људи чекајући дизали буку, излазио је о.Петар и са строгошћу је смиривао и утишавао народ.

А понекад се дешавало и следеће: обично је старац о.Нектарије из келије излазио касно, у 2-3 сата поподне. Народ је свако мало слао о.Стефана да каже старцу да га чекају, да многи треба да иду кући. О.Стефан је ишао у келију код старца који је одмах говорио: «Ево, спремам се, облачим се, идем,» - али није излазио. А кад изађе, у присуству свих се обраћа о.Стефану: «Што ми до сада ниједном ниси рекао да ме нестрпљиво чека толико народа?» А о.Стефан моли за опроштај и клања му се до земље. Међутим, понекад је старац говорио посетиоцима: «За то питајте мог келејника, о.Стефана, он ће вас боље посаветовати, прозорљив је.»

На Велику суботу, 13. априла 1913. године у болници се од туберкулозе плућа упокојио о.Рафаил који је дан пре смрти примио постриг у схиму.

Постриг у мантију с именом Севастијан (у част мученика Севастијана – спомен 18/31. децембра) о.Стефан је примио 1917. године. Протутњала је револуција. Пало је вековно здање руске државе. Почело је време прогона Христове Цркве. 10/23. јануара 1918. године Оптина пустиња је затворена по декрету СНК, али је манастир и даље постојао под обличјем пољопривредне задруге. На територији манастира организован је музеј «Оптина пустиња». Скит више није постојао, али је старац Нектарије остао да живи са својим келејницима у кућици стараца и изнемогао од бремена тешкоћа, и даље је примао народ.

Крајем пете недеље Великог поста 1923. године у манастиру је почела да ради комисија за ликвидацију. Црквене службе су прекинуте. Монаси су се постепено исељавали. У ово време је о.Севастијан рукоположен за јерођакона. У марту 1923. године ухапшен је и прогнан ван граница губерније старац Нектарије. Старац је у прво време живео у селу Плохину (на 45 врста од Козељска), затим се преселио у село Холмишчи у Брјанској губернији (на 50 врста од Козељска). Након што је старац ухапшен о.Севастијан је живео у Козељску заједно с оптинском братијом и често је посећивао старца у његовом прогонству.

Епископ града Калуге је 1927. године рукоположио о.Севастијана за јеромонаха. 29. априла 1928. године упокојио се старац Нектарије. Испуњавајући благослов старца да после његове смрти иде у парохију да служи о.Севастијан је прво отпутовао у Козељск, онда у Калугу, а затим је на позив настојатеља цркве светог Илије у Козлову и намесника протојереја Владимира Андрејевича Нечајева дошао у Козлов и архиепископ Тамбовски и Козловски Васијан (Пјатницки) га је поставио у цркву светог Илије. О.Севастијан је ту служио од 1928. до 1933. године све до хапшења. У Козлову је водио активну борбу с обновљенцима. Одржавао је везу с братијом Оптине пустиње у расејању. У Козлову су око о.Севастијана почеле да се окупљају сестре по духу. Прве су допутовале расофорне монахиње разореног Шамординског манастира Агрипина, Февронија и Варвара, које су с оцем остале заувек, биле су поред њега у годинама заточеништва у Карлагу и у Караганди су живеле до саме смрти.

У то време су у Козлову живели и други монаси и монахиње из разорених манастира, као и мирјани који су раније посећивали Оптину пустињу. И срца оних који су искрено тражили спасење невидљива сила је вукла ка о.Севастијану. То није могло да не привуче пажњу локалних власти.

О.Севастијан је 25. фебруара 1933. године заједно с монахињама Варваром, Агрипином и Февронијом ухапшен и послат у Тамбовско ОДПУ ради спровођења истраге. На испитивањима су иследници питали за контакте о.Севастијана с људима с којима је био јединственог духа, као и за његов однос према совјетској власти. На то је баћушка дао директан одговор: «На све мере совјетске власти гледам као на гнев Божји и ова власт је казна за људе. Овакве погледе сам изражавао међу људима који су ми блиски, као и међу осталим грађанима с којима сам имао прилике да говорим на ову тему. Притом сам говорио да се треба молити Богу, а такође живети у љубави, само тада ћемо се од тога избавити. Нисам задовољан совјетском влашћу због затварања цркава и манастира, јер се тако уништава православна вера.»

2. јуна 1933. године на седници Тројке ПП ОДПУ за НЧО је на вансудском рочишту је донета одлука: «Фомина Степана Васиљевича, оптуженог по чл. 58-10 КЗ треба послати у поправни логор на издржавање казне од 7 година, рачунајући рок од 25.2.1933.г.» ^[2]

Много касније отац је говорио о свом боравку у Тамбовском ОДПУ: «Имао сам следеће искушење: кад су ме приморавали да се одрекнем православне вере оставили су ме само у раси читаве ноћи на мразу под стражом. Стража се мењала свака два сата, а ја сам стално стајао на истом месту. Међутим, Мати Божија је спустила на мене такву «колибицу» да ми је у њој било топло. А ујутру су ме одвели на испитивање и рекли: «Пошто се ниси одрекао Христа иди у затвор.» И осудили су ме на 7 година.»

О.Севастијан је био послат у Тамбовску област на сечу шуме. Духовна деца су сазнала где се налази место на којем је крчена шума и без обзира на велику удаљеност налазила су могућност да му нешто пошаљу, да га утеше и помогну ко је како могао. Годину дана касније о.Севастијан је послат у Карагандински логор, у насеље Долинка, у које је стигао 26. маја 1934. године.

Караганда је у то време представљала мрежу раштрканих насеља које су почетком века основали досељеници из Русије. А унаоколо се на стотине километара пружала бескрајна степа, спаљена од врелог сунца лети, а зими с мећавама које су беснеле, с ветровима који су продирали у све живо и снегом који је могао да замете старе куће од блата и сламе до самих кровова.

Почетком 30-их година су ради освајања ораница у централном Казахстану и развоја Карагандинског басена угља у околину Караганде почели да довозе «раскулачене» сељачке породице које су се називале «специјалним исељеницима». Као обитавалишта су им служиле јаме у степи покривене било чиме, само да у њима могу да се сакрију од ветра, кише и снега. Ова обитавалиша су специјални исељеници сами копали за себе. Постепено су почели да граде бараке од блата и сламе које су биле влажне и нису се грејале. Несанитарни услови, недостатак хлеба и воде, хладноћа, шкрофуле и тифус који је беснео у периоду 1931-1933. године представљали су узрок масовног умирања људи.

Осим насеља специјалних исељеника Казахстанску степу је почела да покрива мрежа оделења филијале ГУЛАГА основане 1931. године – Карлага, у који су заједно с људима из света криминала на издржавање казне дошле жртве политичких репресија. Престоница Карлага је био насеље Долинка (на 33 км од Караганде), капија на коју су долазили затворници – станица Карабас, а братска гробница хиљада људи, његових сужања, постала је непрегледна степа централног Казахстана. Што се тиче боравка у логору отац се сећао да је био тучен, мучен, од њега се захтевало само једно: одреци се Бога. Рекао је: «Никад.» Онда су га послали у бараку код криминалаца. «Тамо ће те,» рекли су, «брзо преваспитати.» Може се замислити шта су криминалци радили слабом свештенику у годинама.

Због слабог здравља старац је стављен да ради на сечењу хлеба, а затим као стражар у магацинима у логорској зони. У току последњих година заточеништва о.Севастијан је био ослобођен од конвоја и живео је у спремишту у трећем оделењу логора који се налазио у близии Долинке.

На биковима је доносио воду за становнике ЦПО. Дешавало се да зими донесе воду, приђе бику и греје на њему смрзнуте руке. Неко изнесе и поклони му рукавице. А следећег дана долази без рукавица (некоме је поклонио или му је неко узео) и поново греје руке о бика. Одећа му је била стара, у дроњцима. Кад се отац ноћу смрзавао, пео се на јасле код стоке и грејао се топлотом животиња. Становници ЦПО су му давали намирнице – пироге, сланину. Јео је оно што је могао, а сланину је носио затвореницима у оделењу. «Био сам у заточеништву, - сећао се отац, - а пост сам држао. Ако ми дају неки чорбуљак с парченцетом меса нисам то јео, мењао сам за парче хлеба.»

Сестре Варвара и Февронија које су биле ухапшене заједно с оцем нису послате на робију. Сестра Агрипина је послата на Далеки исток где је годину дана касније ослобођена. Написала је оцу да намерава да путује у завичај, а он јој је дао благослов да одмах допутује у Караганду. Допутовала је 1936. године, добила је виђање с о.Севастијаном и он јој је предложио да купи кућу код Велике Михајловке, ближе Карлагу, да станује у њој и да долази код њега сваке недеље ауто-стопом.

Две године касније у Караганду су допутовале сестре Февронија и Варвара и купиле су кућицу у Нижњој улици – стари амбар с улегнутим плафоном. Сестре су се упознале с верујућима и почеле су помало да се окупљају с њима на заједничку молитву. Кад су сазнали да се у Долинки налази о.Севастијан верници су почели да му помажу. Недељом су сестре долазиле код баћушке у оделење. Осим намирница и чистог веша доносиле су Свете Дарове, наруквице и епитрахиљ. Сви заједно су излазили у шумицу, отац се сам причешћивао и сестре је исповедао и причешћивао. Затвореници и руководиоци логора су заволели оца. Злобу и непријатељство су побеђивали љубав и вера које је имао у свом срцу. Многе у логору је привео вери у Бога и не просто вери, већ правој вери. И кад је о.Севастијан ослобођен у затвору је имао духовну децу која су по завршетку робије ишла код њега у Михајловку. А много година касније, кад је у Михајловки отворена црква, становници Долинског оделења ЦПО су отишли тамо и у старцу-свештенику благог лика су препознали свог водоношу.

Затворска казна се ближила крају. О.Севастијан је био ослобођен из логора 29. априла 1939. године уочи Спасовдана. Дошао је код својих послушница у мајушну кућу у Великој Михајловки. Сестре су радиле, отац је водио домаћинство. Заједно су се молили, баћушка је тајно служио Литургију и свакодневно је читао дневни круг богослужења.

Пред рат је ишао у Тамбовску област. Духовна чеда старца, која су дуго година чекала да се врати из логора надала су се да ће остати с њима у Русији. Међутим, отац који није тражио да се испуни његова воља, већ се препуштао вољи Божијој, након што је недељу дана провео у селу Сухотинка поново се вратио у Караганду, у унај удео који му је био одређен по Божанском промислу.

Преподобноисповедник Севастиан Карагандинский

Становништво Караганде су ових година чинили исти они специјални исељеници који су са забелешком «заувек» морали да раде у рудницима угља, као и они који су били ослобођени с потврдом «вечно прогонство у Караганду», бивши сужњи Карлага. Преко две трећине становника града није имало личну карту. Прогнаници су живели у мрачним спремиштима, земуницама и шупама и сваких 10 дана су морали да се јаве у управникову канцеларију.

Караганда је била гладан град, ситуација с хлебом је била изузетно лоша у ратним и послератним годинама. О.Севастијан је сам ишао у продавницу да добије хлеб на бонове. Облачио се као обичан старчић, носио је врло скромно сиво одело. И ишао је, заузимао ред. Долазио је на ред, неко би га одгурнуо, он би поново стао на крај реда и тако је било више пута. Људи су то приметили и видећи његову незлобивост и кротост почели су да пуштају оца преко реда и да му дају хлеб. У Западној улици су 1944. године купили већу кућу. О.Севастијан је ишао по кући, све је разгледао домаћински и говорио је шта и како треба променити. «Па зашто, оче, - негодовале су сестре, - нећемо довека бити у Казахстану! Ево, завршиће се рат и отићи ћемо с вама у домовину.» «Не, сестре, - рекао је баћушка, - живећемо овде. Овде је сав живот другачији и људи су другачији. Овде су људи душевни, свесни, искусили су муке. Тако да ћемо, драге моје, овде живети. Овде ћемо донети више користи, овде је наш други завичај, јер за десет година смо се већ и навикли.»

У новој кући у Западној улици је направљена мала домаћа црква у којој је о.Севастијан тајно служио Свету Литургију. А једном, кад је о.Севастијан ишао с монахињама на гробље иза насеља Тихоновка где су се на средини гробља налазиле заједничке гробнице, у које се дневно смештало до двеста покојника специјалних исељеника који су умирали од глади и болести и кад су закопавани без погребења, без хумки, без крстова и кад је све то видео и свега се наслушао старац је рекао: «Овде даноноћно, на овим заједничким гробовима мученика, горе свеће од земље до неба.» И старац је био молитвеник за све њих.

Време је пролазило. Кад су житељи Михајловке сазнали за баћушку почели су да га позивају у своје куће. Вршење треба није било дозвољено, али о.Севастијан никога није одбијао. Народ у Караганди је био веран – нису га одавали Не само у Михајловки, и у другим рејонима су људи заволели баћушку, поверовали су у снагу његове молитве. Из свих крајева у Караганду су почела да долазе духовна деца старца – монаси и мирјани, који су тражили духовно руководство. Долазили су из европског дела Русије, из Украјине, из Сибира, из далеких крајева Северне и Средње Азије. А он је све примао с љубављу и помагао им је да се снађу на новом месту.

А Караганда је расла и градила се, обухватајући стара исељеничка насеља, подељена деоницама степе, коповима и рудницима, и насеља специјалних исељеника 30-их година, насеља Немаца који су у Караганду исељени из Поволжја у ратним годинама. Прво је подигнут Копај-град, затим насеља 1. и 2. рудника, онда је око великих копова обновљен Стари град и већ после рата је почео да се гради са свим полетом обласног центра Нови град. Испоставило се да је Михајловка најближи рејон, који се налази уз сам Нови град. А црква у Караганди је била само једна – у 2. руднику.

У новембру 1946. године су по благослову старца православни становници Велике Михајловке одговарајућим локалним органима власти поднели молбу за регистрацију верске заједнице. Пошто на лицу места нису добили позитиван одговор, верници су више пута упућивали молбу у Алма-Ату, ишли су у Москву покушавајући то да издејствују. На крају је 1951. године Михајловски молитвени дом у којем су се неко време ипак обављале требе, био коначно затворен. И тек је 1953. године добијена дозвола за то да се у Великомихајловском молитвеном дому могу обављати црквене тајне и обреди – крштења, опела, венчања и исповести. Сад је оцу могао да се обраћа много већи број људи.

Великомихајловској парохији, осим Новог града, припадали су рејони Млинског комбината, Фјодоровског копа, Михајловске железничке станице, рејони Сарања, Дубовке, 10 циглана, рејон Новостројке, рејони пет карагандинских копова угља, неколико шахти и други (укупно око 20 места). А баћушка је био сам, помагале су му само монахиње. Али што је главно, отац је Литургију могао да служи само тајно, у приватним становима верујућих. И после напорног радног дана, после келејне молитве, баћушка је у 3 сата по поноћи ишао улицама Караганде у раније договорену кућу у којој су се по једно, по двоје, окупљали православци. На велике празнике свеноћно бденије је служено од један сат после поноћи, после кратке паузе је служена Света Литургија. Служба се завршавала пре свитања и исто тако, по једно, по двоје, људи су се разилазили по кућама.

А залагања за отварање храма су се наставила. Поново и поново је у Москву путовао човек одан баћушки – Александар Павлович Кривоносов. И напокон је 1955. године донео документ који је успео да добије о регистрацији верске заједнице у Великој Михајловки.

Почели су радови на реконструкцији и променама стамбене куће у здање храма. Свиме је руководио о.Севастијан. Скинути су преградни зидови, продубљен је под, на крову је направљена плава купола-луковица. И 1955. године на Спасовдан освећена је црква у част Рођења Пресвете Богородице. О.Севастијан је био настојатељ ове цркве 11 година – од 1955. до 1966. године, односно до дана свог упокојења.

22. децембра 1957. године, на дан празника иконе Мајке Божије «Неочекивана радост» архиепископ Петропавловски и Кустанајски Јосиф (Чернов) је унапредио оца у звање архимандрита и наградио Патријарашком повељом «За усрдно служење Светој Цркви».

Уочи свог имендана о.Севастијан је 1964. године награђен архијерејским жезлом, наградом без преседана. Уочи свог блаженог упокојења отац је примио постриг у схиму.

Преподобноисповедник Севастиан Карагандинский с сослужащим духовенством

Неуморно подвижничко служење Православној Цркви од искушеника у скиту Ваведењске Оптине пустиње до настојатељства и посвећења у звање архимандрита о.Севастијан је испуњавао 57 година – од 1909. до 1966. године.

Отац се придржавао беспрекорног испуњавања црквеног Устава, не дозвољавајући на богослужењу пропусте или скраћивања. За њега су црквене службе биле саставни део његовог унутрашњег живота. Баћушка је посебан свештени страх осећао према празницима Вазнесења Господњег и Свете Тројице, којима се завршава дело Христа Спаситеља, као венцем свих Христових Тајни. У беседама је његов омиљени лик био Јован Богослов, чији је спомен вршио посебно свечано и са свештеним страхом. Често је туговао због тога што његова паства недовољно поштује овог апостола Љубави и говорио је: «Ево, данас је спомен на пренос моштију светитеља Николаја – и црква је била пуна народа. А јуче је био празник светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова и црква је била полупразна. Како не схватате ко је већи кога треба више поштовати? Који празник је већи?» Исто тако је посебно поштовао свих седам дана спомена на Претечу и Крститеља Господњег Јована и спомен на свете бесребрениек Козму и Дамјана (1/14. јул) – покровитеље краја у којем је баћушка рођен.

Стална брига о.Севастијана била је да у људске душе усади дубоки мир. Свој живот и живот своје пастве трудио се да приближи манастирском животу. Веома се жалостио ако неко није слушао и није испуњавао његов савет – то је увек било на штету и често на несрећу човека. Жалостио се до туге. Изгрди, окрене се и не благослови. А ако види сузе или да се човек покајао и да је на крају крајева послушао његов савет, много се обрадује, пожали га и после извесног времена сам га нечим обрадује. Једном је рекао некој девојци: «Ниси ме послушала, зашто си сад дошла, плачеш и молиш? Зашто? Па ја... – застао је, - не грешим увек.» Такво је било његово смирење. Баћушка је чак и плакао због непослушања духовне деце. Такође је често плакао примајући исповест.

Очева љубав је била нежна и брижна. Понекад се љутио, али ретко. Није жалио време на разговор с човеком. Живот очеве верне деце је био пример реда. Други су их звали «баћушкини», говорили су да је добра половина Михајловке као тајни манастир.

Отац је био слабог здравља. Посебно је патио због сужења црева. Сви су знали да за време јела не смеју да га узнемиравају и одвлаче му пажњу разговорима. Одмах би почињао да кашље, што се понекад завршавало повраћањем. Ова болест је била последица нервних потреса којих је старац много претрпео у свом дугом животу. Увек је био напет. Док црква још није била регистрована и док је о.Севастијан тајно, с најближима служио Литургију, стално је осећао страх. Говорио је: «Ето вам – оче, служи! А знате ли како се ја осећам?» Јер, кршио је закон, у свако доба су могли да дођу и да похапсе све. И касније, кад се у цркви служило отворено, баћушкн страх је попустио. Једном је неко од духовне деце рекао оцу: «Плашим се тог и тог човека.» А он се осмехнуо и рекао: «Да? А ја га се не бојим. Никога се не бојим. Али се бојим да ће затворити цркву. Тога се бојим. За себе се не плашим, плашим се за вас. Ја знам шта ми је чинити, али не знам шта ћете ви да радите.» Кад је баћушка био у снази после сваке Литургије је служио молебан. Певао је хор, читала су се два акатиста. А кад је ослабио читало се пола акатиста. На крају молебана баћушка је давао да се целива крст и обавезно је држао беседу. На молебанима је остајала цела црква. У цркви је било мого омладине. Само за певницом је партије дисканта стајало и певало до 17 девојчица. Хор је био женски, као манастирски, певало се оптинским напевом и сам баћушка је понекад излазио за певницу и певао.

По манастирском обичају о.Севастијан је посебно волео да служи службе за покој душе и свакодневно је сам служио парастосе. Говорио је да више воли да врши опело за жене и да их помиње зато што оне имају много мање грехова. Видео је грехове покојника.

Несумњиво, отац је поседовао дар прозрољивости иако овај дар није јавно показивао. Исто тако, о.Севастијан никога није исцељивао и није изгонио демоне отворено и због своје скромности и једноставности увек је говорио: «Па ја никог не исцељујем, ни из кога не изгоним демоне, идите у болницу.» «Ја сам, - говорио је, «нем као риба,» - толико се понижавао. Отац је помагао људима својом тајном молитвом. Био је потпуно лишен дивљења самом себи и задовољства собом. Напротив, често је говорио: «Ја сам неук човек, завршио сам 4 разреда и немам дар речи, немам ни гласа.» Проповеди је чешће читао по књизи, не додајући ништа своје. А кад је седео за столом са својом духовном децом понекад је нешто причао, али мирно, скромно, не истичући себе.

О.Севастијан је био врло деликатан, тактичан, никад никога није понизио, није увредио, није прекинуо, никад није истицао човекове физичке мане. И у његовом присуству никоме није падало на памет да за некога каже да је глув, слеп, хром и друго. Око баћушке је увек постојало поље високог морала и кад би човек доспео у њега није било могуће да учини нешто подло, да говори грубо. Представници локалне власти су више волели да све разговоре воде с другим свештеником – о.Александром Кривоносовом. Очигледно су осећали духовну узвишеност о.Севастијана, она као да их је плашила, уливајући им свештени страх. Једном је овлашћени за послове религије при Обласном извршном комитету почео да тражи од председника црквеног одбора баћушкиног храма да свештенослужитељи престану да иду у град Сарањ и насеље Дубовку, јер припадају другом рејону. Председник црквеног одбора је овај захтев пренео оцу и отац је следећег дана заједно с председником црквеног одбора лично отишао у Обласни извршни комитет. И кад је о.Севастијан почео да говори с овлашћеним, овај је одмах променио тон – почео је да објашњава, па чак и да се извињава баћушки. Отац му се обратио: «Друже овлашћени, дозволите нам да на молбу рудара обављамо требе у Сарању, у Дубовки и у другим насељима. Понекад ме моле да причестим болесну мајку или да опојем покојника.» Овлашћени је благонаклоно одговорио: «Молим вас, о.Севастијане, удовољите им, немојте их одбити.» И шта год да га је баћушка питао, скоро ништа није одбио и председнику црквеног одбора то више никад није помињао.

Отац није имао посебне љубимце, према свима се односио једнако и тиме је још више привлачио људе. Имао је духовну мудрост, велико стрпљење. Кад неко почне да ропће на ближњег он каже: «Ја вас све трпим, а ви једног нећете да потрпите.» Ако се неко не слаже он се секира: «Ја сам настојатељ, а све вас слушам.» Бринуо се за спасење сваког, то је био његов циљ. Молио је: «Живите мирније.» Једном су кренули на требу и заборавили кадионицу. Почели су једни друге да прекоревају. Отац је рекао: «Ја сам крив,» - и сви су заћутали.

Често је одлазио у насеља Дубовка, Сарањ, Фјодоровку и Топар. Крстио је у кући, вршио је опело у кући. На местима која је посећивао сад су настале парохије по његовим молитвама. Посећивао је и насеље Долинка где је издржавао казну. Али, о.Севастијан је посебно волео да посећује Млински комбинат. Говорио је да је у Михајловки за њега «Оптина», а у Млинском комбинату – «Скит». Тамо су се по благослову баћушке досељавали многи верници из различитих крајева Караганде: Мајкудука, Тихоновке, Пришахтинска и Компанејска. У Млинском комбинату су углавном живеле породице, или тачније, остаци породица које су се сачувале после трагедије специјалних исељеника која се догодила 30-их година. Становници Млинског комбината су људи напаћених срца, сломљених судбина, жене удовице, деца сирочад. Свако је имао свој бол, своје душевне ране. Било је људи с тешким карактерима, каприциозних, сумњичавих, агресивних и затворених. Међутим, баћушка је налазио приступ свакој напаћеној души. Тако је међу људима који су окруживали старца било много монаха и монахиња прогнаних у Караганду у годинама прогона или који су касније допутовали код њега из Русије и других република. Међу њима је било изванредних људи, талентованих, подвижника узвишеног духовног живота. У целини, то је била јака хришћанска заједница, степски казахстански «скит» који је у време безбожног комунистичког режима оптински старац успео да организује и да одгаји на светој земљи карагандинских логора.

У Млинском комбинату је са својом најмлађом кћерком и унуком живео његов најстарији брат Иларион који је остао удовац. Пред смрт је примио постриг у расофор и баћушка је сам вршио опело за свог најстаријег брата монаха Илариона. О.Севастијан није давао благослов својој духовној деци да путују по манастирима. «Овде је, - говорио је, - и Лавра, и Почајев, и Оптина. У цркви се служи – све је ту.» Ако се неко спремао да се сели говорио је: «Немојте никуда нићи, свуда ће бити невоље, свуда је неслога, а Караганду ће само окрзнути.»

Његова Светост Патријарх Алексије је веома желео да види старца Севстијана и да разговара с њим. Благословио је владику Питирима (Нечајева) да довезе оца макар авионом. Али, баћушка је био већ слаб и није пристао: «Не могу да летим авионом,» - одговорио је старац и остао у Караганди.

Тако су у подвигу љубави и сампрегорног служења Богу и ближњима протицале године. Отац је почео приметно да слаби. Од јануара 1966. године његово здравствено стање се веома погоршало, појачале су се хроничне болести. О.Севастијана је много мучило то што му је постало тешко да служи Литургију – често је кашљао за време службе, губио је дах. Лекари су предложили да му ујутру пре службе дају инјекције. Отац је пристао. После инјекције и одмора је могао, иако тешко, да иде у храм и да служи. Али, болест је напредовала и ускоро није могао да дође до цркве чак ни после инјекције. Дечаци ипођакони, баћушкини послушници су направили лаку фотељу од алуминијумских цеви и почели су да носе о.Севастијана у фотељи у цркву. У прво време му је било незгодно, али се касније навикао.

Отац се често сећао смрти, преласка у вечност. Кад би му се људи обраћали с питањем: «Како ћемо живети без вас?» - строго је одговарао: «А ко сам ја? Шта? Бог је био, јесте и биће! Ко има веру у Бога нека живи и на хиљаде километара од мене живеће и спасиће се. А ко нема страха Божијег нека се држи чак и скуте моје расе, неће добити спасење.» Наступио је Велики пост 1966. године – последњи у животу старца. Прве недеље поста о.Севастијан је служио свакодневно, сам је читао јасним и звонким гласом Велики покајнички канон преп.Андреја Критског. У Недељу Победе Православља је служио Литургију. Тих дана ни са ким није разговарао, никога није примао.

Пролазила је друга, па трећа недеља Великог поста. Све је ишло као и обично. У недељу шесте седмице баћушка није служио, већ је седео у олтару у фотељи. После причешћа је заповедио да отпевају: «Покајанија отверзи ми двери, Жизнодавче.» Од тог дана је снага почела приметно да га напушта.

10. априла, у васкршњој ноћи о.Севастијан је желео да га однесу у цркву, али није могао да се подигне. Сви људи око њега су осетили смућење у души, али је отац рекао: «Зашто сте отишли из цркве? Још не умирем. Још ћу стићи и овде да честитам Васкрс покојницима. Идите мирно на службу.»

Ујутру, 12. априла, на Васкршњи уторак, о.Севстијан се осећао боље, дисао је слободно. «Обујте ми чизме, - рекао је келејници, - треба да изађем пред људе, да им честитам Васкрс, да се не жалосте, обећао сам. Свима ћу рећи главно.» Дечаци су однели баћушку у цркву. Имао је на себи мантију и камилавку. Седео је мало код престола, онда је устао, изашао кроз царске двери на амвон. Устао је ослањајући се на жезал и почео је да се опрашта од народа: «Збогом, драги моји, већ одлазим. Опростите ми ако сам нечим ражалостио некога од вас. Христа ради, опростите. Ја вам свима опраштам. Жао ми је, жао ми вас је. Молим вас за једно, за једно вас преклињем, једно захтевам, волите једни друге. Да у свему буде мир међу вама. Мир и љубав. Ако ме послушате, а ја вас тако молим за то, бићете моја духовна деца. Ја сам недостојан и грешан, али Господ има много љубави и милости. У Њега се уздам. Ако ме Господ удостоји Своје светле обитељи, непрестано ћу се молити за вас. И рећи ћу: «Господе, Господе! Па ја нисам сам, са мном су моја чеда. Не могу да уђем без њих, не могу сам да будем у Твојој светлој обитељи. Ти си ми их поверио...» и затим тихо, једва чујно: «Не могу без њих.» - Рекао је, хтео је да се поклони, али није могао, само је погнуо галву. Дечаци су га ухватили под руке и повели у олтар. У храму су сви плакали. У ноћи између четвртка и петка отац скоро да није спавао, мучио се, хватао је ваздух говорећи: «У целом телу нема живог места које ме не боли. Кичму као да ми пали ужарени штап, немам ваздуха. А најгора је мука у духу.» Стално је питао колико је сати.

Увече је из Кокчетава допутовао игуман Димитрије. Назвали су у Алма-Ату владику Јосифа – тражили дозволу да о.Димитрије извршио постриг баћушке у схиму. Владика је одговорио: «Не треба. Сутра ће из Москве долетети владика Питирим и све ће урадити.»

Старец Севастиан и отец Питирим

У суботу, 16. априла у 9 сати ујутру с аеродрома је дошао духовни син баћушке владика Питирим (Нечајев). Одмах је отишао код старца и био је запањен његовим изгледом. «Таквог га никад, ни у једној болести нисам видео,» - рекао је касније људима из околине.

После ручка се стање о.Севастијана нагло погоршало, молио је да се хитно позове владика Питирим. Владика је дошао. Баћушка га је замолио да одмах приступи чиу пострига у схиму.

Отац је после пострига говорио врло мало. Задивљујуће се преобразило његово лице и цео његов изглед. Био је пун такве благодати да је човеку кад га је гледао дрхтала душа и осећао је сопствену греховност. То је био величанствени старац и житељ већ оног другог света.

У понедељак увече, на парастосу за Задушнице у Томиној недељи о.Севастијана су носили у цркву. Слушао је појање, често се крстио. Служио је владика Питирим. Кад су отпевали «Вјечнаја памјат» заповедио је да га носе кући. После службе је разговарао с о.Јованом који је долетео из Мичуринска. «Стигли сте да дођете код мене, а ја сам данас стигао да се поздравим са свим покојницима и да се помолим за њих. Како је леп дан! Данас се владика помолио и сутра ће се помолити за сву моју преминулу децу. Доживео сам Задушнице, Господ је милостив. А покојницима су тако потребне, тако су им драгоцене молитве живих за њих. Увек сам се највише молио за покојнике. И вама, о.Јоване, остављам у аманет: највише се молите за покојнике. За све слава Богу! Слава Богу за све!»

Ујутру, 19. априла у 4 сата и 45 минута баћушка је умро. Био је уторак, Задушнице у Томиној недељи.

У 5 сати и 30 мнута владика Питирим је почео да служи парастос. После завршетка парастоса је почело облачење. Башућка је био још сасвим топао, лице му је било мирно, као живо. Отац скоро да није имао тело, саме кости. Обрисали су га маслиновим уљем, обукли му схиму, владика га је одозго покрио мантијом и камилавком му је затворио лице.

Из свих крајева Казахстана, Сибира, европског дела Русије, под благодатни покров баћушкиног храма су се окупљали клир и мирјани – духовна деца старца. Свештеници су непрекидно служили парастосе, певао је хор. А људи су стално долазили и долазили. Од свјатејшег патријарха Алексија I је стигао телеграм: «Упућујем саучешће парохијанима храма поводом упокојења благодатног старца архимандрита Севастијана. Ваше Преосвештенство, епископ Волоколамски Питирим, има благослов да обави погреб у Богу починулог. Патријарх Алексије.»

Cахрана старца Севастиjана

Трећег дана баћушка је сахрањен на Михајловском гробљу. Гроб је погребним колима вожен само мали део пута до друма. Кад су скренули на друм људи су ковчег на гробље носили на високо подигнутим рукама. Пловио је изнад огромне гомиле народа и видео се са свих страна. Саобраћај на друму је био потпуно обустављен, народ је као чврсти зид ишао друмом и тротоарима. Прозори на кућама су били отворени – кроз њих су гледали људи. Многи су стајали на капијама својих кућица и на

Отац Алексеј је предивно говорио о посту и исповести. Као искусан духовник је, на веома интерсантан а на моменте веома духовит начин, говорио о посту и исповести у савременом свету и веома стрпљиво одговарао на питања верних.

Школа веронауке за одрасле, 20. април 2013. године

53:31 мин.

http://eparhijakrusevacka.com/audio/2013-04-20_2-1.mp3

Извор: Епархија крушевачка

Фото: презвитер Иван Цветковић

У уводном дијелу своје духовне бесједе отац Лазар је подсјетио на стих „Отвори ми врата покајања Жизнодавче“, оне свечане пјесме коју сваке недјеље, у једном свечаном тону, говоре преподобни, и епископи, и славни и нишчи, а тај стих нас подсјећа, истакао је он, да је наш покрет ка себи и ка Богу увијек повратан. Наш повратак носи у себи клицу велике наде и великог поуздања у Бога да ће нас примити у Своје наручје.

“Пут повратка је узак, као што је и сам Бог рекао у Јеванђељу да је широк пут који води у пропаст, а да је узак и трновит пут који води назад у Царство Оца Небеског. Тај пут у исто вријеме значи пасха, а пасха, за коју обично мислимо да значи Васкрс, подразумијева и све оно што иде ка Васкрсу. Она није ни прелазак, него је пролазак, провлачење, пречица, бјежање, наше појединачно и заједничко бјежање и наше заједничко и појединачно неслагање са смјером и током који представља савремени свијет. Тај наш пролазак подсјећа на онај велики и славни пролазак изабраног народа, који је Бог изабрао да изнесе име Божије, да га објави и носи, подсјећа на ту велику Пасху, излазак изабраног народа из Египта“.

“Своју пасху, свој уски пут, свој пролазак можемо да схватимо као нешто што морамо да чинимо с благословом, великом пажњом и великом опрезношћу“, рекао је јеромонах Лазар, додајући да “као што је Господ тада, изабравши пророка Мојсија да поведе народ и да га проведе кроз Црвено море, тако је Бог установио за нас Цркву која нас својим благословом води и, сваке године, показује изнова тај пут, припремајући нас за једну посебну, истинску и суштинску коначну Пасху, а то је прелазак из смрти у живот“.

Бог Једини, који је извео народ израиљски из Египта, јавио се човјеку којег је изабрао да се преко њега објави својим именом и то је први пут да се Он јавио тим именом, свима нам познатим, именом Јахве.

“То Јахве, по мом мишљењу, није никада било само јеврејско, имам слободу да кажем да нијесам ограничен неким посебно јасним знањем и сазнањем, Јахве мени никад није било нешто што не бих могао да разумијем на српском или, боље речено, на словенском језику. “Јах“ је исто што и ја, “вед“ значи исто што и вид, а на унутрашњем плану видим значи знам. Господ је претпоставио знање себе знању египатском и свему знању оног доба, јер знати Бога, познавати Бога јесте сума сваког знања. Зато је за нас важно да увијек, без обзира што живимо у овом свијету и што се бавимо разним стварима, што живимо у заједници, породично и разним форматима живота, да је пут нашег спасења, пут повратка у наручје Оца Небеског. Да би се вратили и да би, уопште, могли да идемо тим путем потребан нам је вид, потребан је вед, потребно је знање“, нагласио је отац Лазар.

Он је говорио о посту као начину одрицања од старог човјека на нашем путу спасења.

“Већ од самог почетка поста, видимо, односно осјећамо како је тешка та наша борба са самим собом, нарочито тјелесно. Прве седмице тог јаког поста човјек осећа глад и због тога је нервозан, види колико је завистан од хране. Послије тога осјећа многе страсти и то што је нагомилано у њему почиње да му смета, не може чак ни да прати службу. Човјек схвата да би он могао ићи путем повратка, путем покајања, мора много тога да се одриче, тако да је наше покајање и наша пасха одрицање, понајвише, од самог себе, одрицање од нашег старог човјека“.

Наше духовно виђење или прогледавање, према ријечима јеромонаха Лазара, мора да се вјежба и да буде резултат нашег озбиљног труда. Он је инсистирао на томе да је виђење и знање једно те исто, као што је истовјетно видјети и знати Бога.

“То што се Господ нама јавио јесте објава Његовог коначног циља који Он има са нама. Ми видимо око себе, и то треба стално да свједочимо, колико је труда и колико љубави Бог у овај свијет, а посебно у човјека као круну Свог стварања, уложио, иако није имао никакву потребу да нас ствара као Своје помоћнике или као неку своју заштиту. То је дивна стваралачка игра Сина Божијег, а шта је све Бог у стању, шта је све кадар и вољан да учини не би ли вратио у стање како је замислио читав овај свијет, створен као дар Божији човјеку. Он је Сина Свог Јединородног жртвовао да Он буде та првина, да буде прворођени из мртвих, водећи нас кроз тај пролаз, пасху коју сви тако очекујемо, тај наш Васкрс надолазећи“, казао је игуман Лазар.

Цитирајући ријечи Старца Силуана који каже да је блажена душа која љуби брата, отац Лазар је указао на то да нас усредсређеност на себе чини слијепим и неспособним да видимо ближње, а самим тим и Бога.

“Никада не треба да заборавимо оно што је основно, а то је да Христа задобијемо. Данас је празник Светог Јована Лествичника, па ако ја не могу да пратим његово искуство и ако не могу да идем тим путем да ли то значи да није добро то што он каже и да ја треба да ограничавам искуство које су имали Свети, који су велики подвиг подузимали да би се приближили и видјели Бога. Радити на себи, борити се против старог човјека у себи је једини пут ка спасењу. Треба да се потрудимо, колико је то нама могуће, да у другоме видимо себе. То је стање у које ми треба да дођемо, а оно је супротно индивидуализму, који је узео толико маха у данашњем животу, па је свијет постао скуп индивидуа, а индивидуе не могу да творе заједницу. Нама је потребно да се, изоштравајући наш духовни вид, поново нађемо у заједници, прије свега, сами са собом, проналазећи самог себе, да прођемо нашу пасху и уђемо у Царство Бога и Оца нашег Небеског“.

“Желим вам да пост завршимо и да дочекамо свијетло и свето Христово Васкрсење како би у једном малом дијелу осјетили укус нашег општег Васкрсења. Господ је рекао „Ја сам пут истина и живот“, ко је стао на тај пут већ је стигао. Не треба да нас сјекира уколико дође Васкрс, а ми не будемо осјетили да смо успјели нешто да урадимо са собом током поста. Наш труд и наш унутрашњи покрет је оно што се од нас тражи, а то је изљечење наше воље, да престанемо да желимо оно што није добро и што нас води супротно од живота, него да кренемо, како каже Старац Силуан, да живимо онако како нам је заповиједио Господ да би се наш ум очистио и да би духовно свједочили спасење“.

“Дакле, испуњавајући јеванђељске заповијести, које су дате самим Сином Божијим ми ћемо, свакако, стићи тај циљ, али у овом случају Бог не укида слободу. Он је рекао “Ко хоће за мном да иде“ нека чини тако и тако. Ако смо пошли путем за Христом, није у реду да мијењамо правила, као што то често бива“, поручио је о. Лазар.

Предавање јеромонаха Лазара уприличила је Црквена општина Никшић у чије име је сабрани народ, бројно свештенство и монаштво, поздравио јереј Миодраг Тодоровић, старјешина Саборне цркве Светог Василија Острошког.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Извор:

У овај дан, по стародревном предању, певамо чин Великог Канона. Овај уистину највећи од свих канона, изврсно и вешто сачини и написа свети отац наш Андреја, архиепископ Критски, који се назива и Јерусалимски. Он се крете, дакле, из Дамаска у четрнаестој години свога живота, одаде се изучавању граматике, и завршивши изучавање, остаде у Јерусалиму да проводи монашки живот, живећи преподобно и богољубиво у молитвеном тиховању и безметежном животу. И многе друге списе, корисне за живот, остави Цркви Божјој, речи и каноне, будући и показујући се обилан, особито у похвалним саставима. Поред многих других, сачини и овај Велики Канон, који садржи безгранично умилење. Јер пронашавши и скупивши све повести Старог и Новог Завета, он сачини ово слаткопјеније, од Адама, дакле, па чак до самог Христовог вазнесења и апостолске проповеди. Подстрекава, елем, овим сваку душу да ревносно и по сили подражава добрима из повести, а зле да избегава, и да увек притиче к Богу покајањем, сузама и исповедањем и другим познатим богоугодним делима. Осим тога, он је толико широк и пријатан, да је довољан да и најтврђу душу омекша и на добру будност покрене, ако се само са скрушеним срцем и великом пажњом пева. А написа га, када и велики патријарх Јерусалимски Софроније написа житије Марије Египћанке. И ово Житије предлаже нам безгранично умилење, и онима који су много грешили и греше даје утеху, само ако хоће да одступа од зла.

А беше одређено да се у овај дан пева (Канон) и чита (Житије) ради овога узрока: зато што се Света Четрдесетница приближава крају, па да не би људи, будући лењиви за духовне подвиге, немарни и остали, и престали потпуно да буду у свему целомудрени. Превелики, дакле, Андреј, као неки учитељ, кроз повести Великог Канона, казујући врлине великих људи и уједно застрањивање злих, као да је хтео рећи: оне који се труде ваља подстицати да још храбрије сежу напред. А свештени Софроније, Четвртак Пете Недеље изванредном речју својом, чини опет да буду целомудрени, и к Богу их подиже, да не клону нити очајавају, ако некада грехом неким захваћени бише. Јер колико је Божје човекољубље и жалостивост према онима који се свом душом труде да се обрате од пређашњих грехова, показује ова повест о Марији Египћанки.

А назива се Великим Каноном, можда ће неко рећи, и по самим мислима и примерима; јер је плодан његов творац, који је изврсно то сложио. И док остали канони имају по тридесет и нешто мање тропара, овај пак има двеста педесет, од којих сваки роси неизрецивом сладошћу. Овај Велики Канон, дакле, на прикладан начин прибавља и велико умилење, због чега се и чита у Великој Четрдесетници.

Овај изузетни и Велики Канон и Слово о Преподобној Марији, сам отац наш Андреј први у Цариград донесе, када од Јерусалимског патријарха Теодора би послан у помоћ Шестом Васељенском Сабору. Тада се он особито истакао борећи се против монотелита (једновољаца); уз то пребивајући код монахујућих, причислио се клиру Цркве у Цариграду, где је постављен за ђакона и хранитеља сиротиње. Мало затим, постао је архиепископ Критски; касније пак, достигавши негде близу до такозваног Јериса у Митилини, отиде ка Господу, бивши довољно у заједници са својим престолом.

Молитвама светог Андреја, Боже, помилуј и спаси нас!

Извор: Радио Светигора

Чудна смо бића. Много смо награђени од Господа, а то не схватамо. Пали смо и због пада човека све страда, и сва природа, јер је човек последњи створен да буде господар целог материјалног света. Наши прародитељи су се кретали као Анђели, као духови, материја је била одухотворена, а не овако груба као данас.

После прекршаја заповести Божије, одмах је настала грубоћа. Зато Апостол Павле каже: „Ево и природа уздише очекујући избављење синова Божијих". Очекује природа да будемо избављени и да она буде ослобођена од трулежи, јер је сад трулежна и изменљива. А у нама, у нашем организму, постоје сви могући минерали што постоје и у космосу. Ми смо били господари, а сад је све против нас устало, јер смо ми криви за пад свега. Сад треба да се поправимо, да се све око нас обнови.

Ништа не бива ни на земаљској кугли, ни у васиони без Промисла и без допуштења Божијег. Све што је племенито и узвишено - Промисао је Божја, а све што је негативно - то је допуштење од Господа. Он зна зашто је то допустио и докле ће тако трајати. Кад би мислене силе бестелесне и мислене силе у телу - ми људи, могли да радимо шта хоћемо - то би био страшан хаос не само на земаљској кугли него и у васиони. Бог је свуда присутан, и то је највећа светлост, енергија која све прожима. За Бога нема прошлости, будућности или садашњости. За Њега увек је данас, вечност. Све се у Њему одржава. Он зна зашто је допустио да се нешто збива. А ми, људи, сами често својим мислима и жељама само отежавамо ствари. Једино ми људи можемо да се противимо вољи Божјој, док су Анђели и Свети потпуно покорни вољи Божијој. А ми, деца Адама и Еве, противимо се. Господ много више има проблема са нама побожнима, него ми са онима који су се потпуно одстранили од Бога.

Бог може да нас ослободи од сваког зла, али ми се сами грчевито држимо за зло. Зашто Господ наређује да волимо своје непријатеље? Не због њих, него због нас. Јер, докле год ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, пријатељи или рођаци немамо мира ни покоја. Треба се тога ослободити. Како? Треба од срца опростити. Кад се опрости од срца, као да ништа није ни било. Више немамо те унутрашње (мислене) радње које нам не дају мира и покоја. Опроштено је и завладао је мир. Племенит и добар човек не зна да мрзи свога непријатеља, него му жели добро. И та га доброта ослобађа од злих напада, а ослобађа и непријатеља. Непријатељ више нема снаге да напада. А кад помислимо зло - доприносимо огромно злу. Не смемо уопште мислити зло. Кад би хтели да се уједине сви људи у доброти, видели би каква је то огромна и невероватна снага. Љубав и лепота би била свуда и на сваком месту!

Да, човек је велика тајна! Прародитељи су били бесмртни и материја у целој васиони је била одухотворена материја. Наши родитељи су имали тело од продуховљене материје и кретали су се невероватном брзином, брже него мисао! Адам је био господар материјалног света, космоса. Бог му је заповедио: „Рађајте се и множите се и владајте земљом" Значи - владајте материјом. Овакво садашње рађање на земљи, Господ је допустио после пада прародитељског, јер да то није допустио, угасио би се човечански род. Требало је да човечански род испуни сву васиону. Првобитни створови, духови небески нису сачували свој положај, а међу њима први међу равнима. Сатана је пао, јер је Бог био тајна и за њега. Пад човеков је био због зависти духова злобе и одједанпут се све срушило и изменило. Духови злобе се од тада до данас труде да ни једна душа ни по коју цену не буде ослобођена од њихових мислених уза, да сви људи постану зли, јер је пакао мислено стање душе. Кад је срушен господар целокупног материјалног света, космоса, односно наши прародитељи, све што им је било потчињено (материјални свет) изгубио је своје првобитно стање.

Зато Апостол Павле и каже: „Сва природа уздише, очекујући избављење синова Божијих". Ти синови Божији, то смо ми, и сва природа очекује да кроз нас буде ослобођена изменљивости и трулежности. Сад је трулежна и изменљива, а била је неизменљива и вечна. И зато чекамо Други долазак Господњи. Све ово мора да прође и све мора ново да се створи, како Господ каже: „Ево све прође, и све ново треба да дође, ново Небо и нова земља." Мислимо како ће то бити, али ево Господ нам открива тајну - како ће то бити. Открио нам је Господ одавно да кад материја достигне брзину светлости, она нестаје. Претвара се у невидљиву енергију и то је експериментално потврђено. До скоро смо знали само за светлосну брзину, а сад се зна... и за друге брзине, а ко зна можда ће се сазнати за још које брзине. Али, Господ је открио људима да је светлосна брзина много спора, само 300.000 километара у секунди. Спора је она према брзини честица енергије које називају тохиони, који у трену прелазе растојање читаве наше галаксије, чији је пречник 50 милиона светлосних година. Видите каква је то брзина!

Извор: Манастир Клисина

Пост је саставни дио црквеног живота и зато је наша духовност незамислива без неке врсте уздржања. Човјеку, који је тек почео да се укључује у живот Цркве намећу се бројна питања, међу којима и она која се односе на уздржање од јела и пића и на смисао дугих, вишесатних молитви у богослужењима током Свете Четрдесетнице. Природно је стога, да неко размишља да ли су ти обреди, као остатак неких прошлих времена, превазиђени и може ли модеран човјек на неки други начин исказати своју вјеру у Бога, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

“Темељно питање хришћанске вјере и уопште православне духовности јесте како човјек, људско биће које ствари посматра на основу искуства, може да има икакву везу са Господом Богом Кога не види. Људе видимо, чујемо и са њима градимо неки однос, али како можемо да општимо са Богом Кога не видимо и има ли смисла тежити да радимо нешто што није засновано на искуству. Свети Петар Цетињски Чудотворац је Светитељ и Чудотворац, управо зато и једино због тога, што се он у свом животу није руководио оним што види, него нечим што је изнад онога што може да види и искуси“, рекао је у уводном слову отац Гојко.

Свети Петар Цетињски Чудотворац, његово тијело нетрулежно, свједочи не оно што наше очи виде, јер наше очи виде да је живот од данас до сјутра, а смрт неминовна. Оно што очи не могу да виде, оно у шта се вјерује, јесте да је смрт тренутна, као неки сан, а да је живот вјечан. То доказују не само његове мошти, него и спомен на његову личност, који је остао међу Црногорцима до дана данашњег.

“Како ми данас 2013. године, овдје у Никшићу, на Цетињу или било гдје друго, можемо да имамо везе са чудом Светог Петра Цетињског, односно са чудом Христовог васкрсења. У Светом Писму се каже да је Исус из Назарета три године проповиједао, окупио око себе апостоле, фарисеји су Га осудили и уз помоћ представника римске власти Пилата, који није видио његову кривицу, али, не желећи да се супротстави Јеврејима, опра руке, те Он би убијен и послије три дана васкрсну из гроба. То зна читав свијет, али какве везе има са нама то што је Исус из Назарета, прије двије хиљаде година, у Палестини васкрсао из гроба, био мртав, па оживио“.

“Васкршњи пост са данима трајања, темама својих седмица, начином како се пости, разлогом због којег постимо и ка чему ходимо, нас грешне, недостојне и слабе људе, уводи у ту тајну Христовог васкрсења сваки пут на један исти начин. Човјек се креће, непрестано је на неком путу и на том путу он изнова мора да обува нове ципеле како би стигао до назначеног циља. Постом ми, сваке године, изнова улазимо у тајну Христовог васкрсења. Свети Оци су рекли да о Христовом васкрсењу не можемо причати на академски начин, а ми би требали да слушамо Христове моралне поуке и да живимо по њима. Ипак, постоји нешто дубље од моралних порука Јеванђеља, нешто дубље што се тиче Христовог гроба и питања да ли ми хоћемо да уђемо у Христов гроб и из њега изиђемо васкрсли“, нагласио је свештеник Перовић.

Он је, потом, говорио о припремним седмицама Васкршњег Поста, које нас својом тематиком уводе у тајну Христовог гроба и Христовог васкрсења.

“То што постимо, што не једемо мрсну храну и суздржавамо се бројних уобичајених радњи, представља припрему нашег тијела за Христово васкрсење, а молитва, непрестана молитва која врхуни у Светом причешћу на Литургији, припрема нашу душу да тијелом, разумом и душом уђемо у тајну Христовог васкрсења, како су формулисали Свети Оци, а не постоји боља ријеч. Не да бисмо, што би рекли наши стари комунисти, вршили комеморацију на Христово васкрсење, него да и ми на Цетињу, у Никшићу, Аљасци, Француској, било гдје, да и ми сада, у 21. вијеку учествујемо у Христовом васкрсењу. Дакле, подешено је тако да се и ми, који немамо кад “за око да се ухватимо“, током поста, више посветимо молитви, да нашу душу, наш мозак, наш разум, ту творницу разних идеја, ставова, мисли размишљања, анализа, кроз теме Васкршњег поста, такође, припремамо за сусрет са Богом“, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

Црква је установила припремне недјеље кроз које вјерни народ учи и динамичним порукама: “Тражи Бога“, “Не одустај“, “Не погорди се“, “Гледај своје гријехе“, “Не очајавај“, упућује на вјечну и непролазну истину науке Христове.

“Господ воли људе и стално их позива да се врате, као онај Блудни син, из неке лоше ситуације, али, да не мислимо да је то неки “бесповратни кредит“. Постоји моменат када ћемо се срести с Господом и он ће нас питати: Шта ћемо даље? Идете ли са Мном или остајете с вашим гријесима? Тај моменат долази и сви, у ишчекивању Страшног суда, стојимо, размишљајући о свим оним претходним темама – не треба да се осјећамо малим да не би могли тражити Бога, не треба да се осјећамо ни великим као онај Фарисеј, не треба да очајавамо ако увиђамо колико смо грешни и не треба да изигравамо Божију љубав, која је бескрајна“, истакао је о. Гојко.

Центар поста, нашег великог подвига којим настојимо да изиђемо на крај сами са собом, ипак, је Крст Христов, односно страдање Господње. Било је великих подвига и жртви прије и послије Исуса из Назарета, али, нико није успио да побиједи смрт. Из гроба излази само онај који се дохватио Крста Господњег, Који се дохватио васкрслог Господа.

“Све што радимо током Поста радимо не бисмо ли се приближили Христовом гробу. Ту се бије главна битка. У Христовом гробу се бије битка и кроз тјелесне, рационалне, духовне подвиге, свако на свој начин, онај калуђер у Хиландару на један, поп на други, трговачки путник на трећи, фудбалер на четврти, рудар на пети, трудница на шести, болесници на седми, свак се бори с неком својом муком, али само, и једино из једног разлога – не бисмо ли се како дотакли тајне Христовог крста, Христовог гроба, а самим тим Христовог васкрсења. Ако се тога не дотакнемо, ако наш пут поста не иде ка томе, онда ћемо бити само као авантуристи, који су се упустили у мјерење моћи свог тијела и свог духа. Нас не занима то, већ како се на сваког од нас односи Христово васкрсење. Па ево како – Иди и ти с Христом да пострадаш“.

“Празан Христов гроб је слика наше вјере, празан Христов гроб је темељ наше Цркве, сваки православни храм, архитектонски гледано, је као празан Христов гроб. И оне жене мироносице, кад су кренуле ка Христовом гробу, нијесу мислиле да ће видјети васкрслог Христа, него су узеле уље и мирисе да помажу мртво Христово тијело и једина њихова брига била је ко ће им одвалити онако тежак камен са гроба. А апостоли, тужни, препаднути сакрили су се да их не види полиција. Шта је од тих кукавица, разочараних људи, пита се Владика Николај на једном мјесту, направило проповједнике Васкрсења, толико убијеђене да су сви, осим Светог Јована Богослова, погинули за ту вјеру. Видјели су васкрслог Христа. Од Палестине, кроз 20 вјекова, на све четири стране свијета њихова радост што су видјели васкрслог Господа била је толика да нема границе тој благој вијести“, рекао је, приводећи крају своје излагање, свештеник Перовић.

Он је поручио да нас свих седамдесет дана припреме и самог Поста, чине јакима да ону посљедњу, Страсну седмицу дочекамо као учесници Тајне вечере, Христовог суђења, сахране, помазивања Његовог мртвог тијела и самог васкрсења Христовог.

“Ако не постимо, ако нијесмо ушли у тај подвиг, може се десити да прођемо поред Васкрса и Васкрс поред нас, да само остану она шарена јаја, ако и њих буде. Дакле, морамо наћи начин да уђемо у тај догађај. Рећи ће неко да је то поповска прича, причам о ономе што не видим, о ономе што је Светог Петра Цетињског оставило у памети и дало му снаге да изнесе невјероватан подухват, а он је као Епископ свог народа извојевао политичку и духовну слободу, дао нам снаге да се молимо Богу и опстајемо упркос разноразним безнађима која нас окружују. То је смисао Часног поста – да сваке године из почетка покушамо да уђемо у тајну Христовог гроба, да се нађемо у поворци која на Цвијети улази у Јерусалим, да пратимо шта се дешава и кад дође моменат, у недјељу ујутру, да кажемо из пуних уста, јер тако вјерујемо, Христос Васкрсе, заиста Христос Васкрсе. Да не буде тог јутра у нашим срцима никаквих дилема, ако то тако буде, ми смо једни од апостола, ми смо једни од учесника тог чудесног догађаја. Христово васкрсење није било само у Палестини прије двије хиљаде година, него и у Никшићу 2013. године“, закључио је своје веома надахнуто излагање протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

Предавање је организовала Црквена општина Никшић, у чије име је бројну публику, поздравио свештеник Миодраг Тодоровић, старјешина Саборне цркве Светог Василија Острошког.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Ви, Срби, опет личите на дрво громовима окресано и опаљено, без грана, без лишћа и без цвата. Али ваше стабло је здраво, ваш корен нетакнут. Корен ваш је дубок и јак, и има четири велике животне жиле, што представља четири извора ваше снаге, ваше несравњиве динамике. Због тога ће ваше стабло још већма порасти у висину и окитити са новим гранама, лишћем и цватом и плодом. И то би се убрзо догодило кад ви сами не би то отежавали и одгађали вашим неразумевањем и неслогом.

Први извор ваше снаге јесте у јединству вере и цркве. Са малим изузетком сав српски народ је вере православне и припада једној јединственој цркви, која је и у овим данима највећих светских бура одржала се као једна и недељива. У сравњењу са осталим православним црквама, српска црква представља феноменалан изузетак у наше време и заслужује сваку част и похвалу. Погледајте, сви Срби на кугли земаљској припадници су светосавске православне Цркве - изузев њихове једнокрвне браће исламског закона - власт оличену у Српском Патријарху и Светом Синоду у Београду. Ово је један огроман извор ваше снаге, ваше духовне и моралне динамике. Други извор ваше српске снаге јесте јединство историје. У свету нема народа, чије је Јуче тако уткано у Данас, и чија је давна прошлост тако свежа као дан јучерашњи. Речено је у Библији за Бога: „Хиљаду година пред Њим су као један дан". Тако је и ваша хиљадугодишња историја за вас Србе: не као нешто што је прошло него као нешто што се само продужује, и живи и трепери пред савременицима као савремено.

Ви говорите и певате о Војиславу и Владимиру, о Светом Сави и Лазару, о Милошу и Марку, о Југ Богдану и Страхињи бану, о Душану и Карађорђу, као о својим савременицима, исто онако као и о војводи Дражи и Ђуришићу и осталим херојима и мученицима на чијим свежим гробовима још палите свеће. Сваке године ви држите помене Косовским јунацима исто као и својима сродницима који су се лане упокојили. Сва ваша прошлост слива се у вашу садашњост... Стотину милиона Срба, светаца, витеза и мученика и свих безбројних незнаних и неименованих јунака: добротвора, праведника, подвижника, матера, девојака и деце, из свих прошлих генерација, корачају упоредо с вама, не као мртви него живи, не као неактивни него активни. Ово чудесно јединство историје у свести народној, и ово визионарско реализовање прошлости и садашњости као једног националног организма, заиста је један редак и бујан извор ваше српске снаге, ваше динамике.

Трећи извор српске снаге јесте у заједничком духу и идеалу.

Ви Срби сте демократе и пре француске револуције... Ваши владари потписивали су се: по милости Божијој и вољи народној. Дакле: Бог и народ на првом месту, а оно што је између Бога и народа - старешинство народно - служило је Богу и народу. Од ваших 15 владара од почетка деветнаестог века до данас њих 12 бирао је народ, а само су 3 дошла по уставном праву о наслеђу. Због тога је један енглески дипломат који је службовао на Цетињу рекао: „Ми у Европи хвалимо се демократијом због наших демократских институција, али ви Срби имате дух демократски више него ми. И због тога духа демократског ви сте више слободни људи него ми".

Четврти извор ваше српске снаге јесте - јединство воље у такмичењу у добру.

Ово је једна изванредна карактеристика Срба. Сваки Србин хоће да надмаши свог суседа - ако је у рату у јунаштву, ако ли је у миру у доброчинству. Тако на пример, ако је неко потписао два афидевита за усељење српског робља у Америку, његов комшија потписаће четири. Ако је Немања саградио десет цркава задужбина, његов праунук краљ Милутин саградио је четрдесет. Или ако су Илија Коларац и Петар Коњевић завештали своју имовину на књиге за народ, Саво Текелија - установио је Текелијанум у Будиму, помоћу кога се школовала сва интелигенција српска у Војводини која је у неравној борби са Бечом и Пештом победила и очувала националну свест код прогоњеног Српства. Или ако је покојни професор Пупин Банаћанин давао своме роду стотине хиљада долара, Васо Ђуковић, Бокез, дао је много више на своје задужбине у Рисну. И тако редом, без броја и без краја.

Шта дакле радите ви Срби? Код оволике несравњиве силе и динамике, ви се осећате данас немоћни, беспомоћни и неспремни за једну разумну и сложну акцију. Ако уједините све ове четири животне артерије, неће бити борбе коју не би могли успешно свршити, ни битке коју не би могли добити.

Сетите се Црне Горе. Ви слободни Срби изван оковане Отаџбине у сличном сте положају као што је била храбра Црна Гора кроз векове. У она времена када је Црна Гора била врло често угрожена било од Турака или потурчењака или Млечића, било пак од сва тројах на мах, Црногорци су знали за две речи које почињу са Б. А то су Борба и Брест. Пред сваком опасношћу Црногорци су једнодушно журили прво у борбу да одбране своју земљу и слободу, а после борбе ходили су под брест, да разговарају о витезима и потурицама. А шта ви сад чините? Ево четири године од свршетка рата 1945. године ви непрестано седите под брестом и препирете се и свађате се, док вам непријатељ држи вашу браћу под тиранском петом и у ропским ланцима - сличним млетачким а тежим од турских! Шта чините?! Ставили сте брест на прво место, а борбу на последње. Ваши стари нису тим начином ни слободу задобијали ни славу стицали.

Зато вам ја као странац, али као ваш искрени пријатељ, саветујем да у име часног крста и српског имена кренете сложно најпре у акцију и у борбу, а кад се борбе сврше, онда идите под брест па седите и разговарајте о свему и свачему до миле воље.

Тако говори један странац о Србима. И ја верујем да ће га сви Срби послушати пре и радије него кад бих им ја или ма који други Србин то говорио. Јер Србин цени више странца него брата. То је велика слабост српска.

Преузето из књиге: ''РЕЧНИК ВЕЧНОГА ЖИВОТА'' - Свети Николај Охридски и Жички

Извор: Манастир Клисина

- Кажите нам нешто више о монаштву?

Слушати о монаштву не значи и сазнати нешто више о томе, јер постоје ствари о којима се говори, али и оне које се живе. Монаштво је тајна будућег вијека. Као што су анђели свјетлост монасима, тако би и монаси требало да буду свјетлост људима својим начином живљења. Монаси не живе за земљу, живе за небо, не одбацујући тиме овоземаљско. Монашко повлачење из свијета је усредсређивање на живот са Богом, усредсређивање на Онога који нам због свакодневних послова измиче.

Монаси Бога хоће цијелог, желе стално да буду са Њим, стално Њега да гледају и у томе се састоји сав монашки живот, необичан за овај свијет. Има свијет поштовања за монашко живљење, али да ли има и разумијевања? Људима из свијета чини се да монашким начином живота ишчезава личност, прије свега у завјету послушности гдје се одбацује своја воља и начин расуђивања, да би се прихватила Божанска. Али ми своју вољу одбацујемо због своје грешности чиме коријен те грешности стављамо по страни и идемо на нешто друго "не онако како се то мени чини него како то неко други каже". А ту је поново и увијек Бог који ће дати да тај други каже по Њему, наше је само повјерење.

Да би схватили монашки начин размишљања, гледајте мало како монаси свијетле и биће вам јасно, јер Бог је тај који нам даје радост, не могу људи сами себи радост да створе. Због овакве послушности и одрицања од земаљског, чак и од сопствене породице да би читав свијет постао та породица и да се љубав не би ограничавала на један уски круг, Бог даје монасима радост да живе као што је Христос живио на земљи и како ћемо, ако Бог да, сви живјети у будућем вијеку.

- Имају ли дјеца која су побачена душу и куда њихове душе одлазе?

И те како имају душу. Неки Свети Оци кажу да ће сва побачена дјеца бити мученици Господњи. Велики духовник прошлог вијека, отац Епифаније Теодоропулос из Атине када му је једном приликом дошао неки грчки пар и испричао да, пошто већ имају троје дјеце а на путу је четврто које се не уклапа у њихове животне планове, па су одлучили да изврше абортус, дао им је необичан савјет. Рекао је: "То дијете које вам толико смета је исто ваше те ја предлажем да га удостојите рођења и Светог крштења, а ако вам је већ много дјеце, убијте једно од троје старијих". Отац Епифаније је тако, срећом дозвао памети овај грчки пар.

Скоро сам читао виђење једног светогорског старца који је у једном од својих иступљења, у којима човјек заиста види тајне Божије, а којих само велике слуге Божје као што су светогорски пустињаци и они који су се потпуно предали Богу на служење буду удостојени, каже да је видио понор плача и урлика нерођене убијене дјеце. Причала ми је једна жена да је ту ноћ када је побацила дијете сањала како лети космосом а у сусрет јој долази мали фетус и каже "мамице зашто си ме бацила" и одлази негдје... Што је најгоре, чедоморстава, јер абортус није ништа друго, има највише у хришћанским земљама. У овом нашем европском свијету са загађеношћу цивилизације и лажним човјекоцентризмом гдје "сам ја центар свијета", људи праве планове о животу из којих искључују Бога. Рађање дјеце је једна од ствари у којој Бог дјелује. Чинећи чедоморство ми Бога спречавамо у нечему, а тиме га тјерамо из свог живота.

Чедоморство је велики гријех а велика је радост када се неко дијете роди на свијет. Ако убијете ту бебу која би одрасла и постала човјек, уништићете све оно у шта Бог цијелог Себе улаже а ту малу душу лишити чак и могућности да уопште види овај свијет.

Чедоморство је заиста велики гријех али нема гријеха који Господ не прашта ако има покајања.

Деца

„Дечје Јеванђеље", Глас Цркве, Шабац-Београд-Ваљево, 2004.

Деца су најомиљеније Христово друштво. Бежећи од људске злобе и пакости, налазио је тихо скровиште у дружењу са децом. Деца су Га волела и непрекидно ишла за Њим. Он им је причао приче, говорио о Својој служби Богу и људима, саветовао их да слушају родитеље и упућивао како да постану добри људи.

Родитељи су доводили децу да стави на њих руке и да их благослови. Једанпут се толико деце око Њега окупило да наста неподношљива граја и вика. Пењала Му се на леђа и рамена, увлачила у широки огртач, грлила Га и скакала око Њега. Апостоли збуњени почеше терати децу и бранити им да прилазе. Господ их благо укори и рече:

- Пустите децу нека долазе к мени и не браните им. Такви су житељи Небеског Царства.

Другом једном приликом је рекао:

- Заиста вам кажем, ако се не поправите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско.

Љубав између Христа и деце, створена пре две хиљаде година, траје до данас и трајаће вечно.

Преузето из часописа: ''Светигора'' јул, 2006.

Извор: Манастир Клисина

- Да ли верујеш у живот након порођаја?

- Наравно. Нешто после порођаја мора да постоји. Можда смо овде само зато да би се припремили за оно што ће бити после.

- Глупост, никакав живот после порођаја не постоји. Како би уопште требало да изгледа?

- То тачно не знам, али ће тамо сигурно бити више светла него овде. Рецимо да ћемо трчати својим ногама и јести устима.

- Ма то је бесмислено.Трчати се не може а јести устима је потпуно смешно. Ипак, нас храни пупчана врпца. Нешто ћу ти рећи. Живот после порођаја је искључен – пупчаник је већ сада доста кратак.

- Ма не, нечега ће сигурно бити. Само ће све бити мало другачије него што смо овде навикли.

- Али нико се ипак одатле после порођаја није вратио. Порођајем се живот једноставно завршава. И уопште, живот није ништа него теглећа тескоба у тами.

- Додуше, ја тачно не знам како ће то после порођаја изгледати, али ћемо сигурно видети мајку а она ће се већ побринути о нама.

- Мајка?! Ти верујеш у мајку? И где би она по теби требало да буде?

- Па наравно, свуда око нас! У њој и захваљујући њој и живимо. Без ње уопште не би постојали.

- У то не верујем! Никакву мајку нисам никад видео, дакле јасно је да не постоји.

- Ипак понекад кад смо тихи, можемо да чујемо како пева или осећамо како милује наш свет. Знаш, ја стварно мислим да нас стваран живот чека тек после…

Извор: манастир Глоговац

Сви моји преци потичу са острва Јава, осим бабе, која је Кинескиња. Одрастао сам у муслиманској породици, а мој деда је био имам у нашем селу. Био је велики аскета. Сећам се да је много постио и да је спавао на поду, да се сваке ноћи молио. Његов пример је снажно утицао на мене. И мада је остао муслиман, он је, у извесном смислу, био истински хришћанин.

Сви житељи мога сeла били су муслимани, али је деда ипак сматрао да је неопходно да ме упозори:

„Ако сусретнеш хришћанина, никада ништа не узимај од њега – ни храну, ни воду“.

„Зашто, деда?“

„Ти знаш да су ти људи неверници. Они ће отићи у пакао. Ти знаш да они иду у храм где им свештеници дају зачарану воду, коју они пију у стављају у храну. Ако попијеш ту воду или поједеш ту храну, и ти ћеш бити омађијан. Они ће те тада лако привући к себи и ти ћеш брзо примити њихову веру. Зато ћеш заједно са њима отићи у пакао!“

Начин на који је мој дедица покушавао да ме одбије од хришћанства није доктрина ислама, него његово лично сујеверје.

Док сам ишао у основну школу, имао сам друга. Он је био једини хришћанин у целој школи, и сви су га исмевали. Свакога јутра његови другови из разреда скидали су му панталоне и викали: „Погледајте, необрезани, неверник!“ Било је то ужасно и он је, наравно, одлазио у сузама.

Једнога дана, кад сам се враћао из школе, пролазио сам поред куће тога дечака и тамо видео слику распетог Исуса Христа. Дошао сам кући и упитао деду:

„Деда, познајеш ли ону сиромашну породицу која живи у овој четврти?“

„Да, познајем их, они су неверници“.

„Знаш, ја сам код њих видео неку чудну слику. Тамо је био неки човек, скоро наг, а висио је на дрвеном крсту!“

„О, знаш ли шта је то? То је слика њихове смрти! Земља не може да их прими кад умру! Због тога они најпре треба да буду задављени, а онда их вешају на такво дрво, па их тек после тога закопавају у земљу“.

Понављам још једном, ово није учење ислама, него, једноставно, покушај мог дедице да ме одврати од хришћанства. Деда је био веома добар човек, благ и испуњен љубављу. Међутим, када је у питању била религија, све се мењало.

За муслимане, Бог није Отац, него деспот, а људи нису чеда Божија, него пре свега слуге. Називати Бога Оцем је грех, пошто Бог нема деце, па чак ни пророци нису чеда Божија. У исламу је забрањено ликовно представљање Бога и пророка. Често сам дубоко размишљао о томе – какав је Бог? Силно сам желело да Га на неки начин замислим. Упитао сам деду:

„Како изгледа Бог?“

Он ме зачуђено погледао:

„Зашто ме то питаш?”

„Ето, ми се молимо Богу, али Га не видимо. Не разумем језик на којем се молим, не видим коме се обраћам, ништа не осећам. Изгледа као да само нешто мрмљам!“

„Ислам је истинска религија и ти то знаш! Све остало ћеш сам разумети када одрастеш!“

Међутим, чак и када сам одрастао – ишао сам већ у средњу школу – нисам сазнао одговор. Одлазио сам у кинески храм, одлазио сам у будистички храм – где све нисам одлазио! Хтео сам да сазнам шта се налази унутра, чему се, или коме се, људи тамо клањају. Та места ми се нису допадала и ја сам бежао из тих храмова, поново се уверавајући да не постоји ништа боље од ислама. Тада ми се чинило да познајем и хришћанство. Нисам, међутим, ни покушао да одем у цркву, јер сам био убеђен да су хришћани – неверници.

Једном сам, у јануару месецу, отишао у госте код учитеља, господина Катамсија. Тамо сам видео дрво украшено са безброј декорација, на какво никада раније нисам наишао.

„Шта је ово“, упитао сам.

„То је божићно дрвце, бадњак“, одговорио је учитељ.

Он је постао хришћанин, а ја то тада још нисам разумео.

Почели смо да разговарамо и он ме упитао:

„Ти се још увек често молиш?“

„Да, наравно, пет пута на дан“.

„Поносан сам на тебе! Млади људи обично јуре на све стране и забављају се, а ти се молиш!“

„Да, лепо се осећам кад се молим“, одговорио сам.

Учитељ ми је тада рекао:

„Добро је што се молиш, али, јеси ли свестан коме се молиш?“

„Наравно! Алаху, коме бих другом?!“

„Да ли Га ти познајеш?”

Био сам дубоко потресен.

„О томе је реч! А да ли Га ви познајете? Молим Вас, причајте ми о томе! Одавно покушавам да нађем одговор на то питање!“

Почео је да ми говори о Тројици, о Дјеви Марији, о Христу. Тада сам се најзад досетио да је он хришћанин. Био сам ужасно преплашен. Ја сам већ обедовао код њих! Сећате ли се шта то значи? То је она иста вода! Отишао сам кући и рекао деди:

„Срео сам невернике! Мој учитељ је постао хришћанин!“

Погледао ме право у очи и упитао:

„Да ли си нешто јео код њих?“

„Да… јео сам“, промуцао сам ја.

„Моли Алаха да омађијана вода не утиче на тебе!“

Током читаве ноћи плакао сам и молио се: „Господе, нећу да умрем као хришћанин, хоћу да умрем као муслиман! Молим Те, помози ми, не желим да та зачарана вода делује на мене!“

Једне вечери сам се молио као и обично. Просторија је била прилично мрачна, али је моју одају изненада озарила светлост. То није била обична, него заслепљујуће блистава светлост. Читава соба била је њоме испуњена и ја сам се обрео унутар ове светлосне кугле. Угледао сам затим и другу светлост, која је почела да нараста и да добија облик, образујући силуету дугокосог човека. Био је то човек из светлости… Био сам потресен. Муслимани верују у џинове – демоне, па сам помислио да је то управо демон. Ни реч нисам могао да изговорим, од страха чак ни уста нисам могао да отворим. Могао сам само да говорим у себи. У мислима сам упитао: „Ко си Ти?“ Он ми је одговорио на мом матерњем језику… нисам могао да чујем речи, али сам их осећао: „Ако хоћеш да се спасеш – пођи за Мном!“. Светлост је затим почела да слаби и одаја се поново испунила тамом.

Ово се поновило и следеће ноћи, а затим још једном. Крајем другога дана видео сам то исто, али је овога пута, на питање „Ко си Ти?“, Он одговорио: „Ја сам Онај за Којим си трагао. Ја сам Исус Христос“. После тога, све је ишчезло.

Био сам сасвим збуњен, нисам знао шта да мислим: ето, молио сам се као муслиман, али сам уместо пророка Мухамеда угледао Исуса Христа – шта се догодило?

Када је дошао и трећи пут, ја сам Га упитао: „А шта је са Мухамедом?” Није ми одговорио и само је рекао: „Ако хоћеш да се спасеш, пођи за Мном!“

Овакво искуство није ми се више поновило. Никада више нисам доживео ишта слично.

Почео сам да постим и да питам Бога: „Ма ко да си Ти, молим Те, откриј ми у коме је истина – у Исусу Христу или у Мухамеду?“ Молио сам се и постио сам неколико дана, али нисам зачуо никакав глас, нисам имао никакво виђење. Тада сам се вратио Корану и изненада отворио 3. суру, 45. стих, где је речено: „Сети се, Мухамеде, како су анђели рекли: ’О, Маријам! Уистину, Алах Ти Својом речју саопштава радосну вест – Ти ћеш родити Сина. Име је Његово Масих Иса, син Маријам (тј. Исус, син Маријин). Он ће бити поштован у овом и у будућем веку, и биће близак Алаху“.

Отишао сам код учитеља Катамсија и упитао га где могу да пронађем цркву. Испоставило се да је он један од вођа Протестантске цркве и ја сам се запутио у ту цркву.

Убрзо је мој деда дознао да одлазим код хришћана и страшно се расрдио. Када је чуо за то, један од мојих пријатеља је чак покушао да ме убије. Деда је тада свима објавио да сам ја под његовом заштитом и да нико не сме да ме повреди. По милости Божијој, мој деда је познао истину и умро је као хришћанин. Знате ли колико је година имао? Имао је сто четири године! Наравно, он се крстио у протестантизму, јер ја тада нисам могао ни да претпоставим да постоје и друге конфесије. Моја бака се такође крстила. Ја сам, пак, у време кад сам већ постао свештеник, крстио моју мајку и оца, моју рођену браћу и браћу и сестре од стричева.

Када сам постао хришћанин, отпутовао сам у Јужну Кореју, да бих у Сеулу изучавао протестантску теологију. До тог времена сам, међутим, био донекле разочаран у протестантизам. Сећао сам се моје муслиманске прошлости, која је у потпуности била проникнута дисциплином: молитва пет пута на дан, постови. У Протестантској цркви, а посебно у Харизматичкој, за коју сам био везан у то време, постојала је велика слобода: ради онако како се теби допада, моли се колико хоћеш и кад хоћеш – уз Библију, уз гитару или, једноставно, узвикујући: Алилуја! Почео сам да се питам како је било устројено богослужење у раној Цркви. Отпутовао сам у Кореју надајући се да ћу пронаћи одговор. Све време сам се молио: „Господе, ако та, рана Црква, још увек постоји, молим Те, помози ми да је пронађем! Хоћу да сазнам каква је била та Црква!“

Господ ми је на крају дао одговор и на то питање. Једном приликом свратио сам у књижару и тамо на полици угледао књигу „Православна Црква“. Никада за такву Цркву нисам чуо, па сам помислио да је то, можда, још једна америчка секта. Међутим, како сам увек волео да читам и како сам читао све што ми дође до руку, купио сам и ову књигу. Кад сам је прочитао, помислио сам: „Управо о томе је реч! То је она иста Црква за којом сам трагао! Где је она?“

Ни на крај памети ми није било да се православни храм налази насупрот мом интернату, да је то она иста зграда са великом куполом, коју су моји другови називали „црква са великом главом“. Била је то Мисија Руске Православне цркве у Кореји. Ту сам и ја примио Православље: на дан 8. септембра 1983. године постао сам први и у том тренутку једини православни Индонежанин.

Из Кореје сам отпутовао у Грчку, а одатле у Америку, у Бостон, да бих наставио школовање у богословији Светога Крста. За свештеника сам рукоположен 1988. године, а онда сам се вратио у Индонезију. Тамо, пак, дословно није постојало ништа – ни храм, ни парохија, ни књиге. Све сам морао да почнем „од нуле“. Самоме себи сам био и пастир и паства! Међутим, по милости Божијој, људи су почели да долазе код мене. Данас се код нас, у Индонезији, налазе две јурисдикције: Руска Православна загранична црква и Цариградска црква. Ја, наравно, верујуће и из једне и из друге Цркве сматрам својим духовним чедима, будући да пре мог доласка они ништа нису знали о Православљу и да су се сви они преобратили посредством служења које је мени поверено. У Цариградској цркви данас служи осам свештеника, а у Руској Православној заграничној цркви којој и ја припадам – једанаест. Православни свештеник у Индонезији нема могућности да нађе посао, али ми смо спремни да ради Цркве поднесемо све тешкоће, и мисија наставља своју делатност. Молим се за то да се васцела Индонезија преобрати у Православље. Да, то је веома тешко, али није теже него у временима Римског царства. Ако су апостоли били у стању да Духом Божијим преобрате стари свет, то значи да је нешто слично могуће и у Индонезији!

Стално ме питају где се налази моја парохија. Ја немам парохију и цела Индонезија је – моја парохија. Често морам да „летим“ из једног села у друго, са једног острва на друго. Понекад ми се догађају невероватне ствари као, на пример, следећа. Једном приликом отишао сам да проповедам на острву Тимор (Источни Тимор је независна држава, док је Западни – део Индонезије). Заједно са мном путовао је и мој духовни син Арди, који је касније постао отац Григорије. После дугог путовања нашли смо се у џунгли, у забаченом селу које се зове Хауменибук. Овај назив, разуме се, нема никакве везе са енглеским језиком! Немам ни најмању представу шта би он могао да значи!

Примио нас је сеоски вођа. Био је веома добар према нама – седели смо у колиби и разговарали о Богу. Затим смо Арди и ја кренули кроз џунглу да пронађемо воду. Убрзо смо пронашли један извор, где смо се напили воде и освежили. Око тог извора налазиле су се неке чудне камене громаде. Био сам веома уморан па сам сео на највећи камен, да мало предахнем. Затим смо се вратили у село, у колибу, и ја сам наставио да причам вођи о Православљу, о вери, о једном Богу, о томе да се не треба клањати идолима и о сличним стварима. На њега је овај разговор оставио дубок утисак.

Следећег јутра, поново сам пошао код племенског вође.

„Могу ли да Вас питам где сте јуче ишли“, изненада ме упитао.

„Био сам на извору“.

„И шта сте тамо радили?“

„Ништа посебно! Пили смо воду!“

„Не, радили сте још нешто! Сетите се шта сте радили!“

„Седео сам на камену, на великом камену!”

„У томе и јесте проблем! Тај камен изображава нашег бога – духа који штити наше село. Житељи су видели како сте седели на њему. То их је разјарило, јер сте увредили духа. Они су се сад запутили овамо, смишљају нешто веома лоше. Молим вас, нигде немојте да излазите, останите овде!“

Зачуо сам неку буку и повике који су допирали са брда, па сам упитао старешину:

„Шта то они узвикују?“

„Убићемо га! Спалићемо га!“

Ардија је обузео паничан страх:

„Оче, оче, нећу да те убију!“

„Арди, моли се! Бог је са нама! Ми смо овамо и дошли у име Господње“.

Разуме се да сам у себи био дубоко узнемирен – били су то дивљи људи! Племенски вођа је рекао:

„Покушаћу да се споразумем са њима“.

Био је то веома добар, саосећајан човек.

Колиби се приближавало око стотину људи, наоружаних копљима. Сви су били тамне коже, и у помрчини су им се видели само зуби када би повикали – а нису ни престајали да вичу. Ситуација је, наравно, била неизрециво напета. Ми смо се све време молили.

„Арди, ако ми се нешто догоди, врати се кући и испричај шта се овде десило. Ако Господ хоће да овде погинем, нека тако и буде“.

„Не, оче, ја те нећу напустити!“

Био сам спреман: „Господе, ако је Твоја воља да умрем на овом месту, помози ми и дај ми храбрости да умрем за Тебе!“

После извесног времена, вратио се племенски вођа и рекао:

„Оче, све је у реду, сагласили су се да Вас не дирају, али…“

„Шта: али…“

„Мораћете да прођете обред помирења“.

Ардију сам одмах рекао:

„Ако треба да се клањам том камену, радије ћу да умрем. Никада се нећу поклонити идолу!“

Показало се, међутим, да тај обред и није тако страшан. Церемонија се састојала у следећем: десет старешина је стало у круг а онда су један другоме, из уста у уста, предавали орахов лист. Помислио сам: „Господе, помози ми само да ми се не смучи од оваквог обреда!“ Тако сам задржао дах, узео лист у уста и затим га испљунуо што сам брже могао. После тога су ме повели да пијем њихово домаће вино.

Племенски вођа ми је рекао:

„Оче, сада вам је преостало само да платите глобу!“

„Колико?“” Помислио сам да ће ми узети све што сам имао.

„Десет долара“.

Платио сам десет долара и чинило се да сам слободан. Сутрадан су ми, међутим, заповедили да идем код краља. Силно сам се зачудио када сам чуо да у селу постоји краљ, али сам послушно пошао ка оној колиби коју су ми показали и која је била највећа у селу. Тада сам га угледао. Био је то човек стар тридесетак година, полуобнажен, а на глави је имао – каубојски шешир! На једвите јаде сам се уздржао да се не насмејем. Краљ је рекао:

„Оче, ја и још четири житеља овог села желимо да Вас пратимо. Било би опасно да путујете без нас, јер се неким људима нисте допали“.

Испратили су нас до станице и ми смо одатле отпутовали кући.

Знате ли шта се затим догодило? Онај човек, који је започео побуну против мене, у међувремену је умро. Према веровањима тога племена, ако човек који је некоме нанео штету умре, то значи да је онај који је штету претрпео – свети човек! Тада су сви почели да ме сматрају светим. Као резултат тога, људи са тог острва пришли су православној вери!

Сузе умеју да буду маска која скрива подмуклост. Умеју да буду крик безнадежних и пропалих којима је још само остало да похуле на сами живот. Умеју да буду и жал за изгубљеном добити. Коцкари, лихвари и шићарџије често заплачу. Свим тим и таквим сузама једно је заједничко – безнађе. Одсуство блаженства. Одсуство оног за ким или за чим се сузе лију. Одсуство циља и смисла. Промашај.

Ко су онда „блажени који плачу“? То су они чије су сузе опет постале оно што оне стварно јесу – украс на човеку. Док безблагодатно плакање значи изгубљени пут и плач залуталих, блажени плачу јер су нашли пут. Они нису изгубили Циљ и Смисао. Он стоји пред њима. Утеха. То су сузе покајања. Жалост по Богу, како је назива апостол Павле. Она се разликује од жалости овога света по своме плоду: „Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење... а жалост овога света доноси смрт.“ (2Кор 7, 10).

Шта значи та жалост по Богу? Шта је то покајање? Позив Светог Јована Крститеља на реци Јордану можда на најбољи начин објашњава суштину покајања: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско.“ (Мт 4, 17). У новозаветном изворнику употребљен је грчки глагол метаноео. Преводимо га са покајати се. Међутим, етимолошка анализа овог глагола показује да метаноео значи преумити се. Покајање је, дакле, преумљење. Свесно и словесно окретање свог бића ка истини. Увиђање да је постојала лаж у коју је човекова словесност упала. Грех је незнање. Покајање је познање. Преумљење. Излазак из странпутице и угледање правог Циља. Тај Циљ је Царство небеско. Богопознање. Живот са Богом. Живот самога Бога. Но, шта то значи?

Многе религије позивају на покајање. Ипак, тешко да је било где покајање исто што и преумљење, као у позиву Јована Крститеља. Тим разним религијским покајањима фали слобода, зато она нису преумљења. Религиозни људи се кају из страха. У таквом кајању човек нема утехе, јер нема циља. Он само жели да га неки божански ауторитет остави на миру, да га као јачи не мучи. За узврат, он ће учинити све што се од њега тражи. Можда ће из дна душе мрзети и презирати то што чини, али ће из страха ипак чинити. У паници ће викати – опрости! И тај калуп који му се намеће од божанског ауторитета да се у њега по сваку цену укалупи, жуљаће га, човек га неће никада сматрати својом срећом, својим познањем, словесним сусретом са истином. Ипак, ућиће у тај калуп, тужан што не може бити другачије, чезнући за другачијим. Ући ће и прихватити нешто што раздире сву његову словесност и вољну сагласност, за рад опстанка свог малог, бедног живота. Страх брише ум. У страху је преумљење немогуће. Могућа је само слепа послушност. Робовање. Одсуство бича постаје смисао животне радости. Смемо ли да упитамо, онда, те силне религије: шта ће такав човек Богу? Не, живоме Богу не требају такви послушници и такво покајање. Покајање пред живим Богом није слепа послушност. Није страх већ преумљење. Словесни и радосни сусрет са Истином. Ко још чезне за лажима када позна истину? Зато, ако покајање не радује, ако жалост не доноси утеху, онда она није по Богу. Још увек човек на место истине има идола, има лаж.

Право покајање није само на језику, већ је и у срцу, у целом бићу човековом. Покајник није лицемер и не тугује за оним што оставља. Јер, уколико се језиком одриче а срцем тугује за грехом, нема покајања. Докле човек не замрзи грех, није се покајао па макар тај грех и стотину пута исповедио. Ако још увек гаји љубав према греху, још није угледао Истину, још у лажима живи, још му се у муљу лажи привиђа истина. Лаж држи за истину, не знајући. Грех је незнање, заблуда, промашај. И Господ је грех својих сурових мучитеља и убица назвао незнањем: „Оче, опрости им, не знају шта чине!“ (Лк 23, 34). Грех је, дакле, незнање. Незнање је, пак, незнање истине. Лаж је наметљива, уме да принуди, заводљива је. Зато је људи препознају и прихватају као истину. Грешник је преварени човек. Права Истина, пак, је ненаметљива, тиха, блага. Потребно је побећи од лажне вреве, од гласних проповедања лажи, од убедљивих лажова, смирити се и у тишини ослушнути Истину. Истина је „светлост која светли у тами“ (Јн 1, 5). Њено познање ослобађа од стега преваре и лажи: „Познаћете истину и истина ће вас ослободити.“ (Јн 8, 32). Али, људи ће попут Пилата, стојећи пред Истином питати: „Шта је то истина?“ (Јн 18, 38). Очекујући истину као скуп дефиниција, правила, прича и мудрословља, попут Пилата, неће приметити да стоје пред Истином. Неће сазнати да је Истина сусрет са истинитим Богом. Истина није огољено „шта“, како је Пилат упитао, већ „Ко“. Ко је Истина? Одговара онима који тако питају: „Ја сам пут истина и живот.“ (Јн 14, 6). „Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота.“ (Јн 8, 12). Господ је Истина која ослобађа. Богочовек. Сусрет Бога и човека. Тај сусрет је прави позив на покајање. Радост у том сусрету јесте показатељ да покајање заиста постоји, да је преумљење почело. Показатељ да је човек оставио лаж и да је познао Истину која га је ослободила. То познање Истине, да би заиста било покајање које води у живот, треба да постане управо то – живот. Треба, дакле, да буде покајање делима. „Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби.“ (Јн 14, 21). Покајање није само сусрет са Истином, већ и вољни покрет ка Истини, остајање у Истини, надање у Истину, радовање Истином – живот са Истином, живот истинити.

Јер, многи су били пред Истином, наслутише је, чак и познаше, али нису покајници. То су кукавице, очајници и злоће. Први је Пилат. Видевши да на Господу нема никакве неправде, никакве лажи, не пође за Њим, не посведичи Га. Опрао је руке. Бојао се одговорности. Јер, поћи за Истином значи, у овој маленој долини лажи, поћи путем искушења. Бити покајник значи бити храбар. Одупрети се лажима. Бити исповедник. Сведок Истине. Кукавице нису покајници, иако се срећу са Истином.

Други је Јуда. Начинивши велики грех, издајући Господа и предајући га Његовим убицама, ипак на крају увиђа да је погрешио јер је издао „крв невину“ (Мт 27, 4). Јуда је био пред Истином. Чак, увидео и властити грех. Али, Јуда није покајник. Јуда је очајник. Пред покајањем је пут који води у живот. Пред очајањем је крај. Безизлаз испред чињенице да је схваћена греховна обмана, али да нема моћи да се крене ка Истини. Љутња на грех, али без осемеха ради Истине. Очајници зато стају. И остају, љути, тужни и мртви.

Трећи су демони. Они знају, чак и сведоче Ко је Истина: „Ти си Христос Син Божији.“ (Лк 4, 41). Ђаволи верују и чак имају толико јаку веру, да дрхте од страха (Јак 2, 19). Све знају, али нису покајници. Они мрзе Истину, иако је знају. Не желе са Истином већ против ње. Они желе лаж. Лаж је њихова „истина“. Кад лаж говоре, своје говоре (Јн 8, 44). Добра нема у њима. Зло су пригрлили за своје.

И то су три непријатеља покајања: кукавичлук, очајање и зла воља. Свима њима, чак и када сретну Истину, она остаје на језику. Неделатна. Није дотакла срце. Зато се и није преобразила у живот истинити. Зато кукавице, очајници и злоће нису покајници.

А ово су три пријатеља покајања: вера, нада и љубав. Вера у Истину, надање Истини и љубав према Истини. Покајање је жал због учињеног греха, али истовремено и осмех због озарења Истином. Жалост која води у радост. У живот. Осмех јој је коначни циљ: „Блажени који плачу јер ће се утешити.“ (Мт 5, 4). Без страха од казне. Без шићарџијских интереса и трговине са Истином. Покајање је љубав према Истини. Зато је оно вољно и слободно. Зато му се и небеса радују. Бог не жели робове већ синове. Робови стрепе и дрхте. Трговци тргују. Синови се кају. А Син – Он је Истина.

Александар Милојков

Извор: блог Александра Милојкова

Десет година свога живота био сам будиста. Примљен сам у веру након седам година учења и припреме, под руководством духовног учитеља и малобројне лозе Њингма, која је практиковала Ваџрајану (тибетанска школа будизма). Имао сам, дакле, духовног учитеља, кога сам волео и кога и даље волим. Био је, и још увек је, узор благости и доброте у моме животу. Захваљујући његовим поукама почео са да посматрам свет широм отворених очију и пунијим срцем. Достигао сам степен Нгакпа, којим се одликују жреци који се баве тантром. Премда се, приликом добијања овог степена, полаже заклетва, она не обавезује жреца на безбрачност, нити на уздржавање од меса и алкохолних пића. У нашој заједници се, све у свему, није практиковало одрицање, већ су се следила тантријска и дзогчен учења, која су заснована пре на преображају свести него на самоодрицању, као и на изненадним тренуцима спознаје, која би забљеснула ум различитим интензитетом и распонима трајања и која, временом, узводе ум у такозвани ригпа, тј. стање ума и спознаје које се достиже путем релаксације у човеково природно стање просвећености. Те тренутке просвећености достизали смо уз енергијско саучествовање нашег учитеља, или сопственом способношћу опуштања, спуштања у сопствени опит "бивствовања" и "небића", и уз садејство метода и техника којима су нас обучавали. Током дугих година бављења овиме, чинило ми се да ме ти тренуци просвећености оплемењују, те да свет посматрам са све већом благошћу, благодарношћу и самилошћу. Мој духовни наставник је говорио да је 99% будизма метод, а један посто – истина. Методе и вежбе које се користе у будистичким школама наводно развијају у човеку изоштреност свести и могућност поимања стварности какву не ствара неуротичан ум.

Наставак на Живе Речи Утехе форуму

Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесноје да се још једном присетимо места које Крст - као главни и узвишени символ Хришћанства - заузима у хришћанској вери. Тај символ има два - међусобно уско повезана - значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат - римски управитељ Јудеје - коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: "Овај човек никаква зла није учинио". Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: " Распни Га, распни Га!".

Тако Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековога бића: зашшо добро увек изазива не само иротивљењa, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог.

Сви мислимо: да сам ја био тамо те страшне ноћи сигурно не бих поступао као што су поступали сви који су били присутни. Али, авај, негде у дубини наше савести ми врло добро знамо да то није тако. Миврло добро знамо да су Христа мрзели, мучили и разапели обични људи, људи "попут свих осталих'', а не неки посебно зли људи или нељуди. Пилат је, чак, покушао да заштити Христа, да одговори гомилу. Пилат је, затим, предложио гоми-ли да због празника пусти Христа на слободу. Пилат је, коначно, пред гомиле руље опрао, руке показавши тиме да се не слаже са убиством Христовим. Јеванђеље нам у неколико потеза даје портрет тог бедног Понтија Пилата, престрашеног човека чиновничке савести, који из страха одбија да поступи по гласу своје савести.

Али, зар се то исто не догађа и у нашем животу, у животу који нас окружује? Зар то није најуобичајенија и најтипичнија од свих животних ситуација? Зар исти тај Пилат није присутан и у нама самима све време нашега живота? Зар и ми не падамо у искушење да "перемо руке" у оним животним тренуцима у којима би требало да кажемо одлучно и не-повратно и неистини и неправди, злу и мржњи? Поред Пилата, ту су и римски војници. Но, и они су могли да кажу у своју одбрану: "Ми смо само испуњавали наређење власти. Нама је било наређено да •неутралишемо" неког скитницу који је подстицао народ на побуну и рушење поретка. Шта уосталом о томе има да се прича?". Поред Пилата и римских војни-ка, ту је била и гомила, то јест исти они људи који су само шест дана пре тога одушевљено дочекали Христа на уласку у Јерусалим и клицали Му: "Осана, осана!'' Исти ти људи су сада урлали: "Распни Га, распни Га!". Али, зар нису тој гомили ондашње вође, учитељи и ауторитети ''објаснили'' да је тај Човек - преступник који је нарушио Закон и обличје и који, стога, по Закону - увек по закону, увек по одговарајућем параграфу! - мора да умре... Тако је сваки од учесника у извршењу тог страшног злодела био, са своје тачке гледишта, "у праву", те је имао оправдање за своје поступке. А сви заједно убише Човека који ''никаквог зла није учинио''.

Зато је први смисао Крста - смисао његовог суда над злом или, тачније говорећи, над лажним добром у чијем се руху зло непрестано појављује у овом свету, над лажним добром које злу обезбеђује његову страшну прбеду на овој земљи.

Отуда произлази и други смисао Крста. За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: "Ко хоће да иде за мном... нека узме крст свој... (Мк. 9,34)". То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви - и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили - стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто нева-жно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести. Ево, и дан данас пред лицем читавог света безбожници хапсе људе који "никаквога зла нису учинили", муче их, и бију, бацају у тамницу или конц-логоре. И све то "по закону", све по послушности и дисциплини, све "у име поретка" и "за добро свих". И колико је и дан-данас " Пилата" који перу руке, колико је са-мо и дан-данас војника који се труде да испуне своју војничку дисциплину и колико и дан-данас има људи који послушно и ропски урличу, или у најбољем случају ћутке посматрају тај тријумф зла у свету.

На Крстопоклону недељу износи се крст на средину цркве: поклонимо се крсту, целивајмо га и сетимо се смисла Крста Христовог. Шта нам говори, на шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету - тријумф зла и тмине. "На суд сам дошао у свет овај" - говори Христос. На том суду - суду распете Љубави, Истине и Добра - стоји свако од нас.

Александар Шмеман, Тајне празника

Извор: СПЦ