Преподобни Шио Мгвимски

Преподобни Шио (Симеон) Мгвимски је рођен у Антиохији Сиријској. Његови родитељи су били хришћани и васпитавали су свог сина као јединог наследника. Љубав према речи Божијој се тако дубоко урезала у срце младог Шија да је увек држао у свом уму и чак увек носио са собом Јеванђеље, посланице апостола Павла и Псалтир. И већ у раним годинама био је обдарен способношћу да тумачи Реч Божију. Родитељи су, уплашивши се на крају прекомерног умног напора свог сина и желећи да му дају одмор једном приликом решили да му одузму ове свете књиге. “Зашто сте ми онемогућили да се бавим божанственим стварима?” успротивио им се ожалошћени младић. “Онај ко се на поучава стално у Закону Божијем одваја се од Царства Небеског... Вратите ми моје благо...” И родитељи, уразумљени речима сина који је био препаметан за своје године нису више ограничавали његову слободу... Кад је сазнао за светог подвижника Јована Зедазнијског Шио тајно напусти родитељски дом и упути се код светог човека. Преподобни Јован је вратио младића родитељима предсказавши да ће и они постати монаси. Предсказање се убрзо обистинило: Шио их је убедио да остатак свог живота проведу у монаштву, а сам је, употребивши за сиромахе и манастире имовину, која је после њих преостала отишао код преподобног Јована, који је у то време обасјавао Антиохију и примивши од њега монашки постриг постао његов ученик.

Двадесет година касније преподобни Шио се као један међу дванаесторицом изабраних ученика светог Јована упутио у Иверију (Грузију) на проповед Речи Божије.

Послуживши овоме делу ширења вере Христове преподобни Шио је пожелео да живи као отшелник. И по благослову католикоса Евлалија и свог учитеља преподобни Шио је кренуо на свој пут западно од Мцхете у непроходне шуме. Овде у пустињи, заштићеној горским и потпуно стрмим стенама пешчане горе од људских погледа Шио се настанио у уској пећини, коју је сам исклесао у стени, једва довољној да се у њу сакрије... Тешко подвижништво је предстојало усамљеном, беспомоћном борцу у суровој дивљој пустињи, али је дивни Промислитељ о њему био Онај Коме се он стално обраћао са молитвом: “Господ је просвећење и Спаситељ мој: кога да се бојим? Господ је заштитник живота мога – кога да се плашим?” И због суровог аскетског подвига Шио је удостојен предивних виђења. У стени се отворио извор из којег је за отшелника текла вода, а са храном је код њега долетао голуб. Управо овај голуб је по извољењу Божијем, којим је одређено да се не оставља покривен благодатни светилник открио људима Шиово станиште... Један Евагрије, познати дворјанин, ловећи по обичају иза реке Куре пратио је голуба који је носио храну отшелнику, и нашао га је погруженог у молитву руку подигнутих ка небу. Био је тако запањен сусретом са овим човеком који се сакрио од света и који је молитвено стајао у пустињи пред лицем Јединог Бога да је усхићен овим одједном у себи спознао да жели да се одрекне од свега светског и почео да моли дивног отшелника да га узме под своје окриље како би се подвизавао у пећини потпуно се предавши Богу.

Од тада су за Шија сазнали и други људи у околини, који су почели да се досељавају близу њега, и тако се скупило до 25 пустиножитеља. На месту које је по откровењу било указано блаженом Шију саградили су цркву у име узора пустиножитеља – Јована Крститеља. Приче о светом подвижнику су се шириле, и место његовог осамљеног живота и подвига је почело да се претвара у обитељ. Када је цар Парсман VI посетио свог бившег миљеника Евагрија у пустињи, са страхопоштовањем се опходио према подвижнику Шију и поклонио му земљу за манастир, давши му значајна средства за изградњу храмова. Главни храм је био храм у част Успења Мајке Божије, други – у част Рођења Јована Крститеља, где су касније почивале мошти преподобног Шија. Све храмове је освештао католикос Макарије. На тај начин је преподобни Шио основао обитељ, која је некада имала мноштво монаха и називала се по имену оснивача Мгвимска (на тридесетак километара од Тбилисија). Овде га је посетио његов бивши учитељ Јован Зедазнијски, и оставши у гостима три дана имао утеху да се увери у висок степен духовног савршенства нових монаха.

Међутим, жеља за потпуном осамљеношћу је преовладала у Шиовој души. Он је напустио обитељ коју је основао, опростио се са братијом поучним речима, оставио им 160 писаних заповести и прекинуо сваки однос са светом, одлучивши се за затворнички живот у тамној дубокој пећини. Храну су му спуштали канапом. Ко може да појми и наброји неизрециве подвиге овог анђела у људском телу!

Када је по откровењу сазнао са час упокојења и причестио се Светим Тајнама преподобни Шио је 9. маја окончао свој земаљски живот. Тело великог затворника је испраћено појањем окупљених монаха и погребено у обитељи коју је он основао. Његове свете мошти и данас служе као заштита обитељи – једне од малобројних које су остале читаве приликом пустошења Грузије.

В тебје, оче, известно спасесја јеже по образу, приим бо крест, последовал јеси Христу, и деја учил јеси презирати убо плот, проходит бо, прилежати же о души, вјешчи бесмертнеј. Тјемже и со Ангели срадујетсја, преподобне Шио, дух твој.

Житије твоје служенијем Господњим исправил јеси и, взем крест оставил јеси всја житејскаја, красото пустињи, преподобне Шио. Кого убо паче тја, и по смерти жив сушча страна Иверскаја почитајет и мошчами твојими, от гроба јавлљеними услаждаетсја, темже не престај мољасја о нас ко Господу.

Живот свој си исправио служењем Господњим и узевши крст оставио си све овоземаљско, лепото пустиње, преподобни Шио. Кога више од тебе који си и после смрти жив, земља Иверска поштује и наслађује се добрима која добија од моштију твојих, зато не престај да се молиш за нас Господу.

"У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави." (1. Јов 4, 18).

Када љубите Исуса, упркос вашим многобројним слабостима, будите уверени да сте победили смрт, јер сте у општењу са Његовом љубављу.

Требало би да осетите да је Господ ваш пријатељ. Он је то сам потврдио рекавши: "Ви сте пријатељи моји..." (Јов. 15, 14). Треба да Му верујемо и да Му се приближимо као пријатељу. И ако паднемо, ако учинимо преступ, приступимо Му с љубаљу и храброшћу, преиспуњени поверењем у обострано пријатељство, без страха од Његове казне. Требало би да Му кажемо: "Да, Господе, учинио сам то, пао сам, опрости ми." У исто време, требало би да осетимо љубав којом нас Он воли, да нас прима с нежношћу и љубављу и да нам опрашта. Не дозволимо да нас преступи наши одвоје од Исуса. Ако верујемо да нас Он воли и ако ми волимо Њега, нећемо се осетити као странци, одвојени од љубави Његове, чак и када учинимо грех. Осигурали смо Његову љубав и без обзира шта учинили, ми знамо да нас Он воли.

Јеванђеље, говорећи алегоријски, упозорава да ће грешници бити узети на место где је "плач и шкргут зуба." (Мат. 25, 30). И засита ће бити тако онима који живе далеко од Господа. Неки свети Оци говоре о страху од смрти и паклу. Они веле:"Свагда се сећајте смрти." Од таквих речи, дубље анализирано, проистиче страх од пакла. Онај, који покушава да не греши, негује овакве помисли, а његова душа је преиспуњена страхом од смрти, пакла и ђавола.

Све има своју важност у одређеном тренутку и у правим околностима. Страх од смрти је исправан у раним фазама духовне борбе. Он је исправан код почетника, код оних код којих је старо "ја" још увек присутно. Почетник се овим страхом чува од сагрешења. Страх је неопходан, јер ми имамо физичку природу, подложну слабостима. Међутим, ово је рана фаза нашег односа с Божанским. На овом нивоу однос са Господом јесте нагодба: да би стекли рај и избегли пакао. Ако ово настојање испитамо, видећемо да је себично.

Не свиђа ми се овај пут. Чим човек напредује и ступа у љубав Христову, зашта ће му страх? Шта год чини нек чини с љубављу и то је најважније. Није вредно да неко постаје добар из страха од Господа, а не зато што Га љуби.

Када се молите, немојте да ико види и наслути шта чините. Чините то у тајности, као подвижници. Сећате ли се када сам говорио о славују? Он пева у шуми, када је тишина, како га нико не би чуо и хвалио. Какво дивно појање у дивљини! Да ли сте приметили како се његово грло напрегне? Исто се догађа и са онима, који љубе Господа. Чим искусе ту љубав, њихово грло и језик напрегну. Они трчи у дивљину, у пустињу, и опште с Богом у тајности.

Не обраћајте пажњу на страсти; не бавите се демонима. Окрените се Исусу. Божанска благодат ће нас научити одговорностима. Ми морамо да имамо љубав и чежњу како бисмо привукли Божију благодат. За благодат Господњу потребан је Божански ерос.

Једном, када смо стекли љубав, спремни смо да се молимо. Господ сам долази таквој души, чим пронађе у њој добру намеру, понизност и љубав. Без добре намере, понизности и љубави нисмо у стању да кажемо:"Господе Исусе Христе, помилуј ме."

И најмања критика коју упутимо другом човеку утиче на нашу душу и нама постаје немогуће да се молимо. Свети Дух се не усуђује да приђе таквој души.

Ми треба да допустимо Господу да учини оно што Он жели са нама; ово је корисније и исправније и за нас и за оне за које се молимо. Исус ће придодати све друго. Међутим, ако испољимо и најмању себичност, ништа се не може догодити. Господ има своје спствене разлоге - зашто нам не да оно што тражимо од Њега. Он има своје сопствене "тајне."

Ако не покажемо потпуно послушање своме духовном оцу и смирење, Исусова молитва ( Господе Исусе Христе, помилуј ме) неће деловати, а истовремено, у опасности смо да будемо обманути. Не изговарајте ову молитву рутински. Ако у творењу ове молитве користите силу, можете бити повређени. Неки људи су се разболели, јер су творили Исусову молитву под притиском. То није здрава молитва.

Не морате да се усресредите претерано, како би изговарали Исусову молитву. Не треба вам посебан напор када имате Божански ерос. Свако место је погодно за молитву: док седите на ниској столици, у фотељи, у колима, на путу, у школи, у канцеларији, свуда. Само нежно изговарајте "Господе Исусе Христе, помилуј ме", без силе или осећаја било какве тескобе.

Молитва у трајању од пет минута, али принесена Господу с љубављу и чежњом вреднија је од свеноћне молитве без љубави.

Превод са енглеског проф. Бојана Србљак

Манастир Лепавина

Шта је Побусани понедељак?

ОДГОВОР:

Побусани понедељак је први дан после Томине недеље, или девети дан од васкрсења Христовог. Он спада у ред оних дана које је света Црква одредила за помињање и молитве за умрле наше сроднике, а који су у нашем народу познати као ЗАДУШНИЦЕ, тј. дани када се врше посебне молитве за упокојење душа наших умрлих (уснулих) сродника.

Овaj дан који се у нашем народу назива ПОБУСАНИ ПОНЕДЕЉАК. Треба одмах рећи да се тај дан држи као дан мртвих чисто по народном предању, јер црквене књиге и прописи о томе не говоре. Чак и у самом народу постоје велике разлике по питању Побусаног понедељника. У неким крајевима се држи и поштује, а у некима не. Овај обичај најпре је настао у крилу руске цркве, одакле је, вероватно, дошао и к нама.

Иначе, мољење за умрле наше сроднике на тај дан врши се тако што се тога дана после Литургије иде на гробље, где се над гробовима врши литија (мали помен) за умрле и преливају гробови, као и на задушнице. У неким крајевима за прекаду гробова тога дана позивају свештеника, а у другим - то обављају сами сродници, јер у Типику и Цветном Триоду нема помена ни прописа да тога, па ни идућих дана, бивају молитве и помени за умрле.

Па ипак, иако то у књигама не пише, постоје озбиљни разлози који оправдавају ово народно предање и традицију мољења за умрле на Побусани понедељак. Ти разлози су следећи:

1) У служби Томине недеље поред главне теме како се апостол Тома уверио у васкрсење Христово, спомиње се и славни силазак Исуса Христа у ад (величаније), где је умрлима објавио своју победу над грехом и смрћу и своје вечно прослављење (I Петр, 3,18 -19);

2) да би се радост васкрсења објавила и поделила са умрлима;

3) мољењима за умрле нема места у Великој и Светлој седмици (тачније: од Лазареве суботе до Томине недеље, сем ако падне 40-тодневни парастос), која иза тога опет почињу од понедељника Томине недеље сагласно прописима Типика.

Вук Караџић у своме речнику каже да се код Срба овај понедељак зове "Ружичало" или "Побусани понедељак" и да људи тога дана иду пре подне на гробље, врше обнову – уређење (=побусавање) гробова, на које засађују ново цвеће (=руже, отуда - ружичало), деле за душу, а свештеници читају молитве за мртве. Обично се, поред остале хране, за "делење за душу" износе и фарбана (црвена) ускршња јаја, која се туцају о споменик а умрли поздрављају са: Христос васкрсе!

Овим предивним црквено-народним обичајем, који је освештан вековним предањем, ми пре свега исказујемо своју љубав, поштовање и пијетет према својим умрлим сродницима (родитељима), са којима желимо да поделимо радост васкрсења Христовог, радост победе над смрћу. Исто тако ми тиме исповедамо своју православну веру у вечни живот и у наше опште васкрсење, јер верујемо свему ономе што су божанска уста Христова о томе изговорила, а Еванђелисти записали. Тако, Христос је рекао једном приликом: "Ко држи реч моју, неће видети смрти до века", што значи када тело умре, душа правог хришћанина остаје нетакнута смрћу. Или опет: "Ко верује у мене ако и умре (читај: телесно) живеће". Па онда реч коју је Господ упутио Јеврејима, а која у њихову главу није могла да се смести: "Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се" (Јн. 8,56). Може ли мртвац видети? Наравно да не може. Само жив човек може видети и радовати се. Јер Бог наш није Бог мртвих него Бог живих. Значи праотац Авраам жив је, иако је умро на хиљаде година пре Христа. А ако је Авраам жив, живи су и сви остали праоци, пророци и праведници. Живи су и апостоли и еванђелисти, светитељи и мученици; жива је Пресвета Мајка Божија и свети Јован Крститељ. Живи су и сви они који су крштени у име Оца и Сина и Светога Духа и који се потом трудише да живе по вери отаца наших. Живи су и сви наши умрли сродници који у Бога вероваше, часним Крстом се крстише, и животом својим своју веру сведочише. Свима њима ми на Побусани понедељак довикујемо сверадосни поздрав: "Христос Васкрсе" и чини нам се да из гробова до наших срца (ако не до ушију) допире потврдни отпоздрав: "Ваистину Васкрсе".

Останите у васкрсној радости.

Из књиге

Практична веронаука

Извор: Манастир Глоговац

Браћи пастирима свете Антиохијске Цркве и духовној деци овог светог апостолског трона:

Обраћам вам се данас, при крају Великог поста и почетком Страдалне седмице, у ово време када смо окружени великом патњом и страдањем. Широм земаља Антиохијске Патријаршије нашим домовима прети опасност, а у нашим државама бесне политички сукоби. Као последица свега тога, људима су угрожена средства за живот, стамбени објекти, чак и сами животи. Смрт и отмице су наша свакодневна искушења, а наше најновије страдање је недавна отмица наше љубљене браће - Епископа Павла Јазигија, грчког православног митрополита Алепа, Искендруна и Александрете, и Епископа Јована Ибрахима, сиријског православног митрополита Алепа, и убиство ђакона који је био са њима.

Делимо бол многих верника наше Цркве услед ових тешких искушења. Трудимо се заједно са нашом браћом, члановима Светог Синода, да ублажимо утицај ових непријатних околности на све грађане наше земље. То је суштински важан део сведочења хришћанске вере. Међутим, одбијамо да се сагласимо са оним кроз шта људи у Сирији пролазе данас. Трудимо се тако да наше неприхватање ове ситуације одражава начела наше вере. Не пристајемо на овакву ситуацију и осуђујемо је. Али будући да смо синови Васкрсења, не бојимо се никога ко посеже за насиљем као средством остварења свог циља.То што нас убијају или киднапују или што уништавају наше институције, неће ослабити ни нашу решеност да се боримо за своја грађанска права и остварење мирољубивог суживота, да не одустанемо од своје отаџбине и да тражимо у њој владавину правде и права. Стога, позивамо све и свакога, било у матичним земљама Антиохијске Патријаршије, било у дијаспори, да изрази своју забринутост и лично изрази противљење недавном развоју догађаја, без обзира на политичко опредељење. Хуманост је дело хришћанства, јер се наш Господ оваплотио ради спасења човека.

Користим ову прилику да, у име вас у матичним земљама Патријаршије и у дијаспори, појачам апел међународној заједници молећи је да учини све што је у њеној моћи у циљу ослобађања талаца чије нас одсуство дубоко погађа. Изузетно је важно да се овај проблем реши што пре како би се спречио ризик да уследе драстичне последице. Наш апел такође подразумева хитан позив на акцију како би се изнашло брзо решење за ситуацију у нашој вољеној Сирији; за спас овог народа као потомка једне изузетне људске цивилизације старе хиљадама година и у циљу спречавања ризичних последица које би могле негативно да утичу на цео регион.

Вољена децо,

Како улазимо у период Свете Пасхе и Васкрсења Господњег, позивам вас да покажемо јединство наше Цркве која свесрдно окупља своју паству око свега што је исправно и праведно. У ово време нарочито појачајмо своје молитве и прозбе. Као што се наш Господ није плашио да иде путем Голготе, тако смо исто и ми позвани да идемо овим путем са Њим, са пуном свешћу о томе да ћемо Крстом победити, јер Господ васкрсе из мртвих и Он ће и нас васкрснути Собом. Умножимо своје молитве као живо сведочење вере, молећи Господа да уклони сваку неправду, молећи се за брз повратак наших заробљених архијереја својим вољеним верницима, за утеху ожалошћених, као и за одвраћање људи суровог срца - да их Господ надахне да се уздрже од повређивања других људи.

Стога позивам све, вернике и свештенство, да дочекамо Страдалну недељу обновљеног духа, сећајући се страдања нашег Господа, повезујући Његово страдање са овим што ми данас проживљавамо. Нека би се у сваком људском срцу десило Васкрсење, као што Господ подиже Лазара из мртвих. Трудимо се тако да Христос победоносно уђе у срце овога света кроз наше службе и служење Њему, као што је победнички ушао у Јерусалим. Нека наше литије ове године буду са свећама повезаним црним тракама уз певање кондака: ,,Возбраној војеводје'' уместо ,,Радуј се, Витанијо'', молећи Пресвету Богородицу да чува нашу Цркву као утврђени град.

Позивам вас да се током Страдалне седмице молите скрушена духа, свесни да у искушењима имамо Бога као уточиште. Бог неће заборавити Своје мало стадо. Нека би љубав, служење и храброст били пут ка радости Васкрсења, радости која се не може одузети.

Извор: http://www.antiochian.org/holy-week-pastoral-letter-his-beatitude-patriarch-john-x

Са енглеског превела Александра Стојановић

СПЦ

Мада је светилиште Богородице од Извора настало још у V или VI веку, то јест у време владавине ромејских царева Лава I (457-474), односно Јустинијана (527-565), служба (у литургичком смислу) посвећена култу који се ту неговао и обновљењу првобитног храма Мајке Божије, настаје у доба Палеолога, у првим деценијама XIV века. Писац службе и других сродних текстова у славу вишевековних чудотворних исцељења Богородичине цркве од Извора (τής Θεοτόκου τής Πηγής) који брзо попримају богослужбену употребу, је византијски историчар и песник Нићифор Калист Ксантопул између 1308. и 1320. године. Такође, почетком XIV века и Манојло Филес саставља бројне епиграме у част исцељења у Богородичином светилишту.

Од тога времена грчки, а касније руски Цветни триоди (Пентикостари) бележе да се празник Богородице Живопријемног (тачније него Живоносног) источника (Ζωοδόχος πηγή) прославља на Источни петак, петак Светле седмице. Овде треба напоменути да се епитет источни не односи на страну света, већ на источник као извор. Истраживачи нису регистровали да је ова служба нашла место у српскословенским цветним триодима, али се она ипак налази у Пентикостару (руске редакције) који данас употребљава наша Црква. У наслову синаксара се истиче да је овај празник посвећен „пресветој госпођи владичици Богородици Живопријемном источнику“.

Даље се бележи да се тога дана празнује обновљење храма Богородице званог Живоносни источник и да се чини памјат чуда која су се догодила. Санаксар садржи и податке о оснивању светилишта и царевима који су га обнављали, најчешће из захвалности због излечења. Како су поменути многи владари, јасно је да је двор био блиско везан за обитељ овог светилишта.

У култним списима Нићифора Калиста Ксантопула дат је опис храма Богородице од Извора обновљеног у његово доба. Црква је, каже Калист, била правоугаоног облика, окружена са четири портика. Крипта је представљала најважнији део храма и у њу су водила два степеништа са по двадесет пет степеника. У крипти се налазио чудотворни извор чија је вода отицала у један мермерни четвртасти базен. Зидови цркве били су осликани фрескама. Храм је имао три параклиса, посвећена Богородици, светом Евстатију и светој Ани.

Оснивање храма Богородице Извора живота објашњава једна легенда и један историјски извор. Када је будући византијски цар Лав Трачанин дошао као обичан војник у Константинопољ, у мочварама испред Златних врата сусрео је слепог човека који је замолио да га поведе и напоји. Док је Лав тражио воду зачуо је глас који му казује где се она налази и да њом треба слепоме да опере очи. Глас му је прорекао да ће постати цар и да на том месту треба да подигне цркву у којој ће људи моћи да нађу оздрављење. Лав је послушао и слепац је прогледао, а он сам је доцније заиста поста цар. Када је ступио на престо, у близини извора је саградио велелепну цркву.

Да је подизање храма у време Лава I легенда, показује Јустинијанов хроничар Прокопије, који заснивање овог светилишта приписује своме заштитнику: „А њој (Богородици) подигао је други храм на месту званом Извор (Πηγή). Онде се налази густа кипарисова шума, луг у свежим пољима пуним цвећа, врт који доноси дивне плодове, извор који тихо жубори својим благим током питке воде, све особито пригодно за светилиште. Такав је простор око светилишта; а сам храм се не може лако описати достојним речима, нити оцртати у мислима, нити се шаптавим говором може о њему причати. Биће довољно рећи само толико да лепотом и величином надмашује већину храмова“ (О грађевинама).

Најпрецизнији податак о датовању изградње манастира Ζωοδόχος πηγή пружа нам византијски историчар Гергије Кедрон (XI-XII век). Он тврди да је Јустинијан саградио манастир у 33. години своје владавине, дакле 559-560. године.

Многобројна чуда која су се збила од времена оснивања светилишта до обнове у доба Андроника II Палеолога наведена су у очуваним писаним изворима. Непознати писац из времена Константина VII Порфирогенита (средина X века) побројао је 47 чуда што су се догодила од подизања па до X века. Током латинске власти у Цариграду, вода са извора престала је да буде чудотворна, што се наставило и током владавине Михаила VIII Палеолога који је водио унионистичку политику према западној Цркви. А за време Андроника II Палеолог који је одбацио политику уједињења Цркава, Богородица је показала своју наклоност тиме што је повратила чудотворну моћ воде у светилишту.

Мада се ово Богородичино култно место налазило изван цариградских зидина, поред њега је била палата царева који су ту долазили са свечаном свитом. Најчешће се то догађало на Вазнесење Господње. Цар би на Спасовдан, како сведочи Константин VII Порфирогенит (913-959) у свом спису о церемонијама на двору, стизао у атријум да би потом у припрати сачекао патријарха. Њих двојица би свечано ушли у цркву, наставили до амвона и царских двери, да би затим ушли у олтар и учествовали у богослужењу (Литургији). Цар би поставио своје дарове на Часну трпезу, изашао из храма и попео се у катихумену, где се налазила мала просторија коју је користио после Литургије. За време свечаног обеда представници Зелених и Плавих (политичке групације у Цариграду) налазили су се у атријуму, а молитвени искази током литије која би потпом уследила прослављали су најпре Богородицу па Вазнесење. Сачуван је и писани извор да је василевс Нићифор II Фока (963-969) провео Спасовдан у цркви од Извора.

Лав Ђакон (друга половина X века), говорећи о побуни што је избила на Спасовдан 967. године, наводи да је по обичају цар био у храму изван градских зидина званом Извор, посвећеном Богородици. Јован Скилица (друга половина XI века), говорећи о истом догађају, помиње прославу Вазнесења на Извору. Ово понавља и Георгије Кедрон. Јован Зонара (прва половина XII столећа) истиче да је по старом обичају на један од Господњих празника василевс био у светом храму од Извора. Када је празник Богородице Живоносног Источника формално установљен, изгледа да је он петог дана Светле недеље врло свечано прослављан у главној царској палати у граду. То би био почетак ширења култа Богородице од Извора изван самог светилишта поред цариградских зидина. Главни посредник биће, изгледа, Велика лавра на Светој Гори, јер је манастир Богородице Ζωοδόχος πηγή четрдесетих година XIV века постао метох овог атонског манастира.

До свих ових података најлакше се долази преко текстова који се односе на тумачење врло познате и распрострањене иконографске представе Богородице типа Живоносни источник, која је настала под утицајем светилишта Мајке Божије од Извора поред константинопољских зидина. Према најновијим истраживањима Татјане Стародубцев (Култ Богородице Ζωοδόχος πηγή и његов одјек у сликарству у доба Палеолога, Зограф 33 /2009/), напознатијим представама Богородице овог типа сматрају се фреске у припрати цркве Афендико у Мистри (између 1313. и1322), у акросолијуму гроба деспота Димитрија у нартексу цариградске Хоре (око 1340), у припратама храмова Светог арханђела Михаила у Леснову (1349) и Вазнесења у Раваници (око 1387), на западном зиду цркве Успења у Волотову код Новгорода (1363-1390) и у олтару југоисточног параклиса храма Светих Теодора у Мистри (око 1400). Без обзира што се служба Богородици Извору живота није нашла у српским богослужбеним књигама средњег века, ликовна представа овог врло значајног Богородичиног култа има репрезентативне одјеке у живопису тако угледних манастира као што су Лесново и Раваница.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3/13/05/08.05.13_rec_pastira_-_starac_tadej_64kbps.mp3

Извор: Радио Слово Љубве

http://www.slovoljubve.com/emisije/rec-pastira-starac-tadej

(„Слава Богу на висини и на земљи – мир, међу људима добра воља.“) Има ту места и за небо, и за земљу, и за људско срце од којег се очекује тежња ка добру (добра воља). Сва друга гледања на свет умањују анђеоску песму, нешто издвајајући, а нешто прећуткујући.

„На земљи мир,“ – јесте социјализам, који ћути „о слави на висинама“. Уместо истинског мира он даје најгори рат, као што је и написано: „И лече ране кћери народа Мог овлаш, говорећи: Мир, мир; а мира нема“ (Јер. 6, 14). Хтели су да излече све ране света економским врућим и хладним облогама, али ништа нису постигли, зато што славу Богу на висинама нису отпевали. Уместо „славе“ испалили су у небо плотуне из свих врста оружја и нису мислили о томе да ће се оловна киша неминовно вратити на њихове главе.

„Слава Богу на висини, а на земљи је џунгла и власт најјачег и најдрскијег,“ – то је капитализам с његовим многоликим социјал-дарвинизмом. Песник је песнику (Пушкин Вјаземском) говорио: „У свим стихијама човек је тиранин, издајица или сужањ.“ Шта се променило? Па, у суштини – ништа. Човек се гуши у свакодневици, једне гризе, других се плаши. Вечито је незадовољан и зато жели да побегне тамо где му се чини да обитава срећа без сенке. Несрећник! Једном-двапут годишње пева Богу хвалу, али свакодневица која га усисава већ га чека покрај црквених врата. Помало умирен он ступа из храма на улицу и одмах пада у чељуст проблема, понаособ ништавних, али заједно страшних као кад се окупи чопор гладних уличних паса.

Дакле, једни желе мир земљи, али не певају славу Богу. Други повремено певају славу Богу, али на земљи желе да уреде живот на свој начин, тако да не буде по савету одозго. Они, уживајући пролазну срећу, говоре Богу: „Иди од нас, јер нећемо да знамо путове Твоје!“ (Јов. 21, 14). Овај дијалог не излази кроз њихова уста, већ се дешава у срцу. О томе да се он чује и да траје представљајући унутрашњи поглед на свет, може да не зна ни сам човек у којем живе ове речи. Али оно што звучи у једнима други ће обавезно изговорити наглас. Тако један светољубац пева понекад ретку лицемерну хвалу Богу, а други наглас објављује да Бога, наводно, нема и да опет треба градити Вавилонску кулу. Обојица делују у истом духу и један другом су потребни. Испоставља се да су социјалиста и капиталиста везани у дубини срца истим гледањем на свет. Они су сијамски близанци чија су се леђа срасла. Исти такви близанци су и трговци дрогом и борци против дроге; затвореници и затворски чувари; троцкисти и капиталисти; борци против Талибана и сам Талибан; антиглобалисти и творци новог глобалног поретка.

Али, шта да ради хришћанин који осећа колико је мали и како мало од њега зависи? Он има обавезу да верује. Да-да, да верује и да буде упоран у вери! Христов гроб је празан. Сишавши с неба на земљу Син Божји је затим сишао и у саму дубину земље, у њен мрак. А затим је васкрсао и вазнео се, испунио је Собом и небо, и небо над небесима, и земљу, и преисподњу. Он је јачи од свих. И Његов опустели гроб спаја, као и пећина Његовог Рођења, небо, земљу и људско срце. На небу је Он – Цар и Господ, Који „воцарисја, в љепоту облечесја“ (Пс. 92, 1). Земља је „подножје ногу Његових“ (Мт. 5, 35). А у људско срце Он жели да усади тежњу ка добру, управо ону „добру вољу“, тако да Његов закон буде написан на људским срцима, а не на каменим таблицама.

Хришћанин не сме да се меша и да се лакомислено раствара у свакој политичкој сили и покрету, ма које пароле да звуче, са сваком пеном и шумом, код којих је вера другостепена ствар. Наш закон могу бити речи: „На почетку добро исповедање, затим – све остало.“ Ако не буде било доброг исповедања или ако оно буде малобројно, неће бити ни добре делатности. Тада ће бити Литургијско стајање „малог стада“ у вери и исповедништво. Наш поглед на свет не треба да жртвује ни небо у корист земље, ни земљу у корист неба, ни своје срце у корист земље и неба. Као што је и наш Бог Тројица, тако и наша вера треба да обухвата пуноћу бића, где се небо и земља заједно радују, а главни соло у овој радости пева очишћено људско срце. Господ је сишао на земљу у Оваплоћењу и узашао је ка Оцу у Вазнесењу и опет ће доћи да учини праведни, а зато и Страшни суд. Једно од Његових имена је – Пунина. „Јер у Њему живи свака пунина телесно“ (Кол. 2, 9). И још: „Који сиђе то је Онај Који и изиђе више свих небеса да испуни све“ (Еф. 4, 10).

О, кад би се напунило именом Његовим и благодаћу што је могуће више срца! Помирили би се тада небо и земља и биће човечанства, разбијено на три дела, стекло би жељено јединство.

Када порасте Ђорђе оде у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Валерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а св. Ђорђе би посечен 303 год. Чудесима, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају.

У рано васкршње јутро, три пута обилазимо око цркве и заустављамо се пред њеним затвореним вратима: то су последњи тренуци ћутања пре блеска васкршње радости, и у тим тренуцима се у нашим срцима, свесно или несвесно, јавља питање које се – како каже Јеванђеље – јавило и у срцима жена мироносица које су у рано јутро трећега дана по распећу, „док још беше мрак“, дошле на Христов гроб. То питање гласи: „Ко ће нам одва-лити камен од врата гроба?“. Хоће ли се још једном догодити то чудо? Хоће ли још једном ноћ постати светлија од свакога дана? Хоће ли се још једном преиспунити срца наша том необјашњивом радошћу која није од овога света, радошћу која ће сву ову ноћ и још толико идућих дана одјекивати у том сверадосном васкршњем поздраву: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

И – двери цркве се отварају. Улазимо у храм обасјан светлошћу. Улазимо у сверадосно васкршње јутрење. Али, негде у дубини душе остаје оно исто питање. „Ко ће нам одва-лити камен од врата гроба?“. Који је смисао свега тога? Који је смисао празновања Васкрса у свету препуном страдања, мржње, ништавности и ратова? Шта значи певати „смрћу смрт уништи“ и слушати о томе да није остало „ниједног мртвог у гробу“, када смрт и даље остаје – без обзира на сву житејску сујету – јединствена и апсолутна земаљска истина? Није ли, онда, Васкрс, односно та светла васкршња ноћ, то сверадосно васкршње ликовање само једно краткотрајно бекство од стварности, могућност краткотрајне духовне опијености после које се, пре или касније, морамо вратити тој сивој свакодневици, том слепом низу дана, месеца и година који неумитно хује крај нас, том сурвавању свега ка смрти и небићу? Одавно нам већ пуне главу тиме да Хришћанство и није ништа друго до једна обична самообмана, „опијум за народ“, фатаморгана и измишљотина чија је једина функција да човеку пружа утеху у његовој тегобној земаљској судбини. А ако ствари тако стоје кажу они – зар онда није много храбрије и човека достојније да се одрекнемо тог привиђења и да се лицем у лице суочимо са том једноставном и недвосмисленом стварношћу нашег живота?

Шта одговорити на све ово? Први приближни одговор би могао бити следећи: не, није могуће да је све то била пука измишљотина! Није могуће да би толико вере, толико радости, толико светлости – ево већ готово две хиљаде година – могло бити пуко бекство од стварности и фатаморгана. Може ли фатаморгана трајати вековима? Овај одговор је, наравно, убедљив, али још увек није коначан. И треба отворено рећи да нема коначног и општеобавезујућег одговора који би било могуће формулисати у облику научног објашњења васкршње вере. Сваки човек у вези са питањем објашњења васкршње вере може да сведочи само о свом сопственом и живом искуству, може да говори искључиво у своје име.

Замисливши се и задубивши се у своје лично и живо искуство Васкрса, сваки човек одједном постаје свестан онога искуства из кога извире сва његова васкршње вере, одједном све у њему бива обасјано заслепљујућом светлошћу у којој се – заиста као восак од лица огња – топе све сумње и сва питања. Које је то искуство? Не могу то искуство другачије описати и објаснити осим као искуство живога Христа, Не, моја вера у Христа није произашла из тога што једном годишње, од најранијег детињства, учествујем у празновању васкршњих празника. Напротив, моја васкршња вера се родила из мог искуства живога Христа и управо то искуство јесте оно што за мене уопште чини могућим Васкрс, што чини могућим да осетим радост и светлост те јединствене васкршње ноћи, што чини могућим да васкршњи поздрав „Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!“ одјекује у мени таквом победном силом.

Како се и када родила та вера? Не знам, не сећам се. Знам само ово: сваки пут када отворим Јеванђеље и почнем да читам о Христу и Његовој проповеди, сваки пут док читам Његове речи почињем – од свег срца и свег бића – да говорим у себи исто оно што су говорили они које су фарисеји слали да ухапсе Христа и који су се враћали необављена посла, говорећи: „Никада нико није говорио као што говори тај човек“. И знам да је Христово учење живо и данас, и да нема ничега у овом свету што се може упоредити са тим Његовим учењем о вечном животу, о победи над смрћу, о љубави која одолева смрти и побеђује је. И, штавише, знам да оно једино што ме никада не напушта и непрестано живи у мени током живота – у коме све изгледа тако тегобно и свакидашње сиво – јесте управо то унутарње сазнање да је Христос са мном. „Нећу вас оставити сироте, доћи ћу вам“, говори Христос. И Христос нам долази и даје да осећамо Његово присуство. Христос нам долази у молитви, у молитвеном трепету душе. Христос нам долази у непојмивој, али тако живој радости коју осећамо целим нашим бићем. Христос нам долази у тајанственом, но опет тако несумњиво извесном присуству Његовом које осећамо у храму за време богослужења. Христос нам долази у Светим тајнама. И све време у нама све више и више нараста тај опит, то знање, та очевидност: Христос је ту, испуниле су се Његове речи – ко Ме воли, Ја ћу бити са њим. И ми и у радости и у жалости, и међу људима и у самоћи непрестано осећамо Његово непорециво присуство, силу Његових речи и радост која долази од вере у Њега.

И, гле, ево јединственог одговора и једиственог доказа: „Што тражите живога међу мртвима? Није овде, него устаде…“ (Лк. 24, 5-6)

И зато је свецело Хришћанство у том стално новом и новом доживљавању вере, у неирестаном оваплоћивању вере у обредима, речима, звуковима и бојама. Ономе ко не верује у Христа, Хришћанство заиста изгледа као фатаморгана. Јер такав слуша неразумљиве речи и посматра неразумљиву церемонију, и објашњава их искључиво споља. Међтим, за онога ко верује све – и обреди, и речи, и звуци, и боје – светли изнутра: и то не као доказ, већ као резултат његове вере, као живот вере у свету, у души, у историји. Зато нам је тако жив, тако стваран и тако савремен Велики петак са његовом тамом и жалошћу. Зато и можемо да плачемо пред Крстом и преживљавамо изнова све то што се догодило на Велики петак као дан тријумфа зла, издаје, кукавичлука и предаје. Зато и можемо да са трепетом и надом гледамо у живоносни гроб Господњи на Велику Суботу. Зато и можемо сваке године да празнујемо Васкрсење. Јер празник Васкрсења није празник на који се сећамо догађја који припада давној прошлости. Васкрсење је стварни, сверадосни и свесрећни сусрет са Оним у Коме је наше срце давно већ сусрело и препознало свој истински живот и светлост сваке светлости.

Васкршња ноћ је сведочанство о томе да је Христос жив и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим. Сва васкршња ноћ јесте позив човеку да у овом свету и животу угледа и препозна зору тајанственога дана Царства Божијег. „Данас пролеће миомирише – и нова твар ликује…“, пева Црква на Васкрс. Нова твар ликује у вери, у љубави и у нади. „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и један другог загрлимо, и рецимо: Браћо! И онима који нас мрзе опростимо све Васкрсењем и запевајмо – Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништивши, и онима који су у гробовима живот дарова“.

Христос васкрсе!

Протојереј Александар Шмеман

Извор: Радио Светигора

На пасхалној Вечерњој љубави је, по древној богослужбеној традицији, читано Свето Јеванђеље на различитим језицима. Блага вијест Христова је прочитана најприје на српском језику, а онда и на древним језицима: јелинском, црквенословенском и латинском, те на савременим: италијанском, руском, њемачком, енглеском и украјинском.

Прослава Васкрсења Христовог је потом настављена у манастирској трпезарији уз свечани васкршњи ручак.

Извор: Епархија далматинска

На свету и велику недељу Пасхе празнујемо најживоносније васкрсење Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа.

Овај празник називамо и Пасхом, што на јеврејском значи прелажење, јер то је дан у којем је Бог у почетку привео свет из непостојања (у постојање); тог истог дана превео је израиљски народ преко Црвеног мора и тако га истргао из фараонових руку; истог тог дана сишао је с неба, уселио се у утробу Дјеве. На данашњи дан је истргао сав људски род из ада, извео на небо и привео у првобитно достојанство непропадљивости. Но кад је сишао у ад, Господ, ипак, није васкрсао све, него само оне који су хтели да поверују у Њега. А душе светих, које је ад од века држао, Он је ослободио и свима отворио приступ небесима. Ето зашто, преиспуњени највећом радошћу, светло празнујемо Васкрсење и потврђујемо радост којом се обогатила наша природа богатим даровима Божијег милосрђа. Исто тако, исказујући и прекид непријатељства и сједињење с Богом и самим анђелима, поздрављамо (једни друте) уобичајеним целивањем.

Васкрсење Господа се десило овако: док су војници чували гроб, земља се око поноћи затресла јер је анђео сишао с неба и одвалио камен од гробних врата; запањени стражари су се разбежали, и тиме се, чим је минула субота, негде у освит првог дана седмице, отворио пут и женама. Пре свих васкрсење постаје познато Мајци Божијој, која је, по казивању светог Матеја, седела према гробу с Магдалином. Али да не би било места за сумњу у васкрсење због сродства са Мајком, јеванђелисти говоре: јави се најпре Марији Магдалини. Она је видела и анђела на камену, а кад је пришла ближе, видела је и у гробу анђеле, који и јављају васкрсење Господа. Устаде, говоре они, није овде; ево места где га положише. Кад је чула ово, она је похитала према најватренијим ученицима, Петру и Јовану, и саопштила им радосну вест о васкрсењу. А када се она враћала са другом Маријом, срео их је Христос, и рекао: Радујте се! Управо онај род, који је раније слушао: с мукама ћеш децу рађати, требало је први да чује ту радост. Ношене незадрживом љубављу, оне се приближавају Христу, и желећи да се стварно увере, додирују Његове ноге. Гробу прилазе и апостоли: Јован се само надвирио над гробом и отишао, а Петар је ушао унутра и веома брижно разгледао, додиривао плаштаницу и убрус који је био на Христовој глави.

Магдалина је рано ујутру поново дошла са другим женама да би се подробније уверила у виђено. Стајала је напољу код гроба и плакала, а кад се надвирила (над гроб), видела је два анђела, сва у светлости, који јој, као да је смирују, говоре; Жено, што плачеш? Koгa тражиш? Исуса тражите Назарећанина распетога? Није овде,јер устаде. Тог истог трена оне су устале јер су приметиле Господа. Она се окрену и угледа Христа како стоји, па, мислећи да је градинар, (јер је гроб био у врту), рече: Господине, ако си ia ти однео, кажи ми где си гa положио, и ја ћу га узети. А када се Магдалина још једном нагнула према анђелима, Спаситељ јој је рекао: Mapuja! Кад је чула Христов мили и познати глас, она је хтела да се приљуби уз Њега, но Он јој је рекао: Не дотичи ме се, јер још нисам узишао Оцу својему, као што сама признајеш, чим још сматраш да сам човек, него иди браћи мојој и кажи им све што си видела и чула. Магдалина је то учинила, а у зору поново је с осталима била крај гроба. Жене које су биле с Јованом и Саломијом дошле су кад је већ грануло сунце. Морамо рећи да су жене, међу којима је била и Богородица, долазиле на гроб у разно време; јер она и јесте Марија коју Јеванђеље назива Јосијевом мајком – тај Јосија је био Јосифов син. Није познато, дакле, у ком (тачно) часу Господ васкрсава: једни говоре: кад су петлови први пут запевали, други: кад се земља затресла, а трећи говоре још другачије.

Док се све ово дешавало, неки стражари су дошли првосвештеницима и јавили им све што се догодило. Ови су дали стражарима довољно новца и тако су их приморали да кажу да су Његови ученици дошли ноћу и украли га. А увече, истог дана, када су се ученици сакупили у страху од Јудејаца и када су врата била чврсто затворена, ушао је Исус, будући у непропадљивом телу, и, по обичају, благовестио: Мир вам! Кад су видели Христа, они су се преизобилно обрадовали и кроз надахнуће (Васкрслог) у савршенијем степену примили су силу Свесветог Духа.

Како је васкрсење Господа тродневно? Ноћ између четвртка и петка и петак до заласка сунца је један дан (Јевреји тако рачунају дан); затим ноћ између петка и суботе и субота до заласка сунца је други дан, затим ноћ између суботе и недеље и недеља до заласка сунца (јер се део почетка узима као целина) је трећи дан. Или чак и овако: у трећем часу петка Христос је распет; затим је од шестог до деветог часа била тама – рачунај то као ноћ, и од трећег до деветог часа – то је један дан; затим после таме опет обданица и ноћ између петка и суботе – то су два дана; затим субота до заласка сунца и ноћ између суботе и недеље – то су три дана – по речима јеванђелисте: и субота освиташе. Кад Спаситељ, који је обећао да ће нам трећег дана указати милост, на најкраћи начин учини (то) добро дело, Њему слава и сила у векове векова. Амин.

Извор: Радио Светигора

Ово се догодило како је видовити Господ наш рекао и прорекао.

Осуђени Христос јавио се као Судија света.

Избијено и убијено тело Његово оживело је.

Попљувано лице засветлило се као сунце.

Место трнова венца - круна Цара над царевима.

Место осамљености - војске су га анђелске окружиле.

Место десетак разбеглих ученика - пола милијарде следбеника славе га данас.

Место тесног гроба - стотине хиљада посвећених му храмова по свој земној планети.

Обнажено тело обукло се у славу небесну. Љуте ране засијале се као звезде.

Крв из рана непрестано се још точи у милионе путира - животворно пиће верних!

Унакажен од убоја јавио се у красоти невиђеној.

Оковани роб показао се свемоћним Господарем неба и земље.

Бездихани мртвац открио се као Животворац.

Одбачен од људи - посведочен као једини Спаситељ људи.

Продан за тридесет сребреника постао је мерило свих вредности. Стандард свега доброга!

Непознати сад је најпознатији.

Загонетни - сад је Кључ свих загонетки.

Најудаљенији - сад је најближи сваком срцу људском.

Погребени праведник васкрсао је.

Неправедно осуђен од људи постављен је од Бога за Судију живих и мртвих.

Нараштај за нараштајем опијао се Њиме.

Племе за племеном прилазило је к Њему.

Народ за народом поклањао се Њему.

Царства курјачка уступала су место царству Јагњетовом.

Крвожедна племена паганска, очишћена Његовом крвљу, уздигла су буктињу Божије истине и братољубља.

Континенти онда непознати, насељени су сада са стотине милиона хришћана.

И насељавање овог америчког континента отпочело је у Његово име и Његову славу. Оци овог народа били су они који су Њега волели више од живота свога. Као такви нису се устрашили смрти ни на бурном океану ни у беспутној пустињи нити под стрелама дивљака. Јер су знали, да ко за Њега умре, тај вечито живи.

Ко год се од хришћана борио за праву слободу, борио се у Његово име;

Ко је тражио правду, позивао се на Њега;

Ко је тражио Бога, није могао Њега мимоићи;

Ко је проповедао братство, проповедао је Њега;

Ко је мирио завађене, стављао је пред њих Крст и Јеванђеље.

Грешници су се кајали од стида пред Њим.

Злотвори су савлађивани Његовом љубављу.

Бесомучници су исцељивани Његовим именом.

Очајници су добијали снагу гледајући у Његово Распеће.

Покајници су вапили Њему за опроштај.

Самртници су предавали своје душе у Његове руке.

Страдалници су се уздали у Њега.

Борци за истину и слободу носили су Његово крсно знамење.

Крстоносне војске заклињане су Њиме.

Мученици за Његово име и Јеванђеље журили су у смрт као на весеље.

Не говорим ја о неколико стотина или неколико хиљада њих, чија су имена уписана у календар, него о безбројним милионима свих крштених генерација по васцелом свету у току две хиљаде година, чија су имена знана и уписана на небесима: о војсци Христовој, против које је немогуће војевати, и према којој су све противничке војске као „трска стучена и лан задимљен“; о спасеним народима на небу, чији је број већ близу броја песка у мору и звезда на небу, како је обећано Авраму.

Христови противници још у првом нараштају говорили су међу собом: „Шта да се ради? Зар не видите да му се не може ништа? Гле, свијет оде за Њим.“ Ово што су они тајно шаптали међу собом злобно и устрашено још за живота Исусова, у првој генерацији крштених људи, то можемо ми данас радосно објавити трубама и клицањем: Заиста не може му се ништа: гле, уистини, свијет оде за Њим!

Јер човек може победити човека али не и Сатану. А Он је победио Сатану. Човек може победити дивљу природу, али не и смрт. А Он је победио смрт.

Човек може убити човека, али не и васкрснути. А Он је васкрсавао мртве, васкрсао је и Себе, и васкрснуће на крају билионе оних који су веровали у Њега.

То ће бити Његова света породица у светом и вечном царству Његовом. Нека би дао Бог да се и ви сви нађете у тој светој породици Христовој, у којој се већ налазе милиони ваших предака, старих и нових.

Или зар не осећате ви, да све ово што ја говорим, говорим не само о јеванђелској и општој црквеној историји, него и о историји ваших богоносних и крстоносних предака: свештеника мученика и радника паћеника, и сељака и тежака који прекиваху час плугове у мачеве, а час мачеве у плугове; крстоносних војника, што са крстом војеваху, па или са крстом побеђиваху или под крстом умираху; кнежева, краљева, царева и свих великих богољуба, који својим благом подизаху задужбине по земљи својој и туђој, држећи се оне народне мудрости: „Све за душу, а душу низашто“; девојака и момака, удовица сиротица, које попут свете Петке, светога Саве и царице Милице и Јелене, презреше све пролазне радости живота па кретоше уском и трновитом стазом монашких подвига у наручје Христово; и безбројних стараца и младенаца, који за име Христово бише вођени кано овце на кланицу, и то не само у старо гусларско време, него и у наше епске дане.

Стара православна вера у васкрсење распетога Христа, и распете правде уопште, често је потврђивана и подмлађивана легионима нових и све нових мученика српских за Христа. Ево једног из многих примера нашег времена и нашег поколења:

Кад су безбожни властодршци постројили у Краљеву 2200 грађана, разног узраста и пола, ненаоружаних и невиних, да их стрељају због 22 њихова војника погинула у борби са националним српским четницима, тада један богомољац, Драгослав, црквењак наше катедрале, стојећи у строју, узео је да мирно чита Нови завет. Приметивши да ће непријатељ убрзо да пуца из митраљеза, он затвори свету књигу и метну у недра, па онда викне из свега гласа:

„Не бојте се смрти, браћо, ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!“

На то из две хиљаде грла као из једнога разлеже се одговор као олуја:

ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ!

У том плотуни загрмеше и 2200 хришћанских тела оборише на земљу, док 2200 душа узнесе се у небесну војску мученика за веру Христову. Јер макар да је неко од њих и грешан био, као разбојник на крсту, отишао је у Рај зато што је пред смрт признао и исповедио васкрсење Христово.

То су све моја духовна чеда, из моје тужне резиденције. Кам да сам и ја са њима с таквом славом отишао из овога света у бољи! Али судба Божија није то хтела. Него ме оставила да се мучим и преживљујем муке свога народа.

Но ја вам овим не казујем историју жалости, но историју славе вашег народа. И уздржавам се да вам говорим више, да се не би погордили. Јер знајте да врлине предака не спасавају небрижне потомке. Потрудимо се зато бити до смрти на духовној и моралној стражи да би се одржали на висини наших крстоносних предака.

Честитајући вам данашњу славу вашег храма - славу над славама свега хришћанскога света - ја похваљујем вашу љубав према Христу и вашу народну слогу. Растите у тој љубави и утврђујте ту слогу. Поштујте свога неуморног владику и свог вољеног новог пароха рођеног у мојој епархији као и све свештенике духовнике. Не обазирите се ни лево ни десно него напред правим путем Божијим. Да би заслужили улазницу у небеско царство Христово, коме су се приволели сви крштени преци ваши, да би се удостојили великог Састанка са Христом и својим мученичким рођацима из давних и нових времена. А шта је слађе од тога састанка? И да би стали у строј безбројних војски анђелских и светитељских, па у хору с њима славили вечну победу Христову над смрћу певајући:

Беседа на Васкрс,

Чикаго 1946. године.

Извор: СПЦ

И идите брзо па реците његовим ученицима да је васкрсао из мртвих и гле, он иде пред вама у Галилеју, онде ћете га видети. Ето, рекох вам. И отишавши од гроба са страхом и великом радошћу потрчаше да јаве његовим ученицима. И гле, Исус их срете и рече: Здраво. А оне пришавши ухватише његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: "Не бојте се; идите и јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видети".

А када су оне ишле, неки од страже дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. И састаше се старешине, те се договорише и дадоше војницима много новца говорећи: Кажите да су његови ученици дошли и украли га док смо спавали. И ако то дочује намесник, ми ћемо га убедити и вас опростити бриге. А они узеше новац и учинише како су их научили. И разгласи се ова прича код Јудеја до данашњег дана." (Мат. 16,1-15).

Господ Исус Христос сахрањен је у Гетсиманском врту у једну пећину, коју запечатише великим каменом и поставише стражу. У недељу, трећи дан по Распећу сиђе Анђео Господњи и здроби камен на улазу у пећину и Исус Христос изађе напоље и васкрсну. Лице му беше као муња, а одело бело као светлост. Војници се уплашише и побегоше, вичући: "Христос је Васкрснуо!" Када изјутра жене Мироноснице дођоше да обиђу Христов Гроб, затекоше га празног и анђео им рече да иду у град и јаве осталима да је Господ наш Васкрснуо из мртвих. Оне одмах послушаше и одоше да ову радосну вест разгласе свима. И од тада почеше се сви поздрављати поздравом: "Христос Васкресе" и "Ваистину Васкресе". Па чак и данас, после 2000 година, ми се поздрављамо истим тим поздравом. Васкрс је највећи хришћански празник, јер на тај дан Исус Христос, Господ Бог наш васкрсну из мртвих, победи смрт и свим људима, од прародитеља Адама и Еве дарова вечни живот. Због великог значаја овог догађаја свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака се сматра за мали Васкрс. То је покретни празник и празнује се после јеврејске Пасхе у прву недељу после пуног месеца, који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње. Најраније може да падне 4 априла, а најкасније 8 маја (по новом календару).

Васкршња јаја

Код Хришћана је обичај да се за Васкрс спремају обојена и шарена јаја, на којима се цртају хришћанска обележја, и исписује поздрав: "Христос васкрсе." По предању, овај обичај потиче из времена Христовог Васкрсења и Вазнесења. Наиме, следбеница Исуса Христа Mapиja Магдалена дошла је, после Христовог Вазнесења, у Рим ради проповедања Јеванђеља. И када је изашла пред цара Тиберија, поздравила га је речима: "Христос васкрсе" и пружила му на дар офарбано јаје, а по угледу на њу, Хришћани су продужили праксу бојења и шарања јаја.

Васкршњим јајетом жели се представити очигледност Васкрсења и како из мртвила постаје живот. Јер, јаје је само по себи мртва ствар, али под утицајем топлоте, кад се стави под кокош, развије се у њему живот и излеже се живо пиле, које својом снагом развали свој гроб - љуску, и изађе на свет - као што је и Исус Христос оживео и из гроба устао. Црвена боја је боја радости, због тог радосног догађаја, и символизује Божанску природу Христову; то је боја Божанске љубави. Обичај је да се васкршња јаја шарају на Велику суботу. Постоје бројни локални обичаји везани за украшавање (шарање) васкршњих јаја. У воду у којој се кувају јаја ставља се и освећена водица.

Народни обичаји

Домаћица рано буди укућане да се умију водом. Рано се одлази у цркву, на јутрење и Васкршњу Литургију, са собом носе јаја, један део подели по цркви, а други после богослужења комшијама, пријатељима, рођацима, пред црквом. Где нема цркве људи се у селима окупљају око "записа". Ту је долазио свештеник, ту су се делила јаја, секао колач, први пут мрсило, а мушкарци се договарали о литији која се носи сутрадан око села. Уобичајен поздрав је "Христос воскресе - Ваистину воскресе", и он се употребљава у току целе наредне седмице. Кад се заврши служба у цркви, људи, жене, деца, свечано обучени, засели би око ње или на обижњим ливадама, ако је лепо време. Ту се поред јаја јело све од белог мрса и печеног меса. Пила се ракија и вино, играло, певало и веселило.

У Горњој Пчињи, свако село је приређивало сабор, на коме се први пут, после вишенедељног поста, играло и певало. Ујутру, У селима јужне Србије, прво се прима "комка" - причешћују се, и то пошто су сви укућани свечано се обукли и "поновили" за Ускрс неким делом одеће или целим оделом. Комка се код куће; прво домаћица спреми ресе од дрена, коприве и здравца и све то потопи у вино заједно са комадићима васкршњег колача. После тога је породични ручак, а затим млађарија иде на "вртешку", која је чврсто усађен стожер на који се стави дугачка греда. На оба краја греде уденута су по два вертикална клина за које се придржавају играчи, а трбухом се ослањају о саму греду. Два играча трчећи врте греду или једноставно неко стане у средину и заврти их. Да би се вртешка лакше окретала, врх греде се намаже соком стабљике младог кукурека. Док се једни врте, други играју клиса или пиљке, играју у колу и певају разне пригодне песме.

У Левчу и Темнићу се каже: "Васкрс је до подне црвен, а од подне зелен" и "До подне у јаја, а од подне у коприве", јер Васкрс је падао у дане када су села била у највећој пролетњој оскудици, након зиме, а пре него је нова летина стигла, те се није имало довољно хлеба за исхрану.

Деца се изузетно радују Васкрсу и црвеним јајима, којима се туцају. Чије се јаје разбије, тај губи и предаје ономе који има јаче. Прво офарбано јаје чува се у кући годину дана и назива "чуваркућа". Сремци месе посебан васкршњи колач, који зову "буздован", а у Шумадији се зове "витица". Витицу домаћин ломи уз ручак и дели свима говорећи: "Све нам крсло и васкрсло".

Линк ка теми

Све дане надвисује света и велика Четрдесетница, али изнад свете Четрдесетнице је света и велика (страсна) седмица, и изнад саме велике седмице је ова Велика и света субота. Ову седмицу не зовемо Великом зато што су њени дани или часови изнад (осталих), но зато што су у тој седмици учињена велика и натприродна чуда и изванредна дела нашег Спаситеља, а нарочито на данашњи дан. Као што је приликом првог стварања света Бог најпре саздао све твари и најпосле, шестог дана, створио најдивнију, човека, а онда, седмог дана, починуо од свих својих дела, осветио тај дан и назвао га суботом, што значи починак, тако је и приликом стварања умног поретка најпре дивно завршио све (дело искупљења), затим шестог дана (у петак) поново створио смртног човека и обновио га живоносним крстом и смрћу, а онда, на данашњи, опет седми дан, Господ је отпочинуо савршеним починком од дела тако што је починуо животу прирођеним и спаситељским сном. Бог Реч телом силази у гроб; силази и у ад са својом бесмртном и божанском душом, која се кроз смрт одвојила од тела: Њу је Он предао у руке Оца; Њему је Он добровољно принео и своју крв, која је постала наше избављење. Али душа Господа није била задржана у аду, као душе других светих. Зашто? Зато што прародитељско проклетство ништа није учинило њој, као овима. Наш непријатељ, ђаво, није дотакао ни крв, којом смо искупљени, иако је владао нама, јер како је могао отимач ђаво да отме и посланог од Бога, па још и самог Бога? Уосталом, Господ наш Исус Христос уселио се у гроб телесно са Богом, који се потпуно сјединио с телом, но Он је (истовремено) био и у рају са разбојником и, како рекосмо, у аду са својом обоженом душом, и натприродно био са Оцем и саприсуствовао Светом Духу – у свему је био, као неописани (безгранични) Бог, и Божанство ни на који начин није пострадало ни у гробу, ни на крсту. Господње тело је искусило и пропадљивост [φθορά], тј. разрешење душе од тела, али никако није пропало [διαφθορά], тј. није потпуно уништено, нису потпуно ишчезле стихије од којих је састављено. Али Јосиф је, скинувши са дрвета свето тело Господа, погребао тело Господње у нови гроб у врту, и на улазу у гробницу ставио веома велики камен. Сутрадан пак по петку, Јудејци приђоше Пилату и рекоше: “Господару, сетисмо се да онај варалица каза још за живота: После три дана устаћу (Мт 27,63). Зато би, чини нам се, било добро да твоја власт нареди да се код гроба постави војничка стража.” Пилат одговори: “Ако је Он варалица, зашто се бринете за речи онога који је био жив, када је сада неспорно умро?” Када је рекао: Устаћу – можда су они извели овакав закључак из Јониног примера.

У сваком случају, ако се крај гроба постави стража, неће бити крађе. Какво безумље! Радили су за себе, а нису схватали да су то окретали против себе. И ето, када је Пилат наредио, они су поставили војничку стражу и гроб брижљиво запечатили и утврдили. И то зато да васкрсење Господа, у присуству страних стражара и печата, не би могло бити преиначено. Али од тог трена, чим је осетио најмоћнију силу, ад је почео да дрхти и да се смућује; и убрзо након тога ад, који је неправедно прогутао, избацује и Христа, најтврђи и крајеугаони камен, и оне које је од века смештао у своју утробу као своју храну.

Извор: Радио Светигора