Аутор: Бојан Теодосијевић, Број 1102, Рубрика Светачник Отац Никола је знао да исправи, да прекори, да просвети душе – без говорничких проповеди, искључиво својим животом, својим присуством.

Рођен је на Наксосу 1851. године. Његови родитељи, капетан Јован и Августина, били су поприлично имућни али такође и добри људи, просте и чисте душe. Имали су имање са малом капелом у средини која је била посвећена Светом Николи. Мали Никола Планас би се веома често сакрио у капелу носећи чаршаф и појао колико је умео. Другим приликама би тамо сакупио своје другове и они би „служили“ Божанствену Литургију.

Научио је своја прва слова од свог деде, оца Георгија Мелисургоса. Под његовим утицајем Никола је научио да чита Псалтир. Пазио је на сваки покрет свога деде у светим олтарима док га је пратио током Литургија које је служио у безбројним острвским параклисима.

Једне зимске ноћи – како је отац Никола причао о свом детињству – породица је седела близу камина, када је малишан рекао своме оцу: „Оче, сада наш брод Евангелистрија тоне близу Цариграда.“ Дрхтећи, отац је приупитао супругу: „Жено, шта говори ово дете?“ И заиста, у том трену је брод тонуо. Истог тренутка, да би отерао икакву помисао да поседује дар прозорљивости, он рече: „Сва мала деца имају предзнање“ (ово је тешко говорио јер му зуби још нису израсли).

Николин отац је умро млад. Тако он остаје без оца када је имао четрнаест година. Његова мајка га је затим повела са собом својој сестри у Атину. Настанили су се у радничком кварту, где је било доста градитеља и радника Наксиота. У тескоби су проводили дане. Мајка је рибала куће да би опстали. Водила је са собом децу где год би радила јер се плашила Атине. Грозила се и саме помисли да они могу застранити.

ЊЕГОВО РУКОПОЛОЖЕЊЕ

Када је напунио седамнаест година, мајка га је оженила добром девојком са Китере, Еленом Провелегиу. Имали су једно дете. Отац Никола је рукоположен за ђакона у Цркви Преображења у Плаки 28. јула 1879. Пет година касније, 2. марта 1884, рукоположен је у чин свештеника у Цркви Светог Пророка Илије. У међувремену се његова жена упокојила. Носећи тако крст удовиштва, поверио је себе и свог сина Јована Божијем милосрђу. Није имао имовине јер је поделио своје имање са сестром, ставивши свој удео као јемство како би се један његов познаник избавио од дуга.

Био је милостив, и нису га интересовале световне ствари и блага. Ноћу и дању он се бавио божанственим службама у својој малој парохији Св. Пантелејмона у Нео Козмосу која се састојала од тринаест породица. Људи су га много волели. Његова простота, његова острвска побожност, његова љубазност, његова девственост, одсуство среброљубља су привлачили многе на свете службе. Свако је желео да му отац Никола благослови дом или радњу. Свугде је ишао радосно; од аристократских домова до најубогијих страћара, никада код себе није задржао ни драхму. Сиромаси су га увек чекали изван цркве, очекујући да им удели шта год да је имао у свом џепу.

Ипак, један свештеник без парохије, у сарадњи са члановима одбора Цркве Св. Пантелејмона, избаци га са парохије и пошаље га у Цркву Св. Јована („Ловца“, како су је тада звали) у Вулиагмени. Нова парохија је била врло сиромашна и састојала се од осам породица. Свештеничка плата му се састојала од једног комада меса угојеног јагњета које би добио на Месопусну седмицу или Божић. Ово му није сметало, управо зато што му је пост био најбитнији у животу. Докле год је имао цркву у којој је могао да служи, био је задовољан.

Сваке године, на празник Светог Пантелејмона, отишао би у свечеву цркву у Нео Козму и тамо служио бденије. Једне године, по његовим речима, разболе се и доби грозницу. Рођак му није дозволио да иде на његово уобичајено бденије, али је он из љубави коју је имао према светитељу ипак отишао. „Те ноћи“, према његовим речима, „после литије, ја сам се сав исцрпљен наслонио на Часну Трпезу. У магновењу грознице видео сам Свеца испред себе, младог и снажног, како држи малу чашу пуну лека. Он ми је рекао: ‘Попиј га, оче, да би оздравио’. Узео сам му га из руке и попио га и потпуно оздравио. Грозница ме напустила. Изашао сам на царске двери и рекао: ‘Децо моја, био сам врло болестан данас, али управо ми је Свети Пантелејмон дао лек, ја сам га попио и оздравио’. Сви су поверовали у то и клекнули, величајући Светитеља.“

ЊЕГОВЕ ЛИТУРГИЈЕ И ЊЕГОВИ ПОСТОВИ

Педесет узастопних година отац Никола Планас је служио сваког дана од осам ујутро до два поподне, без обзира на прилике. Чак ни англо-француска инвазија 1917. године није прекинула његов низ Литургија. По уским улицама Акропоља, у два поподне, он би служио по малим параклисима док му се зној сливао на свете одежде, као правом раднику Христовог винограда. Јео је само ноћу. Цео Велики пост је постио без уља.Као духовник није био строг по питању поста, али када је у питању био он сам, према себи је био врло строг.

Једном му је неко дао мало чоколаде и рекао му да је посна. Он ју је узео, пажљиво осмотрио и рекао: „Да будем сигуран, ипак је узми ти!“ Помињао би имена на проскомидији сатима. Прво упокојене патријархе, митрополите, свештенике, ђаконе, Наксиоте, Атињане. Имена која би му дали помињао би месецима. С времена на време, његова духовна деца, да би му дала мало одушка, узимала би старе папириће и тајно их цепала, јер их је он носио са собом у сваку цркву где је служио. Ставио би их у две велике мараме и везао као замотуљак, а онда окачио себи о кук. Када би стигао кући, скинуо би их са кука – јер је имао два замотуљка, са именима и са светим моштима. Људи би га питали: „Какви су то пакетићи?“ Он би одговорио: „То су моји рачуни и уговори.“

Када би стигао у цркву, настала би пометња од начина на који су га људи дочекивали. Неки би му целивали руке, други руб његове мантије, а неки врх главе пошто је био низак. Већином је служио у Цркви Пророка Илије. На празнике би отишао у своју парохију. У Цркви Св. Јована је била једна чистачица која није волела старца. Једног дана она му рукама показа вулгарни гест, и следеће ноћи усну Св. Јована који јој рече: „Шта ти је мој слуга то учинио, да га тако опсујеш?“ Потом ју је ударио по образу који је ујутру помодрио. Тог дана, када је отац Николај ушао у цркву, чистачица је дошла испред њега, пала на колена, замолила га опроштај и уједно га молила да јој згази руке. Кротки пастир је само отишао у страну. Она је викала: „Згази их, оче!“ Опет јој је одговорио: „Али зашто да их згазим?“ Ово је потрајало неко време док јој коначно није опростио оно што је учинила, иако није ни знао шта је у питању.

Када је служио, желео је да све допринесе величанствености Божанске Литургије. Појао је са таквом усрдношћу да је могао да чује анђеле како поју са њим. Једном је питао своју духовну кћер да ли такође чује анђеле. „Не оче, не чујем их.“ Истог тренутка се покајао и рекао себи: „Нисам смео то да кажем, нисам смео то да кажем...“

Током целих пола века током којих је служио Литургију без прекида, никада није остао без просфоре (свети хлеб који се користи на Светој Литургији). Увек би му просфору донела нека жена ноћ пре или би је направила нека оближња пекара. Једног дана је јутрење одмакло, а да није добио просфору. Послао је помоћнике да оду код једне жене за коју је знао да увек има просфора; претражио је све ормариће у олтару – ништа. Био је толико узнемирен да је био на ивици суза. Одједном су га људи угледали како излази кроз царске двери носећи просфору (само печат, не целу погачу) која је била још топла и коју је нашао на Трпези. Потресен радошћу, ускликнуо је: „Децо моја! Видите какав ми је знак послао Бог!“ Сва чуда је називао знацима. Није се претерано бавио овим феноменима; сматрао их је природним, због своје велике вере. Није их често ни спомињао да људи не би имали превисоко мишљење о њему.

ЊЕГОВА СВЕТОСТ

Деца која су била у цркви су га виђала како сија небеском светлошћу, како врши необјашњиве покрете руком или дуго стоји усредсређен као да му се нешто дешава. Било је тренутака када је разговарао са светитељима или када би га прекрила рајска светлост. Често би га видели како не додирује земљу. Неки осмогодишњак је једном изашао блед из олтара и рекао својој мајци: „Мама, отац Никола је оволико изнад земље!“, показавши јој руком колико високо је отац лебдео. „Не брини се сине, сви свештеници узлећу тако када служе“, рече она и прекрсти се да би га смирила.

Деца би га видела тако да лебди јер је одбацио све материјално. Његов ум је био на висинама, са Оним Коме је служио, ни не окренувши се на оно што људи зову материјалним добрима. Када би понекад избила свађа у цркви, старац се сакривао у олтар да не би учествовао. Када је једном саветовао једно од своје духовне деце како да суздржи гнев, рекао је: „Да ли мислиш, дете, да ја не знам да узвикнем? Знам, али мислим и на последице.“

ЊЕГОВО НЕСРЕБРОЉУБЉЕ

Једном неко, коме је одслужио молебан, даде повећу количину новца у запечаћеној коверти. Истог тренутка ју је тако неотворену дао некој сиромашној жени. Човек који га је даривао се наљутио и рече: „Ма, тај светац није хтео ни да погледа шта сам му дао!“ Много новца је пролазило кроз његове руке, али он ништа није задржавао за себе. Одмах би то дао као милостињу. Много пута је и сам остајао без новца. Једном узе фијакер да га негде одведе, а не примети да код себе нема новца. Кочијаш га упита: „Нисте ли ви парох Св. Јована, оче Никола?“ „Да, дете моје, јесам.“ „Е па, онда нећу ваш новац, хоћу само ваш благослов!“ Други пут, неки људи су се расправљали о политици. „А шта ти кажеш оче?“, питали су га. Пошто се сабрао, хтеде нешто рећи, али је само изустио: „Ко је сада на власти?“ Ето колико је мало знао о световним стварима.

ЛЕЧЕЊЕ ТАШТИНЕ

Отац Никола је знао да исправи, да прекори, да просвети душе без говорничких проповеди већ искључиво својим животом, својим присуством. Када се нека богаташица разболела, њена рођака је предложила да доведу оца Николу да јој очита молитву за здравље. Богаташичина ћерка је волела спољашњу углађеност, па рече: „Хајде да доведемо неког угледнијег свештеника из неке веће цркве, а не њега, он ће бити сав прашњав од цркве!“ Те ноћи је сањала оца Николу у златним одеждама како јој говори: „Да ли си сада задовољна, кћери?“ Изненађена, она се прену из сна и одмах нареди да позову оца да очита молитву за здравље. Када је ушао, ка њему је побожно дотрчала млада госпођица. Одмах се сагнула да му целива руку, те јој он рече: „Да ли си била задовољна када си ме видела, дете?“ Изненађење и дивљење ју је целу потресло. Никада није очекивала такав прекор због своје таштине.

Још један догађај открива непревазиђену веру и побожност коју је отац имао током вршења својих светих служби. Био је позван да причести губавца, али је болест уништила његове усне тако да није могао да куша Свето Тело Господње, и оно је пало са стране уста. Без двоумљења је старац клекнуо, покупио Божански Бисер који је пао и појео га.

У разним црквама где је служио, био је утеха и уточиште људима. Био је „свети мали старац“ који је ублажавао сваку људску бол. Његов углед се проширио по многим епархијама, те су му људи хитали са свих страна – да га чују како служи, да му целивају руку, да их он благослови.

Доживео је 84. годину живота, а да никога није оклеветао нити да је ико рекао нешто лоше о њему. Сви су га знали и поштовали његову свету личност. Када је пролазио, људи су га поздрављали скидајући шешире.

ЊЕГОВА КОНЧИНА

Његов овоземаљски живот је достигао свој крај 2. марта 1932. године. Последњу Литургију је служио на Недељу блудног сина. Чим је пио из Свете Чаше осетио је несвестицу, те су га одвели кући његовом сину Јовану и снахи Маригули, где су и очитане последње молитве за светог оца. Као птичица је предао своју свету душу Ономе Коме је служио током целог свог живота. Вести о тужном догађају су се брзо рашириле целом Атином.

Људи су хитали да целивају мошти преподобног старца. Сви су желели да целивају његову руку последњи пут. Архиепископ атински Хризостом Пападопулос је предложио да се сахрана обави ноћу, да би сви могли да присуствују. Тако је и било.

Земни остаци Николе Планаса сахрањени су уз припрату Цркве Св. Јована. Мошти су му стављене у сребрни кивот у новој величанственој Цркви Св. Јована. Целог свог живота био је доказ божанске силе и мудрости коју Бог Творац даје онима који га воле и држе Његове заповести.

Отац Никола Планас је канонизован 1992. године. Помен му пада 2. марта.

Извор: Православље

Питање: Оче Андреј, реците нам како схватате значење иконе у животу верујућега човека?

Одговор: Икона је за верника ствар обична и посведневна. Често толико уобичајна да о разлогу због којег је саздана, ми и не размишљамо. На тај се начин односимо према многим стварима из нашег окружења. Ми, једноставно, знамо шта оне треба да буду, и замишљамо да знамо који је разлог њиховог постојања и какав је њихов најдубљи смисао. Ипак, кад би нас упитали да јасније изразимо то „знање“ ми би се збунили и не бисмо могли ништа да кажемо, или бисмо избацили неколико општих фраза.

Због чега је икона присутна у нашој вери? Какво је њено основно назначење? Због чега се она ствара? Ради прикључења човека небеској лепоти? Истина, добро и лепо налазе се у нераздељивом јединству и по речима блаженог Августина, „лепота – то је блистање истине...“ Или, можда, као илустрација „Светога Писма за неписмене“ (како се понекад формулисало црквеним одредбама), ради проповедања хришћанства? Ради саздавања молитвеног расположења човека који долази у храм? Ради подсећања на светитеље и догађаје из црквене историје? Коначно, сви ти захтеви су важни и пресудни за икону.

Питање: Ипак, очигледно, постоји најдубља, коренита разлика измећу иконе и различитих врста религиозног сликарства?

Одговор: Нашој природи је својствена тежња ка реалном односу са светима, и Црква је од самог почетка веровала да је бојама насликана икона Господа Исуса Христа, Богородице или светога способна да у себи сачува и преда њихово присуство сада и овде. Икона, макар и не у пуноћи, „има у себи и предаје енергију Првообраза“. Сусрет са светим кроз његову икону је, по схватању Цркве, управо реалан сусрет, дијалог, лични контакт, а не просто интелектуална, контеплативна конструкција „Ја треба да мислим – представим себи, да то означава то и то...“ Присуство светога у иконописном делу је стваран, личносни контакт. Управо жеља и могућност општења са вечним, горњим светом, лежи у основи појаве иконописа као сакралне, црквене уметности.

Такво узвишено, тајинствено и, једноставно говорећи, застрашујуће у својој смелости схватање иконе може се потврдити огромним бројем светоотачких и богослужбених текстова. Како пише свети Григорије Ниски: „Образ (слика) је исто што и Првообраз, иако је он унеколико различит. Зато што би схватање образа било немогуће утврдити, уколико он не би имао јасно изражене и неизмењиве црте. Онај ко посматра лепоту образа достиже такође познање Првообраза.“

Но пре свега то потврђују саме древне иконе својом потресном изражајношћу која активно призива човека.

Питање: Може ли савремени човек осетити тај призив и може ли му се одазвати?

Одговор: Данас се, авај, често јавља осећај да су савремени људи у многоме изгубили способност за тако озбиљну перцепцију иконе. Наше сазнање је толико ограничено светским вредностима да је једва способно да осети живу везу између символа и онога што он символизује, образа и Првообраза. Но занемаримо ли ту везу, руши се комплетан смисао иконе. Нећемо успети да створимо иконе налик иконама древних иконописаца чија је уметност позивала на дијалог, која нам се обраћала и активно учествовала у нашем животу.

Понекад многим црквеним, верујућим људима, свештеницима, па и професионалним иконописцима икона која је устројена на тим принципима није потребна.

Говорили су ми пријатељи иконописци да су недавно добили посао да хитно направе велики иконостас, а посао су добили од стране ауторитета на високом положају. Нису све иконе биле готове. И у богато украшеном, позлаћеном, резбареном иконостасу требало је оставити празнине и то на централним местима. „Опростите нам, ускоро ћемо вам донети остатак.“ „Зашто, зар је то баш неопходно? Па и овако лепо изгледа.“ Овај трагикомични случај је карактеристична илустрација озбиљног проблема.

Питање: Какве су иконе данас „најпривлачније“ верницима?

Одговор: Од иконе се данас често захтева да буде другостепени део некакве опште „молитвене атмосфере“, на какву смо навикли да наиђемо у Цркви. Та се атмосфера описује речима као што су тишина, мир, благолепије. У њу спадају свечаност и величанственост коју гради тајанствено светлуцање и одблесци кандила и злата, многобројне фигуре светих испреплетане линијама компликованих орнамената. Необичан, чаробан, мистичан простор. Наравно, таква осећања су неопходан део религиозног живота верника. Храм треба за нас да буде очев дом, треба да нам је свој, срдачан, познат, топао и привлачан.

Но, јавља се осећање да се слика која призива, која је оријентисана на жив однос, често веома захтевна, која није једоставна, и која је „испитивачка“ (како се прекрасно изразила византолог Олга Попова), не уводи лако у такав простор и такође је у стању да разруши удобност материнског спокоја описане атмосфере.

Треба признати да то чудо сусрета са дубином и тајном Првообраза, које проживљавамо приликом пажљивог удубљивања док стојимо пред древним иконама, одзвања диссонансом у сложеним и за нас уобичајним околностима. Да ли је у тим околностима прихватљив узнемирујући „испитивачки“, захтеван, призивајући изглед, на пример, кремаљског Спаса Љутито Око из четрнаестог века, који спаљује (претвара у пепео) све наше „одвећ људско“, дремљиво и инертно? Или толико „неспокојан“ у уобичајном смислу образ Спаситеља из манастира Свете Катарине на Синају, најстарија од сачуваних икона Христа, из шестог века.

Шта чинити? Могу ли бити у корелацији у једном архитектонском пространству тежња макар и ка духовном, но комфорном, и ватрено сведочење вере? Желимо ли, јесмо ли спремни да уложимо такав напор и прихватимо, у за нас уобичајној атмосфери савременог храма, образе средњовековних иконописаца, који горе духовним огњем, који нас призивају са зидова древних храмова? А може бити да ми сами стварамо и организујемо атмосферу нашег храма, која исходи из природе наше религиозности? Шта ми, уствари, желимо да обновимо, обнављајући древну уметност иконописања: стилске форме или основни садржај?

На свакодневном плану осећа се огромна разлика између менаталитета савременог човека и тог система схватања света, који је породио молитву и поклоњење икони. Данас су најпотребније иконе са „неутралним“, избалансираним представама. Оне споља подсећају на древне образце, али се у односу на њих веома разликују по задатку који треба да испуне. Њихова сврха је ограничена: створити општу позадину одређеној атмосфери и расположењу.

Најзад, свако је сам одговоран за степен озбиљности свог односа према икони, но уколико ми изнутра нисмо сагласни таквом снижавању задатка иконе, неопходно је да се вратимо његовом изворном црквеном разумевању, у којем видљиво постоји Првообраз.

Питање: Помаже ли вам живо искуство свештенослужења у стварању икона?

Одговор: Када постојано служиш у храму почињеш да на специфичан начин схваташ његов простор, осећаш захтеве задане његовом архитектуром. Стараш се да не нарушиш унутрашњу целовитост тог простора, већ да са њом будеш у складу, да радиш тако да свака икона или зидна композиција изгледају као да су рођени из недара постојећих архитектонских услова, да се налазе на свом месту. Саме иконе ствараш да не буду само део ентеријера, већ активни учесници богослужења које ти сам савршаваш. Зато поживети и послужити на том месту на којем ћеш радити као уметник, осетити га и разумети, веома је корисно за иконописца.

Ево, на пример, у Пскову сам четрнаест година служио у храму из дванаестог века. За то сам време променио три концепције у своме раду, док се нисам утврдио у оној, која највише одговара управо том простору. Кад сам почео да осећам тај простор као „кичму“, схватио сам да су градитељи дванаестог века саздали у тој грађевини веома моћну, јарку и верну интонацију, и мој задатак је био да је не нарушим, већ да је правилно појмим и да на њу одговорим. Интересантно је да је управо тада, када сам почео да перципирам зависну и подчињену улогу мог сликарског рада у односу на задану архитектуру храма, ту и тамо почела да ми долази, не промишљено, не схематизирано, него слободно, идеја како и шта је потребно урадити.

Ипак, много је иконописаца који нису свештеници, а који умеју да створе изванредне иконе. Но, једно је када радиш у храму који одлично познајеш и у којем живиш, служиш, молиш се годинама, а друго је када дођеш по позиву у некакав град ради конкретно погођеног посла, завршиш га и одеш. У овом другом случају посао може бити веома добро и професионално изведен, но ствар није само у томе. Сваки храм, поред захтева које намеће архитектура, које свако не може да осети за неки кратки период, има и своју парохију. А то су конкретни људи, сваки са својим проблемима, радостима и невољама. Управо се за њих сликају иконе у храму! Ниједан свештеник не може да престане да постојано размишља о својој парохији, и када почнеш непосредно да адресираш, да се у свом раду обраћаш живим личностима које познајеш, који су ти драги, који се зову Андреј, Константин, Светлана и тако даље, у твом се раду појављује специфичан квалитет и разумевање. Твоја се икона не уноси у храм извана, него се рађа унутар вашег заједничког живота у вери и Цркви.

Разговор водила Ана Курскаја 25. августа 2008. године

Превео са руског: Дејан Манделц

Господ је створио човјека према лику своме, према лику Божијем (Књига Постања 1, 27), али упркос томе што су начинили први гријех и преступили заповијест и бијаху истјерани из раја, Он и даље ипак сарађује са човјеком. Позвао је наше Прародитеље Адама и Еву на сарадњу у стварању нових људи. То је једно величанство, узвишеност позива, да муж и жена имају право са Господом Богом сарађивати у тако важном дјеловању као што је стварање нових људи. Дакле, морамо се замислити над овим чином и узвишеним дјелом којим нас је Бог увеличао и позвао на дјеловање својим благословом: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу и владајте њом“ (Књига Постања 1, 28). Који је то позив, која је то величина кад Бог заједно продужава стварати свијет у сарадњи са човјеком.

Људи се данас недовољно замишљају над тим узвишеним вриједностима, бити отац, бити мајка. Као што је Бог био Отац Адаму у Рају, тако је касније Адам отац својим потомцима и Праотац нама данас. Замислите, стварате човјека са благословом Господњим. Замислите! Међутим, стварност је данас као никада тотално другачија. Човјек не чини што је Господ заповједио и благословио и ради оно супротно. Не ствара човјека, већ га убија. Чини гријех утробног дјетеубиства. Убија га док још ни име није добио, свјетлост дана угледао. Убија га прије његовог рођења. Или боље рећи, ускраћује му право да се роди и право да живи свој живот. Ускраћује му слободу коју му је Бог дао и прекида му живот, одбацује га као да тај нерођени човјек, то мало дјете нема живот. Каже му: „Не требаш ми и могу без тебе“.

Али, да ли може? Да може, не би Бог одредио човјека и жену да наставе то чудо стварања.

Шта медицинска наука каже о овоме? Термин абортус потиче од ријечи „аборт“[1] што значи прекинути, побацити, одбацити. У медицинској терминологији може значити намеран или ненамеран прекид трудноће у периоду након зачећа, а прије природног порођаја - рођења. Вјештачки абортус (жељени прекид трудноће) је медицински поступак којим се врши прекид трудноће, а прије рођења новорођенчета.

Спонтани абортус (нежељени прекид трудноће) је побачај који настаје природним путем без лекарске интервенције, као последица неправилног тока трудноће. Без обзира што је дјете мало још док се није родило, оно ипак постоји. Медицина каже, код зачећа, дјете је већ величине пети дио милиметра, то је величина јајне ћелије онда кад се оплоди. Та величина би се могла видјети и голим оком када би било доступно. Већ седамнаести дан од зачећа срце му куца, то је три дана након изостанка менструације. Када жени не настане менструални период када је очекивала, тада је дјетету отприлике двије недеље старости. Са три недеље од зачећа у мозгу се уочава појава мождане коре која је друкчије боје, та мождана кора је битна да човјек уопште може да размишља. Са пет и по недеља расте главица, ручице; ради фискултуру кад је шест недеља. Са осам недеља буди се и спава, штуца, слуша гласове. У једанаестој - дванаестој недељи дјете је величине као палац наше руке и изгледа као човјек, с тим што је глава мало већа у односу на друге дијелове тјела, јер се мозак брже развио.

За потврду својих научних резултата један амерички љекар гинеколог је на видео касету снимио абортус плода дванаест недеља (три мјесеца). Овај кратак филмски снимак који носи назив „Ћутљиви крик“ показује да плод предосјећа опасност од убилачког инструмента за абортус и испољава осјећај опасности у којој се налази следећим реакцијама: 1) креће се на јак и узнемирен начин у материци мајке; 2) повећавају се откуцаји његовог срца; 3) широко отвара своја уста као за крик, ћутљиви крик. Крик који нико не чује, осим Господа. Ова филмска трака изазива такав ужас да је један љекар који је извршио 10. 000 побачаја после њеног гледања за свагда прекинуо да ради абортусе.

Из свега овога видимо да питање утробног чедоморства није више питање само вјере, него и научне медицине. Јер нам медицина која је узнапредовала сада омогућава чвсте доказе и потврде онога што што православље свједочи. Господ наш Исус Христос јако воли дјецу и рекао је да што учиниш једном од најмање браће да Њему чиниш. А ко је наш најмањи брат или сестра у буквалном смислу ријечи? Управо тек зачето и нерођено дјете. Хуманост појединца се огледа у томе како се односи према најњежнијим и најслабијим, према дјеци. Чувајмо дјецу, да би она чувала нас.

Ако неко од нас дође у искушење да почини овај гријех, нека се мало сабере и размисли. Требамо чувати нашу дјецу јер су наше благо. Требамо чувати живот. Човјек доста пута пада, гријеши, али и устаје, зато није све изгубљено. Не смије се падати у очај.

Господ је милостив и опрашта гријехе наше, ако се искрено покајемо, стога нам је оставио Свету Тајну Исповјести и Свету Тајну Причешћа. То је оно што враћа човјека у заједницу са милим и слатким (један побожни монах је назвао Господа слатким) Господом, што га враћа у крило Спаситељево. Јер у тој заједници човјек налази свој мир и спознаје смисао свога постојања. Покајмо се искрено и исповиједимо овај гријех и ходимо опет путем спасења. Вратимо се вјери и Господ ће нам помоћи. Гријех је оно што раздваја човјека од Бога и спасења у Њему. Чувајмо живот. Амин.

[1] Енглеска рјеч „ABORT“, у преводу значи, одустати, прекинути нешто прије што је завршено, комплетно, готово, или прекинути прије времена.

Ненад Николић

Мисију православља у Јапану је започео руски свештеник и монах, Николај Касаткин, љубитељ Јапана и јапанске културе. Јапанци су на странце гледали углавном са подозривошћу, па чак и мржњом. На мисионаре већином нису обраћали пажњу, али су били готови да их убију кад год се укаже прилика. Проповедање Хришћанства беше строго забрањено, па су се обраћеници морали суочавати са мучењем и смрћу. Мисионаре који су ходали по улицама руља би често засипала камењем.

Да би почео свој мисионарски посао, отац Николај (касније проглашен за светог) био је принуђен да научи јапански језик и веома сложено писмо.

После седам година учења, свети Николај осети да је спреман да започне преобраћивање Јапанаца. Стао је да опрезно проповеда Јеванђеље људима око себе. Десило се да му је најгорљивији катихумен (вероучитељ) дошао са мачем у руци и убилачким мислима на уму. Такума Савабе, самурајски шинтоистички свештеник и одани родољуб, упаде једне ноћи код оца Николаја и рече му да сви странци морају да умру зато што шире лажи и уходе по Јапану, те да ће он сам окончати са Николајем ако не престане са својим проповедањем. Савабе је од Николаја захтевао или да сместа напусти Јапан или да умре. Њихов разговор је текао овако:

”Зашто си љут на мене?” – упита отац Николај Савабеа.

”Сви ви странци морате умрети. Ви сте дошли да шпијунирате нашу земљу и још горе, ви штетите Јапану вашим проповедима”, одговори Савабе.

”Али, знаш ли ти шта ја проповедам?”

”Не, не знам”, одговори.

”Како онда можеш судити, тако лако осуђивати нешто о чему не знаш ништа? Да ли је то само стога да оклевећеш нешто што не познајеш? Прво ме саслушај, па онда суди. Ако је ово што чујеш лоше, онда нас избацуј!”

Свети Николај поче Савабеу да проповеда Јеванђеље. Причао му је о Богу, греху, души и њеној бесмртности, Христовом доласку. Савабе је пажљиво слушао, потом извадио хартију и стао да прави прибелешке. Отада је стално долазио код оца Николаја, није више могао без његових медоточивих поука, и толико се испунио љубављу према новостеченој вери да је био крштен и примио име Павле. Ускоро је Савабе почео да својим пријатељима прича о Православљу, посебно Сакаију и Урану. Они су се такође преобратили на Православље и априла 1868. примили крштење и имена Јован и Јаков. Тако у једној ноћи беше постављен камен темељац за изградњу Православља у Јапану, а првом јапанском свештенику било је име отац Павле Такума Савабе.

Била једном два монаха, који су пуних четрдесет година живели у истом манастиру а да се ниједном нису посвађали. Једног дана први монах рекао је другоме:

- Не мислиш ли да би требали бар једном да се посвађамо?

Овај други је узвратио:

- Зашто да не? Око чега ћемо се свађати?

- Могли бисмо око овог хлеба - предложи први.

- У реду, свађајмо се око хлеба. Како се то ради?

- Овако - рекао је први монах - Овај хлеб је сада мој, шта ћеш сад?

- Задржи га - рекао је други монах.

Манастир Глоговац

Ако се обратимо изворима, видећемо да је још у старозаветним временима пост чинио један од основних елемената подвижничког (аскетског) живота. Људи су постили у знак покајања, постили су Израиљеви пророци и учитељи пред излазак на проповед и служење. Постили су и цареви и обичан народ да би се помирили са Богом, да би се покајали и да би посредством уздржања показали Богу своју љубав.

Познато нам је да је Христос Своје јавно служење после Крштења почео тако што се удаљио у пустињу и тамо провео четрдесет дана у посту, након чега Га је искушавао ђаво. Иако је Христос оваплоћени Бог, и Њему је, према човечјој природи, било потребно укрепљење и духовна, душевна и телесна припрема за служење. И управо из тог разлога Он се, пред излазак на проповед, удаљио у пустињу и тамо постио – ништа није нити јео, нити пио.

У Јеванђељу постоје извесни моменти који нас могу навести на помисао да Христос није много ценио пост. На пример, кад су фарисеји прилазили Христу и питали Га „зашто фарисејски и Јованови ученици посте, а Твоји не посте?“, Господ им је одговарао: Могу ли сватови постити док је женик са њима? Докле год имају женика са собом, не могу постити. Него ће доћи дан када ће се отети од њих женик, и тада ће постити у оне дане (Мк 2,18-20).

АПОСТОЛСКИ ПОСТ

Замислимо на тренутак живот Исуса Христа и Његових ученика. Био је то живот лутајућег Учитеља – Човека који је, заједно са својим ученицима, прелазио из града у град, из места у место. Понегде су Га примали с љубављу, а понегде неблагонаклоно. Понекад је делио трпезу с богатим и утицајним људима, са фарисејима и књижевницима, али се чешће догађало да се нађе у домовима сиромаха. Када би Христос дошао у нечији дом, Он није за себе тражио неку посебну храну, него је јео оно што би Му понудили. Пролазећи кроз засејана поља, Његови ученици су кидали класје, гњечили га рукама и јели зрна, нарушавајући тиме понекад чак и суботу. Време које је Христу дато ради Његовог служења израиљском народу, било је сувише кратко, и зато је Он био усредсређен само на оно главно, оставивши по страни све што је другостепено. Управо из тог разлога, Он и Његови ученици нису увек испуњавали традиционалне прописе о посту и суботи. Уопштено, у Јеванђељу не налазимо никакве податке који би нам говорили о томе да се Христос придржавао неког посебног начина исхране. Он је јео месо (јер у противном не би окусио пасхални обед са својим ученицима), јео је рибу, јео је храну која је Њему и апостолима била доступна.

Све то, међутим, не значи да је Христос ниподаштавао пост. Сећамо се да су Га ученици, пошто нису могли да исцеле ђавоиманог дечака, упитали зашто не могу то да учине и да им је Господ одговорио: Овај род се изгони само молитвом и постом (Мт 17,21). Затим је дошло време када је Женик узет од сватова, када Христос више није био са ученицима, и ученици су тада препородили традицију поста – поста сједињеног са молитвом. Познато нам је да су се у раној Цркви Христови ученици вратили јудејским правилима о посту. У Делима апостолским такође сусрећемо напомене да су се апостоли придржавали поста.

Шта је, дакле, пост? Ако се говори само о спољашњој страни, онда је пост телесно уздржавање, уздржавање од ове или од оне хране. У савременој пракси, то превасходно значи уздржавање од мрсне хране, односно од меса, млека и производа животињског порекла уопште. Ако изузмемо строге постове, допушта се, између осталог, и једење рибе. Осим тога, током строгих постова није допуштена употреба алкохолних пића. Пост је, такође, повезан и са уздржавањем од брачних односа.

Све то је, међутим, само – спољашња страна поста. Требало би да запамтимо да се поста не придржавамо ради уздржавања од хране, него зато да бисмо се узвисили на свом духовном путу. Избегавање ове или оне хране не сме да буде само себи циљ. Постоји, наиме, много разлога због којих човек није увек у могућности да се придржава телесног поста – старост, болест, сиромаштво. Пост је намењен здравим људима, док је за болесне и сама болест – својеврсни пост. У многим случајевима, лекари забрањују болесницима да избегавају мрсну храну. Требало би имати на уму да Црква никада и никоме није прописала да врши насиље над својом природом, као што не прописује ни да се нарушавају упутства лекара.

Осим тога, бреме поста не може се полагати на малу децу. Повремено, и сразмерно томе како расту, дужни смо да у њима васпитавамо свестан однос према свему што постоји у Цркви – према богослужењу, према молитви и према посту. Деца се могу навикавати на нека ограничења у храни, али то се мора спроводити постепено и никако на штету здравља.

Постоје и друге ситуације када нисмо у могућности да у потпуности одржимо пост. На пример, у време путовања. Прелазећи из места у место, Христос се није придржавао поста – можда управо због тога што Му то није допуштао начин живота који је изабрао. Када смо на путу, живимо у посебним условима, који не зависе увек од наше воље. Исто се догађа и кад станујемо код других људи, или када одлазимо у госте. Као што је познато, у туђем манастиру не можемо спроводити свој типик. Понекад ме питају: „Шта да учиним ако ме током поста позову на прославу нечијег рођендана или неког догађаја? Могу ли да једем оно што домаћица понуди, или да одбијем мрсну храну?“ Сматрам да би ово питање требало другачије поставити: да ли би уопште требало поћи, или не? Ако смо одлучили да пођемо, онда ће, мислим, наше седење међу радосним људима и одбијање понуђене хране – а што ће послужити као неми прекор за све који не посте – бити неисправно. Господ Исус Христос је рекао: А кад постите, не будите суморни као лицемери, јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте… А ти када постиш, помажи главу своју и лице своје умиј. Да те не виде људи где постиш, него Отац твој (Мт 6,16-18). Христос овим речима показује да пост има спољашњу и унутрашњу страну. Хтео бих да сада кажем неколико речи о тој унутрашњој страни.

ПРОРОК ИСАИЈА

Најпре ћу навести један одломак из Књиге пророка Исаије:

Зашто постимо, веле, а Ти не погледа, мучисмо душе своје, а Ти не хтеде знати? Ето, у дан поста вашега ви испуњавате вољу вашу и тражите тежак труд од других. Ето, ви постите ради свађе и расправе, да бисте дрском руком ударали друге; ви у то време не постите тако, да се ваш глас чује на висини. Такав ли је пост који Ја изабрах – дан, у којем човек мучи душу своју, када повија главу своју као трску, и ставља испод себе кострет и пепео? То ли ћеш назвати постом и даном угодним Господу? А није ли ово пост који изабрах: да развежеш свезе неправде, да раздрешиш ремење од бремена и потлачене пустиш на слободу, да поломите сваки јарам? Није ли да поделиш гладнима хлеб твој и сиромахе прогнанике да уведеш у кућу? Када видиш нагог да га оденеш и од једнокрвног свог да се не скриваш. Тада ће видело твоје синути као зора и здравље ће твоје брзо процветати, и пред тобом ће ићи правда твоја, пратиће те слава Господња. Тада ћеш призивати, и Господ ће те чути, викаћеш, и рећи ће: ево Ме! Ако избациш јарам, престанеш подизати прст и говорити зло, и ако даш гладноме хлеб од душе твоје, и ако наситиш душу страдалника, тада ће засјати у мраку видело твоје и тама ће твоја бити као подне, јер ће те Господ водити свагда… (Иса. 58,3-10).

Као што видите, још је у старозаветним временима постојала јасна представа о томе у чему би требало да се састоји пост. „Зашто постимо, а Ти не погледа“, питају Бога они који су постили. То се догађа стога што оно најважније није постављено на прво место. Пророк каже да, ако човек пости „ради свађе и расправе, да би дрско руком ударао друге“, онда такав пост није Богу угодан.

Често се у хришћанској средини може видети следећа слика: људи живе радосно и сложно, али онда почиње пост и они се огорчују, разјарују и свађају један са другим. То се делимично догађа и због тога што, уздржавајући се од хране, људи самим тим смирују своју физичку природу, стишавају своје телесне страсти. Страсна енергија, међутим, захтева неки излаз и, ево, она се излива на друге људе. Ако се догоди нешто такво, онда би човек који пости требало да схвати да је управо такав његов пост онај за који пророк Исаија каже да није угодан Богу. Ми смо дужни да постимо не ради „свађе и расправе“, него да бисмо се помирили са Богом и једни са другима. Требало би да пост ослободи нашу духовну енергију за творење добрих дела.

СУШТИНА ПОСТА

Према речима пророка, пост се састоји у томе да обучемо нагога, да нахранимо гладнога, да свој хлеб поделимо са ближњима. Суштина поста изражена је у речима: „Ако даш гладноме хлеб од душе твоје“ (ст. 10). Пост је време када би требало да заборавимо на себе и да научимо да се жртвујемо ради других. Време поста нам је дато управо зато да бисмо своје животе размотрили у тој перспективи. То је далеко важније и далеко теже него једноставно уздржавање од неке хране. Уколико за неодржавање телесног поста често можемо да нађемо неко оправдање (болест, путовање, недостатак материјалних средстава и сл.), онда за то што се над својом душом не трудимо како би доликовало, немамо никаквог оправдања.

Црква нас призива да се према посту односимо стваралачки. Пост је време када се ослобађамо зато да би се наша душа отворила за Бога, за Цркву и за друге људе. У време поста, свако од нас може да прихвати на себе неки духовни подвиг. Можемо, на пример, да обећамо себи да током поста никога нећемо гласно осуђивати. Уколико нам успе да, на пример, током шест недеља никога не осудимо, онда је то већ велико дело. То свакако не значи да би од осуђивања требало да се уздржавамо само током поста; међутим, ако већ свакодневно осуђујемо једни друге, пружимо себи шансу и могућност да бар за то време затворимо уста за сваку реч осуде. Ако нам то пође за руком, видећемо колико се изменио наш однос према другим људима после неколико недеља такве духовне вежбе.

Исто тако, можемо себи поставити задатак да се током поста ни са ким не посвађамо и да никога не увредимо. То је понекад веома тешко – да се не гневимо на ближње или на сараднике. Међутим, ако будемо у стању да се макар у данима поста уздржимо од раздражљивости – онда ће то и за Бога и за свакога од нас бити драгоценије, него уздржавање од ове или од оне хране. Господ је рекао: Не погани човека што улази у уста, него што излази из уста оно погани човека… Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле… (Мт 15,11-19).

Ми имамо срце и уста, тј. нашег унутрашњег човека, и то су оруђа кроз која се пројављује унутрашњи човек. Уколико нам не успева да одмах преобразимо свог унутрашњег човека, нужно је бар да се потрудимо над његовим оруђима. Људи често питају како да се изборе с раздражљивошћу, шта да учине па да не допусте себи да излију гнев на другог човека. Један од начина је да у оном тренутку, када се гнев приближи нашем срцу, када га већ запљусне и када је спреман да се излије у речи – затворимо уста и не допустимо да се отворе све дотле, док не прође напад гнева. Угушити гнев у себи, „прогутати га“ – то је можда непријатна и болна процедура, али ако се научимо макар томе, онда можемо прећи на рад над сопственим срцем. Време поста је идеална прилика да начинимо први корак. То је управо оно време када, уколико још нисмо почели рад над собом, можемо да га започнемо.

Током поста, можемо себи поставити и друге обавезе, на пример, да прочитамо сва четири Јеванђеља. Често се догађа да ми, православни хришћани, сматрамо да Свето Писмо познајемо готово наизуст, због чега се догађа да га недељама, па и месецима, уопште не отварамо. Тако се догађа да и не приметимо да, чак и ако се у нашем сећању сачувају неке јеванђелске епизоде, само Јеванђеље све мање и мање бива књига нашег сопственог живота, у њему све ређе видимо одраз свог сопственог духовног искуства. Услед тога, уколико током обичних дана немамо времена за читање Јеванђеља, онда бар током поста прочитајмо поново оне странице на којима нам се обраћа Сам Господ и пружа нам пример уистину хришћанског живота.

Најзад, кад су у питању породични људи, пост, између осталог, претпоставља и уздржавање од брачног општења. У овом правилу, уосталом, могу да постоје изузеци. На пример, верујућа жена жели да одржи пост и да се уздржи од брачног општења, док неверујући муж то не жели. Не сме се допустити да пост уништи породицу. Како каже св. Јован Златоусти, „она која се уздржава противно вољи свога мужа, не само да се лишава награде за уздржање, него одговара и за његову прељубу, и то строже него он сам. Зашто? Зато што га лишава законитог сједињења и баца га у бездан разврата“. У неким случајевима, човек, да би очувао целовитост породице, мора да жртвује сопствено благочашће и своја подвижничка правила!

Превод са руског језика Антонина Пантелић

Извор: Православље

„Није случајно да то сећање“, подвукао је Патријарх, „о раздвајању човека од Бога на самој зори историје човечанства спада у канон Великог поста. Како је тај страшан догађај - расцеп између Бога и човека, одвајање човека од општења с Богом, утицао на живот људи...“

„Шта се догодило тамо, у рајском врту? Јер човек је био сит, хранећи се плодовима рајске земље. Зашто је онда било потребно пробати забрањени плод? Тај плод је изгледао лепо (Пост. 3:6) - очигледно, тако привлачно, тако примамљиво, да му се зажелело да проба, да би тело постало још боље. А још и змија изазива: „окусите, па ћете постати као богови“ (Пост. 3.5). Значи, може се још више насладити своје тело, без икаквих ограничења. И човек је окусио забрањени плод, нарушивши заповед. Похота му је била покретачка снага. Не љубопитљивост - него похота“, приметио је Његова Светост.

„Од тог, најодлучујећег момента историје човечанства, развој целе цивилизације пошао је другим путем. Не пружање ка Богу, не прихватање на себе Божије правде, него задовољавање својих потреба постало је камен темељац и главни циљ. Често се тај циљ маскира лепим речима, у том смислу у различитим политичким паролама, филозофским доктринама; али ако пажљиво спроведемо истраживање и дођемо до до дубине, тамо унутра је - похота, превласт тела.

А зашто је тако страшна та превласт? Па зато што човек који живи по законима телесне похоте, заиста постаје звер. Цела историја човечанства нам сведочи о томе - ужасни ратови, крвопролића, грађански и међусобни конфликти, подлост, обмана, лицемерје, лаж, усмерени су само на то да би се стекло што више власти, више новца, више трошило, угађајући свом телу.

Реч иде, наравно, не само о физичком засићењу. Многи, који страдају од телесне похоте, могу бити јако ограничени у физичкој храни, придржавајући се различитих дијета. Али они не престају да служе похотама свога тела.

Апостол Јаков у својој посланици нам помаже да разумемо ради чега телесна похота уништава човека: „Тада жеља затрудњевши рађа грех. а грех учињен рађа смрт.“ (Јак 1.15). Похота зачиње грех - како тада у рају, тако и сада у нашем животу. Она зачиње грех, формира начин мишљења и начин живота, који је усмерен на то да ништа не треба претпостављати као виши циљ од највишег квалитета задовољавања сопствених потреба, било у физичкој храни, пићу, аутомобилу, кући, власти, каријери, владању познаницима или пријатељима, овладавању славом... Све те телесне похоте, имати што више, у том смислу и на штету других“, подвукао је Патријарх.

Извор: http://www2.pravoslavie.ru/news/60152.htm

Превод за Поуке.орг

Оливера Г.

Исповест је, дакле, свештена радња у којој свештеник Цркве силом Духа Светога отпушта и разрешава хришћанина од грехова, које он исповеди и за које се каје. На ово упућују и саме Христове речи изговорене Његовим ученицима у јеванђељу по Јовану: „И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Духа Светога! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн. 20,22).

Уосталом, и само Јеванђеље Христово почиње речима о покајању, а оно и у целини говори о љубави Божијој према грешнику. Будући да је Црква у свету - Тело Христово, кроз њу Христос у сваком времену поручује: „Јер нисам дошао да зовем праведнике, но грешнике на покајање“ (Мт.9,13). Љубав Божија према људима је, дакле, основ и смисао Оваплоћења Христовог, али и позив човеку, а пре свега свештенику, да се угледа на Бога и на љубав Његову, на љубав и самилост према грешнику. Будући да је и главни задатак свештеника да исправља грешника на путу спасења, он сам мора да пође од љубави Божије и да свагда буде спреман да таквог човека увек загрли и да му помогне.

Шта се, дакле, дешава у души онога који се каје и који долази код свештеника на исповест? Свети владика Николај Велимировић, у „Молитвама на језеру“, каже: „Покајнику се отварају очи за два пута: за онај којим иде, и за онај којим треба да иде. Више је оних који се кају, но оних који скрећу своје колеснице на нови пут. Кажем вам: две храбрости потребне су покајнику – једном храброшћу да се заплаче над старим путем, и другом да се обрадује новом.“

Ове речи светог владике Николаја потврђују јеванђелску проповед: „Покајте се јер се приближило Царство небеско.“ Покајање, дакле, значи сагледавање сопственог стања у односу на Царство које долази. Покајник је дошао до тачке пута на којој сагледава своје животне промашаје, али за даљи пут му је потребан путовођа који ће га на правилан начин усмерити и одобровољити на новом путу којем је циљ у Царству небеском. Овде такође долазимо и до одговорности оних који руководе верне на путу спасења. Њих називамо духовним оцима и пастирима људских душа. Будући да предводе, чувају, бдију и исцељују своје словесне овце, пастири свакако требају да буду достојни своје узвишене службе. Ево шта о томе каже свети Јован Лествичник: „Прави пастир је онај који може да изгубљене духовне овце пронађе и поправи помоћу незлобивости, сопствене бриге и молитве. Прави крманош је онај који је од Бога, и кроз сопствене подвиге, примио такву духовну моћ да је у стању извући брод не само из морске буре, него и са самог дна океана.“

У истом духу су и речи митрополита Антонија Храповицког упућене пастиру -исповеднику: „Срећан си ти, духовниче, ако теби Бог каже управо оно што може бити корисно твом духовном чаду ради савршеног и сталног ослобођења од пређашњих греха. Али Бог помаже онима који се труде, а не онима који леже, и зато си ти дужан поставити себи за главни задатак свога живота задобијање искуства за духовно лечење, тј. за давање упустава хришћанима како да се боре са грехом и како да се учврсте у врлинама.“

Света тајна исповести у Цркви и постоји и дата је као могућност обнављања и исцељења грехом нарушене људске природе и живота. Зато је грех у духовном животу и окарактерисан као болест која оптерећује и мучи људску савест. Отуда је исповедање и покајање облик духовног лечења.

Сваки свештеник је сигурно био у прилици да се сусретне са човеком који долази на исповест и који се каје. Од Божије благодати сигурно, али и од самог свештеног лица зависи да ли ће тај човек заиста и имати користи од свога покајања и доласка на исповест. С обзиром на чињеницу да данашњи верници свету тајну исповести и покајања обављају углавном на светим Литургијама уочи причешћа, и најчешће за време неког од великих постова, то ће умногоме спутати свештеника да се у целости посвети покајнику. Храм је по правилу у таквим приликама обично пун народа и чека се да свештеник у једном моменту прекине службу и посвети се исповедању верника. Верници чекају у реду, а исповест која се обавља механички не траје дуже од пар минута по особи. Код оваквог начина исповедања верних, с разлогом можемо поставити неколико питања: да ли такву праксу можемо назвати светом тајном исповести, да ли је опроштај грехова добио онај који на таквој исповести није ништа рекао, односно исповедио (јер се због брзине исповест најчешћше своди на питање: Кајеш ли се? – Кајем. Јеси ли грешан?- Грешан сам). Свештеник потом чита разрешну молитву, и опет се поставља питање од чега је разрешио верника ако овај није ништа рекао? У оваквим случајевима, наравно, постоје и изузеци.

Такође често од „покајника“ (под знаке навода) може да се чује и одговор: Нисам грешан. О таквој исповести и таквим „покајницима“ протојереј др Љубивоје Стојановић у књизи „Пастирско служење“ каже: „У ситуацији када је сведена на паралитургијски догађај, који све више улази у литургијско време као паралелна радња, питање је како и колико ће бити стварно доживљена као радост Цркве. Тако остаје само као индивидуални чин саморазрешења у моменту, изјавом: нисам грешан, али и чин осуђивања свих, у истом моменту, констатацијом: сви су грешни“ – каже отац Љубивоје.

У таквим околностима „литургијске исповести“ свештеник нема времена да са покајником успостави један разговог-дијалог у којем би најпре ономе који се каје објаснио шта је то грех, а шта покајање и исповест. С друге стране, ни покајник нема времена да објасни можда и неке важне околности које су се десиле, а због којих је он учинио грех, те тако свештенику остави можда и погрешну слику о свом духовном стању. А да не говоримо о страху, стиду и треми од којих би најпре било потребно покајника ослободити за време исповести - разговора.

Посебна тема била би и кад су у питању неки тежи греси као што је то чедоморство. Жене поготово имају огроман притисак и трауме на својим душама због греха чедоморства. Неретко је да на исповестима говоре како своју нерођену децу и сањају или да о том греху говоре и у својој дубокој старости. Да би се свештеник заиста могао посветити таквим душама, неопходно је више времена издвојити од оног које има за време служења Литургије. Такође, свештеник ће понекад изрећи и епитимију покајнику због неких грехова, а то опет изискује додатна објашњења, због чега му је то одредио и који је смисао. Питање је, такође, да ли ће и какве користи имати верник и од самог светог Причешћа, нарочито ако је исповедио чедоморство, а од свештеника није добио никакву епитимију. По овом питању је познати румунски старац Клеопа, а у вези једне жене која је мимо своје воље изгубила дете, рекао: „Нека иде на исповест код свога свештеника и нека изврши епитимију која јој се одреди, јер ако је не изврши у овом свету, стићи ће је онострана епитимија.“ Упитан: Шта ако јој свештеник не наложи епитимију, старац је одговорио: „Не, нека јој наложи канон. Ко је изгубио дете мимо своје воље, одлучен је од светих тајни само две године.“ Из овога одговора старца Клеопе можемо само наслутити какав је канон, тј. епитимија за оне који остану без деце свесно, тј. својом вољом.

Ово напомињем само из тог разлога да бих предочио сву сложеност која може да произиђе из једног сусрета свештеника са човеком покајником. Сматрам да би решење овога проблема у многоме допринела пракса која се најчешће сусреће у манастирима, а то је да се верницима у одређене дане седмице за време великих постова омогући долазак на исповест током читавог дана или након вечерње или јутарње молитве. Тада би свештеник могао одвојити време да са сваким верником обави посебно исповест кроз разговор и без журбе. Такође, сматрам да би тиме свештеник олакшао и себи служење свете Литургије не прекидајући је због исповести, а и свима онима који су исповест обавили раније у току седмице. На тај начин би се и Литургија знатно скратила.

Такође бих напоменуо и то да исповест не мора и није обавезна да се строго обавља уочи Причешћа. Ако верници који редовно посећују света богослужења и живе хришћанским начином живота, имају свог духовника-свештеника, могу исповест да обављају и раније, а да се причешћују на недељном богослужењу и без исповести. Онима који држе све постове који су одређени Црквом, тј. једнодневне и четири вишедневна поста, може се, и чак је пожељно, омогуђити причешћивање на свакој недељној Литургији током године, јер се оне зато и служе, а исповедаће се онда када за то буду имали потребу. Подразумева се да ће оне грехе који одлучују од Причешћа исповедити неодложно, али нема потребе да онај који нема ништа посебно на својој савести долази и то говори свештенику уочи Причешћа. Свештеника прекида у служењу, а он сам од тога нема никакве користи.

С обзиром на то да се исповест, с једне стране, не може механички ни обавити, јер покајања има или нема, она се, такође, не може код верника на вештачки начин ни изазвати. Овде имам на уму праксу која се у уџбеницима „Пастирског богословља“ назива као судско ислеђивање таксативним набрајањем могућих грехова. Реч је о опасности од саблажњавања приликом говорења или читања неких од могућих грехова, а за које верник можда никад у животу није ни чуо. У таквим случајевима потребна је велика опрезност, али и мудрост да се верник пре одобровољи на самоиспитивање, а, пре свега, да се у њему пробуди љубав према Богу. Такође, не треба настојати ни томе да се код верника реше сви проблеми приликом само једног, односно првог сусрета.

На крају бих завршио опет са одговором старца Клеопе који је дао када је био упитан: која је од седам тајни најтежа за вршење?

„Тајна Свете Исповести. Кроз ову тајну или спасаваш једну душу и спасаваш себе, или је погубљујеш и погубљујеш и себе у векове! Ипак, ни кроз једну другу тајну или службу не можеш придобити више душа за Царство Божије него кроз тајну исповести. Али толико одговорности и опасности належе на свештеника духовника, да Свети Јован Златоуст каже да се мало духовника спасава. Ове речи застрашују и потресају све нас“ – одговорио је старац Клеопа.

Протосинђел Венијамин (Ковачић)

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

СПЦ

ГРЕСИ УВЕЋАВАЈУ ТУГУ

Чиме још могу бити изазване туга и депресија? Теретом грешног живота често неисповеђених и неокајаних греха. Тешко је ходити с таквим теретом. Јер савест, тај глас Божији, говори из сваког човека. И ако он не зна како да се избави од греха, како да се покаје, запада у тугу. Ту је, наравно, потребна детаљна исповест и то, по могућности, читавог свесног живота.

Нека млађа жена се обратила једном познатом психотерапеуту са жалбом на бригу и депресију. Њена младост је прошла веома бурно: велики број блудних веза, неуспео брак, развод... При том је она била васпитавана у традиционалној, патријархалној породици, у којој су настојали да јој усаде (истина, без успеха) строге моралне принципе. Ситуација је потпуно јасна: глас савести и срамота због грешног и развратног живота раскринкавају жену, а она не знајући како да поступи, запада у очајање. Осим туге њу муче страхови. Чини јој се да се нешто мора десити и да ће сигурно бити кажњена за грехе младости.

А шта јој саветује доктор? Он теши пацијенткињу речима, да младост и треба таква да буде - бурна и весела, и да она ни због чега и ни пред ким није крива. Он не уклања проблем, већ га само "заташкава", тј. "премазује бојом", уљуљкавајући савест својом заштитом. Јасно је да ће такво "лечење" дати само привремену утеху. Проблем, то јест терет ранијих грехова, остаје. Ни глас савести није могуће сасвим пригушити. И заиста, депресију која је изазвана срамотом због грехова, могуће је превазићи једино покајањем и очишћењем на исповести. Ако се човек искрено каје, исповеђени грех постаје само ружан сан. Веома је корисно ако добијемо и неку епитимију од свештеника и, наравно, ако кренемо путем исправке и борбе са грехом. Стоји да је грех исповеђен, али његове рушилачке последице остају. Савест је, наравно, могуће пригушити као извор који су засули камењем и залили бетоном, али ће он пре или касније свеједно избити на површину.

Да резимирамо ову нашу тему. Борба с тугом се води уз помоћ утврђивања вере у Бога и наде у Њега. Потребно је да научимо да примећујемо Његова небројена доброчинства у свом животу и да будемо захвални на њима. Борба с том страшћу предстваља непрекидни напор. И то наш лични. Због тога што је "спасавање дављеника - дело руку њих самих". Туга и униније су раслабљеност воље, а њу само човек може васпитавати. Бог нас не спашава без нас самих. Он нам шаље помоћ и средства, а ми треба да их искористимо. Узгред, на ту тему постоји и једна поучна прича, такође за дављеника. Кућа неког човека се нашла у зони поплаве. И гле, вода надолази све више и више, а дављеник се премешта у поткровље. Међутим, он верује да ће га Бог спасити. Унаоколо промичу у чамцима људи и вичу му: "Ускочи код нас, ми ћемо те спасити!", а он им одлучно одговара: "Не, мене ће Бог спасити!". За то време ниво воде постаје све виши... Човек је сад већ прешао на кров. Поред промиче и неки сплав, али он опет пропушта прилику да се спаси, мислећи да ће га Господ избавити. Несрећник, сад већ стојећи у води до гуше, види велику даску како плута, али и њу пропушта мислећи да ће њему Господ помоћи на чудесан начин. И на крају човек гине, а његова душа долази Богу на истину. "Господе, због чега ме Ти ниси избавио из невоље, кад сам ја тако истрајно веровао и тако се усрдно молио Теби!" И Бог му одговори: "Ја сам три пута теби слао средства за спасење, а ти си сва три пута одбио моју помоћ".

Страсти туге и унинија иако јесу блиске и међусобно сродне, ипак нису једно те исто.

Ево како дефинише и разоткрива грех туге свети Игњатије (Брјанчанинов): "То је огорчење, жалост, губитак наде у Бога, сумња у Божија обећања, незахвалност Богу за све што се догађа, малодушност, нетрпељивост, одсуство самопрекоревања, жалост на ближњега, роптање, одрицање од подвига веома тешког хришћанског живота и скривена намера да сиђемо с његовог попришта." Одступање од бремена крста - борбе са страстима и грехом.

А ево неких карактеристичних обележја унинија.

"Лењост за свако добро дело, нарочито за молитву. Занемаривање црквеног молитвеног правила. Губљење свести о Богу. Напуштање континуиране молитве и душекорисног читања. Непажња и журба у молитви. Немарност. Изостајање страхопоштовања. Беспосличење. Сувишно умиривање плоти сном, излежавањем и негом сваке врсте. Тражење спасења без жртве. Прелазак с места на место у циљу избегавања потешкоћа и одрицања. Честе шетње и посете пријатеља. Празнословље. Богохулне изјаве. Занемаривање метанија и осталих телесних подвига. Заборављање својих грехова. Заборављање Христових заповести. Немар. Занос. Губљење страха Божијег. Јарост. Безосећајност. Очајање.

Преузето из књиге: ''ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ''

ПОСЛЕДЊА ПОРУКА ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Пост

Неки се људи боје поста, мада Црква назива Велики пост "светло време поста". Православни монаси - испосници, као Антоније Велики и многи други, постили су целог свог живота, били здрави и дуго поживели. Лекари нам препоручују извесне дијете и ми се тога слепо држимо. Зашто онда не бисмо послушали Бога, који је највећи видар и који нам пост препоручује као благотворан лек и за душу и за тело? Зар не видимо оне, који сувише једу и пију, како пате од тешких и неизлечивих болести и како млади умиру?

Богатство

Често слушамо о људима, како гомилају земаљска блага, умиру не искористивши их ни за какав благословен циљ. Једна госпођа у Чикагу, стара 87 година, чувала је 25. 000 долара сакривених у кући. Једног дана изашла је некуда, а лопови су украли њену уштеђевину. За кога је та жена чувала оволики новац? Са њим није ништа стекла ни на земљи ни на небу. Срце је било везано новцем на земљи, а сада је срце празно и сиромашно на небу. Сама реч Божја вели:"Сине мој, дај ми срце своје". Не дај своје срце земљи на земаљске ствари, него Мени. Јер, ако је твоје срце самном, оно ће бити самном у вечности, ако је твоје срце са твојим земаљским благом, оно ће бити далеко од Мене у тамним пределима вечите смрти, зато дај ми срце своје, сине Мој.

Ми смо православни хришћани. Припадамо најстаријој апостолској цркви. Као такви, треба да будемо испуњени мудрошћу и да имамо право знање о животу. Неверници и секташи пуни су брига о осигурању свог кратког овоземаљаског живота. Али ми, као деца светлости и духовне мудрости, треба да дамо пример целом свету у тражењу, пре свега, Царства Небеског, које је вечито. Осигурајмо, зато свој вечити живот, прикупљајући духовно и морално благо, које мољци не гризу нити рђа, нити га лопови краду, нити се може уништити. Јер наша добра дела ићи ће испред нас пред престо Господа на последњем Страшном Суду. Чули смо да сте ви, парохијани добар и побожан свет. Свет који се боји Бога и воли Цркву, под духовним руководством ваших часних отаца и ми нисмо дошли из Богословије Св.Тихона да вас научимо нешто ново, него само да вас поздравимо и да вам кажемо: "Држите се благословене вере ваших предака - ви не можете наћи бољу веру на целом свету. Држите се народних обичаја своје Цркве, боља Црква не постоји.''

Преузето из часописа: ''Светигора'', бр.180

Савремени потомци православних хришћана најчешће се држе оног формалног упражњавања хришћанских обреда, не упућујући се у дубљи значај истих. Сматрајући, маловјерни, да тако плаћају неки дуг Богу, или "придарују" (путем новца или свог времена) прилог у неку духовну касу, "откупљујући" тако своју душу.

Они који крену ка тражењу неких дубљих спознаја, ако не наиђу на адекватан пријем у Цркви или доживљавају разочарење те одступају од тражења истине или крену странпутицом, те заврше "ревнитељи", неки одлазе у секте, неки остају, а неки не приступајући никаквом колективизму живе у властитим прелестима.

Смиренији људи, који су схватила да у овом животу "нешто не штима", да "није неба што се на око види", и који су приступили Цркви, немају адекватан пријем од стране црквеног клира и деклеративних хришћана - пошто нема живих литургијских заједница. Нема нико времена за њих, јер се у Цркви врше само богослужења, поп увијек негдје жури, и око њега увијек има неких "ближњих" који се отимају о нешто, било Царство Божје, било посао црквењака, било о углед у селу/граду, било благослов за факултет...

Такви, научени да се не отимају ни за што, ухвате се Светог Писма и неке литературе из Предања. Често немавши никога да их упути, води, одакле да почну, и куда тај почетак православног образовања треба да одведе. Ти људи су као гладни измучени путници, који након вишедневног неузимања хране, одједном сједе за пребогатом трпезом, али не знајући шта је то на њој, у свим тим украшеним јелима. Затим, гладног стомака и гладних очију, кушају свега по мало, чега се дохвате, и шта им је примамљиво очима. То може, умјесто, ка ситости, да одведе у презасићеност, па чак и повраћање.

Или им, као одојчадима, умјесто млијека, неко понуди жилаво месо, па не могући да га сажваћу, испљуну га, и остају гладни и уцвијељени.

За савременог потомка хришћана, који се декларише исто као хришћанин, а који не улаже готово никакав труд да живи хришћански, али жели да упозна хришћанство, није пожељно да креће од Мосија. Није пожељно ни да се одмах хвата оних благословених препорука које Црква има за хришћане, јер он је још увијек, чак иако је крштен, нека врста оглашеног. Такав човјек треба да почне са оним основним: учешћем у Св. Литургији, постом, исповијешћу и причешћивањем, али што се образовања тиче треба да крене, од неког почетка, и да се полако уздиже, тј. продубљује своје знање.

Предање Цркве је толико богато, разнолико, душевно, топло, да човјек нема потребу да чита било шта друго сем нешто из тог Предања.

Сва књижевност свјетовна "да се у со претвори, не може ручак посолити" црквеном Предању ни по реторици, ни по велељепију, ни по драмама, расплетима и заплетима - ни по чему. И све то је "засновано на истинитим догађајима". То је жива књижевност исписана животима пуним радости, али и суза и крви. Сва ликовна и музичка умјетност такође. Сва философија свјетовна је као новорођенче које тражи да нешто стави у уста умјесто мајчине сисе, наспрам Светих Отаца и њиховог знања, мудрости и доживљаја и материјалног и духовног свијета.

Свети Оци, светост?!

Тај тако често, олако, кориштен израз, а тако мало се зна о његовом истинском, суштинском, значењу. Једна од основних карактеристика светости јесте - универзална љубав у вјечној савремности. Универзална љубав зато што света љубав искаче из површног поимања љубави која се манифестује односима: ја волим тебе због тога и тога. Света љубав воли не "због", она воли без разлога и слијепо. У том "сљепилу", света љубав посједује виђења, знања, откровења и визије пророчке (=виђење невиђеног). Она види више него што обичан човјек види, али слијепо воли. Њено сљепило није у виђењу него у вољењу. Док обичан човјек мало шта види сем оног материјалног, и оног страсног, а воли рационално - воли, може се рећи, интересно. Света, дакле, љубав је слијепа у вољењу, а свјетовна љубав је слијепа у виђењу. А ако погрешно видим нешто, како онда и могу да волим исправно то што видим? Ја, дакле, волим неку илузију, нешто умишљено.

Вјечна савременост светости манифестује се тако што никада не застаријева. Ма колико се свијет мијењао, светост остаје вјечно савремена, јер она животна начела којих се светост држи не само да не могу да застаре, него не могу ни да умру - надилазе саму смрт, а тиме и вријеме, и "одлазе" у вјечност, јер она уствари и потичу из вјечности, "тамо" им је Отаџбина, јер су од Оца - Бога.

Универзалну љубав и вјечну савременост носио је, више, ревносније од иједног човјека у историји људи управо Апостол Павле. Иако су то немјерљиви појмови, мисија која му је повјерена од самога Бога то показује, а Апостол Павле својим животом то доказује.

Зато треба упознати Апостола Павла. Јер Павле је онај који је узидао најчвршће стијење у Цркву чији смо чланови, и којом се спасавамо. Павле је обраћеник као и ми што смо, и као што ће бити већина хришћана до поновног доласка Господа. Павле је химнограф љубави, не из Посланице, већ сваким својим уздахом. Павле је реторичар којега не могу ни анђели да узвисе јер Духом Светим говори. Павле је био ревноснији од било којег човјека у историји људи, па и као гонитељ Цркве од свих императора римских и било којег будућег гонитења Цркве - не по обиму него по ревности. Павле није гледао како Христос лијечи и васкрсава, није стављао прсте у Његове ране, као ни ми, није ни видио тјелесним очима Богочовјека, али је имао сусрет са Њим након Христовог "сједања са десне стране Оцу", и након тог сусрета својим животом показао да ријечи: "Бог је љубав" нису само нека парола, већ је то основно животно начело.

Да је смисао живота било шта друго, Адам не би био изгнан из раја - Адам би живио у вјечном разарању, вјечној нељубави.

Смисао живота, свих свијетова, јесте љубав. Тај доживљај љубави који је Павле имао јесте, уствари, начин превазилажења саме смрти. Да, Христос је разорио смрт, али не можемо од Христа очекивати да Он као Бог живи у НЕљубавној заједници са неким, са нама? Зато је љубав услов, оно што ми морамо постићи, да би могли бити уз Христа, а самим тим што смо уз Њега смрт нам не може ништа. Зато је најбољи начин при упознавању хришћанства, упознавања начина постизања љубави, уствари, упознати Апостола Павла.

Први и последњи непријатељ љубави јесте лицемјерје. Највећи нелицемјер у историји људи - Апостол Павле - страдао је од највећег лицемјера свога времена - Нерона. Разорна сила лицемјерства достиже свој врхунац у убијству, у усмрћивању. Изграђујућа, прогресивна, животна сила љубави достиже свој врхунац у светости - превазилажењу саме смрти.

Колико је света, јака и жива та љубав, показује, ево већ скоро 2000 година од Павлове смрти, Црква која живи, дјелује, страда, посвећује животе своје, управо темељена на тој љубави. Ма шта да се деси унутар ње саме, ма кави сукоби, увијек побиједи та Павлова љубав, а носиоци те побједе буду управо они којима је Павле, и Павлови следбеници, инспирација. Та инспирација није идеолошког карактера, већ љубавног - живог.

Љубав, немајући у себи ништа идеолошко, а имајући у себи све живо, и сама будући основно начело живота које надилази смрт, носи са собом жртву за другога и нелицемјерство. Ово двоје су у узајамној вези. Лицемјерство произилази из НЕжеље да се жртвујемо за другога. Оно је оруђе којим се бранимо, и којим оправдавамо нашу неспремност да се жртвујемо за другога, а да приграбимо за себе.

Нико ко тежи ка љубави не може да буде лицемјер. Човјек који тежи ка љубави може да не зна, да не буде обавијештен, да чини и лоше ствари ближњем, али НЕ може да буде лицемјер.

Лицемјерје и љубав никада не могу заједно. Такође, НЕжртвовање за другога и љубав, љубав као идеологија, а не као живи живот и жртва за другога никада не могу заједно. Зато они који се куну у љубав, а нису спремни и не желе да се жртвују за другога само су лицемјери. Управо зато, никога као лицемјере, Христос, Бог љубави, није осудио тежим ријечима.

Знајући шта Савле носи у срцу, нелицемјерност, најздравију клицу љубави , Христос и бира Савла, и дарује му улогу тринаетог Апостола, Апостола љубави, како би посијао љубав међу незнабошцима (=онима који не знају за Бога).

Извор: Видовдан

То је један од тежих крстова духовних, који се шаљу онима који желе да се спасу, а понекад и онима који не желе. Ваша чамотиња израста из тешкоћа које вас окружују и онемогућавају испуњавање жељенога. Неку радост у чамотињи налазите у мисли о смрти зато што вам се чини да је у њој избављење од многих ваших тегоба. Али када бисмо ми знали у потпуности какво мучење подносе с оне стране гроба они који нису добили милост Божју, и ми бисмо радо поднели сваку тегобу спољашњу и унутрашњу. Ако већ за сваку ствар треба да се молимо Богу "нека буде воља Твоја", онда је то од свега примереније када је у питању наш живот, који нам је дарован ради достизања вечнога спасења. Ако се неко у потпуности не ослања на вољу Божју или њој не предаје, него себи дозвољава неке привидне добре жеље, он ће временом упадати у малодушје и нетрпљење, ради избегавања чега било Доротеј саветује да мислимо овако: "Хоћу, ако буде".

Жалите се на чамотињу и тугу.

Такво стање душе бива од два потпуно различита узрока, а понекад, и од међусобно помешаних узрока. Туга која настаје из духовних узрока Апостол назива веома корисном: "Туга која је по Богу", каже он, "покаја- ње нераскајано на спасење окреће". "Нераскајано" - значи ако се човек не окреће натраг од покајања и благочестивог живота. Овој тузи штети смућење које потиче од танане гордости и очајање које на нас наводи враг наш. Туга, пак, из световних разлога настајућа, веома је штетна. Она, по речима Апостоловим, "смрт доноси" не само душевну него, понекад и телесну, ако јој се човек много предаје, напустивши уздање у Бога. Тугу световну производе три узрока: "похота плоти, жеља очију и гордост житејска", који по речима Апостола нису од Бога него од овога света. Та три узрока, мешајући се, рађају један јединствени узрок, ако човек против њих чврсто не устане, него се обазире натраг, видећи светољупце како, наизглед благују. Мешовити узрок туге појачава, пак, ревност не по разуму у стварима духовним, када човек не може да се задржи у границама смирења него окреће на свађу. Апостол Јаков пише: "Где је завист и свађа, онде је неслога и свака зла ствар".А мудрост која је одозго, прво је чиста, потом мирна, кротка, послушна пуна милости и добрих плодова, која се не гради паметном и која није лицемерна". Која се не гради паметном - значи која не осуђује. Они који себе сматрају умешнима људима који разумеју боље од других склони су осуђивању. Ето ја, скудоумни, поводећи се жељом да користим ближњему, заборављајући сопствену бескорисност, указао сам вам на узроке, који на човека наводе тескобу душевну, не ради обличења него срдачно желећи вам избављење од неистрпне туге, која трује живот ваш. Сами проникните и размотрите из чега више произлази мука духа вашега, и призивајући са смирењем и вером помоћ Божју, постарајте се да одстраните лоше поводе и узроке. Није узалуд Апостол рекао: "Трпљењ је потребно и, вољу Божју сатворивши вечни ћемо живот задобити". Да, не мало трпљења и разумевања треба да бисмо безбедно прошли стрмен са обе стране - где са једне, човека искушава танана љубав према овоме свету и бреме плоти, а са друге - ревност не по разуму, која доводи до свађе. А све то лишава мира душевног, оптерећује, мучи, смућује. Господе, помози, заступи, спаси и помилуј! Помилуј јер смо немоћни! Враг, пак, који се против нас бори, бездушник и добра мрзитељ, "као лав ричући ходи, тражећи кога ће да прогута". Но нека се изјалови његово сплеткарење.

Извор: "Између страха и наде"

писма хришћанима у свету

Дужна је да заузме политички активну, друштвену и социјалну позицију. При томе то мора да то ради тихо, неприметно и да се не меша ни у шта. Мора да буде савремена , да искорени из своје средине свако средњевековно мрачњаштво.

Дужна је да се одрекне од постојећих средстава комуникације...мора да се бави хуманитарним радом, да нађе бескућницима станове, храни и одева сиромашне.

Дужна је да се одрекне наплате свећа, од сандучића за прилоге, од било кавог вида материјалне помоћи верника. И још много-много тога је дужна.

А у мени све све чешће јавља питање: када и на какав начин је она задужила те, који о њеним „дужностима“ говоре са таквом убеђеношћу и жаром? Ко су ти људи, који су присвојили за себе тако спорно право? Да нису то можда , црквени благотворитељи, који су саградили својим средствима више храмова, који су помагали да се купе станови бескућницима, хране умируће од глади, организују скупо лечење за тешко оболеле? Да нису то можда јерарси и свештеници, који су многе године одали служењу Цркви, који су принели жртву Богу и људима, своју снагу, здравље, сам живот? Можда су то ипак верници који стално посећују храмове, који их пуне, подржавајући једни друге молитвом, љубављу, братском и сестринском бригом? Али не. О „дужностима Цркве“, као по правилу, говоре људи, који ка њој немају никакав однос, често чак и некрштени... Понекад, припадајући другој религиозној традицији. Али најчешће – атеисти.

И опет желим да питам...Зар ти људи немају савест, ни здравог расуђивање? Час једно, час друго, немогуће је схватити неразумност свих тих потраживања ка „организацији“, од оних који јој никада ништа нису давали, за коју ништа нису радили.

Али, откуда такве претензије у односу на Цркву? Па она се не меша у њихов лични живот, не поставља их на свеопште посматрање, не каже свакоме од њих: „Ти си дужан...“. О дугу човека говори Јеванђеље, може говорити , ако још није замукла – његова савест. Или је тај рат против Цркве бунт против Јевађеља и против сопствене савести? Очигледно да је тако...

...Своје дугове Црква зна и схвата их сама, да их знају и схватајудужни су и ти од којих

се она састоји, - од нас. Тај дуг одговара том идеалу, који је написан на страницама Новога Завета, дуг хришћанског смирења и љубави, дуг жртвеног служења за спасење људи... И још много сличних дугова. Ако нисмо такви, какви би требало да будемо, ако је у нама тешко препознати Христове ученике, лоше је дело наше. И ако нас због тога не воле и одричу, немамо на то шта да кажемо. Питање: „А ко су судије?“, овде је заиста неумесно. Сама историја и практично искуство сведоче: Цркви суде увек. И за лоше, што се повремено догађа међу њеним члановима, и за најбоље. Али за боље суде строжије. Ако за лоше грде, онда за боље – гоне, чак и убијају.

Значи, загонетка је решена: главне претензије судија нису према нама, него према Цркви, Јеванђељу и сопственој савести.

Извор: Вечерња Москва

Превод за

Поуке.орг – Оливера Г.