послушајте аудио запис:

http://www.svetigora.com/audio/download/11450/17.09.2012_KATEDRA_Vl.%20Atanasije_Presveta%20Bogorodica%20Mati%20ovaplocenog%20Boga.mp3

Извор: Радио Слово Љубве

Ја стојим запитан пред феноменом неподијељеног мишљења, једнодушне осуде јавности (од Владе до НВО сектора) овог уличног инцидента. Они који су тучу осудили, правилно су поступили када су без двоумљења раздвојили на једну страну, значајну провокативност и негативни утицај снимљеног спота на многе душе, а на другу страну право грађанства, слободног кретања и мишљења свих, па и аутора и актера сцене која многим грађанима смета. Наравно, као и код сваке јавне ствари, и овај спот је око себе окупио симатизере, удаљио од себе равнодушне и ставио против себе оне којима се он уопште не допада. Црногорско друштво не би смјело дозволити да ови посљедњи насрћу на физички и морални интегритет оних који другачије мисле и другачије воле. Али се, исто тако, не би смјело навијати нити дјеловати у правцу стављања каквог “политичког фластера” на уста оних којима је поменути спот огаван. Ја сам један од њих, а чињеница да пишем овај текст охрабрујућа је у том погледу.

Него… почех око једнодушне осуде. Заиста интригантно. Усред Подгорице, у по бијела дана… такав инцидент, и сви се дигоше на ноге, без задршке. У складу са горе наведеним запажањима, таква муњевита реакција јавног мнења требало би да свједочи о имунитету црногорског друштва. О његовом имунитету наспрам једноумља и насиља. А да ли је то баш тако?

Усред Подгорице, у по бијела дана, црногорска полиција одбија захтјев за одобрење привременог боравка у Црној Гори православном свештенику Велибору Џомићу. Са којим образложењем?

Полиција каже да свештеник угрожава националну безбједност! Такво образложење је Управни суд ове земље одбацио. Ипак, полиција понавља потез. Понавља и образложење. Овакво понашање црногорске полиције запало је за око и америчком Стејт департменту. Али, рекло би се, није запало за око оном дијелу црногорске јавности који је брзо и гласно осудио напад на три човјека. У чему је разлика? И гдје је, код кога је разлика?

Овамо су на подгоричкој улици физички нападнута три човјека, а тамо се један човјек прогони из Црне Горе. Иза физичког напада стоје неки момци који су можда били и испровоцирани, а можда и нијесу, али је јавност добро препознала да узроци напада леже у доминантној друштвеној хомофобичности овог поднебља. Иза прогона православног свештеника стоји држава, која каже да је угрожена дјеловањем овог човјека, али нам не објашњава како ни зашто?! Хомофобичност је лако објаснити, али се њена физичка и вербална агресивност не да оправдати. Фобичност ове државе према попу Џомићу не можемо ни објаснити нити оправдати. Да ли је неко покушао да је објасни? Да видимо… Држава би требало да буде фобична према нечему што нарушава Устав и законе. Ни више ни мање од тога. Који закон је овај човјек прекршио? Када је он дјеловао противзаконито? Ако се не ради о томе, како он онда може бити опасан по националну (државну) безбједност?

Неуредност и конфузност овог напада државе на једног човјека препознао је Управни суд Црне Горе. Та конфузност отвара простор за разна нагађања. Да ли, осим противзаконитости, још нешто смета нашој држави? Нечије поријекло? Нечије занимање? Пјесме које неко пјева? Али, гдје су грађанска удружења, психолози, умјетници,… Влада, … гдје је јавност да нам каже како нам не треба таква држава која ће претурати по нечијем срцу, нечијим емоцијама, не треба нам држава чије ће темеље љуљати нечија слободна ријеч? Гдје је неко, било ко, да каже како превише волимо Црну Гору да би је сводили на такву идеолошку карикатуру?

Црногорска јавност има сензибилитет према правима сексуалних мањина; она исправно види тежину питања заштите животиња; она зна да градоначелник Подгорице не смије бити непрописно паркиран, нити смије физички насртати на новинаре, али права “српског попа” или “попа из Србије” нијесу у њеном фокусу. Зашто? Да ли је проблем у попу, или као друштво имамо неке необјашњиве падове имунитета онда када би требало да је организам најстабилнији?

Ако овај рођени Краљевчанин против своје воље и воље својих ближњих напусти Црну Гору, иза њега ће остати друштвени систем који болује од једне опаке болести. Гдје су наши друштвени и политички леукоцити и антитијела да се изборе са свим тим изопачењима? Иако је супруга оца Велибора добар љекар, здравље наше друштвене заједнице не зависи толико од њеног стручног рада, колико од опстанка и останка у Црној Гори, њеног мужа свештеника, правника и слободномислећег људског бића.

Извор: Vijesti

Изабрани од града Трапезунта испоснички си просијао на Атону,дивни подвижниче и чудотворче,преподобни оче Атанасије,брзи помоћниче и исцелитељу душевних и телесних болести,пошто имаш велику смелост пред Господом који те је прославио, ослободи нас од свих невоља и руководи стазом спасења,да ти похвално кличемо:

Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче!

Творац Анђела и целе творевине,изабрао је Гору Атонску земаљским уделом Пречисте Своје Матере и даровао је у вечно наслеђе монасима,обjави тебе у њој као светлу светиљку која украшава цео сабор преподобних.Због тога као великом угоднику Христовом певамо ти:

Радуј се,предобри учитељу монаха!

Радуј се,преславни сабеседниче анђела!

Радуј се,дивна светиљко целомудрија!

Радуј се,најусрднији испунитељу поста и уздржања!

Радуј се,премудри учитељу духовног живота у Христу!

Радуј се,светли примеру кротости и смирења!

Радуј се,јер си име твоје[1] оправдао безсмртним делима!

Радуј се,јер си прехвално у себи сјединио дело и виђење!

Радуј се,јер си подражавао преподобнога Петра Атонског у равноангелном животу!

Радуј се,јер си са њима на небесима примио равну славу!

Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче!

Када по блаженој смрти родитеља твојих,ти који си још био дете и који ниси знао да се стараш о себи,Свеблаги Господ Божанским Својим промислом је уредио да се једна монахиња стара о теби и васпитаваше те уместо сина,тад си блажени,видео њу,старатељку твоју,да пости и да се моли Богу,похитао си,колико је то дозвољавало детету,да подражаваш њеном светом животу,певајући са њом Христу Богу:Алилуја!

Разум небески подари се теби,угодниче Божији,када си дошао да се школујеш у Цариграду,јер си толико у томе преуспео да си се за кратко време показао као посебан говорник и премудри учитељ.Ми пак,тако теби од Бога умудреноме,приносимо овакве немудре похвале:

Радуј се,јер си себи поставио правило живота: почетак мудрости је страх Божији!

Радуј се,јер си се старао да сачуваш све заповести Господње!

Радуј се,јер си мудрошћу твојом јасно увидео пролазност света!

Радуј се,јер си усрдно зажелео да се стараш о души твојој!

Радуј се,јер си се од младости учио посту и молитви!

Радуј се,јер си се приљежно поучавао у Светом писму!

Радуј се,јер си се од младости украсио седином мудрости!

Радуј се,јер си од Господа добио утеху због лишавања родитеља твојих!

Радуј се,јер си се уздржањем васпитавао више од млека!

Радуј се,јер си од вршњака твојих,младића био познат учитељ монасима!

Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче!

Сила благодати Божије удруживши се са добром намером твојом поможе ти, блажени,да избегнеш веома замршене замке овога света,посла ти светога старца Михаила,вођу и учитеља у монашком животу,у чему си се све до смрти твоје добро подвизавао,појући Богу:Алилуја!

Имајући велику жељу према равноангелном монашком животу,оставио си Цариград, блажени,и дошао си у манастир Малеин,и преподобни Михаило те обуче у монашку власеницу,и као војник био си обучен у оклоп вере и тако храбро си устао против невидљивих непријатеља рода људскога.Зато те прослављамо овако:

Радуј се,јер си од младости предао себе на служење Господу!

Радуј се,јер си Њега јединога заволео изнад свега!

Радуј се,јер си због Царства Небескога оставио част и славу овога света!

Радуј се,јер си презрео као трице сва привремена блага!

Радуј се,јер си тело покорио духу!

Радуј се,јер си ум твој уперио на богомислије!

Радуј се,јер си бодро одбијао помисли вражије!

Радуј се,јер си светошћу и чистотом постао сличан анђелима!

Радуј се,велики украсе Кименскога манастира!

Радуј се,славо и красото Атона!

Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче!

Привремену славу и поштовање од богољубивих војвода,избегавајући као буру и морске таласе,оставио си Кименски манастир,дошао си у Свету Гору,као у тихо пристаниште,преподобни Атанасије,и тамо си се предао на послушање старцима подвижницима,певајући са њима Христу Богу:Алилуја!

Чувши прот и остали светогорски оци твоје преслатко тумачење Светога писма, задивише се сили благодати која излазаше из уста твојих и прослављаху Бога;један пак, од њих,преподобни Павле,пророчки рече за тебе:овај који је дошао после нас биће први врлином и славом у Царству Небеском.Ми пак,сада видевши испуњење овога пророштва радосно ти кличемо:

Радуј се,дивни изабраниче Божији!

Радуј се,пречасни стану Духа Светога!

Радуј се,похвало преподобних отаца!

Радуј се,испуњење њихових пророрштава!

Радуј се,слаткоречити и богомудри говорниче!

Радуј се,предобри и трудољубиви краснописцу!

Радуј се,ревнитељу црквенога поретка!

Радуј се,искоренитељу душепагубних шапутања у цркви!

Радуј се,је си твојим премудрим и благодатним речима задивио побожне војводе!

Радуј се,јер си их руководио стазама ка спасењу!

Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче!

Јави се твој живот светлији од звезде,преподобни оче Атанасије;ти пак,сам си ишао тесним и тескобним путем који води право у Царство Небеско,и многе друге си учио да врше вољу Господњу и њих који светле врлинама си представио Христу Богу,певајући са њима:Алилуја!

Непријатељ људскога рода видевши манастир који си саздао за боравак монаха у њему веома много се раздражи и рече друговима својим:о другови, и снаге моје,докле ћемо да трпимо и зашто не растргнемо непријатеља нашег Атансија ? Ти пак,оче ,молитвом твојом Господу као жезлом поразио си њихове нападе.Због тога ти певамо овако:

Радуј се,добри војнику Христов!

Радуј се,славни победниче невидљивих непријатеља!

Радуј се,јер си радосно опростио старцима који су те клеветали!

Радуј се,јер си непријатеље твоје заволео као пријатеље!

Радуј се,јер си био добар пастир Богом урученом ти стаду!

Радуј се,јер си штитио разумне твоје овце од духовних вукова!

Радуј се,јер си од Бога добио дар скрушености!

Радуј се,јер си скупио богатство врлина!

Радуј се,јер си се удостојио да у виђењу видиш самога Господа Христа!

Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче!

Атонска Гора проповеда трудове и подвиге твоје којима си се у дубравама и долинама њеним подвизавао као бестелесан,преподобни;најпре објави славу твоју свештена твоја Лавра у којој леже твоје исцелитљске мошти,које изливају реке чудеса и исцељења онима који због тебе кличу Богу:Алилуја!

Преподобни,засијао си у земаљском телу небеском светлошћу као пламен огњени,које се удостојивши твој ученики Герасим,са страхом завапи:о,оче!Због тога и ми ти вапијемо:

Радуј се,оче,јер си светлошћу врлина твојих обасјао свет!

Радуј се,јер си из пустиње Атона одагнао тамне бесовске пукове!

Радуј се,јер си светлошћу лица твога задивио ученика твога!

Радуј се,јер си опаку његову болест исцелио једном речју!

Радуј се,јер у трулежном телу био си озарен нетрулежном светлошћу!

Радуј се,јер си у себи носио огањ Божанске љубави!

Радуј се,јер у Царству Оца Небескога сијаш као сунце!

Радуј се,најтоплији наш молитвениче пред Христом Богом!

Радуј се,брзи помоћниче у невољама!

Радуј се,велики утешитељу у жалостима!

Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче!

Христољубиви војвода Никифор желећи да зарати против безбожних агарена мољаше Атонске оце да се помоле Богу за њега и да пошаљу тебе код њега.Ти пак,оче Атанасије, повиновавши се оцима,ако и не желећи,путовао си до Крита и тамо си молитвама твојим помогао хришћанима да победе агарене,који не знају да певају:Алилуја!

Прелукави ђаво измисли ново зло када подиже на завист једног од твојих ученика и научи га да те закоље као безгрешно јагње.Ти пак,оче спашен си био руком Свевишњега, том убици си отачки опростио и целивао си га.Стога сви ми дивећи се таквој твојој незлобивости похвално ти кличемо:

Радуј се,јер си кротошћу и смирењем твојим подражавао Христу Богу!

Радуј се,јер си незлобивошћу твојом победио духа злобе!

Радуј се,најскупљи бисеру ризница Христових,кога не може покрасти убица душа!

Радуј се,јер тебе десница Господња чуваше од свих зала!

Радуј се,спашени од изненадног убиства!

Радуј се,неповређени,по речи Господњој,од смртоностног пића!

Радуј се,јер си од смрти спасао три човека који су страдали од глади и мраза!

Радуј се,јер си многе исцелио од различитих болести!

Радуј се,јер си верне утврдио у Православљу!

Радуј се,јер си посрамио лажљивце и неверне!

Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче!

Необично је било видети,када си заповешћу твојом,оче,у летње време захваћену слану воду из мора,учинио хладном и слатком онима који су је пили и утолили жеђ.Због тога величамо Господа,који ти је подарио такав дар чудотворства и у умиљењу певамо Њему: Алилуја!

Дивно се јави теби Мајка Христа Бога нашега,и заповеди ти да жезлом удариш камен из кога одмах потече извор воде,који и до сада излива живу и исцелитељску воду.Чудећи се таквом благовољењу Владарке према теби,кличемо ти овако:

Радуј се,јер си се удостојио да видиш пресветло лице Царице Небеске!

Радуј се,јер си Њеном заповешћу извео воду из камена!

Радуј се,јер си се тим преславним чудом показао сличан боговидцу Мојсеју!

Радуј се,јер са тим великим пророком сада бораваш у рајским насељима!

Радуј се,јер благодатно посећујеш твој извор!

Радуј се,јер дајеш здравље болеснима!

Радуј се,очишћујеш губаве!

Радуј се,јер из људе изгониш нечисте духове!

Радуј се,јер си усрдно послужио болеснима!

Радуј се,јер си исцељивао стомачне и неизлечиве болести!

Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче!

Многоречити говорници не могу достојно да похвале милости Царице Небеске према хришћанским подвижницима.Јер Она дође у твоју лавру,оче,са два анђела и ученицима твојим како је видео Матија,који су били у цркви ,давала је златнике и сребрњаке онима који су се усрдно молили и певали Богу:Алилуја!

Сви монаси Атонске Горе прослављају те,оче Атанасије,као свога наставника и топлог посредника,да не буду лишени твоје благодатне помоћи и сви православни људи који са љубављу поштују свети спомен твој кличући:

Радуј се,јер се светим и прехвалним твојим животом узвелича светоназвани Атон!

Радуј се,јер си нам као образац оставио небоусходну лествицу врлина твојих!

Радуј се,часни украсе земаљскога жреба Мајке Божије!

Радуј се,похвало православнога монаштва!

Радуј се,јер си задобио Божију милост због твоје велике љубави и милосрђа према грешницима!

Радуј се,јер си због твог великога старања за странце од Господа који је ради нас био странац присаједињен у вечним скинијама!

Радуј се,јер си због твоје славне победе над телом и ђаволом овенчан венцем славе!

Радуј се,јер си због девствене чистоте и срдачне простоте од Приснодјеве Марије примљен у најближе друштво са преподобнима!

Радуј се,јер благовољењем Царице Небеске манастир који си ти подигао у Њено име преименова се у твоје име!

Радуј се,јер светло се празнује дан престављења твога у твом манастиру!

Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче!

Желећи спасити Богом уручено ти стадо од раздора и саблазни,и приближавајући се смрти,написао си ,оче,ученицима твојим писмени завет,поучавајући све узајамној братској љубави и чувању отачких предања.Ми пак,хвалећи такву твоју бригу за духовну твоју децу певамо Христу Спаситељу нашем:Алилуја!

Оградивши се тврђавом трпљења и укрепивши се надом вечних добара,прошао си тесном стазом земаљско странствовање,преподобни Атанасије,носећи јарам поста, свеноћнога бденија и старања за душе поверене ти теби.Сада пак,пошто боравиш у небеском блаженству,помени нас који те овако хвалимо:

Радуј се,крепки подвижниче који си угасио све распаљене стреле лукавога!

Радуј се,јер си душу твоју чисто умио проливеним сузама!

Радуј се,јер си отачки носио слабости слабих!

Радуј се,јер си оне који су упали у дубину сагрешења узводио на гору врлина!

Радуј се,јер си био учитељ многих великих људи!

Радуј се,јер си кротко изобличио цара Никифора због неиспуњеног датог завета Богу!

Радуј се,јер си пророчки предвидео будуће догађаје!

Радуј се,јер си јасно видео оне који су били далеко од тебе!

Радуј се,топли љубитељу славе Божије!

Радуј се,ревностни испунитељу заповести Његових!

Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче!

Благодарне песме принео си,оче,Богу који те је дивно спасао од потопљавања у мору са твојим ученицима када је дејством духа злобе,лађа у којој си пловио била разбијена и сви који су били у њој упали су у воду,но не утопише се и певаше хвалу Господу: Алилуја!

Имајући ум и срце озарено светлошћу благодати Божије,преподобни оче Атанасије, тајанствено си прорекао твоју страдалничку смрт којом си се погребао телом као мученик под развалинама палога храма,духом си се преселио у небеске станове,у којима,твојим посредовањем помози да уђемо у небеске дворове пред Господом и ми који ти кличемо овако:

Радуј се,који си чинио велика и преславна чудеса у животу и после смрти твоје!

Радуј се,јер си чудесно излио из ноге твоје крв као миомирисно миро!

Радуј се,јер си сабрао мноштво монаха на часни погреб твој!

Радуј се,јер се у гробу тело твоје показало светло небеском радошћу!

Радуј се,јер си помазивањем крвљу твојом болесног морнара подигао са смртнога одра!

Радуј се,јер си том крвљу излечио крвоточиву жену!

Радуј се,јер к себи привлачиш сва срца љубављу твојом!

Радуј се,јер миомиром Божије благодати одгониш од многих смрад страсти!

Радуј се,пресветли свећњаку,који са Атонске Горе светлиш целом православном свету!

Радуј се,јер осветљујеш пут ка небу не само монасима него и мирјанима!

Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче!

Даде ти се велика благодат од Бога,оче,да врлинске људе упућујеш да још више напредују,а грешне да побуђујеш на покајање,одгонећи од њих скакавце и различите болести и лечећи страсти.Зато те смирено молимо,оче,немој лишити твоје помоћи и нас који певамо Богу:Алилуја!

Прослављајући свети и равноангелни твој живот,величамо те,оче Атанасије,као многомоћног молитвеника за нас пред Богом,топлога заступника и учитеља ка спасењу,и са љубављу ти узглашавамо овако:

Радуј се,похвало Православне Цркве!

Радуј се,заштитниче манастира твога и целе Горе Атонске!

Радуј се,искрени љубитељу пустињачког молитвенога ћутања!

Радуј се,мурдри руководитељу општежића!

Радуј се,истински ревнитељу испосничкога живота!

Радуј се,светли примеру и учитељу свих монашких врлина!

Радуј се,јер због смирења ниси хтео да јавиш свету твоје свете мошти!

Радуј се,јер онима који су хтели да их изваде из земље запретио си огњем!

Радуј се,јер до сада православни људи поклањају се светоме гробу твоме!

Радуј се,јер се и тамо види и твој чудотворни жезал!

Радуј се,преподобни Атанасије,Атонски чудотворче!

О,предивни учитељу монаха и чудотворче,преподобни оче Атанасије,стојећи сада пред престолом Цара Славе Господа нашега Исуса Христа,моли Му се да подари свима нама дух истинске кротости,љубави и целомудрености,да би окончали живот наш у покајању,и удостојили се да са свима светима у Небеском Царству певамо Богу:Алилуја!

Преподобни оче Атанасије,посебни угодниче Христов и велики Атонски чудотворче,у данима земаљскога твога живота многе си упутио на прави пут и мудро руководио у Царству Небеском,тешио си жалосне,дао си руку помоћи палима и свима си био љубазан, милостив и састрадални отац;ти сада боравећи у небеској светлости,најпре умножи љубав твоју према нама слабима,који разним невољама страдамо у животноме мору, искушаванима духом злобе и страстима.Због тога смирено те молимо,свети оче: по благодати даној ти од Боа,помози нам да у простоти срца и у смирењу творимо вољу Господњу,да победимо искушења вражија и да исушимо свирепо море стасти,да тако неуквашпено прођемо пучину животнога мора и заступништвом твојим пред Господом, удостојимо се да уђемо у обећано Царство Небеско,славећи Беспочетну Тројицу,Оца и Сина и Светога Духа,сада и увек и у векове векова.Амин.

Акафист преподобному и богоносному отцу нашему Афанасию Афонскому чудотворцу,

Издание русской пустыни Вознесения Господня на Афон,Москва,Синодальная типография,1908.

[1] Атанасије на грчком значи безсмртни

Цео живот Светог Јована Претече, од његових првих дана, био је у потпуности посвећен Ономе, Који је дошао после њега. У дане масакра новорођенчади у Витлејему, оне је такође био тражен од

Пустиња је одгајила Јована, и он је остао тамо у тишини, тридесет година, док Реч Божија није дошла до њега, заповедајући му да проповеда покајање и да позива људе да припреме пут Господњи (Лука 3:2)

Након пола године од почетка његове проповеди, припремајући Јевреје да очекују брзи долазак Спаситеља и окружен ученицима, од којих су већина постали ученици Христови, Јован Крститељ је крстио Христа. Тајна Свете Тројице му је онда била откривена. Говорећи онима око њега, да је Јагње Божије, Које узима на себе грехе света присутно, Јован је постепено се нашао у сенци и сви су почели да лседе новог Учитеља.

Међутим, Јован је уместо да тугује, почео да се радује. Када су га његови посебно посвећени ученици питали о његовом мањку бриге за његову опадајућу славу, одговорио је речима, које јасно описују његову личност:

„Ја нисам Христос, него сам послан пред Њим. Ко има невесту женик је, а пријатељ жеников стоји и слуша га, и радошћу радује се гласу жениковом. Ова дакле радост моја испуни се. Онај треба да расте, а ја да се умањујем.“ (Јован 3:28-30)

Убрзо након овога, његова реч је грмела против Ирода, тако да је одагнан у затвор, где се завршио његов људски живот. Био је обезглављен током Иродове гозбе. Усековање Светог Јована Крститеља, које је завршило његов земаљски живот, у исто време, започело је његову нову и славну проповед као Претеча. Душа Светог Јована Крститеља, напуштајући његово подвижничко тело, отишла је у пакао, место где су биле душе свих, који су умрли пре Спаситељеве смрти на Крсту. Душе свих од почетка до Адама биле су тамо.

Међутим, Свети и Праведна душа Светог Јована Крститеља није отишао тамо са циљем да окуси тамно стање отуђења и удаљености од Бога. „Пријатељ Женика“, који Га је крстио, страдао је за своју праведност, донео је наду у долазак Царства Божијег, проповеданог свима, за припрему пута за Њега, била је нераскидиво повезана са Њим кроз његову оданост, сведочећи свуда Христа, као Његов гласник, послан пред Њим.

Силазећи у пакао, Јован је наставио проповед коју је вршио на земљи – проповед о Царству Божијем које се приближило. Душе праведних, из Старог Завета венуле су у паклу, чекајући испуњење доласка Онога, Који би победио змију, како је био речено Адаму. Пророци, који су ово видели раније у духу, чекали су долазак испуњења откровења која су им била откривена. Ове душе, лишене светлости славе Божије, мучиле су се у чекању испуњења њихове наде. Јован је дошао, силазећи у пако, доносећи Радосне вести да ће ускоро царство пакла бити уништено.

Онима који су чекали Искупитеља ће Га ускоро видети и бити ослобођени од Њега, Јован је сведочио да је Син Божији већ дошао на земљу и да је након Његовог крштења, сведочио да је Дух Свети сишао и остао на Њему (Јован 1:33-34).

Проповед Јована у вези са доласком Спаситеља, била је упућена не само душама праведних, већ свима онима који су били у паклу. Он се појавио у паклу да припреми пут Господњи, као што га је припремао на земљи. Силазак Јована Крститеља у пакао и његова проповед Јеванђеља, била је објава радости онима који су малаксавале тамо.

Душе мртвих, осим најокорелијих грешника, слушали су проповед Крститеља. Према томе, када је Христос сишао у пакао након Његове смрти на Крсту, био је дочекан не само од Старозаветних Праведника, већ такође и од душа свих оних који су једном биле непослушне и које су се противиле дуготрпљењу Божијем у дане Ноја и током времена, када је грех владао међу људима (1 Петр. 3:20).

Пакао је био разорен Христовим силаском у њега; мрачна тамница просијала је светлошћу; душе упокојених одведене су у Царство Небеско. Улазна врата у ову паклену пропаст, био је силазак Крститеља. Испуњавајући своју проповед као Претеча на земљи, појавио се као Христов Претеча у паклу. Његово усековање није само врхунац његовог земаљског подвига, већ такође почетак новог и славног проповедања.

Међу њима, који су рођени од жена, нема већег од Јована Крститеља (Матеј 11:11; Лука 7:28) како је Христос рекао о њему.

“Јер је ово онај за кога је писано: Ето Ја шаљем анђела Свог пред лицем Твојим који ће приправити пут Твој пред Тобом.“ (Лука 7:27)

Ове речи Самога Христа, сведоче о духовној величини Јовановој и његовом високом циљу у делу спасења људског рода. Појавио се као слуга и проповедник Божији, као ниједан други човек у свету, почевши да проповеда и слави Христа пре Његовог рођења, а завршавајући чак након његове смрти, узлазећи са Христом у Царство Небеско након разорења пакла.

Као највећем међу Праведнима, достојно место му је припремљено у Царству његовог Пријатеља,, где сада пребива, чекајући своје откровење у свој слави и победној гозби Јагњета Божијег у Другом Доласку, када ће сакупити пшеницу Своју у житнице, а плеву ће сажећи огњем вечним. (Матеј 3:12; Лука 3:27).

Његово усековање било је завршни његов подвиг на земљи, и последњи корак за примање највеће награде у Царству Небеском; док је за све оне у паклу био дизање јутарње звезде, пре појаве Сунца Правде.

Баш као што је Рођење Светог Јована Претече и Крститеља почетак Јеванђеља за живе, тако је и његово усековање почетак Јеванђеља за мртве.

„Славно усековање Претече, део је Божанског опроштаја, јер је он проповедао онима у паклу долазак Спаситеља“. (Кондак Празника).

Извор: Православни одговор

Oво je филм који говори о духовној стварности узрокованој среброљубљем, немаром и небригом свештенства али и незнањем, незаинтересованошћу и револтом народа... ! За више информација посетите www.svestenik.com

Старци могу бити монаси који су заједно с игуманом управљали појединим манастирима, старији калуђери без свештеничког звања, пример је позната историјска личност Филотеј (XVI век) из Елеазаровог манастира код Пскова, спиритус мовенес доктрине о Москви-Трећем Риму. Старци су и искусни монаси који су прошли дугогодишњи строги аскетизам и који су се бринули о духовном животу искушеника и младих калуђера. Често су разговорима и мудрим саветима помагали и световним лицима.

Ово последње значење представља једну сложену појаву руског религиозног духа, у литератури названу – старачество.

Молитва за борбу против страсти

Старци су сталним бдењем утицали на унутрашњи живот и усмеравали поступке своје духовне деце, што је подразумевало да им искушеници смирено, честим исповедима и искреним разговорима откривају најдубље мисли и интимне жеље. На основу сопственог искуства старац је знао о разним искушењима која очекују почетника на путу духовног усавршавања, те је могао да га сачува од грешака. Свети Антоније Велики (IV век) говорио је: „Ако видиш младог монаха, који се по сопственој вољи устремио на небо, чврсто га ухвати за ноге и вуци га доле, јер је њему такво стремљење штетно.“ Дуготрајни пут одрицања од своје воље средство је уздизања духа исушеника и начин ослобађања од страсти. Фјодор Достојевски у роману Браћа Карамазови пише: „Старац – то је онај који узима вашу душу, вашу вољу у своју душу и у своју вољу.“ Почетник сам бира старца и после тога је обавезан да се у свему безусловно потчињава вољи свога духовног оца.

У аксетској лутератури наводи се и молитва за борбу против страсти. Исусова молитва: „Господе Исусе Христе, сине Божији, смилуј ми се, грешном“, која је била распрострањена међу аскетама на Истоку, у руским манастирима названа је духовном молитвом. То је значило да се Исусова молитва врши „у себи и умом у срцу“, па су постојали и изрази: унутрашња, умна молитва или молитва срца. Пошто је текст молитве требало сатима непрекидно понављати, названа је и стална молитва.

У основи, руско старчество је засновано на аскетизму и мистичним традицијама Источне цркве, чији су главни носиоци били Исихасти (од грчког хесyцхиа – мир, ћутање).

Први трагови старчества у Русији налазе се у делима Св. Кирила Туровског (XII) и Св. Аврамија Смоленског (XIII век). Међутим, тек с појавом светог Нила Сороског (1433-1508. године) може се говорити о старчеству као систему васпитања младих калуђера, чија је школа руском монаштву дала три поколења стараца. Посебно су били познати Заволошки старци, који су живели у мањим манастирима и скитовима северно од горњег тока Волге.

Они који не стичу имања

Нил Сорски је отишао на Атон једно столеће после победе Исихаста и тамо открио њихово учење. Вративши се у Русију, увео је своја правила монаштва, која, у ствари, повезују стару аскетску традицију Источне цркве и руско старчество. Сорски скит се састојао од више келија распоређених на довољном растојању једне од друге да калуђер не може чути брата до себе и да не може видети даље од суседне келије како не би губио сабраност током молитве. У келији је могао живети само монах с једним до два ученика.

Опште трпезе није било и сваки калуђер је својим радом морао да обезбеди одећу и обућу за себе. Браћа су се сакупљала два пута седмично на свеноћном бдењу у цркви.

Нил је сматрао да манастири не треба да владају земљом и селима и да постојеће поседе треба дати држави. Због тога су његове присталице и он добиле назив „Нестјажатељи“ (они који не стичу имања). По историјским изворима, архијереји и манастири су у то време поседовали више од трећине обрадиве земље у Русији и многи нису желели да се одрекну тог богаства. Под притиском богатог, земљопоседничког и све више посветовњаченог монаштва, аскетизам се, а тиме и старчество као унутрашњи и мистички процес, повлачи. Старчество је у Русији у XVII и делом у XVIII столећу готово ишчезло.

Петар Велики је почетком XVIII века секуларизовао црквену власт и укунуо институцију патријарха, а Свети синод је потчинио државним властима. Тај процес је наставила Јекатерина II у другој половини истог столећа, извршивши реформе у цркви и одузевши архијерејима и манастирима више од девет милиона хектара обрадиве земље (више од територије данашње Србије).

Осиромашћење манастира, с једне, и појава старца светог Пајсија Величковског, с друге стране, утицали су на обнављање руског старчевства крајем XVIII века. Пајсије је рођен у Полтави (данашња Украјина) 1722. године, и још као младић посветио се монаштву. У почетку је био у руским, затим у молдавским манастирима, а 1746 године отишао је на Свету гору атонску. Тамо је више од петнаест година изучавао и практиковао аскетско-мистичке методе Исихаста. Касније се посветио и старчеству. Са групом својих ученика вратио се у Молдавију, где је постао архимандрит. Многи руски монаси, жељни аскетског живота и духовног уздизања, отишли су у Молдавију да уче код старца Пајсија. После су они пренели старчество у Русију. Међу њима су најпознатији Клеопа, Теодор, Теодосије, Атанасије Филарет и Василије.

Крајем XVIII и почетком XIX столећа настало је неколико центара руског старчества: Рослављске шуме, Кирило-Новојезерски манастир; Плошћанска, Санаксарска, Саровска и Оптинска пустиња .

Саровски манастир се налази недалеко од града Темникова и знаменит је, пре свега, по старцу Серафиму, једном од најуваженијих светих људи Руске цркве. Живео је дуже од педесет година као калуђер, од тога двадесетак крајње аскетски удаљен од осталих монаха, уз вишегодишње потпуно ћутање. Његов аскетски подвиг је и хиљадудневна стална молитва, клечећи на великом камену. Тек после свега тога себе је сматрао достојним да подучава друге.

Оптински старци

У духовно-религиозном зивоту Русије XIX века посебно место заузима Оптино-Веденски манастир, у коме је Леонид, некадашњи ученик поменутих стараца Василија и Клеопе, увео старчество. После Леонида, старчество је у том манастиру преузео на себе Макарије, затим Иларион и Амвросије. Традицију су наставили Амвросијеви ученици Нектарије, Јосиф и Анатолиј. Последњи оптински старац био је јеромонах Никон, упокојио се 1931. године. Било је монаха који су учили код оптинских стараца, а после тога су сами преузимали обавезу старчества по другим манастирима.

Приближно једно столеће постојала је школа старчества у Оптини, све док бољшевичке власти нису затвориле манастир, после декрета из 1918. године.

Оптински старци су извршили значајан утица на знамените личности из круга руске интелигенције у XIX и почетком XX века: писце – Алексеја и Лава Толстоја, Николаја Гогоља, Фјодора Достојевског; филозофе – Владимира Столавјова, Павла Флоренског, Константина Леонтјева; вође словенофила – Александра Хомјакова и Ивана Кирејвског; историчара Михаила Пагодина. Под њиховим утицајем група руских религиозних филозофа: Берђајев, Булгаков, Струве и Франк су 1909. године објавили зборник радова у часопису „Вехи“ (Путокази). Наступили су против атеистичког материјализма и револуционарно-социјалистичких убеђења великог дела тадашње руске интелигенције.

Достојевски је лик Зосиме из романа „Браћа Карамазови“ стварао на основу доброг познавања личности старца Амвросија. О том старцу Лав Толстој каже: „Разговарао сам с њим и некако ми је лакше и радосније на души. Ето, кад с таквим човеком говориш, осећас близину Бога.“ Руска православна црква је канонизовала 1988. прво Амвросија, а 1996. године још 13 оптинских стараца.

Навешћемо став И. Смолича, руског историчара цркве у емиграцији, који средином XX столећа пише: „Ако се обратимо историји руске мисли XIX века и бацимо поглед на Гогоља или на Словенофиле, на Достојевског, или на цео филозофски свет каснијих година, све до најновијег времена, ми ћемо наћи везу са светим људима древне цркве, чије мисли су ти филозофи покушали да изнова формулишу и продубе. С те тачке гледишта старчество има изузетно значење.“

Нужно је истаћи да је било и злоупотреба великог угледа који су старци имали у Русији. Поједини „новостарци” или „младостарци” у XIX и почетком XX столећа нису много бринули о духовном животу младих монаха и искушеника него су , из сопствене сујете, стицали популарност у наруду „пророчанским даром“ и „видовитошћу“: од давања савета световним лицима попут овог „продај своју земљу и купи другу, а о фабрици немој ни да мислиш“, преко „продај кућу и купи бицикл“ до писања молитве Богородици да усмрти писца Лава Толстоја. Можда је у томе највише застранио Григориј Распутин који је себе, као световно лице, прогласио старцем и свој положај користио да преко царице Александре Фјодоровне утиче на Николаја II приликом доношења важних политичких и државних решења .

Таласи терора

Одмах после револуције објављен је декрет о одвајању цркве од државе, што је био сигнал властима свих нивоа да започну с хапшењима и стрељањем свештенослужитеља и монаха. Цркве и манастири су претворени у складишта, земљорадничке задруге, затворе, а ређе у музеје или дечије домове.

Уочи револуције у Русији је било 1257 манастира, око сто хиљада цркава и капела, четири духовне академијее, 62 семинарије. Објављивано је на десетине црквених часописа. Средином шездесетих година у Совјетском Савезу је постојало: 15 манастира, 10 хиљада цркава и капела, две духовне академије и три семинарије. Само два црквена часописа штампана су у то време. Стара руска светиња Кијевско-Печерска лавра затворена је 1963. године. У таквим условима старчество, као систем васпитања младих монаха и као традиција дела руског монаштва, није се могло сачувати. После затварања манастира, преживели старци били су принуђени да лутају или да живе уз парохијске цркве. То мало преосталих манастира није имало своје скитове и пустиње неопходне за усамљенички и аскетски живот стараца и њихових ученика.

Повратак

Од времена Горбачова и „Перестројке“, што се поклапа с прославом хиљадугодишњице хришћанства у Русији (1988. године), суштински се изменила политичка ситуација у држави и однос власти према цркви. Проглашењем нове конституције (устава) Руске Федерације 1993. године, уведене су широке грађанске и верске слободе. Данас Руска православна црква има око 800 манастира. У неким од тих манастира обнавља се старчество захваљујући ретким монасима који су успели да приме, сачувају и донесу до наших дана основне идеје и практику аскетизма и мистицизма прошлих времена или благодарећи појединим старцима са Свете горе атонске који су се вратили у Русију.

Остаје нада да ће данашњи старци продужити духовне трдиције које ја заложио Нил Сорски и многи други истинити старци и да неће кренути путем „младостараца“ .

Аутор: Веселин Вашчић

Извор: Русија.рс

Линк ка теми

Доносимо Вам и његово величанствено предавање о Богу Светој Тројици:

Помените у вашим молитвама Владику Данила.

Када то бива по узајамној сугласности, опет је потребна молитва. И духовно снажни се мора поставити у положај слабог. Често бива тако: једна половина се суглашава са уздржањем, да не би увриједила другу, али изнутра се мучи. То се најчешће збива са оним женама које имају мање страха Божјег, а живље тијело.

Некада неки духовни мужеви, слушајући од својих жена ријечи сугласности, из неразумности продужавају период уздржања, и тада жене пате: оне постају нервозне и остало. Мужеви мисле да су им жене ојачале у врлини и хоће да живе чистије, ступајући у односе послије дужих периода, и због тога жене улазе у искушење и покушавају суживјети са било ким. И када се догоди пад, мучи их грижња савјести. Али, мужеви се као и раније труде да живе чистије, иако виде да жене нису расположене за то. На тај начин, мужеви су у заблуди када сматрају да жене духовно узрастају и да више не желе оно што је тјелесно.

Охрабрите се, часни оче. Из сваког облака не бију громови. Пишете, како су безверци у Бугарској створили удружење и како јавно нападају веру Божију и ругају се светињама хришћанским. И то Вас доводи до очајања. Спустите још једном поглед дубоко у срце своје и видите, да ли је Ваша лична вера јака. Јер очајање је плод маловерства а не праве побожности.

Побожан човек успешно војује против очајања помоћу вере као непобедивог оружја. Самоћа је пробни камен: испитајте себе и своју веру у самоћи. Ма колико се безбожник уздизао и хвалио пред људима, у самоћи се он осећа очајником. А човек са вером у самоћи осећа прилив снаге и радости. Не бој се никад оних, који су изашли из тврђаве Христове па је споља нападају. Сваки њихов удар утврђује стене Цркве а њих раслабљава.

Сети се Павла на Балкану, самога усред мрака паганског и беса јеврејског. Бијен и гоњен он није очајавао. Колико је његова реч допринела ширењу хришћанства толико су готово допринели и удари непријатељски. Они који су тобож рушили несвесно су утврђивали; и који су огањ божански гасили већма су га распиривали. Ту тајну безбожници не знају и неће је никад знати. Њихова је заблуда што мисле, да се дело Божије може порушити истим средствима којим и дело људско. Божански огањ љубави, спуштен од Христа с неба на земљу, могао би се помрачити само неким јачим огњем љубави. А где је тај јачи огањ? Где је љубав у безбожника? Њихове су све побуде из царства зоолошког а не из небеског. А зоологијом се Христос не може победити.

- Па сетите се Јулијана Одступника, како је с престола царског, наоружан свим земаљским оружјем, повео рат против Цркве Христове. Да ли су се уплашили Василије и Атанасије? Не, него су прорекли отпадном цару блиску и срамну пропаст. Облачак, проћи ће! говорио је Атанасије својој пастви. И прошао је брзо, као што пролазе сви облаци безбоштва,облаци и магле које прогоне вјетрови, по речи апостола Петра.

- Још се сетите Загорских мученика. Стара Загора, дика Православља на Балкану! Мученици су њени побијени али нису побеђени. Као победиоци они и данас надахњавају бугарски народ верским јунаштвом и пожртвовањем, као што га преподобни Јован са Рилских планина опасује снагом а свети оци Трновски благосиљају из царства Христовог благословом Божијим.

Ви сте млад свештеник и не памтите бугарске ужасе, који су у своје време потресали срце и савест не само православне Русије него и целе Европе. Али, имаће у Бугарској, мислим, још доста живих људи, који су били сведоци тих ужаса, од којих се лепа земља бугарска обојила крвљу хришћанском. Па кад ненасити мач османлијски није могао поколебати веру бугарског народа, зар ће је поколебати празне речи? Зар ће је поколебати пуста обећања зоолошког Раја на земљи оних очајника, који одцепивши се од велике душе свога народа пошли су у печалбу за душом, да купују себи душу од неких бездушника на западу сунчаном? Купили су је, али мртву. Зар ће се, дакле, живи убојати мртвих? Заиста, не. Бугарски народ може ослушнути лево и десно те нове учитеље среће без Бога, али ће се на крају одлучно окренути од њих, прилепити се уз Христа и, попут Петра, покајнички узвикнути: Господе, коме ћемо ићи? Ти имаш ријечи вјечнога живота.

Мир Вам и радост од Господа.

Видели би како се онда сви крсте обема рукама.

Међутим, то није искрено покајање.

То је присилно покајање и оно нема вредности код Бога.

Зато немојте да присиљавате (исправљате) друге ...

Старац Пајсије Светогорац

Извор: Манастир Глоговац

петак 27,јануар 1978.

''...Одједанпут ми је постало јасно: све се даје на ''духовност'', али умире оно што је за Хришћане главно - Црква. Зачуђујуће је то да су управо ти ''духовњаци'' почели да растурају Цркву. Они су одбацили Евхаристију као Свету Тајну Цркве (јер су наводно''недостојни''!). Они су свели Цркву на религију, а религију - на себе...И - свет је остао без Цркве или, тачније, са разним њеним остацима: ''националним'',''етничким'', ''обредним'', итд.''

За више информација посетите тему на Живе Речи Утехе

- Ма какви! Имао сам је уцртану на карти, али сам карту изгубио. А пут сам заборавио – каже он тако мирно, да му човек мора поверовати – А баш сам мислио да вас одведем тамо. Штета.

- Штета – уздахнух.

- Али могу да вам причам о њој, то нисам заборавио.

- Причај, причај! – узвикнуо сам како би и сваки петогодишњак.

- Ух, што је тамо било добро друштво! Много сам ја од њих научио.

- Ма од кога? – сестра је зашкиљила.

- Како од кога? Од Велимира. То је највећи мудрац у шуми. Њега сви увек послушају. Он је заиста врло паметан.

- А ко је Велимир? – упитах.

- Велимир, пуж са једном чарапом. Знате, пужеви имају само једно стопало, што им уопште не смета и баш се вешто њиме служе, па зато имају само по једну чарапу. Елем, он је увек говорио да је најгора ствар на свету – брзоплетост. Све треба радити натенане, промишљено. И баш због непромишљености је имао много мука са својим најбољим другом.

- А ко је то био? – сестра и ја гракнусмо скоро углас.

- Ех, ко... – уздахну деда озбиљно – Шаљивџија каквог свет још није видео: Папагвин Пингај.

- Какво је сад то име? – упитасмо.

Страно. Родитељи су му били странци: његов отац био је стари морски вук, бродски папагај Летило Крештић, а мајка славна бaлeрина о којој су писале новине од Кине до Енглеске, Лили Пин – Гвин. Јасно, Папагвин Пингај је сувише неозбиљан да каже било шта о својој породици, али ми је Велимир, пуж са једном чарапом све лепо испричао. Летило и Мими су се срели у Марсеју... Или је то била Венеција... – присећао се деда – И одмах су се заволели, без обзира што је он био папагај, а она пингвин. Папагвин се тако испилео на великом прекоокеанском броду, али га није држало место: наследио је немиран дух свога оца и љубав према позорници од своје мајке. Још као пиле прикључио се неком циркусу, али када је једном дошао у Шарену шуму, пожелео је да тамо и остане. Каква је то шума!

- А како он изгледа? – упитао сам радознало.

- Е, то је тек занимљиво: крушкаст је као пингвин, али је зелено-црвен као папагај. Више воли да се гега, него да лети и уопште је врло пристојан, осим што је понекад сувише брбљив и брзоплет. Због тога, а и због мене, и дан данас има црну флеку на репу који је некада био црвен као залазак августовског сунца на пучини океана.

- Па шта се догодило, реци нам? – брзо изговори моја сестра.

- Кад сам први пут дошао у Шарену шуму Велимир је мислио да је најбоље да ми шуму покаже Очијућко Лукавић, лисац, иначе шумско шуњало и велики љубитељ пилића, ћурића и уопште пернате живине. Сад, поред тога што је био шуњало, Очијућко је био и велики зевзек, па сам касније сазнао да су се он и Папагвин Пингај тако као такмичили ко је од њих двојице већи шаљивџија. Стигли смо били, углавном, до једног шупљег дебла (а тек сам касније сазнао да је врх тог дрвета био омиљено место за смишљање вицева Папагвина Пингаја) наговори лисац мене да припалимо један бусен маховине на том дрвету, да тобоже истерамо пчеле и тако помогнемо меди Момчилу да дође до меда. Међутим, како је стабло било шупље, пламен брзо сукне навише и – ватра опрли ватрено црвени реп Папагвина Пингаја. И ето.

- И још увек је тако, још увек му перје није израсло? – упита моја сестра сумњичаво.

- Сигурно да јесте – одговори деда уверљиво – Али, Велимир ми је рекао да код ретких врста, а Папагвин Пингај је то свакако био, перје се обнавља са новим бојама.

- И да ли се Папа... гвин наљутио на тебе? – промуцао сам ја страно име.

- Не, какви! Тај је знао шта је добра шала. Сигурно још увек зна.

- Сигурно... – рекох ја као одјек.

- Ако се сетим којим се путем долази до Шарене шуме, сигурно ћу вас одвести тамо, да упознате то чудно друштво – заврши деда брундајући.

Извор: Блогослов

Носио је само кошуљу и кожни огртач, зими и лети је ишао бос. Већи део времена је проводио у молитви покрај врата цркве која се налазила на брду, на око једну врсту од града. Недалеко од овог храма јуродиви је подигао себи колибу. Дошавши у град ватреном молитвом је помагао болесницима и несрећницима и слободно је улазио у кнежевски дворац. Пошто су код Лаврентија све време долазили верници молећи га за молитве, он је прокопао тунел од цркве до своје колибе како би могао да пролази непримећен.

1512. године Татари су напали Калугу. Кнез им је изашао у сусрет с малобројном војском. Ускоро се нашао у великој опасности, одсечен од својих људи и опкољен Татарима. Свети Лаврентије, који је у то време био у кнежевим палатама изненада је узвикнуо: „Дајте ми секиру, зато што су кнеза напали пси, идем да му помогнем!“ Неколико тренутака касније нашао се поред кнеза машући секиром и вичући: „Не бој се!“ Руси су одмах почели да односе превагу и разбили су Татаре.

Учинивши мноштво чуда, блажени Лаврентије је предао душу Господу 10. августа 1515. године. Јуродиви је сахрањен у цркви, где је чини подвиге и где је касније саграђен манастир посвећен светом Лаврентију.

Житије схимонахиње Макарије

Њена мајка је заједно са оцем радила на железничкој прузи и поред тога је радила као шнајдерка.Тако јој је једном дошла нека старица која је дошла да наручи да јој са- шије јорган.Погледавши на живахну и чилу једногодишњу Теодосију она јој је са ди- вљењем рекла :“О како мало дете,а већ хода“ ,и потом је помиловала по глави и по ле- ђима.Тада се девојчици скврчише колена и она паде.“Што ти не устајеш“- упитала ју је мајка пришавши ћерки која је лежала на поду.“Како да устанем када не могу да ис- правим колена“.Од тада су је заболеле ноге,она је падала на под и више није могла да устане.

Несрећни родитељи су водили дете многим лекарим.али лечење није давало ника- квог резултата,и болесна девојчица је све веше и више била обузета болешћу и постала је велики терет за породицу у којој је живело двадесет људи.Њени укућани су не једном девојчици казали:“Када би те Господ узео“.За време обеда за њу није било места, и гла- дна девојчица је пузала под столом и била би срећна ако би тамо нашла корицу хлеба, која би некоме испала.Породица Артемових је живела у невеликом службеном стану,и када су распремали да спавају,постељу би делили на пола,а место болесне севојчице би било под креветом.Тамо она сада није само спавала,негоје проводила већи део дана.Са- мо ако би испузала испод кревета,девојчица би је вређале,а то би одрасли ,а и њена ма- јка би јој рекла:“Склони се са пута“.Она је почела да се моли веома рано.Њој није било ни две године када је она седећи под креветом певала:“Заштитнице,вију,вију,вију(тј. свију).Мати јој је пришла и питала је:“О,шта ти рашчупана моја певаш само „Зашти- тнице усрдна..“.“Мамице,ја се молим још:Господе,Господе,буди самном“рекла јој је Теодосија!.

Са две навршене године јавио јој се преподобни Тихон Калушки.А једном када је девојчици било три године бездетна млада Софија која је више од свију волела несре- ћну девојчицу,једном је однела у цркву.После завршене литургије приметило се да ј е Теодосија нестала.Софија је претражила све у храму али девојчице није било.Ништа не остављајући случају она се обратила свештенику са молбом да је потражи у олтару.Та- мо је он пронашао како спава под светим престолом,на коме неведљиво присуствује Господ, и кога могу дотицати само свештеници.

У осмој години Теодосијиног живот десио се догађај који је изменио целу њену даљњу судбину.Једном,тако обично она је заспала,и следећег јутра,када су они устали, она се није пробудила.Мисливши да је она умрла,отац је одвезао у болницу.Посебним старањем Божијим Теодосију нису одмах сахранили,нити су радили обдукцију,него су јој тело положили у мртвачницу.

Али девојка није умрла,него је утонула у летаргични сан.У тим данима,када је њено тело,хладно и рекло би се,беживотно лежало у реду са покојницима,њена душа је била у рају.Она је причала,како јој је не једном тамо долазила Царица Небеска,и Теодо- сија је веома плакала и молила Је да јој исцели болне ножице или да је оставиви у рају.Владиччица је на то одговорила да Теодосија треба да још послужи на земљи.И кроз четрнааест дана она се преобудила.

О унутарњем животу Теодосијином је мало ко знао.Њој је још у детињству откри- вено до чега су велики хришћански подвижници долазили после дуге и упорне борбе. Са осам година од Царице Небеске она је добила благослов да прима и исцељује народ.И до једанаест и по године јављали су јој се у сну небожитељи и учили је.Сама пак Царица Небеска почела је да се јавља болеснима из околних села и да им говори да иду код Теодосије.

Када је почео Велики Отаџбински рат (Други светски рат) оца и браћу су послали на фронт,жене са децом су отишле по очевим домовима,њена мајка је такође отишла код брата у Калугу,а болесну девојчицу су оставили да умре у опустелој кући.Убрзо су је истерали и из куће,и две године без једнога месеца она је живела тамо где се нађе и где оде.

„Ја сам била толико мала,залегнем у рупу или се закопам у сено“,сећала се Мату- шка,“Мучила сам се,пузала сам на мразу сама,често никога није било.Седела сам и у води и на хладном.У снегу ископам јаму грудвицом,шћућурим се,ставим руку под лице и тако сам спавала.На мени је све било поцепано,тело је огрубело.Пила сам бљутаву воду,јела снег:чистога снега узмем у руку и у уста.Неко да хлеба а он је смрзнут ,не можеш да га једеш.А лети траву и цвеће сам јела“.

1943.г.Теодосија се налазила у селу Ларинки,када јој се јавила Царица Небеска и рекла:“Иди на пут,тебе требанеко да узме у кућу.“ „Ко ће мене узети? Упитала је девојчица.-ДАнас ће доћи за тебе.И стрварно тога дана случајно ј нашла нека старија жена и узела је Теодосију код себе.

Седамдесетдвогодишња монахиња ,мати Наталија управљала је црквеним хором у суседном селу ,и тoг дана је отишла тој жени коде које се налазила Теодосија.У своје време Наталија је живела у Вјаземском Аркадијевском женском манастиру.Потом су њега затворили и монахиње су послали у затвор.Тамо се матери Наталији јавила Царица Небеска и рекла:“Све монахиње биће погубљене,а тебе ћу пустити,и ти ћеш се старати за једну болесницу у своме дому“.Те речи је она запамтила за цео живот и у Теодосији је видела ту саму болесницу за коју јој је било јављено много година уназад.

Узела је и одвела у свој мали кућерак који је био на крају села Темкино.окупала је деовојчицу,сашила јој је кошуљу и ставила кравату.Убрзо у дому старе монахиње,ма- лтене сви послови по кући пали су на Теододијина плаћа.Пузећи на коленима она је прала под,обилазила стоку,хранила кокошке.А у слободно време од тих послова још је и плела шалове.

Када је девојка напунила двадесет година,jеромонах Василије који ју је крстио одслуживши саборно литургију са двојицом свештеника,исповедио је и причестио девојку,постригао ју је у послушницу са именом Тихона ,у част преподобногТихона Мединског,Калужског,небеског заштитника њеховога краја.

Мати Наталија је умрла у 97.-ој години старости.Неко време после сахране дошао је Тихон,предсдник месне канцеларије и рекао да је мати Наталија потписала кућу своме рођаку,али и да њен сусед не да јој да мирно живи,прети да ће је заклати,јер хоће да прошири имање.У дом инвалида нису хтели да је узму:“Ти ћеш се молити Богу и заводићеш људе“.И дошло је време девојки-подвижници да некако скупи новац да купи незавршену кућу која је била на другом крају села,у коме ће она прожевети веше од двадесет година.Из суседних села дошле су јој две жене и договориле се да живе наизмеично код ње и да воде домаћинство.

Ако је раније народ долазио само понекад младој подвижници,то сада они који искаху исцељење и њену молитвену помоћ,непрекидно је долазио од јутра до вечери. Све чешће посећиваху је тешки болесници,опседнути злим дусима,људи којима су врачаре и гатаре учиниле зло.И за све њих је Тихона налазила време и духовне снаге.

18.октобра 1976.године послушница Тихона је била келејно пострижена у монашки чин са тим именом.А после петнаест месеци са благословом Царице Небеске,мати Тихона је примила највиши степен монаштва – велику схиму.Овог пута постригао ју је игуман Донат,Добила је име Макарија,у част преподобног пустиножитеља из четвртог века,Макарија Великог (Египатског).

После извесног времена од примања схиме,четрдесет осмогодишњој схимонахињи Маакарији поново се јавилаЦарица Небеска и рекла да ју је изабрала на духовни подвиг.Од тада матушка је имала да узме на себе страдања и болести свих људи и који су јој долазили у њен дом са молбом за помоћ и да у своје срце прими бол и јаде читаве Русије и да смирено носи тај ни са чим мерљиви терет на својим слабим плећима.

Будући физички савршено немоћна.она се безмало непрестано молила и за нашу многостарадалну Русију:“Овога часа у то време немојмо да спавамо јер незнамо шта се ради у нашој Русји“,говорила је тако она окадивши својим духовним погледом са горњих висина целу нашу земљу,видевши намере које произлазе на нашу земљу, говорила је жалосно:“Русија-она је добра земља,а у њој су толико људи постали лоши. А ја све сажаљевам,Спаситеља и Мајку Божију за све молим:Господе,смилуј се,не дај нам да пропаднемо!“

Могу ли се избројити све те топле молитве које је узнела схимонахиња Макарија Господу и Царици Небеској за нашу домовину,зајусију.Када је настало тешко време, претња самој целовитости земљи,она се молила посебно усрдно.Причала је,како је питала Владичицу са духовним страхом:“А Русија- шта ће бити са њом?Да ли ће опстати Русија“?“Русија је многоправославна“,чула је она одговор.“Русија неће пропасти“!

18.јуна 1993.године у пола дванаест ноћу,схимонахиња Макарија је умрла.Отишла је мирно,светла разума и јасним непомућеном савешћу отишла је Господу.Последње њене речи су биле упућене свима нама:“Постите,постите,молите се...,у томе је спасење“

Сахрањена је на сеоском гробљу села Темкино Смоленске области,где је проживела педесет година.

___________________________________________________________________________

Oво је скраћена верзија њенога житија.Видети њено житије:Схимонахинја Мака рија,“Руски Паломник“,Вааламское обшчество Америки,8.1993.г. у преводу Ксеније Кончаревић,у књизи:“Сила се Божија у немоћи показује,Манастир Хиландар,2003.г. стр.133-174.

фотографије преузете са сајта:

http://floxasia.ru/p...naxini-makarii/

http://www.idrp.ru/p....php?article=33

http://www.idrp.ru/p....php?article=33