Данас је Недеља Свих Светих, данас Црква прославља Све Светитеље од памтивека, сва Света Бића, почевши од Анђела, Арханђела, Херувима и Серафима, па кроз сва Света Бића, све Свете Људе од почетка света до данашњег дана. Зашто Црква данас слави Све Светитеље? Прве Недеље после Духова, прва Недеља после Свете Тројице, Црква слави Све Светитеље. Зашто? Да покаже да су Светитељи исповедници Свете Тројице, да је сав њихов живот у овоме свету од Оца кроз Сина у Духу Светоме[2], да је овај свет створен да постане Царство Божје.

Данас Црква открива душе Свих Светих и казује нам њихову тајну: чиме се они живели, ради чега живели, како живели у овоме свету, како су посветитли се? Открила је Црква свету тајну људскога бића кроз њих, да покаже да је човек створен да постане храм Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. Човек је створен да постане обиталиште Господа Христа у Духу Светоме са Оцем Богом.[3]

Зато је Спаситељ говорио ученицима Својим на Тајној Вечери, откривајући им тајну човека и овога света, да ће Он доћи и уселити се у њих, у свакога ко има љубав к Њему, ко држи заповести Његове, са Оцем и Духом Светим[4]. То значи Еванђеље Господа Христа: није ништа друго него обожавање Пресвете Тројице, и живот у Оцу и Сину и Светоме Духу. То је крајња мета, то је крајњи циљ људског живота у овоме свету, да човек телом његовим и душом његовом постане обиталиште Пресвете Тројице. То су постигли у највећој мери Светитељи Божји, сваки Светац од првог до последњег, а то је и наш циљ. То је наш главни задатак у овоме свету, свакога хришћанина: да од себе, од душе своје начини обиталиште Господа Христа, Духа Светог и Бога Оца. Зато је Еванђеље Господа Христа у овоме свету, зато је Господ основао Цркву, зато је Света Тројица сишла у овај наш земаљски људски свет да нам покаже, да нам да силе да ми заиста можемо постати, и да постанемо обиталиште Пресвете Тројице.

Доказ - сваки Светитељ... Први доказ: Свети Апостоли; на дан Педесетнице на њих сишао Дух Свети,[5] Сила небеска, Сила с висине, Божја Сила, и претворио их у свемоћне људе, свемоћна бића и свемудре људе. Свемоћни и свемудри - ето то су Свети Апостоли постали на дан Педесетнице. Попут њих, и за њима и сви Светитељи Божји. Сви су они Духом Светим постали свети и свемоћни и чудотворци и богомудри.

Све долази од Духа Светога, од те Небеске Божанске Силе, све од Свете Тројице. Различити су дарови - вели се у Светом Еванђељу - али је Дух један. Различне су силе, али је Бог који чини, све у свему.[6] Све у Светој Цркви бива по Светој Тројици: од Оца кроз Сина и Духа Светога. Нико не може Господа Христа Богом назвати без Духа Светога - вели се у Светом Еванђељу.[7] И све што је Господ дао, све што је Господ Христос донео као Човек, Бог Који је постао Човек, све је то Сила Божја, све је то средство да ми постанемо свети, да осветимо себе, да посветимо себе, живимо у овоме свету ради Господа.

Данашње Свето Еванђеље није ништа друго него живопис свакога Светитеља. Данашње Свето Еванђеље уствари јесте житије сваког Светитеља, јер нам открива тајну како је сваки од њих постао Светим, како човек грешан, или човек блудник, или човек убица, или човек крадљивац, како такав човек постане Светим човеком. Који је то пут који он пређе, које је то средство које он употребљава? Шта он постиже са собом, да од највећег грешника постаје највећи Праведник, од несветог постаје Светим човеком. Ту тајну нам открива Господ кроз Своје Свето Еванђеље.

Прва сила, прво средство којим сваки човек постаје Свети, ретко који није постао Светитељ, јесте вера у Господа Христа

- Истинитог Бога - и исповедање своје вере пред свима људима у овоме свету пуном лажних богова. Веровати у Господа Христа - ето, то је прво средство, прва сила која човека освећује и просвећује. Чули сте да Господ вели у данашњем Еванђељу: "Који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем Својим Који је па небесима"[8]. Вера у Господа Христа - то је почетак и твог и мог освећења, то је почетак, то је темељ сваког Свеца Божјег.

Исповедати Истинитог Бога - то душа човекова може у пуној мери само кад Духом Светим сиђе на њега Сила и испуни га. Нико не може Исуса назвати Господом, ни истинитим Богом без Духа Светога. Дух Свети је та Сила која ...[9] Господа Христа и усељује Га у нашу душу.

Ако човек не верује у Господа Христа, ако Га се одриче, тешко њему! "Који се одриче мене, одрећи ћу се и ја њега".[10] Човек - човек престаје бити човек без Господа Христа. Човек уствари и није човек ако не верује у Њега. Неверујеш у Истинитог Бога? Чиме онда живиш, човече, на чему је темељ твоје куће, твога тела, твоје душе, твоје савести? Без вере у Господа Христа ти престајеш бити човек, без Богочовека ти не можеш постати човек. Ти си стално неко недовршено биће.

Човек који не верује у Господа Христа, који не живи по Његовом Светом Еванђељу, он је увек качовек; он путује ка човеку, а никада да постане човек, никад да доврши себе, да оствари циљ божански због кога је створен. Такав човек обично отпада и пропада и завршава тиме што постаје подчовек и нечовек. Тако вера у Господа Христа, Истинитог Бога, прва је основна сила која човека подиже из понора греха, из понора незнања, из помрчине незнања, и води га у светлост истинског богознања и казује му да је Господ Христос Једини Истинити Бог у свима световима, и да од Њега зависи сав човек у свима световима.

Иза те почетне силе, иза вере, иде - љубав. Чули сте Спасове речи данас: Који љуби оца и матер већма него мене, није мене достојан; који љуби сина свога и кћер више од мене, није мене достојан.[11] Тешке и страшне речи!... Шта је то? С каквим правом Исус из Назарета тражи од мене и од тебе да Њега више волимо него оне које треба највише волети у овоме свету, родитеље, браћу, сестре? Шта је то? Зар љубав наша према родитељима, према деци, није достојна ако испред ње не стоји љубав наша према Господу Христу? То је истина данашњег Светог Еванђеља.

Човек - прави човек, који зна смисао људскога бића у овоме свету, божански смисао човекова бића, такав човек дужан је да Господа Христа претпостави свему: и сестри, и браћи, и пријатељима, и природи, и сунцу, и месецу, и свима и свакоме; сваком створењу и свакој твари да претпостави Господа Христа, и да Њега воли више него ма кога и ма шта у овоме свету.

Зашто? С каквим правом то Господ Христос тражи од тебе и од мене и од сваког људског бића? С каквим правом да Њега више волимо него родитеље браће и сестре? Шта нам родитељи дају, шта браћа и сестре, а шта Господ Христос? Могу ли родитељи и браће и сестре да нам дају Живот Вечни? Не, то само Господ Христос даје! Могу ли родитељи и браћа и сестре да нам дају Вечну Истину? Р1е, то само Господ Христос даје! Могу ли родитељи, браћа и сестре, пријатељи и сав род људски да нам дају Вечно Добро? Не, то само Господ Христос даје! Могу ли родитељи и браћа и сестре да нам дају Царство Небеско, сва блага Небеског Царства? Не, не, не! то само Господ Христос даје за веру у Њега и за љубав према Њему. Зато Господ с правом тражи од свакога од нас да Њега више волимо неголи ма које људско биће, ма коју твар у природи.

Све у овоме свету: родитељи, браћа, сестре, сунце, месец, звезде, без Господа Христа - лешина, лешина до лешине. Шта ће ми, шта ће ми те лешине ако ме једнога дана самеље смрт, самеље грех, самеље ђаво. Зато захтева од Светих Апостола, а захтева и од сваког човека, сваког људског бића, да Њега више љубимо и волимо неголи ма које створење. И све такозване љубави у овоме свету: љубав према деци, према пријатељима, према жени, према породици, према природи, према сунцу, све те љубави, ако не извиру из нашег христољубља, из наше љубави према Христу, све су то лажне љубави, све су то смртне љубави, јер свака од тих љубави не освећује се ако не извире из Христове љубави, ако је Господ не благослови. Без Христа те љубави су смртне, а то значи - шта? Те љубави претварају наше тело и нашу душу у зверињак, у смрад, у смрад смрти. Помириши таквог човека он заудара на смрт, мирише на смрт. А Христов човек - душа му мирише на бесмртност! А у Светитеља и тело мирише на бесмртност, тело из кога је истеран сваки грех. Грех је смрад пред Господом. Зато Свете мошти Светитеља Божјих миришу.

Наша љубав, свака земаљска љубав сва је грех, смрт. Љубав према деци, ако није из наше љубави према Христу, шта она даје нашој деци - шта? Опет смрт, опет грех, пакао. Зар то родитељи желе својој деци? Не, али ако родитељи љубе своју децу Христовом љубављу, еванђелском љубављу, ако им желе Вечни Живот, они их уче вери у Христа, и уче их животу по Еванђељу Христовом. Тако и друга сила, стваралачка сила, сила делатна која непрекидно дела код сваког Светитеља љубав, Христољубље... Христољубље и у њој све врсте љубави, љубави освећене.

И та сила ствара се у души сваког Светитеља, сваког Свеца (ствара) јесте Христос. (Он) објављује у данашњем Еванђељу стваралачку силу. Сваки Светитељ је крстоносац и тиме Христоносац: јер ићи за Господом Христом непрекидно, то значи: носити крст, крст страдања, крст борбе, непрекидне борбе са самим собом. Јер, шта је борба против греха? Сваки Светитељ се непрекидно бори против греха, целог живота себе спасава искушења и саблазни. То је патња, то је мука, то је подвиг. Не може се лако из себе ишчупати грех који ти је омилио ако не понесеш крст, ако не постиш, ако не страдаш, ако не чупаш из себе своју страшну страст.

Који су хришћани - вели Свети Апостол Павле - распеше своје тело са страстима и сластима,[12] распеше тело своје. Горд си, поносан си, грех, страшан грех. Ти мораш, ако хоћеш Царство Небеско, да распнеш себе, то јест да гордост своју сатреш, да распнеш себе на крсту смирења, на крсту смирености. Пробај, то је мука, то је подвиг, то је бол, патња, али спасоносна патња, јер само тако се иде за Господом Христом, носећи крст свој.[13] Идеш за Њим, јер хоћеш да постанеш крстоносац: то можеш постати само кроз крстоношење. Борба са гресима, са страстима то је уствари борба са ђаволима, јер иза свих наших страсти стоје ђаволи. Зато Апостол и објављује свима хришћанима да наш рат није са крвљу, него са духовима зла испод неба, са управитељима таме,[14] са демонима, са сатаном. Тако је страшна наша борба.

И ти, ако хоћеш да победиш те страшне противнике, наоружај се свеоружјем Божјим[15] - како вели Свети Апостол. Узми оклоп вере, узми мач молитве, обуци се у сваку врлину, јер гле, свака еванђелска врлина и јесте оружје, свепобедно оружје које побеђује свакога врага, свакога ђавола. А борба са гресима, борба са страстима, борба са ђаволима? О, колико рана човек прима од њих, колико рана! Често као рањеник пада, али завапиће: "Господе, опрости и помози"! Сила Божја доћи ће сигурно, Сила Божја помоћи ће и ти ћеш савладати и најстрашнијег ђавола, и најстрашнију страст своју.

Када су Светог Андреја Јуродивог питали како изгледа ђаво? Ђаво - вели он - само изгледа страшно, изгледа страшно. Али он је слабић, он је немоћан пред Крстом Христовим, пред Христовим човеком. Бори се са њим кроз грехе, рви се са њим. Само рашири руке своје, вели он, и гле ти постајеш крст. Појури на ђавола, појури на демоне, појури на сатану, и он ће побећи од крста твог.[16]

Вера, вера у свемоћ Господа Христа, вера у Духа Светога: кад имаш ту Силу са висине, пред тобом сваки грех се претвара у немоћног слепца, у леш се претвара, и односиш победу над сваким непријатељем спасења свог. Тако, када на молитви стојиш па се и замориш на молитви, ето - то је крст, то је крст који ти носиш и идеш за Господом Христом. Или у манастиру си вршио послушање, заморио си се, чак и падаш од умора, али крст који носиш идући за Господом Христом води право Царству Небеском. Зато прими крст кроз служење Господу Христу, јер нема васкрсења без умирања Господа Христа ради. Кад смо с Њим једнаком смрћу, бићемо и васкрсењем[17] - објављује Свети Апостол.

Али, да би прошао кроз Његову смрт, мораш примити на себе све муке Христове, муке овога спасења. "Сви који хоће да живе побожно у овоме свету, биће гоњени"[18] - вели Свети Апостол, биће гоњени. Ти хоћеш да победиш грехе своје, страсти своје, тебе ће гонити силно сви демони. Не могу људи да познају и да виде, али знај, ако си прави хришћанин, тебе бију ђаволи непрекидно, и у сну и на јави. У томе је основна патња хришћана у овоме свету, и борба. Који хоће победу у Живом Христу Исусу биће гоњени од нечистих сила, које делују невидљиво, кроз људе делају. Ти никада не малакши вером, знај да је Крст Христов увек јачи од сваког зла, од свакога демона у свим световима.

Кад су Светог Варсануфија Великог питали монаси: "Којим ми то виђењима да верујемо и визијама, и којим то сновима? Треба ли веровати свима или не веровати? Шта да радимо оче"? Он је одговорио: "Не веруј никаквим виђењима, макар ти се јавио Господ Христос, знај да ти се ђаво јавља у обличју Господа Христа. Да ти се јаве сви Светитељи у сну или на јави, не веруј никоме. Веруј само ономе виђењу, ономе сну где има Крста Христовог, јер од Крста ђаво бежи и на јави и у сну".[19] Ако сањаш нешто и Крст није ту, ту нема Бога. Ако нема Крста, не веруј. Ако имаш иеку визију, виђење, на јави или у сну, не веруј ако нема Крста Христовог. Таква је сила Крста Христов. Ту силу Крста Христовог наћи ћете у свакој души сваког Светитеља. Гле, Крст блиста из душе сваког Светитеља!

Хришћани су уствари крстоносци у овоме свету. Зато они носе Крст што је Он Крстом васкрсао из свих смрти. Да! То је душа свих Светитеља, вера, љубав, Крст! Ето у њима све врлине и све силе. То је данашње Еванђеље Светих, али не само Свих Светих. Чули сте да то Еванђеље важи за свакога од нас. Светитељи нису лакши од нас по природи: иста природа је у њима као у нама, исто тело са истим бројем чула, душа у њима, савест у њима као и у нама, воља у њима као у нама. Али се разликују од нас - по чему? По вољи, по одлучности својој, по жељи да постану Христови.

Апостол Петар вели Господу Христу: кад већ то захтеваш од нас људе да оставимо све и идемо за Тобом, ето, ми смо оставили све и идемо за Тобом - шта ће бити с нама?[20] Спаситељ одговара да ће они, Дванаест ученика Његових, кад дође дан Страшнога Суда седети на Дванаест престола и судити свету. И сваки који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или земљу своју мене ради, примиће сто пута толико, и у ономе свету живот вечни.[21] То је Његово обећање, обећање Истинитог Бога. То што даје Светитељима, Он то тражи и нуди свакоме од нас. Сваки, вели он, сваки добиће Живот Вечни.

Када су Серафима Саровског, великог Светитеља Руске Цркве питали: зашто данас нема тако много подвижника, много Светитеља, као што их је било у стара времена, Светитељ одговори: "Зато што је вера наша слаба и воља наша неодлучна".[22] Треба бити одлучан, наредити себи, приморати себе, приморати себе на свако добро.

Нема спасења - вели Свети Макарије Велики - ако човек не приморава себе на свако добро, ако хришћанин не приморава на свако добро себе. Када се молиш па ти се неће, раслабљена воља, раслабљена душа, савест малаксала, и ти приморавај себе онда; приморавај себе, вољу своју скрши и Бог Који гледа и тражи од тебе твој труд, твој мали земаљски труд, када види да примораваш себе на молитву а немаш је, ти онда добијаш од Њега Небеску силу. Он ти даје благодатне Небеске силе с висине, и теби молитва постаје лака, и ти све више и више волиш молитву, док је једног дана потпуно не заволиш и она се непрекидно лије из срца твога.

То важи не само за молитву, него за сваку еванђелску свету врлину. То важи и за смирење. Немаш смиреност, мислиш о себи високо: ја оно, ја ово, ја могу, ја сам бољи од тебе, бољи од онога. Гордост смрди по твојој души, убија све што је живо у њој. Шта треба да радиш? Приморавај себе на смиреност... Погледај себе добро, завири у све своје грехе - какав смрад, какав ужас! Ти имаш грехе и јавне и тајне, а ти их онда склониш са себе па се смириш пред Господом. Кад се смириш пред Њим лако ти је осудити себе а покрити грехе брата свог, сестре своје. Љубав покрива мноштво грехова.[23] Зашто? Зато што човек Христов види све грехе своје, стално осуђује себе, стално осуђује себе а не друге, не сматра себе достојним тога, нити има права на то. И кад Господ види да ти примораваш себе на смирење, Он ти даје Небеске силе и ти постепено збиља стичеш смирено срце, збиља све више осећаш како си грешан.

Свети човек све више осећа грехе своје. Светитељи осећају себе и увек исповедају себе као најгрешнија бића, као врло грешне људе. То је искуство свих Светитеља, а то је тајна вере хришћанске. Што је човек светији и смиренији, што се више смирава пред људима, све више осуђује себе а не своје ближње. Приморавајмо себе, јер смо раслабљени због наших страсти и сласти, па нам се неће да се потрудимо у овој или оној врлини. Али ту има један лек: приморај себе, и кад примораш себе Господ ће ти дати силе да ту врлину са радошћу стекнеш, и учиниш је бесмртном и вечном у својој души.

Не реци: Ах немогуће! Гле, шта су Светитељи? Ето, Светитељи су заиста примери тога како се побеђује грех. То је пример и за мене и за тебе, да и ми на исти начин победимо грех, сваки грех. То је пример да се победе ђаволи, сви ђаволи овога света. То је пример и мени и теби, који су људи показали, да и ми то можемо чинити. Како? Са вером у Господа Христа, са љубављу према Њему и са Крстом Христовим.

Ми хришћани у Цркви Христовој, ми стално живимо са Свима Светима. Данас их прослављамо, данас је њихова Недеља, али сваки дан пуно Светитеља Црква празнује. И сви Светитељи живе заједно са нама у Цркви Христовој, која је духовно тело Христово, и сви су они савремени нама. Данас, Свети Апостоли Петар и Павле и Сви Свети ту су поред нас. Они су савремени нама и свима поколењима хришћанским. Сви ми чинимо једно у Вечноме Животу у Цркви Христовој. Сви ми стално живимо са Свима Светима. Зато Апостол Павле не престаје препоручивати хришћанима да буду стално са свима Светима, еда би се учили великој тајни Цркве Христове, светоме животу.[24]

Ви чујете на дан по неколико пута ону дивну молитву упућену Пресветој Богомајци и Господу Христу: "Помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију, са свима Светима, сами себе, један другог и сав живот свој Христу Богу предајмо".[25]

Не можемо ми задобити Живот Вечни ако нас Сви Светитељи не воде, ако ми не живимо с њима у посту, молитви, и свима светим врлинама; ако испред нас, испред свих наших жеља не иде Пресвета Богомајка са Свима Светитељима, и води нас ка Сину Свом, да живот свој сав предамо Њему. И уствари, ти си хришћанин, и ја сам хришћанин, и сваки је човек хришћанин тек онда када га Пресвета Богомајка и Сви Свети воде кроз све Свете Тајне Цркве Христове и кроз све свете врлине; воде и руководе и одводе у Царство Небеско, у Живот Вечни, где царује Чудесни Господ наш, Господ љубави Христос, коме част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

НАПОМЕНЕ:

1. Еванђеље по Матеју 10,32-33, 37-38 и 19,27-30
   
2. Израз чест код Светих Отаца и о. Јустина. - Прим. уредн.
   
3. Еф. 2,18-22; Јн. 17,11-23.
   
4. Јн. 14,20-23 и 15,9-10.
   
5. Д. Ап. 2,24; Лк. 24,49.
   
6. 1 Кор. 12,47.
   
7. 1 Кор. 12,3.
   
8. Мт. 10,32
   
9. Пар речи нејасне на траци. - Прим. препис.
   
10. Мт 10,33
    
11. Мт. 10,37
    
12. Гал. 5,24.
    
13. Мт. 16,24.
    
14. Еф. 6,12.
    
15. Еф. 6,11.
    
16. Види његово Житије под 2. октобром. - Прим. уредн.
    
17. Рм. 6,5.
    
18. 2 Тим. 3,12.
    
19. Види Житије његово под 6. фебруаром. - Прим. уредн.
    
20. Мт. 19,27-28.
    
21. Мт. 19,29.
    
22. Види његово Житије под 2. јануаром. - Прим. уредн.
    
23. 1 Кор. 13,49.
    
24. Еф. 3,18.
    
25. Прозбена јектенија. - Прим. уредн.
    

Линк ка теми

Данас је Недеља Светих Отаца, недеља између Вазнесења Господњег и Духовдана, када се јуче Господ узнео на Небо и све засенио. Ко је славан међу људима да га можемо славити, када је Он васкрсао и узнео се на Небо и вазнео људску природу изнад свих Небеса, изнад свих Херувима и Серафима? Ето, ми славимо Свете Оце Првог Васељенског Сабора. Зашто? - Зато што су нам они сачували, озаконили и у Символ вере, у Вјерују, занавек унели сву Истину о Господу Исусу Васкрслом и Вазнесеном, сву Истину. Јер, Он, Он је дошао у овај свет - ради чега? Рекао нам је данас у Светом Еванђељу: да свему да Живот Вечни[2]. Дошао је у овај свет да свету да Живот Вечни.

Ето, сва је тајна откривена, сва тајна Богочовека Христа. Они (Свети Оци) су сачували тог Господа Христа Богочовека и предали Га нама жива, сву Истину о Њему, и све истине о Њему, они су се потрудили да унесу у Символ вере и да то оставе као тестамент, вечни, непролазни тестамент Цркве Христове у овоме свету. А хришћани знају шта је главно у њиховој вери. Главно је то да је Господ дошао у овај свет да свему да Живот Вечни, и теби и мени и сваком људском бићу, да да Живот Вечни. У томе је сва тајна Богочовека Христа, у томе је сва Истина Његова. У томе је сва тајна Светих Отаца Првог Васељенског Сабора на коме је учествовао и Свети Николај кога данас славимо.[3]

Јер Свети Оци ништа ново нису давали свету, не, они су се само трудили да сачувају сву Истину о Христу и предају нама потомцима својим. Тако све до краја историје рода људског. У томе је не само њихова тајна, него тајна свих Светих Отаца уопште, тајна свих Исповедника Господа Христа. У томе је тајна на првом месту Светих Апостола, у томе је њихов подвиг, њихово апостолство. Да, они који су добили од Господа Христа, шта? Њега Самог и Њиме дају Живот Вечни свима који поверују у Господа Христа. "Ми вам јављамо Живот Вечни"[4] - објављује Свети Јован Богослов у својој Посланици хришћанима. Ми вам јављамо Живот Вечни, ништа мање од тога! Иако си у овоме свету, који је острво смрти, земља - острво смрти, ми, ми вам јављамо Живот Вечни. Ми смо хришћани изузетак у овоме свету.

"Живот вечни који беше у Оцу јави се нама"[5]. Када, Свети Апостоле? Ето, јави се Бог у телу[6], јави се Господ Христос! И ми, ми Њега знамо, ми са Њим једосмо и писмо, ми проповедамо Њега. Оно што очи наше видеше, што уши наше слушаше, што размотрисмо и руке наше опипаше, то вам ми јављамо, то, не измишљене бајке и скаске[7]. Ми вам јављамо Богочовека Христа, Бога Који је постао тело, Бога Који је постао човек. И ми знамо, и проверили смо, и уверили смо се да је Он заиста Истинити Бог и у Њему Живот Вечни[8]. Тај Живот Вечни Он је дошао да да нама људима, то је тајна Његова, тајна љубави Његове према човеку - да нам да оно што нам нико не може дати.

Како су могли Свети Мученици, како могу и данас да радосно дају живот свој за Господа Христа ако Он није тај Који даје Живот Вечни, ако Он није испунио душе њихове том силом Божанском, која разлива по човечијем бићу, по целоме бићу, и по свести, и по савести, и по осећању, и по срцу, разлива - шта? Осећање Бесмртности, Вечнога Живота. То даје Господ Христос, теби и мени и свакоме човеку. То су давали Свети Мученици који су тело своје давали и скидали га као одело са себе, радо умирући за Господа Христа. Да! Њима је Господ дао Живот Вечни, а у томе је сила, у томе је моћ сваког хришћанина. Јер, шта је хришћанин? - Хришћанин је поседник Вечнога Живота. Шта је Хришћанство? - То је имати Живот Вечни. Сваки хришћанин тиме се и одликује од свих људи у овоме свету што зна и осећа да је он вечан, да је добио Живот Вечни од Господа Христа, и да живот његов као хришћанина у овоме свету није ништа друго него непрекидно додавање живота животу, непрекидно испуњавање себе Божанским силама, које човека чине свебесмртним, свеживим и свевечним.

Улица[9] Вечнога Живота... Она непрекидно даје Живот Вечни. Једно "Господи помилуј", гле, оно слази (=низводи) с Неба у твоју душу Божанске силе, а свака Божанска сила је бесмртна и вечна. А шта да кажемо тек о Светој Литургији, о Светом Причешћу? Ту Господ Себе целог даје човеку, свакоме хришћанину. И тиме му даје не само Живот Вечни, него све што Бог може дати преко тога: и Истину Вечну, и Правду Вечну, и Љубав Вечну и Добро Вечно, и Радост Вечну, и све што ми можемо мислити и измислити, и што не можемо замислити; што око наше не виде, и ухо не чу, и срце не наслути,[10] то Господ Благи Христос донесе, остави Цркви Својој, и кроз њу и данас, као у телу Свом чудотворном, непрекидно оживотворава Вечним Животом сваког хришћанина, свако људско биће које верује у Њега. Ето, вера у таквог Спаситеља, ето то је живот, ето то је живот доброг хришћанина, то је сва радост, то је сав рај за људско биће у свима световима.

Кад се Господ растаје са Својим Ученицима у дан Вазнесења, када се узносио на Небо, Он је рекао и послао ученике Своје на проповед Еванђеља целоме свету и свакоме створењу, благословио их и рекао им: "Ко се крсти, ко поверује и крсти се спашће се. Ко не верује биће осуђен"[11]. Остајем у смрти, остајем у греху, остајем у паклу - зар има већег ужаса од тога? Зар има страшније осуде од те? На ту осуду осуђује себе човек који неће да верује у Господа Христа. Ко поверује, спашће се. Који верује у Мене, има Живот вечни[12] - објављује Господ Христос. Има Живот Вечни. И шта је вера у Њега? - Вера у Њега, то је примање Њега у себе, то је наш живот у Њему. А Он - Он је Бог! И ми крстећи се у Њега, у име Његово, крстимо се у име Бога и испуњујемо се Њиме. "Који се у Христа крстисте , у Христа се обукосте"[13] - вели Свети Апостол. А који се Христом причешћујете кроз Свето Причешће, ви се испуњујете сваком пуноћом Божанском[14]. Гле каква радост, каква вечност теби се даје, човече хришћанине!

Све су то имали у виду (Свети Оци) када су на Првом Васељенском сабору бранили ту истину хришћанску, односно, истину да је Христос Богочовек. Не нешто ниже од Бога, него прави Бог и прави Човек. То је истина иза које Света Црква стоји, као што је стајала и тада пре хиљаду седамсто година, и стајаће до Страшнога Суда, и кроз сву Вечност. Богочовек је све и сва! - ето истине коју су нам Оци Првог Васељенског сабора оставили у тестаменту свога Символа вере, који ми читамо сваки дан по неколико пута. Ту је казано све. Ту је дато све што је потребно нашем срцу - људском срцу, што је потребно нашем уму - људском уму, што је потребно нашем животу - људскоме животу у свима световима. Богатство непотрошиво! Живот такав никада није такав, живот такав је бескрајна радост у Господу Христу, има божанску вредност и радост. Та вера, једина истинита вера - њена чудеса непрекидно се лију и разливају по свим нашим бићима и срцима.

Ми непрекидно славимо Светитеље Божје, који и нису ништа друго него оличење свих тих Божанских истина Христових, оличење целог Еванђеља Његовог. Они - носиоци Господа Христа, христоносци, богоносци. То је сваки хришћанин уствари: христоносац и богоносац. Јер ми у овоме свету, живећи по Еванђељу Господа Христа, непрекидно увећавамо у себи оно што је божанско. Сви се бојимо пакла, сви ми хришћани бојимо се не само ђавола, него свих ђавола и свог мрачног и пакленог света. Господ Христос је васкрсао, победио смрт, узнео се на Небо, и дао нам кроз веру све то, дао нам Живот Вечни, дао нам Себе - а ко је јачи од Њега?! Када је Он у теби, какав грех, каква страст, какав ђаво! Све је то сенка и сан кад Он стоји у теби.

"Вера је наша победа која побеђује свет"[15] - вели Свети Апостол Јован. Да.та вера јесте вера којом уносиш Живога Христа у себе. "Нека се Христос усели вером у срца ваша"[16] поручује Свети Апостол Павле. Вером се усељује Господ у срца наша, а кад се Он усели, Он изгони из нашег бића све што је смртно, изгони сваку смрт, изгони све што је грешно, сваки грех, изгони све што је страсно, сваку страст; изгони све што је ђаволско и сваког ђавола. И онда усељује у нас Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, и све свете еванђелске врлине.

Господ Христос је уистину Спаситељ рода људскога. "Нема другог имена под небом које нас може спасти[17]. Чега? Спасити страхота пакла, ђавола, греха, страсти, смрти, безбројних смрти! Он, Чудесни Васкрсли Господ, Он слављен и прослављан кроз Свете Оце и кроз све хришћане свих времена, нека буде и кроз нас слављен и прослављен, и овога и онога света. Да ми попут Светих Отаца, и са њима, служимо Му у све дане живота свога на земљи, и кроз све вечности у ономе свету на Небу...[18]

НАПОМЕНЕ:

1. Еванђеље по Јовану 17,1-13
   
2. 1 Јн. 2,25; Јн, 12,50
   
3. То је Пренос моштију Св. Николаја, 9. маја. - Прим. уредн
   
4. 1 Јн. 1,2
   
5. 1 Јн. 1,2
   
6. 1 Јн. 2,25; Јн, 12,50
   
7. То је Пренос моштију Св. Николаја, 9. маја. - Прим. уредн
   
8. 1 Јн. 5,20
   
9. Овде вероватно недостаје реч Црква. - Прим. уредн.
   
10. 1 Кор. 2,9
    
11. Мр. 16,15-16
    
12. Јн. 5,24
    
13. Гал. 3,27
    
14. Кол. 2,9-10
    
15. <a name="note15">1 Јн. 5,4
    
16. Еф. 3,17
    
17. Д. Ап. 4,12
    
18. Беседа нема завршне речи, због недостатка траке. - Прим. препис.
    

Линк ка теми

Овај свети Сабор би одржан у граду Никеји, у области Витинији у Малој Азији, 325. године у време светог цара Константина Великог (305-337. год.). Овај Сабор беше сазван да отклони забуну, коју својим кривим учењем створио беше Арије, свештеник александријски. Он је, наиме, распростирао учење као да Господ Христос, Син Божји, није прави Бог, него да је у времену створен од Бога, те према томе није превечни Син Божји, раван по суштини и бићу Богу Оцу. Због оваквог Аријевог учења њега је најпре осудио његов епископ, Свети Александар Александријски (и то два пута: 319. и 323. године на саборима у Александрији), али то Арије није послушао, него је чак покренуо неке своје пријатеље и једномишљенике епископе да поведу борбу против Светог Александра и Православља које је он заступао. Чувши за тај спор, цар Константин упути у Александрију старог и искусног епископа Осију, из града Кордубе у Шпанији, али како ни тада није дошло до мира у Цркви свети цар сазове све епископе у град Никеју месеца маја 325. године.

На овом Сабору учествовало је око 318 Светих Отаца, међу којима су били: Свети Осија, као председник Сабора, Свети Александар Александријски и његов ђакон Св. Атанасије Велики (који је касније постао епископ Александријски и највећи борац за Православље против Аријеве јереси), затим Свети Евстатије Антиохијски, Свети Јаков Низибијски, Свети Николај Мирликијски, Свети Спиридон Тримитунски, Свети Ахилије Лариски, Свети Пафнутије Тиваидски, Макарије Јерусалимски, Александар Солунски, Јевсевије Кесаријски, Јован Персијски, Аристак Јерменски, и други многи са Истока. А са Запада, осим Светог Осије, присуствовали су: Теофил Готски, Цецилијан Картагенски, представници Светог Силвестра Римског, и други.

Сабор је осудио учење Аријево и Арија и његове присталице предао анатеми, пошто ни он ни они нису хтели да се покају. Они зато од цара буду прогнани у Илирик, тј. на Балкан .Тада свети Васељенски Сабор богомудро изложи и изрази ону праву веру Цркве Христове о Њему као правом и вечном Сину Божјем и Богу, коју је Црква имала од самог почетка од Господа и Светих Апостола. Кратко изложена та вера у Свету Тројицу, у Сина Божјег и Његово оваплоћење ради нашег спасења, назива се Символ Вере и главни посао овога Сабора био је утврђење тог Символа Вере једног и јединственог за све верне. Свети Сабор је коначно утврдио васељенски Символ Бере, али пошто је на овом Сабору само укратко било речено о Духу Светом зато је на Другом Васељенском Сабору 381. године у Цариграду овај Символ допуњен и дефинитивно запечаћен, тако да је постао и остао непроменљив кроз све векове као што је и правилна (православна) вера Цркве остала непромењена и непроменљива кроз све векове. (Касније су Латини, Римокатолици, у 11. веку, почели да мењају овај свети Символ Вере, због чега су тада и отпали од Православне Цркве).

Осим тога, свети Први Васељенски Сабор утврдио је и тачно време празновања Христове Пасхе = Ускрса, заједничко за све хришћане и све помесне Цркве (но Латини су касније и то променули). Сабор је најзад прописао и 20 светих канона о управљању у Цркви Христовој и о начину хришћанског живљења и владања у њој.

Извор: Радио Светигора

А Господ пошто им ово изговори, узнесе се на небо

и сједе Богу са десне стране. (Мк. 16, 19).

Љубљени моји слушаоци! Не знам како да назовем данашњи празник Вазнесења Господњег: радосним ли празником, или тужним? Назвао бих га ја радосним празником, али ево видим свете Апостоле како плачу и тугују, о чему свједочи и Црква, која у стихирама на "Господи, возвах" пјева сљедеће: Господи, Апостоли јако видјеша Тја на облацех возносима, риданијем слез, Жизнодавче Христе, скорби исполњајеми ридајушче глаголаху: Владико, не остави нас сирих, ихже за милосредије возљубил јеси, раби Твоја. Назвао бих га тужним празником, али видим исте те Апостоле како се радују, о чему свједочи садашњи тропар, говорећи: Вознеслсја јеси во славе, Христе Боже наш, радост сотвориви учеником, обетованијем Свјатаго Духа. Назвао бих га радосним празником, али видим пречисту и преблагословену Дјеву Богородицу, како точи из очију Својих многе и топле сузе о Својем разлучењу од прељубљеног Сина и говори: Не остављај ме, Сине мој! Назвао бих га тужнимпразником, али видим исту ту пречисту Богородицу Дјеву како се премного радује о оваковом Божанственом прослављењу Својега Сина и Бога, о чему свједочи Славник црквени, пјевајући: Ученики и рождшују Тја Богородицу радости безчисленија исполњиви во Твоје Вознесеније. Назвао бих јаовај празник радосним, али каква може за дјецу бити радост у томе што их оставља отац; каква утјеха овцама када од њих одлази пастир; у чему може бити весеље и невјесте - цркве, када Жених њезин, Христос, одлази од ње, мада не и заувијек, јер говори: Ја сам с вама у све дане до свршетка вијека (Мт. 28:20), али ипак Он послије тога неће више бити видљив: плотске очи више Га неће видјети, него пак само умне очи? Назвао бих га ја тужним празником, али ево видим Господа мојега свијетлог, радосног, како иде са весељем ка Оцу, видим и све горње силе како неизрециво ликују. Слушам ја још и Цркву, која позива на весеље све који на земљи живе и говори: Вси јазици воплешчите руками, јако изиде Христос, идеже бе первеје. Заиста је ово радост савршена, то је радост свеколика за горње силе; а нама, пак, земаљским, то је - радост са плачем, весеље са сузама, утјеха са сјетом. Ви, света два Ангела, утјешитељи наши, који стадосте пред Апостоле на гори Маслинској у свијетлим хаљинама, утјешите оне који тугују, обрадујте оне који плачу, кажите им нешто радосно. И ево, они говоре: Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што Га видјесте да одлази на небо (Дјела Ап. 1:11). За вас је то радовање, али за нас грешне то није радовање, него велика жалост, јер нас ви подсјећате на други, страшни Христов долазак, у којем ће Он судити и кажњавати грешне. Зар нам није доста што тугујемо због тога што је од нас отишао Господ? А ви нас још ужасавате страшним судом и на једну жалост надодајете нам нову тугу.

Потражимо зато ми сами, љубљени слушаоци моји, неку другу утјеху у Светом Писму, па ћемо је и наћи, ако размотримо неке радосне разлоге, због којих се Господ наш вазнио од нас на небо.

Господ наш се није вазнио на небо да би нас Својим одласком ражалостио, него да би за нас направио оно што је нама најкорисније. Јер сав Његов живот, сва дјела Његова била су усмјерена према нашој користи; значи, и вазнесење Његово се свршило ради нашег добра. Као што је, нас љубећи, Он сишао са неба, поживио међу људима и душу Своју положио на крсту: тако заволи Бог свијет, тако се Он, љубећи нас и добро нам чинећи, и на небо вазнио, јер рече ученицима Својим: боље је за вас да Ја одем, јер ако Ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу Га к вама (Јн. 16:7). Он овим као да је рекао: Будите разумни, о љубљени ученици Моји! Сваком од вас предстоји посебан пут изласка на проповијед ријечи Божије цијеломе свијету, а у свијету ћете ви заплакати и заридати, а свијет ће се радовати; и ви ћете жалосни бити (Јн. 16:20); у том болу, у тој жалости и ридању вама ће требати да вас неко утјеши, окријепи и подржи; и ево Ја идем Оцу и послаћу вам Утјешитеља, Духа Светога, Који од Оца исходи, да вас Он утјеши у свим вашим патњама и несрећама. Због тога је за вас боље да Ја идем. Одвешће те, Петре, куда не желиш и четири четворке војника ће стражити над тобом, а у Риму је већ и дрво за твој крст спремно. И ти, Јакове, први ћеш угледати над вратом својим мач за Име Моје. Тебе, Јоване, ће послати у прогонство, у далеке земље, на острво Патмос. Тебе, Андреј, чека крст у Ахаји, а тебе, Филипе, у Јерапољу; теби је, Ватроломеј, суђено да будеш разапет у Јерменији, гдје ће и кожу с тебе одрати. Томи је суђено да буде избоден копљима. Матеја са мукама чека Етиопија, а остале - друге земље: свакоме је спремна његова чаша страдања. У свим тим страдањима и мукама неопходна вам је нека подршка, наслада и утјеха. Због тога Ја идем код Оца и шаљем вам Утјешитеља, Духа Светога, Који ће, присуствујући уз вас, учинити да будете без страха и да радосно трпите свакојаке муке и напослијетку и смрт. Због тога је боље да Ја одем. Послије вас многи други ће попут вас морати да претрпе разнолика мучења и смрт за Име Моје: биће каменовани, посјечени мачем, пржени огњем, бацани звијерима на оброк и дробљени на комаде. Други ће, не без мука, бити добровољни мученици за Име Моје из љубави према Мени, презирући свијет и све сладости његове, одрекавши се себе и умртвљујући тијело своје са страстима и пожудама: једни ће поћи у пустиње, други у затворе манастирске - ради страдања и подвига; они ће такође имати нужду за Божанственом помоћи и утјехом. Према томе, поћи ћу код Оца и послаћу им Утјешитеља, јер без тога Он неће доћи; а због тога боље је да Ја идем. Многи који вјерују у Мене и који хоће да благочестиво живе, биће гоњени (2 Тим. 3:12); многи невини људи ће страдати; многи праведници ће трпјети напасти и злобу; многе слуге Моје ће бити подвргнути ужасним несрећама: глади, жеђи, студени, голотињи, ланцима, тамницама, ранама и смрти; све њих ће требати утјешити у њиховим гоњењима, страдањима, злоби и несрећама. Дакле, Ја ћу отићи код Оца и послати им Утјешитеља од Оца. Ако Ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; зато је боље да Ја одем.

О, колико је благословен разлог вазнесења Господњег на небо: разлог који доноси радост, улива наду радосним очекивањем, обавјештава нас о доласку Утјешитеља. Иди онда, Господе, иди и пошаљи нам Утјешитеља!

Господ наш се вазнио на небо да би нас гледао са висине, као отац дјецу своју, као пастир овце, као орао птиће своје, као војвода своје војнике - да би свакога видио, да би знао нужду и потребу свакога и да би свакоме пружио помоћ. Као што се цар, када окупи мноштво своје војске за бој и када жели да види све своје пукове, попење на неко узвишење, на гору или неку високу утврду, да би са висине све видио и организовао; тако и Господ наш, Цар царева, искупља ратујућу на земљи Цркву, у којој је чинова онолико колико и пукова, и вазноси се на горња небеса, да би са висине видио подвиге свих. Онима који се добро подвизавају Он плете вијенце, онима који изнемажу пружа руку Своје помоћи, оне које падају подиже и чини их јачим за борбу против непријатеља, а онима који нас гоне прави препреке. Подвизава се, на примјер, у страдалничком подвигу свети првомученик Стефан, кога каменују јудејци, а Господ наш са висине славе Своје, отворивши небо, гледа на њега, па страдалник узвикује: Ево видим небеса отворена и Сина Човјечијега гдје стоји с десне стране Богу (Дјела Ап. 7:56).

Ево и Савле, који одише пријетњом и убиством, жури у Дамаск, да би прогонио Цркву Божију, а Господ, видећи ово са висине небеске, препреку му поставља, озаривши га свјетлошћу небеском, ослијепивши његове плотске очи и престрашивши га гласом: Савле, Савле, што ме гониш!? (Дјела Ап. 9:4).

Није један од страстрпаца у својим ужасним страдањима - час изнемагао, час сасвим падао, будући побијеђен, као на примјер Јаков Персијанац; али Господ, призревши изнемогле, поткрепљивао их је; пале је подизао, тако да се и ту обистинило Писмо, које говори: Ако и падне, неће се разбити, јер Господ подржава руку његову (Пс. 36:24). На сличан начин, призирући са висине небеске, Он помаже и нама, слугама Својим.

Вазнио се од нас Господ наш на небо ради тога - да би попут сунца обасјавао све нас Својом благодаћу са висине небеске. Када сунце после заласка свога негдје замакне, сво поднебесје се прекрије тамом; а када изађе и почне да се пење у висину, тада се тама повлачи и бјежи са свим поднебесјем, а сунчеве зраке освјетљавају сву васиону. Док је и мисаоно сунце наше Христос пребивао, као на неком западу, на земљи у нејављању Себе људима и када је био потамњен добровољним страдањем, дотле је по свој земљи владала тама незнања Бога. А када се Он, уставши из запада гробног, успео на небо, истог часа муње Његове освијетлише васељену, истог часа од истока сунца до запада славно постаде Име Његово (Пс. 112:3; 76:19) и познањем Бога освијетли се васељена (Авак. 2:14).

Сунце с неба обасјва и зле и добре (Мт. 5:45). Тако се и Господ наш успео на небеса, да би са висине небеске призирао на праведнике и на грешнике: праведне љубећи и грешне милујући. Сунце са неба својим зрацима отапа зиму и лед, огријева земљу и чини је плодном; тако и Господ наш се вазнио на небо да би отуда зрацима благодати Своје отапао лед замрзлих душа наших, гријао срца наша и учинио их плодним, попут земље, да се пред Њим не бисмо показали јалови, него да у себи узрастемо духовне плодове.

Вазнио се Господ од нас на небо да би нам припремио пут на небо и био водич у горње земље. И нико се није попео на небо, - говори Апостол, - осим Онај који сиђе с неба, Онај који сиђе то је исти који и узиђе више свију небеса. (Јн. 3:13; Еф. 4:10). Прије нико није могао да се попење на небо, макар био он и праведан, и свет. Угодан Богу бијаше Ној, праведни бијаху Аврам, Исак, Јаков, о којима се говори да су они били праведни пред Богом, као што говори Богу цар Манасија: Ниси положио покајање праведним Твојим Авраму, Исаку и Јакову, који не сагријешише пред Тобом (2 Паралип. 36); непорочан и целомудрен бијаше Јосиф Прекрасни и Мојсије, који је провео Израиљ кроз Црно море по сувом; свет је био и Исус Навин, који је задржао сунце да не зађе; не без светости бијаху и други угодници Божији у Старом Завјету, као на примјер Данило, муж духовни, који је заградио уста лавовима, три отрока, који угасише молитвом пећ вавилонску, и остали велики пророци; међутим, нико од њих прије Христа није могао да узађе на небо и нико чак ни чуо није има ли, и хоће ли бити, за људе пута према небесима. А када се Господ наш, обукавши се у човјечију природу, попео на небо, истог часа је свом људском роду показао пут ка небесима. По њему су пошле, по трагу Христовом, из ада изведене душе светих праотаца и пророка; њиме су се попели апостоли, светитељи, мученици и исповиједници; њиме се и данас успињу достојни и праведни људи који слиједе за стопама Христовим; свима је данас познат пут ка небесима, за који се прије ни чуло није, само, о, људи, не будите лијени да се пењете њиме.

Вазнио се Господ наш од нас на небо да би нам отворио врата небеска и да бисмо ми без забрана улазили у небо. Праотац наш Адам је затворио врата рајска за сав људски род, учинио их непроходним за све земнородне, и херувим је са пламеним оружјем стао код врата рајских; затворио је Адам рај и пут ка животу, а отворио само отворе ка смрти и аду. А Господ наш је учинио супротно: затворио је отворе ка смрти и аду, и отворио рај: прво разбојнику, којем је рекао: данас ћеш бити са Мном у рају (Лк. 23:43), а потом је свима, након Свог вазнесења, отворио само небо.

Рекох да је Господ наш затворио отворе ка смрти и аду, а отворио двери небеске. Што се тиче тога да су вазнесењем Господњим на небо била отворена врата небеска, у то ви, љубав ваша, вјерујете: јер су приликом вазнесења Господњег ангели који су Му претходили говорили горњим ангелским чиновима: Подигните врата, кнезови ваши, и уздигните се, врата вечна, и ући ће Цар славе (Пс. 23:9). Али што се тиче тога да су била затворени отвори ка аду и смрти, мени се чини да ви у то сумњате; због тога ћу као потврду тога навести ријечи из Откровења Јовановог.

У једно вријеме Господ наш се јавио Својем љубљеном ученику Јовану и рекао: Не бој се: Ја сам Први и Последњи, и Живи; и бијах мртав и ево жив сам у вијекове вијекова, и имам кључеве од смрти и од пакла. (Ап. 1:17-18). Овдје посебно расуђивање заслужује следећа ствар. Зашто Христос Господ не носи Сам кључеве вјечног живота и царства небеског, него их је предао св. Петру: Даћу ти кључеве царства (Мт. 16:19); исти ти кључеви, којима се отварају и затварају пакао и смрт, Он је почео да носи Сам: Имам, - рекао је Он, - кључеве од смрти и пакла? Није ваљда Господ наш толико суров и немилосрдан, да је спремнији да погуби човјека, него да га спасе, спремнији да отвара људима врата ада и смрти, него ли живота и царства? Али то се о Њему не само не смије казати, него ни помислити, јер је Он благоутробни и премилосрдни Саздатељ наш: јер је добар, јер је до вијека милост Његова (Пс. 117:2). Он искључиво хоће да се сви спасу, смрти он не жели грешнику, јер говори: јер не желим смрти грешнику, него да се обрати он од пута зла и жив да буде (Јез. 18:23). Зашто онда Господ не говори: Имам кључеве живота и царства небеског, него имам кључеве смрти и пакла?

Господ наш је благоизволио да поступи тако, зато што тако поступају и неки господари. Јер кад неки господар види да је његов економ превише расипан, да он превише често отвара врата његових ризница и да траћи његове залихе, тада он од њега узима кључеве и држи их код себе.

Слично овоме и Господ наш је знао нарав људску, знао је да су људи веома брзи за отварање врата смрти и ада, како за себе, тако и за друге. Себи их они отварају честим греховним падовима, према којима су веома склони, јер ни према чему се не приклања тако лако човјек, као према гријеху на који је већ одавно навикао; једни другима људи отварају врата смрти и ада гнијевом, јарошћу и злопамћењем, јер се сваки човјек, када га нешто разгнијеви, толико разјари у гнијеву, да бива спреман да пошаље другог и у ад, и на смрт. Зар ово није истина? Господ наш, видећи такву недобру нарав човјечију, узима кључеве смрти и ада за Себе, Сам их носи и због тога и каже: Имам кључеве смрти и пакла. Овим ријечима Он као да каже сљедеће: "Грешни човјече! По суровости својој и непокајаном срцу твојем ти си давно већ сакупио гнијев за дан гнијева, већ над шијом твојом виси смртна коса, пакао је већ отворио уста своја да те прогута; ипак, Ја још чекам твоје обраћење и покајање, не дозвољавам смрти да те изненада умртви и паклу да те прождере: ад Ја држим закључаним, да те он не би украо, да те не би прогутао: Имам кључеве смрти и пакла. О, човјече! Ја видим још, да ратујеш са ближњим својим и желиш му зла, а не добра; ти би га волио истог часа предати смрти и паклу, ти га проклињеш, предајеш анатеми; међутим, немаш ти такву власт над њим: нису теби дати кључеви за то, и нећу ти их дати. Сам носим и никоме их не дам: Имам кључеве смрти и пакла."

Благодаримо ти, Владико наш, за такво Твоје промишљање, за то што ниси нама дао те кључеве, као нож малом дјетету. О, да ми имамо те кључеве, кључеве смрти и пакла! Већ давно бисмо ми и ближње своје погубили, предавши их смрти и аду, и сами бисмо погинули, будући прогутани смрћу и паклом.

Размотримо сада подробније - због чега Господ носи кључеве смрти и ада, а не носи кључеве живота и царства.

Малоприје смо се сјетили ангела који су приликом вазнесења Господа на небо ишли пред Њим и позивали ангелске чинове овако: Подигните врата, кнезови ваши, и уздигните се, врата вјечна, и ући ће Цар славе (Пс. 23:9). Обратимо сада пажњу на то - због чега ангели који су претходили Господу не говоре горњим ангелима: отворите врата кнезови ваши, него говоре: подигните врата кнезови ваши, то јест - сасвим их уклоните, одстраните, скроз их сломите: подигните. Зар за улазак Господњи не било довољно врата отворити, него је дакле ипак било неопходно сасвим их поломити, уклонити и одбацити? У чему је разлог? Свети Јован Златоусти, размишљајући о разлогу за ово, говори овако: Ангели су видјели да небеса више никада неће бити затворена и да више неће бити потребна врата за небески град; због тога они и не говоре: отворите врата, него: подигните.

Сада нам је јасно због чега Господ наш не носи кључеве царства и живота, као што носи кључеве смрти и пакла: тамо гдје нема врата, тамо не требају ни кључеви, јер приликом вазнесења Господњег небеска врата су сасвим дигнута и више никада послије неће бити затворена, као што о овоме пише у Откровењу: И врата његова неће се затварати дању, јер ноћи ондје неће бити (Откр. 21:25). Због тога ни кључеви тамо нису потребни. Сам Господ их не носи, него их је предао Петру и осталим Апостолима, као да тиме казује: "Мени они не требају, носите их ви и сада већ без труда отварајте отворено, отварајте незатворено, откључавајте незакључано; осим ако је неко сам својом вољом заградио себи небески улазак, томе ви можете помоћи овим кључевима; онима, пак, који за Мном слиједе слободан је улаз и без кључа, јер врата за њих нису затворена и, будући да су дигнута, ни затворити се не могу".

О, како је радостан овај разлог вазнесења Господњег! Он се вазнио на небо да би широко растворио за нас двери небеске, уклонио их ради нашег несметаног уласка на небо. Отвори нам стога, Господе, отвори двери милосрђа Твојега!

Вазнио се Господ наш од нас на небо, да би се за нас заступио пред Богом Оцем. Ево шта говори Богослов: И ако неко сагријеши, имамо Заступника код Оца, Исуса Христа Праведника. А он је жртва помирења за гријехе наше (1 Јн. 2:1-2). А Апостол Павле говори, у посланици Јеврејима: Јер Христос не уђе у рукотворену Светињу, која је предобразац истинске, него у само Небо, да се сада појави пред лицем Божијим ради нас (Јевр. 9:24), а у посланици Римљанима овако: Христос је онај Који умрије, па још и васкрсе, Који је и с десне стране Богу, Који и посредује за нас (Рим. 8:34).

Према томе, нећемо се препадати ни ми, грешни људи, нећемо очајавати за наше спасење, него ћемо имати наде, јер имамо доброга Заступника пред Богом Оцем - Христа Спаситеља нашега, Који се и заступа за нас, показујући Му ране које је примио за нас; само да се не разлијенимо у слању топлих молитава, заједно са Њим, да Господ и Бог Христос буде Заступник пред Оцем, показујући Му ране Своје и умилостивљујући Га њима, као молитвеним устима.

Али, за кога се то Христос заступа? За грешнике. Али за какве грешнике? За оне који се кају. За њих Он умилостивљује Свога Оца, док за оне који се не кају не умилостивљује. Убједљив доказ за то можемо видјети у самом страдању Господњем. Када је прибијен на крст, Господ наш се молио Богу Оцу Својем за убице Своје, говорећи: Оче, опрости им, не знају шта раде (Лк. 23:24). Да ли је овом Својом молитвом, у тешким мукама изреченом, умолио Он Оца за убице Своје? Је ли опростио Отац гријехе злобним архијереју Ани, Кајафи, Пилату и осталим књижевницима, садукејима и фарисејима, који предадоше Исуса на смрт? Није. Само је за оне Он умолио, за које је предвидио, као Свезнајући, да ће се покајати и обратити ка Њему. За непокајане грешнике, који су Га разапели, Он не само да није умолио, него је покренуо Оца на освету, да крв Његова буде распоређена на распинатеље, што је и извршено било руком Римљана који су разорили Јерусалим.

Грешни човјек по други пут разапиње Христа Сина Божијег својим тешким гријесима; он, пребивајући у нерађењу, непокајању и додавајући гријехе на гријехе, својом нераскајаношћу срамно гази по крви Сина Божијег, проливеној за нас. Моли ли се Син Божији Оцу за таквог грешника и умилостивљује ли Он Оца Својег Својим заступништвом? Зар неће тиме прије покренути Оца на гнијев и освету, да се освети Он за крв Сина Својега? Заиста, тако и јесте. Бој се, дакле, грешниче, који тврдоглаво стојиш у својој нераскајаности, да те не сустигне изненада Божија освета, и да не будеш истријебљен из броја живих на земљи и осуђен заједно са убицама који распеше Сина Божијег.

Али о овоме сада прекидам говорити и поново ћу да гледам на вазнесеног Господа.

Вазнио се Господ наш од нас на небо, да би нам на небесима припремио мјесто на којем бисмо ми могли живјети вјечно и заједно царевати са Њим, Господом нашим. Он Сам говори: Идем да вам припремим мјесто. И ако отидем и припремим вам мјесто, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да гдје сам Ја, будете и ви (Јн. 14:2-3). Добар је и препун радости и овај разлог. Господ се вазнио од нас на небо да би свакоме припремио на небесима мјесто: људима који љубе Бога мјесто је међу Серафимима, богомудрима - међу Херувимима, богоносним - међу богоносним пријестолима, добрим господарима - међу господствима, храбрим војницима, који су се подвизавали за отаџбину - међу силама, разним властима - међу властима, свим начелницима, који су својим областима управљали по Божијем, њима је мјесто међу началима, онима који другове и ниште тјеше и помажу у несрећама и напастима, њима је мјесто међу Арханђелима, напокон, онима који у плоти на земљи живе као ангели - мјесто је таквима заједно са Ангелима.

Господе! А гдје си онда нама грешнима Ти припремио мјесто? Хоће ли за нас на небу да се нађе барем неко мјесташце? Нас плаши Твој омиљени ученик Јован Богослов, када каже: И неће ући у њега ништа нечисто, ни који чини гадост и лаж, него само записани у Јагњетовој Књизи живота (Откр. 21:27). Он не само да нам пријети, него нас већ и изгони. Још ни ушли нисмо, а он нас већ грозно тјера, говорећи: Напољу су пси и врачари и блудници и крвници и идолопоклоници и сваки који воли и чини лаж. (Откр. 22:15). Није ваљда да ни за нас нема мјеста на небесима? Зар нас ни пустити неће туда, него ће нас истјерати отуда напоље? Али ево Господ наш, са свијетлим и милосрдним Лицем нам се обраћа, и говори: нисам дошао да зовем праведнике но грешнике; само се покајте, и бићете удостојени равне части са светим и праведним. Гдје је мјесто Петру, који Ме се одрекао и потом горко плакао? Гдје је мјесто жени-блудници, која плакаше код нога Мојих, гдје је њој мјесто у царству Моме; гдје блудноме сину, гдје митару, гдје разбојнику? Ето тамо ће бити и ваше мјесто; само се исплачите за своје гријехе горко, као Петар, припадните к ногама Мојим са покајањем, као блудница, обратите се Мени, као блудни син, смирите се, као митар, распните се са Мном, као благоразумни разбојник: само се покајте, и ви ћете се смјестити у наручје Мога милосрђа.

О Божанствени, о љубави преобилни, о сладчајши Исусе! Ти нама грешним, Господе, истинито обећаваш царство Твоје; само кад бисмо се ми покајали!

Вазнио се Господ наш на небо, да би и нас привукао туда са Собом. Ја, - говори Он, - када будем вазнесен, све ћу привући к Себи. А ми пак прије свега управимо ум наш и срце тако да помишљамо о горњем и тражимо вишње, гдје је у Богу нашем скривен и живот наш: Он је благо наше; нека буде тамо и срце наше.

Размотривши све ове радосне разоге вазнесења Господњег од нас на небо, сваки богомислећи може извући за себе довољно утјехе, радовати се духом у Господу Богу својему, Који се вазнио на небо ради нашег општег добра, и назвати овај празник радосним празником, а не жалосним. И нека удостоји Господ наш све нас да будемо заједничари онога празника, о којем је претсказао Давид: Јер ћу проћи кроз мјесто шатора дивног, до дома Божијег, с гласом радости и исповиједања одјека празнујућег. (Пс. 41:5). Амин.

Линк ка теми

Господ воскресе! Ваистину воскресе!

Ево два жива сведока да је заиста Господ васкрсао. Самарјанка, жена, уствари блудница, пет мужева имала и постала Светитељка, постала Апостол.[2] Која је . то сила подигла њу пакла блуда и начинила је Светитељком? Која је то сила данашњег Светитеља Пахомија Великог, Христовог војника начинила Великим и Светим Подвижником, великим чудотворним Светитељем Божјим, који ето, 1537 година покреће срца људска, и влада с Неба многим душама људским да га призивају? Која је то сила преобразила толике разбојнике, толике покварењаке, толике слабиће, да су они постали праведници, постали Христови следбеници? Која? Само Васкрсење Господа Христа! Само сила Васкрслога Господа, јер да Господ није васкрсао ни вас данас овде не би било.

Ко би знао за Исуса из Назарета, за неуког учитеља, учитеља који није прошао никакву школу, а око Њега је било пуно врло учених фарисеја и садукеја? Не би се знало за име Исуса из Назарета, да Господ није створио највећу револуцију у свима световима нашим људским, човечанским световима. Нама, живим лешевима, Он је удахнуо Живот Вечни. У томе је Његова сила, у томе је Он изузетан, у томе је Он Један Једини у овоме свету - победио смрт. Само зато ми верујемо у Њега! Победио је смрт и даровао нам Живот Вечни. Ко то може дати човеку, ко то може дати роду људском? Он, васкрснувши из мртвих, постао је вечно жив, основао вечно живу Цркву Своју, и с Неба и са земље управља милионима милиона душа људских. Не само да кроз тмине страдања земаљских, и мука земаљских води и проводи Своје следбенике, него кроз пакао смрти проводи сваког свог следбеника и васкрсава га из свих смрти. Ето, у томе је изузетна величина Господа Христа! У томе је оно што нико од људи нама дати не може.

IIIта су Светитељи, шта су хришћани? Сваки је хришћанин, браћо моја и сестре, поновљено Васкрсење Господа Христа. Поновљено Васкрсење, то значи: поновљена победа над смрћу, поновљена победа над грехом, поновљена победа над ђаволом. То је оно што је Господ дао нама људима. Ми се Европљани хвалимо, полудесмо од хвале, од гордости, да смо велики проналазачи. Ето, проналазимо авионе, лете по васиони. Бедници! А ко је пронашао смрт, ако не човек! Смрт на земљи нису нашли тигрови, ни шакали ни зверови, него човек, човек, човек! И човек је увео смрт у овај свет земаљски. То је најкобнији, и најстрашнији, и најзначајнији проналазак у роду људскоме, на земљи овој. Ко је пронашао грех? Не шакали опет, не зверови, него човек! А шта је страшније од греха? Ко је у овај свет, за руку, увео ђавола у овај земаљски свет - ко? Човек, човек, не зверови!

Еј, човече! Па ти си убица, ти си смрт расејао по целој овој Божјој планети, и ти се хвалиш својом културом и цивилизацијом. Беда! Пакао! Твоја култура и цивилизација враћа опет смрт и грех, и враћа ђавола у овај свет европски, који је Господ очистио Васкрсењем Својим. Шта је европска култура данас ако не враћање свакоме злу, кроз безбројна луда уживања европска, која Европа тако лудачки шири по целоме свету, кроз биоскопе, кроз лажне школе, кроз лажне теорије, кроз лажна учења, кроз лажна, ох, кроз лажна и лажна и увек лалша учења и умовања по човеку.

И ето, сад се овај свет тресе као у некој страшној грозници. Свих пет континената! Европа, Европа је вратила у овај свет, земаљски свет, све страхоте пакла, греха, смрти и ђавола. Зашто? Откуда то? Зато што Европа хоће без Христа да живи, хоће без Бога, хоће школу без Бога, хоће трговину без Бога, хоће уметност без Бога, хоће све од врха до дна без Бога, и ето, то је живот без Христа! Што се чудите? Никакво чудо то није! Није чудо што Европа претвара свих пет континената у кланицу. У кланицу! Никада на овој планети Божјој није било беднијег типа човека од европског човека, који клања пред лажним божанствима непрекидно. Биоскопи - страшна, лажна божанства; позоришта - порнографија; литература - безумље! То је храна деце наше, то је храна свих Европљана, то је храна свих пет континената земаљских.

И ми се чудимо откуда недаће, откуда несреће. Сами смо их, за руке, увели у овај свет. Као што су некад Адам и Ева ђавола, и грех, и смрт, увели у овај свет, тако данас Европа, кроз своју културу и цивилизацију, уништава човека, уништава његову вечност, уништава његову вредност, уништава оно ради чега човек треба да живи и има право да живи.

Шта је Господ дао човеку? Шта је Бог, Који је постао човек, дао роду људскоме, и зашто је Бог постао човек, а није постао птица, није постао славуј? За Господа Христа је далеко дивније, блаженије, да је постао славуј, да је постао цвет. Али Он је постао човек. Зашто? Зато што је човек и био најгоре биће у свима световима. Сад треба човека спасавати, тог проналазака греха, смрти и ђавола. Зато је Бог постао човек, да освести човека, да му отвори очи, да му каже: Гле, ја сам тебе створио за Бесмртност и Живот Вечни, а ти си увео смрт у своју душу, смрт у овај свет. Ти си ђавола увео у свет, а ја сам овај свет створио као Рај. И ти си га претворио у пакао, човече! Ето, ја Бог, постајем човек, да овај свет претворим у Рај, да поново теби дам Живот Вечни, да поново теби дам Истину Вечну, да отворим Царство Небеско за тебе. Зато је Бог постао човек.

И зато, све што је Господ учинио, учинио је да нам то све да. Постао је човек, да човеку врати бесмртност, да смрт истера из њега. Само Бог може истерати смрт из човека. Само Бог може васкрснути човека из мртвих. Само Бог може даровати човеку Живот Вечни, зато што Он једини има Живот Вечни, нико други. Ко је јачи од ђавола, да би могао да га истера из овога света, а ђавола је човек увео у овај свет?! Опет, само Господ! Он је постао човек да (ђавола) истера из душе наше, истера из нашег света и пакао земаљски претвори поново у Рај небески. Зато је Господ постао човек.

И ми људи имамо право да се после Његове победе над смрћу, над ђаволом, дичимо тиме што је Господ удостојио нас, да ради нас грешних и бедних, нас проналазача смрти, ђавола и греха, постане човек, и спасе нас од наших најстрашнијих проналазика, од ђавола, греха и смрти. Нема човек разлога да се похвали, ничим да се хвали у овоме свету, осим Господом Христом.[3] Што је култура да би се њоме хвалио, кад те сваљује у смрт, кад те не ослобађа смрти, греха и ђавола, кад ти одузима Живот Вечни? Хајд', све то одбаци као трице.

Чули сте данас у Еванђељу да Господ вели: Ако човек, који хоће да иде за мном, ако не мрзи ни оца, ни матер, ни браћу, ни сестре, ни децу, ни жену, и не саму душу своју, не може бити мој ученик".[4] Ко сме да тражи то од тебе и до мене? Да мрзим не саму душу своју, да мрзим на оца, на мајку, на сестре, на браћу, на све, еда бих могао ићи за Исусом? Шта је то што теби и мени нуди и даје? То, браћо моја, нуди и даје: Живот Вечни, Истину Вечну, Правду Вечну, даје нам Небеско Царство - даје Бесмртност човеку. Ето, даје Бога Васкрслог у човеку, Који га брани од свакога зла, од свакога греха, од сваке смрти.

Зато Господ има право да тражи од тебе и од мене да мрзимо душу своју. Шта ће ми душа, ако је без Христа? Шта ће и теби, брате и сестро, душа, ако је без Христа? Шта је твоја душа? Сам пакао. Пакао страшних греха, ако у њој нема Бога. Зато с правом тражи од тебе и од мене, да мрзимо душу своју, душу, ако у њој нема Христа. Нико није рекао тежу и страшнију реч од ове. Нико није тражио од човека ништа страшније, него што је Господ учинио тражећи то од тебе и од мене, али Он боље зна шта је душа човекова, него ја и ти. Он ју је створио, Он ју је створио да она смести целога Бога, да живи целом Правдом Божијом, Вечном Правдом, Вечном Истином Божијом.

И зато и Господ вели да човек, ако нема у његовој души Вечне Правде и Вечне Истине, и Бога, целога Бога, онда човек треба да омрзне душу своју. Ево ти је, шта ће ми душа без тебе? Шта је она? Чиме ја њу испуњујем, чиме овај свет испуњујем, Господе, осим смрћу, ђаволом, демонијаштвом, паклом. Сваки грех - ето мали пакао у теби, у мени; пакост, злоба - ето малог пакла у мојој души; рђава помисао, рђава жеља - ето малог пакла који ме посетио данас. Христов човек склања се од свега тога. Он зна да је Господ дошао у овај свет - ради чега? Да нас људе, бедне и јадне, нас робље смрти, робље ђавола, робље греха ослободи од свега тога, и од греха, и од смрти, и од ђавола, и да дарује Своја Божанска Небеска блага.

Зато је, браћо моја, Васкрсење Господа Христа, та победа над смрћу, уствари, једина радост рода људског. Јер само Њиме, Васкрслим Господом Христом, Васкрсењем Његовим, ми побеђујемо смрт у себи и у свету око себе. Побеђујемо грех, ђавола, и тиме постајемо божанска бића. Да, зато је сваки Светитељ, уствари, поновљено Васкрсење Господа Христа.

Шта је Света Фотина? Жена Самарјанка, блудница, која је, као што сте чули од данашњег светог Еванђеља, одмах осетила ко је Господ Христос, касније пошла за Њим и сва њена породица. И сама пострадала пред Царем и од Цара Римског за Господа Христа, проповедајући јавно целој Римској империји да је Господ Христос васкрсао и победио смрт, али свих нас и даровао нам Живот Вечни. И она, са њеним сестрама и својом децом, синовима, сви су пострадали мученички.[5] Али су с радошћу хитали у смрт, јер их је чекао Васкрсли Господ у загрљај. Смрт побеђена, ђаволи побеђени, греси побеђени, пакао разорен!

Шта ти, Нероне, мислиш? Шта ти, царе највеће Римске империје замишљаш? Бедниче! Сутра, сутра ће се тело твоје, које је једино остало, узети од тебе, размилети у црве и у змије! Шта онда, Нероне? Ти као буктиња палиш хришћане по свим римским квартовима. Наслађујеш се, а гле, нико од њих не беше у смрти. Питај зашто?! Зато што је за њих смрт побеђена, за њих не постоји смрт, За њих постоји бесмртни Живот Вечни, који им Господ даје.

Да, сваки Светитељ, а ето Света Мученица Фотина, поновила је Васкрсење. Хришћани у овоме свету, увек су живели и живе у мукама и патњама. То је наш пут, то је наш живот у овоме свету. Не може се ући у Царство Божије без страдања и мука[6] - пише у Светом Еванђељу. Сва је вера наша хришћанска заснована баш на факту, на догађају, на чињеници Васкрсења Христовог. "Ако Христос не васкрсе, узалуд вера наша"[7] - вели Свети Апостол Павле. Нашта вера? Шта нам Христос даје више од других људи, ако није Васкрсом победио смрт? Али у томе и јесте све, што Он даје победу над смрћу.

Сваки хришћанин, уствари, поновљена победа над смрћу. И ја и ти, који идемо кроз овај свет, кроз муке овога света неустрашиво, не бојећи се смрти, ето и ми сведочимо да је Христова победа над смрћу поновљена, и да ми живимо Васкрслом силом Његовом. За нас хришћане и јесте то главни дар од Господа Христа. Он нам дарује силу Васкрсења Свог, силу којом побеђује све што је смртно у нама, и у свету око нас, те се ми не бојимо никакве смрти и данас, у двадесетом веку. Свети Мученици се нису бојали, ни у првом, ни у другом, ни у трећем, ни у деветнаестом веку, ни за време петстогодишњег ропства под Турцима. Не бојимо се ми никаквих гонитеља Господа Христа. Не бојимо се ми никаквих страдања за Господа Христа, јер знамо - победа је наша! "Срб је Христов радује се смрти - нема вере лепше од хришћанске"! Сетите се, тако је кликнуо (Свети) Ђакон Авакум, када је набијен на колац[8]. Нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов радује се смрти, јер је смрт побеђена!

А данас, да ли данашњи Срби иду са Светим Авакумом, младим ђаконом, и за Господа Христа, или се постепено лукавошћу змије одричу од Васкрслога Господа, од вере староставне, од вере православне. Ми смо сведоци како многи данашњи Срби без вере у Христа, нису ништа друго него ходајући лешеви. Ходајући лешеви у паради. И шта је човек без Васкрсења и без победе над смрћу? Шта је човек без Господа Васкрслог? Леш, и ја и ти леш, и сваки човек леш. Само са Њим, гле, и ја и ти смо победници смрти, и ја и ти смо победници ђавола, и ја и ти смо победници свакога греха, и ја и ти смо разоритељи пакла. Не дамо душу своју ни ђаволу, ни греху. Све побеђујемо Васкрслим Господом. Наша вера - вера је у Васкрсење, и сила наше вере је у тој сили, сили да у своме животу поновимо живот Господа Христа. Да Њиме испунимо себе.

Ништа смо ја и ти. Ја само муцам проповедајући Еванђеље, али ево Светог Апостола Павла који благовести на сав свет, на све светове земаљске и Небеске: Господ је постао човек. Сва пуноћа Божанства сишло је у тело човеково.[9] Сав Бог се сместио у Господу Христу, Исусу из Назарета. Ради чега Свети Апостоле? Ради тога да бисмо се и ми - вели Свети Апостол испунили том пуноћом Божанства[10]. Да бисмо се и ми испунили том пуноћом Божанства. Ето, нашег циља, браћо! Једини циљ достојан човека.

Црква Христова, која је Тело Христово[11], коју је Господ основао баш ради тога да ми у Цркви Његовој испуњујемо себе божанским силама. Шта је Свето Крштење? Крштење није ништа друго него ослобођење од ђавола од греха, од смрти, и испуњење бића свог Господом Христом. "Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте"[12] - вели Свети Апостол. У Христа се обукосте. Шта је Свето Причешће, браћо? То је Господ Христос сам, васцели Бог. Који се причешћује, испуњује се Божанством Господа Христа. Ради чега? Да бисмо и у овоме свету живели Вечном Његовом Правдом, Вечном Његовом Истином, а то значи живели Вечним Животом још овде на земљи. То је хришћански: непрестано испуњавати у себи, душу своју испуњавати Божанским силама кроз веру, кроз љубав, кроз милосрђе, кроз пост, кроз молитву, кроз све Свете Тајне и врлине.

Ради чега си ти у овоме свету? Ради тога да и сам поновиш сав живот Господа Христа, да доживиш Његово Страдање, Његово Преображење, Његово Крштење, Његово Васкрсење, Његово Вазнесење. Ви, вели Свети Апостол хришћанима, ви, ви са Христом васкрснусте, и са Њим узнесте се на Небо.[13] Без Њега нема човека, без Богочовека Христа нема човека, без Богочовека човек је обичан леш, без Њега човек је увек у загрљају ђавола. Ти мислиш да је грех мала сила. Не! Грех је тако страшна сила, да је само Бог поставши човек могао победити ту силу и за мене и за тебе, и дати нам моћи и силе да и ми то чинимо, да и ми побеђујемо у Цркви Његовој сваки грех у себи, свако зло, сваког ђавола. Али у нас нема страха, јер овај свет, за нас хришћане, је бојиште на коме се ми боримо до крвавога зноја,[14] боримо се на живот и смрт са нечистим силама, са непријатељима нашег спасења, са непријатељима наше бесмртности, нашег Вечног Живота. Боримо се и хрвемо са смрћу, хрвемо са гресима, хрвемо са ђаволима, побеђујемо Господом Христом, Који нам моћи и силе даје, Његовом Васкрсном силом. За нас хришћане Његово Еванђеље, Његова Блага вест, једина блага вест која је дата роду људскоме, састоји се у четири дивних и славних речи које сведоче о Васкрсењу Господа Христа. То је цело Еванђеље Његово, Еванђеље ускршњег поздрава: Христос воскресе! Ваистину воскресе!

И ако живиш Васкрслим Господом, ти и сам постајеш бесмртан и вечан, сам постајеш победник сваке смрти, постајеш победник свакога греха, постајеш победник свакога ђавола. Томе нас учи, и силу за то, и храброст за то, даје нам Бог и Светитељи Божји, који се прослављају у Цркви Христовој.

Данас Свету Фотину Самарјанку и Светог Пахомија Великог, сутра Светог Теодора Освештаног, и свакога дана по неког Светитеља и много Светитеља. Сви они победници смрти, они победници ђавола, сви они победници греха, сви они силни споменици победе над смрћу. А ми хришћани смо у друштву њиховом непрекидно: од јутра до мрака и од мрака до јутра.

Тако, са свима Светима помињући, како се вели у дивној молитви коју чујете сваки дан у храму: Помињући Пресвету, Пречисту, Благословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију, са свима Светима сами себе, један другог и сав живот свој Христу Богу предајмо.[15]

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

НАПОМЕНЕ:

1. Еванђеље по Јовану 4,5-42
   
2. Јн. 4,18. - Види Житије Св. Мученице Фотине Самарјанке, под 20. мартом. - Прим. уредн.
   
3. 1 Кор. 1,31; Гал. 6,14; Фил. 3,3
   
4. Лк. 14, 26-27
   
5. Види Житија Свеших за 20. март. - Прим. уредн.
   
6. Д. Ап. 14,22
   
7. <a name="note7">1Кор. 15,14
   
8. Види његово Житије, под 17. децембром. - Прим, уредн.
   
9. Кол. 2,9; 1 Тим. 3,16
   
10. Кол. 2,10
    
11. Еф. 1,22-23
    
12. Гал. 3,27
    
13. Рм. 8,11; 1 Кор. 15,2022. - Отац Јустин често у продужетку неког цитата из Св. Писма надовезује и речи Св. Отаца или црквених песама, као што је то овде случај. - Прим. уредн.
    
14. Јевр. 12,4
    
15. Прозбена јектенија на Вечерњи, Јутрењи и Литургији. - Прим. уредн.
    

Линк ка теми

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

И ето чуда данашњега Светог Еванђеља. Вода тебе да мења, и свакога. То чудо које је Господ учинио, а које нам казује данашње Свето Еванђеље, чудо исцељења раслабљеног болесника од тридесет осам година узетог, парализованог човека, Господ исцелио речју.[2] Дошао у бању Витезду, где је лежало мноштво болесника, најразноврснијих болесника. Анђео Господњи једном у години слетао је с Неба, узмућивао је воду, и ко би први ушао у воду оздравио би од сваке болести.[3] Ушавши у ту бању Спаситељ приђе човеку, који је од тридесет осам година лежао на одру, и сазнавши да је дуго времена болестан, упита га: "Хоћеш да будеш здрав?" "Да, Господе; али немам човека да ме спусти у бању када се замути вода; увек неко други пре мене сиђе у воду".[4]

И ево како се вели у једној дивној стихири и молитви: ја на овом одру лежим као гроб; ја знам: овај одар то је мој гроб и ја чекам смрт. Спусти у воду човека и исцели га. У једној другој стихири дивној вели се: Спаситељ одговара човеку болесноме који се вајка: "Немам човека да ме спусти у воду". "Устани, узми одар свој и ходи". И одмах оздрави човек узе одар свој и стаде ходати.[5]

Господ је по великој милости Својој продужио то велико и славно чудо за све нас, за нас људе данас у двадесетом веку. Како? Па то је Свето Еванђеље, које се чита када се освећује водица. Каква је сила тог Светог Еванђеља, ви сви знате по Светој Водици. Када се освети Водица чита се Свето Еванђеље, та се вода не квари, та вода постаје бесмртна. Чујете људи: вода постаје бесмртна! Душа која је створена бесмртна, и Господ оставио чудо Свете Водице и кроз њега ово данашње Свето Еванђеље да нас упозорава и да нам говори увек: "Гле, онда, у време Господа Христа, за време његовог доласка, постојала је бања Витезда у којој се једанпут годишње, или ређе, или чешће, замућивала вода и по један болесник исцељивао. А Господ дошао у овај свет и основао Цркву, а Црква - вечна Витезда, вечна Витезда. Стално се у њој исцељују људи, не само од болести, него од греха, од смрти, од демонизма. Спасавају се људи од пакла - то је Витезда, то исцељује од смрти, то исцељује од греха, то исцељује од демонизма, од ђаволизма. То је Господ дошао да ствари на земљи - вечну Витезду.

Чули сте данас, како у Делима Апостолским Апостол Петар говори о Енеју, који је осам година боловао такође узет на одру Енеја, и исцелио га Господ Христос: "Устани са одра свог", и одмах устаде Енеја.[6] Ко је то? То је онај исти Господ Исус. Када Он, чули сте из данашњег Светог Апостола, васкрсава Тавиту говорећи јој: "Тавита! устани",[7] као што је Господ рекао Лазару: "Лазаре! изађи напоље из гроба".[8] Шта је то, ко то чини, каква је то сила, ко? Господ Христос Који је постао човек! У томе је тајна све наше вере, сва сила наше вере. Бог је постао човек и у тело човечје сместио све Божанске силе чудотворне и вечне.[9] Ето, те силе путују кроз Његову Цркву. Рекао је Господ Својим ученицима: "Ето, ја сам с вама у све дане до свршетка века",[10] у све дане. Зар Он није тај који кроз Апостола Петра васкрсава Тавиту и исцељује Енеја? Да, то је тај исти Господ Који ето кроз Цркву Своју дошао да нас исцели...[11] Цркве Његове свете.

У Српској земљи колико Витезда? Острог - ето једна Витезда; Свети Наум Охридски - ето друга Витезда; Свети Јоаникије Девички - трећа Витезда; Прохор Пчински - четврта, Витезда; (многе) светиње у Српској земљи - све Витезда до Витезда. Све исцељује болесника за болесником. Да, свака Црква Христова, сваки храм Његов то је Витезда: исцељује болести, од свих болести, најстрашније болести, најужасније и најстрашније болести.

Кад се зацари грех он рађа смрт. Шта је страшније од смрти? А ето, ми у гресима живимо. Човече, ти сам себи и спремаш смрт негујући свој грех! Устани против греха! То је твој убица, не варај себе. Један грех не даје мира души, ни тајне радости и сладости. Увек после кашичице меда сручи чашу отрова, чашу смрти у душу. А Господ је дошао у овај свет, Свемилостиви Господ, да нас исцели од смрти исцеливши нас од греха. И ти кад се бориш против свога греха, ти се бориш и хрвеш против свог највећег непријатеља, хрваш се са смрћу, са највећим непријатељем рода људског, и ту ти даје силе и снаге Господ Христос. Да, победивши грех, ти уствари побеђујеш смрт, побеђујеш ђавола, побеђујеш пакао. Немамо изговора ја и ти, немамо изговора ако смо у гресима, немамо изговора ако смо болесни душом. Грех је болест, сваки грех је болест.

Господ хода од срца до срца[12], од мог до твог срца, и шапуће теби и мени и пита: Хоћеш да будеш здрав? Ја нећу на силу да будем твој добротвор. Хоћеш ли да будеш здрав? - Да, Господе, потребно је рећи. Како ћеш то рећи Господу? - Вером, верујући у Њега, покајањем, молитвом, свим тим подизати (се) вапијући Господу: Да, Господе, хоћу исцели ме! А Црква сваки дан слави по неколико Светитеља и сваки од њих тог дана, када се слави, влада нашим душама, влада Црквом Христовом, и ако му се обратиш, гле, он је готов да те исцели. А ти завапи молитвом: Хоћу, Светитељу Божји, исцели ме! Грех твој ће побећи од тебе. Твој одговор је покајање: Хоћу, Господе. Због слабости своје, ето падам често у исти грех. Ти си рекао у Еванђељу своме да опрашташ безброј пута, кад си рекао да се седам пута у току дана опрашта ономе који дође са речима: "Кајем се".[13]

Господ пита кроз свако звоњење звона: Да ли хоћеш да будеш здрав? Црква - то је ратиште, то је бојиште, бојише на коме се бори човек против греха, смрти, ђавола, и спасава себе од њих силом Христовом. Немој никада малаксати, немој рећи: Господ то мени учинити неће. Гле, ти знаш за болесника који тридесет осам година болује и Господ га исцељује. И колико таквих болесника, хиљаде и хиљаде, милиони и милиона до данашњега дана. Шта је велико пред Господом Христом? Вера моја и твоја. То је велико пред Њим. Сетите се у Еванђељу Господа Христа, да се ничему код нас људи није дивио као великој вери[14]. Великој вери се Господ дивио код човека, јер то је највећа сила која човека спасава од греха, спасава од смрти. Та сила сједињује са Богом, а одваја од ђавола. Црква и дању и ноћу зове мене и тебе: Хоћеш да будеш здрав? Ти одговарај разним еванђељским врлинама: молитвом, бдењем, постом, милосрђем. - Да, Господе, хоћу, исцели ме!

Данашња велика молитва и песма...[15] душу моју...[16] свакодневним гресима и срамним делима, страховима раслабљену, подигни Божанском силом Твојом као што си подигао раслабљенога. Да, сваки од нас уствари парализован је, сваки од нас, јер си под гресима. А парализа наших греха, парализа нашег бића остаје, ако ми немамо покајања, ако се не приведемо Господу Христу, једином Исцелитељу, једином Лекару душа и тела наших. Од нас Он ништа не тражи, осим вера нашу, покајање наше: - Хоћу, Господе!

Слаб сам, ето, грех је постао је моја навика. Али, ти се бори против греха. Ако си се навикао на грех, ти се потруди да се навикнеш на чист живот. Мораш да се бориш са собом, да примораваш себе, да мењаш своје навике. Навикао си се на гњев, велиш: Ух, непрекидно се гњевим. То је твоја најстрашнија болест, то је твој одар на коме ти лежиш, а Витезда стоји поред тебе и чека да ти завапиш да хоћеш да се исцелиш. Кад ти Господ благодати Својом да силе да гњев зауставиш у себи и обуздаш, труди се да га искорениш, да навику греха промениш, да је претвориш у навику смирења, и навику кротости, у навику благости, у навику опраштања. Пробај.

Или, захватиле те страшне помисли нечисте, ужасне. Душа твоја је (далеко) од Бога, од Христа, јер нечисте помисли, када се зацарују у души, претварају се у страшна демонска дела, и ти постајеш поданик пакла. Остаје оно што велики духовници, велики Светитељи препоручују: одбацуј сваку нечисту мисао која јуриша на тебе, нечисту жељу одмах избаци, не разговарај с њима, не општи с њима, отерај их молитвом, отерај их уздахом, сузом, плачем, метанијом, читањем, само не дај да се нечисте мисли и жеље задржавају у твоме срцу. Ти ћеш се борити против греха, стећи ћеш навику смирења, кротости, милосрђа. Труди се да сваку еванђељску врлину претвориш у навику. Молитва нек ти постане навика, најмилија навика. Када молитва постане навика, онда ће грех, а нарочито навика на грех, бежати од тебе, раслабљеност ће умрети и неће моћи да се одржи пред силном и моћном еванђељском молитвом.

Или, ти примораваш себе да победиш гордост, охолост, раздражљив си, а то долази од охолости. Гази себе! Увери себе да си гори од свих! Дођи дотле да осуђујеш сваки (свој) грех. Самоосуда је почетак спасења. Док не почнеш да осуђујеш себе ниси ступио на стазу спасења, ниси почео да се спасаваш. Тек када почнеш да осуђујеш себе, а то значи да престанеш да осуђујеш друге, крочио си на стазу спасења. Пази, неће ли се претворити у твоју навику, да осуда постане твоја навика. Осуђуј себе стално, прво себе, па онда друге. Немој друге, најбоље себе. Ако гледаш стално себе, ти ћеш себе осуђивати увек, нећеш имати кад да гледаш туђе грехе и да друге осуђујеш њиховим грехом. Покајање - то је оздрављење. Ако се истински покајеш пред Господом и истински исповедиш своје грехе пред свештеником, онда ето, ти си здрав, душа твоја сва заблистала као сунце! Покајање је Витезда за тебе, покајање очистило душу твоју, исцелио те лекар твој. Од тебе се тражи да станеш пред Господа и погледаш Њега из себе, и себе из Њега погледај. Замисли, Он не само као сунце блиста, него као хиљаде сунаца, а ти, кад Он обасја, ти видиш сву прашину својих грехова....[17]

НАПОМЕНЕ:

1. Еванђеље по Јовану 5,1-15
   
2. Јн. 5,8
   
3. Јн. 5,4
   
4. Јн. 5,6-7
   
5. Јн. 5,9
   
6. Д. Ап. 9,33-35
   
7. Д. Ап. 9,40
   
8. Јн. 11,43
   
9. Јн. 1,14-16; 1 Тим. 3,16; Кол. 2,9-10
   
10. Мт. 28,20
    
11. Неколико речи нејасно на траци. - Прим. препис.
    
12. Откр. 3,20
    
13. Мт. 18,22
    
14. Мт. 8,10
    
15. Пар речи нечујно на магнетофону. - Прим. препис.
    
16. <a name="note16">Исто.
    
17. Беседа није завршена, због недостатка траке. - Прим. препис.
    

Линк ка теми

За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова.

Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.

Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски „успех“ јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – „узбудио сав град“. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи у ствари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?

И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући се за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… „И тада Га“, пише јеванђелиста Матеј, „сви ученици оставише и побегоше…“.

Међутим, нису сви побегли.

Под Крстом се догађачудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске „славе“ били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: „А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина“ (Јн. 19, 25).

А потом, пошто је Исус већ умро:

„А потом Јосиф из Ариматеје, који бјеше ученик Исусов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тијело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тијело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помијешане смирне и алоја око сто литара. Тада узеше тијело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе мјесту, гдје бјеше распет био је врт, и у врту гроб нов, у који још нико не бијаше положен. Ондје, дакле, због петка јудејскога, пошто бјеше близу гроб, положише Исуса“(Јн. 19, 38-42).

Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, тј. мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав „Радујте се!“ који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.

Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.

Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се „жалости и тугује“ – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио, остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. „А Марија стајаше крај гроба плачући“.

Тако кроз све векове плаче љубав.

Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.

И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је „победа прогутала смрт“ и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка.

Ето то је смисао изласка жена мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.

Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.

Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људ-ске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.

Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет.

Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.

„Немају вина…“. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, довољно љубави, довољно светлости за све…

Протојереј Александар Шмеман

Извор: Радио Светигора

Линк ка теми

1. У време погодно услиших те, и у дан спасења помогох ти (Иса. 49; 8), рекао је Бог преко Исаије. Зато ће бити добро да се данас вашој љубави упуте апостолске речи: Ево сад је најпогодније време, ево сад је дан спасења: одбацимо дакле дела таме и обуцимо се у оружије светлости. Да ходимо поштено као по дану (2. Кор. 6; 2, Рим. 13; 12) – јер нам се приближава сећање на спасоносна Страдања Христова, приближава се нова, велика и духовна Пасха, награда за бестрашће (тј. палмина грана), почетак будућег века. То је најавио Лазар, када је изашао од оних што су скривени у аду; на једну заповест и реч Бога Који има власт над животом и над смрћу, онај што је четири дана био у гробу, устао је из мртвих. И по наиласку Божанственог Духа, деца и незлобиви народ поздрављају Онога Који избавља од смрти, изводи душе из ада, дарује вечни живот души и телу.

2. Ако неко жели живот и хоће да види добре дане, нека уздржи језик свој од зла, и уста своја да не говоре лаж; уклони се од зла и чини добро (Пс. 33; 13-14). Зло представљају стомакоугађање, пијанство и распуштеност. Зло – то је среброљубље, прождрљивост и неправедност; зло, то је сујета, дрскост и гордост. Нека се свако клони таквих зала и нека чини добро. А шта је добро? То је – уздржање, пост, целомудреност, праведност, милосрђе и великодушност, љубав и смирење, јер само ако тога има, ми можемо достојно саучествовати Јагњету Божијем Које је заклано ради нас и тако примити залог бесмртности, који треба да сачувамо са тврдом надом на обећано нам наслеђе на небу. Можда ћеш рећи да се добро тешко постиже, и да је врлине теже упражњавати него зла дела. Ја не гледам тако, јер пијанац сам по себи доноси веће непријатности него онај ко се уздржава; и распусник више но целомудрени; и онај ко је гладан богатства, од онога који је задовољан оним што има; и онај који жели да стекне славу, од онога који време проводи као непознат. Међутим, како нам услед наше љубави према насладама врлине изгледају теже од злих дела, треба да се уздржавамо: Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11,12).

3. Да бисмо из своје душе одстранили мрске похоте и уместо њих завели поредак врлина, свима нама – и угледнима и простима, и кнежевима и потчињенима, и богатима и сиротима – неопходни су разборитост и трезвеност. И земљорадник и кожар, и зидар, и кројач, и ткач, и уопште, сви они који својим трудом и својим рукама добијају за живот, заиста су блажени, само ако одбаце од своје душе похоте богатства, славе и наслађивања јер су они – сиромашни духом, којима припада Царство Небеско, и зато је Господ за њих и рекао: Блажени сиромашни духом. Сиромашни духом, то су они који сиромаштво подносе скромно, без самоуверености и не тражећи насладе за душу или разум, који га подносе или добровољно, или пак без своје воље, али у добром расположењу духа. Они који су богати и наслађују се, и који се задовољавају пролазном славом, и сви они који у своју душу примају сличне жеље, налазе се поред још страшнијих страсти и упадају у веће, многобројније и гнусније ђавоље заседе. Страст за богаћењем не напушта онога који се обогатио, него још више нараста, и тражи више него пре. Такви су – и похотљивац, и прождрљивац, и развратник, и неуздржљиви и њихови пороци, уместо да буду одбачени, постају све гори и гори. Они који имају власт и славу уз то још имају и моћ да творе и веће неправде и безакоња.

4. Зато је ономе ко има власт тешко да се спасе, и богатом је тешко да уђе у Царство Небеско. Како ви можете веровати, када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите? - говори Господ (Јн. 5,44). Нека се, међутим, не узнемирава онај које богат или угледан, јер и он може, ако хоће, да тражи славу од Бога, да се уздржава и да прекине са творењем гнусоба. И он може да саврши велика и добра дела и да искорени велика злочинства, и то не само из себе, него и из многих других, ако они сами не желе то да ураде. Такав може да поступа праведно и целомудрено, он на многе начине може да обузда и онога ко хоће да живи развратно и неправедно; може не само себе да учини покорним Еванђељу Христовом и његовим речима, него и оне који су дрски да покори Цркви Христовој и онима који њоме управљају у Христу, чинећи то не само силом и влашћу, коју је примио од Бога, него и својим сопственим примером у сваком добром делу – примером за оне који су мањи од њега, јер потчињени подражава господара.

5. Свима су потребни старање, труд и пажња, али не свима у истој мери јер је ово потребније онима који су одевени у славу, богатство и власт, и који су учени и поседују мудрост, ако желе да се спасу. То се види из Еванђеља Христовог које је прочитано јуче и данас. Када је чудо над Лазарем савршено, и када је Христос потпуно јасно пројавио да је Он Бог, народ је то прихватио и поверовао, док су неки кнезови, тј. књижевници и фарисеји, били толико далеко од вере да су неразумно смишљали зло против Њега и, по своме безумљу, желели да смрти предају Онога Који је, и кроз то што је рекао и кроз то што је учинио, представио себе као Господара живота и смрти. Зар не би свако рекао, како су они лако могли да схвате да је Он раван Оцу, онда када је Христос подигао очи ка небу и рекао: Оче, благодарим Ти што си Ме услишио. Јер Он је Сам тада појаснио: А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, верују да си ме Ти послао (Јн. 11; 41-42), тј. зато да би они знали да је Он једно са Богом и да долази од Оца и да се Њему ни у чему не супротставља, него да по вољи Очевој твори чудеса. Подигао је пред свима очи Своје ка Оцу, и обратио му се тим речима, како би они схватили да је Он, Који говори на земљи, раван Највишем Оцу, Који је на небесима. Саветовање је претходило како почетку стварања које је требало да приведе човека у биће, тако и сада – приликом пресаздавања човека у лику Лазара. Тада је, намеравајући да створи човека, Отац рекао Сину: Да начинимо човека, и Син је послушао, па је тако човек дошао у живот. Овде пак, сада, када је Син говорио, Отац га је послушао, и тако је Лазар оживео.

6. Видите ли овде исту част и једнако поштовање? Ове речи, иако због народа изговорене у облику молитве, нису биле речи молитве, него власти и господарења: Лазаре, изиђи напоље! – и одмах је Лазар, четири дана мртав, стао пред Њега жив; зар нису дакле једно били заповест Живог и молитва Живототворног? Он је викнуо громким гласом, и то је било ради присутних, јер могао је не само тихо, него и само вољом да га васкрсне, и то издалека, док је још камен лежао на гробу. Он је пак пришао гробу и рекао присутнима да склоне камен, те су ови осетили задах распадања и тада је громким гласом позвао Лазара, позвао га к Себи, и баш тада га је васкрсао. И све то – зато да би они видели сопственим очима – јер су били крај гроба, да би сопственим носом осетили смрад мртваца који је четири дана био у гробу, и да би осетили сопственим додиром – пошто су својим рукама дотакли камен када су га уклањали са гроба, затим плаштаницу и убрус на глави када су их одвијали, као и да би лично чули глас Господњи – који је допирао до ушију свих присутних: кроз све то, дакле, они су спознали и поверовали да је Он – Онај Који зове непостојеће као постојеће (Рим. 4; 17), Који све носи речју силе Своје и Који је у почетку једном Својом речју све привео из небића у биће.

7. Тако је, после свега што се догодило, незлобиви народ поверовао у Њега, и то не само да је ћутећи имао веру, него је почео на делу и на речи да проповеда Његово Божанство. После васкрсења четвородневног Лазара, Господ је, нашавши магарца кога су ученици претходно припремили, како каже еванђелиста Матеј (21; 1), сео на њега и ушао у Јерусалим, сагласно пророштву Захаријином, који је рекао: Не бој се кћери Сионска, ево Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак је и јаше на магарици, и магарету, младунчету товарне животиње (Зах. 9; 9). Пророк је овим речима објавио да тај Цар о коме је пророковано представља јединог истинског Цара Сиона. Цар твој, каже он, није страшан, нити љут, нити чини зло, нити води за собом штитоносце и маченосце, или мноштво пешадије и коњаника, нити је грамзив, нити му је потребно да га послужују и да наређује, нити му требају ропство и служење који су нечасни и погубни, него је знак Његов – смирење, сиромаштво и скромност, јер Он долази седећи на магарету, без пратње великог мноштва људи. Стога је Он – Једини праведни Цар, Који спасава у праведности; и Он је кротак, јер има нарочиту кротост, како Сам каже за Себе: Научите се од Мене, јер Ја сам кротак и смирен срцем (Мт. 11; 29).

8. Када је, дакле, васкрсао Лазара из мртвих, Цар је, седећи на магарцу, тако ушао у Јерусалим. Сви људи – деца, одрасли, старци, простирући своју одећу по путу и са палминим гранчицама у рукама које су символ победе, журно су Му пошли у сусрет, као Живототворцу и Ономе Који је победио смрт. Пали су ничице пред Њега а онда пошли за Њим, не само на улазу у град, већ и у самом светом месту, певајући у глас: Осана сину Давидову, осана на висини. Похвална песма “Осана” узноси се Богу, јер у преводу она значи: “Спаси Господе”. Додајући “на висинама”, показали су да се Он песмом прославља не само на земљи и не само од стране људи, већ и од стране ангела на небесима.

9. Певајући Му тако, они Га признају за Бога, супротстављајући се тиме опаком и богоборном плану књижевника и фарисеја који су намерили да Га убију. Они су о Њему безумно говорили: Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења. Ако га оставимо тако, сви ће поверовати у Њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ (Јн. 11; 47-48). А шта каже народ? – Благословен Који долази у име Господње, показујући тако да је Он – Онај Који је од Бога и Оца и Који је дошао у име Очево, како је и Сам Господ говорио о Себи: Ја сам дошао у име Оца Мојега; изиђох од Оца и дошао сам на свет (Јн. 5; 43; 16,28). Под речима: “Благословено Царство Оца нашег Давида које долази”, подразумева се такво царство, у које ће по пророштву поверовати и многобошци, а нарочито – Римљани. Тај Цар није само нада Израиља, него и ишчекивање многобожаца, и Он, према пророштву Јаковљевом, веже за чокот мтаре Своје, и за племениту лозу младе у мтарице Своје (1. Мојс. 49; 11). Гранчице винове лозе јесу ученици Господњи, којима је Он рекао: Ја сам чокот, ви сте лозе (Јн. 15; 5). Кроз те лозе, Господ је Себи присајединио младунче магарице Своје, тј. Нови Израиљ од незнабожаца, оне који су по благодати постали Авраамови синови. Ако то Царство преставља наду и за незнабошце – као да су рекли (они који су дочекали Христа) – зашто бисмо се онда ми који верујемо у Њега плашили Римљана?

10. Будући, дакле, као деца, не умом него по незлобивости, надахнути Духом Светим, они су Господу принели савршену и најпотпунију химну, сведочећи да је Он, као Бог, оживео четвородневног мртваца Лазара. Видевши таква чудеса и ту децу која певају “Осана сину Давидову”, књижевници и фарисеји су узнегодовали и рекли Господу: Чујеш ли шта ови говоре? (Мт. 21; 16). Како лако би им Господ могао рећи: “Је ли могуће да још не видите, не чујете, не разумете?”, јер Он, Који је на достојан начин био опеван, обраћајући се онима који су га порицали, могао је рећи: “Да, на невидљив начин Ја чујем оне који расуђују о Мени, а такође и оне који Ми певају, но и када би они заћутали, камење би проговорило. Ви све до сада нисте разумели пророштво: “Из уста одојчади и деце начинио си себи хвалу.” Било је то велико чудо што су и прости, и деца, и неуки на савршен начин богословствују о Богу ваплоћеном ради нас, узевши на своја уста ангелску химну. И као што су ангели на Рождеству Господњем запевали: Слава на висини Богу и на земљи мир (Лк. 2,14), тако су сада ови, приликом уласка Његовог у Јерусалим запевали одговарајућу химну, говорећи: “Осана сину Давидову, осана на висини”.

11. Браћо! Будимо и ми, у односу на зло, и млади и стари, а исто тако и кнежеви и потчињени – незлобиви као деца, како бисмо, будући оснажени од Бога, добили награду и понели символ победе не само над мрским страстима, него и над невидљивим и видљивим непријатељима, и да бисмо благодаћу Логоса задобили правовремену помоћ. Управо то младо магаре, на које се нас ради удостојио да седне Господ, било је праслика народа који ће се покорити Њему, а међу којима се налазимо и ми, било да смо кнежеви или потчињени.

12. Као што у Исусу Христу, како каже божански апостол, нема ни мушког ни женског пола, ни Јелина ни Јудеја, него су сви – једно, тако у Њему нема ни кнеза ни потчињеног него сви ми – вером у Њега, по благодати Његовој – представљамо једно. Налазећи се у Телу Његовом, у Цркви, ми имамо једну главу – Њега; благодаћу Свесветог Духа сједињени смо у један дух; сви смо примили једно крштење; и сви имамо једну наду; и један је наш Бог, над свима, и кроз све, и у свима нама. Љубимо, дакле, један другог, и примимо један другог, и постарајмо се један за другог, јер смо сједињени један с другим. Знак по којем познају да смо ученици његови јесте – љубав, и очинско наслеђе које нам је Он оставио одлазећи из овога света јесте – љубав. И последњи савет који нам је дао одлазећи Оцу Своме утврђује нашу међусобну љубав.

13. Старајмо се да следимо Очински савет и да не одбацимо Његово наслеђе, ни знамења која нам је дао, како тиме не бисмо одбацили – ни синовство, ни благослов, ни учеништво којег нас је удостојио, и да нам се тако не деси да отпаднемо од онога чему се надамо. И као што је на путу за Јерусалим, уочи Страдања Спаситељевих, народ полагао своју одећу пред Њега, и не само народ, него и кнежеви народни (говорим о апостолима Господњим), тако и ми, и кнежеви и потчињени, простримо одежде које су нам својствене, управо – тело наше, покоравајући његове жеље духу, како бисмо се не само удостојили да видимо и да се поклонимо Спасоносним Страдањима Христовим и Светом Васкрсењу, него и да бисмо се насладили сједињењем са Њим. Јер ако постадосмо сједињени, каже апостол, са обликом смрти Њешве, онда ћемо и са васкрсењем (Рим. 6; 5),

14. које нека сви дочекамо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Преузето из књиге „Господе, просвети таму моју“, Београд 2005.

Извор: Радио Светигора

А кад узлажаху путем у Јерусалим, Исус иђаше испред њих, а они се чуђаху, и за њим иђаху са страхом.

И узевши опет Дванаесторицу, поче им казивати шта ће му се догодити:

Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима;

И наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће.

И дођоше пред њега Јаков и Јован, синови Зеведејеви, говорећи: Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо то молити.

А он им рече: Шта хоћете да вам учиним?

А они му рекоше: Дај нам да седнемо један с десне стране теби а други са леве, у слави твојој.

А Исус им рече: Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим?

А они му рекоше: Можемо. А Исус им рече: Чашу, дакле, коју ја пијем испићете; и крштењем којим се ја крстим крстићете се;

Али да седнете с десне стране мени и с леве није моје да дам, него ће се дати којима је припремљено.

И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова и Јована.

А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима.

Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи;

И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга.

Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.

(Свето Јеванђеље по Марку 10,32-45)

* * *

Непрестано руководећи православне хришћане током Четрдесетнице ка освећујућим подвизима поста и покајања, Црква у богослужењу пете седмице теши и храбри оне који посте чињеницом да су прошли већ половину поста, и побуђује да ми „који смо преполовили свештени пут поста треба радосно да хитамо ка будућем васкрсењу". Умножавајући при крају посног попришта побуде ка неослабљеном богоугодном животу, Црква и у петој недељи наставља да нас подсећа како смо ми, који падосмо у грех, слични онима које заробише, те нам заповеда уздање у Господњу милост. „Завапи Христу Богу који је распет за тебе, каже Црква, и који је добровољно примио ране: побрини се за мене, Господе, и спаси ме". Свештене химне које Црква и данас поји на богослужењу пете седмице примљене су у VII и VIII веку од Софронија Јерусалимског, Андрије Критског и Студита - Јосифа и Теодора.

„Да људи не би били лењиви према духовним подвизима", Црква током три дана пете седмице: четвртак, суботу и у васкрсни дан, пружа вернима нарочите подстицаје ка подвизима благочашћа. У четвртак на јутарњем богослужењу Црква поји цео Велики канон св. Андрије Критског и житије св. и преп. Марије Египћанке. Из тих разлога се читање канона св. Андрије Критског у четвртак пете седмице Великог поста негде још назива и стајање Марији Египћанки.

Четвртак пете седмице. Велики канон.

Христе мој, даруј милосрђе Онима

који Ти сада поју Велики канон

Овим речима почиње синаксар у четвртак пете седмице Четрдесетнице, и каже још: „Велики канон неизмериву дирљивост има: сваку, пак, повест Старог и Новог завета забележио је и сабрао, од Адама до самог Христовог вазнесења и апостолске проповеди, поучавајући сваку душу како да ревнује у добру и подражавању у сили: зле да избегава и увек да тежи покајању, сузама, исповедању и другим богоугађањима. Тај канон је толико широк и умилан да може и најжешћу душу довољно да омекша и покрене на добро, само ако се скрушеним срцем и са пажњом поји".

Канон се овај назива великим због мисли и спомена који се у њему налазе: његов плодни аутор га је сложио од осталих канона који у себи не садрже више од по 30 тропара, а овај има 250 тропара и сваки тропар излива неизразиву сладост. Из тих разлога се овај велики канон и произноси у великој Четрдесетници јер дарује велико гануће; произноси се и два пута на повечеријима прве седмице, разврстан у четири прва дана њезина, док се у четвртак пете седмице Четрдесетнице, на јутрењи, чита цео, у пуном издању, заједно са дневним каноном. „Велики канон читамо умилно, каже Црква, скрушеног срца и гласа, на сваки тропар чинећи по три метаније (земна поклона)".

Света Марија Египћанкa

Заједно са великим каноном који снажи душе подвижника, Црква произноси и цело житије св. преп. Марије Египћанке, показујући њоме и у њој образац истинског покајања и пример усавршавања верујућих, „покреће нас према Богу и чини да опет постанемо разборити, помаже нам да не паднемо у очај уколико нас неки грех некада зароби". Повест о преп. Марији Египћанки дочарава вид искреног покајања и неизрецивог Божијег човекољубија према онима који искрено желе да се одрекну својих сагрешења.

Марија Египћанка је у свом животу сјединила и пројавила две крајности - бездан греха и висоту побожности и врлине. У годинама своје младости, окупирана саблазнима порока, седамнаест година је провела у греху, да би се силом благодати Божије, као заблудела овца поново вратила Цркви. На зов Цркве Марија, која није марила за Божије заповести и која је помрачила у себи Божији лик, божанским промислом се наново благодатно обновила. Рођена је у Египту и већ у дванаестој години осетила је изазов туђинског закона који војује у нашим удовима и занемаривши родитељску љубав, побегла је из њиховог дома у Александрију, на бурно и широко поље света, на тржницу порока. Не нашавши довољно задовољстава у граду, у којем је прилив људи садржан у безброј личности жељних телесних наслада, Марија је смислила да оразноличи свој раскалашни живот путовањем у Јерусалим, заједно са поклоницима који путоваху на Воздвиженије животворног Крста Господњег. Током путовања, и по приспећу, у Јерусалим, она је све до самог празника наставила све дубље и дубље да тоне у бездан разврата. Изгледало је да јој више нема помоћи која би је могла извадити из греховне дубине. Дошавши у Јерусалим на празник Воздвиженија животворног Крста, вучена знатижељом, Марија је заједно са осталим подвижницима и побожним хришћанима, на дан празника, пошла у Божији храм. Али, дошавши у притвор храма она једноставно није могла да, заједно са осталима, ступи у сами храм и приступи животворном Крсту Господњем. Сви остали су неометано ступили унутар храма, а Марија, уз много покушаја и напора, једноставно није могла да прекорачи праг светилишта, невидљиво задржавана божанском силом. Мислећи да њу, као крхку жену, истискује из реда гурање мноштва светине, одлучила је да се некако пробије до средишта масе и да тако заједничким напорима једноставно буде унесена у храм; међутим, опет само њу, чим би се дотакла црквенога прага, нека чудна сила гурала је назад. Три - четири пута је она тако покушавала да уђе у храм, али без успеха. Присутни у храму наслађиваху своја побожна осећања гледањем уздигнутог животворног Дрвета; Марија, пак, посрамљена и ожалошћена, остаде у предворју храма и потресена осећањем стида и кајања горко је заридала схвативши да се у њезином несхватљивом ометању уласка у храм огледа Божија десница Вишњега која јој, као недостојној, не дозвољава да уђе у храм и целива животворни Крст. У пламеној молитви Богу Марија је исповедила све грехе своје заклињући се да ће их све окајати и искупити уколико измоли милост да уђе у храм и поклони се животворном Дрвету. У дубокој скрушености духа и суза, Марија је погледала на икону Богомајке која се налазила на врху зида у предворју и зрак спасоносне наде блеснуо је у њезиној скрушеној души. Марија је молила заједничку Заступницу свих - да је удостоји уласка у храм како би легла пред животворни Крст Сина Њезиног, са тврдим уверењем и намером да до гроба проводи трезвен живот. Невидљивим заступништвом Преблагословене Дјеве, нови покушај Маријин да уђе у храм био је без тешкоће. Она је ушла и, обузета страхом са сузама раскајаног срца, пала је пред животворно Дрво и са дубоким страхопоштовањем и сузама, целивала га је. Тако је одпочело најискреније покајање једне грешнице пред Богом! Вративши се у предворје Марија је опет пред оном истом иконом прионула на молитву призивајући Богомајку да, као сведок њезине одлучности у покајању, дарује јој поуку на путу покајања и тада као да је из даљине чула глас: „Ако пређеш Јордан, пронаћићеш праву утеху".

Напустивши Јерусалим Марија је приступила светим Тајнама у храму Јована Крститеља, у близини Јордана, а потом се осамила у јорданској пустињи где је провела 48 година, скоро без хране и одеће, даноноћно оплакујући грехе своје. У 48. години усамљеничког и веома трудољубивог живота, у време св. Четрдесетнице, у пустињи ју је сусрео преп. Зосима - монах обитељи, који се по обичају током Великог поста удаљавао из манастира тражећи у пустињи пример најузвишенијег монашког самоодрицања, а нашао је ту која је некада била пример раскалашности. Само обличјем човечанског тела, потпуно сувог и опаљеног сунцем, нагог и покривеног једино сребрнастим власима, приказала се Марија Зосимовом погледу. Видевши га, она је нагнала у бекство, али чувши за њом сузну молбу старчеву да га благослови, она је стала и замолила га да јој добаци своју одећу како би се покрила и тако омогућила разговор са њим. На његову упорну молбу Преподобна је смирено открила свој негдашњи живот; казавши му о првој половини свога живота - бурног и превртљивог, и о упорности да се преобрати, Марија му је испричала и о свом животу у пустињи: „Веруј ми, оче Зосима, седамнаест првих година провела сам у овој пустињи борећи се са својим безумним похотама као са љутим зверовима: када сам осећала глад, прохтевало ми се да једем рибу и месо, као што сам то у Египту чинила; пошто сам у свету волела да пијем вино, по некада нисам могла да утолим жеђ ни капима воде; много сам патила од глади и зноја, много од болести. Ранији моји прохтеви су као ватра палили утробу моју; на ум су ми долазиле раније саблажњиве песме и мутиле мир души мојој; преступничке пожуде су ми узбуркавале крв и присиљавале да паднем ничице, да ударам у земљу и са сузама молим помоћ с висине. Трудила сам се да на уму имам моје завете и да их супротставим унутарњим прохтевима тела; призивала сам Божију Мајку у помоћ, као свога јемца; плакала сам горко и дуго, целе дане и целе ноћи и једино тада ме је обасјавала слатка светлост и разгонила невољне мисли".

Седамнаест година је провела Марија у средишту мрачног живота овога света; седамнаест година је трајала њезина тешка борба са грешним пожудама и, најзад, добровољну мученицу посетио је жељени покој духа - плод необичних трудова и подвига, благодатни мир послан од Господа, Који нам свима саветује: приступите мени сви невољни и обремењени и Ја ћу вас одморити. Од тада, Марија се бићем уподобљује ангелима, преузневши се изнад тела и света: Зосима је њу у време молитве видео узнесену од земље како стоји у ваздуху, и видео њезину прозорљивост речима, као и то да је два пута ходала по води Јордана као по сувом, а добила је од Бога и предзнање о времену своје смрти. Испричавши му свој живот, Преподобна га је замолила да идуће године у време Великог поста опет дође у пустињу са светим Даровима како би се причестила. Зосима јој је испунио свету жељу. Примивши Тело и Крв Исуса Христа и сјединивши се тајанствено са Њим, велика подвижница пустиње је умолила Преподобног да на исто место и у исто време дође и следеће године, али Зосима ју је тада већ нашао упокојену, а њене часне мошти је сахранио. Ускоро, пошто је примила причешће од Преподобног, она се упокојила - 530. године, 1. априла.

Софроније, патријарх јерусалимски, који је живео почетком VII века, саставио је опширно житије преп. Марије Египћанке које се и сада чита на богослужењу. А свети преп. Андрија Критски, звани и јерусалимски због монашких подвига у Је-русалиму, као изасланик јерусалимског патријарха Теодора на шести Васељенски Сабор 691. године, донео је собом у Константинопољ житије преп. Марије заједно са својим каноном знаним под именом велики. Од тога времена до сада, Православна Саборна Црква чита тај канон, а установила је да се и житије Преподобне чита у четвртак пете седмице Четрдесетнице, а у васкрсни дан те седмице савршава спомен у част Преподобне, оличавајући у њој обличје истинског покајања!

Труда ради бдења, Црква у четвртак служи Литургију Пређеосвећених Дарова и олакшава пост.

Субота седмице. Акатист Богородици

У суботу пете седмице Црква врши молебни чин акатиста или похвале Пресветој Богородици Одигитрији, почињући причу на тај дан овим стиховима:

Град обухваћен ратом, непрестаним песмама

Благодарно опева силну Заштитницу.

На основу приче древног предања, након вазнесења Господа, св. евангелиста Лука, иконописац, насликао је лик Божије Мајке и показао јој га. Видевши своју слику Она се сетила свога ранијег пророчанства: „од сада ће ме блаженом звати сви нараштаји", те рече: „благодат Моја нека буде са овом иконом". Свети Лука је послао икону у Антиохију уваженом Теофилу (Лк 1:3), за кога је написао и коме је послао своје Евангелије и књигу Дела Апостолска. Из Антиохије, где су верујући са великим страхопоштовањем поштовали благодатну икону, она је после много година пренесена у Јерусалим; Евдокија, супруга грчког императора Теодосија Другог (408-450), која је путовала на поклоњење светим местима, пренела је икону из Јерусалима у Константинопољ, сестри свога супруга - св. Пулхерији, као знак мира и љубави. У Константинопољу је икона Богородичина, захваљујући побожности и расположењу Пулхеријином, постављена у Влахернској цркви где се чувала и Њезина часна риза, и где је постала позната под именом Влахернска. Благочестива Пулхерија је устројила да се у Влахернском храму, једном недељно - у уторак, чини молебан Богородици.

Икона Богомајке коју је насликао евангелиста Лука и која је била постављена у Константинопољском храму, чинила је многа благодатна знамења. Јавивши се једном двама слепцима Богомајка их је привела у Влахернску цркву икони својој, и даровала им вид. Због овога благодатног знамења, ову чудотворну икону почеше називати Одигитрија тј. путовођа, заступница и помоћница. Овај назив чудотворној икони Богомајке сачувао се од тада за свагда, а утемељио се трикратним избављењем Константинопоља од силних непријатеља, које Црква достојно приписује невидивом заступништву Одигитрије.

Прво избављење је било у време императора Ираклија 626. године од Персијанаца, Авара и Скита. Војсковођа Хозроје, Сарвар, покоривши Сирију, Палестину и Египат, неометано је са силном војском дошао до Хризопоља (садашња Скутара), рушећи хришћанске храмове и приморавајући хришћане да се клањају Сунцу. Да би одвукао персијску војску од своје престонице, Ираклије је мимо надања Персијанаца ударио у њихов бок. Сазнавши о царевом походу аварски хан је одлучио да искористи његово одсуство из отаџбине подмукло нарушивши мир и са поморским и копненим силама устремио се иза граница Империје. Грци се збунише. Непријатељ је опколио Константинопољ - и са мора и са копна, те је град постао потпуно незаштићен. Патријарх Сергије је тешио житеље престонице саветујући их да се сво уздање усмери на Бога и његову Пречисту Мајку: „Будите храбри, чеда, говорио је он, уздајмо се у једнога Бога узданицу нашег спасења и од свега срца и душе пружимо му своје руке и погледе; Он ће растерати невољу која нас окружује и разорити све планове наших противника". Патријарх је са свештеним иконама Богомајке и са мноштвом придошлог народа извршио унутар зидина града крсну литију, храбрећи браниоце града. Персијанци и Авари продираху са Истока и са Запада не би ли спалили околину главног града: патријарх, узевши нерукотворени лик Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, икону Одигитрије, драгоцену Ризу Пресвете Дјеве Марије и животвореће Дрво Крста, и учинивши два пута крсни опход по зидовима града мољаше се са сузама: „Васкрсни, Господе! -и разбећиће се непријатељи Твоји; и ишчезнуће као дим, и растопиће се као восак од огња". Дошавши тако литијом до залива патријарх је погрузио часну ризу Богомајке у мирне воде залива. Дејством благодатног промисла, море се узбуркало и потопило непријатељске бродове; непријатељи на копну беху побијени мачем и протерани. Тако је Бог својим милосрђем и заступништвом Богомајке даровао Грцима победу над непријатељима, од којих не само да је била повраћена територија коју они освојише у грчким провинцијама, него за свагда беше уништена њихова сила. Сам патријарх, утешен брзом помоћи Пресвете Богородице, целу ту ноћ је одстојао приносећи небеској Заступници химне хвале и благодарноти; успомену на чудесно избављење Константинопоља Црква је за свагда очувала, потомака ради, у нарочитом празновању са којим је касније сјединила успомену на двократно још избављење Константинопоља од непријатеља, уз помоћ Одигитрије.

Након тридесет и шест година од првог избављења Константинопољ је, заступништвом Одигитрије у време Константина Погонота (668-685), други пут спасен од Сарацена који су током седам година опседали Византију. Највећи део бродова и тридесет хиљада непријатеља, молитвама Цркве и заступништвом Богородице изгинуше под зидинама града од грчког дејства и претрпених бродолома.

Најзад, трећи пут, Константинопољ беше сачуван опет од Сарацена, заступништвом Одигитрије, у време цара Лава Исавријанца (716-741). У време царевања Лава Исавријанца, Сарацени опколише Константинопољ са 1800 једрењака, у намери да га разоре. Житељи града, узевши најчасније Дрво Крста Господњег и свету икону Одигитрије, извршише по зидинама града литију, са сузама молећи Господа. Флота сараценска беше скоро сва уништена веома јаком буром у Егејском мору, и једва да десет бродова остадоше цели; непријатељске трупе су у хрпама прекривале острва, обале и улаз у луку.

Иако Синаксар у субошу пете седмице Четрдесетнице говори само о Трократном избављењу Константинопоља, иосредством Богомајке - ипак историја сведочи и о четвртом:

Аскољд и Дир наоружавши 200 бродова прокрчише себи пут, 866.г. у Црно море, пустошећи огњем и мачем обале, и опколише Константинопољ са мора. Имп. Михаил Трећи, који је тада царевао у Константинопољу, беше одсутан због рата са Агарјанима на Црној реци. Дознавши од намесника цариградског о новом непријатељу, пожурио је у ирестоницу; уз велику опасност иробио се кроз обруч непријатељских бродова, немоћан да угрози њихову силу, поуздао се у Госиода, од кога је помоћ и стигла. По сведочанству византијских летописаца, народ се у молитви обратио Богородици у њезином славном храму у Влахерни. Патријарх Фотије је са великим торжеством изнео Њезину ризу на обалу и иогрузио је у море, тихо и сиокојно. Одједном се подиже бура која је разбила и уништила непријатељску флоту, те само незнатни остаци њезини вратише се у Кијев.

Сагласно византијским летописцима, Нестор овако описује следећи догађај.Уплашени небеским гневом, руски безбожници хитно упутише делегацију у Константиноиољ ради светог крштења.

Грамата патријарха Фотија, писана крајем 866. г. источним епископима, сведочи о томе шта се, у ствари, збило. „Руси, пише он, познати по жестини, поробиоци суседних народа, који се у својој дрскости усудише да ратују са римском империјом, већ оставише сујеверје и исповедише Христа, те постадоше наши пријатељи, мада још до недавно беху најзлобнији непријашељи. Они од нас добише епископа и свештеника, испољивши живу усрдност и вољу ка хришћанском богослужењу".

Дивну помоћ Одигитрије, благодатно дарујућу верујућима, Црква помиње и прославља у суботу пете недеље Великог поста из разлога што је прво избављење Константинопоља било око тога времена. Уз то, Богомајка је хитра помоћница и у покајању. Њезиним садејством православни побеђују видљиве и невидљиве непријатеље. Њезином помоћи Грци су много пута победили невернике, а Марија Египатска, коју помињемо у четвртак пете седмице Четрдесетнице, и у следећи васкрсни дан, победила је грех свој.

Богослужење, које се врши у суботу пете седмице Четрдесетнице у част Богородице, назива се похвала и стајање, из разлога што су похвалне химне Богородици верујући првотно произносили стојећи целу ноћ. Због тога се похвална пјенија у част Одигитрије, до данас савршавана у Цркви, називају акатисти или стајања. „Не назива се сједален, јер тада сви људи једноставно стоје (акатист), појући химну Мајци Речи".

Акатист је похвала (панагерик) Богомајци, састављен од 24 песме - 12 кондака и 12 икоса, распоређених саобразно двадесетчетирма словима Грчког алфавита. Ауторство акатиста неки приписују Георгију Писидијском, ђакону Велике Цркве у Константинопољу (половина VII века). Свака песма почиње одговарајућим јој по редоследу словом алфавита - кондак се завршава псаломским: алилуја, а икос архангелским поздравом Богомајци: радуј се. Акатист се завршава кратком молитвом Пресветој Дјеви да Она свагда буде избавитељица хришћана од невоља и искушења. У томе смислу се акатист чита у свима осталим данима године, на почетку или по завршетку других служби похвале; али у суботу акатиста он улази у сами састав богослужења и поји се на јутрењи, и то не сав одједном, него раздељено - у размацима са другим песмама и читањима - у четири различита изласка. Свака пауза почиње и завршава се певањем кондака „Избраној Војвоткињи". Обичај читања акатиста утврдио се после двају нових избављења Константинопоља, заступништвом Богомајке.

У почетку празник акатиста се вршио само у Константинопољу, уствари, само у Влахернском храму, у коме се и чувала чудотворна икона Мајке Божије заједно са свештеним заостацима њезиног земног живота: ризом и појасом Њезиним, и где је народ у ноћ најезде Авара и Персијанаца на град служио свеноћно бдење Богомајци; али у IX веку овај празник је унесен у типик манастира св. Саве, и у типик Студитског манастира, а потом и у Триод, те је од тога времена постао свеопшти обичај у целој Православној Цркви.

У васкрсни дан пете седмице Великог поста, неослабљено побуђујући верне на истинско покајање којим се достиже Царство Божије, Црква причом о богаташу и Лазару, описаном и у химнама, учи да Царство Божије није храна и пиће, већ правда и свето уздржавање. Зато ће у њега ући само они који добра из својих ризница дарују у руке убогих. Заједно са овом поуком, ради охрабрења духовних трудбеника, Црква савршава и службу св. и преп. Марији Египатској, показујући у њој образац истинског покајања, а самим тим показује колико је велика и неизрецива милост Божија и човекољубије према онима који искрено желе да се обрате од својих сагрешења.

Ради утехе и охрабрења онима који посте Православна Црква и у петој недељи Четрдесетнице на Литургији читањем Апостола подсећа о спасоносној сили крсне жртве Божијег Сина за нас. Дошао је Христос, Првосвештеник будућих добара не са крвљу јарчијом нити јунчијом, него Својом крвљу уђе једном за свагда у светињу извршивши вечно искупљење (Јевр 9:11-14). А у читању Евангелија Црква подсећа подвижнике на приближавајућу се радост васкрсења Христовог пророчким речима Исуса Христа, које се читају на Литургији, у евангелију недеље: Ево улазимо у Јерусалим и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима: и наругаће му се и ухватиће га, и попљуваће га, и убиће га, и у трећи дан ће васкрснути (Мк 10:35-46).

Текст преузет из књиге:

Григорије С. Дебољски,

ДАНИ БОГОСЛУЖЕЊА,

Сомбор 1996.

извор: Сајт СПЦ

Јев. 321 (9:11-14)

Браћо, кад је дошао Христос, Првосвештеник будућих добара, кроз већу и савршенију скинију, нерукотворену, то јест не од ове творевине, 12. Не са крвљу јарчијом ни јунчијом, него са својом крвљу уђе једном за свагда у Светињу извршивши вјечно искупљење. 13. Јер ако крв јараца и јунаца и пепео од јунице, којом кад се кропе нечисти освећује их да буду тјелесно чисти, 14. Колико ли ће више крв Христа, који Духом вјечним принесе себе непорочна Богу, очистити савјест вашу од мртвих дјела, да би служили Богу живоме и истинитоме.

Гал. 208 (3:23-29)

Браћо, прије доласка вјере бисмо под законом чувани и затворени за вјеру која се имала открити. 24. Тако нам закон постаде васпитач за Христа, да би се вјером оправдали; 25. А када дође вјера, више нисмо под васпитачем. 26. Јер сте сви синови Божији вјером у Христа Исуса. 27. Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. 28. Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу. 29. А кад сте ви Христови, онда сте сјеме Авраамово и насљедници по обећању.

Мк. 47 (10:32-45)

У вријеме оно, Исус, узевши Дванаесторицу, поче им казивати шта ће му се догодити: 33. Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима; 34. И наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће. 35. И дођоше пред њега Јаков и Јован, синови Зеведејеви, говорећи: Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо те молити. 36. А он им рече: Шта хоћете да вам учиним? 37. А они му рекоше: Дај нам да сједнемо један с десне стране теби а други са лијеве, у слави твојој. 38. А Исус им рече: Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим? 39. А они му рекоше: Можемо. А Исус им рече: Чашу, дакле, коју ја пијем испићете; и крштењем којим се ја крстим крстићете се; 40. Али да сједнете с десне стране мени и с лијеве није моје да дам, него ће се дати којима је припремљено. 41. И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова и Јована. 42. А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима. 43. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи: 44. И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. 45. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.

Лк. 33 (7:36-50)

У вријеме оно, мољаше Исуса пак један од фарисеја да би обједовао у њега; и ушавши у кућу фарисејеву, сједе за трпезу. 37. И гле, жена у граду која бјеше грјешница, дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе мирис у суду од алавастра. 38. И ставши позади код ногу његових плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и цјеливаше ноге његове, и мазаше мирисом. 39. А кад видје фарисеј који га је позвао, рече у себи: Да је он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грјешница. 40. И одговарајући Исус рече му: Симоне, имам ти нешто казати. А он рече: Учитељу, кажи. 41. А Исус рече: Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу, један бјеше дужан пет стотина динара, а други педесет. 42. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? 43. А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: Право си судио. 44. И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. 45. Цјелива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста цјеливати ми ноге. 46. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. 47. Зато ти кажем: Опраштају јој се гријеси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има. 48. А њој рече: Опраштају ти се гријеси. 49. И стадоше у себи говорити они што сјеђаху с њим за трпезом: Ко је овај што и гријехе опрашта? 50. А жени рече: Вјера твоја спасла те је; иди у миру.

Извор: СЛОВО — Данашња зачала - Daily Bible reading - Ежедневные Евангельские чтения

Марко, 10, 32-45. Зач. 47.

Смирења Господа нашега Исуса Христа исто је онако за дивљење као и Његова чудеса, укупно са васкрсењем, чудом над чудима. Обукавши Себе у скрушено и ропско тело човечје Он је постао слуга слугама Својим.

Зашто се људи праве већи и бољи него што су? Гле, ни трава у пољу не прави се већа него што је, нити се рибе у води ни птице у ваздуху праве боље него што су. Зашто се људи праве већи и бољи него што су? Зато што су у истини негда били већи и бољи него што су сада, па их тамно сећање о томе нагони да се величају и уздижу, ма на конопцу што га сами демон затеже и опушта.

Од свих ствари које се могу учинити и научити смирење је најтежа наука за човека. Зато је Господ Исус изразио науку о смирењу јасно прејасно као сунце, како речју тако и примером, да нико никад не би могао посумњати у неизмерну и неизбежну важност смирења у делу спасења човека. Зато се и јавио у телу људском, које је дошло Адаму као казна после греховнога пада. Обукао се у дебелу и грубу одећу осуђеника безгрешни Господ и Творац прозрачних и светлосних херувима - није ли само то јасна и довољна лекција о смирењу грешних људи? Но ту исту лекцију Господ је поновио тиме што ?

Кроз грех ђаво ратује са тобом и са мном, брате и сестро. Кроз сваки грех он ратује са тобом. Не варај себе, не мисли да је нека мања и слабија сила која те напада. Не! Он те напада! Макар то била рђава помисао, само помисао, знај, он јуриша на тебе. Помисао о гордости, о похоти, о среброљубљу, ето безброј њих, са свих страна лете на тебе. А ти, шта си ти? Рајска лествица. Како си, оче Јоване, могао подићи ту Рајску лествицу између земље и Неба? Зар је ђаволи не посекоше, не прекинуше, зар је не сломише? Не ...[2] Такав пост његов, огањ до огња, пламен до пламена, пожар до пожара. Који ће то ђаво издржати? Сви безобзирце беже, сви демони беже од његове славне и божанске молитве, сви ђаволи беже од његовог поста, сви демони беже од његове огњене и пламене вере.
Рајска лествица - шта је то? То су свете врлине, свете еванђељске врлине: смиреност, вера, пост, кротост, трпљење, благост, доброта, милосрђе, истинољубље, христољубље, христоисповедништво, страдања за Господа Христа. Ето и још много других светих врлина новозаветних. Свака заповест Господа Христа, то је врлина, браћо. Твориш ли је, чиниш ли је, на пример Његову заповест о посту, твориш ли је, чиниш ли је? Пост је света врлина, степеница на лествици од земље до Неба. Пост, славни пост, чак и цела лествица од земље до Неба. Свака врлина је мали рај, свака врлина гаји душу, облажени је, низводи у душу твоју божанске небеске милине. Свака врлина, златна и дијамантска степеница у лествици твога спасења, која се протеже између земље и Неба, протеже између твог пакла и твог Раја. Свака врлина...
Зато ниједна од њих није никада сама. Вера у Господа Христа није никада сама. Она говори кроз молитву, она говори кроз пост, она говори кроз милосрђе, она говори кроз смиреност, она говори кроз страдање за ближњег. Не само говори, него свака врлина живи другом врлином. Вера живи молитвом, молитва живи постом, пост се храни молитвом, пост се храни љубављу, љубав се храни милосрђем, сажаљењем. Тако свака врлина живи другом. И када се једна настани у твојој души, све ће за њом доћи, све ће се постепено развијати са њом и ићи из ње и кроз њу. И тако ћеш ти осладити[3] душом својом, лествицом Рајском која се протеже од земље до Неба, између тебе и Раја, између твог пакла и твог Раја, између твог ђавола и твог Бога.
Да, Рајска лествица зависи од тебе. Постим ли са страховањем, са побожношћу, са плачем, са сузама, а после прекинем са тим, гле, ја сам почео правити лествицу од земље ка Небу и сам сам је упропастио и сломио. Ти, ти често постиш, ти се уздржаваш од сваке телесне хране. Црква прописује ...[4] Али гле, ти допушташ да се у души твојој у току поста настани грех, да сеју по твојој души разне нечисте помисли, жеље. Твоје је да их одбијаш од себе одмах молитвом, плачем, читањем, ма којим подвигом. Али, ако ти будеш постио телесно, а духовно хранио своју душу неки грехом, или тајном страшћу, гле, ти степенице и лествице поста које почињеш дизати од земље ка Небу, сам рушиш, сам упропашћујеш.
Пост тражи милосрђе, смирење, кротост. Све су то неимари (градитељи), то је једно - заједница неимарска. Ту заједницу предводи молитва. Она је тај главни мајстор, тај главни архитект, главни инжењер нашег духовног живота и наших духовних хтења и наше лествице коју ми градимо између земље и Неба. Молитва на првом месту. Кад се молитва настани у срцу твом и оно пламти и букти сталном чежњом ка Господу, стално Њега има у виду, стално Га осећа, онда молитвом уводи у душу твоју све остале свете врлине. Онда инжењер има одличне мајсторе, брзо и брзо изграђује те чаробне лествице које се протежу од земље ка Небу, лествице твог постепеног узлажења ка Богу, ка Његовом савршенству. Кад имаш силу, јаку молитву, онда ти никакав пост неће бити тежак, онда ти никаква љубав неће бити немогућа, света еванђељска љубав.
Молитва освећује све у теби, сваки твој подвиг, сваку твоју мисао, свако твоје осећање, свако твоје расположење. Молитва - божанска сила коју нам је Господ дао да ми освећујамо све оно што је несвето у нама људима у нашој души. Када молитва ради у теби, онда ради и милосрђе према људима. Молитва те сједињује са Господом Свемилостивим, а Он улива у срце сажаљење према човеку, према грешнику, према брату који је немоћан и слаб као и ти, који пада као и ти, али који се може дићи као и ти. Али му треба твоја помоћ, твоја братска помоћ, твоја молитвена помоћ, твоја црквена помоћ. Ти, ти ћеш онда несумњиво изградити лествицу своју, лествицу од свог пакла до свог Раја и сигурним срцем узлазити њоме са степенице на степеницу, из врлине у врлину, и тако досегнути врх лествице, Небо, искрцати се на Небо, искрцати се на Небески Рај.
Све је готово за тебе и за мене: девет блаженстава, девет светих врлина еванђељских, то је Еванђеље поста, Еванђеље Светог Јована Лествичника. Врлина браћо, велика врлина. Тешке подвиге поста, молитве, смирења Господ објавио за блаженство. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско[5]. Тиме почиње Спаситељ своју чувену науку на Гори, науку о блаженствима, науку о светим врлинама. Смирити се пред Господом... Човек који мисли о себи да је величина, да је сјај, да сви треба да гледају у њега или да га цене, поштују, обожавају, и он треба да се скрши, да се сломи. Тај вавилон који је он себи сазидао, вавилон хуле на Бога, треба сам он да сруши. Како? Да смири себе пред Господом Христом, пред човеком, пред људима, пред родом људским, пред Црквом Христовом, да сломи себе и да објави да је он ништа. Са Апостолом Павлом заједно да јауче и кука: Господе, ја сам најгрешнији, највећи грешник од свих.[6]
То је прво осећање хришћанско, то је почетак наше вере, то је почетак наше врлине, то је почетак нашег пењања ка Небу, то је темељ наше лествице. Господе, ја сам ништа, Ти си све! Ја ништа, Ти све. Ум мој ништа према Уму Твом, дух мој ништа према Духу Твом, срце моје, знање моје, о ништа, ништа, према Знању Твом Господе! Ја, ја нула, нула... иза ње безброј других нула. То сам ја пред Тобом, Господе.
Смирење - то је прва света врлина, прва врлина хришћанска. Од ње све почиње. Без ње се не може даље и са њом иду друге свете врлине. Врлина љубави, врлина поста, врлина кротости, врлина благости, врлина чистоте срца, врлина миротворства, и све остале свете врлине, све то зида и гради и прави теби небеску лествицу. То је само Еванђеље Јована Лествичника. И он је хришћанин, велики хришћанин, савршен хришћанин, да се ја и ти угледамо на њега као на свету икону савршенства и да идемо за њом и да подржавамо њу гледајући њега. Тако свака врлина моја и твоја, мали рај за тебе и мене, а све врлине скупа, ето Рајске лествице твоје и моје, од нашег пакла до Небеског Раја.
Али, хришћанину у овоме свету, који гради моју и твоју лествицу спасења између земље и Неба, увек прети опасност од нечистих сила, од нечистих сила. Нечисте силе, ко су? Греси, греси наши, страсти наше. Иза сваке од њих по ђаво, по демон.
Данас, ево Светог Еванђеља о несрећном оцу, који приводи бесомучног сина Спаситељу да га исцели од нечистог духа[7]. Тако силан и страшан нечисти дух младићу разноси његов унутрашњи духовни живот[8]. Јадни отац, чуо за Исуса из Назарета, великог Учитеља и Чудотворца, води свог сина к Њему.
Наилази на Свете Апостоле, он моли Апостоле, чуо је да васкрсавају мртве, мртве васкрсавају, очишћују од свакога греха, исцељују од сваке болести, он их моли и преклиње: "Ето мог несретног детета, исцелите га, аман, од нечистога духа". Али они не могаше ништа учинити[9]. Какав срам спопаде Свете Апостоле, какав стид пред народом! Не, нема више силе чудотворне у њима, нема више. Шта се то десило, шта су то они криви? И доведе сина, ђаво га баци на под. Ученици не могаше да га исцеле, не могаше. Али, што можеш Ти, помози. То маловерје као да вређа Спаситеља, и Он као да је немилосрдан, вели: Докле ћу вас трпети роде неверни и покварени? Докле ћу бити са вама, роде неверни?[10] Доведоше младића. Спаситељ нареди духу нечистоме: Ми те терамо да изађеш из њега![11] А Дух га нечисти баца пред људима ту да сви виде, стаде га кршти и ломити, и он пену баца, скоро да умре[12]. Готово је... Тада Господ пружи руку Своју... Наста тајац, тајац од чуђења. Ученици и посрамљени и обрадовани. Посрамљени зато што је то њихов учитељ учинио, учинио велико чудо исцељења. Једва су чекали Свети Ученици да буду насамо и да га упитају: "Зашто ми то не могасмо учинити?" Господ рече: "Овај св род изгони само молитвом и постом."[13]
Тиме је Господ скратио цело Еванђеље. Да доживите овако велико чудо вама је потребна непрекидна молитва и велики пред Богом пост, пост духа и тела. Мисли да буду чисте, душа да буде чиста, савршена, срце да буде чисто, и онда нечиста сила неће моћи опстајати у вама, нити се борити са вама. Тако се открива тајна Светог Еванђеља како можемо сваку нечисту силу отерати од себе, и најстрашнију нечисту силу, све демоне, сатану са свима његовим сродним ђаволима у паклу. Све их отерати молитвом и постом.
Ето наше силе, ето наше свесиле, ето наше свемоћи. "Све могу у Исусу Христу који ми моћи даје"[14] - објављује Свети Апостол Павле. И данашње Еванђеље казује то. Сам Спаситељ вели: "Све је могуће ономе који верује."[15] Све је могуће ономе који верује! То је права вера. Да верујеш у немогуће, да ће Господ учинити то по великој милости Својој за смирење твоје. Реци Господу: Господе, ништа немам. Немоћан сам и слаб, сав слаб, сав немоћан. А Ти, Ти све имаш! Ти све можеш. Верујем, помози моме неверју. Као што је јаукнуо несрећни отац: "Верујем, Господе! помози моме неверју".[16]
На сваку нашу врлину, браћо, свету врлину, напада по порок, по страст. На твоје смирење, знај, нападаће гордост. Гле, па ти чиниш то, па то, па што се ти толико понижаваш. И ако ти будеш нехатан и немаран, и ако будеш поверовао духу гордости, демону гордости, о, он ће твој темељ ископати испод тебе и ти ћеш се сломити и срушити. Или, ти постиш свети еванђељски пост. Он на тебе напада разним мамцима, представља, ти у уму лепа јела, укусна пића, и ти баш то не смеш. Ајде мало да окусим... Мало по мало, оде твој свети пост, оде твоја света врлина. И тако на сваку твоју врлину: на љубав напада мржња, на милосрђе твоје напада немилостивост; неосетљивост, грубост, гневљивост, нетрпељивост; све то покушава да руши у теби твој свети пост, твоју молитву, твоје свете врлине. И ако се не будеш бранио све ће то срушити лествицу твоју Рајску. Како свете врлине подижу Рајску лествицу између Неба и земље, тако и греси наши праве лествицу ка паклу. Сваки грех. Ако су греси у твојој души, пази! Ако ти држиш мржњу у души својој дан-два, три, педесет дана, обрати пажњу у какав ће се пакао претворити твоја душа. Или држиш гнев, среброљубље, похоту... И ти, шта радиш? Ти уствари сам себи спремаш лествицу у пакао.
Свети Оци уче о осам главних светих врлина, и осам главних страсти. Лек против гордости као страсти је твоје смирење; против похоте стоји целомудрије, целомудрије[17], чедност; против среброљубља стоји љубав према Богу и презирање свих земаљских ствари. То ми, као што Црква света учи, ми сви знамо из искуства, градећи лествицу Рајску у себи. Исто тако знамо, и Свети Јован Лествичник нас учи, живећи у гресима и страстима, ми уствари сами себи градимо лествицу своју која нас спушта и сурвава у пакао.
Али Благи Господ даје нам диван пример: усред поста, ето љега Светог Јована величанственог, дивног, светог; сав блиста од светих еванђељских врлина, гледамо га како узлази хитро и мудро уз лествицу Рајску, коју је поставио између земље и Неба. Он то даје нама хришћанима пример као учитељ, као Свети вођ, од пакла до Раја, од ђавола до Бога, од земље до Неба. Ето нам учитеља у људском облику, чудотворца духовног, великог подвижника. Показује нам собом како човек може зарадити[18] сваки свој пакао, и како може поломити црне мрачне лествице које воде у пакао. Људско биће може изградити себи Рајску лествицу од земље у Небо.
Нека нам милостиви и велики Свети отац Јован Лествичник, буде Свети вођ кроз овај Велики пост; Свети вођ кроз сваку врлину, молитву, милосрђе и све остале еванђељске врлине; да сваки од нас гради своју Рајску лествицу за време овога поста, да стигнемо у Свето Васкрсење Христово, у то савршенство свих савршенстава, у радост свих радости, и (уз) носимо душу своју у рајске милине.
Зато, браћо моја и сестре, нека нам сваки дан и после Ускрса буде дан којим ћемо ићи за великим Светим духовним вођом Јованом Лествичником; да нас он води и руководи у нашим борбама са свима гресима нашим у стицању светих врлина; да помоћу његовом ми изградимо своју лествицу и да идући за њим и ми достигнемо Небеско Царство и Рај, где пламте све милине небеске, све радости вечне; да тамо заједно са њим славимо Цара свих тих милина, Вечнога Цара Небескога Царства, Господа Христа, Коме нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

НАПОМЕНЕ:

1. Еванђеље по Марку 9,17-31; по Матеју 4,25-5,12
2. Пар речи нечујно на траци. - Прим. препис
3. Можда: осладити се, или овладати. - Прим. уредн.
4. Исто.
5. Мт. 5,3
6. 1 Тим. 1,15
7. Мк. 9,17
8. Мк. 9,18
9. Мк. 9,18
10. Мк. 9,19
11. Мк. 9,25
12. Мк. 9,26
13. Мк. 9,29
14. Флб. 4,13
15. Мк. 9,23
16. Мк. 9,24
17. Целомудреност. - Прим. уредн.
18. Вероватније: згазити, порушити. - Прим. уредн.

Овај велики духовник родио се у Риму од родитеља славних. У младости изучи све науке светске, нарочито философију и астрономију. Потом се сав предаде изучавању Светога Писма. Простирући се од добра на боље и желећи све виши степен савршенства, Касиан оде из Рима у Цариград, да лично чује и види светог Јована Златоуста. Златоуст га поучи и посвети за ђакона. Користивши се много мудрим Златоустом, Касиан се упути даље на Исток, да се још више научи и усаврши. Највише се задржао у Мисиру, у Нитрији, међу чувеним духовним атлетима, од којих се научио вежбању у свакој добродетељи. Напокон се врати опет на Запад, и настани се у граду Марсељу. Ту основа два манастира, један мушки и један женски. На молбу монаха написа Касиан више списа, од којих је нарочито користан за љубитеље духовног живота: "Осам књига о борби против осам главних страсти". Врло му је важан спис против јеретика Несторија. Овај спис написа Касиан на молбу архиђакона Лава. Послужи верно Господу и обогати многе мудрошћу па се пресели у вечни живот 435. године. Мошти светог Касиана и данас почивају у Марсељу.

Тропар (глас 8):

У теби се, оче, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следио Христа. Делима си учио презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, Свети Јоване, радује се дух твој.

Преподобни Варсонуфије

Родом из Палестине. Рођен као незнабожац он се крсти у осамнаестој својој години и одмах замонаши добивши име Јован. Када се прочу због свога добродетељног живота, би изабран за архиепископа у Дамаску. Но он не оста дуго на том положају. Жудећи са усамљеним духовним подвигом, он тајно напусти Дамаск и оде у пустињу Нитријску. Ту се пријави као монах Варсонуфије, и одмах доби као послушање да буде водоноша манастирски. Негдашњи архиепископ с радошћу прими то послушање. Својим умним расуђивањем, кротошћу и вредноћом Варсонуфије ускоро постаде узорити пример свима монасима. Тек пред његову смрт би откривено монасима ко је био Варсонуфије. И тако овај светитељ послужи својим примером за укор гордим и властољубивим, а за утеху смерним и кротким. Упокојио се мирно и преселио ка Господу 457. године.

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Данас је, браћо и сестре, света Недеља Православља - једина од педесет и две недеље у години дана која се назива Недељом Православља. Велика и Света Недеља: Недеља славља свих победа Православља над свима лажима, над свима неистинама, над свима јересима, над свима лажним боговима; победа Православља над свима лажним учењима, над свима лажним философијама, наукама, културама, цивилизацијама, иконама. Света победа Православља, а то значи света победа Свеистине, Свеистине.

А шта је Свеистина у овоме свету, ко је Истина у овоме свету? Онај Који је рекао за себе: Ја сам истина! - Господ Христос.[2] Бог у телу - ето, то је Истина у нашем земаљском свету, то је истина у човеку. Бог се јавио у телу, Господ Христос сишао у тело да нама људима из нашег тела каже шта је истина, како се у њој живи, и како се за њу умире, и како се њоме вечно живи. Све истине сабрао је Господ Христос и дао нам Свеистину Православља.

Шта је Православље? - питате ви, а питају и многи странци. Православље то је Богочовек Христос, ништа друго. Православље значи само једно: Бог се родио као човек, јавио се у свету као Богочовек, живео, страдао, васкрсао, пропутио нам пут у Живот Вечни, осигурао роду људском и свакоме човеку спасење, осигурао победу над смрћу, над грехом , над ђаволом, и осигурао Живот Вечни свакоме људском бићу, ето Свеистине, браћо. Истина - ово важи за свакога од нас, за мене и за тебе, и за моје претке, и за твоје претке, и за свакога човека од првог, од Адама, до последњег човека на Страшноме Суду.

Ради чега је Господ постао човек? Да људима да Вечну Истину и из њих истера све лажи; да људима да Вечно Добро и из њих истера сва зла; да људима да Вечни Живот и из њих истера све смрти. Он Истинити Бог постао је човек да Себе Бога да нама људима и да тиме победи ђавола и све ђаволе. Ето ради чега је Господ Христос дошао у овај свет. Да теби и мени да победу над сваким злом, над сваким грехом и тиме нам осигура Живот Вечни. Ниси ти, човече, у овоме свету само да проживиш, пропутујеш двадесет, тридесет, или педесет, или сто година, него си ти пуштен у овај земаљски свет од Бога да себи стекнеш Живот Вечни, да зарадиш Живот Вечни. Господ је сишао и отворио Небо над тобом, човече, и отворио ти Царство Небеско, да би теби човеку пропутио пут Васкрсењем Својим у Живот Вечни и дао ти Небеско Царство.

Господ Безгранични и Неисказани постао је човек, сместио Себе у малено људско тело и показао да сав Бог треба да живи и живи у човеку, у човечијем телу, сав Бог![3] И Он је зато постао човек да би смо ми угледајући се на Њега, живели као што је Он живео у овоме свету. Зато Апостол и пише хришћанима: Живите достојно Бога, Који је сишао у свет и постао човек[4]. Достојно њега живите, живите достојно Еванђеља Христовог. Еванђеље Христово то је учење о вечној Истини Божијој, учење које ваља и за Анђеле на Небу и за људе на земљи. Ништа, човече, ниси мањи од Анђела на Небу, јер и теби је исто Еванђеље дато, исти Бог и Господ Исус Христос важи и јесте Бог и Светих Анђела на Небу и нас грешних људи на земљи. Господ је као човек у овоме свету поставио и Цркву Своју и Себе целог оставио Цркви, оставио сву истину Своју, сав Живот Вечни оставио Цркви, да би Црква свакоме вернику дала Њега Господа Христа, а са Њим сав Живот Вечни, сву Вечну Истину.

Шта је Свето Причешће? Свето Причешће, ради кога сте ви данас дошли у овај свети храм, није ништа друго него примање васцелог Господа Христа у душу и у тело своје. Гле, ти примивши Господа Христа примаш Бога у себе! Пази како живиш. Послан си да живиш по Божјим законима, зато је Он ушао у тебе да ти да силе да одбациш од данас сваку лаж. Примио си Њега, Вечну Истину си примио, одбаци сваку лаж из себе, клони се лажи, клони се лажних учења, клони се лажних богова овога света, клони се лажних учитеља, лажних пророка, лажних христоса. Причестио си се, примио си Вечни Живот у себе, нема више места за смрт у теби, нема више места за оно што је смртно.

А шта је то што је смртно у нама, браћо? То је грех, сваки грех, јер грех је та страшна ђавоља сила која ради и производи смрт. Када су наши прародитељи унели у овај свет грех, са њим је у свет земаљски и човечански ушла и смрт, а иза смрти, иза греха, ушао је у овај свет и ђаво. И ти, примајући Господа Христа, примајући Бога, ти добијаш силе да из себе истераш сваку смрт, да победиш сваку смрт, да победиш самог ђавола, да победиш све ђаволе, и да живиш ...[5] у овоме свету и тиме осигураш себи Небеско Царство у ономе свету. Свето Причешће, браћо моја, јесте испуњење наше душе Богом. Причешћујеш се Господом Христом, ето све Небеске силе су у теби, све Божанске силе су у теби ...[6] греху. Немој осрамотити Господа Христа, Који је удостојио тебе да уђе у душу твоју кроз Свето Причешће, немој Њега осрамотити својим срамним делима. Чујеш, престани (да псујеш) од данашњега дана, јер свака псовка то је шамар по лицу Господа Христа Који је у твојој души. Пази, коме живиш и коме одговараш!

Смрдљива дела, крађа, прељуба, блуд - шта је то? Причестио си се, престани, иначе суд себи једеш и пијеш - како вели Свети Апостол[7]. Ако се недостојно причешћујеш - а недостојно се причешћујеш ако ти после сваког причешћа и даље продужиш са својим старим навикама рђавим, продужиш и да псујеш и да мрзиш и да не волиш људе и да се свађаш и да чуда правиш. Да, то значи: причешћујеш се и суд себи једеш и пијеш - вечни суд, вечну осуду, пакао себи сам припремаш. Зато су Свете Причасне Тајне да се ми њима осветимо, њима посветимо, да од данашњега дана будемо бољи него што смо били до данас, све бољи и бољи, све светији и светији. Јер човек је створен да наследи Царство Божије - а њега не може наследити ако не освети себе, своју душу, своје биће, и цело тело своје, и целу душу своју. Ето, Свето Причешће се нама даје зато да ми осигурамо Живот Вечни њиме, а то значи победу над сваком смрћу. А победа се осигурава над сваком смрћу Божанским силама даним Господом Христом, Његовом Црквом, Светим Тајнама и светим врлинама.

Гле, ви се припремате за Свето Причешће, сваки од вас пости и моли се Богу за Свето Причешће да очисти себе колико може постом и молитвом, еда би припремио пут Небескоме Цару и очистио дом душе своје. Шта је човек? Човек је слика Божија у телу. Шта је Господ Христос? Господ Христос је Бог у телу. Човек је створен по слици Божијој. Зато је Господ и дошао у овај свет, Он Бог да слику Своју очисти од греха. А ми, браћо, слику Божију у својој души, икону Божију у својој души гресима својим унаказујемо, прљамо, муљем премазујемо.

Зато је Господ и дошао, како се вели у црквеној молитви, да обнови Свој Лик у човеку, који је иструлео у страстима и гресима. Јер наше страсти и греси смртоносно утичу на живу икону Божију у нашој души, на слику Божију у нашој души. А ми смо саздани по слици Божијој[8], да би поживели угледајући се на Бога, на Бога, јер је и наша душа божанског порекла, да се угледаш на Бога. И Бог је сишао у овај свет зато да ти као човеку каже сву истину о теби, јер ти својом сликом, живом сликом Божанском у себи гледаш Њега и живиш Њиме и ради Њега.

Зато је Господ и дао свети пост и свету молитву, да се ми пре Светог Причешћа припремимо за онај велики и свети славни дан, дан када примамо Свето Причешће. Кад би данас јавили да цар долази у твоју кућу, ти би све очистио, опајао, да цар уђе у чисту твоју кућу, а како ли је тек потребно чистити себе кад Бог улази у твоју душу? Бога примаш данас, пази како га примаш! Сваки твој грех за који се ниси покајао и заплакао пред Богом, то је звер, звер која ће рикнути на Господа, то је мали ђаво; сваки грех је мали ђаво који јуриша на Господа у твојој души. Пази, кај се пред Господом, плачи, реци себи: ја сам, Господе, први међу грешницима, приступам Теби недостојан, следујући речи Светога Апостола Павла када он каже да је "Господ дошао у овај свет да спаси грешнике од којих је први он"[9]. Када Свети Апостол вели за себе да је он први грешник, шта је остало мени и теби, како ми да назовемо себе? Сваки од нас, заиста, први је међу грешницима када приступа Господу Христу, кад треба Њега да прими, Њега, Свечистог Господа и Бога. Зато је пост, зато је света молитва: пост да очисти наше тело, и молитва да очисти нашу душу, и припреми их за пријем Господа Христа.

Јер гле, примајући Господа Христа, ти примаш Јединог Истинског Победитеља у овоме свету - Јединог Истинитог Победитеља, јер сви други победиоци, такозвани победитељи, нису достојни тог назива. Само Онај Који је победио смрт јесте Истински Победитељ - то је Господ Христос, васкрсао из мртвих, осигурао телу нашем васкрсење и победу над смрћу. Само Онај Који је победио ђавола јесте истинити Победитељ - то је једино Господ Христос. Само Онај Који побеђује грех, и може да победи грех, јесте истинити Победитељ - то је сам Господ Христос. А сви други људи који се паште и хвале како су они победитељи, не знам у науци, не знам на бојним пољима, у философији, у техници, фабрикама - шта је то? Чиме се ви хвалите? Све је то прах и пепео. Најмањи потрес земље, ваше фабрике одоше у рушевине. Смрт - ето ње и за тебе, господине директоре, и за тебе, господине министре, и за тебе, господине генерале. Смрт - ето је ту, дави те, сваљује те у гроб. Какав си ми ти победитељ кад се распадаш сав у црве, кад се распадаш у змије! Каква је то победа! Нема, браћо, победе у овоме свету, осим победе над смрћу, нема победе осим победе над грехом. Ту победу даје Господ Христос и дао је свакоме који Њега слави и верује у Њега.

И ето, ви данас примате Господа Христа, примате тог Победитеља, примате Истинског Победитеља, Јединог Победитеља, и зато будите храбри и силни, храбри и силни. Не дајте ниједноме греху да вас надвлада. Страхота је за тебе, који си Бога примио Победитеља смрти, да (те) надвлада грех, те изроди род ђавољи, а срамота је да те ...[10] као ђаво. Шта је ђаво пред Богом који је у теби? Ништа! Зато, ти се бори, бори се за душу своју, за спасење своје, за вечност своју, за Царство Небеско. Бориш се примајући Свето Причешће.

Нека вам је Свето Причешће свима на спасење, браћо моја, на обожење, на освећење. Да од данашњег дана сваки од вас односи победе над сваким грехом, над сваком смрћу, над сваким ђаволом. И да на тај начин осигура себи бесмртност и Живот Вечни у ономе свету, а у овоме свету праведност и светлост[11].

Нека Благи Господ све нас води и руководи у овоме свету преко Пресвете Богомајке и свих Његових Светитеља. Да очувамо душу своју и сачувамо је од смрти, од греха, од ђавола, и осигурамо Живот Вечни. Да заједно са Пресветом Богомајком и Свима Светима славимо Јединог Истинитог Бога у свима световима, и Јединог Истинитог Победитеља греха и смрти и ђавола - Господа Христа, Коме (нека) је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

НАПОМЕНЕ:

1. Еванђеље по Јовану 1,43-51
   
2. Јн. 14,6
   
3. Кол. 3,9
   
4. 1 Сол. 2,12; Фил. 1,27; Кол. 1,10
   
5. Речи нечујне на магнетофону. - Прим. препис.
   
6. Исто.
   
7. 1 Кор. 11,29
   
8. 1 Мојс. 1,27; 2,7
   
9. 1 Тим. 1,15
   
10. Исто.
    
11. Можда: светост. - Прим. уредн.
    

Остале беседе

Тирон значи регрут. Тек што свети Теодор беше ступио у војску, у пук Мармаритски, у граду Амасији, када отпоче гоњење хришћана под царевима Максимијаном и Максимином. Како Теодор не хте крити да је и он хришћанин, то би потегнут на суд и вргнут у тамницу, и тамница закључана и запечаћена. Јер, нечастиви судија хоћаше Теодора уморити глађу. У тамници се јави Теодору сам Господ Христос и охрабри мученика Свога говорећи му: "Не бој се, Теодоре, Ја сам с тобом, не узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, са Мном на небесима". У томе се јави мноштво ангела у тамници, и сва тамница се осветли пресјајно, и стражари тамнички видеше ангеле у бело одевене, и врло се уплашише. Потом би Теодор свети изведен, истјазаван и на смрт осуђен. Бачен би у огањ, и предаде душу своју свету Богу вишњем. Пострадао 306. године.

Тропар (глас 2):

Велија вјери исправљенија, во источницје пламене, јако на водје упокојенија, свјатиј великомученик Теодор радовашесја; огњем бо всесожегсја јако хљеб сладкиј Тројице принесесја, того молитвами Христе Боже спаси души нашја.

Преподобни Теодосије Бугарин и Роман, ученик Теодосијев

Као монах свети Теодосије настанио се недалеко од града Трнова где је основао обитељ, која се по њему прозвала Теодосијева. Видно се истакао на сабору у Бугарској против богумила 1360. године. Штитећи веру православну на том сабору он је разлозима посрамио богумиле. Скончао свој земаљски живот у Цариграду 1362. године. Његов ученик Роман продужио је подвизавати се у Теодосијевој обитељи до своје смрти.

Света Маријамна (Марија)

Сестра светог апостола Филипа. Путовала са својим братом и заједно с њим проповедала јеванђеље у Јерапољу и по другим местима. После мученичке смрти Филипове Маријамна продужи свој мисионарски рад у Ликаонији, где и сконча.

ВЕЛИКИ ПОСТ У НАШЕМ ЖИВОТУ

УЗМИМО ОЗБИЉНО...

Морамо поставити једно питање: Како ми Христово учење о Великом посту примјењујемо у нашем животу? Какав је стварни а не само номинални утицај Великог поста на наш живот? Садашњи живот се сасвим разликује од живота којим су људи живјели онда када су стваране и установљене ове службе, химне, канони и прописи. Живјело се тада у релативно малим, углавном сеоским заједницама у једном органски православном свијету. Ритам човјековог живота уобличавала је Црква. Међутим, сада живимо у веома урбанизованом, технолошком друштву које је, по религијском убјеђењу плуралистичко, а у свом погледу на свијет секуларистичко, у коме ми православни представљамо незнатну мањину. Велики пост није више онако «уочљив» као некада, рецимо у Русији или Грчкој. Стога је наше питање реално: како ми можемо увођењем једне или двије «символике» - промјене у наш свакодневни живот - одржавати Велики пост?

Очигледно је, на примјер, да за већину вјерника не долази у обзир присуствовање свакодневним посним богослужењима. Они и даље цркву посјећују недјељом, а као што већ знамо, недјељом за вријеме Великог поста литургија, бар по спољашњем облику, не одражава Велики пост. На тај начин човјек једва да и осјети посни тип богослужења, главно средство којим нам се саопштава дух Великог поста. А пошто се Велики пост ни у ком погледу не огледа у култури којој ми припадамо, никакво чудо да, данас углавном, преовладава негативно поимање Великог поста - као времена у коме су забрањене разне ствари као што су месо и масноће, игра и разонода. Популарно питање - «чега ћеш се одрећи за вријеме поста?» је резиме општег негативног приступа. У «позитивном» смислу, Велики пост се посматра као вријеме у коме морамо извршити своју годишњу «обавезу» да се исповједимо и причестимо (... и најкасније до Цвјетне недјеље» како сам прочитао у билтену једне парохије). Пошто је ова обавеза извршена, остатак поста као да губи свако позитивно значење.

Очигледно је стога да се образовала велика непопуларност између духа или «теорије» Великог поста, коју смо покушали да изложимо на бази посних богослужења и, с друге стране, његовог општег и популарног разумјевања које поред лаика веома често дијеле и подржавају и сами свештеници. Увијек је лакше свести духовно на нешто формално, неголи тражити духовно иза формалног. Без претјеривања можемо да кажемо да је Велики пост, иако га «одржавамо», изгубио од свог утицаја на наш живот и престао да буде бања покајања и обнове оно што би требало да буде сагласно литургичком и духовном учењу Цркве. У таквој ситуацији, можемо ли га ми поново оживјети, учинити да поново буде духовна снага у свакодневној реалности нашег живота? Одговор на ово питање првенствено зависи, рекао бих скоро искључиво, од тога да ли ми пост узимамо озбиљно или не.

Ма колико да су услови у којима ми данас живимо нови и различити, препреке, саздане нашим модерним временом, стварне и тешке, ниједна од њих не представља апсолутну препреку, ниједна од њих не чини да пост буде «немогућ». Стварни корјени што Велики пост прогресивно губи утицај на наш живот далеко су дубљи. Они се своде на наше свјесно или несвјесно свођење религије на површни номинализам и символизам који представљају пут за заобилажење и бјежање од озбиљности религијских затјева у нашем животу, захтјева за обавезу и напор. Морамо додати да је ово свођење специфично за Православље.

Западни хришћани - римокатолици и протестанти - суочени са нечим што сматрају да је «немогуће», прије ће мијењати саму религију, «прилагодити је новим условима» и тако је учинити «примамљивом». На примјер, недавно смо видјели како је Римска црква свела пост на занемарљиви минимум, па онда га практично сасвим одстранила. Са оправданим згражањем ми такво «прилагођавање» осуђујемо као издају хришћанске традиције и као минимазирање хришћанске вјере. И, заиста, истина и слава Православља је у томе да се оно не «прилагођава» и не прави компромис са нижим захтјевима, да би хришћанство учинило «лаким». То је слава Православља, али не и слава православаца.

Не данас, чак не ни јуче, него давно прије, ми смо нашли начина да апсолутне захтјеве Цркве измиримо са нашим људским слабостима, и то без стида. Пронашли смо и разлоге да у властитим очима изгледамо праведни и да имамо мирну савјест. Метод се састоји у симболичком испуњавању ових захтјева, те симболични номинализам прожима цјелокупан религијски живот. Тако, на примјер, не би нам чак ни напамет пало да вршимо ревизију нашег богослужења и његових монашких прописа - сачувај Боже! - просто ми ћемо службу која траје један сат назвати «свеноћно бденије», и гордо објаснити да се ради о истој служби коју су служили монаси у лаври Светог Саве у IX вијеку.

Што се тиче Великог поста, умјесто да постављамо фундаментална питања «шта је пост» или «шта је Велики пост», ми се задовољавамо великопосним симболизмом. У црквеним часописима и новинама се појављују рецепти за «деликатесна посна јела» и парохија чак може да прикупи додатна средства на основу добро рекламираног «укусно припремљеног посног ручка». У нашим црквама објашњава се толико много симболичних, интересантних, живописних и занимљивих обичаја и традиција, које нас повезују не толико са Богом, него са прошлошћу и обичајима наших предака, тако да је постало веома тешко уздићи се изнад овог религијског фолклора и сагледати крајњу озбиљност религије. Наглашавам да у самим обичајима нема нечег рђавог. Када су се појавили нису били средство и израз одређеног друштва да се религија схвати озбиљно. То нису били симболи; био је то сам живот.

Али, како се живот мијењао и све мање и мање био формиран од стране религије у својој свеобухватности, десило се да су неки обичаји преживјели као симболи о начину живота, који више није постојао. А оно што је преживјело било је, с једне стране, најживописније, а с друге, најмање тешко. Духовна опасност при томе била је да се, мало по мало, сама религија почела радије разумјевати као систем симбола и обичаја, умјесто да се симболи и обичаји схвате као изазов за обнову и напор. Више се труда и напора уложи у припрему посних или ускрсних јела неголи у пост и учествовање у духовној реалности Ускрса. Ово значи да ће Црква остати одвојена од живота и да неће имати никакву моћ над животом све дотле док обичаји и традиција не буду поново повезани са потпуним религијским погледом на свијет, из кога су и потекли, а симболи не буду схваћени озбиљно. Умјесто симболизирања нашег «богатог» насљеђа» морамо почети са његовим укључивањем у наш реални живот.

Озбиљно схватити Велики пост значи, прије свега, да га посматрамо у основи - као духовни изазов, који тражи одговор, план, непрестани подвиг. Ово је, као што знамо, и био разлог да је Црква установила недјеље припреме за Велики пост. То је вријеме за одговор, за одлуку и план. Најбољи и најлакши пут је слиједимо упуту Цркве - било само да размишљамо о пет јеванђелских тема које нам се нуде у пет недјеља пред постом: о жељи (Закхеј), о понизности (митар и фарисеј), о повратку из изгнанства (блудни син), о суду (посљедњи суд) и о праштању (недјеља праштања). Ови одјељци из Јеванђеља нису зато да буду у цркви само слушани. Суштина је да се «понесу кући» и да се о њима размишља у терминима мога живота, моје породичне ситуације, мојих службених обавеза, моје бриге за материјалне ствари, мојих односа према конкретним људским бићима, са којима живимо.

Ако се овим размишљањима додају молитве: «Отвори ми врата покајања, Животодавче...» и псалам 137 «На ријекама вавилонским», које се пјевају прије почетка поста, човјек почиње да размишља шта то значи «осјећати са Црквом» како литургичко вријеме даје печат свакодневном животу. То је вријеме да се прочита и религиозна књига. Није циљ овог читања да се повећа наше знање о религији. Оно је, углавном, зато да се очисти наш ум од свега оног што га испуњава. Невјероватно је колико је наш ум оптерећен са свим врстама брига, интереса, стрепњи и утисака и колико мало контроле имамо над свим тим. Читање религиозне књиге, концентрација наше пажње на нето сасвим другачије од обичног садржаја нашег мишљења, само по себи ствара другу менталну и духовну атмосферу. Нису то «рецепт» - могу да постоје и други начини да се човјек припреми за Велики пост. Веома је важно да за вријеме ове предпосне сезоне, на Велики пост гледамо са растојања, као на нешто што нам долази од Бога или чак можда нешто што нам сам Бог шаље, као прилику за опомену, за обнову, за продубљивање. Ту прилику која нам предстоји треба да узмемо озбиљно, тако да кад у недјељу праштања кренемо на вечерње богослужење, можемо да будемо спремни да ријечи великог прокимена, којим се објављујеВелики пост доживимо као своје властите ријечи: «Не окрени лице своје од слуге свога, јер сам тужан...»

УЧЕСТВОВАЊЕ У ПОСНИМ БОГОСЛУЖЕЊИМА

Као што смо већ рекли, нико не може да присуствује цјелокупном кругу посних богослужења. Свако може да буде присутан на некима од њих. Просто не постоји извињење за то да Велики пост, прије свега, не буге вријеме повећаног присуствовања и учествовања у литургији Цркве. При овоме, лични услови, индивидуалне могућности и немогућности - могу да варирају и да као резултат буду различите одлуке, али одлука мора да постоји, мора да постоји напор и мора да постоји истрајност. С литургичке тачке гледишта, могли би сугерисати сљедећи «минимум» чији циљ није усмјерен на самоуништавајући смисао испуњења обавезе, него на то да се прими бар основно из литургичког духа Великог поста.

На првом мјесту треба да се учини посебан напор на нивоу парохије да се прописно одслужи вечерње у недјељу праштања. Заиста је трагедија да се ова служба у многим црквама или уопште не служи или јој се не поклања посебна брига и пажња. То треба да буде «велики догађај» у парохији, који се дешава једном у години, те стога треба да буде добро припремљен. Припрема треба да се састоји у увјежбавању хора, објашњењу службе кроз проповједи и преко парохијског билтена. Планирање службе треба да буде онда када највећи број парохијана може да буде присутан. Укратко, то треба да буде истинити духовни догађај. Јер, још једном да се нагласи, ништа боље не може да покаже значај Великог поста као кризе покајања, помирења и кретања на заједнички пут, него ова служба.

После тога «предност» треба да се да првој недјељи Великог поста. Посебан труд треба да се уложи да би се бар два или три пута учествовало на Великом канону Св. Андреја Критског. Литургичка функција ових првих дана се састоји у стварању великопосног духовног «настројења», које смо описали као «радосна туга».

Затим, императив је да за вријеме цијелог поста, бар једном присуствујемо Литургији претходно освећених Дарова, са духовним доживљајем, који из ње происходи, - тоталног поста и преображајем бар једног дана у животу стварног очекивања суда и радости. Не прихвата се при овом позивање на услове живота, недостатак времена и сл., јер ако учинимо само оно што се лако «уклапа» у услове нашег живота, тада основни смисао великопосног напора постаје апсолутно бесмислен. Не само у XX вијеку, него уствари од Адама и Еве, «овај свијет» је увијек био препрека за испуњавање Божијих заповјести. Према томе, ништа ново или посебно у нашем модерном «начину живота»! Дефинитивно, све зависи од тога да ли своју религију узимамо озбиљно или не узимамо. Ако узимамо, онда осам или десет додатних вечерњи у цркви, заиста представља минимум. Лишени тих вечерњи, лишавамо се не само љепоте и дубине посних богослужења, не само неопходног духовног надахнућа и помоћи, већ свега оног што пост осмишља и чини дјелотворним. О томе у сљедећем поглављу.

«...ОСИМ МОЛИТВОМ И ПОСТОМ»

Нема Великог поста без пошћења. Изгледа, ипак, да многи људи данас пост не узимају озбиљно, или, ако то и чине, погрешно разумију његов стварни духовни циљ. За неке се људе пост састоји у «престајању» са нечим. За друге је то скрупулозно придржавање одређених правила дијете. И у једном и у другом случају, ријетко се пост повезује са комплетним подвигом који захтијева Велики пост. У ово, као и у другим случајевима, морамо најприје покушати да разумијемо учење Цркве о посту, па онда да се запитамо: како можемо ово учење да примјенимо на властити живот?

Пошћење или уздржавање од хране не представља искључиво хришћанску праксу. Он је постојао и још увијек постоји у другим религијама па чак и изван религије, на примјер у неким специфичним терапијама. Дана сљуди посте (уздржавају се) из многобројних разлога, укључујући чак и политичке. Због тога је важно да сагледамо једино хришћанску садржину поста. Прије свега, он нам је откривен у међузависности између два догађаја које налазимо у Библији: Један у почетку Старог Завјета, а други на почетку Новог Завјета. Први је догађај Адамов о «прекидању поста» у рају. Он је јео од забрањеног воћа. Тако нам је откривен првородни гријех. Христос - Нови Адам - а ово је други догађај, - почиње са постом. Адам је био кушан и подлегао је искушењу. Христос је био кушан и одупро се томе искушењу. Резултат Адамове грешке је изгнанство из раја у смрт. Плод Христове побједе је уништење смрти и наш повратак у рај. Нећемо се упуштати у детаљно објашњење значења овог паралелизма. Јасно је да нам је у овој перспективи пост откривен као нешто одлучујуће, ултимативно по својој важности. Није он проста «обавеза», обичај. Он је повезан са мистеријом живота и смрти, спасења и осуде.

По православном учењу, гријех није само преступање неког правила, због чега неко мора да буде кажњен. Он увијек представља сакаћење живота, који нам је Бог дао. Из овог разлога, прича о првородном гријеху нам је презентирана као акт једења. Јер храна је средство за живот; она је та која нас одржава живим. Но у овоме и лежи цијело питање: Шта то значи бити жив, а шта значи «живот»? За нас данас ови термини имају првенствено биолошко значење: живот је тачно оно што потпуно зависи о храни, а више уопштено, што зависи од физичког свијета. Али по Светом Писму и хришћанском Предању, овај живот «само од хљеба» идентификован је са смрћу, зато што је то смртни живот. Зато што је смрт принцип, који у њему непрестано дјелује. Речено нам је, Бог «није створио смрт». Он је Дародавац живота. Како је онда живот постао смртан? Зашто је смрт, и само смрт - једини апсолутни услов онога што постоји? Црква одговара: Зато што је човјек одбио живот онакав какав му је понудио и дао Бог, и више је волио живот који није зависио само од Бога него «само од хљеба». Није он само постао непослушан према Богу, и зато био кажњен. Он је измјенио однос између себе и свијета. Истина је да му је Бог дао свијет за «храну» - као средство за живот; међутим, тај живот је био предвиђен да буде заједничарство са Богом. У Њему је он имао не само свој крај него своју пуну садржину. «У Њему бијаше живот и Живот бјеше свијетлост човјекова». Свијет и храна су били створени као средство заједничарења са Богом, и само аку су били примани Богу ради, могли су дати живот. Сама по себи храна није живот и не може дати живот. Само Бог има живот и јесте Живот. Принцип живота у самој храни био је Бог, а не калорије. То је било једна те иста ствар - јести, бити жив, познавати Бога и бити с Њим у заједничарству. Адмова фатална трагедија је што је он јео ради јела. Штавише, јео је «мимо» Бога да би био независтан од Њега. Иако је то чинио, то је због тога што је вјеровао да је у храни Живот и да, учествујући у тој храни, може да буде као Бог, тј. да има Живот у себи. Упроштено речено, он је вјеровао у храну, док је једини предмет вјере, вјеровања и зависности - Бог и само Бог. Свијет, храна, постадоше његови богови, извори и принципи његовог живота. Он је постао њихов роб. Адам - на јеврејском - значи «човјек». То је моје име, наше заједничко име. Човјек је још увијек Адам, још увијек роб «хране». Он може да тврди да вјерује у Бога, али Бог није његов живот. Његова храна, свеобухватна садржина његовог постојања. Он може да тврди да прима свој живот од Бога, али он не живи за Бога и у Богу. Његово знање, искуство, самосвијест су изграђени на том истом принципу: «само од хљеба». Ми једемо да бисмо били живи, али ми нисмо живи у Богу. Ово је гријех свих гријехова. Ово је осуда смрти изречена над нашим животом.

Христос је нови Адам. Он долази да надокнади губитак, који је Адам нанио животу, да поврати човјека истинском животу, и Он такође почне са постом. «Пошто је постио четрдесет дана и четрдесет ноћи, Он најзад огладни» (Мт 4, 2). Глад је стање у коме постајемо свјесни наше зависности од нечег другог - када хитно и неодложно имамо потребу за храном - показујући тако да немамо живот у себи. То је граница иза које или умиремо од глади, или, пошто сам задовољио своје тијело, имам опет утисак да сам жив. То је, другим ријечима, вријеме кад смо суочени са коначним питањем: од чега зависи мој живот? Пошто питање није академско, него га осјећам у цјелокупном тијелу, то је такође и вријеме искушења. Сатана је дошао Адаму у рај; он је дошао Христу у пустињу, Он је дошао двојици гладних људи и рекао: једите, јер ваша глад је доказ да потпуно зависите од хране, да је ваш живот у храни. И Адам је повјеровао и јео је, али Христос је одбио ово искушење и рекао: Човјек неће живјети само од хљеба, него од Бога. Он је одбио да прихвати ову космичку лаж, коју је сатана наметнуо свијету, учинивши ту лаж очигледном истином о којој се више не расправља, основом цјелокупног погледа на свијет, науку, медицину, па можда чак и на религију. Учинивши тако, Христос је успоставио однос између хране, живота и Бога, који је Адам прекинуо и који и ми још увијек кршимо сваки дан. Према томе, шта је онда пост за хришћане? То је наш улазак у учешће у оном доживљају самог Христа, којим нас Он ослобађа потпуне зависности од хране, материје и свијета. Наше ослобођење ни у ком случају није потпуно. Живећи још увијек у палом свијету, у свијету Старог Адама, и будући његовим дјелом, још увијек смо зависни од хране. Али исто као што наша смрт - кроз коју још увијек морамо да прођемо - постаје, силом Христове смрти, пролаз у живот, тако и храна коју једемо и живот који та храна одржава, може да буде живот у Богу и за Бога. Дио наше хране је већ постао «храна бесмртности» - Тијело и Крв самога Христа. Но и свакодневни хљеб, који примамо од Бога, може да буде, у овом животу и у овом свијету, оно што учвршћује наше заједничарство са Богом, а не оно што нас од Бога одваја. Овај преображај може да учини једино пост, дајући нам битни доказ да наша зависност од хране и материје није тотална, није апсолутна. Такав пост удружен са молитвом и благодаћу постаје духован.

Све ово, дубоко схваћено, значи да је пост једино средство којим се васпоставља човјекова истинита духовна природа. То није теоретски него практични изазов великом Лажову који је успио да нас убједи да ми зависимо једино о хљебу, и да цјелокупно људско знање, наука и егзистенција буду сазидани на тој лажи. Пост је оповргавање те лажи такође доказ да је то лаж. Веома је значајно да је Сатана сусрео Христа када је Христос постио. Сам Христос је рекао да Сатана може бити савладан једино «постом и молитвом». Пост је стварна борба против ђавола, јер је то изазов оном свеобухватном закону који је од њега направио «Кнеза овога свијета». Стога, ако је неко гладан и установи да стварно може да буде независан од глади, да је може преобразити у извор духовне силе и побједе, тада ништа не остаје од оне велике лажи у којој још од Адама живимо.

Колико смо далеко од обичног разумјевања поста ко чисте исхране, као нечег што је дозвољено и забрањено, од цјелокупног оног површног фарисејства! Дефинитивно - постити значи једну једину ствар: бити гладан, или ићи до границе људских могућности које су у потпуности зависне од хране, и будући гладни, да откривамо да ова зависност није потпуна истина о човјеку, да је сама глад, прије свега духовно стање, и да је она у својој крајњој реалности глад за Богом. У раној Цркви пост је увијек подразумјевао потпуно уздржање, стање глади које је доводило тијело до крајњих граница. Овдје ми, међутим, откривамо де је пост као физички напор потпуно бесмислен без своје духовне основе: «... постом и молитвом». Ово значи да без одговарајућег духовног напора, без нашег храњења Божанском реалношћу, без поимања наше потпуне зависности само од Бога, физички пост би био заиста самоубиство. Ако је сам Христос био кушан док је постио, ни ми немамо никакве шансе да избјегнемо искушење. Физички пост, ма колико важан, не само да је бесмислен, него је чак и опасан ако се одвоји од духовног напора - од молитве и усредсређења на Бога. Пост је вјештина којом су у потпуности овладали светитељи; за нас би он био опасан ако бисмо почели да ту вјештину упражњавамо без пажње и опрезности. Цјелокупно посно богослужење представља непрестани подсјетник на потешкоће, препреке и искушења која очекују оне који мисле да се могу поуздати само на моћ своје воље, а не на Бога.

Из овог разлога нама је првенствено потребна духовна припрема за посни подвиг. Она се састоји у томе да се молимо Богу за помоћ да наш пост учинимо богоцентричним. Ми треба да постимо Бога ради. Треба да своје тијело учинимо храмом Божије присутности. Морамо поново да успоставимо - оживимо религијско поштовање за тијело, за храну, за сам ритам живота. Све ово мора да буде учињено прије него почне пост, да бисмо, када почнемо да постимо, били снабдјевени духовним оружјем, визијом, духом борбе и побједе.

Затим долази сам пост. У вези онога што смо већ рекли, он треба да се упражњава на два начина - прво, као аскетски пост и друго, као тотални пост. Аскетски се састоји у драстичном смањењу хране, тако да живјећи у перманентном стању глади, живимо у сјећању на Бога, у сталном напору да наш ум буде на Њега усмјерен. Свако ко је практиковао ову врсту поста - бар за кратко вријеме - зна да нас аскетски пост не чини слабим већ лаганим, концентрисаним, трезвеним, радосним и чистим. Човјек прима храну као стварни дар Божији. Човјек је непрестано усредсређен на унутарњи свијет који, на необјашњив начин, постаје једна врста хране. Овдје не треба да расправљамо о количини хране коју ћемо узимати у вријеме аскетског поста, њеном ритму и квалитету. То зависи од индивидуалних особина, спољашњих услова под којима живимо. Али принцип је јасан: то је стање полуглади, чију «негативну» природу молитва, сјећање, пажња и концентрација трансформишу у позитивну силу и моћ. Што се тиче тоталног поста, неопходно је да он буде ограничен у трајању и усаглашен са Евхаристијом. У нашим данашњим условима живота, најбоље је да то буде један дан прије служења вечерње службе - Литургије претходно освећених Дарова, без обзира да ли тога дана постимо од раног јутра или од подне, најважније је да доживимо тај дан као дан очекивања, наде, глади за Богом. То је духовна концентрација на оно што долази, на дар који ћемо примити и ради кога одустајемо од свих других дарова.

Послије свега што је речено, морамо ипак имати на уму да ће наш пост, ма како био кратак, ако је прави, водити искушењу, слабости, сумњи и раздражености. Другим ријечима, он ће бити права борба и, вјероватно ћемо, много пута постати малодушни. Међутим, основни смисао поста је да нам покаже да је хришћански живот борба и напор. Вјера која не превазилази сумње и искушења, ријетко је права вјера. У хришћанском животу нема, нажалост, напретка без горког искуства - неуспјеха. Многи отпочну пост са одушевљењем, прекину га послије првог неуспјеха. Рекао бих да смо са овим првим неуспјехом стављени на стварну пробу. Ако смо, послије неуспјеха, и попуштања нашим апетитима и страстима, отпочели поново и нисмо престајали, без обзира колико пута успјели, наш ће пост, раније или касније, донијети духовне плодове. Између светости и разочараног цинизма лежи велика божанска врлина - стрпљење - стрпљење, прије свега, у односу на самог себе. Нема светости «на брзину», јер за сваки корак треба да платимо пуну цијену. Стога је боље и сигурније почети са минимумом - свега нешто мало изнад наших природних могућности - и мало по мало увеличавати наш труд, неголи да покушамо да у почетку скочимо сувише високо и сломимо се падајући на земљу.

Укратко: од симболичног и номиналног поста, као обавезе и обичаја - морамо се вратити стварном посту. Нека он буде и ограничен и незнатан, али досљедан и озбиљан. Искрено сагледајмо своје духовне и физичке могућности и према њима се равнајмо. Али увијек имајмо на уму да нема поста без изазова тих могућности, без увођења у наш живот божанског доказа да ствари које су самом човјеку немогуће са Богом постају могуће.

ПОСНИ «СТИЛ ЖИВОТА»

Не исцрпљује се подвиг поста ни посјећивањем богослужења, ни постом, чак ни молитвом у одређеним временским интервалима. Да би све ово било дјелотворно и осмишљено мора бити подржано цјелокупним животом. Нужан је «стил живота», који неће противрјечити појединим подвизима поста и водити «раздвојености» људске природе. У прошлости, у православним земљама само друштво, са комплексом обичаја, спољашњим утицајима, законодавством, јавном и приватном праксом што је најбоље изражено у руској ријечи «быт», а дјелимично ријечју култура, подстицало је и давало потпору таквом стилу живота.

За вријеме Великог поста сви слојеви друштва су прихватили одређени ритам живота, одређена правила која су подсјећала поједине чланове друштва да је вријеме поста. На примјер у Русији се није могло заборавити да је пост, ако по ничем другом а оно по посебном начину звоњења црквених звона. Позоришта су била затворена. А у давнија времена и судови су обустављали своју дјелатност. Све ове спољашњости нису могле да човјека присиле на покајање или на активнији духовни живот. Међутим, оне су стварале извјесну атмосферу - неку врсту посне климе - у којој је човјеков напор био лакши. Пошто смо слаби, потребан нам је спољашњи подстицај, потребни су нам символи, знакови. Разумије се, увијек постоји опасност да ови спољашњи символи постану сами себи циљ и умјесто да буду подстицај, по популарном народном мишљењу постану садржина Великог поста. Већ смо скретали пажњу на ову опасност када смо говорили о спољашњим обичајима, који замјењују основни лични подвиг. Ако се правилно разумију, онда ови обичаји сачињавају ону «везу» која повезује духовни напор са свеукупношћу живота.

Ми не живимо у православном друштву ис тога не постоји могућност да се створи посна «клима» на друштвеном нивоу. Било да је Велики пост или не, свијет који нас окружује и чији смо ми саставни дио, остаје неизмјењен. Према томе, ово нас нагони на још један напор, да размишљамо о потреби религијске везе између «спољашњег» и «унутрашњег». Духовна трагедија секуларизма нас води у стварну религијску «схизофренију» - расцијепљеност нашег живота на два дијела: религиозни и световни, који су све мање и мање зависни један од другог. Тако, потребан нам је духовни напор да бисмо промјенили традиционалне обичаје главног средства нашег посног подвига. Провизорно и, ако је потребно, изражено шематски овај напор се може свести на термине, на живот код куће, а друго, ван куће.

По православном схватању, кућа и породица сачињавају основну и најважнију област хришћанског живота, за примјену хришћанских принципа у свакодневном животу. Сигурно да је то кућа, стил и дух породичног живота, - кућа, а не школа, чак не ни Црква - која формира наш основни поглед на свијет, која у нама ствара ону основну опредјељеност, које, можда, нисмо ни свјесни дуго времена, али која ће, на крају крајева, постати одлучујући фактор. У дјелу Достојевског старац Зосима у Браћа Карамазови каже: «Човјек који може да се сјети свих добрих ствари из дјетињства, спасао се за цијели живот». Карактеристично је да он прави ову примједбупошто се сјетио како га је мајка водила на Литургију претходно освећених Дарова, љепоту ове службе, и сјетио се јединствене мелодије поста «Да исправитсја молитва моја јако кадило пред Тобоју». Дивни напор који се данас чини у религијском васпитању у нашим црквеним школама значиће веома мало уколико не буде пустио коријен код куће и у породичном животу. Шта би могло и требало да се учини код куће за вријеме Великог поста? Пошто је немогуће да овдје обрадимо све стране породичног живота, концентрисаћемо се на неке од њих.

Без сумње ће свако сложити да су радио и телевизија радикално измјенили цјелокупан стил породичног живота. Средства «масовног информисања» данас прожимају цијели наш живот. Није потребно да се «оде» па да би човјек «негдје био». Цијели свијет је непрестано овдје, на домаку руке, и, мало по мало, из наше модерне културе просто је ишчезло елементарно искуство живљења у оквирима унутрашњег свијета, у дивоти «унутрашње усредсређености». Ако није телевизија, онда је музика. Музика је престала да буде нешто што се слуша. Она је постала «звучна илустрација» за разговор, за читање, за писање итд. У ствари, ова потреба за непрестаном музиком изазвана је неспособношћу модерног човјека да ужива у тишини, да је не схвата као нешто негативно, као чисту празнину, него као пуноћу и услов за стварну пуноћу. Ако су у прошлости хришћани у великој мјери живјели у свијету тишине који им је давао изобиље могућности за концентрацију и унутрашњи живот, данашњи хришћанин улаже посебан напор да поново стекне ту суштинску димензију тишине, која га једина може да повеже са вишим реалностима. Тако проблем радија и телевизије за вријеме поста није некакав неважан проблем, него је, у много чему, предмет духовног живота или смрти. Мора да се схвати да је просто немогуће да наш живот буде растрган између «радосне туге» Великог поста и «посљедњег шоуа» на телевизији. Ова два доживљаја се искључују или евентуално један убија другог. Но ипак је веома вјероватно, да ће «посљедњи шоу» имати већу шансу него «радосна туга», уколико се не учини посебан напор. Стога је препоручљиво да се као прво уведе «обичај» драстичног смањења радија и телевизије за вријеме Великог поста. Не усуђујемо се овдје да се понадамо на «потпуни» пост већ само на «аскетски», који, као што знамо, значи прије свега промјену исхране и њено смањење. Није потребно ако се, на примјер, вијести или изабран, озбиљан и интересантан, интелектуално или духовно обогаћени, програм. За вријеме поста треба престати са «оданошћу» телевизији која човјека претвара у предмет у столици који буљи у екран и пасивно прихвата све што из њега долази. Када сам ја био дијете (то је била предтелевизијска епоха), моја мајка је обично закључавала клавир за вријеме прве, четврте и седме недјеље Великог поста. Овога се сјећам далеко живље него других посних служби, па чак и данас ме пренерази свирање радија за вријеме Великог поста као неко светогрђе. Ово лично сјећање је само илустрација утиска како неке сасвим спољашње одлуке могу имати на дјечију душу. И ту се не ради о неком изолованом обичају и правилу него о доживљају Великог поста као специфичног времена, него вјечито присутног. Што не може да се изгуби, да буде осакаћено или уништено. Такође није довољно за пост само уздржавање или лишавање нечега. Пост мора да има и свој позитивни смисао.

Тишина створена одсуством свјетске буке коју стварају средства масовних комуникација треба да буде попуњена позитивним садржајем. Ако молитва храни душу и интелекту је потребна храна, јер је баш човјеков интелект данас разаран непрестаним чекићањем телевизије, радија, новина, илустрованих часописа и сл. И ми, као додатак чисто духовном напору, сугерирамо и интелектуални напор. Колико је само у животу занемарених мајсторских дјела, колико дивних плодова људске мисли, маште и стваралаштва, јер много је једноставније, када се, у стању физичког и менталног замора, вратимо кући, да притиснемо дугме телевизијског апарата или да уронимо у савршени вакуум неког илустрованог часописа. Али претпоставимо да сами планирамо свој Велики пост? Претпоставимо унаријед да састављамо листу књига које треба да прочитамо за вријеме поста? Није неопходно да све оне буду религиозне; нису сви људи позвани да буду теолози. Ипак толико много «теологије» је укључено у извјесна литерарна дјела, и Црква благосиља све што обогаћује наш интелект, сваки плод правог људског стваралаштва, који, правилно употребљен, доноси духовне вриједности. Четврта и пета недјеља Великог поста посвећене су успомени на два велика учитеља хришћанске духовности: св. Јовану Љествичнику и св. Марији Египћанки. Разумимо ово као напомену да Црква од нас тражи да за вријеме поста обогаћујемо свој духовни и интелектуални унутрашњи свијет, да читамо и размишљамо о оном што ће нам помоћи да пронађемо унутрашњи свијет и његову радост. За ту радост, за истинито признање човјека који је испуњен изнутра а не споља, савремени свијет данас нема ни смисла ни укуса. Без разумјевања Великог поста као путовања у дубину наше човјечности, пост губи свој утицај.

Друга је ствар какав може бити значај поста за вријеме дугих часова које проводимо ван куће - путујући на посао, сједећи за столовима, извршавајући своје службене дужности, састајући се са друговима и пријатељима? Мада се не може дати прецизан «рецепт» ни овдје као ни на другим подручјима, могућа су нека уопштена размишљања. На првом мјесту, Велики пост је погодно вријеме да измјеримо невјероватно површан карактер наших односа према људима, стварима и раду. Лозинке «нема проблема» и «лако ћемо» су заиста велике «заповјести» којих се са радошћу придржавамо, а оне значе: немој да се мјешаш, не постављај питање, не продубљуј свој однос са осталим бићима, држи се правила игре која су комбинација пријатељског става и тоталне равнодушности; мисли о свему у оквиру материјалне користи, добити, напретка; другим ријечма, буди дио свијета који стално употребљава ријечи «слобода», «одговорност», «брига» итд., а de facto се придржава материјалистичког принципа да је човјек оно што једе!

Велики пост је вријеме тражења смисла: смисла властитог професионалног живота као призива; смисла мог односа према другим особама; сисла и значаја пријатељства; смисла моје одговорности. Нема посла, нема призива који не би бар мало могао да буде «трансформисан», али не у смислу веће ефикасности или боље организације, већ у смислу људске вриједности. Овдје је потребан исти напор унутрашње организације свих наших односа, јер смо ми слободна људска бића, која су постала (често и не знајући) заробљеници система који прогресивно дехуманизује свијет. Ако наша вјера има неки смисао, он треба да обухвати живот у свој његовој комплексности. Хиљаде људи мисле да промјене долазе само споља, од револуција и промјене спољашњих услова. Ми хришћани треба да докажемо да у стварности све долази изнут