…Нећеш оставити душу моју у аду,

нити ћеш дати да Свети твој види труљење

(Пс 15,10)

Заиста је истинита ова реч пророка Божјег којом нам благовести светли празник Христовог Васкрсења, празник велике хришћанске радости и духовног весеља. Ако постоји дан међу свим данима за радовање, то је данашњи дан – дан у који прослављамо Васкрсење Христа Бога нашега. Благодарећи овом светом дану, сви дани људски – од настанка па до краја света – добијају свој прави смисао, и све оно што се у те дане догодило и догађа добија своје право значење. Ако се одиграо догађај на који се може свести Хришћанство, онда тај догађај јесте Васкрсење Христово. Ако има празника на који се могу свести сви празници, то је, опет, Васкрсење Христово. Црква зато празник Васкрсења Христовог и назива Празником над празницима. А у цркви појемо: Ево дана који створи Господ! Радујмо се и веселимо се у њему! (Пс 117,24).

Васкрсење Христово је темељ Хришћанства, темељ Цркве, јер је њиме Господ потврдио Своје целокупно учење. До Васкрсења Он је учио о вечном животу; Васкрсењем је потврдио то Своје учење и доказао да је Он заиста Живот вечни. До Васкрсења, Он је учио о непрестаној љубави Божјој према људима; Васкрсењем је посведочио ту љубав, јер је ради човека победио највећег непријатеља људског – смрт. Да није васкрсао, Христос не би био ни Бог ни Господ, ни Спаситељ ни Искупитељ, већ обичан човек. Једино у светлости Васкрсења Његовог постаје јасан и објашњив Његов живот на земљи и сва дела Његова. О томе Преподобни Јустин Ћелијски каже: „Одузмите Васкрсење Христу, одузели сте Му Божанство, јер сте Му одузели оно што Га чини Богочовеком, и Спаситељем, и Васкрситељем.“ Тек Васкрсењем Христовим људи су стварно познали у Њему Богочовека. Без Христовог Васкрсења, вера хришћанска би била бесмислена и немогућа, јер би смрт, главни непријатељ рода људског, остала непобеђена. Ова истина омогућава Апостолу народâ да каже: …ако мртви не устају, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, узалуд вера ваша; још сте у гресима својим. Онда и они који уснуше у Христу, пропадоше. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свију људи. Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли (1. Кор 15,16-20). Христово Васкрсење даје смисао и небу и земљи, и човеку и људској историји. Клањајући се Живоме Богу, ми се клањамо и свом бесмртном, непролазном људском достојанству. Када је Христос васкрсао, свети квасац бесмртности ушао је у људску душу, у људско биће и у људски ум, и обасјава човека да би људски живот задобио вечни смисао и вечно значење.

Истина Васкрсења посебно снажно одјекује у нашем времену, препуном патњи и страдања – времену у којем се, као ретко када раније, поставља питање смисла и циља живота. Сведоци смо тога да је из дана у дан све више усамљених и остављених; толико је домова без топле људске речи, толико је деце лишено родитељске пажње и љубави. Пуне су болнице страдалника, оних који болују телом и душом. Појаве као што су насиље, терор, пљачка туђе имовине, невиђен немир који је данас завладао у душама људи широм света, склоност криминалу, угрожавање мира и среће других, произилазе из духовно опустелих и морално раслабљених душа, и то најчешће код младих људи који се губе пре него ли и нађу неки пут у живот. Себичност и непоштење и данас, као и јуче, уништавају сваки прави живот у заједници, заједничко добро и имовину. Неповерење и грамзивост, насиље и отимање туђег, угрожавају личност и њену сигурност и достојанство.

За човека нема веће тајне и непознанице од постојања зла у свету. Понекад нам се чини да се оно толико склупчало и згуснуло да га можемо сасвим јасно видети, готово опипати. Зло наступа спектакуларно, оно воли да се експонира и да напуни све штампане и електронске медије поруком: ја сам непобедиво – живот је бесмислен јер у њему ја владам. Оваква порука указује на догађаје Великог Петка: зло не влада само земљом, већ је јаче и од Бога, јер и Њега Самог може да отера у гроб – поручује нечастиви, не схватајући да Христос смрћу Својом побеђује смрт.

Од када постоји, човек читавог живота жуди за миром, срећом и успехом у животу. Воли да буде признат и познат, да чини дела која ће га надживети, да иза себе остави своје име. И крајње обичан човек, а не само обдарени, геније и светска величина, ужива када неко хвали нешто његово, или се диви његовом поступку. Врло често, међутим, у животу не успевамо, нисмо срећни, нити умемо дар Божји до краја да употребимо на добро. Многобројнији су они који иза себе остављају више дана са мукама и немирима, него ли они са много дана среће и спокојства.

Да ли је то тако због тога што је зло јаче од нас, или зато што не умемо да живимо? Шта нам недостаје да бисмо и ми били срећни? Одговор је Хришћанима познат: на првом месту је да научимо истински волети, а на другом, да научимо довољно праштати. Никада човек не може досегнути истинску висину као када воли и из љубави даје себе. Такође, висини стреми и када прашта и када се у праштању не осврће на увреде. Никада човек не личи толико на Бога као када моли Бога за опроштај, и брата да му опрости. Љубав и праштање пружају човеку неизмерну радост. Човек је највећи када схвати да се свака рђава реч коју упути другоме враћа њему и повређује га. Не можемо другом да нанесемо зло, а да пре тога не повредимо себе. Све што отрпимо и праштањем поравнамо даје нам снагу да победимо, било шта да је у питању. Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати – рекао је Спаситељ наш (Мт 5,9); а миротворци су сви људи великог срца који воле и који праштају.

Живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог, за добро другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку. Докле год живот будемо схватали као служење себи, у свету ће владати сукоби, немири и ратови. Када човек прихвати да је позван да себе даје за опште добро свих људи, и да свој таленат умножава тиме што га раздаје за добро ближњег, и сваки пут када учини добро дело, он предокушамо Царство Небеско у историји.

У великој и свеобухватној Тајни Божанске Љубави, прожете Васкрсењем Христовим, открива се и остварује Тајна Цркве Христове, у коју су позвани сви људи и сва створења Божја. Часни Крст, који је Равноапостолни Цар Константин видео на небу и под чијим знаком је пре 1700 година победио, својом вертикалом и хоризонталом укида све преграде међу људима и створењима, и сабира све човечанство у једну заједницу, јединствени живи организам који је призван на вечност и непролазност Царства Божјега.

У тој заједници, сабраној око Васкрслог Христа, нема Јелина ни Јудејина …, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос (Кол 3,11). Зато ми православни Хришћани исповедамо Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, један Божји Народ сабран око Христа са свих крајева земље, из свих народа у свим временима.

Из овог произилази да је неопростив грех темељити Цркву, у овом и у оном свету, било васељенску било помесну, на било чему или било коме другом, изузев на Васкрслом Христу и Његовом Часном Крсту. Црква је утемељена на Христу као крајеугаоном Камену, на Пророцима, Апостолима и Светим Оцима, и испуњена је светим Тајнама и светим врлинама. Своје устројство и историјски поредак заснива на тој својој унутарњој Тајни, призивајући свеземаљске народе да се крсте у име Оца, Сина и Светог Духа, и да држе све што је Господ заповедио Својим ученицима (Мт 28,19-20). Посебно наглашавамо да се Црква темељи само на Васкрслом Спаситељу; јер, нажалост, и у наше време поједини људи – у незнању или у злоумљу – покушавају да утемеље Цркву на себи, а тако разарају живи организам Цркве Божје, одводећи појединце у пропаст „Земље недођије“. Чувајмо се, браћо и сестре и децо духовна, старих и нових идола! Живимо вечном истином Саборне Цркве Божје, која једина даје слободу од греха, ђавола и смрти!

Утврдимо свој живот у Цркви на љубави и праштању! Имајмо на уму да ће Бог свима бити последњи Судија, и да ће Он мерити искључиво по мерилима добра, Богољубља и човекољубља. Ове вредности је неопходно следити у нашим животима – и то без изузетка, без оправдања и без изговора на лаке или тешке животне околности – уколико желимо да се сврстамо међу децу Божју. Последња реч неће бити људска, већ Божја. Овај наук наших светих предака никада не заборавите ни ви, децо Светог Саве, који сте расејани вољно и невољно по свим меридијанима, од Аустралије и Америке до Европе и Азије.

Позивајући вас све на Богољубље и човекољубље, децо наша духовна, позивамо вас и да свагда останете уз Онога Који је победио сва страдања и искушења, Који је на крају победио смрт као нашег највећег непријатеља; да, остајући уз Њега, останемо душом и срцем и уз наш страдални народ на Косову и Метохији, и у свим крајевима земаљским где православни страдају због свог имена и своје вере у Христа, Који је рекао: Не бојте се, Ја сам победио свет (Јн 16,33).

Смрћу и Васкрсењем Господ је победио нашу смрт и подарио је људима непобедиву и неуништиву снагу, којој не могу одолети никакве силе овог света. Та се снага не испољава као зло – саморекламом и светском буком. Напротив, она се пројављује у миру, трпљењу, у привидним слабостима деце светлости. Он Који је победио свет дарује снагу онима који су Његови, да и они побеђују миром и трпљењем страх у себи, као и своје неверје и маловерје; да побеђују сва насиља која се врше над децом Божјом; да одолевају насиљу, опет миром и трпљењем, сигурни да је Божја сила свевремена, а људска привремена; да су све силе овога света долазиле и пролазиле док је Бог остајао, и светиња Његова остајала, усправно и непоколебиво. Тако је било, тако јесте, и тако ће бити. Ову истину из тамнице сведочи и Архиепископ охридски и Митрополит скопски Господин Јован, коме упућујемо речи љубави, утехе, охрабрења и наде да ће Васкрсли Христос отворити очи и његовим прогонитељима.

Верујући у Васкрсење Христово, ми верујемо у непрекидно обнављање људског достојанства. Верујући у Васкрсење Христово и уопште васкрсење, ми верујемо у могућност васкрсења људског морала, стида и доброте! Само вера у Васкрсење може обновити веру и верност несебичној љубави. Само вера у бесмртност спаљује својим пламеном саможивост као лажно начело живота, откривајући да је у саможртвеној љубави према Богу и ближњем излаз и спас из наше таме и свих наших безизлаза!

Браћо и сестре, децо наша духовна, радујмо се Васкрсломе Господу! Радујући се Њему, ми се радујемо самима себи јер постајемо вечни и бесмртни. Клањајући се Њему Васкрсломе, ми се клањамо вечном животу! Причешћујући се Телом и Крвљу Његовом, постајемо једно са Њим и задобијамо живот вечни. У Васкрсломе Христу откривамо све наше претке. Све што је добро у историји света и у историји нашега рода налази се у Њему, и постаје непролазно и неуништиво. У Васкрсломе Христу ми смо у заједници са нашим Светима и они су са нама! У Васкрсломе Христу правда увек побеђује! Њиме и у Њему она ће победити и у наше дане! Ако је Васкрсли Христос са нама и ми са Њим, онда – ко ће против нас? Са овим мислима и жељама, ми вас поздрављамо најрадоснијим поздравом:

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2013. године.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом:

Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки

и Патријарх српски

ИРИНЕЈ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ жички ХРИЗОСТОМ

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ славонски САВА

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ ваљевски МИЛУТИН

Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ

Епископ нишки ЈОВАН

Епископ западноамерички МАКСИМ

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ

Епископ крушевачки ДАВИД

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

Викарни Епископ липљански ЈОВАН

Викарни Епископ ремезијански АНДРЕЈ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Епископ брегалнички и мјестобљуститељ

Епархије битољске МАРКО

Викарни Епископ стобијски ДАВИД

Извор: СПЦ

Овде, као да на неки начин имамо праобраз онога шта ће се десити. Наиме, у центру је Христос, невина жртва; пред Његовим ногама је блудница која се каје и која тражи опроштај за учињене грехове, исто оно шта ће, разапет на крсту, учинити и благоразумни разбојник који је поверовао у Господа. Са друге стране је Јуда, који осуђује покајно молитвени акт блудне жене, тј. њен поступак да на ноге Спаситеља излива скупоцено миро. И управо, док ова жена покајно плаче крај ногу Спаситеља света, у Јуди се појављује помисао и жеља да изда свога Избавитеља.

Грешница целива ноге које ће убрзо са два клина бити приковане за крст, а опроштај њених грехова подарује јој Онај који је спреман да страда и да сваког човека заштати Својим безгрешаим телом, преузимајући терет страдања. To је суштина речи пророка Исаије, који каже: "Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар беше на њему на шега мира ради, и раном његовом ми се исцелисмо" (Ис. 53,5).

Крајњи грех је одбацивање, неприхватање божанске и жавотворне истине, исто као и одбацивање љубави која се даје у замеиу за страдања, а управо у пројављеном користољубљу и Јудиној похлепи, можемо видети немерљиву нељубав и гордост коју грех постојано носи са собом.

Покајни плач блуднице са свом силином препознајемо у самогласнима монахиње Касијане (јутрења, 8. глас). Овде, кроз уста грешнице, света Црква излаже један од основних догмата: Jloгoc страдава ради избављења човека који је због грехопада изгубио заједницу са Творцем.

Господе, жена која је пала у многе грехе,

осетивши Твоје Божанство,

узела је чин мироносице,

и ридајући Теби миро пре погреба приноси.

Авај мени! Говорећи јер ноћ ми је

распаљивање блуда неиздрживог,

а мрачна и без зрака је жеља Греха!

Прими моје изворе суза,

Ти који облацима низводиш воду мора.

Пригни се мојим срдачним уздасима,

Ти који си приклонио небеса

неизрецивим снисхођењем твојим.

Да целивам пречисте ноге твоје,

и обришем их опет косом главе моје,

од којих се Ева у рају,

предвече шум ушима чувши,

страхом сакрила.

Мноштва Грехова мојих,

и бездане судова твојих ко ће испитати.

Душеспашче Спасв мој,

не презри мене, слушкињу твоју,

Ти који имаш неизмерну милост.

Ова стихира се проузноси у Велику среду (на сједињењу са литургијом пређеосвећених Дарова), на Господе Теби зовем... Кроз лик блудне жене, овде се на покајне сузе позивају сви грешници, сви они који су пали у блуд јер он (блуд), он је онај оштри жалац, клинови који забадају у руке и ноге распетог Христа јер, грех је заправо изопачење, све оно шта је супротно Христу и Његовом учењу.

Линк ка теми

Када је Господ дошао у Јерусалим и налазио се у кући Симона губавога, приступила му је жена (блудница) и излила на Његову главу скупоцено миро. Ту је установљено (да њој чинимо спомен) с циљем да се, по речи Спаситеља, свуда и свима проповеда о том њеном дирљивом поступку. Којом побудом се она руководила? Пошто је приметила да је Христос сажаљив према свима и дружељубив, нарочито сада, када је видела да је Он ушао у кућу губавога, а закон је налагао да се такав сматра нечистим и одлученим од друштва, она је закључила да ће Он, као и Симонову губу, исцелити и њену душевну болест. И ето, док је Он увече седео за трпезом, она је излива на Његову главу миро, вредно око три стотине динара, то јест шездесет асарија, десет пенеза и три сребреника. Ученици су је спречавали, посебно Јуда Искариотски, но Христос је стао у њену заштиту да они не би прекинули њену добру намеру. При томе је споменуо и свој погреб, и тако одвраћао Јуду од издајства и удостојио жену части тиме што ће се свуда по целом свету проповедати о њеном добром делу.

Морамо нагласити да се, по некима, иста ова жена подразумева код свих јеванђелиста. Али то није тачно. Тројица, каже свети Златоусти (у Беседи 13 на Матеја), говоре о истој, и називају је блудницом, а код Јована је потпуно друга, и то хвале достојна Марија, Лазарева сестра, коју је одликовао частан живот, и коју Христос, да је била блудница, не би волео. Од њих је ова последња Марија, шест дана пре Пасхе, у својој кући, у Витанији, док је Он увече седео за трпезом, извршила помазање тако што је излила миро на пречисте ноге и обрисала их својом косом, и тиме показала да га изузетно поштује. Она је принела миро Христу као Богу, јер је добро знала (Изл. 30; Пост. 28 и 35) да је уље приношено Богу и у жртвама, да су миром помазивани и свештеници, да је и Јаков прелио уљем камен посвећен Богу. Она је то, очигледно, принела ради благодарности Учитељу, као Богу, за оживљење свога брата. Зато јој се и не обећава награда. Ту се и гунђање чује једино Јуде, као лакомог човека. Свети Матеј и Марко казују да је друга жена, и то блудница, два дана пре Пасхе, када је Христос још боравио у тој истој Витанији, у кући Симона губавога, увече, док је седео за трпезом излила то скупоцено миро на Његову главу. Због тога своје негодовање према блудници исказују и ученици, који су изврсно знали с каквим усрђем је то учињено да би се добила Христова милост. Њој је и награда одређена у томе што ће то добро дело бити прослављано свуда по свету. Према томе, неки разумеју једну, Златоусти, пак, по овоме, две жене. Има и оних који признају чак три: две горе поменуте, у самом приближавању Христових страдања, а осим ових и трећу, тачније речено прву, која је то приредила негде око половине јеванђелске проповеди. Она је била и блудница, и грешница, и излила је миро наХристове ноге, али не у кући губавога, него фарисеја Симона и без присуства непознатих. Тада се једино сам фарисеј саблазнио. Као награду Спаситељ јој је дао отпуштење грехова. Управо о њој свети Лука казује око средине свог Јеванђеља (7,36-50), као што је речено. Непосредно после казивања о тој блудници, он наставља говор на следећи начин: И би послије тога, и он прохођаше по градовима и по селима проповиједајући и благовијестећи Царство Божије (Лк 8,1), из чега јасно произилази да то није било за време страдања. Према томе, судећи по времену, и по месту, и по личностима, и по кућама, напокон, по самом начину миропомазања, изгледа, да су то биле три жене: две блуднице, а трећа је Лазарева сестра Марија, коју је одликовао свети живот. И једна кућа је кућа фарисеја Симона, друга је губавог Симона у Витанији, и трећа је кућа она у којој су живеле Марија и Марта, Лазареве сестре, у истој тој Витанији, а из овога се мора закључити да су Христу биле приређене и две трпезе, и обе у Витанији. Једна је учињена шест дана пре Пасхе у Лазаревом дому, у којој је с Њим учествовао и Лазар, о чему син грома говори овако: А Исус на шест дана прије Пасхе дође у Витанију, гдје бјеше Лазар који умрије, кога он подиже из мртвих. Ондје му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар бјеше један од оних што сјеђаху са њим за трпезом. А Марија, узевши литру правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове (Јн. 12,13).

Друга вечера била је приређена Њему два дана пре Пасхе, када се Христос још налазио у Витанији, у кући Симона губавога, када му је и блудница пришла да излије скупоцено миро: тако казује свети Матеј и преноси Христове речи ученицима: Знате да ће за два дана бити Пасха, и убрзо након овога наставља: А кад Исус бјеше у Витанији у кући Симона губавога, приступи му жена са алавастровом посудом мириса скупоцјенога, и изли на главу његову када сјеђаше за трпезом (Мт. 26,2 и 6-7). С њим је сагласан и Марко, који говори: Бијаху још два дана до празника Пасхе и бесквасних хљебова… И кад он бијаше у Витанији у кући Симона губавога и сјеђаше за трпезом, дође жена (Мк.14,1,3) итд. Заступници тврдње да четворица јеванђелиста говоре о једној те истој жени која је помазала Господа миром, да су Симон фарисеј и.Симон губави, кога неки сматрају чак оцем Лазара и његових сестара Марије и Марте, једна те иста личност, да се ради о једној те истој вечери, једној те истој његовој кући, у Витанији, где је наводно била и велика горња одаја, застрта и припремљена и где је била Тајна вечера – мисле погрешно. Те две вечере биле су припремљене Христу изван Јерусалима, у Витанији, шест и два дана, како је речено, пре законом одређене Пасхе, а и жене су принеле Христу миро на различит начин. А Тајна вечера и велика горња одаја биле су припремљене у самом граду Јерусалиму један дан пре законом одређене Пасхе и Христових страдања, по мишљењу једних, у кући непознатог човека, а по мишљењу других у кући Његовог ученика и напрсника Јована, на светом Сиону, у којој су се и ученици скривали због страха од Јудејаца, у којој је Тома после Васкрсења метнуо свој прст у ране од клинова и своју руку у Христова ребра, у којој је, на Педесетницу, Свети Дух сишао на апостоле, и у којој су учињена разна друга скривена и тајанствена дела.

Имајући ово у виду, нама се чини да више одговара истини Златоустово мишљење, по коме се ту говори о две жене: једној, о којој тројица јеванђелиста говоре да је, као блудница и грешница, излила миро на Христову главу, и другој, код Јована, Марији, Лазаревој сестри, која је принела миро и излила га, и то на Христове божанске ноге. Једна ствар је, такође, вечера у Витанији, а сасвим друга – Тајна вечера. То је јасно чак из тога што Спаситељ, после казивања о тој блудници, шаље ученике у град да припреме Пасху. Идите у град томе и томе, и кажите му: … код тебе ћу да учиним Пасху са ученицима својим (Мт. 2б,18). И још: И срешће вас човјек који носи крчаг воде… и он ће вам показати готову велику горњу одају, застрту и припремљену: ондје нам зготовите (Мк. 14,13-16; Лк. 22,8-13), очито, предстојећу законску Пасху, коју је, дошавши, и учинио с ученицима, како говори божанствени Златоусти. Затим, за време вечере, тј. Тајне вечере, након божанственог прања ногу ученицима, Христос поново седа за трпезу, предаје и нашу Пасху на истом том столу, како додаје златоречиви Јован. И то је тачно. А дивни Јован, као и Марко, божанствени јеванђелисти, означили су и квалитет мира тако што су га назвали чистим и скупоценим. Мисле да “пистикон” тј. верно, значи право, неразблажено и испитане чистоте, а можда је то и назив најбољег и првокласног мира. Марко додаје да је жена од усрђа чак разбила и суд, за који каже да је од алавастра, зато што је грло тог суда било преуско. Тај стаклени суд, како говори свети Епифаније, није имао ручке, и назива се викион. Миро је било састављено од многих материја, а углавном од смирне миомирисног цвета кинамона, мирисног корена, миомирисног исопа и уља.

Духовним миром помазани, Христе Боже, ослободи нас од страсти које наваљују на нас, и помилуј нас, јер један је свети и човекољубац. Амин.

Извор: Радио Светигора

Господ наш Исус Христос говорио је овакве приче својим ученицима док је улазио у Јерусалим, пред своје страдање. Има и таквих прича које је Он упућивао Јудејцима. А причом о десет девојака Господ подстиче на милостињу, и уједно поучава све људе да спремно дочекају крај. Раније је Он много говорио ученицима о девствености и о ушкопљеницима. Девственост заслужује велико уважавање, јер је уистину велика, али да неко, чувајући једино ту врлину, не би занемаривао и друге, пре свих милостињу, којом светле светиљке девствености, свето Јеванђеље казује ову причу. Пет девојака назива оно мудрим зато што су девствености придодале обилно и скупоцено уље милостиње, а пет осталих назива лудим зато што нису имале одговарајућу милостињу, иако је и њих такође одликовала девственост. Оне су луде управо зато што су испунивши веће пренебрегле мање, и стога се ни по чему не разликују од блудница: блуднице је победило тело, а њих – иметак. Кад је пролазила ноћ овог живота, све те девојке задремаше и поспаше, тј. умреше, јер се овде под сном подразумева смрт. А усред њиховог сна, у поноћи, стаде вика, отворише се врата, и оне што су се снабделе обиљем уља уђоше са жеником, а луде, које нису узеле довољно уља, почеше да га траже кад се пробудише. Иако су хтеле, мудре нису могле да дају (лудима од свог уља) јер беше време за само улажење (тј. у брачне одаје), и зато им одговорише: Да не би недостало и нама и вама, боље идите продавцима, тј. сиромашнима, и купите. Али то није изводљиво, јер, због смрти, више није могуће. То несумњиво показује и Аврам: у причи о богаташу и убогом Лазару он говори: Они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу (Лк 16,26). И поред свега, луде девојке, које су дошле без светлости, вапију и ударају у врата: Господару, Господару! Отвори нам. Али сам Господ изговара онај страшни одговор: Одлазите, кажем вам, не познајем вас. Како ћете видети женика кад немате вино милостиње?

Богоносни оци су, дакле, ставили овде причу о десет девојака да би нас научили да увек будемо будни и спремни да истинитог Женика дочекамо с добрим делима и првенствено с милостињом, јер не знамо дан и час краја, баш као што нас Јосиф својим примером учи да задобијамо целомудреност, а смоква да увек доносимо духовни плод. Који испуни једно, чак веће, а друго, нарочито милостињу, занемари, тај неће ући са Христом у вечни починак, него ће се посрамљен вратити назад, јер ничег нема жалоснијег и срамнијег од девствености коју је победила страст према богатству.

Жениче Христе, здружи нас с мудрим девојкама, придружи нас Твом изабраном стаду и помилуј нас. Амин.

Извор: Радио Светигора

У свети и велики понедељак, сећамо се блаженог Јосифа, прекрасног; сећамо се и, од Господа проклете, осушене смокве.

Од данашњег дана почињу света страдања Господа нашег Исуса Христа, а пре тога, као Његовог праобраза, сећамо се прекрасног Јосифа. Он је био син патријарха Јакова, којег му је родила Рахиља. Омрзнут од своје браће, због неких сновиђења, он прво бива бачен у дубоку јаму, док деца обмањују оца окрвављеном одећом, као да су га, тобоже, растргле звери. Затим, за тридесет сребрника бива продат Исмаиљћанима, који га поново препродају Петефрију, управнику евнуха, египатског цара – фараона. Када је госпођа безумно насрнула на целомудреност младића, он је, не желећи да учини безакоње, побегао оставивши своју хаљину. Она га је оклеветала пред господаром, и он бива бачен у окове и мрачну тамницу. Потом га, због тумачења снова изводе (из тамнице), представљају га цару, и он постаје господар читаве египатске земље. На крају, приликом продаје пшенице, поново се открива својој браћи, и благочестиво проживевши читав живот умире у Египту, сматран, поред других врлина, великим у целомудрености. Он је праобраз Христа, јер и Христос страда од (Његових) саплеменика Јудеја, и ученик га продаје за тридесет сребреника, и бацају га у тамну и мрачну јаму – у гроб, одакле се, самовласно уставши, зацарио над Египтом, тј. над сваким грехом, и потпуно га победио, и влада читавим светом и по човекољубљу нас искупљује тајанственим давањем пшенице (хлеба), предавши самог Себе за нас и хранећи нас хлебом небеским – Својим живоносним телом. Из тог разлога се сада помиње прекрасни Јосиф.

Заједно са тим, сећамо се и осушене смокве, јер божанствени јеванђелисти, управо Матеј и Марко, говоре о томе одмах после казивања о гранчицама. Марко: И сутрадан кад изиђоше из Витаније, огладње (Мк 11.11), а други: Ујутру враћајући се у град огладње; и угпедавши смокву једну крај пута дође њој, и не нађе на њој ништа осим лишћа, и рече јој: Да никад више не буде од тебе рода до вијека! И одмах усахну смоква. (Мт 21,18,19).

Смоква представља јудејску синагогу, у којој Спаситељ није пронашао плод какав доликује, већ само сенку закона, због чега им је одузео и ту сенку, испунивши закон у потпуности. Ако би неко упитао: због чега се исушује дрво, које нема душу, зашто се оно, које није ништа сагрешило, подвргава проклетству; нека тај зна да је то зато што су Јудеји, гледајући Христа, који је увек свима чинио добро и никада никоме није учинио ништа лоше, мислили да Он има власт да чини само добро, али не и да кажњава. Али пошто је човекољубив, Владика ни је хтео да покаже на човеку, да може и то; зато, како би уверио незахвални народ да Он има власт и да кажњава, само као Свеблаги неће (то), Он подвргава казни бездушну и неосетљиву природу. Али постоји и једно тајанственије тумачење, које је до нас дошло од премудрих стараца, како каже Исидор Пелусиот – то је било дрво непослушања, чије су листове и употребили за покривање (себе, први) преступници, због чега је оно и овде, по човекољубљу, од стране Христа подвргнуто проклетству, које није примило раније, како никада не би доносило плод који је узроковао грех. А разлог поређења греха са смоквом је очигледан, јер и грех пружа пријатно задовољство – греховна наслада, а затим долази – опорост и горчина савести. Уосталом, оци су овде ставили причу о смокви ради умиљења, као и причу о Јосифу – зато што је праобраз Христа. (Неплодна) смоква је свака душа, којој је стран сваки духовни плод, коју Господ ујутру, тј. после овог живота, не нашавши Себе у њој, исушује клетвом и баца је у огањ вечни – и она постаје као некакав исушени стуб, који застрашује оне који не доносе плодове достојне врлина.

Вечерње на Цвети

Господ иде на добровољно страдање. И ми треба да идемо са Њим. То је дуг свакога ко исповеда да је Христовим страдањем постао оно што јесте и да ће добити нешто толико велико и славно да ни на ум човеку не може доћи. Како, пак, ићи са Њим? Размишљањем, саосећањем. Иди мишљу трагом страдајућег Господа и размишљањем из свега извлачи представе које би могле ганути твоје срце и увести га у осећање страдања Господњих. Да би се то успешније извело, потребно је да сами почнемо да страдамо кроз осетно смањење јела и сна и кроз увећање труда стајањем на молитви и чињењем поклона. Испуни све што чини света Црква и бићеш добар сапутник Господу на путу страдања.

Свети Теофан Затворник

Извор: Радио Светигора

У читавом низу изузетно корисних наслова које је г. Слободан Продић до сада превео и објавио, дело „О јересима“ преподобног Јована Дамаскина свакако завређује посебну пажњу. Имајући у виду чињеницу да је пре неколико година г. Продић превео и објавио дело „Тачно излагање православне вере“ са коментарима чувеног професора Бронзова, објављивање овог списа свакако представља значајан дар српској читалачкој публици. Пре свега, ово с пуним правом можемо рећи имајући у виду чињеницу да ово дело преподобног Јована Дамаскина обједињује српско издање његове чувене трилогије под именом „Источник знања“.

По обиму невелико дело, спис „О јересима“ свакако спада у класична дела светоотачке књижевности, и као такво, наравно, завређује да буде што приступачније, пре свега, ученицима и студентима, а такође и сваком верујућем човеку који има жељу да се подробније упозна са овом проблематиком.

Посебност овог издања свакако је и додатак чији је аутор г. Продић, а који се бави питањем јеретичких учења на простору средњовековне Босне. Наиме, услед приметног недостатка литературе о историји верских кретања на овом простору Балканског полуострва током средњег века, Продић је указао на неколико изузетно битних питања која, свако на свој начин, доприноси подробнијем сагледавању живота Цркве у средњовековној Босни.

Као и многа ранија издања, и ово је обогаћено многобројним корисним коментарима.

Извор: СПЦ

У суботу је Христос дошао у Витанију, где је пре четири дана умро Лазар, брат Марте и Марије, које су као и њихов покојни брат, биле Христове следбенице и чврсто веровале да је он Христос, син Божји, који је дошао у свет. Сестре су туговале и кад су виделе Христа рекле су да њихов брат не би умро да је Христос био ту, а Исусу Христу је било жао Лазара, заплакао се и тражио да га одведу до његовог гроба.

Кад су стигли тамо, Исус је рекао да гроб отворе. У то време су у Јудеји покојници сахрањивани у каменим у пећинама. Марта је казала да су прошла четири дана од када је њен брат умро и да већ заудара, али је Христос, не обазирући се на то, тражио да се гроб отвори. Пришли су људи и помакли велику стену којом је улаз у пећину био затворен. Христос је подигао руке к небу и усрдно се помолио Оцу, а онда је позвао Лазара:

"Лазаре, изађи напоље."

И гле, чудо се догодило. Лазар је устао из мртвих и изашао из пећине омотан погребним платном, на светло дана. Исус је погледао у небо и захвалио се Оцу што му је услишио молитву. То је видело много људи, па се вест о чуду Христовом, који је васкрсао Лазара, проширила на све стране.

На Лазареву суботу се беру младе врбове гране које се после вечерње службе освештавају у цркви и деле народу, зато се Лазарева субота зове и Врбица.

Извор

Лазарева Субота (Јн. 11, 1 - 46 )

1. Бијаше пак неки болесник, Лазар из Витаније, из села Марије и Марте, сестре њезине. 2. А Марија, чији брат Лазар боловаше, бјеше она која помаза Господа мирисом и обриса ноге његове својом косом. 3. Онда сестре послаше к њему говорећи: Господе, ево болује онај кога ти љубиш. 4. А када чу Исус, рече: Ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу. 5. А Исус љубљаше Марту и сестру њезину и Лазара. 6. Па када чу да је болестан, тада остаде два дана на мјесту гдје бјеше. 7. Послије тога рече ученицима: Хајдемо опет у Јудеју. 8. Рекоше му ученици: Рави, сад Јудејци тражаху да те каменују, па зар опет идеш онамо? 9. Исус одговори: Није ли дванаест часова у дану? Ко дању иде не спотиче се, јер види свјетлост овога свијета; 10. А ко иде ноћу спотиче се, јер нема свјетлости у њему. 11. Ово каза, и потом им рече: Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим. 12. Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. 13. А Исус им бјеше рекао за смрт његову, они пак мишљаху да говори о починку сна. 14. Тада им Исус рече отворено: Лазар умрије. 15. И мило ми је због вас што нисам био ондје, да вјерујете; него хајдемо њему. 16. Онда Тома, звани Близанац, рече осталим ученицима: Хајдемо и ми да помремо с њим. 17. Када пак дође Исус, нађе га, а он већ четири дана у гробу. 18. А Витанија бјеше близу Јерусалима око петнаест стадија. 19. И многи од Јудејаца бијаху дошли Марти и Марији да их тјеше за братом њиховим. 20. Када пак Марта чу да Исус долази, изиђе пред њега, а Марија сјеђаше дома. 21. Онда рече Марта Исусу: Господе, да си ти био овдје, не би умро брат мој. 22. Али и сада знам, да што год заиштеш у Бога, даће ти Бог. 23. Рече јој Исус: Васкрснуће брат твој. 24. Марта му рече: Знам да ће васкрснути о васкрсењу у посљедњи дан. 25. Исус јој рече: Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће. 26. И сваки који живи и вјерује у мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли ово? 27. Рече му: Да, Господе! Ја вјерујем да си ти Христос Син Божији који долази у свијет. 28. И ово рекавши отиде те зовну тајно Марију, сестру своју, рекавши: Учитељ је дошао и зове те. 29. Она, како чу, устаде брзо и отиде к њему. 30. Јер Исус још не бјеше дошао у село, него бијаше на ономе мјесту гдје га срете Марта. 31. А Јудејци, који бијаху са њом у кући и тјешаху је, кад видјеше Марију да брзо устаде и изиђе, пођоше за њом говорећи да иде на гроб да плаче ондје. 32. А Марија, чим дође гдје бјеше Исус и видје га, паде пред ноге његове говорећи му: Господе, да си ти био овдје, не би умро мој брат. 33. Онда Исус, кад је видје гдје плаче, и гдје плачу Јудејци који дођоше с њом, потресе се у духу и сам се узбуди, 34. И рече: Гдје сте га метнули? Рекоше му: Господе, дођи да видиш. 35. Исусу ударише сузе. 36. Онда Јудејци говораху: Гле како га љубљаше. 37. А неки од њих рекоше: Не могаше ли овај који отвори очи слијепоме учинити да и овај не умре? 38. А Исус се опет потресе у себи, и дође на гроб. А то бијаше пећина, и камен лежаше на њој. 39. Исус рече: Склоните камен! Рече му Марта, сестра умрлога: Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу. 40. Рече јој Исус: Не рекох ли ти да ако вјерујеш, видјећеш славу Божију? 41. Тада склонише камен гдје лежаше мртвац. А Исус подиже очи горе, и рече: Оче, благодарим ти што си ме услишио! 42. А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овдје стоји, да вјерују да си ме ти послао. 43. И ово рекавши, викну громким гласом: Лазаре, изиђи напоље! 44. И изиђе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано. Исус им рече: Раздријешите га и пустите нека иде. 45. Онда многи од Јудејаца који бијаху дошли Марији, видјевши шта учини Исус, повјероваше у њега. 46. Неки пак од њих отидоше фарисејима и казаше им шта учини Исус.

Извор

Лазарева субота - библијски и литургијски смисао празника

ВРБИЦА - ЛАЗАРЕВА СУБОТА (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих после четвородневног пребивања у гробу. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник Срби, а многе породице славе Лазареву суботу као Крсну славу.

На Лазареву суботу празнује се посебано и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, односно Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри око извора. Пратећи елементи овог празника имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице. Данашње врбове гранчице замена су за палмине. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване у кућама.

На Врбицу, после подне, увек се држала литија изван храма. Сведочанстава ο Врбици имамо већ крајем IV века. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе.

Илустрација преузета са www.westsrbdio.org

Извор

Припремајући се у дане Часног и Великог поста да у Духу Светом и свакој истинитој радости прославимо празник Светлог Христовог Васкрсења, подсећамо да ове 2013. године међународни празник рада 1. мај пада у дане Страдалне седмице, на Велику среду. Позивамо све православне хришћане да према вековној традицији наше Свете Цркве и овај дан проведемо у строгом посту, молитви и на богослужењу, како доликује истинитим следбеницима Христа Спаситеља.

Уважавајући друштвене тековине савременог цивилизованог света, подсећамо да је на овог дана Јуда Искариотски, дубоко укорењен у уздању у стандарде и мерила пролазног света, вођен страшћу среброљубља, починио издајство најсветије страдалне љубави Господње, због чега већ вековима православни хришћани у овај дан и сваке среде држе пост, не би ли се подсетили и одбранили од оваквог чињења у своме животу.

Православним хришћанима не приличи да у овај дан време проводе у раскошном празновању, већ у смерности и духовном подвигу усмереном ка дочеку Васкрслог Христа. Зато ћемо, уместо 1. маја, уранити као жене мироносице, и у недељу 5. маја рано ујутро прославити Свето Христово Васкрсење, причестивши се Светим Телом и Крвљу Васкрслог Господа Исуса Христа, која ће нас осветити и увести у радост вечног живота.

Овом приликом позивамо све православне хришћане да присуствују Светој тајни јелеосвећења, која ће 1. маја бити служена у свим храмовима наше Епархије у поподневним часовима, у духу покајања и духовне припреме која приличи овом светом дану.

Благодат Господа Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Светога Духа да буде са свима вама у све дане живота вашега!

Информативна служба Православне Епархије нишке

http://www.spc.rs/sr/1_maj_dan_posta_molitve

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/04/24.04.13_rec_pastira_o_dragomir_sando_64kbps_00.54.27.mp3

Извор: Радио Слово Љубве

Преподобноисповедник Севастиан Карагандинский

Родитељи су 1888. године водили децу у Оптину пустињу код старца Амвросија. Стефан је тада имао 4 године, али је добро запамтио ову посету и нежне очи благодатног старца.

Потоњи отац Севастијан је остао сироче без оца с 4 године, а без мајке с 5 година. Најстарији брат Иларион је у то време имао 17 година. Да би одржао газдинство и учврстио породицу Иларион се оженио годину дана после смрти родитеља. Стефан је био везан за средњег брата Романа због његове нежне душе и меког срца. Међутим, Роман је изабрао пут монашког живота и 1892. године је умолио Илариона да га одвезе у Оптину пустињу где је био примљен као искушеник у скит светог Јована Претече.

Стефан је добро учио, завршио је парохијску школу од три разреда. Парохијски свештеник му је давао књиге на читање. Стефан је од рођења био слабог здравља и мало је радио на пољским радовима, више је чувао стоку на пашњацима као чобанин.

За Стефана је била радосна утеха да у зимско време, кад нема сеоских послова, посећује средњег брата у Оптиној. Ове посете су имале великог духовног утицаја на Стефана и кад је стасао почео је да моли Илариона да га пусти да иде у Оптину пустињу. Међутим, брат га није пуштао желећи да му Стефан помаже у вођењу газдинства. Средњи брат Роман Фомин је 1908. године у Скиту Оптине пустиње због болести у келији примио монашки постриг с именом Рафаил, а 16. децембра 1908. године га је отац настојатељ Ксенофонт у храму у част преподобне Марије Египатске обукаоу мантију.

До тада је ојачала млада породица најстаријег брата и Стефан је утврдивши се у својој жељи за монашким животом, допутовао код о.Рафаила у скит Оптине пустиње, где је 3. јануара 1909. године био примљен као келејник старца Јосифа.^[1] Боравећи се уз старца Стефан је у њему стекао великог духовног наставника. Касније се често сећао овог времена: «Живели смо (још један келејник) са старцем као с рођеним оцем. Заједно с њим смо се молили, заједно смо јели, заједно смо читали или слушали његове поуке.»

Старац Јосиф је већ био на заласку својих година и снага га је приметно напуштала. У априлу 1911. године старца је задесила предсмртна болест и његова душа се 9. маја тихо одвојила од многострадалног тела. Велика је била Стефанова туга због старчеве смрти. Али, Господ га није оставио без утехе. У келију о.Јосифа је прешао старац Нектарије. Стефан је остао уз њега као келејник и прешао је под његово руководство као старца.

Стефан је 1912. године примио постриг у расофор.

Старац Нектарије је имао двојицу келејника. Старији келејник је био о.Стефан, њега су звали «лето» због милосрђа и самилости, а млађи о.Петар (Швирјов), њега су звали «зима», био је грубљи и строжи. Кад је народ у кућици због дугог чекања старца почињао да губи наду и да ропће о.Нектарије је ради утехе слао о.Стефана. А кад су људи чекајући дизали буку, излазио је о.Петар и са строгошћу је смиривао и утишавао народ.

А понекад се дешавало и следеће: обично је старац о.Нектарије из келије излазио касно, у 2-3 сата поподне. Народ је свако мало слао о.Стефана да каже старцу да га чекају, да многи треба да иду кући. О.Стефан је ишао у келију код старца који је одмах говорио: «Ево, спремам се, облачим се, идем,» - али није излазио. А кад изађе, у присуству свих се обраћа о.Стефану: «Што ми до сада ниједном ниси рекао да ме нестрпљиво чека толико народа?» А о.Стефан моли за опроштај и клања му се до земље. Међутим, понекад је старац говорио посетиоцима: «За то питајте мог келејника, о.Стефана, он ће вас боље посаветовати, прозорљив је.»

На Велику суботу, 13. априла 1913. године у болници се од туберкулозе плућа упокојио о.Рафаил који је дан пре смрти примио постриг у схиму.

Постриг у мантију с именом Севастијан (у част мученика Севастијана – спомен 18/31. децембра) о.Стефан је примио 1917. године. Протутњала је револуција. Пало је вековно здање руске државе. Почело је време прогона Христове Цркве. 10/23. јануара 1918. године Оптина пустиња је затворена по декрету СНК, али је манастир и даље постојао под обличјем пољопривредне задруге. На територији манастира организован је музеј «Оптина пустиња». Скит више није постојао, али је старац Нектарије остао да живи са својим келејницима у кућици стараца и изнемогао од бремена тешкоћа, и даље је примао народ.

Крајем пете недеље Великог поста 1923. године у манастиру је почела да ради комисија за ликвидацију. Црквене службе су прекинуте. Монаси су се постепено исељавали. У ово време је о.Севастијан рукоположен за јерођакона. У марту 1923. године ухапшен је и прогнан ван граница губерније старац Нектарије. Старац је у прво време живео у селу Плохину (на 45 врста од Козељска), затим се преселио у село Холмишчи у Брјанској губернији (на 50 врста од Козељска). Након што је старац ухапшен о.Севастијан је живео у Козељску заједно с оптинском братијом и често је посећивао старца у његовом прогонству.

Епископ града Калуге је 1927. године рукоположио о.Севастијана за јеромонаха. 29. априла 1928. године упокојио се старац Нектарије. Испуњавајући благослов старца да после његове смрти иде у парохију да служи о.Севастијан је прво отпутовао у Козељск, онда у Калугу, а затим је на позив настојатеља цркве светог Илије у Козлову и намесника протојереја Владимира Андрејевича Нечајева дошао у Козлов и архиепископ Тамбовски и Козловски Васијан (Пјатницки) га је поставио у цркву светог Илије. О.Севастијан је ту служио од 1928. до 1933. године све до хапшења. У Козлову је водио активну борбу с обновљенцима. Одржавао је везу с братијом Оптине пустиње у расејању. У Козлову су око о.Севастијана почеле да се окупљају сестре по духу. Прве су допутовале расофорне монахиње разореног Шамординског манастира Агрипина, Февронија и Варвара, које су с оцем остале заувек, биле су поред њега у годинама заточеништва у Карлагу и у Караганди су живеле до саме смрти.

У то време су у Козлову живели и други монаси и монахиње из разорених манастира, као и мирјани који су раније посећивали Оптину пустињу. И срца оних који су искрено тражили спасење невидљива сила је вукла ка о.Севастијану. То није могло да не привуче пажњу локалних власти.

О.Севастијан је 25. фебруара 1933. године заједно с монахињама Варваром, Агрипином и Февронијом ухапшен и послат у Тамбовско ОДПУ ради спровођења истраге. На испитивањима су иследници питали за контакте о.Севастијана с људима с којима је био јединственог духа, као и за његов однос према совјетској власти. На то је баћушка дао директан одговор: «На све мере совјетске власти гледам као на гнев Божји и ова власт је казна за људе. Овакве погледе сам изражавао међу људима који су ми блиски, као и међу осталим грађанима с којима сам имао прилике да говорим на ову тему. Притом сам говорио да се треба молити Богу, а такође живети у љубави, само тада ћемо се од тога избавити. Нисам задовољан совјетском влашћу због затварања цркава и манастира, јер се тако уништава православна вера.»

2. јуна 1933. године на седници Тројке ПП ОДПУ за НЧО је на вансудском рочишту је донета одлука: «Фомина Степана Васиљевича, оптуженог по чл. 58-10 КЗ треба послати у поправни логор на издржавање казне од 7 година, рачунајући рок од 25.2.1933.г.» ^[2]

Много касније отац је говорио о свом боравку у Тамбовском ОДПУ: «Имао сам следеће искушење: кад су ме приморавали да се одрекнем православне вере оставили су ме само у раси читаве ноћи на мразу под стражом. Стража се мењала свака два сата, а ја сам стално стајао на истом месту. Међутим, Мати Божија је спустила на мене такву «колибицу» да ми је у њој било топло. А ујутру су ме одвели на испитивање и рекли: «Пошто се ниси одрекао Христа иди у затвор.» И осудили су ме на 7 година.»

О.Севастијан је био послат у Тамбовску област на сечу шуме. Духовна деца су сазнала где се налази место на којем је крчена шума и без обзира на велику удаљеност налазила су могућност да му нешто пошаљу, да га утеше и помогну ко је како могао. Годину дана касније о.Севастијан је послат у Карагандински логор, у насеље Долинка, у које је стигао 26. маја 1934. године.

Караганда је у то време представљала мрежу раштрканих насеља које су почетком века основали досељеници из Русије. А унаоколо се на стотине километара пружала бескрајна степа, спаљена од врелог сунца лети, а зими с мећавама које су беснеле, с ветровима који су продирали у све живо и снегом који је могао да замете старе куће од блата и сламе до самих кровова.

Почетком 30-их година су ради освајања ораница у централном Казахстану и развоја Карагандинског басена угља у околину Караганде почели да довозе «раскулачене» сељачке породице које су се називале «специјалним исељеницима». Као обитавалишта су им служиле јаме у степи покривене било чиме, само да у њима могу да се сакрију од ветра, кише и снега. Ова обитавалиша су специјални исељеници сами копали за себе. Постепено су почели да граде бараке од блата и сламе које су биле влажне и нису се грејале. Несанитарни услови, недостатак хлеба и воде, хладноћа, шкрофуле и тифус који је беснео у периоду 1931-1933. године представљали су узрок масовног умирања људи.

Осим насеља специјалних исељеника Казахстанску степу је почела да покрива мрежа оделења филијале ГУЛАГА основане 1931. године – Карлага, у који су заједно с људима из света криминала на издржавање казне дошле жртве политичких репресија. Престоница Карлага је био насеље Долинка (на 33 км од Караганде), капија на коју су долазили затворници – станица Карабас, а братска гробница хиљада људи, његових сужања, постала је непрегледна степа централног Казахстана. Што се тиче боравка у логору отац се сећао да је био тучен, мучен, од њега се захтевало само једно: одреци се Бога. Рекао је: «Никад.» Онда су га послали у бараку код криминалаца. «Тамо ће те,» рекли су, «брзо преваспитати.» Може се замислити шта су криминалци радили слабом свештенику у годинама.

Због слабог здравља старац је стављен да ради на сечењу хлеба, а затим као стражар у магацинима у логорској зони. У току последњих година заточеништва о.Севастијан је био ослобођен од конвоја и живео је у спремишту у трећем оделењу логора који се налазио у близии Долинке.

На биковима је доносио воду за становнике ЦПО. Дешавало се да зими донесе воду, приђе бику и греје на њему смрзнуте руке. Неко изнесе и поклони му рукавице. А следећег дана долази без рукавица (некоме је поклонио или му је неко узео) и поново греје руке о бика. Одећа му је била стара, у дроњцима. Кад се отац ноћу смрзавао, пео се на јасле код стоке и грејао се топлотом животиња. Становници ЦПО су му давали намирнице – пироге, сланину. Јео је оно што је могао, а сланину је носио затвореницима у оделењу. «Био сам у заточеништву, - сећао се отац, - а пост сам држао. Ако ми дају неки чорбуљак с парченцетом меса нисам то јео, мењао сам за парче хлеба.»

Сестре Варвара и Февронија које су биле ухапшене заједно с оцем нису послате на робију. Сестра Агрипина је послата на Далеки исток где је годину дана касније ослобођена. Написала је оцу да намерава да путује у завичај, а он јој је дао благослов да одмах допутује у Караганду. Допутовала је 1936. године, добила је виђање с о.Севастијаном и он јој је предложио да купи кућу код Велике Михајловке, ближе Карлагу, да станује у њој и да долази код њега сваке недеље ауто-стопом.

Две године касније у Караганду су допутовале сестре Февронија и Варвара и купиле су кућицу у Нижњој улици – стари амбар с улегнутим плафоном. Сестре су се упознале с верујућима и почеле су помало да се окупљају с њима на заједничку молитву. Кад су сазнали да се у Долинки налази о.Севастијан верници су почели да му помажу. Недељом су сестре долазиле код баћушке у оделење. Осим намирница и чистог веша доносиле су Свете Дарове, наруквице и епитрахиљ. Сви заједно су излазили у шумицу, отац се сам причешћивао и сестре је исповедао и причешћивао. Затвореници и руководиоци логора су заволели оца. Злобу и непријатељство су побеђивали љубав и вера које је имао у свом срцу. Многе у логору је привео вери у Бога и не просто вери, већ правој вери. И кад је о.Севастијан ослобођен у затвору је имао духовну децу која су по завршетку робије ишла код њега у Михајловку. А много година касније, кад је у Михајловки отворена црква, становници Долинског оделења ЦПО су отишли тамо и у старцу-свештенику благог лика су препознали свог водоношу.

Затворска казна се ближила крају. О.Севастијан је био ослобођен из логора 29. априла 1939. године уочи Спасовдана. Дошао је код својих послушница у мајушну кућу у Великој Михајловки. Сестре су радиле, отац је водио домаћинство. Заједно су се молили, баћушка је тајно служио Литургију и свакодневно је читао дневни круг богослужења.

Пред рат је ишао у Тамбовску област. Духовна чеда старца, која су дуго година чекала да се врати из логора надала су се да ће остати с њима у Русији. Међутим, отац који није тражио да се испуни његова воља, већ се препуштао вољи Божијој, након што је недељу дана провео у селу Сухотинка поново се вратио у Караганду, у унај удео који му је био одређен по Божанском промислу.

Преподобноисповедник Севастиан Карагандинский

Становништво Караганде су ових година чинили исти они специјални исељеници који су са забелешком «заувек» морали да раде у рудницима угља, као и они који су били ослобођени с потврдом «вечно прогонство у Караганду», бивши сужњи Карлага. Преко две трећине становника града није имало личну карту. Прогнаници су живели у мрачним спремиштима, земуницама и шупама и сваких 10 дана су морали да се јаве у управникову канцеларију.

Караганда је била гладан град, ситуација с хлебом је била изузетно лоша у ратним и послератним годинама. О.Севастијан је сам ишао у продавницу да добије хлеб на бонове. Облачио се као обичан старчић, носио је врло скромно сиво одело. И ишао је, заузимао ред. Долазио је на ред, неко би га одгурнуо, он би поново стао на крај реда и тако је било више пута. Људи су то приметили и видећи његову незлобивост и кротост почели су да пуштају оца преко реда и да му дају хлеб. У Западној улици су 1944. године купили већу кућу. О.Севастијан је ишао по кући, све је разгледао домаћински и говорио је шта и како треба променити. «Па зашто, оче, - негодовале су сестре, - нећемо довека бити у Казахстану! Ево, завршиће се рат и отићи ћемо с вама у домовину.» «Не, сестре, - рекао је баћушка, - живећемо овде. Овде је сав живот другачији и људи су другачији. Овде су људи душевни, свесни, искусили су муке. Тако да ћемо, драге моје, овде живети. Овде ћемо донети више користи, овде је наш други завичај, јер за десет година смо се већ и навикли.»

У новој кући у Западној улици је направљена мала домаћа црква у којој је о.Севастијан тајно служио Свету Литургију. А једном, кад је о.Севастијан ишао с монахињама на гробље иза насеља Тихоновка где су се на средини гробља налазиле заједничке гробнице, у које се дневно смештало до двеста покојника специјалних исељеника који су умирали од глади и болести и кад су закопавани без погребења, без хумки, без крстова и кад је све то видео и свега се наслушао старац је рекао: «Овде даноноћно, на овим заједничким гробовима мученика, горе свеће од земље до неба.» И старац је био молитвеник за све њих.

Време је пролазило. Кад су житељи Михајловке сазнали за баћушку почели су да га позивају у своје куће. Вршење треба није било дозвољено, али о.Севастијан никога није одбијао. Народ у Караганди је био веран – нису га одавали Не само у Михајловки, и у другим рејонима су људи заволели баћушку, поверовали су у снагу његове молитве. Из свих крајева у Караганду су почела да долазе духовна деца старца – монаси и мирјани, који су тражили духовно руководство. Долазили су из европског дела Русије, из Украјине, из Сибира, из далеких крајева Северне и Средње Азије. А он је све примао с љубављу и помагао им је да се снађу на новом месту.

А Караганда је расла и градила се, обухватајући стара исељеничка насеља, подељена деоницама степе, коповима и рудницима, и насеља специјалних исељеника 30-их година, насеља Немаца који су у Караганду исељени из Поволжја у ратним годинама. Прво је подигнут Копај-град, затим насеља 1. и 2. рудника, онда је око великих копова обновљен Стари град и већ после рата је почео да се гради са свим полетом обласног центра Нови град. Испоставило се да је Михајловка најближи рејон, који се налази уз сам Нови град. А црква у Караганди је била само једна – у 2. руднику.

У новембру 1946. године су по благослову старца православни становници Велике Михајловке одговарајућим локалним органима власти поднели молбу за регистрацију верске заједнице. Пошто на лицу места нису добили позитиван одговор, верници су више пута упућивали молбу у Алма-Ату, ишли су у Москву покушавајући то да издејствују. На крају је 1951. године Михајловски молитвени дом у којем су се неко време ипак обављале требе, био коначно затворен. И тек је 1953. године добијена дозвола за то да се у Великомихајловском молитвеном дому могу обављати црквене тајне и обреди – крштења, опела, венчања и исповести. Сад је оцу могао да се обраћа много већи број људи.

Великомихајловској парохији, осим Новог града, припадали су рејони Млинског комбината, Фјодоровског копа, Михајловске железничке станице, рејони Сарања, Дубовке, 10 циглана, рејон Новостројке, рејони пет карагандинских копова угља, неколико шахти и други (укупно око 20 места). А баћушка је био сам, помагале су му само монахиње. Али што је главно, отац је Литургију могао да служи само тајно, у приватним становима верујућих. И после напорног радног дана, после келејне молитве, баћушка је у 3 сата по поноћи ишао улицама Караганде у раније договорену кућу у којој су се по једно, по двоје, окупљали православци. На велике празнике свеноћно бденије је служено од један сат после поноћи, после кратке паузе је служена Света Литургија. Служба се завршавала пре свитања и исто тако, по једно, по двоје, људи су се разилазили по кућама.

А залагања за отварање храма су се наставила. Поново и поново је у Москву путовао човек одан баћушки – Александар Павлович Кривоносов. И напокон је 1955. године донео документ који је успео да добије о регистрацији верске заједнице у Великој Михајловки.

Почели су радови на реконструкцији и променама стамбене куће у здање храма. Свиме је руководио о.Севастијан. Скинути су преградни зидови, продубљен је под, на крову је направљена плава купола-луковица. И 1955. године на Спасовдан освећена је црква у част Рођења Пресвете Богородице. О.Севастијан је био настојатељ ове цркве 11 година – од 1955. до 1966. године, односно до дана свог упокојења.

22. децембра 1957. године, на дан празника иконе Мајке Божије «Неочекивана радост» архиепископ Петропавловски и Кустанајски Јосиф (Чернов) је унапредио оца у звање архимандрита и наградио Патријарашком повељом «За усрдно служење Светој Цркви».

Уочи свог имендана о.Севастијан је 1964. године награђен архијерејским жезлом, наградом без преседана. Уочи свог блаженог упокојења отац је примио постриг у схиму.

Преподобноисповедник Севастиан Карагандинский с сослужащим духовенством

Неуморно подвижничко служење Православној Цркви од искушеника у скиту Ваведењске Оптине пустиње до настојатељства и посвећења у звање архимандрита о.Севастијан је испуњавао 57 година – од 1909. до 1966. године.

Отац се придржавао беспрекорног испуњавања црквеног Устава, не дозвољавајући на богослужењу пропусте или скраћивања. За њега су црквене службе биле саставни део његовог унутрашњег живота. Баћушка је посебан свештени страх осећао према празницима Вазнесења Господњег и Свете Тројице, којима се завршава дело Христа Спаситеља, као венцем свих Христових Тајни. У беседама је његов омиљени лик био Јован Богослов, чији је спомен вршио посебно свечано и са свештеним страхом. Често је туговао због тога што његова паства недовољно поштује овог апостола Љубави и говорио је: «Ево, данас је спомен на пренос моштију светитеља Николаја – и црква је била пуна народа. А јуче је био празник светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова и црква је била полупразна. Како не схватате ко је већи кога треба више поштовати? Који празник је већи?» Исто тако је посебно поштовао свих седам дана спомена на Претечу и Крститеља Господњег Јована и спомен на свете бесребрениек Козму и Дамјана (1/14. јул) – покровитеље краја у којем је баћушка рођен.

Стална брига о.Севастијана била је да у људске душе усади дубоки мир. Свој живот и живот своје пастве трудио се да приближи манастирском животу. Веома се жалостио ако неко није слушао и није испуњавао његов савет – то је увек било на штету и често на несрећу човека. Жалостио се до туге. Изгрди, окрене се и не благослови. А ако види сузе или да се човек покајао и да је на крају крајева послушао његов савет, много се обрадује, пожали га и после извесног времена сам га нечим обрадује. Једном је рекао некој девојци: «Ниси ме послушала, зашто си сад дошла, плачеш и молиш? Зашто? Па ја... – застао је, - не грешим увек.» Такво је било његово смирење. Баћушка је чак и плакао због непослушања духовне деце. Такође је често плакао примајући исповест.

Очева љубав је била нежна и брижна. Понекад се љутио, али ретко. Није жалио време на разговор с човеком. Живот очеве верне деце је био пример реда. Други су их звали «баћушкини», говорили су да је добра половина Михајловке као тајни манастир.

Отац је био слабог здравља. Посебно је патио због сужења црева. Сви су знали да за време јела не смеју да га узнемиравају и одвлаче му пажњу разговорима. Одмах би почињао да кашље, што се понекад завршавало повраћањем. Ова болест је била последица нервних потреса којих је старац много претрпео у свом дугом животу. Увек је био напет. Док црква још није била регистрована и док је о.Севастијан тајно, с најближима служио Литургију, стално је осећао страх. Говорио је: «Ето вам – оче, служи! А знате ли како се ја осећам?» Јер, кршио је закон, у свако доба су могли да дођу и да похапсе све. И касније, кад се у цркви служило отворено, баћушкн страх је попустио. Једном је неко од духовне деце рекао оцу: «Плашим се тог и тог човека.» А он се осмехнуо и рекао: «Да? А ја га се не бојим. Никога се не бојим. Али се бојим да ће затворити цркву. Тога се бојим. За себе се не плашим, плашим се за вас. Ја знам шта ми је чинити, али не знам шта ћете ви да радите.» Кад је баћушка био у снази после сваке Литургије је служио молебан. Певао је хор, читала су се два акатиста. А кад је ослабио читало се пола акатиста. На крају молебана баћушка је давао да се целива крст и обавезно је држао беседу. На молебанима је остајала цела црква. У цркви је било мого омладине. Само за певницом је партије дисканта стајало и певало до 17 девојчица. Хор је био женски, као манастирски, певало се оптинским напевом и сам баћушка је понекад излазио за певницу и певао.

По манастирском обичају о.Севастијан је посебно волео да служи службе за покој душе и свакодневно је сам служио парастосе. Говорио је да више воли да врши опело за жене и да их помиње зато што оне имају много мање грехова. Видео је грехове покојника.

Несумњиво, отац је поседовао дар прозрољивости иако овај дар није јавно показивао. Исто тако, о.Севастијан никога није исцељивао и није изгонио демоне отворено и због своје скромности и једноставности увек је говорио: «Па ја никог не исцељујем, ни из кога не изгоним демоне, идите у болницу.» «Ја сам, - говорио је, «нем као риба,» - толико се понижавао. Отац је помагао људима својом тајном молитвом. Био је потпуно лишен дивљења самом себи и задовољства собом. Напротив, често је говорио: «Ја сам неук човек, завршио сам 4 разреда и немам дар речи, немам ни гласа.» Проповеди је чешће читао по књизи, не додајући ништа своје. А кад је седео за столом са својом духовном децом понекад је нешто причао, али мирно, скромно, не истичући себе.

О.Севастијан је био врло деликатан, тактичан, никад никога није понизио, није увредио, није прекинуо, никад није истицао човекове физичке мане. И у његовом присуству никоме није падало на памет да за некога каже да је глув, слеп, хром и друго. Око баћушке је увек постојало поље високог морала и кад би човек доспео у њега није било могуће да учини нешто подло, да говори грубо. Представници локалне власти су више волели да све разговоре воде с другим свештеником – о.Александром Кривоносовом. Очигледно су осећали духовну узвишеност о.Севастијана, она као да их је плашила, уливајући им свештени страх. Једном је овлашћени за послове религије при Обласном извршном комитету почео да тражи од председника црквеног одбора баћушкиног храма да свештенослужитељи престану да иду у град Сарањ и насеље Дубовку, јер припадају другом рејону. Председник црквеног одбора је овај захтев пренео оцу и отац је следећег дана заједно с председником црквеног одбора лично отишао у Обласни извршни комитет. И кад је о.Севастијан почео да говори с овлашћеним, овај је одмах променио тон – почео је да објашњава, па чак и да се извињава баћушки. Отац му се обратио: «Друже овлашћени, дозволите нам да на молбу рудара обављамо требе у Сарању, у Дубовки и у другим насељима. Понекад ме моле да причестим болесну мајку или да опојем покојника.» Овлашћени је благонаклоно одговорио: «Молим вас, о.Севастијане, удовољите им, немојте их одбити.» И шта год да га је баћушка питао, скоро ништа није одбио и председнику црквеног одбора то више никад није помињао.

Отац није имао посебне љубимце, према свима се односио једнако и тиме је још више привлачио људе. Имао је духовну мудрост, велико стрпљење. Кад неко почне да ропће на ближњег он каже: «Ја вас све трпим, а ви једног нећете да потрпите.» Ако се неко не слаже он се секира: «Ја сам настојатељ, а све вас слушам.» Бринуо се за спасење сваког, то је био његов циљ. Молио је: «Живите мирније.» Једном су кренули на требу и заборавили кадионицу. Почели су једни друге да прекоревају. Отац је рекао: «Ја сам крив,» - и сви су заћутали.

Често је одлазио у насеља Дубовка, Сарањ, Фјодоровку и Топар. Крстио је у кући, вршио је опело у кући. На местима која је посећивао сад су настале парохије по његовим молитвама. Посећивао је и насеље Долинка где је издржавао казну. Али, о.Севастијан је посебно волео да посећује Млински комбинат. Говорио је да је у Михајловки за њега «Оптина», а у Млинском комбинату – «Скит». Тамо су се по благослову баћушке досељавали многи верници из различитих крајева Караганде: Мајкудука, Тихоновке, Пришахтинска и Компанејска. У Млинском комбинату су углавном живеле породице, или тачније, остаци породица које су се сачувале после трагедије специјалних исељеника која се догодила 30-их година. Становници Млинског комбината су људи напаћених срца, сломљених судбина, жене удовице, деца сирочад. Свако је имао свој бол, своје душевне ране. Било је људи с тешким карактерима, каприциозних, сумњичавих, агресивних и затворених. Међутим, баћушка је налазио приступ свакој напаћеној души. Тако је међу људима који су окруживали старца било много монаха и монахиња прогнаних у Караганду у годинама прогона или који су касније допутовали код њега из Русије и других република. Међу њима је било изванредних људи, талентованих, подвижника узвишеног духовног живота. У целини, то је била јака хришћанска заједница, степски казахстански «скит» који је у време безбожног комунистичког режима оптински старац успео да организује и да одгаји на светој земљи карагандинских логора.

У Млинском комбинату је са својом најмлађом кћерком и унуком живео његов најстарији брат Иларион који је остао удовац. Пред смрт је примио постриг у расофор и баћушка је сам вршио опело за свог најстаријег брата монаха Илариона. О.Севастијан није давао благослов својој духовној деци да путују по манастирима. «Овде је, - говорио је, - и Лавра, и Почајев, и Оптина. У цркви се служи – све је ту.» Ако се неко спремао да се сели говорио је: «Немојте никуда нићи, свуда ће бити невоље, свуда је неслога, а Караганду ће само окрзнути.»

Његова Светост Патријарх Алексије је веома желео да види старца Севстијана и да разговара с њим. Благословио је владику Питирима (Нечајева) да довезе оца макар авионом. Али, баћушка је био већ слаб и није пристао: «Не могу да летим авионом,» - одговорио је старац и остао у Караганди.

Тако су у подвигу љубави и сампрегорног служења Богу и ближњима протицале године. Отац је почео приметно да слаби. Од јануара 1966. године његово здравствено стање се веома погоршало, појачале су се хроничне болести. О.Севастијана је много мучило то што му је постало тешко да служи Литургију – често је кашљао за време службе, губио је дах. Лекари су предложили да му ујутру пре службе дају инјекције. Отац је пристао. После инјекције и одмора је могао, иако тешко, да иде у храм и да служи. Али, болест је напредовала и ускоро није могао да дође до цркве чак ни после инјекције. Дечаци ипођакони, баћушкини послушници су направили лаку фотељу од алуминијумских цеви и почели су да носе о.Севастијана у фотељи у цркву. У прво време му је било незгодно, али се касније навикао.

Отац се често сећао смрти, преласка у вечност. Кад би му се људи обраћали с питањем: «Како ћемо живети без вас?» - строго је одговарао: «А ко сам ја? Шта? Бог је био, јесте и биће! Ко има веру у Бога нека живи и на хиљаде километара од мене живеће и спасиће се. А ко нема страха Божијег нека се држи чак и скуте моје расе, неће добити спасење.» Наступио је Велики пост 1966. године – последњи у животу старца. Прве недеље поста о.Севастијан је служио свакодневно, сам је читао јасним и звонким гласом Велики покајнички канон преп.Андреја Критског. У Недељу Победе Православља је служио Литургију. Тих дана ни са ким није разговарао, никога није примао.

Пролазила је друга, па трећа недеља Великог поста. Све је ишло као и обично. У недељу шесте седмице баћушка није служио, већ је седео у олтару у фотељи. После причешћа је заповедио да отпевају: «Покајанија отверзи ми двери, Жизнодавче.» Од тог дана је снага почела приметно да га напушта.

10. априла, у васкршњој ноћи о.Севастијан је желео да га однесу у цркву, али није могао да се подигне. Сви људи око њега су осетили смућење у души, али је отац рекао: «Зашто сте отишли из цркве? Још не умирем. Још ћу стићи и овде да честитам Васкрс покојницима. Идите мирно на службу.»

Ујутру, 12. априла, на Васкршњи уторак, о.Севстијан се осећао боље, дисао је слободно. «Обујте ми чизме, - рекао је келејници, - треба да изађем пред људе, да им честитам Васкрс, да се не жалосте, обећао сам. Свима ћу рећи главно.» Дечаци су однели баћушку у цркву. Имао је на себи мантију и камилавку. Седео је мало код престола, онда је устао, изашао кроз царске двери на амвон. Устао је ослањајући се на жезал и почео је да се опрашта од народа: «Збогом, драги моји, већ одлазим. Опростите ми ако сам нечим ражалостио некога од вас. Христа ради, опростите. Ја вам свима опраштам. Жао ми је, жао ми вас је. Молим вас за једно, за једно вас преклињем, једно захтевам, волите једни друге. Да у свему буде мир међу вама. Мир и љубав. Ако ме послушате, а ја вас тако молим за то, бићете моја духовна деца. Ја сам недостојан и грешан, али Господ има много љубави и милости. У Њега се уздам. Ако ме Господ удостоји Своје светле обитељи, непрестано ћу се молити за вас. И рећи ћу: «Господе, Господе! Па ја нисам сам, са мном су моја чеда. Не могу да уђем без њих, не могу сам да будем у Твојој светлој обитељи. Ти си ми их поверио...» и затим тихо, једва чујно: «Не могу без њих.» - Рекао је, хтео је да се поклони, али није могао, само је погнуо галву. Дечаци су га ухватили под руке и повели у олтар. У храму су сви плакали. У ноћи између четвртка и петка отац скоро да није спавао, мучио се, хватао је ваздух говорећи: «У целом телу нема живог места које ме не боли. Кичму као да ми пали ужарени штап, немам ваздуха. А најгора је мука у духу.» Стално је питао колико је сати.

Увече је из Кокчетава допутовао игуман Димитрије. Назвали су у Алма-Ату владику Јосифа – тражили дозволу да о.Димитрије извршио постриг баћушке у схиму. Владика је одговорио: «Не треба. Сутра ће из Москве долетети владика Питирим и све ће урадити.»

Старец Севастиан и отец Питирим

У суботу, 16. априла у 9 сати ујутру с аеродрома је дошао духовни син баћушке владика Питирим (Нечајев). Одмах је отишао код старца и био је запањен његовим изгледом. «Таквог га никад, ни у једној болести нисам видео,» - рекао је касније људима из околине.

После ручка се стање о.Севастијана нагло погоршало, молио је да се хитно позове владика Питирим. Владика је дошао. Баћушка га је замолио да одмах приступи чиу пострига у схиму.

Отац је после пострига говорио врло мало. Задивљујуће се преобразило његово лице и цео његов изглед. Био је пун такве благодати да је човеку кад га је гледао дрхтала душа и осећао је сопствену греховност. То је био величанствени старац и житељ већ оног другог света.

У понедељак увече, на парастосу за Задушнице у Томиној недељи о.Севастијана су носили у цркву. Слушао је појање, често се крстио. Служио је владика Питирим. Кад су отпевали «Вјечнаја памјат» заповедио је да га носе кући. После службе је разговарао с о.Јованом који је долетео из Мичуринска. «Стигли сте да дођете код мене, а ја сам данас стигао да се поздравим са свим покојницима и да се помолим за њих. Како је леп дан! Данас се владика помолио и сутра ће се помолити за сву моју преминулу децу. Доживео сам Задушнице, Господ је милостив. А покојницима су тако потребне, тако су им драгоцене молитве живих за њих. Увек сам се највише молио за покојнике. И вама, о.Јоване, остављам у аманет: највише се молите за покојнике. За све слава Богу! Слава Богу за све!»

Ујутру, 19. априла у 4 сата и 45 минута баћушка је умро. Био је уторак, Задушнице у Томиној недељи.

У 5 сати и 30 мнута владика Питирим је почео да служи парастос. После завршетка парастоса је почело облачење. Башућка је био још сасвим топао, лице му је било мирно, као живо. Отац скоро да није имао тело, саме кости. Обрисали су га маслиновим уљем, обукли му схиму, владика га је одозго покрио мантијом и камилавком му је затворио лице.

Из свих крајева Казахстана, Сибира, европског дела Русије, под благодатни покров баћушкиног храма су се окупљали клир и мирјани – духовна деца старца. Свештеници су непрекидно служили парастосе, певао је хор. А људи су стално долазили и долазили. Од свјатејшег патријарха Алексија I је стигао телеграм: «Упућујем саучешће парохијанима храма поводом упокојења благодатног старца архимандрита Севастијана. Ваше Преосвештенство, епископ Волоколамски Питирим, има благослов да обави погреб у Богу починулог. Патријарх Алексије.»

Cахрана старца Севастиjана

Трећег дана баћушка је сахрањен на Михајловском гробљу. Гроб је погребним колима вожен само мали део пута до друма. Кад су скренули на друм људи су ковчег на гробље носили на високо подигнутим рукама. Пловио је изнад огромне гомиле народа и видео се са свих страна. Саобраћај на друму је био потпуно обустављен, народ је као чврсти зид ишао друмом и тротоарима. Прозори на кућама су били отворени – кроз њих су гледали људи. Многи су стајали на капијама својих кућица и на

Отац Алексеј је предивно говорио о посту и исповести. Као искусан духовник је, на веома интерсантан а на моменте веома духовит начин, говорио о посту и исповести у савременом свету и веома стрпљиво одговарао на питања верних.

Школа веронауке за одрасле, 20. април 2013. године

53:31 мин.

http://eparhijakrusevacka.com/audio/2013-04-20_2-1.mp3

Извор: Епархија крушевачка

Фото: презвитер Иван Цветковић

У уводном дијелу своје духовне бесједе отац Лазар је подсјетио на стих „Отвори ми врата покајања Жизнодавче“, оне свечане пјесме коју сваке недјеље, у једном свечаном тону, говоре преподобни, и епископи, и славни и нишчи, а тај стих нас подсјећа, истакао је он, да је наш покрет ка себи и ка Богу увијек повратан. Наш повратак носи у себи клицу велике наде и великог поуздања у Бога да ће нас примити у Своје наручје.

“Пут повратка је узак, као што је и сам Бог рекао у Јеванђељу да је широк пут који води у пропаст, а да је узак и трновит пут који води назад у Царство Оца Небеског. Тај пут у исто вријеме значи пасха, а пасха, за коју обично мислимо да значи Васкрс, подразумијева и све оно што иде ка Васкрсу. Она није ни прелазак, него је пролазак, провлачење, пречица, бјежање, наше појединачно и заједничко бјежање и наше заједничко и појединачно неслагање са смјером и током који представља савремени свијет. Тај наш пролазак подсјећа на онај велики и славни пролазак изабраног народа, који је Бог изабрао да изнесе име Божије, да га објави и носи, подсјећа на ту велику Пасху, излазак изабраног народа из Египта“.

“Своју пасху, свој уски пут, свој пролазак можемо да схватимо као нешто што морамо да чинимо с благословом, великом пажњом и великом опрезношћу“, рекао је јеромонах Лазар, додајући да “као што је Господ тада, изабравши пророка Мојсија да поведе народ и да га проведе кроз Црвено море, тако је Бог установио за нас Цркву која нас својим благословом води и, сваке године, показује изнова тај пут, припремајући нас за једну посебну, истинску и суштинску коначну Пасху, а то је прелазак из смрти у живот“.

Бог Једини, који је извео народ израиљски из Египта, јавио се човјеку којег је изабрао да се преко њега објави својим именом и то је први пут да се Он јавио тим именом, свима нам познатим, именом Јахве.

“То Јахве, по мом мишљењу, није никада било само јеврејско, имам слободу да кажем да нијесам ограничен неким посебно јасним знањем и сазнањем, Јахве мени никад није било нешто што не бих могао да разумијем на српском или, боље речено, на словенском језику. “Јах“ је исто што и ја, “вед“ значи исто што и вид, а на унутрашњем плану видим значи знам. Господ је претпоставио знање себе знању египатском и свему знању оног доба, јер знати Бога, познавати Бога јесте сума сваког знања. Зато је за нас важно да увијек, без обзира што живимо у овом свијету и што се бавимо разним стварима, што живимо у заједници, породично и разним форматима живота, да је пут нашег спасења, пут повратка у наручје Оца Небеског. Да би се вратили и да би, уопште, могли да идемо тим путем потребан нам је вид, потребан је вед, потребно је знање“, нагласио је отац Лазар.

Он је говорио о посту као начину одрицања од старог човјека на нашем путу спасења.

“Већ од самог почетка поста, видимо, односно осјећамо како је тешка та наша борба са самим собом, нарочито тјелесно. Прве седмице тог јаког поста човјек осећа глад и због тога је нервозан, види колико је завистан од хране. Послије тога осјећа многе страсти и то што је нагомилано у њему почиње да му смета, не може чак ни да прати службу. Човјек схвата да би он могао ићи путем повратка, путем покајања, мора много тога да се одриче, тако да је наше покајање и наша пасха одрицање, понајвише, од самог себе, одрицање од нашег старог човјека“.

Наше духовно виђење или прогледавање, према ријечима јеромонаха Лазара, мора да се вјежба и да буде резултат нашег озбиљног труда. Он је инсистирао на томе да је виђење и знање једно те исто, као што је истовјетно видјети и знати Бога.

“То што се Господ нама јавио јесте објава Његовог коначног циља који Он има са нама. Ми видимо око себе, и то треба стално да свједочимо, колико је труда и колико љубави Бог у овај свијет, а посебно у човјека као круну Свог стварања, уложио, иако није имао никакву потребу да нас ствара као Своје помоћнике или као неку своју заштиту. То је дивна стваралачка игра Сина Божијег, а шта је све Бог у стању, шта је све кадар и вољан да учини не би ли вратио у стање како је замислио читав овај свијет, створен као дар Божији човјеку. Он је Сина Свог Јединородног жртвовао да Он буде та првина, да буде прворођени из мртвих, водећи нас кроз тај пролаз, пасху коју сви тако очекујемо, тај наш Васкрс надолазећи“, казао је игуман Лазар.

Цитирајући ријечи Старца Силуана који каже да је блажена душа која љуби брата, отац Лазар је указао на то да нас усредсређеност на себе чини слијепим и неспособним да видимо ближње, а самим тим и Бога.

“Никада не треба да заборавимо оно што је основно, а то је да Христа задобијемо. Данас је празник Светог Јована Лествичника, па ако ја не могу да пратим његово искуство и ако не могу да идем тим путем да ли то значи да није добро то што он каже и да ја треба да ограничавам искуство које су имали Свети, који су велики подвиг подузимали да би се приближили и видјели Бога. Радити на себи, борити се против старог човјека у себи је једини пут ка спасењу. Треба да се потрудимо, колико је то нама могуће, да у другоме видимо себе. То је стање у које ми треба да дођемо, а оно је супротно индивидуализму, који је узео толико маха у данашњем животу, па је свијет постао скуп индивидуа, а индивидуе не могу да творе заједницу. Нама је потребно да се, изоштравајући наш духовни вид, поново нађемо у заједници, прије свега, сами са собом, проналазећи самог себе, да прођемо нашу пасху и уђемо у Царство Бога и Оца нашег Небеског“.

“Желим вам да пост завршимо и да дочекамо свијетло и свето Христово Васкрсење како би у једном малом дијелу осјетили укус нашег општег Васкрсења. Господ је рекао „Ја сам пут истина и живот“, ко је стао на тај пут већ је стигао. Не треба да нас сјекира уколико дође Васкрс, а ми не будемо осјетили да смо успјели нешто да урадимо са собом током поста. Наш труд и наш унутрашњи покрет је оно што се од нас тражи, а то је изљечење наше воље, да престанемо да желимо оно што није добро и што нас води супротно од живота, него да кренемо, како каже Старац Силуан, да живимо онако како нам је заповиједио Господ да би се наш ум очистио и да би духовно свједочили спасење“.

“Дакле, испуњавајући јеванђељске заповијести, које су дате самим Сином Божијим ми ћемо, свакако, стићи тај циљ, али у овом случају Бог не укида слободу. Он је рекао “Ко хоће за мном да иде“ нека чини тако и тако. Ако смо пошли путем за Христом, није у реду да мијењамо правила, као што то често бива“, поручио је о. Лазар.

Предавање јеромонаха Лазара уприличила је Црквена општина Никшић у чије име је сабрани народ, бројно свештенство и монаштво, поздравио јереј Миодраг Тодоровић, старјешина Саборне цркве Светог Василија Острошког.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Извор: