Изабрани људи Божји, који се од дванаест синова Израиљевих размножише у дванаест племена, спочетка сви сачињаваху једно недељиво, заједничко, једномислено царство, којим је управљао један вођ, почињући од Мојсија и Исуса Навина па преко судија Израиљских све до цара Давида и Соломона. А када по смрти Соломона ступи на престо његов син Ровоам, и као млад не држећи се доброг савета искусних стараца већ слушајући рђав савет себи сличних младића, постаде тежак поданицима својим, јер их оптерећиваше прекомерним дажбинама и радовима, и кажњаваше их батинама и прогонством, тада се десет племена Израиљевих одвојише од њега, и изабраше себи другога цара, по имену Јеровоама. Јеровоам раније беше слуга Соломонов. Једном када Соломон хтеде да убије Јеровоама због неке кривице његове, овај побеже у Египат, где и остаде до смрти Соломонове. Међутим, после смрти Соломонове он се врати у земљу Израиљску, и би изабран за цара од стране десет племена која се одвојише од Ровоама. И син Соломонов Ровоам цароваше у Јерусалиму само над два племена - Јудиним и Венијаминовим; а слуга Соломонов Јеровоам цароваше над десет племена Израиљских, живећи у граду Сикиму који он из рушевина обнови.[1] Два племена која остадоше верна Соломоновом сину, бише названа царство Јудејско; а десет племена која пређоше к слузи Соломоновом, назваше се царство Израиљско.

Но пошто сва племена Израиљева, иако се разделише на два царства, ипак сва заједно служаху једноме Богу, сатворившем небо и земљу, и не могаху имати другог храма сем јерусалимског, подигнутог Соломоном, и друге свештенике сем постављених Богом, због тога у свако време мноштво људи из царства Израиљског одлажаху у Јерусалим ради поклоњења и приношења жртава Господу Богу своме. Видећи то, цар Израиљски Јеровоам се узнемири и помишљаше у себи: Ако ови људи свагда буду тако одлазили у Јерусалим ради поклоњења Богу, онда ће они зажелети да понова пређу своме првоме цару, сину Соломоновом, а мене ће убити.

Размишљајући о томе, он стаде тражити начина на који би Израиљце одвратио од Јерусалима, да не иду у Јерусалим. И смисли да их најпре одврати од Бога. И рече: "Они не могу оставити Јерусалим, ако најпре не оставе Бога". Знајући пак да је тај народ, Израиљци, склон идолопоклонству и сваком прљавом безакоњу, Јеровоам измисли за њихово богоодступништво овакву замку: сали од злата две младе јунице, као што стари Израиљци по изласку свом из Египта салише себи у пустињи златно теле, коме се и поклањаху уместо истинитом Богу (2 Мој. 32, 1-35). Сазвавши к себи сав народ Израиљски и показујући им те две јунице, Јеровоам рече: "Ево твојих богова, Израиљу, који су те извели из земље Египатске; не идите више у Јерусалим, него се овим боговима клањајте".

И намести Јеровоам те две јунице у разним местима: једну у Ветиљу а другу у Дану, подигавши им дивне храмове, установивши у њихову част празнике и многа жртвоприношења, и одредивши им жречеве; па чак и сам вршаше дужност жреца. Ради што веће саблазни грехољубивих људи Јеровоам нареди, да се крај тих од злата саливених јуницоликих идола врше разноврсна безакоња о њиховим празницима. И тако овај безбожни цар ради привременог царовања сам отпаде од Бога, и свих десет племена Израиљевих одврати од Њега. После овога цара и други цареви Израиљски са свима поданицима својим држаху се тог истог безбожног идолопоклонства, како се томе научише и навикоше при Јеровоаму.

Међутим, свемилостиви Господ, не остављајући људе који су Га оставили него иштући њихово обраћење, слаше Израиљцима Своје свете пророке, да изобличавају њихове заблуде и да им саветују, да се извуку из ђаволске мреже и поново врате на побожно поштовање Бога истинога. Између других пророка, у разна времена шиљаних Богом к Израиљу, би послан и велики међу пророцима свети Илија, о чијем ћемо животу и говорити.

Отачаство пророка Божјег беше Галадска покрајина, с оне стране Јордана, која граничи с Арабијом; а град у коме се родио, звао се Тесвит,[2] због чега је и прозват Тесвићанин. Он се роди од племена Аронова, од оца Саваха. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. Уплашен таквим виђењем, Савах оде у Јерусалим и исприча свештеницима о виђењу. Тада један од њих, муж прозорљив, рече Саваху: "Не бој се, човече, тог виђења о детету твом, већ знај да ће то дете бити обиталиште светлости благодати Божје; реч његова бића као огањ силна и дејствена; ревност његова за Господа биће велика; живот његов биће благоугодан Богу, и он ће судити Израиљу мачем и огњем". - Такво би при рођењу светог Илије знамење и предсказање, које указиваше на то какав ће он бити када постане зрео човек.

Пошто беше из свештеничког племена, Илија доби васпитање и обучење међу свештеницима. Од самог детињства предавши себе Богу он заволе девственичку чистоту, и пребиваше у њој као анђео Божји беспрекоран пред Богом, чист душом и телом. Волећи да се бави богоразмишљањем он се често повлачио у пустињу, и тамо у тишини дуго беседио насамо с Богом топлом молитвом, као серафим горећи пламеном љубављу к Богу. А и сам беше љубљен Богом, јер Бог љуби оне који Њега љубе. И удостојаваше се Илија милостиве беседе с Богом, и због равноангелног живота свог он стече велику слободу пред Богом: и све што искаше од Бога, он добијаше, као онај који је нашао велику милост пред Њим. Слушајући и гледајући безакоња која се чине у поквареном Израиљу, цареве који бораве у богомрском безбожју, судије и старешине који творе неправду, људе који служе гадостима идолским и ваљају се у разноврсним прљавштинама без страха и бојазни од Бога и приносе своје синове и кћери на жртву демонима; а с друге стране гледајући где ревносни поштоваоци истинитога Бога трпе разна насиља и гоњења, злостављања и предавања на смрт, - због свега тога пророк Божји силно паћаше у срцу и плакаше: плакаше и оплакиваше погибао безбројних душа људских, туговаше због љутог гоњења праведних, а нарочито страдаше душом и паћаше и сетоваше због ружења истинитога Бога од стране безбожника, и све се више и више испуњаваше ревношћу за истину и славу Божју. И пре свега Илија мољаше Бога, да грешнике обрати покајању. Али пошто Бог захтева од грешних људи добровољно обраћење, а код окорелих срцем Израиљаца не беше ни најмање таквог стремљења ка добру, то пророк Илија у силној ревности за славу Божију и за спасење људи моли Бога да привременом казном казни Израиљце, да би се макар на тај начин опаметили. Но знајући да човекољубиви и дуготрпељиви Господ није брз на казну, Илија из своје велике ревности за Бога усуди се молити Бога да му допусти да он казни законопреступнике, можда ће се људи обратити покајању када их кажњава човек. И не престаде са таквом молитвом Богу док не доби од свемилосрдног Господа оно што је тражио. Јер свемилостиви Господ, као чедољубив отац, не хте ожалостити љубљеног слугу Свог који Му синовски служи и није ни најмању заповест Његову нарушио; него као што Илија беше у свему послушан Њему и никада Га ни најмање не ожалости, тако и Он услишаваше молитве верног слуге Свог, да га не би ожалостио.

У то време цароваше у Израиљу безакони цар Ахав, имајући престо у граду Самарији.[3] Ахав се ожени Језавељом, ћерком цара Силонског Етвала. Као незнабошкиња, Језавеља донесе са собом у своју нову постојбину сидонског идола бога Вала.[4] Ахав сагради за њега у Самарији идолиште, постави у њему жртвеник, и сам се клањаше Валу као богу, а и сав Израиљ привођаше на поклоњење Валу. Тиме цар Ахав разгњеви Господа Бога вишњега више од свих царева који беху пре њега у Израиљу, јер силно разви идолопоклонство у своме царству. Стога и дође к овоме цару пророк Божји Илија, пун ревности за Бога, и изобличи га за заблуду, што се он, оставивши Бога Израиљева, сам клања ђаволима и са собом вуче у погибао сав народ. Но видећи да цар не слуша његове прекоре, свети пророк речима додаде дело, предавши казни цара богопротивника и његове поданике. Он рече: Тако да је жив Господ Бог Израиљев,[5] пред којим стојим, ових година неће бити росе ни дажда докле ја не речем (3 Цар. 17, 1).

Рекавши то, Илија оде од Ахава, и одмах се на пророкову реч закључа небо и настаде суша: ни једна кап кише или росе не паде на земљу. Суша изазва неродицу плодова земаљских, те наступи глад. Јер када сагреши сам цар, гнев Божји долази на све људе, као што и раније због греха једнога Давида пострада цело царство.[6] Пророк Божји Илија очекиваше да цар Израиљски Ахав, будући кажњен, увиди своју заблуду и обрати се к Богу с покајањем, и са собом изведе на прави пут и развраћени народ. Но када свети Илија виде да Ахав, слично Фараону, остаје тврдоврат и не помишља да остави незнабожје, већ напротив све више и више срља у понор зла, и гони и убија људе који побожно служе Богу, онда он продужи казну на другу и на трећу годину. Тада се испуни реч првога боговидца, светог пророка Мојсија, речена Израиљу: Небо над главом твојом биће од бакра, а земља под тобом биће од гвожћа (5 Мојс. 28, 23); јер због закључаног неба, земља не имађаше влаге и не даваше свога плода. Пошто ваздух беше врео и сваки дан силна сунчана жега, то увену цвеће и посуши се сва трава и дрвеће, пропадоше сви плодови земаљски, опустеше баште, њиве и поља, те на њима не беше ни орача ни сејача. Поред тога и извори водени пресахнуше, мале реке и потоци сасвим престадоше, а у великим рекама вода се смањи, и сва земља постаде безводна и сува, те од глади умираху људи, стока и птице. Ова казна захвати не само Израиљско царство него и околне земље. Јер када се у граду запали једна кућа, пожар се прошири и на суседне куће. Тако се догоди и у поднебесју: један народ Израиљски навуче на себе гњев Божји, а страдаше васељена.

Но све ово би не толико од гнева Божја колико од пророкове ревности. Јер свемилосрдни и човекољубиви Господ, видећи невољу људи и помор свих животиња, беше готов, по доброти Својој, да пошаље дажд земљи, али се уздржа од тога, да би испунио пророкову вољу и да се не би показале лажне пророкове речи: Тако да је жив Господ, ових година неће пасти на земљу дажд ни роса докле ја не речем!

Пророк који изговори ове речи беше толико обузет ревношћу за Бога, да ни себе сама није штедео, јер је знао да ће и он сам, кад нестане хране на земљи, трпети глад као и остали људи. Али он није марио за то, јер је радије волео умрети од глади него помиловати нераскајане грешнике који непријатељују против Бога. А шта ради свемилосрдни Господ? Он шаље пророка Илију у неко усамљено место, далеко од људи, говорећи му: Иди на исток, и сакриј се код потока Хората[7] према Јордану. И из онога потока пиј воду, а гавранима сам заповедио да те хране тамо (3 Цар. 17, 3-4).

Ово уради Господ зато, да би сачувао пророка од убилачких руку Језавељиних, и да пророк не би умро од глади, и да би помоћу гаврана изазвао у пророку сажаљење према људима који пропадају и умиру од глади и жеђи. Гаврани су по природи прождрљивији од других птица; они немају сажаљења чак ни према својим тићима, јер врана чим излегне своје тиће, одмах их напушта и одлеће, остављајући их да поцркају од глади. Само промисао Божји, који се брине о сваком створењу, храни напуштене тиће: јер им шаље из ваздуха муве, те им улећу у уста. И када по наређењу Божјем гаврани долетаху сваки дан к пророку, доносећи му храну, изјутра хлеб, предвече месо, Бог кроз то сваки пут на тајанствен начин говораше пророковом срцу: Погледај како се гаврани, по природи дивљи, лакоми, прождрљиви, мрзитељи својих тића, брину о твојој исхрани: сами су гладни, а теби доносе храну! Међутим ти, човек, немаш сажаљења према људима, и хоћеш да помориш глађу не само људе него и стоку и птице.

Исто тако, када пророк виде да кроз извесно време пресахну поток, Бог му рече: Већ је време да се смилујеш на мучену твар и да јој пошаљеш дажд, да и ти сам не би умро од жеђи. - Међухим, ревнитељ Божји се крепљаше, молећи Бога о супротном: да не буде дажда док не буду кажњени они који су још некажњени, и док се не истребе са земље непријатељи Божји. Тада Господ опет, премудро приволевајући слугу Свога на сажаљење, посла га у Сарепту Сидонску,[8] која не беше под влашћу цара Израиљског, к сиромашној жени удовици, да би он размислио у себи, какву несрећу нанесе он не само људима богатим и брачним него и бедним удовицама, које не само у време глади него и у време изобиља и плодности често немају свакодневну храну.

Када пророк дође к вратима града Сарепте, он угледа удовицу са две обрамнице дрваца; јер она не имађаше брашна више сем једне прегршти у здели и нешто уља у крчагу. Гладан, пророк затражи од ње парче хлеба. Удовица му исприча о својој крајној беди у којој се налази у последње време, и каза му да она жели да последњи пут зготови обед сину и себи од брашна што га има, па да онда умру од глади. И ово је могло да потресе Божјег човека, те да се сажали на све бедне удовице; али велика ревност његова за Бога надвлађиваше све, и он не обраћаше пажњу на пропадање твари, желећи да прослави Творца и покаже свој васељени Његову свемоћну силу. Имајући пак по мери своје вере благодат чудотворства од Бога, пророк учини те брашна и уља не нестаде у удовичиној кући; и њега храњаше удовица док не престаде глад. Пророк и умрлог сина удовичина васкрсе молитвом и трократним дувањем на њега, о чему говори Свето Писмо. Постоји предање о овом васкрснутом сину удовичином, да му је име било Јона, и да се он у зрелим годинама својим удостојио пророчкога дара, и био послан Богом у Ниневију да проповеда покајање; но прогутан у мору китом, и после три дана изишав из кита, он је постао праобраз тродневног васкрсења Христовог, као што се о томе подробно казује у пророчкој књизи његовој и у житију његовом.[9]

По истеку трију бездаждних и гладних година, свеблаги Бог, видећи где се Његово саздање потпуно уништава глађу на земљи, сажали се и рече слузи Своме Илији: Иди, јави се Ахаву, јер хоћу да се смилујем на дело руку мојих, и речју уста твојих пошаљем дажд сасушеној земљи, напојим је и учиним плодородном. А ето, и Ахав већ нагиње к покајању, тражи тебе и готов је да те послуша у свему што му наредиш.

Пророк одмах крену из Сарепте Сидонске у Самарију, престоницу Израиљског царства. У цара пак Ахава бејаше управитељ двора неки Авдија, човек који се веома бојаше Бога и верно Му служаше. Јер кад Језавеља убијаше пророке Господње, Авдија сакри сто пророка, по педест у једну пећину, и храни их хлебом и водом. Овог свог царедворца призва к себи цар Ахав (још пре доласка пророка Илије к њему) и посла га да потражи крај пресахлих потока траве, да би прехранили то нешто мало преосталих у животу коња и друге стоке. А кад Авдија изађе из града, срете светог пророка Илију, поклони му се до земље и каза му да га је Ахав брижљиво тражио по целом царству свом. Свети Илија рече Авдији:

Иди, кажи господару своме: ево ја, Илија, идем к њему. - Авдија одбијаше говорећи: Бојим се, кад ја отидем од тебе, Дух ће те Господњи пренети у другу земљу, па ћу ја испасти лажов пред господарем мојим, и он ће се разгневити и убити ме. - Илија одговори: Тако да је жив Господ, пред којим ја стојим, данас ћу се показати Ахаву. Тада се Авдија врати и каза цару. Ахав похита у сусрет човеку Божјем. А кад угледа Илију, он се због прикривене у себи злобе према пророку дрзну рећи пророку тешку реч: Јеси ли ти онај што квариш Израиљ? - На то пророк Божји неустрашиво одговори Ахаву: Не кварим ја Израиљ, него ти и дом оца твога оставивши Господа Бога свог и приставши за поганим Валом.

После тога пророк Божји, као онај који има у себи силу помоћи Божанске, стаде са влашћу наређивати цару, говорећи: Сада пошљи и сабери к мени свих десет племена Израиљевих на гору Кармилску,[10] и доведи четири стотине и педесет бестидних пророка Валових и четири стотине и педесет одвратних пророка који служе другим поганим идолима на високим горама, и сви једу за столом Језавељиним; нека они ступе у спор са мном о Богу, па ћемо видети који је Бог истинит.

Цар одмах посла гласоноше по свој земљи Израиљској, сабра безбројно мноштво народа, и све погане пророке и жреце сазва на гору Кармил, па и сам тамо дође. Тада ревнитељ Божји Илија, ставши пред свима, рече цару и свему народу Израиљском: Докле ћете храмати на обе ноге своје? Ако Господ Бог, који вас крепком руком изведе из Египта, јесте Бог, зашто онда не идете за Њим? Ако ли пак Вал јесте бог ваш, онда идите за њим.

На ове пророкове речи народ ћуташе, а и не могаше ништа одговорити, јер сваког Израиљца изобличаваше сопствена савест због заблуде његове. Тада пророк Илија продужи: А сада, да бисте познали истинитога Бога, урадите што вам будем наредио. Ви видите да сам само ја остао пророк Господњи у свему Израиљу, а све остале пророке ви побисте. Ви исто тако видите како је овде много пророка Валових. Дајте нам дакле два јунца за жртву, једног мени а другог жрецима Валовим; но огња нам не треба. На чију жртву спадне огањ с неба и спали је, бог тога и јесте истинити Бог, и сви се имају поклонити Њему, а противници да се предаду на смрт.

Саслушавши ове речи, сав народ похвали предлог пророка Божјег и рече: Нека тако буде! добар је твој предлог!

Када два јунца бише доведена усред скупа, свети Илија рече бестидним пророцима Валовим: Изберите себи једнога јунца, и ви први приготовите жртву, јер вас је много, а ја ћу приготовити после, пошто сам један. А када положите јунца на дрва, огањ не потпаљујте, него се молите вашем богу Валу, да он с неба пошље огањ и сажеже вашу жртву.

Бестидни пророци тако и поступише. Бацивши коцку они узеше јунца, начинише жртвеник, наређаше на њему много дрва, заклаше јунца, исекоше га на делове, положише их на жртвеник преко дрва, па се стадоше молити своме Валу, да пошље огањ на њихову жртву. И призиваху име Валово од јутра до подне вичући: Услиши нас, Вале! услиши нас! - Но не би ни гласа, ни одговора. И скакаху они око свог жртвеника, али све узалуд. А кад би у подне, стаде им се пророк Божји Илија ругати, и рече: Вичите јаче, да би вас чуо бог ваш! ваљда се нешто замислио, или је у послу, или с неким разговара, или пирује, или спава; вичите дакле што јаче, да бисте га пробудили! - И викаху лажни пророци иза гласа, и по обичају свом параху себе ножевима, а други бичеваху себе до крви.

Пошто прође подне и дан нагињаше к вечеру, а бесрамни жреци ништа не успеше, рече им свети Илија Тесвићанин: Умукните једном и престаните! већ је време да ја принесем жртву. - И умукоше поштоваоци Вала. Тада пророк Илија, обраћајући се народу, рече: Приступите к мени! - И приступише к њему сви. И узе Илија дванаест камена према броју племена Израиљевих, начини од њих жртвеник Господњи, нареди дрва на жртвеник, исече јунца на комаде, метну их на дрва, ископа ров око жртвеника, и нареди људима да четири ведра воде излију на жртву и на дрва. И они тако урадише. Илија им рече: Учините још једном! - И они учинише још једном. Илија им опет рече: Учините и трећом! - И они учинише трећом, те вода потече око жртвеника, и ров се напуни воде. И завапи Илија к Богу, гледајући у небо, и рече: Господе Боже Аврамов, Исаков и Јаковљев! услиши сада мене, слугу Твога, и пошљи с неба огањ на жртву, да би сви ови људи данас познали да си Ти једини Господ Бог у Израиљу, а ја - слуга Твој, и Теби принесох ову жртву! Услиши ме, Господе, услиши ме, да би се срца ових људи опет обратила к Теби!

И паде с неба огањ од Господа, и спали жртву и дрва и камен и прах, и воду у рову попи; - све уништи огањ. А народ кад то виде сав попада ничице, кличући: Ваистину Господ је једини Бог, и нема другога Бога осим Њега. - Тада Илија рече народу: Похватајте пророке Валове да ни један не утече. - Народ их похвата, и свети Илија их одведе на поток Кисон, који се улива у Велико Море,[11] и тамо их покла својом руком, и нечисте лешине њихове побаца у воду, да не би поганили земљу и смрад њихов кужио ваздух.

После тога свети Илија рече цару Ахаву да што брже једе и пије, па упрегне коње у кола и пожури на пут, јер ће пасти силан дажд и поквасити све. Када Ахав седе да једе и пије, Илија се попе наврх Кармила. Сагнувши се к земљи, он метну лице своје међу колена своја и мољаше се Богу да пошље дажд на земљу. И одмах се молитвом његовом као кључем отвори небо, и паде силна киша, која покваси све и богато напоји жедну земљу. Тада Ахав, увидевши своју заблуду, оплакиваше грехе своје на путу за Самарију. А свети Илија, опасавши бедра своја, пешке иђаше испред Ахава, радујући се о Господу Богу свом.

Када за све ово дознаде гадна царица Језавеља, жена Ахавова, она се страховито разбесне због погубљења њених бестидних пророка и посла поруку светоме Илији, кунући се боговима својим, да ће га она сутрадан убити у онај час у који он поби пророке Валове. И уплаши се свети Илија смрти, јер и он беше човек са слабостима својственим природи људској, као што је и речено о њему: Илија беше човек као и ми (Јак. 5, 17). И побеже из страха од Језавеље у Вирсавеју,[12] у царство Јудејско, и отиде у пустињу сам. Путовавши кроз пустињу дан хода, он седе под смреку да се одмори. Опхрван тугом, он стаде молити од Бога смрт себи, говорећи: "Господе! доста сам већ живео на земљи; узми сад душу моју; еда ли сам бољи од отаца својих?"

Ово пророк рече не због муке од гоњења него као ревнитељ Божји, не трпећи злоћу људску и бешчешћење Бога и хуљење пресветог имена Господњег: њему смрт беше лакша него слушати и гледати људе безаконике који презиру и одбацују Бога, Творца свога. Молећи се тако, свети Илија леже и заспа под дрветом. И гле, анђео Господњи такну га и рече му: "Устани, једи и пиј". Пробудивши се, Илија угледа крај свог узглавља врућ хлеб и крчаг воде; и уставши једе и пи, па опет заспа. Но анђео Господњи дође по други пут, и такну га говорећи: "Устани, једи и пиј, јер ти је пут далек".

И уставши Илија једе и напи се воде; па поткрепљен тиме он путова четрдесет дана и четрдесет ноћи докле дође на гору Божију Хорив.[13] Тамо се настани у пећини. Ту му саговорник би сам Господ, који му се јави у благом лахору који тихо дуваше у чистом ваздуху. Када се Господ приближаваше к њему, испред Господа иђаху страшна знамења: најпре настаде силна олуја која брда разваљиваше и стене разламаше; затим иђаше огањ, али Господ не беше у огњу; а иза огња глас танане светлости, и ту Господ. А кад Илија чу пролажење Господа, он заклони лице своје плаштом и изишав стаде пред пећином; и чу глас Господа који му говораше: Шта ти ту радиш, Илија? - Он одговори: Ревнујући поревновах веома за Тебе, Господа Сведржитеља, јер синови Израиљеви оставише завет Твој, жртвенике Твоје развалише, и пророке Твоје побише мачем; и ја остах сам, па траже душу моју да ми је узму. - А Господ, тешећи Илију у његовој тузи, откри му да није сав Израиљ одступио од њега, него Он има седам хиљада тајних слугу Својих који не преклонише колена своја пред Валом. Уједно с тим Господ обавести Илију да ће убрзо погинути Ахав и Језавеља и сав дом њихов; и нареди да унапред одреди за цара над Израиљем једног достојног човека, по имену Јуја, који ће истребити сав род Ахавов; поред тога нареди да и Јелисеја помаже за пророка.

Утешивши тако слугу Свога Господ отиде од њега. А угодник Божји по наређењу Господњем отпутова оданде, и нађе Јелисеја сина Сафатова где оре са дванаест пари волова, баци на њега плашт свој, каза му вољу Господњу, назва га пророком и нареди му да иде за њим. А Јелисеј рече светом Илији: Молим те, пусти ме на кратко време да се опростим са оцем мојим и мајком мојом, па ћу поћи за тобом. - Свети Илија му не спречи то. Јелисеј онда оде дома, закла пар волова са којима је орао, приреди угошћење суседима и рођацима, па се опрости са родитељима, и оде за светим Илијом пратећи га свуда и служећи му као слуга и ученик.

У то време цар Ахав, под утицајем своје неваљале жене Језавеље, својим ранијим безакоњима додаде ново безакоње; и то ово: Један Израиљац по имену Навутеј имађаше виноград до имања цара Ахава у Самарији. Ахав предложи Навутеју: Уступи ми свој виноград да начиним од њега градину, јер је близу до двора мога; а ја ћу ти дати за њега бољи виноград, или ако волиш, даћу ти у новцу шта вреди. - Навутеј одговори: Сачувај Боже да бих ти дао наслеђе предака својих.

Тада се Ахав врати кући својој зловољан и љутит због Навутејева одговора, и од муке не могаде јести хлеба. Дознавши разлог Ахавовог нерасположења, Језавеља му се насмеја, и рече му: Зар је таква власт твоја, царе Израиљев, да чак и према једном човеку ниси у стању показати вољу своју? Него престани са тугом, једи хлеба и причекај мало, па ћу ти ја сама дати у руке Навутејев виноград.

Рекавши то, она написа наредбу у царево име најстаријим грађанима Израиљским и удари на њу царски печат. У наредби беше написано, да они оклеветају Навутеја како је тобож хулио Бога и цара, да приведу лажне сведоке, па да због тога заспу Навутеја камењем изван града. И би извршено ово неправедно убиство према безаконом наређењу. А после погубљења невиног Навутеја, Језавеља рече Ахаву: Сада узми без новца виноград Навутејев, јер Навутеја већ нема међу живима.

Чувши да је Навутеј убијен, Ахав се мало ожалости, па затим пође у Навутејев виноград да га присвоји. На путу га, по наређењу Божјем, срете свети пророк Илија и рече му: Пошто си неправедно убио невиног Навутеја и отео његов виноград, због тога овако вели Господ: На месту на коме пси полизаше крв Навутејеву, на том истом месту пси ће полизати твоју крв; такође и жену твоју Језавељу појешће пси, и сав дом твој биће истребљен.

Чувши ове речи Ахав заплака, збаци са себе царску одећу своју, обуче се у врећу и наложи на себе пост. И то тако мало покајање Ахавово пред Господом учини, те извршење казне изречене дому Ахавовом би одложено за време после његове смрти. Јер Господ рече пророку Свом Илији: Пошто се Ахав тако понизи преда мном, нећу навести оно зло на дом његов за живота његова, него у дане сина његова.

После тога поживе Ахав три године, па би убијен у рату. Са бојишта га на колима повезоше у Самарију, и његову крв која је текла с кола полизаше пси, као што предсказа пророк Божји. Исто тако и све оно што беше проречено о Језавељи и о целом Ахавовом дому зби се потом у своје време, по узећу светог Илије на небо (ср. 4 Цар. 9, 22-37).

По смрти Ахава на његово место зацари се Охозија син његов. И он се показа како наследник очева престола тако и наследник очева многобожја, јер слушајући бедну матер своју Језавељу он служаше и приношаше жртве поганом Валу, те тиме веома разгневи Господа Бога Израиљева. Једном услед несмотрености Охозија паде са прозора свога дома и тешко се разболе. И он упути посланике лажном богу Валу, или тачније - демону који живљаше у идолу Валовом и даваше лажне одговоре онима који му се обраћаху питањима. Томе демону он и посла да пита за своје здравље, да ли ће оздравити од болести. Када посланици Охозијини иђаху путем ка Валу, срете их, по наређењу Божјем, пророк Божји Илија и рече им: Еда ли нема Бога у Израиљу, те идете да питате поганог Вала? Вратите се и реците цару који вас је послао: Овако вели Господ: нећеш се дигнути с постеље на коју си легао, него ћеш умрети на њој.

Вративши се, посланици саопштише болноме цару ове речи. Цар их упита: Какав беше на очи тај човек који вам то рече? - Они одговорише: Беше космат и опасан кожним појасом. - Цар на то рече: То је Илија Тесвићанин. - И посла педесетника са његовом педесеторицом, да ухвате Илију и доведу к њему. Они одоше и нађоше Илију на гори Кармилу, јер беше навикао да највише борави тамо. Угледавши Илију где седи на врх горе, педесетник му рече: Човече Божји! сићи овамо, цар наређује да идеш к њему. - Свети Илија одговори педесетнику: Ако сам човек Божји, нека сиђе огањ с неба и прождре тебе и твоју педесеторицу. - И тог часа сиђе огањ с неба и сагоре их у пепео. Цар онда посла другог педесетника с његовом педесеторицом, но и њих снађе то исто: паде с неба огањ и прождре их. Тада цар посла и трећега педесетника с његовом педесеторицом. А овај педесетник, дознавши шта се догоди са његовим претходницима, дође к светом Илији са страхом и смирењем, клече на колена своја пред њим, мољаше га говорећи: Човече Божји! Ево душа моја готова је пред тобом, и душе ових слугу твојих што су са мном; смилуј се на нас; дошли смо не по својој вољи, него смо послани к теби; не погуби нас огњем, као наше претходнике.

И поштеде пророк дошавше са смирењем; а оне пре њих не поштеде зато што беху дошли с гордошћу и влашћу, и имађаху намеру да га ухвате као заробљеника и воде са бешчешћем. И нареди Господ светом Илији да без бојазни иде к цару са овим трећим педесетником да му каже исто што и раније. Тада човек Божји пође с горе са педесетником и његовим људима. Дошавши к цару он му рече: Овако вели Господ: зато што си слао посланике да питају Вала о животу твом као да нема Бога у Израиљу да би га питао, нећеш се дигнути с постеље на коју си легао, него ћеш умрети.

И умре Охозија по речи Господњој, изреченој устима пророка. После Охозија зацари се брат његов Јорам, пошто Охозија не имађаше сина. На овоме Јораму заврши се дом Ахавов, јер би истребљен гневом Божјим у дане светог пророка Јелисеја, као што о томе пише у његовом житију.[14]

Када се приближи време у које је Господ хтео да узмс к себи Илију жива у телу, иђаху Илија и Јелисеј из града Галгала у град Ветиљ. Но знајући по откривењу Божјем да му се приближи узеће на небо, Илија хтеде да остави Јелисеја у Галгалу, смиреноумно скривајући од њега своје прослављење које му је предстојало од Бога; и он рече Јелисеју: Остани ти овде, јер мене Господ шаље до Ветиља. - А свети Јелисеј, који је такође по откривењу Божјем знао шта се има догодити, одговори: Жив ми Господ и жива ми душа твоја, нећу те оставити.

- И обојица одоше у Ветиљ. А синови пророчки[15

У „постхришћанској епохи“, за „постмодерног човека“, вера је постала за „добронамерне“ скуп добрих начела; за „моралне“ скуп моралних прописа; за „побожне“ вршење религиозних ритуала; за „патриоте“ део националне традиције; за „модернисте“ симбол конзерватизма; за „научнике“ симбол мрака и незнања; за „трговце“ духовна добит; за „тужне“ утеха. Веровати значи прихватање неких начела, ставова, истина, вредности, без испитивања, доказивања и проверавања. Веру људи често разумевају као „увереност“, „уверење“, „убеђење“. Бити верник значи бити уверени присталица неког учења, доктрине, идеологије.

Веровати подразумева прихватити неко учење, космологију без логичких и емпиријских доказа. За неке веровати у Бога значи веровати у Бога као идола који благосиља и штити њихову моћ и власништво. За „услужне“ и псеудоинтелектуалце веровати значи прихватати а не резумети.

„Веруј и не истражуј“ (парола непознатог порекла)! Неки је сматрају „квинтесенцијом метафизике“ (Христо Јанарас). Вера је овде слепа. Апсолутно поштовање ауторитета. Таква вера је идејни темељ сваког тоталитаризма: идеолошког, политичког, религиозног.

„Без невоље нема богомоље“ (народна изрека). Људи често верују и траже Бога у време страха, рата, несрећа, елементарних непогода, патње, бола, немаштине. Када ти периоди прођу они се враћају животу који нема никаве везе са Богом. Верују када им нешто треба, а када то прође опет настављају да живе као да Бога нема. Има људи који не верују у Бога, али су кажу религиозни. Воле да сврате у Цркву (када нема никога у њој). То им „прија“. Тада налазе „мир“ и „спокојство“. Вера је нека врста рекреативног задовољства у „светим“ и „узвишеним“ стварима. У цивилизацији где је основни смисао живота што више произвести и што више потрошити, вера је неопходна и корисна за националне интересе, породицу, друштво. Она људе чини добрим и поштеним. Ако си „добар“ Бог те награђује, ако си „лош“ Он те кажњава. Тако се разрешује сва људска (не)правда. Вера је важна за васпитање деце и омладине. Од ње се очекује да их „дресира“, да буду покорна и послушна. Вера је терапија, помоћ и утеха, гарант индивидуалне среће и задовољства. За неке је вера само „каранфил на реверу“. Они верују у оно што се најбоље плаћа. Веру неки тумаче као „традицију“ и „леп обичај“ (обавезујемо се данас на оно што је било некада, на стил егзистенције који је био у прошлости).

ТИПОЛОГИЈА ВЕРНИКА

Упркос свим сличностима вероватно сваки човек веру доживљава на свој начин, као што је то случај са доживљајем света и самог живота. Иако су уопштавања увек ризична и једнострана чини се да данас код нас, а и у свету, преовладавају следећи типови верника: утилитарни – активистички, интелектуални, морални, социјални, национални, естетски и аскетско – духовни тип.

1. УТИЛИТАРНИ ТИП. За већину људи данас, верујућих, неверујућих или агностика, добро је оно што је корисно, што доноси „профит“.Тај утилитарни и „тржишни карактер“ (Фром) и менталитет рефлектује се и на вернике. Многи људи о вери расуђују и вреднују је из перспективе користи, било њима или другима. Чак се и истинитост вере процењује критеријумом корисности. Вера нас теши, даје мир, смисао, боље расположење, успешност у послу, боље здравље, стваралачку инспирацију. Ако смо верници добијамо друштвене награде, углед и признања. Вера користи служењу, очувању националних интереса, културе, језика, државе. Може да користи интеграцији једне нације. Услед разних невоља и болести, физичких, психичких, духовних и социјалних људи ишчекују чудо, исцељење, решење свих животних проблема. Поједини псеудодуховници, имајући у виду ту склоност људи, дају „рецепте“ људима у невољи за све животне проблеме и ситуације. Зар ми стално нешто од Бога не тражимо? Кад то не добијемо просто се срдимо на Бога, постајемо разочарани.

2. ИНТЕЛЕКТУАЛНИ ТИП. За овај тип људи вера је у суштини један поглед на свет. Прихватљив и пожељан. Данас многи људи говоре, посебно интелектуалци, да су били агностици, нихилисти, марксисти, либерали. Неки истичу да су се бавили јогом, медитацијом, психоанализом. Но тамо нисмо нашли решење за своје интелектуалне недуоумице. То смо, кажу, нашли у хришћанству. Оно им је прихватљиво као интелектуални и рационални поглед на свет. За овај тип људи вера и хришћанство је у суштини једна узвишена теоријска философија живота. Таква вера задовољава њихов разум, али не и срце. Теоријски они прихватају Бога, али тај Бог нема много везе (чак никакве) са њиховим свакодневним животом. Практично они живе као да Бога нема.

3. МОРАЛНИ ТИП. Током целе историје хришћанства постојала је теденција да се хришћанска вера сведе на један морални систем забрана и казни. Стално се уобличавала представа о Богу као џелату, суровом судији и садистичком ауторитету. Та самосвест и такво разумевање вере, стиче се утисак, ушло је у подсвест хришћанских народа. И после две хиљаде година остаје велика загонетка зашто је у Европи више заступљен старозаветни морал него новозаветни. Чак постоји редукција свеукупног хришћанског морала на декалог. Од великог броја људи данас можемо чути да је хршћанство најсавршеније морално учење, да има најузвишенију етику и да је просто образац врлинског живота. Људи од хришћана стога и очекују да буду морални људи, примери за углед. Али у свакодневном животу нема доказа да су хришћани бољи од других људи. Сваки њихов грех, још ако је свештено лице, изазива саблазан, подозрење, осуду. Од верског образовања у државним школама родитељи највише очекују да им вероучитељи васпитају децу као послушне, покорне, моралне, поштене људе. Раскорак између Цркве и савременог света је највећи баш када су у питању етичке норме и морално понашање. Хришћанску етику не одбацују само нехришћани и неверујући већ и сами хришћани, посебно кад је реч о сексуалној и брачној етици. Моралисти су строги према другима а благи према себи. Што код других осуђују, код себе грчевито бране. Свакога осуђују и то немилосрдно. Понекад уништавају грешнике, а не грех. Црквене заједнице које своје постојање темеље на претензији о моралној надмоћи, људима су данас одбојне, јер неминовно позивају људе да траже наше недостатке и да их са радошћу приказују свету. Црква је данас често предмет напада у медијима. Њени греси се стављају на насловне стране. То је зато, што се уопштено, и погрешно сматра, да бити хришћанин заправо значи бити бољи од других људи.

4. СОЦИЈАЛНИ – активистички ТИП. Један број људи, како у прошлости тако и данас, у хришћанству налази кључ за решење свих нагомиланх друштвених проблема и противречности. Они верују да се на хришћанској основи могу стварати и изграђивати модели истински праведног и хуманог друштва. Кроз цео двадесети век, а и у минулим вековима, Цркве су жустро критиковале дрштвене неправде и аномалије, посебно комунизам и капитализам, истичући да хришћанство може да обезбеди друштвену правду. Људе занесене социјалним утопијама посебно привлачи хришћанско учење о љубави и солидарности.

5. НАЦИОНАЛНИ ТИП. Код нас, а и на другим местима, већ дуже времена, многи веру доживљавају и разумеју као део националне идеологије, као важан фактор националног идентитета, што треба неговати и поштовати. „Вера нас је одржала, њојзи хвала“! Према тим тумачењима, Црква је створила нацију, националну државу и културу и формирала њихов идентитет и зато се она налази по рангу на првом месту националних институција. На другом месту код нас је војска. Њихова љубав према својој нацији се често манифестује као мржња према другима. Понекад се у име Христа осуђује и убија припадник друге нације. Неретко се Христос и Црква национализују. У дијаспори је Црква често била готово исто што и национални клуб (место националног окупљања). Етнофилетизам је савремена јерес и велико искушење за Православну Цркву.

6. ЕСТЕТСКИ ТИП. Овај тип верника у хришћанству привлачи његова лепота и красота, архитектура, иконе, музика, појање и друге врсте уметности. Они одлазе у Цркву где је млад и леп владика, свештеник или ђакон, где пева атрактиван хор, где блистају фреске и слично. Крштавају се и венчавају у атрактивним храмовима, који су ин. Други храмови не одговрају њиховом угледу и реномеу.

7. АСКЕТСКО – ДУХОВНИ ТИП. Данас је ин, модерно да свако има свог психолога, зубара, месара, пекара, електричара, лекара па, зашто не, и свог духовника. Шта су данас поједини духовници, не сви? Нека врста гуру-а. Управитељи савести. То постају животне вође који се имају беспоговорно слушати. Духовна чада се морају у потпуности одрећи своје воље и потчинити се вољи духовника. Воља духовника има мистични темељ ауторитета. Поистовећују је са самом Божанском вољом. Они одређују шта ће, кад и како, јести, постити. Они прописују епитимије, забрањују и одобравају причешће. Одобравају кад, и колико пута, брачни другови могу да спавају заједно. Ако духовник каже, може се и против Цркве ратовати, могу се не поштовати Сабори, Синоди, Епископи, Патријарси, а за свештенике и да не говорим. Не мора се ићи на Литургију и друга богослужења или то послушна чада могу да чине кад и где они кажу. Ти духовници себе претварају у религију. Они постају божанства којима се треба клањати. Од духовне деце не траже да прихвате Христа и да живе по Његовој вољи, већ их потчињавају својој сопственој вољи – својој интерпретацији хришћанства. Често користе клетве, психолошке уцене, разне методе „испирања мозга“ и менталне контроле. Све то чине, злоупотребљавајући људске патње и муке, да би стекли и материјалну корист. Свакако, ту су и они духовници који верују да је то права православна духовност а није им мотив никаква корист. Они идентитет Цркве своде на такву врсту духовности. Заборављају да се појам „духовник“ не среће у канонима већ само појам „отац“, што није исто. Отац брине о целокупном животу своје деце а не само о тзв. духовним стварима. Отац је благодатни а не садистички ауторитет. Грех је данас не признати постојање псеудо духовности која постаје озбиљна еклисиолошка болест.

Многи су данас хришћани у оној мери у којој им наша вера не ремети нашу прикованост за ствари овога света, и обратно, многи су хришћани, верујући у мери у којој је вера адаптирана за потребе света, тј. када вера поткрепљује те потребе својим безусловним ауторитетом.

Треба искрено признати да ни један од ових типова није чист. Најчешће је код људи комбинација више ових карактеристика. Ни један од ових типова сам по себи није апсолутно нецрквен и штетан, али јесте једностран и ускогруд. Скучен. Ризичан.

7. ПРАВОСЛАВНИ ТИП. Шта вера није, са православног аспекта? Вера није интелектуално знање, ни повремено религиозно осећање, које настаје и нестаје. Предмет вере нису апстрактне идеје, већ конкретне личности у које човек има поверење. Вера није неко мишљење, морални пропис, уверење које се темељи на умовању. Вера није механичко понављање, рецитација онога што се научило, нити је прихватање теорије о стварима о којима се заправо ништа не зна. Постмодерни човек веру разуме као некадашњи стил егзистенције, као нешто „јучерашње“. Вера је конзервативизам, нешто што је супротно модерни. Обавезујемо се данас на оно што је било јуче. Вера није научна истина, друштвена навика, национална традиција. Вера није утисак или осећај, оптимизам према животу, задовољена потреба за сигурношћу. Ипак. Од свега тога нешто и јесте.

Шта је православна вера? Вера је поверење, лични однос.

Вера је дар Божији. Вера је живот, ЈА – ТИ однос. Вера је додир, сусрет са Христом, поверење у Христа. Јеванђелист Јован веру идентификује са животом у Христу (Јн 3,15; 17,3; 20,31). Исту мисао срећемо код Светог Апостола Павла (Гал 3,11; 2,20 и Рим 1,17). У неким новозаветним списима вера је повезана са љубављу. Она се пројављује кроз љубав и као љубав. Зато се она још назива „дах живота“, „заједница“, „учествовање“ (1.Кор 10,16-17; 3,11), „темељ“ и „ипостас“ (Јевр 11,1; 3,14). „Вера се поистовећује са самим Христом“[1]. „Вера је заснована на узајамности двају „нека буде“, двају да, на сусрету снисходеће Божје љубави и љубави узлазећи од човека ка Богу. Божији глас је тих, и он зове веома благо, и никад наметљиво. Бог не наређује“[2].

Веровати значи „стицати Духа Светог“ (св. Серафим Саровски). Вера није приватно тражење истине, већ прихватање откривене Истине.

Вера је прихватање Христовог погледа на нас саме, на друге људе, на ствари око нас, на човечанство, на историју, на свемир, на самога Бога.

Вера је светлост која прожима и обасјава цео живот.

Вера је искуство, однос, комуникација. Она може бити посредна и непосредна. Ступњевита. Вера је поверење у Јеванђеље (св. Николај) и у Христову радосну и спасоносну вест.

Веровати значи имати поверење у Бога, поверење у сведочанство праотаца, пророка, апостола, светитеља.

За хришћане није суштинско питање: да ли верујеш у Бога, него верујеш ли Богу који се открио, увременио и упросторио, о коме ти говори и сведочи Црква. – „Вера је дескриптивна потврда одређених факата: „тако је“, „било је тако“,или „тако ће бити“[3].

Вера није ЈА и његови проблеми и потребе. Вера је екстатична. – „Бог је једини критериј истине о себи. У свакој људској мисли о Богу, Бог је онај који у људском уму мисли о самоме Себи. То значи да је вера дар који је понуђен свима како би Бог могао да обитава у људском духу“[4].

Веровати значи бити за друге. Ко верује тај не припада себи, већ ономе у кога верује.

Права вера је слободна јер ослобађа човека од самога себе, од свих ствари и предмета овога света.

Вера је „принос“, даривање. Ко највише верује, тај највише даје.

Вера је љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, не добија се ништа а губи се све. Ако се даје све, а не очекује ништа, прима се све.

Вера је као и љубав заборав на себе, одрицање од свога Ја, „излазак“ из себе.

Вера је нада, „потврда ствари невидљивих“ (Јевр 11,1).

Вера је својство само људских бића.

Вера је чежња, жудња, надом испуњено ишчекивање, нечег што се жели (А. Шмеман).

У „свету без другог“ вера је стално одсутна – присутност (Д)ругог који једино живот може да учини вредним и смисленим.

Вера је додир другог.

Савремени човек претвара и себе у религију, апсолутизује себе и своје. Гради идентитет на себи. Веровати значи одрећи се себе и својега (свога саможивог ја, националног егоизма, затим, партије, културе, идеологије као идола) и саживети се са не-Ја, са Богом.

Људи се често служе Богом и другима. Вера их тера да служе Богу и ближњима.

Када људи данас кажу да верују у једнога Бога под тим обично подразумевају све богове. Веровати у једног библијског Бога – Свету Тројицу – значи веровати у јединог Бога који искључује све друге богове. Зато се вера у Христа често означава као „ускогруди фанатизам“, а сујеверје као „ширина погледа“ на свет. „У човеку постоје две вере. Једна је вера мозга, логичка вера прихватања. Овде човек нешто логички прихвата и верује у то што је прихватио. … Друга вера је вера срца, пошто овакве вере нема у разуму, дакле у мислима, него се она налази у области срца. Ова вера је дар Божији, тј. њу човек неће примити ако Бог не жели да му је дарује, и ова се вера назива унутрашња вера. … Унутрашња вера пак проистиче из искуства благодати“[5].

Хришћанска вера претпоставља јединство, синтезу, равнотежу оностраног и овостраног, Бога и човека, душе и тела, вере и разума. Вера у оваплоћеног Бога Логоса је вера у стваралачку силу разума. Веровати и деловати неразумно противречи самој природи Бога (Бенедикт XVI).

Постмодерни „клуб себичних“ (осионих, грамзивих, похлепних, самољубивих) и Бога претвара у „тржишни производ“ који се нуди и „модулира“ за потребе клијената. „Гладни у изобиљу“ црквену веру мере по ономе што она чини за човека (нацију, партију, државу, свет) а не по ономе што она јесте. За хришћанску веру је важније бити, него имати.

Људи данас често трансформишу Цркву у религију, потом религија постаје култура, па политика и на крају се утопи у тржиште. Купујем, дакле постоји­м! Све се може купити, па и „религиозна добра“, у пребогатом супермаркету псеудодуховности. Зато они нешто стално траже од Бога, тргују са Њим. Траже да Он врши њихову вољу, да реализује њихове планове, уместо да они творе вољу Божију. У времену „глобалне“ тортуре и сиромаштва веровати значи живети за друге, волети друге и делити са њима све. Чак и своје срце.

Вера је човеков дијалог са Богом, природом и другим људима.

Вера је стил живота, а неједан његов део. Она треба да прожима све поре егзистенције, свеукупну историју и културу.

Данас треба говорити о патологији вере. Није свака вера од Бога и спасоносна. Постоје псеудоверовања, кривоверја и празноверја. Постоје фалсификати вере. Постоји и псеудоцрквеност, што је опасније од нецрквености. Ово није моје умовање иако се у животу са тим често суочавам. Ово је став многих, између осталих, вероватно и највећег и најзначајнијег теолога 20. века професора и оца Георгија Флоровског. „Могуће је бити, за предањску и отачку веру и немати дух Христов, живети у братомржњи и безосећајности. Могуће је чинити добра дела, а не знати за живога Христа. Могуће је говорити о хришћанским начелима и идејама, а на своме личном путу никада не срести Христа Спаситеља … Бити хришћанин значи – живети у Христу, свагда стајати пред Њим, волети Га свом силом своје благодарне и жртвоване љубави, и ништа друго не волети више (од Њега), па чак ни оно што је само по себи достојно љубави … Истину треба волети не зато што је она корисна или утешна. У Бога треба веровати не зато што од Њега долазе животна добра и не ради тога да би смо од Њега добили световно благостање. Њега треба волети некористољубиво“[6].

Савремени свет није антирелигиозан и антиверски али је у великој мери антицрквен, зато што се, стицајем многих околности код људи, уобличила једна представа Цркве која је антиживотна, застарела, ригидна, која је претња самој људској слободи и достојанству. У стварању такве представе удео хришћана није мали и безначајан. Вера, Еванђеље Христово поново може да постане „радосна вест“ само ако сами хришћани смогну снаге да признају и исповеде свој грех и започну процес „чишћења“ самог Православља од многих псеудоправославних наслага. Данас Црква често личи на кућу без прозора у коју не допире спољашња светлост, или пак на кућу која се дуго времена није проветравала. Неопходна нам је спољашња јеванђелска светлост и свеж ваздух – струјање Духа Светог у Њој, како би савремени човек поново у Њој открио наду, радост и слободу.

Напомене:

[1] Јевтић, Атанасије, „Прологомена за исихастичку гноселогију“, Филозофске студије (1988) XVI,134). Сличну мисао срећемо и код Владимира Лоског (уп. „Вера и богословие“ Богословские трудbi,т.12.103-105

[2] Евдокимов, Павле,, Луда љубав Божија, Манастир Хиландар, 1993. 2.

[3] Флоровски, Георгије, „Откровење, философија и теологија“ у зборнику: Православна теологија, 242.

[4] Евдокимов, Павле,, Луда љубав Божија,Манастир Хиландар, 1993. 23.

[5] Романидис, Јован, Свeтоотачко богословље, Београд, 2005, стр. 45

[6] Флоровски, Г., „Синови и најамници- Љубав као тајна хришћанског живота“, Крка, (часопис епархије далматинске) 2009. год.VII, бр.33. стр.11-12.

Преузето из: Teme 2010, vol. 34, br. 4, str. 1317-1325.

Извор: Дијалог.рс

http://www.svetigora.com/audio/download/13249/24_07_2013_ogeldalo_predavanje_dragan_stanisic.mp3

Извор: Радио Светигора

Има ли веће радости и награде коју човјек може да проживи и осјети у овом свом материјалном односном тјелесном егзистирању. Какве страшне тајне је удостојен грешни род људски. Запитајмо се има ли шта веће и снажније у у еону нашег бивствовања од свете Евхаристије, гдје се сви сједињујемо кроз њу, и задобијемо живот вјечни.

Господ рече:“ Ко једе Моје Тјело и пије Моју Крв борави у Мени и Ја у њему.“ Какав велики дар са неба за сваког антропоса, за човјека кога је начинила десница Божија. Евхаристијско општење није само духовно или морално јединство, не само јединство доживљаја, воље и осећања. To je реално и онтолошко јединство, остварење (осуштаствљење) једног органског живота у Христу. Сам образ (лик, икона) Тела указује на непрекидност живота. У верујућима се, по сили и мери њиховог сједињења са Христом, открива јединствен богочовечански живот у општењу Тајни, у јединству животворнога Духа.

Древни Оци нису се колебали да говоре о “природном” и “физичком” општењу; реалистички су објаснили јеванђелску икону Лозе виноградне. “Сателеснима и једнокрвнима Христу” назива причаснике евхаристијске Чаше Св. Кирило Јерусалимски. Кроз Евхаристију доживљавамо своју тјелесну, а посебно унутрашњу трансфигурацију или преображење, кроз њу (Евхаристију) која је један од највећих дарова за нас, доживљавамо и омогућена нам је дубока интоспекција односно спознање нас самих. Душа постаје океан које се не таласа , она је утонула у аутогносију мисли и емоција које извиру управо из Евхаристије.

Причестивши се ми постајемо нови људи, у свакоме од нас сада извире Нови Адам, и сада смо већ постали укрепљене слуге Божије спремне на сваку битку против непоменика, јер у нама борави Христос, јер смо кушали Нову Пасху, осјетили предукус Царства небеског, спремили се за есхатон. Евхаристија је улазак Цркве у радост свога Господа. А ући у ту радост, као и бити њен сведок у свету основни је позив Цркве, њена права литургија, света тајна, којом она "постаје оно што јесте". Наш живот односно живот сваког антропоса се може философски експликовати као једно егзистирање без смисла ако у њега није инкарнирана свијест о значају евхаристије и судјеловању у њој, Кроз њу човјек доживљава своју истинску слободу живљења.

Уколико су ово основе Истине као слободе унутар Цркве, јасно је да је рођена нова врста слободе, одређена не избором, него непрестаним кретањем потврђивања, непрестани “Амин”. Божји народ окупљен у Евхаристији остварује своју слободу у облику потврђивања. Она се не састоји из “да” и “не” заједно, које Бог нуди у Христу, него само “да”, које је истоветно са евхаристијским “Амин” (2 Кор. 1,19-20). Јасно је да евхаристија садржи идеју Истине која није са овог света, и која изгледа нереална и неупотребљива у стварности.

Индивидуализација постојања постигнута падом, тера нас да тражимо сигурност у објектима разних “ствари”. Али, Истина у заједници не нуди ову врсту сигурности. Уместо тога, она нас ослобађа робовања тим објективним “стварима”, постављајући све ствари и нас унутар догађаја заједничарења. Само ту је Дух истовремено слобода (2 Кор. 3,17) и заједница (1 Кор. 13,13).

Литургија са свим својим радњама и символима је у ствари слика царства небеског, и на њега упућује као једину мирну луку у нашем онтолошком постојању. Може се рећи да Црква и јесте икона Пресвете Тројице, лик у твари – зато je и откривење Тројичности повезано са оснивањем Цркве. И евхаристијско заједничење (општење) јесте испуњење и врхунац црквенога јединства. Као што смо сједињени сада кроз чашу тако ћемо бити сједињени и у есхатону, јер Црква је заједница вјерних окупњених око Христа који је пастир и Глава Цркве.

Аутор:Младен Цимеша

ЕВХАРИСТИЈА КАО СМИСАО ПОСТОЈАЊА И ЊЕНА ОНТОЛОШКА УЛОГА

Mонах Арсеније (Јовановић): "Пријатељство и љубав"

Понос, егоизам и сујета - чему можемо додати бахатост, ароганцију и уображеност - све су то различите врсте основне појаве: "окретања према себи." Из свих ових ријечи двије имају најконкретније значење: сујета (таштина) и понос. Према "Љествици" они су као младић и човјек, сјеме и хљеб, почетак и крај.

Симптоми сујете, овог почетног гријеха, су: неподношење критике, жеђ за похвалом, потрага за лакшим путем и стална усмјереност према другима. Шта ће други рећи? Како ће то изгледати? Шта ће други мислити?

Иста усмјереност према публици објашњава гријех самооправдања, који се често непримјетно прикрада и у нашу исповијест: "Нисам грешнији од осталих... само безначајни гријеси... нисам никога убио нити било шта украо."

Демон сујете је пресрећан, каже св. Јован Љествичник, видјевши да се наше врлине увећавају: што више успјеха имамо, више је хране за таштину. "Када држим постим ташт сам, када кријем своје духовне напоре ташт сам преко побожности. Ако се лијепо облачим сујетан сам, а ако облачим стару одјећу још сам сујетнији. Ако почнем говорити обузет сам сујетом, а ако ћутим постајем још сујетнији. И без обзира на коју страну да окренете ову бодљикаву биљку, она ће увијек подићи своје бодље горе." Чим се добар осјећај или искрен покрет појави у човјековом срцу, одмах се јавља сујета која гледа у себе. Тако ови најдрагоцјенији покрети душе нестају, топећи се као снијег на сунцу. Они се топе, што значи да умиру; дакле, због сујете умире оно најбоље у нама. На тај начин сами себе убијамо сујетом, и мијењамо прави, једноставан и добар живот варкама.

Повећање сујете даје повода за понос.

Понос је врховна самоувјереност и одбацивање свега што не произилази из властитог ја. То је извор бијеса, свирепости и злобе; то је одбацивање Божије помоћи; то је "демонско упориште". Понос је "жељезна завјеса" између нас и Бога; то је непријатељство према Богу; то је извор сваког гријеха; и он је присутан у сваком гријеху. Сваки гријех представља попуштање своје воље пороцима, свјесно кршење Божијег закона, дрскост против Бога. "онај који је предмет поноса очајнички треба Бога, јер га се ниједан човјек не може сачувати" (Љествице).

Одакле долази овај порок? Како почиње? Чиме се храни? Кроз које фазе пролази у свом развоју? По чему га можемо препознати?

Ово посљедње је нарочито важно јер поносна особа обично не види свој гријех. Мудри старац једном је савјетовао једног од својих монаха да избјегава понос. Монах, заслијепљен својом памећу, му одговори: "Опрости ми оче, али у мени апсолутно не постоји понос." Мудри старац му рече: "Нема бољег доказа твог поноса, дијете моје, од таквог одговора!"

У сваком случају, ако је неком тешко да тражи опроштај од других, ако се лако увриједи и ако је неповјерљив, ако је злобан и ако осуђује друге, све су то, несумњиво, знаци поноса.

У "Бесједи против пагана" св. Атанасија Великог записано је сљедеће: "Људи су пали у самољубље, радије размишљајући о себи него о божанском." Ова кратка дефиниција открива суштину поноса. Човјек, ком је до тада центар и предмет његове жеље био Бог, окренуо се од Њега; он је пао у самољубље; он је почео да више воли себе него Бога; он се одлучио да радије размишља о себи него о божанском.

У нашем животу ово окретање према размишљању о самом себи и својим жељама постало је дио наше природе, и често се може видјети као снажан инстинкт за самоодржањем, како у нашем свјетовном тако и у нашем духовном животу.

Баш као што раст канцера често почиње безазленом модрицом или сталном иритацијом одређеног мјеста, тако и духовна болест поноса често почиње изненадним шоком (на примјер због неке несреће) или сталним порукама нечијег ега усљед успјеха, добре среће или сталним истицањем нечијег талента, итд.

Често се ради о такозваном "темпераментном" појединцу, који је страствен, талентован и који неодољиво привлачи. Таква особа је као вулкан при ерупцији, са својим непрекидним активностима које га одвајају од Бога и људи да му се приближе. Он је пун себе, потпуно се прожимајући у себи, трујући се сам са собом. Он не види и не осјећа ништа осим свог ватреног талента из којег црпи велики ужитак и задовољство. Тешко било ко може учинити ишта са таквим људима, све док не буду исцрпљени и док им се вулкан не почне гасити. То је опасност свих талентованих и надарених људи. Таленат треба бити избалансиран дубоком духовношћу.

Иначе, у обрнутом случају, у ситуацијама велике туге добија се исти резултат: особа постаје потпуно прожета властитом несрећом; у њеним очима околни свијет постаје празан и мрачан; она не може мислити или говорити ништа друго што није предмет њене туге; она се дави и напослијетку се грчевито држи за то као јединим разлогом за живот што јој је преостао.

Често ово окретање према себи се развија код људи који су тихи, покорни и повучени, чији лични живот је потискиван још од дјетињства. Ова "потиснута" субјективност се компензује изазивањем склоности према егоцентризму" (Јунг, "Психолошки типови") у најразличитијим испољавањима: брзина којом се увриједе, неповјерљивост, кокетирање, тражење пажње, па чак и облицима директне психозе као што су манија гоњења, мегаломанија, итд.

Дакле, опсједнутост собом води особу далеко од свијета и од Бога; он постаје одсјечен, да тако кажемо, од свијета, вртећи се у празном простору.

Покушајмо навести основне фазе развоја поноса, од ситних самозадовољстава до есктремног духовног мрака и потпуне деструкције.

У почетку то изгледа као честа усмјереност пажње према себи, што је скоро нормално, праћено добрим рапсоложењем које се граничи са лакомисленошћу. Особа је задовољна собом, пуно се смије, звиждуће, пјевуши и пуцкета прстима. Воли да буде оригинална, да забавља друге духовитошћу и необичностима, показује необичан укус и избирљивост у храни. Радо даје савјете и пријатељски се мијеша у послове других; несвјесно испољава изузетно интересовање за себе сљедећим фразама (прекидајући разговор): "не, пусти ме да ти кажем," или " ма не, ја знам бољу причу," или "имам навику да...," или "ја обично имам правило...".

У исто вријеме таква особа у великој мјери зависи од одобравања других зависно до чега ће или процвјетати, или увенути и постати огорчена. Међутим, генерално у овој фази њено расположење остаје прилично добро. Овај облик егоцентризма је обично одлика младости, мада се понекад може видјети и код одраслих.

Таква особа је срећна ако у овој фази наиђе на озбиљне бриге, нарочито за друге (брак, породица), посао или неки пројекат. Или уколико уђе у духовни живот и, привучена љепотом духовног напора, спозна своје духовно сиромаштво и пожели стећи благодат. Ако се то не појави, болест даље напредује.

У њему се јавља искрено вјеровање у властиту супериорност. Често се то изражава кроз незадржљиву рјечитост. Шта је рјечитост ако не, у једну руку, недостатак скромности и, у другу руку, радости у самом себи? Егоистична природа рјечитости није умањена примјерима разговора о озбиљним темама; поносна особа може лако да држи проповиједи о понизности и тишини, величајући пост и расправљајући о предностима добрих дјела наспрам молитве.

Самопоуздање се брзо претвара у страст за уређивање других; оваква особа намеће своју вољу другима (али је нетолерантна да потчини своју властиту вољу); усмјерава пажњу, вријеме и напоре других и постаје дрска и одвратна. Само су послови те особе важни, док су послови других од мале вриједности. Она покушава да уради све и мијеша се у све.

У овој фази се расположење поносне особе почиње кварити. У својој агресивности он се природно суочава са противљењем и одбијањем, постаје иритантан, тврдоглав и зловољан; он постаје сигуран да га нико не разумије, чак ни његов духовни отац, и његови сукоби са цијелим свијетом се повећавају доводећи поносну особу да чини коначан избор: "Ја" против других (али још увијек не против Бога).

Душа постаје мрачна и хладна; она постаје боравиште ароганције, презира, љутње и мржње. Ум постаје помрачен; разликовање између добра и зла се смућује мијењајући га разликом између "моје" и "није моје". Он бјежи од свих послушности постајући нетолерантан према свим сегментима друштва; његова сврха је да преноси своја властита гледишта, да покори и обрука друге; он бијесно тражи славу, чак и озлоглашеност, освећујући се свијету за недостатак признања. Ако се ради о монаху, он напушта свој манастир који му постаје неподношљив, тражећи свој властити пут. Повремено је ова сила самопотврђивања повезана према стицању материјалног; каријери или друштвеној и политичкој активности. Понекад, ако постоји таленат, он је усмјерен према креативности; у том случају кроз напоран рад, поносна особа чак може постићи и неку мјеру успјеха. На овом истом темељу настали су раскол и јереси.

Коначно, у посљедњој фази се особа одваја од Бога. Ако је претходно он згријешио из несташлука и побуне, он сада себи све дозвољава: гријех га више не мучи већ му постаје навика. Ако осјећа олакшање у овој фази за било шта, онда је то његов пријатан однос са демонима и његов лак приступ тамним путевима. Стање његове душе је суморно, безнадежно и потпуно усамљено. Међутим, у исто вријеме постоји искрено убјеђење у исправност његовог пута и осјећање потпуне сигурности упркос чињеници да је на црним крилима пожурио у пропаст.

Уистину, такво стање ума се не разликује много од лудила.

У овој фази поносна особа живи у стању потпуне изолације. Погледајте како он говори и како се свађа: он или не чује ништа што му други говоре, или чује само оно што се подудара са његовим властитим ставовима. Ако се неко успротиви његовом мишљењу он постаје бијесан као да је изузетно увријеђен, и све жестоко побија. У онима који га окружују он види само оне квалитете које им је он сам приписао, тако да чак и у својим похвалама он остаје поносан, егоцентричан и неприступачан за објективност.

Карактеристично, најчешћи облици психолошке болести - мегаломанија и манија гоњења - потичу директно из "повећане самосвијести" и потпуно су незамисливи код особа које су скромне, једноставне и самопожртвоване. Чак и психијатри вјерују да је параноја заснована на основу претјеране свијести о самом себи, непријатељском ставу према другима, губитку нормалне способности за прилагођавање и неразумним вјеровањима. Класична параноична особа никад себе не критикује: у његовим властитим очима он је увијек у праву, изузетно је незадовољан људима око себе и условима свог живота.

Ево савршене илустрације дубине одлучности св. Јована Љествичника: "Понос је крајње сиромаштво душе."

Поносан човјек доживљава пораз на свим фронтовима:

Психолошки: туга, бол и туробност.

Морално: самоћа, недостатак љубави и бијес

.

Психолошки и патолошки: болести нервозе и лудила.

Са теолошког становишта: смрт душе претходи физичкој смрти; искуство пакла још у овом животу.

Да закључимо, природно је поставити ово питање: Како се можемо борити против ове болести, против уништења које пријети онима који слиједе тај пут? Одговор извире из суштине овог питања. Најприје, понизност, затим послушност према онима које волимо, старијима, законима у свијету, према објективној истини и свему оном што је добро у нама и око нас; послушност према Божијим законима и коначно послушност према Цркви, њеним правилима, заповијестима и светињама. Постизање овог значи стајати на почетку хришћанског пута: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе..." (Мт. 16:24).

Он се мора одрећи себе и наставити са одрицањем себе сваки дан. Сваког дана он мора преузети на себе свој крст: крст подношења увреда, стављати себе на посљедње мјесто, подносити тугу и болест, тихо прихватати неправду, и нудити потпуну и безусловну послушност - тренутну, добровољну, радосну, неустрашиву и сталну послушност.

Онда ће пут који води у царство мира и најдубље мудрости, који уништава све страсти, постати отворен.

Слава Богу нашем, Који се противи поноснима а благодат даје понизнима!

http://www.pravmir.com/the-demonic-stronghold-on-the-characteristics-of-pride/ ;

Манастир Лепавина

Ипак, како каже отац Клеопа, "највеће студије које сам учио биле су управо поред кивота са моштима Преподобне мати Параскеве". Љубав је темељ на коме се граде друге врлине, а сваки човек у Васељени својим позивом служи Господу Богу, рекао је између осталог отац Клеопа.

Трајање: 01:00:50

Послушајте:

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/7/13/07/19.07.13_rec_pastira_jrmh_kleopa_64kbps.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/rec-pastira-jeromonah-kleopa

Митрополит Иларион: Помаже Бог, драга браћо и сестре! Гледате емисију „Црква и свет“. Данас ћемо говорити о демографском проблему и о проблему абортуса. Код мене у гостима је члан радне групе Отворене владе за демографску и породичну политику Алексеј Уљјанов. Помаже Бог, Алексеју Сергејевичу!

А.Уљјанов: Бог Вам помогао, Владико! Проблем абортуса је заиста изузетно актуелан нашој земљи, посебно ако имамо у виду изузетно тешку демографску ситуацију у којој смо се нашли.

С једне стране, жалосне стране „руског крста“, односно преовладавање морталитета над наталитетом, које се код нас запажају још од 1992. године су се унеколико зближиле. Данас морталитет не премашује наталитет тако много као протеклих година, - у току последње године је је мањи од 100 хиљада. Ипак, очекује нас врло сложен период кад ће у активан узраст ступити нараштај рођен 1990-их година, а та генерација је врло малобројна. Дакле, Русију очекује својеврсна демографска јама из које се, нажалост, засад не види излаз.

У вези с тим посебно оштро се поставља проблем абортуса, због тога што по њиховом броју ако се рачуна по једној жени, по једном рођењу Русија, нажалост, носи палму првенства. То није чудо – јер управо је совјетска Русија 1921. године указом Совјета народних комесара под руководством Лењина прва на свету легализовала абортусе. И код нас, нажалост, има јако много људи који мисле да је абортус знак некакве цивилизованости и поштовања права жена. Међутим, то уопште није тако – јер, управо су бољшевици први легализовали абортусе. Управо на њихово инсистирање су после Совјетског Савеза 50-их година абортуси били легализовани у земљама Источне Европе.

На Западу су се слични процеси теже развијали – после такозване сексуалне револуције 1968. године. У друштву су се одвијале бурне дискусије у којима су активно учествовали противници абортуса – између осталог Католичка Црква и протестантске цркве. И на крају је став противника абортуса узет у обзир. Због тога на Западу, без обзира на формалну дозволу, држава чини све да одговори жену од абортуса. Постоји читав низ механизама који су на то усмерени. Главно је да се абортуси на захтев жене плаћају – исти ови католици, на пример, никад не би пристали да плаћају убијање деце као порески обвезници. За њих је то незамисливо. Бесплатни абортуси на захтев жене се обављају само у неким провинцијама у Канади.

Иако још увек имамо најлибералније законе у погледу абортуса, наша држава је у последње време предузела низ корака ради ограничења абортуса. Ограничен је списак социјалних показатеља за вештачки прекид трудноће, ограничена је реклама абортуса. Уведена је такозвана „недеља тишине“, односно жени која је одлучила да изврши абортус даје се време да размисли да ли вреди то чинити. Лекару је дато право да одбије да изврши абортус због религиозних разлога.

Не можемо да не кажемо нешто о огромној улози коју је овде одиграла Црква. Она је прва почела да говори о проблему абортуса и покренула је одређене иницијативе. Ипак, запажа се жалосна слика: ако погледамо карту раширености аботуса у свету јарко црвеном бојом су обележене, да тако кажемо, земље православног света. По броју абортуса воде Русија, Украјина, Бугарска, Румунија и Србија. Чим пређемо у католички свет због нечега одмах нагло пада број абортуса. С чим је ово повезано? Можда Црква треба да заузме још активнију позицију у вези с овим питањем?

Митрополит Иларион: Као прво, хтео бих да истакнем да Православна Црква, исто као и Католичка, абортус сматра смртним грехом. У Православној Цркви абортус се изједначава с убиством. Као свештенослужитељ (већ 26 година служим у овом звању) разговарао сам с великим бројем жена које долазећи на исповест нису чак ни подозревале да је абортус грех. Долази таква жена на исповест, набраја разне грехове и чини се да је списак окончан. Међутим, кад јој се постави ово, нажалост, традиционално питање: „Да ли сте абортирали?“ – испоставља се да јесу, и то не једном или два пута. Ова ситуација без икакве статистике показује нама, пастирима, какве су трагичне последице моралне кризе у нашој земљи. Дубоко сам убеђен да главни узрок оне црвене мрље на карти о којој сте говорили, није економска, није финансијска ситуација, већ је то морални приступ. Ако је скала човекових приоритета саграђена тако да се рађање и васпитање потомства не налази на првом месту, већ можда на десетом, или уопште није укључено у ову скалу, дешава се оно што се догађа код нас: жена се врло лако одлучује на абортус, а за то се стварају најповољнији услови. Лекари понекад наговарају жену на абортус кад за то нема никаквих медицинских показатеља. Ако је реч о неким специјалним случајевима, кад је на пример, живот мајке у опасности, увек постоје изузеци од правила, али је код нас, нажалост, постало правило да се абортус врши на први захтев, на прво изражавање жеље од стране жене. И то се, као што сте то истакли, чини од новца пореских обвезника, односно ова озакоњена убиства ми плаћамо, плаћају они људи који су по унутрашњим убеђењима противници тога.

Улога Цркве се пре свега састоји у просвећивању, зато што не можемо да изађемо на крај с овим проблемом на неки механички начин. Само делимично можемо да га решимо уз помоћ правилно постављене демографске политике, посредством материјалне помоћи која је апсолутно неопходна, али је главно то што треба да покушамо да „прекодирамо“ своју сопствену свест у моралном и духовном смислу. Људи треба да постану свесни да је рађање и васпитавање деце света обавеза. И то радосна обавеза, која доноси срећу и задовољство. Ми, свештенослужитељи, говоримо о томе с амвона и у медијима. Али, врло је важно да имамо подршку грађанског друштва. Погледајте телевизијске емисије: ако се у њима приказује срећна породица, то је по правилу породица с једним дететом. Практично не видимо на телевизијском екрану породице с више деце – једино можда у случајевима кад се ради о неким већим социјалним проблемима. И ово психолошко испирање мозгова које се одвија посредством гледања телевизијских емисија и филмова ове врсте, потире просветитељски рад. Да би се решио овај проблем потребни су заједнички напори и државе, и Цркве, и свих здравих снага друштва.

А.Уљјанов: Владико, говорили сте о раду Цркве. Сећам се да у регионима ради јако много црквених центара. Постоји изванредан центар „Материнство“ у Ивановској области. Има центара у Краснојарској покрајини, у Вологодској области. У Москви има свештеника као што су Максим Обухов и отац Димитрије Смирнов. Сви они обављају колосалан посао. Сећам се изванредних плаката који су били окачени по читавом метроу пре десетак година: „Абортус је озакоњено убиство деце.“ На њему је била приказана раскомадана беба. Лично сам видео како су жене гледале овај плакат и плакале. Видело се да је успео да допре до њихових срца. Можда је због тога Москва данас на последњем месту у земљи по броју абортуса на једну жену и на број рођења. А до краја 1980-их година, почевши од 1920. године Москва је као главни град, као „најпросвећенија“, „најнапреднија“ под знацима навода, заузимала прво место по абортусима. И без обзира на то, у свести Московљана је дошло до помака – мислим да се то десило захваљујући раду подвижника о којима сам говорио.

Митрополит Иларион: Ја нисам присталица агесивне рекламне делатности и сматрам да су у наше време много делотворније методе убеђивања. Поменули сте оца Димитрија Смирнова. Сећам се како је на једном од сусрета посвећених управо овом проблему, рекао: „Код мене је демографски проблем решен. Наталитет је код нас као у Бангладешу.“ Наравно, то може да изгледа као шала, али је стварност. У размерама бар једне црквене заједнице у потпуности се може остварити таква промена у људској свести, која омогућава повратак за човека природном доживљају породице као извора среће, а деце као благослова Божијег. У суштини, овај доживљај је сад изгубљен. Кад многи савремени људи размишљају да ли да узимају децу (не волим овај израз – „узимати децу“, као да се ради о томе да човек узме пса или мачку), пре свега замишљају материјалне проблеме који су с тим повезани. Не размишљају о томе да деца доносе срећу, да се у знатној мери смисао нашег земаљског живота састоји у томе да се овај живот пренесе другима, да наш живот живи у нашим потомцима.

А.Уљјанов: Владико, ја сам отац неколико деце и знам каква је то радост – кад човек нема једно или двоје деце. Кад има и најстаријег сина, и средњег, знам како је то кад један другом помажу, како се заједнички веселе, како се свађају, како решавају своје проблеме. Посматрајући познанике и пријатеље који имају више деце приметио сам да се условно могу поделити на три групе. Прва група су свештеносужитељи, односно гавну улогу овде игра религиозни фактор; друга група су предузимачи, односно људи који свом потомству могу да обезбеде достојну будућност и рађају много деце. Трећа група су радници из сектора за информационе технологије, односно, по правилу они очеви који примајући не претерано високу плату могу да мењају свој график радног времена и да много времена проводе с породицом. (Иако, наравно, треба рећи да су већином моји другови с више деце у свим групама – верујући људи.) На моју велику жалост, ван ове три групе нисам видео људе с више деце у својој средини. Можда и државна политика треба да учини нешто у овом правцу?

Митрополит Иларион: Држава може да учини јако много да помогне породици и материнству. То се тиче и материјалне помоћи. То се односи и на промену људске свести у том смислу да лик мајке буде позитиван лик, да се материнство доживљава као нешто што заслужује апсолутну и свестрану подршку, да рађање деце постане приоритет. Говоримо о модернизацији, о новим технологијама – али коме ће бити потребне ове нове технологије ако не буде имао ко да их користи? У државним размерама демографска политика треба да постане апсолутни приоритет.

Враћајући се моралној компоненти ове трагичне појаве о којој говоримо желим да истакнем да је за мајке врло важан рад на објашњавању, укључујући и рад који Ви обављате, који обављамо ми у Цркви. Циљ овог рада је да се помогне жени да схвати да плод који се појавио у њеној утроби није просто неки део ткива који се може исећи, као што се одсече слепо цревно, већ стварно живо биће. И ова „недеља тишине“ многим мајкама помаже да постану свесне тога и да одустану од абортуса.

Матерински инстинкт је урођени инстинкт код жена. За жену је природно да тежи ка рађању деце, ка преношењу живота. Кад је Бог стварао прве људе Он је жени дао име Ева, односно живот. Преношење живота је у суштини главна мисија жене. Данас различите идеологеме, које се убацују у свест људи кроз средства за масовно информисање и кроз систем образовања, у суштини лишавају жену овог природног доживљаја детета као блага и среће. Жени се говори да у правима треба да се изједначи с мушкарцем, да треба да оствари професионални успех, материјално благостање, да се срећа састоји у томе. Због тога многе жене одлажу рађање деце и одлучују се на абортус објашњавајући то тиме да нису спремне а рађају децу зато што немају стан, зато што им је плата мала. Кад се стекну све околности, кажу, планираћемо и дете.

Још једна синтагма која у мени изазива потпуно противљење јесте „планирање породице“. Овде је врло тешко нешто испланирати, зато што се врло често испоставља да жене које су извршиле абортус више не могу да роде дете касније – кад „испланирају“ да то учине. И тада почињу да траже неке вештачке методе и алтернативне путеве да зачну дете. Врло често се показује да је то животна трагедија. Веома је важно да жене, младе девојке, које размишљају о томе да ли да изврше или да не изврше абортус имају у виду све ове последице. А за то је потребно да им се то објасни.

Желео бих да поменем дискусију коју сам водио на једном од наших универзитета и у којој су учествовали млади људи, углавном девојке. Говорили смо управо о абортусима и изражавана су најразличитија гледишта. У принципу, дисусија је била прилично бучна док нисам рекао: „Хајде да размислимо о томе да сви ми, који се налазимо у овој слушаоници, седимо овде и живимо у принципу само због тога што наше маме нису извршиле абортус.“ Наступила је потпуна тишина. Вероватно је свако почео да размишља о себи, о својој мајци, о својој судбини и о свом потомству. Треба да објашњавамо људима ове једноставне истине. Треба заједно да радимо на томе да људима вратимо породичну срећу, како би се жалосна демографска тенденција у нашој земљи радикално променила у супротном правцу. Захваљујем Вам се, Алексеју, на томе што сте били гост емисије. Хвала Вам за Ваш труд!

http://www.mitropolija.com/iguman-rafailo-boljevic-sveti-vasilije-kao-naslednik-apostola/

ЦАР НИКОЛАЈ РОМАНОВ

Последњи руски цар Николај Други Романов рођен је 6. маја. 1868. године (по старом календару), на дан Светог Јова Многострадалног. Ступио је на престо после смрти свог оца, цара Александра Трећег, 20. октобра 1894. године. За цара крунисан је, 14. маја 1896. године, у Саборној Цркви Успења Пресвете Богородице у московском Кремљу. Супруга цара Николаја постала је принцеза Алиса Хесенска, унука енглеске краљице Викторије. Принцеза Алиса, тј. будућа руска царица Александра Фјодоровна, родила се 25. маја 1872. године (по старом календару), у Дармштату. Николај и Александра венчали су се 14. новембра 1894. године. У царској породици рођене су четири кћери: Олга, Татјана, Марија и Анастасија. На дан 30. јула 1904. године, царски пар је добио дуго очекиваног сина, наследника руског престола, царевића Алексеја. Цар Николај је велику пажњу поклањао потребама Православне цркве. Даровао је велике прилоге за изградњу нових цркава, па међу њима и за храмове који су се налазили изван Русије. Током година његове владавине, број парохијских цркава увећао се за више од 10.000, отворено преко 250 нових манастира. Цар је посебно уважавао Светог Серафима Саровског за чију се канонизацију упорно залагао и присуствовао 1903. године, а Свети отац Јован Кронштатски заузимао је у царевом срцу посебно место. Царски пар се одликовао дубоком религиозношћу.

Обавезна посета богослужењима недељом и празником, као и упражњавање свих постова, били су нераскидиви део њиховог живота. Свој положај врховног главнокомандујућег на почетку Првог светског рата, цар Николај је посматрао као испуњење своје моралне и државничке дужности пред Богом и народом. На дан 2. марта 1917. године, државна скупштина и издајници из највише војне команде проморали су цара Николаја Другог да се одрекне престола. Када се одрекао власти, цар се надао да ће они који су желели да се он удаљи, знати како да рат доведу до победе и да неће уништити Русију.

Цар није желео да због њега буде проливена макар и једна кап руске крви. Иако је, како се њему чинило, прихватио једино исправно решење, цар је преживљаво тешке душевне патње: „ Ако сам ја сметња за срећу Русије и ако ме све друштвене силе које су сада на њеном челу моле да напустим престо, ја сам спреман да то учиним, спреман сам не само да се одрекнем царства, него и да свој живот дам за Отаџбину,“ говорио је Цар. Већина оних који су били сведоци последњег периода у животу царских мученика говори о заточеницима тоболског губернаторског, а касније јекатеринбуршког Ипатијевског, дома као о људима који су страдали али су, и поред тога, без обзира на све друге увреде, водили побожан живот.

У ноћи између 3. и 4. јула 1918. године, извршено је злочиначко убиство царске породице. Заједно са царском породицом, убијене су и слуге које су пратиле своје господаре у изгнанство: доктор Ј. С. Боткин, царичина собарица А. С.Демидова, дворски кувар И. М. Харитонов и лакеј А. Ј. Труп.

Поштовање царске породице, које је започео још Патријарх Тихон у заупокојеној молитви и у беседи на парастосу убијеном цару у Казањској Саборној цркви у Москви, и то само три дана после свирепог убиства, наставило се током читавог совјетског периода руске историје, упркос суровим прогонима безбожне власти. Свештеници и мирјани узносили су Богу молитве за упокојење убијених страдалника, чланова царске породице. Посебну вредност представљају публикације које садрже сведочанства о чудима и благодатној помоћи која је уследила после молитве царским мученицима. Оне говоре о исцељењима, о сједињењу растављених породица, о заштити црквеног наслеђа од расколника.

Руска Загранична Црква је, 1981. године, канонизовала царску породицу, заједно са мноштвом других новомученика побијених од стране комунистичке власти. Московска Патријаршија је такође то учинила и 2000. године уврстила породицу Романов у календар Цркве. ( Ј. Ј. Алферјев: „Житија и служба Цара Николаја Другог“- Линц, 2006.)

Царица Aлександра Фјодоровна Романов

Александра рођена је 6. Јуна 1872. у Дармштату, у Немачкој. Њени родитељи били су Луис IV, велики војвода од Хесе - Дармштата и принцеза Алис, ћерка краљице Викторије. Имала је плаву косу и плаве очи као дијете. Управо због тога имала је надимак "Sunny" али ,касније, њен тен тамни након што јој мајка умире од дифтерије 1878.

Први пут упознаје свог будућег мужа на сестрином венчању када је имала само 12 година. Провели су доста времена заједно причајући и размјењујући цвеће. Међутим, проћи ће још пет година пре него што се поново сретну. Са 17 година Александра одлази у Петерсбург да посети сестру и зета. Поново се среће са Николајем и рађа се љубав. Николај је проси на свадби његовог брата Ернија и Александра одбија али ускоро прихвата. Венчање је одржано 26. Новембра 1894. Венчање је било још увек праћено успоменом на Николајевог оца, цара Александра. Александра ће рећи да је дан венчања оличавао сахрану гдје је она уместо црне носила белу хаљину. На почетку заједничког живота , младенци бирају Александрову палату за свој дом.

1895. Александра остаје трудна са првом кћерком-Олгом. Касније на свијет долазе још три кћерке: Татјана , Марија и Анастасиа.

Иако је јако много волела своје кћерке Александра је жељела сина који би наследио руски трон. 12. Августа 1904. Алексеј је рођен срећан и здрав. Међутим, касније се установила да Алексеј има крвни поремећај- хомеофилију. Један удар могао је да проузрокује велику бол и смрт због непрестаног крварења. Болест је пренесена преко мајке и Александру је ова вест сломила.

Постала је веома побожна и константно се моли за чудо које ће да излечи Алексеја. Покушала је све да пронађе лек за сина, али сви покушаји су били безуспјешни. Када је сибирски монах успио да излечи један Алексејев напад, Александра је мислила да је пронашла спасиоца. Присуство овог младог монаха у ужем кругу Романових довело је до опадања Александрине популарности међу Русима који су вјеровали да Александра проживљава љубавну везу са Распућином. Тврдње су биле неосноване. Међутим, при избијању Првог светског рата царица све више губи на популарности међу руским народом јер је била рођена Немица и сматрана за шпијуна. 1917. Русију је захватила револуција и читава Александрина породица стављена је под кућни затвор. 1918. царска породица стријељана је у Сибиру од стране својих чувара бољшевика. Александра је убијена са 46 година.

ОЛГА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВА

Олга је на свет дошла 3. новембра 1895. године и била је најстарија кћерка Николаја и Александре. Описивали су је као «дивно дијете», дебељушкасто али лепо са дугом, бајном косом. Била је на оца са плавом косом и плавим очима. Била је најученија међу принцезама и изузетно интелигентна. Ипак, Олга је понекад била тврдоглава, па је, с време на време, улазила у конфликт са осталим члановима породице.

Изузетно блиска са својом 18 месеци млађом сестром Татјаном, зато су биле прозване «Велики пар», јер се сестре нису одвајале. Обема је додељен пук војске које су принцезе имале право да контролишу. Када је почео Први свјетски рат , Олга је постала свесна незадовољства који је руски народ осјећао према њеној породици. Заједно са мајком прошла је болничку обуку и као медицинска сестра лечила рањене војнике.

Након што су Романови стављени у кућни притвор постала је мање весела и тиха. Имала је скоро 23 године када је стрељана.

Татјана Николајевна Романов

Била је Велика књегиња од Русије, друга кћерка цара Николаја II и његове жене Александре Фјодоровне. Рођена је 11. јула 1897. године, а умрла је са само 21 годином, 17. јула 1918. године, када су њу и њену породицу стрељали бољшевици. Татјану Романов су често описивали као најлепшу Цареву кћерку. Била је омиљена својој мајци, Царици Александри. Свог најбољег пријатеља је видела у својој старијој сестри Олги, са којом је делила собу и "титулу" Великог пара. Њима је касније, додељен пук војника Елизаветских девојака и дат ранг пуковника. У време Револуције, Татјана је заједно са мајком и сестром Олгом неговала рањене војнике попут праве болничарке. Свом млађем брату Алексеју била је као друга мајка у Тоболску, селу где је породица Романов била заточена неколико месеци. Бринула је о њему када мајка није била у тој могућности. Након што је добила мале богиње, нагло је смршала и променила се. Када су је стрељали, имала је само двадесет и једну годину.

МАРИЈА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ

Марија је рођена 14. Јуна 1899. и била је трећа руска принцеза у породици Николаја и Александре. Ова принцеза била је прави анђео породице а уједно и Николајева миљеница. Права лепотица са дугом смеђом косом и великим плавим очима које су у породици биле познате као «Маријине зделице» Изузетно љупка и топла девојка изјавила је да јој је жеља да се уда за руског војника и има 20 деце. Остале сестре нису је сматрале правом сестром, јер је била толико добра да никада није упадала у невоље. Николај је често говорио за Марију де се боји да јој не нарасту крила..

Заједно са Анастасијом делила је собу и ове две сестре биле су познате као «Мали пар». Осјећала се и велика доминација енергичне Анастасије над најмирнијом принцезом. Марија је била пунија девојчица у детињству али након напада богиња постала је јако мршава. Изузетну храброст показаће за време боравка у Сибиру пре стрељања. Било јој је 19 када је убијена.

АНАСТАСИЈА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ

Анастасија је рођена 5. Јуна 1901. и била је најмлађа кћерка Николаја и Александре. Имала је смеђу косу и плаве очи и била enfant terrible породице у којој је глумила клауна. С обзиром да је имала три старије сестре све до тада већ је било виђено и она је преузела улогу забаве у породици. Заједно са Маријом делила је собу. Њих две су биле «Мали пар породице «. Захваљујући својој енергичности и ентузијазму Ансатасија је имала велик утицај на своју омиљену сестру. Била је јако мршава и ниска али за време кућног притвора Романових постала је дебља и ментални развој најмлађе принцезе био је јако успорен. Иако је тада проживљавала тешке тренутке успевала је, још увијек, дa забави и растерети своју породицу својим маштовитим представама.

Већина људи заиста верује да је Анастасија погинула у својој 17. години на стрељану Романових у Сибиру. Али, постоје претпоставке да је преживела. Иако су се провела многа истраживања и јавност била заиста заинтересована за ову мистерију , судбина Анастасије остаће неразрешена мистерија 20. века.

АЛЕКСЕЈ НИКОЛАЈЕВИЧ РОМАНОВ

Алексеј, најмлађе дете царског пара Николаја и Александре, рођен је 12. августа 1904. године. Имао је плаву косу и плаве очи и био једини наследник царског трона. Родитељи су му угађали у потпуности и давали све што је могао да пожели. Изгледало је да је на свет дошао здрав руски наследник, све док беба није напунила доба од 6 седмица. Дошло је до крварења на пупку и родитељи су ускоро схватили да Алексеј има хемофилију- болест која узрокује згрушавање крви. Као дете, Алексеј је морао да пази када се играо јер би свака повреда довела до слевања крви у зглобове и настајала би неподношљива бол.

За младог принца увек су ту биле две медицинске сестре које су га штитиле и помагале да се не повреди. За време читавог детињства за њега је увијек ту био Деревенко, морнар у руској морнарици који ге је носио при сваком нападу али који га је и оставио после Октобарске револуције. Међутим, други морнар, Нагорни наставио је да га његује за време кућног притвора Романових.

Иако је имао много људи око себе, Алексеј се често повређивао. Са 8 година је замало преминуо од напада хемофилије. Био је код Спала на породичном одмору када је претрпио повреду на горњем делу ноге. Чинило се да се опоравља али је крварење постало горе и скупило се у зглобове што му је проузроковало невероватну бол. Тада су Романови примили од сибирског монаха Распућина који им је поручивао да ће Алексеј да живи . Сутрадан је следио брз опоравак. Те кобне ноћи, када су убијени, Алексеј је био толико болестан да није могао да хода, те га је отац, цар Николај, носио у наручју до смрти. Убијен је у својој 13. години.

Извор

Ђаконски чин је примио на Богојављење 1909. године, а свештенички на Светога Саву исте године. Од 1909. до 1927. године обављао је дужност парохијског свештеника у Башаиду. Почетком 1927. године изабран је за референта, а нешто касније и за секретара Светог Архијерејског Синода СПЦ.

Монашки чин је примио 1929. године као удов свештеник. Замонашен је у манастиру Крушедолу, произведен у чин архимандрита и постављен за старешину манастира. На положају настојатеља манастира Крушедола остао је до избора за викарног епископа сремског. Хиротонисан је 30. септембра 1934. године у Сремским Карловцима од стране патријарха српског Варнаве.

Епископ Сава је као викарни епископ сремски до новембра 1936. године вршио дужност председника Епархијског управног одбора Архиепископије београдско-карловачке. Од новембра 1936. године до почетка 1937. године вршио је дужност председника Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке. На том положају га је затекао избор за епископа горњокарловачког са седиштем у Плашком. Устоличен је 4. септембра 1938. године у Плашком.

Епископ Сава је био велики ревнитељ на њиви Господњој. Између осталог, имао је велику улогу у рушењу Конкордата између два светска рата.

Други светски рат га је затекао у његовој резиденцији у Плашком. Дана 21. маја 1941. године у Плашки је дошло око 100 усташа ради преузимања власти од стране Италијана. Епископа Саву су одмах по преузимању власти прогласили за таоца “нове католичке државе Хрватске”. Иста судбина је задесила и следеће свештенике: протојереја Иса Ј. Пејновића, архијерејског заменика, протојереја Милана Докмановића, пароха плашчанског, протојереја Милана Рајчевића, црквеног тужиоца, јереја Петра Вучинића, члана Црквеног суда, јереја Богољуба Гаковића, секретара Црквеног суда, јереја Милана Ђукића, секретара Епархијског управног одбора, јереја Јашу Степанова, пароха плашчанског, јереја Ђорђа Стојановића, вероучитеља, и јереја Станислава Насадила, пароха у Личким Јасеницама.

Дана 23. маја 1941 године усташе су дошли у владичански двор, иселили епископа Саву, а сав намештај из двора натоварили на камионе и одвезли у Огулин. Дана 8. јуна у владичански двор је са групом усташа дошао усташки логорник и велики злочинац Јосип Томљеновић. Одмах је наредио да се усташком одреду, који је дошао са њим, предају епархијски новац и хартије од вредности. Епископу Сави је наредио да се одмах удаљи из канцеларије јер “његово присуство није ни пожељно ни потребно”.

Усташа Јосип Томљеновић је наредио епископу Сави да одмах напусти Плашки и оде за Србију. Епископ Сава је то одбио да учини и том приликом му је нагласио да је он легални епископ горњокарловачки и да не може напустити своју епархију, а да они са њим могу радити шта им је воља.

Епископ Сава је ухапшен 17. јуна 1941. године. Са њим је ухапшено и тринаест виђенијих Срба из Плашког. Ухапшени су и свештеници Богољуб Гаковић, Ђуро Стојановић и Станислав Насадил. Усташе су их одвели и затворили у шталу Јосипа Томљеновића, коју су чували наоружани усташки војници. Сви затвореници су, а посебно епископ Сава, свакодневно били страховито мучени и злостављани.

У штали Јосипа Томљеновића остали су нешто више од месец дана. Дана 19. јула 1941. године усташе су повезали све затворенике, сврстали их по двојицу у ред, одвели на железничку станицу у Плашком како би их возом отпремили за Госпић. На железничкој станици у Плашком провели су време од 10 часова увече до 5 часова ујутру. Најтеже је било епископу Сави коме, иако је био везан у ланце, нису дозволили ни да седне и да се одмори.

Епископ Сава и група Плашчанских Новомученика стигли су у Госпић 20. јула 1941. године. Са железничке станице у Госпићу одведени су у госпићски затвор, где су страховито мучени и понижавани.

Епископ захумско-херцеговачки др Атанасије Јевтић у својој књизи “Српска Црква у Другом светском рату” наводи податак да је епископ Сава 8. августа 1941. године виђен у дворишту казненог завода у Госпићу. Био је везан и постављен на кишу. Епископ Сава је и ту тортуру стоички и мирно поднео.

Половином августа 1941. године из госпићског завода изведено је око две хиљаде Срба, везаних жицом по двојица, и одведени су путем према Велебиту. У тој групи је био и епископ Сава Трлајић. Претпоставља се да је епископ Сава убијен на Велебиту јер је, како наводи епископ Атанасије, према сведочењу неких италијанских новинара на Велебиту у августу 1941. године убијено око 8000 Срба. Других података о мученичкој кончини епископа горњокарловачког Саве Трлајића нема.

Свети Архијерејски Синод СПЦ је у току рата више пута интервенисао за митрополита Петра и епископа Саву, али без успеха(О томе видети у књизи епископа Атанасија “Српска Црква у Другом светском рату”).

Свештеник Јован Силашки је у једном броју “Банатског весника”, часописа Банатске епархије, под насловом “Главу дајем, ал’ свој народ не остављам” објавио своје сећање на епископа Саву Трлајића и једно сведочанство о његовом страдању. У наредним редовима преносимо део тога сведочења.

“… Године 1941. у Горњокарловачкој епархији завладала је ужасна усташка страховлада. Свештеницима и епископу речено је да више нису пожељни и да морају напустити своје вернике и свој народ. Надбискуп Алојзије Степинац отворено је рекао владици да мора да напусти “хрватски” Карловац, иначе ће бити ликвидиран. На то му је владика одговорио:

“Главу дајем, ал’ свој народ не остављам!”

Да се надбискуп није шалио видело се одмах. Владика Сава је ухапшен и страховито мучен. За време његовог мучења у Плашком, усташе су певали: “Сви који сте у Христу рођени – у Христа сте се обукли”.

Када су владику после мучења повели на стратиште, његова мајка је стајала поред цркве и чекала да га проведу. Хтела је, још једанпут, да види сина и да се са њиме поздрави. Мучитељи јој то, међутим, нису дозволили. Владика је, ипак, везаним рукама благословио мајку и отишао у смрт.

Неколико година касније, у башаидску цркву, у којој је владика Сава службовао као месни парох, свратио је непознат човек. Срео је тадашњег управника поште Саву Сараволца. Сава је, иначе, био дугогодишњи појац у башаидској цркви и то је са поносом истицао.

“Да ли сте познавали владику Саву Трлајића?” – упитао је непознати Сараволца. “Чуо сам да је био свештеник у Башаиду”.

“Како да не! Владика ме је школовао. Њему сам захвалан за све што сам у животу постигао”.

Затим је упитао непознатог: ”Откуд познајете владику?”

“Био сам непосредан сведок његовог страдања” – одговорио је незнанац. “Усташки мучитељи довели су владику на једну пољану и наставили мучење. Живом су му кожу одрали и посули сољу. Затим су га закопали у земљу. Само му је глава вирила. Потом су довукли гвоздену дрљачу и вукли је преко његове главе, све док није душу предао Господу. Даље не знам. Биће да су га усташе бацили у једну од многобројних јама у том крају, српских гробница. Ни смрт га, дакле, није одвојила од народа”.

Непознати се окренуо и отишао, а Сава је остао скамењен, не успевши да га упита за име….”

На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослков Српске цркве као свештеномученик.

Извор: Епархија Горњокарловачка

Трајање: 52:36

Послушајте:

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/07/15.07.13_rec_pastira_o_drago_ubiparipovic_64kbps_.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/rec-pastira-otac-dragomir-ubiparipovic-o-braku