Прве темеље образовања Анастасије доби у свом родном месту, а у четрнаестој години отпутова у Цариград, где га неки рођак прими за помоћника у трговачкој радњи. Још од раног детињства се показала његова љубав према књизи. Као дете правио је књиге од комада папира, објашњавајући мајци како жели да у књиге записује речи Божје. Правио је такође од хартије и свештене одежде, показујући тиме своју љубав према свештеничком позиву и откривајући своје будуће призвање.

Рад у трговини није угасио у њему ту жеђ за науком. Сваки слободни моменат користио је за читање, развијајући у себи све више љубави према Цркви. Поред световних древних грчких мислилаца и философа особито је волео да чита Свете Оце, из којих је исписивао поједина места ради себе али и ради других. Понекад их је, како сам сведочи, исписивао на хартији из радње којом је замотавао робу, тако да је заједно са продатом робом давао својим муштеријама и поучне текстове ради њихове духовне користи. Доцније је те духовне текстове сабрао у једну књигу под називом "Ризница изрека" и штампао.

Иначе од самог детињства се одликовао својом усмереношћу на духовни живот, издвајајући се тиме од својих вршњака и показујући мало интереса за њихове несташлуке. Тако је и у Цариграду користио сваку прилику да учествује на свакодневним богослужењима, носећи се још тада мишљу да прими монашки чин и да постане свештеник. Ту у Цариграду он би, после неког времена, постављен за васпитача у школи метоха Гроба Господњег: нижим разредима је био васпитач а сам је похађао више разреде.

У својој двадесетој години Анастасије напусти Цариград и прими се да у селу Литију на острву Хиосу буде учитељ. Ту остаде седам година, поучавајући не само децу него и одрасле острвљане, потстичући их на побожност и врлину, колико речју толико и личним својим примером. Пазио је на своје понашање и проводио живот уздржљивости и скромности. Често се после предавања повлачио у своју собу, проводећи слободно време највише у читању и молитви. Храм не само што је редовно похађао, дајући као учитељ пример свима, него је много пута и проповедао у њему Христову благу вест спасења.

Жеђ за дубљим духовним животом учинила је да постане чести гост "Новог манастира" на Хиосу, који обнови старац Пахомије, монах светог живота, са којим је млади учитељ Анастасије водио дуге и честе разговоре. Старац Пахомије му откри тајне свете монашке философије као "науке над наукама и учврсти у њему жеђ за подвижништвом. Рсзултат свега тога било је његово примање ангелског образа, које се догоди 7. новембра (1876. г.) у горе поменутом манастиру на Хиосу. Млади монах доби име Лазар, би прибројан манастирском братству и постављен за секретара. Сво братство необично га је волело због његове ревности и спремности да буде свима од помоћи.

После годину дана рукоположи га митрополит Хиоски Григорије за ђакона у храму светих мученика Мине, Виктора и Викентија, давши му ново име Нектарије. Ђакон Нектарије остаде у свом манастиру још две године, изучавајући са још већим жаром Свето Писмо и Свете Оце. Жеља му је била да студира теологију, али за то није имао новаца. Но Бог умудри имућног Јована Хоремина са Хиоса и он га посла да о његовом трошку студира у Атини. Дошавши у Агину, Нектарије заврши гимназију потом и Богословски факултет (1885.), трудећи се дан и ноћ. При завршетку гимназије умре његов добротвор Хоремин и он се no савету пријатеља обрати за помоћ Александријском патријарху Софронију. Благодарећи патријарховој препоруци уписа се на факултет у Атини, а касније доби и стипендију, која му омогући благовремени завршетак студија.

После окончања богословске науке ђакон Нектарије отпутова у Александрију, где га речени Патријарх рукоположи за презвитера у патријаршијском храму Св. Саве Освећеног (23.марта 1886. г.), произвевши га ускоро у чин архимандрита, у храму Св. Николе у Каиру. Оценивши његове способности и врлински живот, Патријарх му повери дужност проповедника и секретара Патријаршије.

Будући светитељ се показа веома ревносан у свом послу, вршећи своју дужност са страхом Божјим и многом љубављу. Благодарећи његовом труду и залагању би убрзо живописан храм Св. Николе. За време свог светог служења овај христољубиви муж задоби велику љубав народа и стече поверење, тако да после три године свог боравка у Александрији би изабран за епископа древне Пентапољске епископије. Тако запаљена светиљка његова би постављена на светионик, да светли свима светлољубцима светлошћу еванђелске истине и врлине. Глас о њему као мужу пуном врлина и знања још се даље чуо, а љубав народна према њему све више је расла. Но његова једина брига беше и даље како да угоди Богу и да буде од што веће духовне користи народу Божјем.

Углед, међутим, који он стече за тако кратко време, и духовна живост коју он изазва у Цркви, не би свима по вољи. Све то, уместо да буде повод радости, изазва код неких неразумних људи завист. Ови људи успеше да га опањкају код патријарха Софронија. Они почеше да шире вести како се он спрема да после њега заузме патријаршијски престо, користећи се народним поштовањем и придобијајући народ за себе. Да би остварили свој циљ и што боље успели у својој замисли да отстране Светога, покушали су да упрљају и његов морални лик. Патријарх, авај, поверова тим клеветама, тајно посејаним као сатански коров, па га без икаквог суда или саслушања, разреши од поверене му дужности. Прво му дозволи да може остати у патријаршији, али ускоро после тога упути му захтев да напусти патријаршијски град и да. отпутује куда хоће. Узалуд је светитељ тражио објашњење за неправедни поступак учињен према њему; без пресуде и оптужбе он би одбачен и протеран, тако да се целог његовог земаљског живота на њему оствариваше блаженство Господње: "Благо прогнанима правде ради.. ."

Народ, сазнавши за његов одлазак, туговао је за њим и писао му: "Дубоко смо ожалошћени Вашим одласком, јер осећамо у срцу свом ненадокнадиви губитак и сматрамо за велику штету то што смо се лишили омиљеног Архијереја и предоброг и изузетно трудољубивог клирика".

Напустивши тако Египат, "у нади", како сам писаше касније наследнику александријског трона патријарху Фотију, "да ће примити правду у дан у који. буде хтео Господ", - овај незлобиви пастир словесног стада стиже у Атину. Намера му је била да продужи за Свету Гору и да у њој остане, али на савете пријатеља задржа се у Грчкој. Био je без средстава за живот; све што је имао у Египту био је разделио сиротињи и употребио за штампање душекорисних књига, а уз то била су му ускраћена сва архијерејска примања од момента самог рукоположења. Тако остаде годину дана у Атини, ни код кога не налазећи разумевања нити службе. А и то би да би Бог испробао његово трпљење и да би његова светиљка што јаче засијала. На крају га одреди Свети Синод Грчке Цркве за путујућег проповедника у Евијском срезу, њега који је био украс Александријског трона! Он то прими са смирењем, вршећи савесно своју дужност. После две године би премештен у Фтиотидску и Фокидску област, проповедајући и ту благу вест Христову. Реч његова била је снажна и проста а нарав смерна и братољубива, тако да је народ с радошћу слушао благу вест спасења из његових светих уста.

Ту остаде Свети годину дана проповедајући и учећи народ, а потом би постављен за управника Ризаријеве Богословије у Атини, где остаде све до подношења оставке (1908. г.), коју поднесе из здравствених разлога и ради жеље да се повуче у манастир. Ова позната Богословија, која је дала велики број врсних трудбеника у винограду Господњем и радника на просвећивању народне душе, пре његовог доласка не беше нажалост у добром поретку и стању. Преузевши школу у своје руке, он, због свог светог живота и изузетног образовања и црквеног и световног, због начина опхођења и према ученицима и према свим осталим у школи, задахну школу новим духом, задобивши поверење свих. Нови Ректор истовремено је управљао школом и предавао Пастирско богословље и друге предмете, писао бројне душекорисне списе и био духовни отац, и то не само оних у школи већ и многих ван ње. Живео је животом простог монаха, смирено и са поштовањем се односећи према свима, малима и великима. И даље је проповедао неуморно слово Божје у школској капели, где су многи долазили и са стране да чују његову реч пуну силе и мудрости, да се исповеде код њега и приме очински савет. Често је служио и проповедао и ван школе у храмовима Агине и Пиреја. Његова личност и реч привлачили су душе као магнет гвожђе, његова поука остављала је дубоке трагове у срцима људи, јер је била "делатна и сољу зачињена".

Какав је био његов однос према свима као и према потчињенима, сведочи следећи дирљиви пример. Један сиромашни служитељ по имену Лукијан разболе се и би смештен у болницу, где остаде неколико месеци. Изишавши из болнице после дугог боловања, он је сматрао да је на његово место неко други постављен. Будући у великом страху, он једно јутро порани да види ко то одржава тако чисту школу у његовом отсуству. На своје запрепашћење он нађе Митрополита и управитеља школе Нектарија, како чисти школске ходнике и клозете. Наиме, све време боловања овог служитеља, Светитељ би устајао пре свих, да га нико не види, и вршио дужност отсутног чистача, не желећи да га остави без посла и парчета хлеба. Свети Управитељ запрети строго дотичноме да о томе не говори никоме, иначе ће га, рече му, оног момента отпустити из службе. Овај, дубоко дирнут таквом светитељевом љубављу, целива његову св. десницу и никоме не каза о томе све до Светитељевог упокојења.

Такође је овај прогнани Архијереј помагао тајно и сиромашне ђаке и друге сиромахе, не заборављајући ни острво Хиос, на коме је некад службовао и примио ангелски образ и ђаконски чин. Особито се старао о школи у којој је некад био учитељ, сам и преко добротвора, као и о свом манастиру са којим је био у сталној вези. Једном речју, његова света личност и пролазак кроз Атину и Пиреј и друга места Грчке, био је благослов Бога "који походи народ свој" преко овог новојављеног Светитеља. Као "жар духовног огња" он оживе проповед, која беше замрла; у многим душама разгоре љубав Божју и удахну божанску топлину у живот Цркве и у међуљудске односе.

Његов утицај на ученике у школи беше велики, не просто преношењем знања на њих, него још више светлим и светим примером својим. Он није васпитавао влашћу и применом принуде, него љубављу и буђењем стида. Тако, на пример, када се једном неки од његових ученика потукоше, и не жељаху да се помире, он уместо да њих казни, ћутке наложи на себе самог најстрожији пост и гладовање за три дана. Није онда никакво чудо што из таквог благог и христоподобног корена ниче низ вредних и изузетно ревносних посленика на њиви Господњој, који научени његовим примером изведоше касније многе душе на свети пут Господњи. Међу његовим ученицима било је епископа, професора универзитета, смерних свештенослужитеља олтару и проповедника, васпитача и учитеља. Један од његових ученика, Милонас Никола, који је служио као презвитер у храму Свете Екатерине на Плаки у Атини, био је оснивач Православних хришћанских заједница и први покретач у новије време катихетских школа за васпитање деце. Ученик Светога био је и недавно преминули презвитер Ангелос Нисиотис, који сабра многе душе око атинског храма "Животодајног Источника" Пресвете Богородице, у коме је служио дуга свеноћна бденија, пробудивши многе за духовни живот и извевши их на пут спасоносног покајања. Из броја његових ученика је и дивни проповедник благовести и покајања у граду Патри на Пелопонезу, отац Гервасије Параскевопулос. Са светим Нектаријем су били духовно повезани, сматрајући себе његовим смиреним ученицима и пријатељима по Богу, и два преподобна старца - подвижника наших дана: архимандрит Амфилохије Патмоски, који је недавно блажено преминуо, и још живи проповедник покајања и дивни препородитељ душа архимандрит Филотеј Зервакос, игуман са острва Пароса у Егејском мору.

Отац Амфилохије (Макрис) са Патмоса сведочио је пред многима да је, по уснућу Светог Нектарија и благодатном прослављењу његових светих моштију, он сам добио од светих моштију Светитељевих чудесно исцељење. Наиме, њему се био заразио прст на десној нози и требао је бити хитно одсечен, али су се лекари устручавали да га оперишу јер је о. Амфилохије имао тада и шећерну болест, па је рана могла остати незацељена. Тада је болесник замолио да му донесу део моштију Светог Нектарија, и када му је молба била услишена и део светих моштију донет, он се те ноћи искрено помоли Светитељу као пријатељу Божјем и својем (јер је са њим заједно живео једно време у келији и служио га) и Светитељ милостиво услиши његову молбу и. благодаћу Светога Духа исцели му прст на нози већ те исте ноћи, тако да ујутру операција није више била ни потребна.[9]

Свети Нектарије је често посећивао и егзархију Светог Гроба Господњег у Атини. Једног дана рече он тадашњем пароху у егзархији: "Кад човек схвати циљ свога живота, и да је он чедо Оца Небеског, то јест Најузвишенијег Добра, тада са презиром гледа на добра овога света. Да, врлински човек трпи искушења и понижења, али се у дубини срца свога радује, јер му је савест мирна. Свет мрзи и презире људе врлине, али им и завиди, јер бива оно што су говорили и наши претци: "врлини се и непријатељ диви". Овим речима као да је Светитељ описивао и свој животни пут. Јер је управо и он неправедно страдао и трпео, али му је савест увек била мирна, и зато су му се и други дивили.

У лето 1898. године посетио је Светитељ Гору Атонску. Његова безазленост, смирење и дубока побожност учинише изузетан утисак на светогорске подвижнике. Истина, и до Свете Горе су била стигла противречна мишљења о Пентапољском прогнанику, јер смрад зле речи и клевете далеко стиже, па је зато и овде било оних који су са сумњом гледали на Светитеља. Али су га препознали они којима је Бог отворио очи за светлост и правду и светост. Ова посета и духовни разговори са Светогорцима, помогоше и Светоме да још боље и дубље схвати монашки живот и заволи пустињачко тиховање, за које многа у то време, затровани нездравим духом овога света, говораху да је непотребно.[10]

У то време се упокоји Александријски патријарх Софроније и многи сматраху да ће за његовог наследника бити изабран Нектарије Пентапољски, као муж изузетних врлина и образовања, са којим ни један међу александријским јерарсима оног времена није могао да се такмичи. Но Богу би угодно да буде изабран Фотије, и да понижење Светога не престане, како би кроз крст и трпљење, уместо да буде привремени украс Александријског трона, постао вечити његов украс и духовни отац и патријарх целе Христове Цркве, као и исцелитељ свих понижених и увређених. Сматрајући да је дошао час његовог оправдања и сређивања његовог ненормалног канонског положаја као архијереја, Свети се обрати у вези тога новом патријарху писмом пуним смирења (1902. г.), али на њега не доби никаквог одговора! После једанаест месеци он се поводом тога обраћа за савет Цариградском патријарху Јеремији III, изражавајући пред њим чуђење поводом свога случаја, јединственог, како с правом каже, у црквеним аналима: да може постојати Архијереј разрешен дужности, без икаквог суда и пресуде, који ни једној Цркви не припада!

Но овом смерном слузи Своме, лишеном власти и части, Бог дарова једину праву и непролазну власт над људским душама: да буде духовни родитељ и препородитељ и просветитељ многих, и за живота и после смрти. Уистину су чудни и дивни путеви Господњи! У Атини и Пиреју, као што рекосмо, око њега се окупљаху многе побожне душе, имајући га за свога духовног оца и учитеља. Тако, једна група побожних жена, његових ученица, зажеле да се повуче у манастир и да се преда монашком животу под његовим руководством. Будући да је и сам био наклоњен монашком тиховању, и као такав и пробудио у њима ту и такву жеђ, он се одазва радо њиховој светој жељи и реши се да им помогне у оснивању манастира.

Тражећи погодно место за оснивање манастира, на крају га нађе на оближњем острву Егини,[11] поред горе зване Паљохорон, где је некад било седиште Егинског епископа. Овде се раније подвизавао Св. Дионисије Закинтски као митрополит[12] и ту и до данас постоје десетине сачуваних цркава и црквица, (без иједне световне зграде), сведоци побожности и вере некадашњих хришћанских поколења. Ту на месту званом "Ксантос", удаљеном сат и по хода од мора, по благослову Атинског архиепископа Теоклита, Свети Нектарије основа манастир (1904. г.), посветивши га Светој и Животодајној Тројици, извору и увору свега постојећег. На том месту су постојали остаци полупорушеног манастира "Животодајног Источника" у коме се некад, по месном предању, подвизавала преподобна Атанасија Еганска (празнује се 18. априла). Ова преподобна дјева Христова пређе касније у Солун, бежећи заједно са преподобном Теодором и Теописгом испред гусарске опасности. Основавши овде женски манастир, Светитељ за прву настојатељицу манастира постави телесно слепу али духовно видовиту и чедну монахињу Ксенију, његову ученицу, око које се сабра свето општежиће са строгим монашким правилима и под његовим духовним руководством.

Године 1908. Свети поднесе оставку на достојанство Управника школе (Богословије) и пређе и сам у манастир као духовник и свештенослужитељ. Ту он проведе остатак свога земаљског живота у молитви и посту, у умном и телесном труду. Као што је и у школи обрађивао школску башту, заједно са децом, поучавајући их трудољубљу и раду, тако је и овде учествовао у обнови манастира и одржавању баште сопственим рукама. Као и раније тако и сада Свети се бавио писањем душекорисних књига и песама у славу Свете Тројице и Богородице Дјеве.

Мноштво верних, и са Егине и ван ње, скупљало се у манастир да учествује на болослужењима Светитељевим, слушајући његове проповеди и тражећи од њега духовног савета. Прости народ Егински брзо осети да се овде не ради о обичном свештенослужитељу, него о истинском човеку Божјем. Стекавши велико поверење у њега, народ је долазио да тражи његове молитве за разне потребе, с дубоком вером да њега слуша Бог. Дошло је било време да онај који је често и дуго понижаван и презиран од људи, буде прослављен од Бога. Тако, умољаван од свештенства и народа за време великих суша, Светитељ у два маха отвори небеса својом молитвом, те се богата киша изли на острво Егину. Исто тако, Свети је чинио и друга чуда: једна жена која је боловала од тешке главобоље, исцели се његовим молитвама. Једна девојка опет.из села Халазмени, која је боловала од хроничне температуре, би такође исцељена после исповести код Светога и после његових молитава. Нека пак друга, која је била верена за једног младића, али нервно болесна и ђавоимана, такође затражи помоћ од Светога Нектарија. Он, пошто јој прочита молитве и исповеди је, стави на њу архијерејске одежде, и она отиде потпуно здрава. Ево још неколико догађаја који сведоче да је Бог још тада почео да прославља слугу Свога Нектарија.

За време Првог светског рата монахиње намислише да набаве жита и намирница за резерву, предвиђајући ратне невоље. Светитељ, међутим, оштро их укори и рече: "Ако то урадите, онда нас стварно очекује велика глад". Видевши да се он томе врло противи, монахиње одустадоше од своје намере. Али зато Бог, по благослову и молитвама Светога, умножи оно хране што су имали: не само што су оне имале довољно за манастирске потребе, него су имале и за све оне који су у току рата долазили у манастир.

Сестра која је послуживала Светога, често је у сну видела неког младића који је стајао уз Светитеља. Када би га она упитала: да ли Владици нешто треба, одговарао јој је: "Обавестићу те кад буде потребно". To се особито дешавало кад је Светитељ оболео. Понекад је она тог младића видела и у будном стању: док је Светитељ служио младић би стајао поред њега, изгледао је обучен у војничко одело са муњесјајним ликом. Друга пак сестра, која је прислуживала у олтару као ђакониса,[13] виде за време свете Литургије, и то у моменту кад је Свети Нектарије изговарао речи "Твоја од Твојих", величанствену Госпођу, која је држала Дете у наручју, и како Она ушавши кроз царске двери стаде поред Светога. Кад је Свети изговорио речи "Особито за Пресвету, Пречисту" ... , Она испружи руке и предаде му Дете. Ово је сестра видела у потпуно будном стању. Ова и још многа чудна збивања, која су се десила док је Свети још био у животу, памте и до данас сестре монахиње, очевидци у манастиру Светога, а и неки побожни Егињани. Светитељ је све ово, као и остале своје врлине, скривао од људи, али се не може сакрити град који на гори стоји. Он се већ био прочуо као човек са дубоким расуђивањем, који кад даје духовни лек сједињује строгост са љубављу и снисхођењем, управљајући се увек према болестима и према моћима болесника. Многа клирици из Атине и Пиреја долазили су код њега за исповест и духовни савет. Имао је он и дар да предвиди оно што ће се десити, о чему сведоче многи који су се код њега исповедали. Свети проведе тако око тринаест година у манастиру, водећи на "пашњаке спасења" поверене му душе и све оне који су тражили од њега духовне помоћи.

Но ни у манастиру Светитељ не би поштеђен од искушења и клевета. Атински архиепископ Теоклит I, који му је и дао благослов за оснивање манастира, касније, под утицајем злобних људи који су клеветали Светога за тобожње злоупотребе и нечисти живот, поче да сумња у њега и његов духовни посао. Зато је често слао своје изасланике да врше прегледе и испитивања у манастиру и да саслушавају Св. Нектарија. Исто неповерење према њему гајио је и Теоклитов наследник, архиепископ Атински и потоњи патријарх Цариградски Мелетије Метаксакис, који је доцније као патријарх, својим неразумним реформама и гордом самовољом, нанео не мало зла Цркви. Приликом једне његове посете манастиру, ради саслушања Светога, у његовој пратњи био је и тадашњи ђакон Атинагора, потоњи Цариградски патријарх, који Светога и приброји лику Светих, побеђен силом Божјом и чудесно посведоченом светошћу и невиношћу овог новог Јова трпељивог.

На две године пре свога упокојења још једно страшно понижење претрпе овај смирени и свети Старац Егински, и то од истражног судије Пирејског Григорија Т. Повод за то била је једна манастирска искушеница. Њену мајку, која беше напустила и ћерку и мужа, живећи блудно, узе ђаво под своје и она оптужи, код Архиепископа и код реченог судије, Преосвећеног Нектарија и његов манастир да су јој они завели ћерку. И док је судија, поверовавши лажима ове несрећне жене, вршио истрагу у друштву два полицајца, понижавајући и оптужујући Светога најстрашнијим оптужбама, дотле је Свети трпељиво ћутао, као Господ Христос пред Пилатом, једино дижући прст и очи према небу и ни речи не изговарајући. Избезумљени судија подврже дотичну девојку чак лекарском прегледу, али би посрамљен. Јер искушеница се нађе потпуно невина, иако беше одрасла у несрећној породици и напуштена од мајке. После пак неколико месеци Лође жена овог судије и мољаше кроз плач Светога да опрости њеном мужу и да се помоли за њега Богу. Наиме, овај се судија изненада разболе од гангрене, и лекари су били немоћни да утврде разлог болести његове и да му помогну. Незлобиви Архијереј Христов, уместо осветољубивости за страшно понижење, зажеле чак да пође до дотичног и да га посети у болницу, али га у томе спречи сопствена болест. Он се мољаше за судију да му Господ опрости и помилује га. Но после пет дана, судија умре у болници, око поноћи, у страшним мукама.

Тако се подвизавао овај блажени муж и стрпљиво подносио сва искушења и људску злобу. У старости његовој, духовним страдањима његовим бише придодата и телесна. Оболевши од простате, скоро годину и по дана је трпео болове не говорећи никоме о својој болести. Тако болестан, зажеле да се поклони чудотворној икони Мајке Божје која се налазила у манастиру Хрисолеондисе, удаљеном од његовог манастира Свете Тројице на сат хода. Са њим пођу (средином августа 1920. г.) и три сестре монахиње. Пошто због болова није могао да иде пешке, Свети узјаха на мазгу и тако стиже у манастир. Ту остаде петнаест дана, молећи се и клечећи пред светом иконом Богоматере, према којој је гајио још од раније особито поштовање. На повратку из манастира, стигавши на једно место, где има камен у коме је уклесан знак Часнога Крста, скиде се са мазге, па поче да се моли са уздигнутим рукама, и беше као ван себе. Видевши то монахиња Нектарија (која је и данас још жива), помисли да му се није нешто десило, па га продрма руком. Он јој рече: "Прекину ме у молитви". Очи су му биле препуне суза, као и кад је напуштао манастир целивајући последњи пут икону. Убриса сузе па окренувши се према хоризонту, рече: "Хоћу да последњи пут благословим манастирчић мој и све хришћане на острву, јер за кратко време путујем". Нектарија (онда се још звала Агапија), изненађена његовим речима и понашањем, упита: "Куда?" - "На небо", одговори Светитељ.

Сазнавши сестре у манастиру за његову болест, мољаху га да пође у болницу. Он одбијаше једно време, али на њихове упорне молбе на крају попусти, и би пребачен у Атину (у болницу "Аретеион"). Ту на болесничкој постељи проведе последња два месеца свога мукотрпнога и светога живота, и онда почину од трудова својих. Свети Нектарије се упокоји у Господу уочи деветог новембра 1920. године, у седамдесет четвртој години свог земаљског живота и странствовања.

Још док је Свети боловао, једна од сестара монахиња нађе се у сну на неком дивном месту, на коме беше новосазидан камени дворац, који некакав младић прегледаше да нема какав недостатак. Кад виде да је дворац у свему савршен, закључа га. Сестра га тада упита дивећи се: чији је то дворац? - Младић јој одговори: "Нектаријев". - Она га поново запита: "Откуд њему такав дворац кад је он убоги сиромах?" - И опет чу одговор: "Некгаријев је". To Бог припреми на небу обиталиште овом новојављеном светионику Цркве Своје, на земљи пониженом и убогом, а пред Богом узвишеном и прослављеном.

Свете мошти Светог оца Нектарија бише пренесене прво у болничку капелу а потом у Пирејску луку код храма Свете Тројице, где се ускоро окупи мноштво народа, коме је он некад благовестио радост Васкрслог Христа и Његову науку. На његовом мирном и спокојном лицу многи приметише нешто необично: као да се знојило неким миомирним знојем од кога је била мокра и коса и брада, и тај мирис се ширио око сандука. Његово верно духовно чедо Коста Сакопулос, коме је Свети био и отац и мајка, брисао је памуком овај миомирни зној, задивљен оним што се збива и погружен у тугу за својим духовним родитељем. Неки од ту присутних узимаху од њега гучице тога памука, побожно се мажући тиме по лицу и задржавајући то ради благослова.

Свето тело овог човека Божјег би одатле укрцано на лађицу и пловљаше плавим и као његова душа чистим водама морским према острву Егини. Сав народ са свештенством и монаштвом острва беше му изашао у сретање. Уз тужну звоњаву свих острвских звона, уз присуство помесних власти, свештенства и монаштва, богослова Ризаријеве Богословије обучених у мантије, и мноштва народа, земни миомирисни остаци Св. Нектарија бише на рукама пренесени од мора до манастира, око два сата хода. Дјеве монахиње, ученице његове, са преподобном и слепом Ксенијом на челу, и сав народ, оплакивали су одлазак Светога са земље. После извршеног опела у манастиру, уз присуство мноштва клира и народа, мошти Светога бише сахрањене у црквеном дворишту с јужне стране, три дана после приспећа у манастир.

Поред светог мира, које се ширило од моштију уснулог Јерарха Христовог све до момента његовог погреба, дешаваху се и друга чудна знамења око Светитељевих моштију. Тако, на дан његовог блаженог уснућа, деси се да муж неке побожне жене целива руку Светога приликом преноса његовог тела на Егину, и задивљен, осети неку чудну топлину од ње. To толико подејствова на њега да од непобожног и, безмало, безверника, постаде веома побожан. Његова жена, видевши ту наглу промену код мужа, зажали што се и она не удостоји да целива мошти Св. Нектарија. И гле, следеће ноћи јави јој се Светитељ у сну. Она се нађе као у неком храму; на светим дверима стајао је Св. Нектарије, служећи службу, обавијен небеском светлошћу, док присутни народ викаше: "Нектарије се посветио". Тада се она са својим дететом проби кроз народ, прими благослов од Светога и радујући се врати се дому своме. Кад је дотична жена, после извесног времена посетила манастир, виде тамо једну слику која је била потпуно истоветна са ликом који јој се јавио у сну. To је била слика Св. Нектарија, кога она није познавала за живота.

Шест месеци после погреба, поводом једне надгробне плоче коју поклони Богословија за гроб Светитељев, јави се потреба да се гроб поправи, да би могла да се постави плоча на њега. При том је требало померити и сандук са телом. Међутим, игуманија се бојала да то ради, плашећи се од смрада који се јавља због распадања тела. Док су њу тако мучиле помисли, које ником не саопштаваше, једне ноћи јави се Светитељ једној од сестара у сну и рече јој: "Шта радиш, чедо?" - "Добро сам, Вашим молитвама, Оче", одговори она. "Сагни се да те прекрстим", рече јој он по свом обичају док је био жив. Она се саже, a он joj опет рече: "Помириши ме да видиш да ли заударам". Она одговори да не заудара. Он јој тада рече отвореније: "Смрдим ли?" - Она одговори: "Ко каже да смрдите, Преосвећени? Како је могуће да смрдите?" - Светитељ ће на то: "To каже игуманија". "Која игуманија?" упита сестра. "Игуманија Ксенија" понови Светитељ, па додаде: "Погледај ме, чедо, да ли ми што недостаје?" - и показа јој леђа, руке, ноге. "Зар нисам целокупан?" - "Јесте", одговори монахиња пуна страха и трепета.

Ово своје виђење монахиња одмах саопшти игуманији. Она задивљена, реши се на привремено померање часних моштију из гроба, док се не постави надгробна плоча. Када затим чика Мицо, зидар, извади сандук и постави га на путељак поред бора, под којим је Светитељ био сахрањен, сви присутни изненађени видеше да је тело његово потпуно недирнуто. Свети Отац је изгледао као да спава, а из његовог тела се ширио неописиви мирис. Скрштене руке беху жуте и чисте као восак. Тада тело Светога пренесу у његову собу, где је остало два дана и две ноћи, све док гроб није био припремљен и оно поново спуштено у њега.

Гроб Светога би отворен поново после три године. Његово свето тело беше у истом стању, као да блажено спава, а неописиви мирис и овог пута испуни сво манастирско двориште. Тако цело и недирнуто тело његово остало је више од двадесет година и два пута преоблачено, на радост верних а на дивљење и недоумицу неверних и маловерних. Многи су се у чуду питали: Зар је могуће да у овом нашем грешном и страстољубивом веку, поново небо сиђе на земљу и земља роди такав миомирни цвет? А мудрошћу Божјом просветљени одговарали би им: Увек је исти Бог, и свако време је погодно за спасење, и од Бога дато да рађа свете људе. И заиста, Бог у сваком времену рађа и препорађа све оне који узму крст свој и пођу за Христом, као Чудотворац Егински Св. Нектарије.

Чувајући двадесет година нераспаднуто и пуно миомира тело Светога, Бог као да је хтео да њиме посрами све оне који су Светога клеветали за живота, показавши тиме свима да је оно било сасуд Духа Светога а не сасуд греха. После тога, оно се распаде и врати мајци земљи, да и тиме изврши заповест Господњу, али не престаде и да чудотвори преко својих светих остатака. Коначни пак пренос преосталих моштију Св. Нектарија у њему посвећени храм, сазидан уз храм Св. Тројице, би извршен другог септембра 1953. године, уз присуство митрополита Идре и Егине Прокопија и митрополита Илијског Антонија и мноштва верног народа.

Чудотворно дејство Светитеља Егинског Нектарија осећало се од првога дана његовог уснућа, и на Егини и ван ње, тако да се слава имена његовог ширила из дана у дан међу побожним народом и расла је народна љубав према њему. Посведочен врлинским животом и чудесима, показавши се нови мироточац и исцелитељ неисцељивих болести, под вулканском навалом народне побожности и поштовања, Св. Нектарије би и званично прибројан сабору Светих 20. априла 1961. године, одлуком Цариградског патријарха Атинагоре и Св. Синода Велике Христове Цркве.

И заиста, велико је то чудо да у овом нашем веку неверја и маловерја, постане повод толиких духовних збивања и кретања овај од многих презрени и до саме смрти понижавани Архијереј и Светитељ Христов Нектарије. Ма где га верни призивали и призивају у молитвама са вером, стизао је он и стиже ув<]]>756Wed, 21 Nov 2012 17:04:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%81%D1%82-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%98-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B8-%D1%83-%D1%87%D0%B0%D1%81%D1%82-%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%B5-%D1%9A%D0%B5%D0%BD%D0%B5-%E2%80%9E%D1%98%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B5%E2%80%9C-r739/

1995.г.у граду Харкову је нађен рукопис акатиста у част иконе Мајке Божије „Јелисаветградске“, који је двадесетих година прошлога века написао свештеномученик Онуфрије (Гагаљук +1938), епископ Јелисаветградски.А годинама касније десио се још један догађај који је заначајно утицао на духовни живот Кировоградске епархије Украјинске Православне Цркве. У црквеним архивама Санкт-Петерсбурга пронашли су црно-белу скицу копију иконе Јелисаветградске. На основу те копије, 2003.године насликана је величанствена икона коју је насликао иконописац Валериј Николајевич Давидов, који је тада постио и молио се Богу, и у тај свој рад уложио сву своју душу и срце.

По благослову Преосвећенога Пантелејмона, епископа Кировоградског и Александријског, настојатељ Спасо-Преображењскога сабора, митроносни протојереј Петар Сидора, заузео се за изградњу нове цркве, која се налази близу места бившега Успењскога сабора, у који су ставили икону Мајке Божије Јелисаветградске.

12. априла 2003. у Спасо-Преображењском сабору са многобројним верним народом и свештенством Кировоградске епархије у присуству представника градске власти и друштвених организација било је свечано освећење од стране преосвећенога Пантелејмона, епископа Кировоградског и Александријскога поново насликане иконе Мајке Божије Јелисаветградске – заштитнице града.На свечаности је преузнешена реч захвалности свима који су узели учешће у њеном поновном обнављању. Можда има симболике у томе што је обнова иконе била уочи заначајног датума: 250-годишњице настанка града Јелисаветграда.

И ево сада после тога поштованој од целога града икони долазе хиљаде кировограђана, кои нису равнодушни за судбину града, његову будућност, који свето верују у покров и заступништво Мајке Божије и осећају у цркви благодат Божију.

10.јуна 2003.г. комисија Кировоградске епархијске управе представила је Јелисаветградску икону и сабрала је потребан материјал на разматрање Светом Синоду Украјинске Православне Цркве за опште црквено поштовање. У години поновног враћања светиње Спасо-Преображењска црква је прославила 225.година од дана освећења.

Судбина тога храма показала се такође тешком. 1798.гза време пожара она је потпуно изгорела. После тога направљена је друга црква од камена. У годинама совјетске власти два пута је одузимана од верних. Тридесетих година прошлога века су је преуредили у магацин, амбар за жито, а 1961.г.поново су га претворили у „чувара ваздуха“, а после тога су овде поставили галерију слика. Пре 11.година цркву су вратили вернима. Почео је њен препород. За ово време из корен се променио како спољни тако и унутрашњи изглед цркве. И данас он плени свакога својом лепотом. Црква је украшена новим иконама. У њој су постављене и чувају се честице моштију неких светих и светога Николаја Чудотворца. Саборни двор подсећа на зелену оазу. Спролећа овде цветају руже, травњаци. Привлачи пажњу разних група скулптора. У част 2000. - годишњице Рођења Христовога у дворишту Спасо-Преображењскога сабора направљен је достојанствени споменик за успомену.

У зидовима Спасо-Преображењскога сабора нашли су свој вечни покој високо преосвећени Василије, архиепископ Кировоградски и Александријски,и благочини (архијерејски намесник) првога Кировоградскога округа протојереј Всеволд Затовски.

При сабору ради сестринство и недељна школа „Свети равноапостоли Кирило и Методије“. У школи свакодневно учи око 200.ученика. Издаје се новина „Православна школа“, која је постала пример за све недељне школе области, а такође се издаје новина „Купељ“(Крстионица), за децу .

Четрнаест година у цркви служи митроносни протојереј Петар Сидора. Он је био један од иницијатора оснивања обласног празника, одн.дана духовнога певања. Тај празник је постао светла појава у духовном животу Јелисаветграда. И сваки пут када он дође његови учесници пале у сабору свеће пред иконом Мајке Божије Јелисаветградске, молећи се са скрушеношћу Покровитељки Јелисаветградске земље.

Изабраној Војвоткињи и топлој Заштитници Православне Цркве, приносимо Ти благодарне песме, Владарко Богородице, због даривања Твоје благодатне иконе Јелисаветградске роду хришћанскоме. Ти пак пошто има моћ непобедиву ослободи нас од свих невоља да би Ти клицали:

Радуј се, похвало Јелисаветградска, топла молитвенице Богу за цео свет!

Арханђео Гаврило је био послан са небеса да каже Богородици: Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом! Благословена си Ти међу женама и благословен је плод утробе Твоје. Због тога и Онога кога ћеш родити је свет и назваће се Син Божији. Ми пак дивећи се тако великој тајни скрушено кличемо:

Радуј се, јер си рођењем Твојим Бога развеселила!

Радуј се, јер си увођењем у храм Божији Господа прославила!

Радуј се, благословена кћери Јоакима и Ане!

Радуј се, осењена благодаћу Духа Светога!

Радуј се, обасјана светлошћу Господњом!

Радуј се, јер увек приклањаш милост Његову према нама!

Радуј се, станиште неприступнога Божанства!

Радуј се, једино спасење земаљских!

Радуј се, похвало Јелисаветградска, топла молитвенице Богу за цео свет!

Видевши цела Православна Русија и друге области наше земље, непрестану благодат из свете иконе Твоје пројављену Тобом ради спасења нашега весело у срца пева Богу: Алилуја !

Сви људи разумевши дивну силу изливену из Твоје иконе, болесни се исцељиваху, и друга знамења прехвално се скрушаваху, са трепетом и весељем клицаху Ти овако:

Радуј се, јер иконом Твојом таму љутих невоља одгониш од нас!

Радуј се, јер зрацима њених чудеса све просвећујеш!

Радуј се, јер слепима дајеш прогледање!

Радуј се, јер глувима отвараш слух!

Радуј се, просвећење помрачених разумом!

Радуј се, тихо пристаниште оних који траже спасење!

Радуј се, јер Тобом се држи Православна Русија!

Радуј се, јер Тобом се хвале хришћани!

Радуј се, похвало Јелисаветградска, топла молитвенице Богу за цео свет!

Желећи да спасеш многе људе од невоља, напасти и болести и да укрепиш веру њихову у свесилну заштиту Твоју, Госпођо Богородице, подарила си нам часну икону Твоју, Јелисаветградску, да би сви видевши од ње јављену нам Тобом милост благодарно певали Троједноме Богу: Алилуја!

Божанским зрацима просвети оне који Те прослављају и утврди помисли њихове, непорочна Дјево, силна заступнице и молитвнице света овога. Зато сви празнујемо долазаак часне иконе Твоје и радосно Ти певамо:

Радуј се, јер си благодат Твоју подарила Својој икони!

Радуј се, јер си је поставила на спасење људи!

Радуј се, јер чујеш молитве људи пред иконом Твојом!

Радуј се, јер све њихове молбе испуњаваш на добро!

Радуј се, утехо ожалошћених душа!

Радуј се, искорењење страсти људских!

Радуј се, јер зрацима чудотворне иконе Твоје обасјаваш целу земљу!

Радуј се, јер из ње изливаш дарове исцељења и милости!

Радуј се, похвало Јелисаветградска, топла молитвенице Богу за цео свет!

Отерај буру раскола и раздора од православнога народа и апостолске Цркве, и узведи покајању све одступнике и јеретике. Веру пак, нашу чврсто укрепи и удостој нас да у рајским обитељима Господа Спаса нашега Исуса Христа певамо Њему са свима светима песму: Алилуја!

Чувши и видевши Твоје милосрђе, Владичице Богородице, према ожалошћенима и очајнима, ми грешни прилазимо Ти и молимо се: о, Мати Божија, спаси свету, саборну и апостолску Цркву од јереси и раскола да би под Твојим благодатним покровом сачували чисто Православље до другога доласка Господа Бога и Спаса нашега и да певамо Теби овако кличући:

Радуј се, истинита чуварко Православља!

Радуј се, брза искоренитељко раскола!

Радуј се, одбрано Цркве Христове!

Радуј се, утврђење наше вере!

Радуј се, јер се благодаћу Твојом уништавају јереси!

Радуј се, јер се молитвама Твојим испуњавају црквена правила!

Радуј се, укрепљење људи који посте!

Радуј се, надо хришћана који се моле!

Радуј се, похвало Јелисаветградска, топла молитвенице Богу за цео свет!

Златоносни светиониче божанске светлости, беспрекорна Госпођо, Владарко, душу нашу помрачену маглом страсти озари светлошћу безстрашћа молимо се и јадно наше срце опери сузама покајања да би смирено вапијали Богу: Алилуја!

Видевши реку чудеса која се излива од прехвалне иконе Твоје,Богомати,смирено Те молимо,буди нам покров и заштита у дан краја нашега када ћемо стати на Страшни суд пред престолом Сина Твога, да Ти умилно певамо овако:

Радуј се, јер страх Божији усељаваш у срца наша!

Радуј се, јер благодаћу Твојом подижеш пале на спасење!

Радуј се, пријатни миомирисе Богу!

Радуј се, посебно весеље грешника који се кају!

Радуј се, јер стављаш достојне са десне стране Бога!

Радуј се, јер од ада избављаш ревнитеље божанске литургије!

Радуј се, јер покровом Твоје доброте покриваш наш град!

Радуј се, јер све крајеве наше земље спашаваш од земљотреса и потопа!

Радуј се, похвало Јелисаветградска,топла молитвенице Богу за цео свет!

Проповедник неоскудне благодати и милости Твојих, јави се свети град Јелисаветград, украшен Твојом светом иконом, којим Ти ограћујеш села и градове, штитећи манастире и шаљеш им све добро и корисно, да тако са Тобом непрестано кличемо Христу Богу песму: Алилуја!

Засија благодат од прехвалне иконе Твоје, Богородице пред којом са сузама прилазимо и молимо Те, не повери нас људској заштити, Пресвета Владарко, него прими наше молитве, јер смо потиштени, не можемо трпети демонске нападе, немамо заштите, само се надамо на Твоје милосрђе и овако Ти кличемо:

Радуј се, јер си уништила моћ обмане!

Радуј се, јер си изложила руглу идолску превару!

Радуј се, Овчице, која си родила Јагње Христа, који је узео грехе света!

Радуј се, јер си код Крста Сина Твога усиновила себи сав свет!

Радуј се, јер Тобом се избављамо од невоља!

Радуј се, јер Тобом смо се научили да величамо Творца!

Радуј се, јер Теби сви анђели певају славу!

Радуј се, јер Тобом сви земаљски добијају спасење!

Радуј се, похвало Јелисаветградска, топла молитвенице Богу за цео свет!

Немамо друге помоћи, немамо друге наде осим Тебе Владичице, помози нам, на Тебе се надамо и Тобом се хвалимо и Тобом се научисмо да певамо Творцу Богу песму: Алилуја!

Дивним и неиспитљивим промислом Сина Твога, Владичице Богородице, сачувај све православне људе Твоје милостивом руком својом и под благодатним покровом Твојим да би Ти усрдно клицали:

Радуј се, Покровитељко Православне вере!

Радуј се, Исцелитељу болесних људи!

Радуј се, јер свима нама дајеш благодатну утеху!

Радуј се, јер нас дивно спасаваш од вечних мука!

Радуј се, јер Тобом се дивно отварају рајске двери!

Радуј се, јер Тобом се уништи сва сила вражија!

Радуј се, јер нас увек спасаваш од тајних убица!

Радуј се, јер ударе грома и муња одгониш далеко од глава наших!

Радуј се, похвало Јелисаветградска, топла молитвенице Богу за цео свет!

Испунила си радошћу све небеске и земаљске, сабрала си све, Путеводитељко, хотећи спасити многе људе од нагрнулих на њих зала, жалости,и болести, подарила си прехвалну икону Твоју, Богомати и због ње слепи прогледавају, хроми ходе, одузети устају, бесни се исцељују, због тога прослављајући Тројединога Бога непрестано певамо Богу: Алилуја!

Сву наду своју полажемо на милосрђе Твоје, Мати Божија, сачувај нас под окриљем Твојим да би просвећени Тобом са висине, видели пут који води у живот вечни да би ходили њиме управљени под Твојим свемугућим покровом, и тако чуј нас који певамо овако:

Радуј се, неисцрпни источниче милосрђа!

Радуј се, светлозларни светиониче доброте!

Радуј се, утехо жалосних!

Радуј се, надо тужних!

Радуј се, иконом Твојом веселиш све људе!

Радуј се, смирењем Твојим упућујеш све људе!

Радуј се, милостива заштитнице удовица!

Радуј се, хранитељко сиромашних!

Радуј се, јер Тобом се избављамо од страсти!

Радуј се, јер Тобом се удостојавамо вечнога живота!

Радуј се, похвало Јелисаветградска, топла молитвенице Богу за цео свет!

Господарице свих анђела и славо свих светих, Дјево Богородице, Тебе сви херувими величају, Теби све Власти и превишње силе служе, Тебе сви хорови анђела прослављају непрестаним речима, људи се клањају и певају похвалну песму Сину и Богу Твоме: Алилуја!

Многоречити говорници не могу Те достојно похвалити, јер гледајући на свету икону Твоју, видимо Тебе као истиниту саму Богородицу, прилазимо срдачном вером и љубављу из душе и клањамо се Теби и предвечноме младенцу Господу нашем Исусу Христу, Кога држиш на Твојој руци, и овако Ти кличемо:

Радуј се, опевана од Херувима!

Радуј се, величана од Серафима!

Радуј се, узвеличана од Господа!

Радуј се, озарена благодаћу Духа Светога!

Радуј се, јер девством превазилазиш анђеле!

Радуј се, јер на земљи чиниш мир!

Радуј се, јер Теби си повињавају све силе!

Радуј се, јер Теби се моле сви народи!

Радуј се, источниче Божанскога разума!

Радуј се, лозо винограда Христовога!

Радуј се, похвало Јелисаветградска, топла молитвенице Богу за цео свет!

Иштући спасење и утеху од чудотворне иконе Твоје,приносимо Ти похвале песме и усрдно Те молимо: не одврати лице Твоје од оних који стоје пред Тобом и моле се Теби, него излиј извор милости и росу благодати Твоје на нас грешне, да би непрестано певали Богу похвалну песму: Алилуја!

Ти си Мати Дјево Владичице, непобедива тврђава и чврста нада наша, непотопљиво пристаниште, утеха ожалошћених, очишћење грешника, људима си родила спасење, пошаљи нам мир Твој и велику милост да Ти непрестано похвално кличемо овако:

Радуј се, јер росом благодати Твоје покриваш све нас!

Радуј се, јер источником Твоје милости све нас просвећујеш!

Радуј се, хранитељко у младости нашој!

Радуј се, чуварко у старости нашој!

Радуј се, примеру уздржања монаха!

Радуј се, чврста надо православних архијереја!

Радуј се, јер се Тобом сједињујемо са Господом!

Радуј се, јер се Тобом избављамо од искушења вражијих!

Радуј се, похвало Јелисаветградска, топла молитвенице Богу за цео свет!

Приносимо Ти благодарне песме Богољубива Царице, јер Ти стојиш са десне стране Бога Оца и увек се молиш за наше спасење возљубљеноме Сину Твоме и Богу нашем, да будемо заједничари Његовог блаженога наслеђа, и да усрдно непрестано кличемо: Алилуја!

Видимо Свету Дјеву као светлоносну светиљку која се јавила онима у тами, која распаљује нематеријални огањ све упућујући Божанском разуму и просвећујући ум зрацима, која је поштована овим усклицима:

Радуј се, зраку умнога Сунца!

Радуј се, светило незалазне светлости!

Радуј се, муњо која просвећује душе!

Радуј се, јер као гром плашиш непријатеље!

Радуј се ,јер пресјајно обасјаваш просвећење!

Радуј се, јер благодатно казујеш поуке!

Радуј се, живописни изгледу купељи!

Радуј се, бањо која переш савест!

Радуј се, похвало Јелисаветградска, топла молитвенице Богу за цео свет!

Благодаћу даном Ти од Бога, Царице Богородице, у дан Страшнога суда избави нас удела оних са леве стране, и удостој нас да будемо заједно са онима са десне стране, да би се наслађивали рајскога блаженства и да тако узносимо Творцу Богу похвално славословље: Алилуја!

Прослављајући Твоја чудеса јављена нам Тобом од старих времена до сада, хвалимо Те као нашу добру Вратарку у садашњем и будућем веку и молимо Те ослободи нас од видљивих и невидљивих непријатеља и избави нас од страшних митарстава, да би Ти благодарно певали овако:

Радуј се, вечно спасење живота!

Радуј се, страшно посрамљење непријатеља!

Радуј се, брза ослободитељко наша од ваздушних митарстава!

Радуј се, блага наша заштитнице од кнеза подземнога ада!

Радуј се, јер демони дрхте од лица Твога!

Радуј се, јер анђели на небесима певају славу Твоју!

Радуј се, једино спасење хришћана!

Радуј се, брзи опроштају грешника!

Радуј се, јер ад се зароби Твојим рођењем!

Радуј се, јер свет се спашава молитвама Твојим!

Радуј се, иконом Твојом нас избављаш од свих зала!

Радуј се, Милостива,све нас покриваш милошћу Твојом!

Радуј се, похвало Јелисаветградска, топла молитвенице Богу за цео свет!

О, свеславна Мајко која си родила најсветије Слово, прими садашње мале молитве наше које Ти приносимо на похвалу, избави нас од свих невоља, жалости, и болести и ослободи нас будућих мука, да би у садашњем и у будућем веку са хоровима анђела непрестано певали Богу: Алилуја!

О, Пресвета Владичице,Majко Божија, превиша од свакога ума и речи, Ти си носила у утроби Христа Спаса и Бога нашега, на Тебе полажемо сву наду нашу, на Тебе се надамо као вишу од свих небеских сила. Ти пак, Пречиста, сачувај нас и овај град у част и славу свете праведне Јелисавете, мајке часнога славнога Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована подигнут свесилним молитвама Твојим и управив живот наш води нас путем њеним сагласно са светом вољом Сина Твога и Бога нашега, да би сада пришли Твојо благодатној икони похвалне молитве Теби приносимо и усрдно молимо Тебе, најсилнију Заштитницу рода нашега: као што си некада оцима нашим била јављена на помоћ и заштиту, тако и сада нас немоћне и грешне удостој Твоје Материнске заштите и благога старања. Милосрдана Мајко, умоли Сина Твога и Бога нашега, Господа Исуса Христа, да сачува у миру земљу нашу,да сачува Свету Цркву Своју непоколебљивом од неверја, јереси и раскола. Избави све који се са вером моле пред светом иконом Твојом, која је је некада била од безбожника украдена, али промислом Божијим сачувана и усрђем побожних хришћана пронађена и после осамдесет година дошла у свој крај и у овом светом храму опет урађену и са чашћу постављену; опет молимо Те, избави нас од пада у грех, од напада злих људи, од свих искушења, невоља, недаћа и од напрасне смрти. Дај нам дух скрушен, смирење срца, чистоту помисли, исправљење греховнога живота и опроштај сагрешења. Пошаљи нам добре и побожне пастире, помози ожалошћене и исцели болесне. Укрепи нас у вери и љубави и увек Господа моли за наше спасење, да би спашени свесилним молитвама Твојим Њему, удостојили се доброга хришћнскога краја, и доброга одговора на Страшном Суду Његовом и наследили рајско блаженство и тако са свима светима прославили пречасно и величанствено име Оца и Сина и Светога Духа. Амин!

О, Пресвета Владарко, Мајко Божија, гледајући на свету Твоју икону,звану Јелисаветградску, као на Тебе Саму, видимо Богородицу, срдчном вером полажемо наТебе сву наду нашу, на Тебе се надамо: чувај град наш и људе који живе у њему. Избави нас од пада у грех, од напада злих људи, од свих невоља, недаћа и изненадане смрти. Дај нам чистоту помисли, исправљење греховнога живота и опроштај сагрешења, помози ожалошћенима, исцели болесне укрепи нас у вери и љубави и умоли Господа за наше спасење да би се молитвама Твојим удостојили доброга хришћанскога краја и доброг одговора на Страшном Суду Сина Твога и наслеђа Царства Небескога, са свима светима. Амин!

Под Твоје милосрђе прилазимо Пресвета Богородице, вишој од Херувима и славнијој од Серафима, избави од невоља, недаћа и болести све оне који прилазе пречистој икони Твојој, и ми са вером и са сузама молимо Те: избави нас од лукавства непријатељскога и невооља и свих претњи, и Сину Твоме узнеси молитву за спасење душа наших!

Дјева данас са свима светима пред престолом Сина и Бога нашега, за све људе моли Га и умилно са свима светима говори Му: помилуј и спаси, Господе, дело руку Твојих!

Величамо Те, Пресвета Дјево, Богоизабрана девојчице и поштујемо лик Твој свети, са иконе Твоје Јелисаветградске. Ти пак изливаш исцељење свима који му са вером прилазе.

[1] Кировоградски обласни архив,фонд,Р- 2437.опис бр.1.дело 9.листови 107-109.

Данас, када се врши такво разарање Русије, где се све чини да би се човек превратио у бесловесно биће и многи су изнемогли од унинија, ми треба да ценимо ово свештено уточиште.

"Јер, све што се раније написа за нашу се поуку написа, да кроз трпљење и утеху из Писма сачувамо наду (Рим 15.4)."

Најбоље своје мисли и осећања руска култура дугује Св. Писму. Ф. М. Достојевски је био четири године на робији у Сибиру, пролазећи, како сам каже, кроз неизрецива и бескрајна страдања. Једино благодарећи, чему је преживео, била је малена књига Новог Завета, коју су му две жене хришћанке дале на путу за Сибир. Она га је спасла од пропасти.

Када смо у жалости и несрећи, треба да се нарочито враћамо речи Божјој. Једна парохијанка нашег храма причала је да јој је предстојала озбиљна операција. Она се бојала, иако је знала да ће је оперисати најбољи хирург и да ће се за њу молити многи пријатељи. Њен духовник се свим силама старао да је умири, но све је било узалуд - она се и даље плашила. У болници, лежећи сама у соби, она је отворила Библију на месту где почиње Псалтир и прочитала га је до краја. Неколико дана после операције, рекла је своме духовном оцу: "Пред операцију, ја сам целе ноћи читала Псалтир. Не сећам се ни речи од онога што сам прочитала, но у мени се родила чврста убеђеност да је Бог близу, увереност да је Он са мном и тако је страх ишчезао". Друга жена је причала како се удала за богатог човека, "новоруса" и доживела страшну пустош у своме животу. Ништа јој није причињавало радост и она се одала алкохолу. Брак је дошао до границе развода. Схвативши одједном да јој никакви психијатри не могу помоћи, почела је да чита Св. Писмо и обрела чудесно осећање мира и ослобођења. Њену празнину испунио је Бог. И муж се изменио.

Многи од нас, вероватно се сећају приче митрополита Антонија Блума, како је он још као неверујући човек почео да чита Јеванђеље и за време читања открио му се Васкрсли Христос.

Ми упорно понављамо да се истинско значење Св. Писма открива само у Цркви. Коначно, Господ упозорава својом благодаћу и неверујуће људе, не само да би их привео Цркви.

Нека свако запита себе:"Како бих ја могао дознати за име Христово, да није Цркве?" И све што открива тајну Његовог имена Син Божји, Господ, Спаситељ. Не просто име, него Његов живот и сам Он. Без Цркве чуо бих о Њему као великом Човеку, једном од многих, и то би било све. Зато је друга опасност - сматрати да нам сем Јеванђеља више ништа није потребно. Не! Без Цркве нема никаквог Јеванђеља, речи Божје која је настала међу верујућим људима који су га лично познали као Бога. И они су нам је предали да би и ми познали Бога лично. А да је реч Божја дошла до нас сама по себи, она би била само интересантан историјски документ, без благе вести и огњене благодатне речи која је једино способна да одушеви људску душу заувек и оног сусрета са Богом живим који је кадар да исцели душу сваког човека од смртног очајања.

Нема веће утехе од оне коју даје Сам Бог. Међутим, ми треба да памтимо да је реч Христова - свагда крсна реч, и њено примање је исто што и причешћивати се св. Христовим Тајнама - које нам могу бити или на оправдање и освећење, или на суд и осуду. И без обзира што човек, пролазећи кроз велико искушење не остаје онаквим каквим је био, тј. постаје или јачи или слабији, он сам коначно бира каквим ће бити.

ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСАНДАР ШАРГУНОВ

НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ

Извор: Манастир Глоговац

И зато се може рећи: што пре схватимо да је «сваки човек лаж» тим мање разочарења нас очекује, тим мање трагичних изненађења. Оно на шта је човек спреман не рањава га тако јако. Или опет га барем не убија. Само – како човек да живи с овим знањем? Да у читавој околини види потенцијалне издајнике, да ни у кога нема поверења, да не верује ниједној речи? Да се не зближава и не сроди ни са ким, да се огради од читавог света, да се сакрије, пошто су већ «они такви»? Да се претвори у уплашену дивљу зверчицу ухваћену у замку, која се осврће на све стране? Не... Наравно да не.

Свако схватање покварености и трагичности нашег постојања овде, лишено љубави само повећава тугу (Проп. 1, 18), како тврди Проповедник. А тим пре – овакво схватање.

Неко те је издао и оставио, боли те и плашиш се? Прибегни, притеци што је могуће ближе Ономе Ко је Сам био издат и Кога су сви оставили. Он ће те утешити и умирити... И видећеш да без обзира на све што ти се десило, ниси сам, и ниси остављен, и ниси заборављен, и ниси издат. Зато што Он Једини никад не оставља, не заборавља и не издаје. Само Он Једини! Али, ово није једноставно «довољно». У принципу, то је све што је неопходно.

И само ће те Господ научити како да волиш оне који нису имали довољно љубави према теби, како да опростиш, даће ти снагу потребну за то, и подједнако потребну мудрост, зато што је то Господ. И поред Њега немогуће постаје могуће, неиздрживи бол се претвара у радост, све противречности нестају, све преграде се руше. Само буди поред Њега – што је могуће ближе...

Игуман Нектарије (Морозов)

Превод Марина Тодић

Извор: Русија.рс

И Бог јој поможе, те синови њени израстоше као две слатке воћке, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним не толико лекаријама колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима, тј. Бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: бадава примисте, бадава дајите (Мат. 10, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ св. Козму и Дамјана. И тако прослави Господ за увек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу.

Тропар (глас 8):

Свети бесребреници и чудотворци, Козмо и Дамјане, исцелите немоћи наше, бесплатно сте добили дар исцељења, бесплатно нам га и дарујте.

Свети мученик Ерминигелд царевић

Син цара Готског Лувигелда, који се држаше Аријеве јереси. Но Ерминигелд не одступи од Православља поред свих ласки и претњи свога суровог оца јеретика. Отац га баци у тамницу, и на Ускрс рано посла неког епископа јеретика, да га причести. Али угодник Божји не хте примити причешће из руку јеретика, о чему овај извести цара. Цар се наљути и нареди, те Ерминигелду џелати одсекоше чесну главу, 586. год. Доцније се Лувигелд покаја, што уби сина, одрече се јереси и врати у Православље.

Преподобни мученик Јаков са ученицима Јаковом и Дионисијем

Рођен у епархији Костурској од родитеља Мартина и Параскеве. Радећи с овцама Јаков се обогати, и тиме изазове завист свога брата, који га оклевета код Турака као да је нашао неко благо у земљи. Јаков побегне у Цариград, где се опет врло разбогати. Једном би Јаков гост код неког турског бега. Турци јеђаху месо, а Јаков посташе. Тада рече онај бег: „велика је ваша вера хришћанска!” И исприча, како је његова жена била умоболна, и како ју је он, после свих лекара и лечења, одвео патријарху да јој чита молитву. Чим је патријарх отворио књигу да чита сину нека небеска светлост по храму. По свршетку молитве жена његова оздрави. Чувши Јаков Турчина како хвали веру хришћанску, раздаде све своје имање и оде у Св. Гору, где се замонаши у манастиру Иверу. Подвизавао се у Св. Гори, а пострадао за веру од Турака у Једрену 1. нов. 1520. год. Мошти његове чудотворне као и његових ученика почивају у ман. св. Анастасије у Галачисту близу Солуна.

У самом предговору епископ Јован каже да "отприлике у време подневнога сунца, када је већ почело залазити, сопственим очима сам, рече цар, видео на самом небу знамење Крста постављено пред сунцем, од светла сачињено, и натпис са њим повезан који каже: Овим побеђуј. Овим речима нас први црквени историчар, Јевсевије Памфил, обавештава о чудесном виђењу Крста које је равноапостолни цар Констатнтин имао пред одлучујућу битку са Максентијем код Милвијског моста на реци Тибру, нешто северније од Рима. Ова битка се одиграла 28. октобра 312. године и била је прекретница у Константиновој каријери.“

Читаоци ће у књизи наћи шта су свети Оци рекли о тајни Крста Господњег, затим текстове светог владике Николаја Српског О три крста, аве Јустина Поповића Крст Господњи – спасење душе од греха“, владике Атанасија Јевтића Овај народ је крстоносан, митрополита Амфилохија Радовића О тајни Крста Христовог, епископа Јована Пурића Крст – једини пут ка спасењу, диван акатист Часном и животворном Крсту Христовом, у којем се преплићу поетски кондаци и икоси као облици црквеног песништва.

Владика Јован Пурић ову књигу завршава молитвама Часном и животворном Крсту Господњем и текстом Часни Крст у животу Цркве.

Горан Раденковић,

професор Богословије Светога Саве

Извор: СПЦ

Изабраној пре свих векова на предвечном савету Пресвете Тројице за освећење стана Бога Логоса у зачећу Преблагословеној Царици Богородици, дивној у животу, дивној у престављењу, осмељујемо се да принесемо ове похвалне песме. Ти пак, Владарко имајући моћ непобедиву, прими молбе слугу Твојих који Ти побожно кличу:

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастира и утврђење целога света!

Мноштво Анђела и Арханђела који окружују престо Божији, са страхом гледају на блистање славе Твоје, којом Те прослави и преузнесе Господ који благоизволе да се оваплоти од Тебе. Но Tи пошто владаш небескимa и зeмаљскимa, и на свет земаљски шириш зраке Своје благодати, коју си у Подољској земљи благоизволела да подариш на утеху свету икону Твоју која сија суначном светлошћу и милосрђем Твојим. Ми пак, видевши Тебе у овој икони како држиш у девствено наручје Твоје Божанскога Младенца Господа Христа, испуњавамо се радости,поклањамо се вером и са умиљењем кличемо овако:

Радуј се, јер кроз иконе Твоје изливаш на земљу реке благодати!

Радуј се, јер у икони Твојој видимо лик Твој као у огледалу!

Радуј се, јер иконама Твојим си подарила животворну силу чудеса!

Радуј се, јер благодат и силу Своју изливаш на првонасликаној икони Твојој!

Радуј се, јер милосрдно примаш молитве хришћана које Ти узносе пред иконом Твојом!

Радуј се, јер са небеских висина шириш зраке Твога милосрђа до најудаљенијих земаља!

Радуј се, јер као Мајка надзиреш Твоја православна чеда!

Радуј се, јер си нам подарила дивну икону Твоју као знак милосрђа Твога!

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастира и утврђење целога света!

Видевши моћна Заштитнице, са небескога Свога стана невоље које се дешавају на земљи, као сажаљива Мајка желећи да подариш утеху страдалнима и земљу Подољску ниси лишила залога љубави Твоје: обилним чудесима прославила си свету иконуТвоју, сву земљу нашу њоме штитиш учећи да благодатно кличемо Богу:Алилуја!

Сви који живе у околини града Бара разумеше да им се даде велика ризница у часној икони Твојој, у свим невољама и смутњама које буром бацају ову земљу, и све који прилажаху икони Твојој не посрами надом у Тебе, и чувани Твојом заштитом благодарно овако певаху:

Радуј се, Мати милости и милосрђа!

Радуј се, Посреднице пред Сином Твојим за мир свету!

Радуј се, јер се Твојом помоћу чува у чистоти вера православна!

Радуј се, јер спашаваш људе Твоје од најезде непријатеља!

Радуј се, јер оне који Ти се моле чуваш неповређене усред ратног огња!

Радуј се, јер не одбацујеш наше молитве!

Радуј се, јер храм овај чудесно се украси иконом Твојом!

Радуј се, јер си нам подарила дивну икону Твоју као знак милосрђа Твога!

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастира и утврђење целога света!

Силом Вишњега чуванога некада манастира Твога у граду Бару, јави се светионик Православља изливајући тиху светлост јеванђељског учења у срцима младића будућих пастира разумнога стада Христовога. Они пак, научени правилом истинске побожности, утврдише у Православну веру отпале некад у латинску јерес, подижући их да певају чистим срцем: Алилуја!

Имајући у Теби прволик девственога завета православне монахиње певаху Теби праоцу Твоме Дaвиду: „привешће се Цару девојке после Ње, искрене Њене привешће се Теби“. Радосним душама носећи свеће девствености, иду часних лица инокиње за Тобом, својом Царицом Водитељком. Окриљени венцем, рајском надом и држећи се Твоје руководеће деснице верују да ће Тобом бити уведене у дом Царев, где ће са Анђелима и праведнима певати Теби ове похвале:

Радуј се, преукрашена Божанском славом!

Радуј се, одевена златном ризом приснодевста !

Радуј се, у храму Јерусалимском себе си предала у свети храм Сину Твоме!

Радуј се, јер си благодаћу Светога Духа натприродно зачела Бога Логоса!

Радуј се, јер си у девственој утроби Твојој неисказано понела прореченог од пророка!

Радуј се, јер си безсемено родила Христа Господа на спасење и радост целоме свету!

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастира и утврђење целога света!

Потрешени смо буром животних невоља, окружени смо разним невољама, и помрачени тамом оскудне вере, прилазимо ка незалазној светлости љубави са иконе Твоје која светли, Богомати, молећи од Тебе мир свету и духовно просвећење. Подигни Блага Мати, руке Твоје и подигни нас слабе и изнемогле. Укрепи нас у борби са силама злобе и научи да у смирењу духа за све случајеве благодаримо Богу песмом: Алилуја!

Чувши за благодатна чудеса која се дешавају од свете иконе Твоје, сродници болесне девојчице дођоше у Твој Барски манастир, и услишивши њихову молитву јавила си се милостива Исцелитељка болесних; са њом пак,исцељеном Твојим милосрђем благодарно певамо:

Радуј се, живи изворе који изливаш реке исцељења онима који моле!

Радуј се, јер где је немоћно земаљско лечење ту дејствује натприродна сила Твоје благодати!

Радуј се, јер тим чудесима све учиш да Ти вером долазе!

Радуј се, јер све добре и корисне молбе испуњаваш!

Радуј се, јер милостиво исцељујеш болесне који Ти долазе са молитвом!

Радуј се, јер са небеских висина невидљиво шаљеш помоћ!

Радуј се, јер оне који Ти се моле по сили вере обогаћујеш духовним даровима!

Радуј се, јер си нам подарила дивну икону Твоју као знак милости Твоје!

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастира и утврђење целога света!

Буди нам боговођена звезда, Владарко, показујући нам пут ка горњем Јерусалиму, где у неприступној слави са Сином Твојим и Богом царујеш и слушаш од бестелесних и праведних похвалне песме принешене због Тебе Богу: Алиулуја!

Видевши побожне монахиње Барскога манастира силу Твоју, Богомати, када њихову сестру веома болесну доведоше пред многопоштованом иконом Твојом, савршише молбене песме и молећи олакшање страдалници. Завршивши молитве видеше болесницу која је одмах устала од болести. Због тога радосно и са великим некадашњим страхом обузете са скрушеношћу завапише Теби, Пречиста Дјево:

Радуј се, милосрдна исцелитељко!

Радуј се, добра уразумитељко!

Радуј се, обилна у љубави лекарко телесних и душевних болести!

Радуј се, јер раствараш правду са милошћу!

Радуј се, јер нас уразумљујеш страхом Божијим!

Радуј се, јер бодриш покајнике милосрђем Божијим!

Радуј се, јер нам од праведнога Судије молиш време за покајање!

Радуј се, јер си нам подарила дивну икону Твоју као знак милосрђа Твога!

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастира и утврђење целога света!

Проповедница доброчинства Твојих јави се девојчица која је оболела од очију, коју си исцелила помазањем уљем од Твоје свете иконе. Зато и она када је порасла сваке године долазаше у Барски манастир Твој у тај дан кад је било ицељење и благодарно певаше Богу: Алилуја!

Засија нам свештена икона Твоја, Богоневесто, јер нам као пун месец осветљујеш благом светлошћу светиње животни пут, заблуделима у ноћи животних брига. У светлости Твојој, да видимо незалазну светлост и у горњим насељима, где нас удостоји да певамо Тебе, наставницу и руководитељку нашу овим песмама:

Радуј се, моћна Управитељко, која добро управљаш животом нашим!

Радуј се, јер нас примером живота Свога побуђујеш ка врлини!

Радуј се, јер нас поучаваш да ћемо као сан оставити радости земаљске!

Радуј се, јер нас укрепљаваш да трпељиво носимо невоље као привремене!

Радуј се, јер огњем телесних болести чистиш рђу духовних прљавштина!

Радуј се, јер нас умудрујеш да се моћно супроставимо непријатељу!

Радуј се, јер шаљеш благодатну помоћ изнемоглима у борби!

Радуј се, јер си нам подарила дивну икону Твоју као знак милосрђа Твога!

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастира и утврђење целога света!

Премилосрдни Господ желећи да јави неисказану љубав Своју према људима искупљенима Његовом часном крвљу, даде Теби увек девственој Марији силу да чуваш оне који долазе Теби у овом земаљском животу и штитиш од злих духова у пресељењу ка животу вечном. Пренешене пак, Црквом молитве за душе умрлих, које помажу Твојим моћним посредовањем да избављају од вечних мука. Помињући сва ова доброчинства Тобом јављена, благодарно певамо Свемилостивоме Богу: Алилуја!

Нови недокучиви рај, имајући усред нас, као дрво живота Господа свих, видимо Тебе, пренепорочна увек Дјево Богородице. Ако и стоје око Тебе херувими, и не држе пламено оружје у рукама, већ раздавају различите духовне дарове од Тебе свима који слободно њој прилазе. Окриљени таквом надом и ми се осмељујемо да величамо Тебе Богообрадована Богородице овим песмама:

Радуј се, јер царујеш на небесима али ни нас земаљске љубављу не остављаш!

Радуј се, преузнешена од свих небеских и земаљских !

Радуј се, јер лучезарно шириш зраке Божанске светлости на сву васељену!

Радуј се, јер миришеш неисказаним миомиром Духа Светога!

Радуј се, јер Твојим посредовањем чистиш нашу душевну нечистототу кроз истинско покајање!

Радуј се, јер нас присвајаш Богу тајнама Свете Цркве!

Радуј се, јер дајеш помоћ са висине онима који се боре против страсти!

Радуј се, јер си нам подарила дивну икону Твоју као знак милосрђа Твога!

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастира и утврђење целога света!

Нама који смо странци и дошљаци у овој земаљској долини плача буди, о Богомати, благодатна Путеводитељко, да не залутамо са правога пута који води небеском отечеству; јер немамо пак, другу верну наставницу осим Тебе. Сама,дакле, управи живот наш ка спасењу и научи да Духом и истином певамо: Алилуја!

„Сва си добра ближња моја и греха нема у Теби“,предсказа за Тебе Дух Свети у речима премудрога пророка и цара: Тебе беспрекорну певају анђели, хвале пророци, проповедају апостоли, славе мученици, богослове светитељи, прослављају преподобни и преузноси свако живо биће. Ми грешни, коју хвалу да принесемо Теби, не знамо и ужасавамо се. Међутим, побеђени Твојом љубављу, ми недостојни се осмељујемо да певамо Твоме величанству:

Радуј се, истински прекрасни рају тајних цветова!

Радуј се, голубице, која псаламски сијаш!

Радуј се, јер блисташ чистотом облагодаћенога девства!

Радуј се, животворни изворе дубокога смирења!

Радуј се, дивни примеру послушања вољи Бога Оца!

Радуј се, неисцрпни изворе богосличне љубави!

Радуј се, прекрасно чињење свих врлина!

Радуј се, јер си нам подарила дивну икону Твоју као знак милосрђа Твога!

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастире и утврђење целога света!

Отерај сваку жалост и бол Божанском силом Својом од оних који прилазе светој икони Твојој, Богообрадована. Окружише нас многа зла ради грехова наших, опколише нас видљиви и невидљиви непријатељи. Ти као изабрана Војвоткиња похитај нам у помоћ и заштити нас од свих зала, да би спасени Тобом у миру и тишини певали Спаситељу Богу: Алилуја!

Многоречити духовници и пастири Цркве Христове, окружише прослављену чудесима и знацима свештену икону Твоју, и као цветовима украшавају је похвалним песмама, са њима пак, и ми прилазећи, приносимо Ти, Пречиста Владарко, смирене молитве наше говорећи:

Радуј се, јер као драги бисер примаш хвале од чистих уста!

Радуј се, јер прехвално утврђујеш истинско исповедање православне вере!

Радуј се, јер припремаш апостолски венац свима светитељима који богомудро воде своју паству!

Радуј се, јер удостојаваш вечне награде пастире који се старају за стадо Христово!

Радуј се, јер невидљиво обухваташ Твојом љубављу покајане грешнике!

Радуј се, јер милостиво чујеш молбе за помоћ у борби са телом!

Радуј се, јер избављаш од телесних страсти оне који долазе Теби!

Радуј се, јер си нам подарила дивну икону Твоју као знак милосрђа Твога!

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастира и утврђење целога света!

Овај храм види се као тихо пристаниште спасења у коме долазе уморни пливањем у бурном животном мору: да овде пред свештеном иконом Твојом оставе терет њихових душевних бремена, да би добили од Тебе снагу за продужење животног пута и певају растерећеном душом свештену песму: Алилуја!

Цара Небескога кога си натприродно родила, Богоневесто, и због тога си сада преузнешена на небесима више од свих свих видљивих и невидљивих. Немој одузети од нас материнску заштиту Твоју, и не лиши нас заступништва Твога, него подари све корисно онима који кличу пред часном иконом Твојом:

Радуј се, јер виђењем изображенога дивнога лика Твога на икони благодатно привлачиш срца наша к Себи!

Радуј се, јер гледањем лика Твога помажеш да заборављамо све животне бриге!

Радуј се, јер благодатно награђујеш оне који у овом животу чувају верност Теби!

Радуј се, јер си обећала да ћеш нам дати наследство у вечним насељима!

Радуј се, јер свештенике који побожно служе Теби обогаћујеш тајним даром истинске молитве!

Радуј се, јер смиреним душама предајеш руковођење ближњима!

Радуј се, јер венцем исповедништва овенчаваш оне који без роптања пролазе искушења!

Радуј се, јер си нам подарила дивну икону Твоју као знак милосрђа Твога!

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастира и утврђење целога света!

Осмељујемо се да Ти принесемо ове похвалне песме, Владарко, ако смо и недостојни, пред чудотворном иконом Твојом, памтимо да си младића, који је много дана страдао одмах исцелила после молитве к Теби у манастиру Барском. Због тога сви прилазимо Теби, имајући чврсту наду да ћеш Ти милосрђем Твојим уста наша која оскудевају очистивши испунити и научити да достојно певамо Богу који Тобом чини чудеса: Алилуја!

Била си светлоносна дворана Сведржитеља Бога који се од Тебе оваплотио, богопрекрасна Дјево Маријо. Ти си пак од људи процветала, али си родила Владара, јављаш се Небеска врата, која нас уводи у горњу дворану. Подари свима нама,о свемилостива Мајко, светлу духовну одећу са којом ћемо ући на вечеру Јагњетову,да не бисмо били избачени из дворане Христове као они који немају брачна одела. Сада нас удостој да побожно певамо Теби пред светом иконом Твојом:

Радуј се, духовно небо које нам је засијало Сунце правде Христа!

Радуј се, рају који си процветао безсмртни цвет нетрулежности Животодавца Христа!

Радуј се, благословена Жено, чије семе уништи главу змије!

Радуј се, јер сада се наслађујеш гледањем Царства Сина Твога!

Радуј се, страшна Победитељко сила преварног држитеља света!

Радуј се, јер Твојом помоћи нам се даје снага за уништење саблазнитеља!

Радуј се, јер си онима који Те воле обећала наследство у небеским насељима!

Радуј се, јер си нам подарила дивну икону Твоју као знак милосрђа Твога!

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастира и утврђење целога света!

Благодатном силом Твоје моћне силе посети нас Владарко, силна Хранитељко наша, у ово окрутно време разорнога неверја и разорних јереси. Заповеди тами да одступи од богољубиве земље наше, дај свима нама да се непрестаним мислима узнесемо у земљу вечне светлости, где се Ти прослављаш са Сином Твојим и Богом нашим, Коме све горње војске са страхом певају: Алилуја!

Прослављајући Твоју човекољубиву заштиту којом нас покриваш у надолазећу годину искушења, молимо Те пред прехвалном иконом Твојом, Препрослављена Владарко свакога живога бића, не одбаци нас од лица Твога и у следећим годинама, но часним покровом Твојим немој престати да покриваш слуге Твоје који Теби неућутно певају:

Радуј се, неразрушива оградо наша!

Радуј се, неуморна старатељко наша!

Радуј се, јер нам дајеш све потребно за спасење!

Радуј се, јер оне који Те воле уводиш у небеска насеља!

Радуј се, јер спасаваш до последњега рођака монаха од болести и невоља!

Радуј се, јер си страдалницима за веру и побожност припремила вечно весеље и спокојство!

Радуј се, јер си обвезницу грехова наших поцепала влашћу твојом!

Радуј се, јер си нам подарила дивну икону Твоју као знак милосрђа Твога!

Радуј се, Владарко, похвало Барскога манастира и утврђење целога света!

О, свеславна Мати, Пречиста Дјево, пуна божанске благодати, оне који са надом прилазе под Твоје велико милосрђе и свети омофор Твој, удостој благодати Сина Твога. Отвори нама хришћанима двери милосрђа Твога. Тебе пак, ми грешни усрдно молимо и побожно Ти узносимо наше руке: помилуј нас који са умиљењем кличемо Сину Твоме: Алилуја!

Богопрослављена у целоме свету, опевана Госпођо Мати Сведржитеља Богородице Маријо, прими ову нашу молитву коју Ти приносимо, ми који Те волимо, коју Ти приносимо пред светом иконом Твојом. Као што си до овога дана и часа милостиво покривала све људе који су Ти долазили у ову цркву тако и у будуће време похитај да нам помогнеш у свима делима и у подухватима нашим, која не ометају наше вечно спасење. Ти знаш немоћ нашу, видиш потребе, муке и смутње које нам одасвуда долазе, и све ово можеш само једним погледом Твојим умирити, само ако хоћеш да нам помогнеш. Знамо да због наших грехова нисмо достојни Твога милосрђа, но Ти која си родила Онога који је дошао у свет да грешнике спасеш, спаси и нас који грешимо свакога дана и часа.Укрепи слабу вољу и немоћну ревност нашу, и оживотвори нас духом истинскога покајања. Да би тако очишћени овде били достојни Твога покрова и са горњим силама светилима врлина без препрека прешли у земљу небеску, где да се удостојимо да се поклонимо Теби, Пречиста Госпођо, славећи Пресвету Тројицу која Те је изабрала и узвеличала, Оца и Сина и Светога Духа у векове векова.Амин!

Пресвета Богородице Дјево Владичице, виша ода Анђела и Арханђела и часнија од све творевине. Услиши нас који Ти се молимо и јави милост Твоју људима Твојим. Помени, Свемилостива Госпођо, све људе који стоје пред Тобом и због благословених кривица остављене помилуј њих и нас по мноштву милосрђа Твога. Домове њихове испуни сваког изобиља, супружанства њихова сачувај у миру и једномислију, децу васпитај, младост упути, старост подржи, малодушне утеши, растурене сабери, преварене уразуми, мучене од нечистих духова ослободи, плови са онима који плове и путуј са путницима, покажи се удовицама, сиромашне заштити, заробљене избави,болесне исцели, оне који су по судовима и у рудницаима, у затворима и на тешким пословима, и у свакој муци и жалости и све који су у невољама олакшај, подигни и помилуј. Посебно пак, сачувај Цркву Сина Твога. Јер си Ти, Госпођо Нада наша и Заштитница свих оних који долазе к Теби и моле Твоју помоћ. Стога свечасни лик Твој и Твојом руком држанога Сведржитеља видевши на икони ми грешни, радујемо си и са умиљењем клањајући се пред њим, целивамо га са љубављу, очекујући Госпођо. Твојим светим богопријатним молитвама да се удостојимо бесконачнога небескога живота и да непостидно станемо у дан суда са десне стране Сина Твога и Бога нашега, славећи Га заједно са Беспочетним Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Духом у векове векова.Амин!

Приђите људи, преславно и православно прославимо Преблагословену и Пречисту Марију Дјеву која је у граду Бару одавно јавила своју благодат, православне људе Подољске земље од агарена и сарацена ослободила и сачувала православну веру у латинском ропству. Коме да приђемо, ако не к Теби, Владарко, коме да принесимо сузе и уздисаје, ако не Теби Пресвета Богородице јер немамо друге помоћи немамо друге наде осим Тебе, Царице Небеска, Дјево Пречиста небеска Лествице,свети стану Логоса Божијега, прибижиште и избављење вернима, помоћ и заштита наслеђу Твоме. Даватељко вечнога радовања ожалошћенима, узвођење богомудрих монаха ка Небеском Царству. Ти, пошто имаш моћ непобедиву, одбацила си пакосну смелост латинску (римокатоличку), језуитско и унијатско неправоверје си обратила у веру православну, оце наше који су са вером призивали свехвално име Твоје си спасила и покрила их светим омофором. Не одбаци и сада слуге Твоје празне, јер имамо Тебе као једину наду: избави увек људе Твоје и град и манастир који си изабрала да буде место јављања благодати Твоје и Подољску земљу и све православане хришћане од искушења, од погубних, за душу штетних учења, од неверја, разврата и вечне погибли,и од сваке љуте невоље и напада непријатеља Твоје Православне Цркве, који до сада тајно и непрестано сеју нечисту плеву на доброј од века православној њиви Подољској, ако Ти не би предстала да се молиш, ко би избавио веру отаца наших ог толиких невоља, ко би нас сачувао до сада слободне? Ми пак, радујући се Твоме преблагом заступништву за нас избавивши се од зала, благодарно Ти кличемо:Радуј се ,Невесто Неневестна!

Барска икона Мајке Божије налазила се у Подољу. У средњем веку овде су дошли хришћани из италијанскога града Барија, у коме се до сада налазе мошти светога Николе Чудотворца. У сећању на отачаство они су прозвали ово подољско месташце по родном граду Бар. Назив тога града побуђује у души православних људи побожност и управо приводи на спомен тропар светом Николи: „Наста дан светлога празника и град Бар се радује и са њим сва васељена весели се певањем духовних песама“.

Стари Подољски манастири су зидани великим делом од трошнога материјала и убрзо су пропали у време најезде непријатеља. До данас је од њих је остао врло мали број,а за друге остао је спомен у називу места: Манастириште, Манастирско, Манастир.То је предање да су стари манастири Подоља основани од стране великих Кијевских пустиножитеља. У старом Љадовском манастиру чува се предање да је његове пештере (пећине) ископао свети Антоније Печерски. На те старе руске светиње односи се и древни манастир Барски, основан у непроходним Барским шумама.Мирно и тихо је пролазио његов живот, све док православно руско становништво није притешњено на родној земљи и није подвргнуто гоњењима за православну веру.У опису Барскога манастира за 1723. годину се каже да у главном олтару у високом удубљењу стоји икона Богомајке која у левој руци држи Богомладенца Исуса. Икона је тамно посребрена са позлађеном ризом са два позлаћена венца. Она се назива икона Светога Покрова. Око ње је балдахин украшен лепом бојом са два изображена анђела који држе круну. Благодатни зраци са свете иконе били су познати целом југозападном крају и у част Њену састављена је „Песма Пресвете Дјеве Богородице, чудотворној икони у граду Бару“.

Живопис на икони је стар, али у потпуноси очуван, цвет ликова је светло смеђ, налази се под ризом одела потамнелога голубијег цвета. На икони су написана старинска грчка слова. Оба лика Спаситеља и Богоматере имају строге изразе. На оба лика очи су велике. На главама Спаситеља и Богоматере су сребрне круне, а повише главе Богоматере је светлост попут зрака украшена са 12. звездица. Како су венци сребрни тако су и звезде украшавале ту свету икону 1823.године.

Побожно су поштовали икону како мештани, тако и околина града Бара. Поред тога што је народ долазио овде на дан светога Николе и на црквену славу Покрова Пресвете Богородице, становници града Бара посебно су волели да се моле Пресветој Дјеви, Покрову и Заштитници хришћана у разним болестима и у животним недаћама.

Раније је по молби оних који су долазили на празник Покрова Божије Матере манастирски свештеник читао акатист Пресветој Богородици. Било је случаја да су не само православни, него и иноверни, католици,лутерани молили да се врши молебан пред Барском иконом Божије Мајке. Побожно поштовање иконе Барске као чудотворне, засновано је на предању за чудесна њена дејства, подржавана и новим благодатним знамењима, благодарећи Њеној исцелитељкој сили.

Унука свештеника града Бара боловала је од гонореје која се пројавила по целоме телу. Рођаци болеснице су ишли разним докторима али њихови савети били су бескорисни. Када је био одслужен молебан за здравље пред чудотворном Барском иконом Божије Мајке, болесница је на радост свих одједном осетила олакшање, почела је да скакуће и да трчи. Од болести није остало ни трага. То се десило 1885.године.Не врло давно био је и други пример благодатног исцељења од свете иконе Барске.

Један православни хришћанин довезао је у манастир сина од петнаест-шестнаест година болесног од нервнога растројства. После молебана пред иконом Божије Матере младић се умирио и савршено здрав је отишао дома,што је потврдио његов отац који је дошао други пут да узнесе благодарну молитву Господу за здравље сина.На основу тих и других сличних догађаја чудесне помоћи Божије Мајке који су се обраћали са молитвом Барској икони као чудотворној са те свете иконе насликане су копије за друге цркве.

У Совејтско време манастир је био разорен и разграбљен. Да би спасиле чудотворну икону последњи становници манастира, матушка Серафима, Амвросија и Гаврила морале су да предају лепе и драге сребрне ризе иконе. Без богатих риза, без позлаћених венаца хришћанима икона није била интересантна. Дуго је требало матушкама да чувају „Барску“ икону у подрум . Само ноћу тајно су јој се молили и орошавали је сузама.

Када су умрле матушке Серафима и Амвросија, и дошло је време да умре и матушка Гаврила која се молила Пресветој Дјеви и молила да је уразуми: у чије руке да преда Њену свету икону. И Мати Божија је уразумила. Матушка Гаврила је предала икону младом свештенику Владимиру који је служио у цркви града Бара који је долазио да се моли пред овом светом иконом а затим је прешао у Одеску епархију.Сада чудотворна икона се налази у дому о.Владимира у посебној соби и јавља се брза Помоћница свима онима који јој долазе,свима који јој од јутра до вечери долазе са молитвом и сузама.

Молитвено обраћајући се чудотворној Барској икони Мајке Божије изразимо истинску радост као и хришћанско свепраштање и љубав према свима који нас мрзе и врећају,а затим у духу љубави и помирења са ближњима, помолимо се за сву у Христу браћу нашу, за мир целога света и благостање светих Божијих Царкава.

Спомен Барске иконе Мајке Божије врши се 14/1.октобра,у дан Покрова Пресвете Богородице.

Акафист ПресвятейБогородице в чест святыя иконы Ея нарицаемыя „Барская „

„Под Барским покровом – журнал „Русски Дом“,но.11.1998.г. Бар – г. Одесса 1999.

Штампа се по благослову Његовог Високопреосвећеног епископа Агатангела, митрополита Одеског и Измаилског

Овај акатист је написан 1999.г. по материјалу „Акатиста Пресветој Богородици“, написаног14.октобра 1921.г. од стране игуманије Софије (Рачинске), по благослову епископа Каменец-Подољске епархије Лилија, и предговор је написала Наталија Евгеневна Лаврова,

Разјарени цар баци га у тамницу, а Димитрије, знајући шта га чека, уручи све своје имање своме верном послушнику Лупу да разда сиротињи. У тамници му се јави ангел Божји и рече му: Мир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!" После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија, и ови га на молитви избодоше копљем. Тело његово узеше тајно хришћани и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Над моштима његовим ускоро би подигнута мала црква.

Кад илирски војвода Лонтије, болестан од неизлечиве болести, притече моштима с молитвом и потпуно се исцели, подигне он из благодарности много већу цркву наместо старе. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: "Станите и не дирајте!" Тако мошти св. Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна св. Димитрије се много пута јављао и спасао град од велике беде.

Житије Светог великомученика Димитрија

У време када су јата хришћанских душа, убељених мученичком крвљу, свакодневно узлетала у вечна обиталишта Царства небескога, војвода солунски и његова благочестива супруга беху тајни хришћани. Богољубљем и човекољубљем задојише и свога сина јединца, Димитрија. По њиховом упокојењу, мудрог, храброг, лепог и богатог младог Димитрија цар Максимијан постави за царског намесника васцеле солунске области, посебно му наредивши да у том делу царства побије све хришћане.

Беше то доба многобожачких царева и прогона Цркве Христове. Пријатељ цара Максимијана, цар Диоклецијан, 303. године наредио је рушење цркава и спаљивање светих књига, лишавање хришћана грађанских права, службе, части, заштите закона, а ослобођени робови губили би слободу уколико би и даље исповедали Господа Христа. Другим царским указом вргнути су у тамницу не само верници већ и свештенослужитељи, а трећим су хришћани подвргавани најстрашнијим мучењима уколико би одбили да принесу жртве идолима. Но видећи да је свака кап мученичке крви благословено семе за хиљаде нових хришћана, цар Диоклецијан нареди да отпочне велико или опште гоњење хришћана по читавом царству. Тај страшни погром започе спаљивањем двадесет хиљада хришћана у граду Никомидији, и то на први дан Васкрса.

Али благочестиви Димитрије испред царских постави Божје заповести. Љубио је Гос п ода Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом, и свом снагом својом, а ближ њ ега свога као самога себе. Желећи да испуни пре свега ове две највеће Божје заповести, млади Димитрије, одмах по повратку из царске престонице, поче не само јавно исповедати Господа нашега него и народ свој одвраћати од многобожачких заблуда, водећи га тако од погибли ка спасењу. Љубављу посејана реч Божја пала је на плодно тле, па се народ солунске области поче у веома великом броју крштавати. Знао је млади Димитрије да га због тога чека сурова казна, али заиста није жалио да душу своју положи за ближњега.

У беседи на дан светог великомученика Димитрија 1996. године, наш преосвећени владика Иринеј вели: „ То је светитељ који је својим животом запечатио своју верност Богу, а то значи - своју љубав према Њему и према Цркви Његовој, ближњима својима. То што је био војник по занимању, њему за живота није било препрека да буде испуњен духом љубави. Али њему, исто тако, никаква овоземаљска слава - или привид овоземаљске каријере, успеха и благостања - није помрачио духовни вид: испред својих духовних очију он никада није изгубио гледање славе Божје и лепоте Царства Божјег. Зато је радије изабрао да страда са Господом Христом, да би вечно живео са Њим и за Њега, неголи да се Христа одрекне ради сенки и привида, несталнијих од траве у пољу и од цвета који увене под жарким зрацима сунца. "

Млади Димитрије нити је срцем и душом могао нити је желео да се одрекне Творца и Спаситеља свога. Могао је без свега осим без Господа и био је спреман да, ако устреба, остане и без овоземнога живота - само не без Животодавца.

Таква пламена љубав у доба безбожних царева плаћала се крвљу. Зато, очекујући страдање, свети Димитрије све своје огромно богатство и имање предаде верном слузи Лупу, замоливши га да то што пре раздели сиромашнима, док се он сам припремао да дочека цара Максимијана. Јер, при повратку са једног од својих многобројних ратних похода, цар науми да сврати у Солун и да провери да ли је његов намесник Димитрије заиста хришћанин. Димитрије дочека цара са свим дужним почастима. Али истовремено овај благочестиви младић не само да потврди цареве сумње него, храброшћу Христовог војника, покуша да и самог цара уразуми, знајући да смо сви чеда Божја и да Господ наш не жели да ико п огине већ да сви дођу у п ознање ис т ине .

Но, заслепљен властољубљем и многим другим демонским пороцима, цар нареди да светитеља вргну у тамницу док не смисли казну достојну његовог високог положаја. Јер, он у својој гордости мишљаше да може уплашити војника Цара Небеског, и не слутећи да љубав изгони сваки с т рах .

Таква богодана љубав беше дарована не само младом Димитрију него и осталим хришћанима. Међу њима беше и младић по имену Нестор, који је веома поштовао и волео свог духовног учитеља, светог Димитрија.

Чуо је млади Нестор како се цар Максимијан бездушно забавља усред хришћанског Солуна. Он са својих крвавих похода доведе неког огромног мегданџију, варварина Лија, који је забављао цара тако што је насилно доведене хришћане бацао са позорнице на многобројне оштрице копаља. Зато Нестор похита у тамницу, молећи благослов светог Димитрија да изиђе на мегдан Лију и тако спречи даља злостављања своје браће у Христу. Светитељ благослови његов подвиг, упозоривши га да ће и сам пострадати. Али Нестор се ни најмање не уплаши него изиђе на мегдан горостасу Лију и, уз помоћ Божју, збаци га са позорнице на она иста копља на којима се проли крв хришћанска. Цар се страшно разгневи, па нареди да одмах погубе Нестора.

Дознавши да је Нестор изишао на мегдан уз благослов светог Димитрија, цар Максимијан нареди да и Божјег угодника одмах избоду копљима. У освит двадесет и шестог октобра по старом, односно осмог новембра по новом календару, године 306, царски војници похиташе у тамницу. Тамо затекоше светитеља на молитви и избодоше га копљима. Тако се свети Димитрије пресели у вечне небеске дворе. Тело пак његово хришћани тајно узеше и сахранише како то пред Господом доликује.

Да у Бога нашег нема мртвих него да су сви живи, посведочи и свети Димитрије, и то одмах после пресељења у Царство небеско. Наиме, у тамници је при погубљењу светог Димитрија био и његов верни слуга Луп. Он узе ризу и прстен свога господара, обагрене његовом светом крвљу, и понесе их са собом, топло се молећи светитељу да својим светим молитвама помогне и њему и свима ближњима. И догоди се чудо - сви болесници који се дотакоше ових светиња и са непоколебивом вером и надом у Бога молитвено се обратише светом Димитрију да им буде молитвеник и заступник пред Господом, милосрђем Божјим беху исцељени. Дознавши за то, цар Максимијан нареди да и Лупа погубе.

Али ускоро после страдања светог великомученика Димитрија, цар Галерије укинуо је Диоклецијанове указе и подарио хришћанима слободу вероисповедања. До тада скривене под земљом у катакомбама, многе цркве заблисташе пред очима и у срцима верних. Тако и житељи Солуна саградише црквицу над гробом светог великомученика Димитрија. Ту је угодник Божји, благодаћу Христовом, свакодневно чудотворио. Колико се стварно збило чудесних исцељења у овом светом храму, само је драгом Богу знано, а понека од њих су, по Промислу Божјем, а на поуку будућим нараштајима, и забележена. Поменућемо само нека од њих.

Велможа један из старе Илирије, а по имену Леонтије, беше неизлечиво болестан. Видећи да му људи не могу помоћи, он се ослони на Божју свемоћ. Чуо је и он за чудесна исцељења у храму великог светитеља Божјег Димитрија Солунског, па крену на далек пут. Сам није могао да иде, те га унеше у цркву светог Димитрија. Вера његова беше заиста непоколебива: тек што молитвено завапи Господу и Његовом угоднику, Леонтије устаде. Беше потпуно здрав. Заблагодаривши Богу и светитељу, исцељени виде да је црква мала, а болесних много. Зато науми да на том истом месту сазида велику и прелепу цркву.

Уз благослов надлежног архијереја, порушише стару цркву и почеше копати темеље за нову. Тада обретоше мошти светитељеве потпуно целе, нетрулежне. Изгледао је као да је тек пре неколико часака уснуо сном праведника. И још потече целебно миро од којег сав Солун замириса. Тако Господ прослави и тело Свога угодника.

Говорећи о слави овог Божјег великомученика, владика Иринеј, епископ бачки, рекао је у манастиру Ковиљу 1998. године, у беседи на празник светог Димитрија: „ Њега црквени песник назива овенчаним међу мученицима. Венац или круна значи, наиме, првенство, посебну почаст, изузетан ранг међу људима који су и иначе заслужни или важни. Тако се, ето, и међу светима - а сви они сијају светлошћу незалазном у Царству светлости Христове - свети Димитрије назива оним који носи венац, оним који је један од првих и најдивнијих међу светим мученицима. "

Сви се веома обрадоваше таквој слави овог Христовог војника, па свете мошти положише у ковчег од злата и сребра, украшен драгим камењем, и унеше га у нови, велелепни храм, који посветише светом великомученику Димитрију Мироточивом.

Љубав светог Димитрија према његовим земним суграђанима и граду Солуну настави се и по његовом пресељењу у Царство небеско. Зато светитељ никоме, за свих ових скоро седамнаест векова, не дозволи да ма и најмањи део његових светих моштију однесе из Солуна.

Сам благочестиви цар Јустинијан зажелео је да у новосаграђену цркву Свете Софије, Премудрости Божје, коју сазида у Цариграду, положи део моштију великомученика солунског Димитрија. Стигавши у Солун, његови изасланици -иначе, како је остало у историји записано, веома побожни и честити људи - приђоше ћивоту у којем почиваху мошти светитељеве, молећи се самом великомученику да им допусти да део његових светих моштију узму и пренесу у царску престоницу. Као одговор, из ковчега сукну огањ, засипајући их варницама. Сам светитељ им запрети да не дирају његове мошти.

Прва пак опомена беше она коју је доживео сам Леонтије. По завршетку велелепног храма светог Димитрија у Солуну, он купи многе њиве и винограде и дарива их цркви, а потом се припреми за повратак у Илирију. Желео је да у свом завичају такође сазида цркву светом великомученику и да у њу положи део чесних моштију, али му се јави сам свети Димитрије и запрети му да се моштију не дотиче. Тада Леонтије узе само плаштаницу, обагрену мучениковом крвљу, положи је у златан ковчег и крену на пут. Да га штити својим молитвеним заступништвом пред Господом, показа му светитељ на чудесан начин.

Наиме, док су пловили, подиже се велика бура. И кад је изгледало да нема помоћи, свети се јави Леонтију, охрабри га и спасе и њега и његове сапутнике од страшних таласа. Пристигавши у Илирију, Леонтије и ту сагради велелепну цркву у част светог великомученика Димитрија.

Не само многе цркве него и многа места носе име овог угодника Божјег. У нашем крајевима то су, пре свега, некада знаменити Сирмијум, данашња Митровица у Срему, као и истоимени град на Косову. Осим тога, многе српске породице га славе као своје крсно име.

Ипак, име светог великомученика Димитрија највише се везује за родни Солун, град његовог мученичког подвига. То је молитвено стециште хришћана који кроз векове хрле са свих страна да се поклоне светим чудотворним моштима. А сам великомученик Димитрије Солунски брине о своме граду. Много је таквих примера забележених кроз векове.

Тако је остао упамћен велики пожар у цркви светог великомученика у којем је веома оштећен сребрни свод над моштима Божјег угодника. Истовремено, сребрни трон остаде нетакнут. Тадашњи архиепископ Јевсевије науми да трон претопи и од њега начини свод над моштима светог, али за свој наум ником не каза. Благодаћу Јединог Срцезналца, свети Димитрије се јави неком презвитеру његове цркве и рече му да каже архиепископу да одустане од своје намере. Али како архиепископ Јевсевије не поверова овом виђењу, то од светитеља стигоше не једно него три упозорења, уз обећање да ће се он сам побринути и за свод као што се и иначе брине о самом храму. И заиста, баш тада дође у цркву један благочестиви и богати Солуњанин, по имену Мина, доневши на дар много сребра. Он исприча како га је свети Димитрије неколико пута спасао од великих опасности, па и од саме смрти, и да је већ одавно желео да дарује цркву. Али од раног јутра неки унутарњи глас га је опомињао да то учини одмах. Уз то Мина изрази жељу да од тог сребра буде сачињен свод над моштима његовог молитвеног заступника, светог Димитрија. Само наизглед случајно, тих дана многи Солуњани донеше на дар цркви светог Димитрија не неке друге дарове него баш сребро, и то у толикој количини да свод веома брзо би обновљен.

С љубављу су Солуњани и многобројни поклоници украшавали храм светог великомученика. Лепотом и чудотворењем издваја се на платну вежена икона светог Димитрија, рад двеју девојака из околине Солуна. Њих заробише варвари, па их одведоше своме кнезу, а он, безбожник, дознавши за њихов изузетни дар, нареди им да извезу лик светог Димитрија. Намера му беше да се наруга лику светога. Али воља Божја беше другачија, па њихов вез постаде не на поругу него на славу Божју.

Покушале су девојке да убеде незнабожнога кнеза да се не треба ругати Божјим угодницима, али све беше узалуд. Под претњом смртне казне, оне, уз сузе и молитве, извезоше прелепи лик светог Димитрија. Господ услиши њихову молитву, те их сам свети Димитрије, уочи свога празника, уплакане и уснуле, силом Божјом чудесно пренесе у свој храм у Солуну. У току је било свеноћно бденије, па је црква била препуна верних. Први болесници који се тада дотакоше иконе беху, благодаћу Божјом, а на молитве светог Димитрија, исцељени. Чудотворења се наставише кроз векове.

Житељи Солуна и данас, као и кроз сва минула столећа, знају и осећају да свети Димитрије Мироточиви чува свој и њихов град. Много је освајача хитало ка великом и лепом Солуну, али мач светог Димитрија Солунског одбијао их је од његовог родног града. Као да угодник Божји вековима поручује како је моћ земних царева пролазна и ништавна, а само свемоћ Цара Небескога вечна и величанствена.

Крајем шестог века, у време цара Маврикија, завлада Солуном куга. Последице беху заиста страшне. Овом злу још једно се дометну: Авари затражише од Византије велики данак. Када цар то одби, крену огромна војска освајача; стари списи веле да је било око стотину хиљада војника који кренуше ка богатом трговачком граду Солуну. Знајући како је одбрана Солуна након куге преслаба, цар Маврикије посла војну помоћ. Али историја још једном потврди богонадахнуте речи да је узалуд град чувати уколико га Господ не сачува. И сам свети Димитрије упозори архиепископа Јевсевија на предстојећу опасност, но Солуњани мишљаху како непријатељска војска неће тако брзо пристићи. У одговор на такву самоувереност, непријатељска војска се изненада појави под градским бедемима и могла је несметано ући у Солун да не би молитава светог великомученика. На његове молитве непријатељска војска изгуби оријентацију и сву ноћ проведе испред зидина једног манастира надомак Солуна. Од манастирских зидина мислили су да су бедеми самога града. Видећи у освит зоре да су се преварили, освајачи још силовитије кренуше ка самом граду. И док су Солуњани беспомоћно гледали, непријатељски војници кренуше уз бедеме. Пропаст је била на помолу. Тада се на градском бедему појави сам свети Димитрије, па, благодаћу Божјом, порази првог непријатељског војника који се попе на бедем. Падајући, овај повуче за собом и остале.

Видећи то, Солуњани похиташе на молитву у цркву светог Димитрија. Тамо један благочестиви Солуњанин, по имену Илустрије, виде разговор светог Димитрија са самим анђелима. Када му саопштише да је воља Божја да град буде предат у непријатељске руке, свети клече на молитву Богу, просећи са сузама избављење од безбожника. Јер, његови суграђани, истина, сагрешише, али ипак не одступише од Господа. Велика је пред Богом молитва Његових светих, а милост Господња безмерна. Видећи да свети љуби ближње своје као себе самога, Господ благослови да Његова небеска војска анђела похита у помоћ светом Димитрију. И још Господ отвори очи освајачима да виде ово мноштво војника. Зато се Солуњани веома изненадише када непријатељски војници у седми дан опсаде без икаквог видљивог разлога у паничном страху побегоше. Због грехова њихових не удостоји Господ Солуњане да виде ангелску војску, али им на поуку предаде у руке неколико заробљеника који им испричаше разлог свога изненадног бежања. Када заробљеници детаљно описаше војсковођу те непребројне војске, тада житељи Солуна појмише да то беше сам свети Димитрије са ангелима Божјим.

Али у вишедневној опсади непријатељ је много тога порушио и похарао. Тако град остаде без хране. Житнице беху потпуно празне, па људи почеше умирати од глади. Те, 547. године, морем је пловило много лађа препуних пшенице. Али због куге и ратних недаћа ниједна не крену ка Солуну. Тада свети Димитрије, силом Божјом, упути трговце ка своме граду, спасивши тако своје суграђане и од глади.

Чуда за неверне и маловерне, а збиља за верне, догађају се непрекидно у цркви светог великомученика Димитрија Мироточивога, где и данас угодник Божји почива нетрулежно. По речима нашег преосвећеног владике Иринеја, „ тамо је стециште молитава и молитвених уздаха свих православних којима је потребна милост Божја и помоћ и који призивају молитве светога угодника Божјег Димитрија Мироточивога да буде њихов молитвеник и заступник пред Богом. "

Нека би дао сведобри Господ да се, молитвама светог великомученика Димитрија, и наш народ спасе од маловерја и агарјанског зла.

Свети великомучениче Димитрије, моли Бога за нас грешне!

Сусрет мушкарца и жене у савременом свету, није идиличан. На сцени је борба полова и рат за превласт.

- Сасвим је нормално и природно да век у коме живимо износи као један од кључних, главних проблема савремене цивилизације, однос полова. Дакако, савремени човек је у бескрајној борби за доминацију. Након човековог иступања из раја, он се обезблагодаћује и ступа у свеопшти рат са свим око себе. Данас није нимало случајно што постоје феминистички покрети, то је добро јер је знак за узбуну да се човечанство, (које лежи мимо Цркве), позове на извесно преиспитивање. Бојим се да смо јако далеко од оног што нам се нуди унутар живота Цркве.

Често се позивамо на тзв. патријархално друштво, патријархалну породицу, говорећи да је то, ето, један модел који је неупоредиво бољи од модела у који је ушла савремена породица а, уствари, велико је питање да ли је ту основни принцип, садржај живота, била љубав и истинска и права жртва или само борба за доминацију, где је по биолошкој снази победио мушкарац. Уствари, мушкарац је током векова успео да се наметне жени. Свети Јован Златоусти каже: Жену, мајку твоје деце, у благоразумности, не треба везивати страхом и претњама него љубављу.

Владика Порфирије

Manastir glogovac

У Фотијевом културном животу књиге су имале важну улогу. До краја свога живота он је засигурно знао све књиге које постоје у Константинопољу и шире. За човека тако високе репутације није било библиотеке која му није била доступна. Зна се да је поседовао своју приватну библиотеку и да је време које је проводио читајући и анализирајућу књижевна дела са својим пријатељима за њега био највећи животни благослов. Његова заљубљеност у књиге огледа се у његовом првом делу – Библиотека или Μυριόbιbλος, које до данашњих дана изазива велику пажњу историчара и познаваоца византијске књижевности.

САДРЖАЈ ФОТИЈЕВЕ БИБЛИОТЕКЕ

Спис Библиотека садржи приказе 280 књижевних дела из разних области – теологије, историје, реторике, философије, медицине, природословља и песништва. Мало више од половине (57 %) приказа односи се на хришћанске ауторе. Сви прикази су критички сажети и веродостојни. Овај спис није написан са претензијом да буде историја књижевности, па због тога многа позната класична и хришћанска дела нису наведена. Без обзира на то, његов садржај представља првокласан извор за историју старохришћанске и рановизантијске теолошке књижевности, као и за световну књижевност у Византији до IX века. Дела која су приказана обухватају временски период од Херодота (484 – око 425 године пре Христа) до Св. Никифора I Цариградског (око 758–828). Уз сваки наслов дела, Св. Фотије је записао своју оцену дотичног дела, a уз нека дела помиње нешто више од имена, тачан преглед садржаја и опширне биографске и историјско-књижевне белешке.

ЗНАЧАЈ ФОТИЈЕВЕ БИБЛИОТЕКЕ

Овај спис је веома значајан, јер се у њему налази много драгоцених сведочанстава о бројним класичним делима која су на жалост изгубљена. Сасвим је могуће да је до губитка књижевних дела, која су у форми сажетка сачувана у Фотијевој Библиотеци, дошло „због чињенице што се у то време почело са преписивањем старих рукописа новим курзивним писмом, познатим као мало обло писмо; док је оно старије, уницијално писмо великих слова постепено запостављено, па су самим тим и многи стари рукописи пали у заборав“.

Нас занима какав је начелни значај овог списа за историју рукописног наслеђа. Да ли овај спис представља пресек књижевне баштине, која је стајала на располагању „духовно радозналом научнику IX века“ или нас Свети Фотије Цариградски упознаје са раритетима на антикварном тржишту у Византији?

Неколицина научника се слаже да је у питању упознавање са раритетима. Фотије је по свој прилици био „онај зналац који нас упознаје са раритетима које је у оно доба, осим њега, познавало мало људи“. У посветном писму своме брату Тарасију на почетку Библиотеке, Фотије тврди да је он, желећи да утеши свога брата због растанка услед његовог (Фотијевог) дипломатског пута у Калифат, „наложио своме секретару да забележи плодове лектире на томе путовању, како би Тарасије бар накнадно узео учешће у томе“. На основу овога долази се до закључка да је Фотије ове књиге понео са собом и да их је читао за време свога путовања, јер једном дипломатском посланику из IX века није се могло стављати ограничење пртљага. Појавила се још једна хипотеза, која би могла да умањи улогу Цариграда као центра за прикупљање раритетне књижевне баштине. По хипотези коју је изложио Б. Хемердингер, ако је Фотије дошао рецимо у Багдад, „где је постојала јака грчка колонија са чувеним писарима и богата грчка библиотека, онда је ту могао, врло вероватно, да прочита велики број оних књига чији садржај наводи у своме спису“. Самом чињеницом да се међу делима описаним у Библиотеци налазе многа оних аутора који третирају јеретичке списе могла би да се поткрепи ова хипотеза, јер је у Багдаду (за разлику од Византије) постојала већа могућност да се нађу ове књиге, због његове физичке удаљености од правоверног хришћанства. Багдадска библиотека разорена је приликом монголске најезде 1258. године. Ако би ова хипотезе била тачна, онда би Фотијева Библиотека имала још већи значај од онога којој је припада у историји књижевног наслеђа. Ову хипотезу Б. Хемердингер заснива на интерпретацији писма Тарасију и не намеће је нипошто као неопходну.

Истражитељи византијске књижевности нису открили ниједно дело чији је садржај сличан са Фотијевом Библиотеком, што овај спис чини уникатним. За разлику од савремених специјалних речника књижевности који имају суштинске сличности један са другим, у овом спису обрађују се дела а не аутори или књижевне школе и не постоји никаква систематичност или комплетирање референсне јединице, осим основне шеме приказа. Неки научници Фотију приписују епитет „књижевни Колумбо“, јер је он открио нека изгубљена класична књижевна дела старог света. За хришћанска дела (која су приказана) ово не важи, јер су она сачувана у целини. Важно је да се напомене како значај овог списа није само у откривању изгубљених дела, него у поруци његовог аутора – да приликом читања неког дела треба да му приступимо са критичким разумевањем.

Аутор: ђакон мр Ненад Идризовић, Број 1094, Рубрика Историја

Извор: Епархија крушевачка

Предавање Eпископа крушевачког Г. Давида из Хришћанске етике, 31.10.2012.

59:53 мин.

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2012-10-31_2-1.mp3

Предавање Eпископа крушевачког Г. Давида из Хришћанске етике, 01.11.2012.

133:20 мин.

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2012-11-01_2-1.mp3

У току године више пута свенародно обављамо задушнице, а сваке суботе, поред осталих служби, служи се и служба за упокојене. Али није само субота дан посвећен молитвама за покојне, јер се у Цркви увијек молимо како за живе, тако и за упокојене. То је потпуно у сагласности са нашом вјером и са Јеванђељем, јер Господ наш Исус Христос је разапет на Велики петак, а на Велику суботу је почивао у гробу, и та субота је основа сваке суботе. У дан недјељни Господ је васкрсао и однио побједу над смрћу, даровавши свима нама нови живот, нову заједницу, ново заједништво са Богом и једних са другима. Православни хришћани, ако су у прилици, сваке суботе треба да дођу у цркву, запале свијећу и у молитвама се сјете својих покојних сродника.

Веома је важно да се заједно помолимо Богу за све, да освештамо жито у спомен на оне који су преминули у благочестивој вјери православној. Важно је за оне који су отишли од нас. Њима су потребне наше молитве, а такође, њихове молитве су потребне нама. Треба да знамо да се и они моле пред лицем Божијим. Они су добили слободу да се моле Господу, а ми се надамо да ће за све оне који су крштени, који су са вјером живјели, који су живјели у страху Божијем, Господ наћи мјеста у Царству небеском. Њих неће бити мали број, већ много више од оних 365 имена које читамо за сваки дан у календару, али нам све то још није откривено.

Гледано из божанске перспективе, они који су у наручју Божијем имају прави живот, а то су светитељи Божији, и према њима ми смо у смрти, а они су у животу. Од оних који су отишли из овог свијета у нови свијет ми не знамо колико их је светих, јер је Господ само поједине пројавио као светитеље још овдје у историји, али, у Царству небеском ће бити много више оних који ће се показати као свети, праведни и који су задобили живот вјечни, задобили близину Божију.

Митровданске задушнице послије оних прољећних, задушница пред Васкршњи пост, имају највећи значај. Код нас се и на Видовдан врше посебни помени за наше претке, као и на михољске задушнице, и то је нешто што постоји само код српског народа. Митровданске и прољећне задушнице су свеопште, а не треба, свакако, да заборавимо ни оне које се у свим црквама врше у суботу уочи Тројичиндана. То је устројство које важи за све Цркве Православне, али знамо, да свака помјесна Црква има и нешто своје што није обавезујуће за остале Цркве, него чини једно богатство у тим различитостима. То су разлике које доприносе јединству, а не раздвајају, него нам је драго кад код других - наше браће православних хришћана са којима смо у јединству вјере, љубави и евхаристијског заједништва - видимо нешто посебно, као што многе задивљује наша крсна слава.

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије

Извор: Русија.рс