УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ Фреска на западном зиду наоса цркве Свете Тројице у манастиру Сопоћанима, настала 1271-1274. године.

После Вазнесења Господњег о Мајци Божјој се старао апостол Јован Богослов, а у његовом одсуству Пресвета је живела у кући његових родитеља, у близини горе Елеонске. За све Апостоле и верујуће, Она је била прва утеха и поука. Беседеци с њима, Мајка Божја је говорила о чудесним догађајима Благовести, бесеменог зачећа Христа Спаситеља и рођења Христовог, Његовог детињства, младости и уопште земаљског живота.

Као и Апостоли, Она је Својим присуством, речју и молитвама градила и утврђивала Христову Цркву. После силаска Светог Духа на дан Педесетнице, Свети Апостоли су неких десетак година боравили у Јерусалиму, служећи спасењу Јудејаца, са жељом да Пресвету Богородицу што чешће виђају и од Ње чују божанске речи. Многи новопросвећени вером хришћанском долазили су, чак, у Јерусалим да би чули и видели Пресвету Богородицу.

Сачувана је посланица св. Игњатија Богоносца из Антиохије упућена апостолу Јовану Богослову, која гласи: "Многе жене код нас желе да посете Пресвету Богородицу, и дотакну прса која су хранила Господа Исуса, као и да од Ње чују многе тајне. Код нас се пронела Њена слава о Дјеви и Мајци Божјој, испуњеној благодаћу и свим врлинама. Каже се да је Она у току прогона и недаћа увек радосна, да у невољи и беди не подлеже огорчењу, не гневи се на непријатеље, него им чини добро, у благостању је кротка, према сиромашнима милостива и увек спремна да им помогне колико год може, снажна је у вери... а Наставница и Учитељица нашем је још младом благочашћу (побожности) и свим вернима је на свако добро дело; више од свих воли смирене, јер је и Сама испуњена смирењем... Неисцрпно је Њено трпљење када јој се подсмевају учитељи јудејски и фарисеји. О Њој су нам казивали људи, достојни сваког поверења, да се на основу Њене светости види сједињеност ангелске и људске природе. Све ово побудило је код нас безмерну жељу да видимо то небеско чудо и тако прекрасну светлост."

У другој посланици, св. Игњатије Богоносац пише апостолу Јовану Богослову: "Ако само будем био у могућности, доћи ћу к теби да се видим са свима светим верницима који су сабрани око тебе, а изнад свега желео бих да видим Мајку Исусову, о којој говоре да ког свих изазива дивљење, љубав и постовање и сви би хтели да је виде. Како и не бих желео да видим Пресвету Богородицу, да са Њом разговарам, са Оном која је родила истинитога Бога!"

За време прогона које је подигао Ирод против младе Цркве Христове (Дап. 12, 1-3), Пресвета Дјева Марија се, заједно са апостолом Јованом Богословом, склонила на 43 године у Ефес, где је овом апостолу било одређено да проповеда Јеванђеље.

Пресвета Богородица је посећивала Хришћане и у другим градовима. На пример, Она је била у Антиохији код св. Игњатија Богоносца, коме је писала: "Доћи ћу са Јованом и тебе ћу са твојима видети."

Пресвета Богородица је, такође, била и на Кипру код св. Лазара Четвородневног, који је био тамошњи епископ, затим на Светој Гори Атонској, о којој је, како сведочи св. Стефан Светогорац, Мајка Божја рекла: "Ово место ће мени бити додељено, дато Ми од Сина и Бога Мога. Бићу пред Богом заступница овога места."

По предању, заснованом на речима свештеномученика Дионисија Аеропагита и св. Игњатија Богоносца, св. Амвросије Милански у спису "О девственицама" пише о Мајци Божјој: "Није Она била само Дјева телом, него и духом, смирена срцем, обазрива у речи, благоразумна, немногорецива, богомудра, не брза на речи, стално је читала Свето Писмо, била је неуморна у трудовима, целомудрена у разговорима, говорећи са људима као пред Богом. Њено правило је било: никога не увредити, желети свима добро, поштовати старије, не завидети другима, избегавати хвалисање, бити здравомислен, волети врлине.

Када је Она увредила родитеље и када је била у завади са сродницима? Када се погордила пред скромним човеком, подсмехнула слабоме, уклонила од сиромашног?

У Њеним очима није било ничег суровог, несмотреног у речи, ничег неприличног у делима: скромни покрети тела, тих наступ, глас уједначен, телесне очи биле су код Ње израз дусе, отеловљење чистоте. Све дане Своје Она је посветила посту. Сну се предавала само колико је нужно, али и тада, како је Њено тело било смирено, дух је био бодар, понављајуци у сну оно што је прочитано, или размишљајући о спровођењу у дело постављених циљева или, пак, планирајући нове. Из куће је излазила само у цркву и то у присуству сродника. Уосталом, мада је и излазила из свога дома у друству других, најбоља стража за Себе била је Она Сама. Други су чували смо тело Њено, а о Свом карактеру брунула је Она Сама..."

На основу предања, које је забележио црквени историчар Никифор Калист, Богородица је "била средњег раста или, како други сматрају, нешто виша од средњег, боја Њеног лица била је као боја зрна пшеничног. Њена коса је била светлосмеђа и мало златаста, бистре очи боје зреле маслине, обрве повијене и тамне, нос мало издужен, уста боје лица и испуњена слатким речима, лице није округло нити оштро, него некако издужено, шаке и прсти дугачки... У говору са другима чувала је уравнотеженост, није се смејала нити збуњивала, а посебно се никада није гневила... увек једноставна, без и најмањег притворства, без мекуштва. Она у исто време бејаше оличење најузвишеније смирености. Хаљине Њене беху једноставне, без икаквих украса, као што то показује Њен свештени покров на глави који се до данас сачувао. Укратко речено, у свему Њеном беше присутна огромна благодат."

У дневнику св. праведног Јована Кронстатског стоји записано да му се јављала Богородица: "На дан 15. августа, односно Успења Богоматере 1898. године имао сам част да у сну први пут видим лице Царице Небеске и слушам Њен најумилнији, блажени глас који бодри: Ви, најмилија чеда Оца Небеског! Тада осећајући своју недостојност, гледао сам пречисти Лик Њен са трепетом и мишљу: неће ли ме с гневом одгурнути Царица Небеска! О, Лик Њен пресвети и преблаги! О, очи чисте, добре, смирене, спокојне, величанствене, небесне, божанствене! Нећу вас заборавити, дивне очи! Још минут се продужило то јављање, затим је Пресвета нечујно исчезла. Најпре је видех као да је на икони, а затим Она сиђе с ње и подиже се и оде."

Реч "успење" значи - погружење у сан, уснуће, мирна кончина, упокојење слично сну. Кончину Божје Мајке Црква назива Успењем зато што она "као да је на кратко уснула и као да се од сна окрепила".

Диван је био живот Пречисте Дјеве, дивно Њено Успење, како у песми пева Света Црква: "Бог васељеном указује на Тебе, Царице чудеса која превазилазе законе природе. И у Рођењу сачувао је Твоје девство и у гробу сачувао од трулежности тело Твоје" (канон 1, песма 6, тропар 1). У лику Пресвете Дјеве побеђени су закони природе: смрт, која враћа у земљу тело саздано од земље. Смрт није коснула Њено тело; родивши Бога, сачувала је Своје девство, и у Успењу је остала жива. По рођењу Христовом, Она пребива као Дјева, а после смрти пребива као жива. Она је уснула да би се пробудила за живот вечног блаженства. Преставила се Животу, Извору живота, да би душе раба Божјих избављала Својим молитвама.

Празник Успења Пресвете Богородице назива се великим зато што је на тај дан "Спаситељ свих у свој слави Својој срео и занавек настанио Мајку Своју крај Себе."

Околности под којим се догодило Успење Божје Мајке познате су у Православној Цркви још од апостолских времена. У првом веку о Успењу је писао свештеномученик Дионисије Аеропагит, а у другом веку казивање о телесном пресељењу Пресвете Богородице на Небо налази се у списима епископа Мелитона Сардског. О предању о Богородичином Успењу у четвртом веку говори свети Епифаније Кипарски, док је у петом веку свети патријарх Јувеналије Јерусалимски говорио светој благоверној грчкој царици Пулхерији следеће: "Мада у Светом Писму нема повести о кончини Пресвете Богородице, ипак о томе имамо сазнања на основу најдревнијег и најверодостојнијег предања." Наиме, ово предање је детаљно сабрано и изложено у црквеној историји Никифора Калиста у 14. веку.

До времена Свог блаженог Успења Пресвета Дјева Марија је поново боравила у Јерусалиму. Њена слава као Мајке Божје већ је била распрострањена, те је навукла на Себе и многе противнике, који су желели да насрну на Њен живот. Међутим, Бог ју је чувао од непријатеља. Дане и ноћи проводила је у молитви.

Често је долазила до Гроба Господњег, кадила ово место тамјаном и падала ничице у молитви. Не једном су непријатељи Спаситељеви покушали да је спрече да посећује свето место и тражили од првошвестеника да поставе стражу ради чувања Гроба Господњег. Међутим, постајући на чудесан начин, Духом Светим, невидљива за стражаре, Света Дјева је настављала да се моли пред Гробом.

У једној од таквих посета Голготи, пред Њу је стао Архангел Гаврило и најавио Јој Њено скоро пресељење из овог у вечни блажени живот небески. Као залог овога, Архангел Јој је уручио палмови грану из Раја, која је светлела нетварном светлошћу Царства Божјег. После ове небеске вести, Богородица се, са трима девојкама које су Јој прислуживале (Сепфором, Евгенијом и Зоилом) вратила у дом св. Јована Богослова, где је живела.

Пресвета Дјева се стаде припремати за Свој одлазак. Она најпре о томе обавести свог усињеника апостола Јована и показа му светлосну грану, остављајући му у завет да ту грану при спроводу носи пред одром Њеним. Свети ап. Јован одмах позва апостола Јакова, првог епископа јерусалимског и све сроднике и ближње и све Хришћане не само у Јерусалиму, него и по околним градовима и селима. Свима њима Пресвета Богородица поче да беседи о томе како Јој се јавио Арханђео и најавио да ће се ускоро преселити у живот вечни. Док је Пресвета Богородица говорила, сви сабрани су плакали, а Она их је саветовала да не плачу, него да се радују Њеном одласку, пошто их Она неће оставити сироте, већ ће се пред Престолом бога Живога још усрдније молити за њих и за читав свет. Још им је завештала да Њено тело буде погребено у Гетсиманском врту, јер тамо беше гробница светих праведних родитеља Њених Јоакима и Ане и светог праведног Јосифа, заручника Њеног.

Док је Она издавала предсмртне налоге, изненада настаде хук велики са неба и мноство облака окружи дом светог Јована Богослова; јер по Божјем наређењу Свети Анђели узеше Свете Апостоле расејане по разним крајевима васељене ради проповеди Јеванђеља и неочекивано их донесоше на облацима у Јерусалим и спустише пред врата куће у којој је живела Мати Божја. Угледавши један другога, Апостоли су се радовали и са недоумицом питали: "Који је разлог због кога нас Господ све овде сабра?" Свети Јован Богослов их дочека са радосним сузама, казујући им да ће се Пресвета Богородица ускоро преселити ка Господу.

Ушавши к Мајци Божјој и видевши је преиспуњену небеском радошћу, како благолепно седи на Своме одру, Апостоли је поздравише и испричаше о Свом чудесном сабрању. Пресвета богородица прослави Бога што је услишио Њену молитву и испунио жеље Њеног срца. Потом им Пресвета Богородица исприча о Свом скором преласку у живот вечни, а Свети Апостоли се купаху у сузама. Пресвета Богородица их је тешила говорећи: "Не плачите, пријатељи и ученици Христови, и моју радост не помућујте својом тугом, него се радујте са Мном, јер одлазим Сину и Богу своме." Док је Богомати овако тешила Апостоле, појави се и апостол Павле са својим ученицима: Дионисијем Ареопагитом, дивним Јеротејем, божанстеним Тимотејем и другима из реда седамдесеторице Апостола. Све њих је сабрао Свети Дух да би се удостојили последњег благослова Пресвете Дјеве Марије и да би са сваким благољепијем припремили погребење Мајке Господње.

Сваког од њих Она је по имену позивала к Себи, благословила и одала похвалу његовој вери и труду у проповеди Христовог Јеванђеља, сваком је пожелела вечно блаженство и заједно са свима њима се помолила за мир и благодат целог света.

У петнаести дан месеца августа настаде трећи час, када је требало да буде Успење Мајке Божје. У одаји у којој је Богомати лежала горело је много свећа. Свети Апостоли су, уз појање и славословље, стајали крај благолепно украшеног одра на којем је лежала Пречиста Дјева Богородица. Пресвета Богородица се непрестано молила, очекујуци Своје упокојење и долазак Свог прежељеног Сина и Господа.

Одједном одају обасја неизрецива Светлост Божанске Славе и они који су ово видели били су захваћени побожним трепетом. У лучама неизмерне Светлости, ка Пресветој са Небеса сиђе Сам Цар Славе Христос праћен мноштвом Арханђела, Анђела и других Небеских Сила, заједно са праведним душама Праотаца и Пророка који су од давнина пророковали рођење Пресвете Дјеве. Видевши Свога Сина, Мајка Божја се усправи са одра и поклони Христу, говорећи: "Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу, Спасу мојему, јер погледа на смирење слушкиње Своје!" Господ тада Своју Мајку позва да пређе у Вечни Живот, а Пресвета Дјева - поновивши као некада у Благовестима: "Нека ми буде по речи Твојој" (Лк. 1, 38) - опет леже на одар и без икаквог телесног страдања, као да заспа слатким сном, јер је била без греха, предаде душу у руке Свога Сина и Бога.

Тада отпоче радосно архангелско и ангелско појање. Пратећи чисту душу Богоневесте ка Небесима, са богобојажљивим страхом као Царици Небеској, Ангели су узвикивали: "Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом, благословена си Ти међу женама!" Небеске двери се тајанствено отворише и Херувими и Срафими са радошћу прославише сусрет са душом Пресвете Богородице. Благодатно лице Богородицино сијало је славом Божанственог девства, а од тела Њеног вијао је најкраснији миомир.

Богобојазниво и са страхом Свети Апостоли се поклонише Господу, Који са славом вазнесе на Небо душу Своје Мајке, и са плачем окружише одар Пресвете богородице. Они приступише и целиваше Њено пресвето тело, одајући му свечано постовање, и тиме се освећиваху и испуњаваху благодаћу и духовном радошћу. Свемогућа сила Божја која из Њеног светог тела истицаше, исцељиваше болесне који са вером и љубављу додириваше Њен свештени орар.

Оплакујући свој растанак на земљи са Мајком Божјом, Апостоли завршише погребење Њеног пречистог тела. Свети апостоли Петар, Павле, Јаков, са другима из реда дванаесторице Апостола, понесоше на својим плећима одар на којем је лежало тело Свагдадјеве Марије. Свети Јован Богослов исао је испред свих са рајском светлозрачећом граном, а остали Апостоли и мноштво верних пратили су одар са свећама и кадионицама, певајући свештене песме. Ова свечана поворка кретала се од Сиона, кроз цели Јерусалим, све до Гетсиманије.

Погребна поворка са пречистим телом Богоматере кретала се од Сиона кроз Јерусалим ка Гетсиманији. Одједном се изнад ње јави златокруг од облака, сличан венцу, блистајући силном светлошћу. И из њега се разлегаше предивно анђелско појање које испуњаваше ваздух, за све бивајући чујно. Тај блештави облак са Небеским појцима креташе се ваздухом понад погребне поворке до самом места погребења.

Житељи Јерусалима који нису веровали у Христа, поражени неуобичајеним и величанственим призором и озлобљени почастима указаним Мајци Божјој, известише о свему првосвештенике и књижевнике. Острашћени завишћу и мржњом према свему што подсећа на Христа, ови послаше слуге да растерају поворку и спале тело Мајке Божје. Побеснели народ и војници са јарошћу се устремише на Хришћане, али венац од облака спусти се на земљу и начини преграду као зид. Гониоци су могли чути кораке и појање, али не могаху видети никога из поворке. Многе од њих Свети Ангели ослепеше, тако да су се вратили у град пипајући и бауљајући.

Један јудејски свештеник из зависти и непријатељства према Мајци Исуса Назарецанина хтеде да преврне одар на коме је било тело Пресвете Дјеве, али му невидљиви Анђео Божји одсече обе руке које се дотакоше одра. Видевши ужас који му се догоди, он паде на земљу и поче да вапије Светим Апостолима: "Смилујте се на мене, слуге Христове!" Горко се покаја и са вером исповеди Мајку Бозју и Христа Спаситеља и тада доби исцељење, и обе руке му се вратише на место на којем су биле, и он се прикљуци онима који иђаху за телом Богомајке, поставши од тада ревносни присталица Христов.

Када је поворка стигла у Гетсиманију, тамо је са плачем и ридањем почело последње целивање пречистог тела Богоматериног. Тек увече Свети Апостоли су могли да га положе у гроб и великим каменом затворе улаз у пећину. Свети Апостоли проведоше крај гроба Пресвете Богородице у Гетсиманском врту три дана, молећи се и певајући псалме.

По промислу Божјем апостолу Томи није било суђено да присуствује погребу Мајке Божје. Досавши трећи дан у Гетсиманију, он се горким сузама окрену ка гробу и гласно изрази жалост што се не удостоји последњег благослова Мајке Бозје и опроштаја са Њом. Сазаливши се на њега, Апостоли одлучише да отворе гроб, и омогуће му утеху последњег поклоњења свештеним остацима Свагдадјеве. Али, откривши гроб, они у њему нађоше само Њене погребне овоје из којих се ширио небески миомир, и на тај начин се осведочише призором дивног вазнесења на Небо тела Пресвете Дјеве.

Увече истог дана, када се Апостоли сабраше у дому да вечерају, док су приносећи благодарење узносили к небу комад хлеба остављен у част Господа, јави им се Мајка Божја, окружена мноштвом Анђела, и рече: "Радујте се! Ја сам с вама у све дане довека". Ово је тако обрадовало Апостоле и све који су били са њима, те они ускликнуше: "Пресвета Богородице, помози нам!" Тако је успостављен почетак чина узношења панагије, тј. узношења хлеба у част Мајке Божје, који се и до данас очувао у манастирима.

Од тада Свети Апостоли се сами уверише и сву Цркву уверише у то да Пречиста Матер Божја би у трећи дан после погребења васкрснута од Сина и Бога Свога и у телу вазнесена на Небо. Свети Апостоли поново уђоше у гроб и узеше плаштаницу остављену за утеху тужнима и као нелажно сведочанство Богоматериног устанућа из гроба.

Празник Успења Пресвете Богородице се до данас с посебном свечаношћу празнује у Гетсиманији, на месту Њеног погребења. Заправо, нигде срце не бива тако потресено тугом због растанка са Божјом Мајком и нигде се не испуњава таквом радошћу и вером у Њено бескрајно и непрестано материнско посредовање за свет као тамо, на месту Њеног погребења.

Насупрот томе, ако се молите за Цркву, и ви сте у Цркви. У Цркви је Христос сједињен са Црквом, али и са Оцем и Светим Духом. Света тројица и Црква јесу једно. Ваша чежња треба да је усмерена на то да сав свет буде освећен, да сви буду Христови. Тада улазите у Цркву и доживљавате рајску радост у Богу, јер сва пуноћа Божанства обитава у Цркви.

Сви смо једно тело, са Христом као Главом. Сви смо Црква. Наша религија има у себи ту величанствену особину - она уједињује свет мислено, духовно. Сила молитве је велика, веома велика, особито кад молитву врше многа браћа. у заједничкој молитви сви се уједињују. Осећајмо ближње своје као себе саме! То је наш живот, наша радост, наше благо. Све је лако у Христу. Христос је средиште. Сви хрле ка средишту и сједињују се у једном духу и једном срцу.

...

Када сами имамо неки проблем, или га има неко други, затражимо и од других молитве, па сви завапимо Богу са вером и љубављу. Будите сигурни да су те молитве угодне Богу и да ће Он дејствовати и чинити чудеса. То нисмо довољно добро разумели. То схватамо доста површно, па кажемо: помоли се мало за мене.

Молите се више за друге него за себе. Изговарајте речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", а имајте на уму увек и друге. Сви смо деца истог Оца, сви смо једно. Стога, када се молимо за друге, кажимо: "Господе Исусе Христе, помилуј нас", а не "помилуј их". На тај начин признајемо да су они заједно са нама.

Молитва за друге, вршена благо и са љубављу, некористољубива је и доноси велику духовну корист. Облагодаћује онога ко се моли, али облагодаћује и онога за кога се он моли. То значи да низводи благодат божју. Када осећате велику љубав, и када вас та љубав подстиче на молитву, онда таласи ваше љубави запљускују онога за кога се молите и утичу на њега. Тако ви око њега стварате заштитни оклоп и вршите утицај на њега. Водите га путем добра. Видећи ваш напор, Бог штедро даје благодат Своју и вама и њему. Али притом вам ваља умрети за себе. Јесте ли разумели ово?

Извор: Живот и поуке старца Порфирија Кавсокалвита

У хладовини Бранковине, надомак Ваљева, екипу Телеграфа угостио је свештеник Александар Саша Ђурђевић, који је тренутно на одмору у свом крају. Свештенички позив га је одвео у далеку Венецуелу, а његова животна прича је достојна романа.

Отац Александар је фудбалски дрес заменио мантијом, а његов терен више није травњак него Црква. За ову промену у животу се одлучио једне ноћи током бомбардовања. Већ 14 месеци у земљи Уга Чавеза шири Православље у служби СПЦ.

Отац Александар Саша Ђурђевић одрастао је у Ваљеву, а са шест година почео је да игра фудбал. Од дечије игре, почео је да гради професионалну каријеру, а играо је за неколико клубова.

После одисеје по клубовима у Подрињу и околини Ваљева, сели се у Београд где је играо за неколико клубова. Најзад прелази у Фудбалски клуб Обилић који је тада био респектабилан у домаћем фудбалу.

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=r4o--yiHJCU

Како каже отац Александар, мислио је да ће живети и умрети на зеленом травњаку, а онда се све променило једне ноћи током НАТО агресије над Србијом.

- Због фудбала сам често запостављао школу, али сам успео некако да је завршим. Сећам се да је било бомбардовање и те године је требало да одлучим који факултет да упишем. Било је неколико избора, а онда сам једне ноћи одлучио да то буде Православни богословски факултет - каже отац Александар за Телеграф.

После завршеног факултета, Саша се оженио и добио парохију у епархији ваљевској. Као младог и перспективног свештеника одликовао га је рад са омладином и ширење Православља, а то није прошло непримећено. Организовао је и трибину "Православље и млади" на којој су учешће узели Емир Кустурица, кошаркаш Дејан Бодирога и многи други.

На позив митрополита Амфилохија Радовића, пре 14 месеци, отац Александар добија прилику која је ретка за свештенике СПЦ. Прихватио је да буде свештеник у Венецуели и окуша се у сасвим новом свету и за њега и за мисију СПЦ.

Црква у Венецуели је основана 1955. године, али скоро да није било никаквог мисионарског рада. Због тога је СПЦ одлучила да се поново активира на овим просторима, а тренутно тамо живи неколико стотина Срба.

Отац Александар је за време боравка у Венецуели крстио око 20 нових верника, од чега 10 Венецуеланаца. У разговору за Телеграф покушао је да приближи необичан живот који се тамо одвија.

- Нисам плашљив човек, али није ми било свеједно када сам крочио први пут на тло ове огромне земље. Решетке на прозорима зграда, наоружани људи на улици, стари аутомобили ... на сваком ћошку се примети криминал. Одмах ми је саветовано да скинем сат и не излазим с њим на улицу, као и да увек имам неки новац уз себе да понудим у случају да ме неко нападне - каже отац Александар.

Његова супруга Славица каже да они до сада нису имали непријатности, али да се свакодневно у Каракасу дешавају пљачке на улици. Иначе, статистика каже да се у Каракасу сваки дан деси око 400 убистава!!!

Престоница Венецуеле спада у градове са највећом стопом криминала у свету, а Бариос (слично фавелама у Бразилу) су места у коме живе људи из тог света, углавном наоружани до зуба и без личне карте. Социјалним програмом им је омогућено да не плаћају струју и воду и добијају основне животне намирнице од државе.

Отац Александар ни данас није напустио фудбал, већ га и даље игра рекреативно. Каже да се одлично уклопио и да је тамо фудбал у експанзији, али да је и даље спорт број један у Венецуели, колико год то контрадикторно било, безбол!

После завршених обавеза у Цркви и парохији, мантију замени дресом и са локалним становништвом јури за лоптом, због чега је омиљен и међу онима који нису православци.

Иако су се плашили како ће се њихове две мале ћерке Анастасија и Савина привићи на живот у Венецуели, данас се ипак не кају што су прихватили овај позив. Девојчице сада знају и шпански и српски језик, а отац Александар каже да ће у Венецуели остати бар још две године.

- За мене је литургија на првом месту, а шта ће даље бити видећемо. Углавном, сигуран сам да ћу цео живот памтити ово искуство и прилику која ми се указала - каже отац Александар и додаје да Венецуеланци имају углавном позитивно мишљење о Србима.

Ово је први пут да долази у Србију на одмор после 14 месеци, а пошто не жели да његове ћерке забораве корене и одакле потичу, током разговора за Телеграф објашњавао је својој деци значај песникиње Десанке Максимовић, чији гроб се налази у порти цркве у Бранковини.

Отац Александар није омиљен само у Венецуели, већ иу родном Ваљеву, а у то смо се лично уверили током шетње овим градом познатом по томе што из њега потичу великани попут проте Матеје Ненадовића, Десанке Максимовић и других.

Скоро да није било човека који није зауставио оца Александра, целивао руку, поздравио се и позвао га у свој дом. После вишечасовног дружења, примакао се крај разговору, а отац Александар је журио на заказан термин за фудбал ...

(Мићо Бабић)

Извор

Након завршене војне школе, помовисали су нас и пре планираног времена и распоредилили на дужности. Један, други, трећи рат. Рањавања, заробљавања, много крви сам се нагледао, а у рату човек није више човек, барем не онакав какав би требао бити. Свашта се је дешавало, губио сам најбоље пријатеље. Нама старешинама, барем већини од нас, деца која су служила код нас су била наша деца. Ми смо им били и очеви и мајке. И они су били наши синови. Тако смо их осећали и тако се према њима односили, барем већина нас. Е, мислим да вам овде не требам причати о томе како се осећа родитељ који изуби дете. А можете ли замислити како се осећа родитељ који изгуби пуно деце?

Након последњег рата остао сам у војсци још пола године и након толико година одлучио се да скинем униформу. Политика је превише ушла у војску и ја ту једноставно након свега нисам налазио. То није више била она војска каква је била.

Напустио војску, са женом и двоје ситне деце одемо у једну страну државу, код њене мајке. У почетку то крене како треба, али, након извесног времена, обостраном кривицом ми се раставимо. Растава, развод је јако мучна и тешка ствар. Ко ју је прошао зна о чему говорим.

Наставим ја да живим сам, жена са децом.

Тамо где сам живео, тзв. табак, није радио недељом, па сам ја усталио обичај да одем до оног код општине, који је био удаљен десетину минута пешачења и тамо купим цигарете, наше новине, седнем и попијем кафу, прелистам новине и назад у стан.

Пре него што наставим причу, сматрам за потребно и да вам кажем и ово. Крштен јесам, одувеке се славиле славе у мојој родитељској кући, водили су ме као дете у цркву о великим празницима, али ја никада нисам био посебно верујући. Вероватно и због тога што ме је бивша ЈНА васпитавала у једном другом смислу, а и касније када су сви "србовали" мени је био превасходни циљ да сачувам своје људе и наравно себе. Оно, некада кренеш да размишљаш о томе шта и како те у одређеној ситуацији спасло сигурне смрти, тебе или твоје људе, али, никада не улазиш у то да је то управо Господ...

Е дакле тог јунског дана, у недељу, као по обичају кренем по цигарете. Улице полупразне. Са ове стране улице где ја идем скоро нема никога, у сусрет ми иде једна тамнопута жена. Када је пришла, прича нешто на јако лошем енглеском, како нема шта да једу она и њена деца. Просјака има тамо пуно, велики је то град, огроман. Вероватно да бих прошао поред ње без и једне речи да нисам видео да у испруженој руци држи разгледницу Сарајева. У самом Сарајеву сам провео четири године свог живота, тако да, наравно нисам могао остати хладан. Питао сам је на локалном језику одакле је, није ме разумела. Поновио сам то на енглеском, одговарала је са "Сарајево, Сарајево, Срби најурили". Ми смо Срби у оно време (још је покојни Милошевић био на власти) били црњи од црног гаврана. Просто је било опасно да негде, у то време кажеш да си Србин. Ако ништа друго, посао сигурно не би добио. Насмејао сам се и рекох на српском, па ја сам Србин, како онда очекујеш да ти ја дам нешто. Она се тргну, скоро уплаши ових мојих речи, вероватно се није надала да ћу јој се обратити на нашем језику, па онда окрену кукњаву, класичну за "просјаке" како немају шта јести, како јој је син болестан, немају папире, нити пара за лечење, како немају ни за хлеб... Ја сам у џепу имао новаца толико да купим две кутије цигара, да попијем кафу и купим новине, као по обичају, јер када сам полазио толико новца сам ставио у џеп. Насмејем се још једном, рекох, ја ти немам ништа дати ово што имам понео сам за цигаре, ако хоћеш да те частим кафом (рачунајући да не купим новине). По логици дај шта даш, она пристане. Били смо близу тог табака, то је дакле и кафана где се продају цигарете.

Купим ја цигаре, лепо топло јунско јутро, седнемо ми напоље. Отворим једну паклицу, понудим и њу, она узме запалимо и таман да ја започнем са питањима где је живела у Сарајеву и тако то, она мене погледа у очи, али погледом који је, бар се мени тада учинило продире у онај најскривенији део душе. Каже она мени (заборавио сам рећи да је то била жена по мојој процени, преко 50 година), "Ајде да ти гатам". Ја се поново насмејем, ма жено немам пара, а друга ствар у гатање верујем колико и у Деда Мраза. Мани ме се. Него да попијемо кафу па ја имам обавезе морам ићи. "Не, не, ти си много добар човјек, гледаћу ти џабе", ја опет њој кажем лепо да не верујем у те глупости. Али, она како је седела наспрам мене, то су они летњи баштенски мали сточићи, нагне се и заврне ми рукав од мајице. Сећам се носио сам неку лимун жуту мајицу на себи. Ноктима расплете оне кончиће и откину кончић дужине 3-4 центиметара. Стави га међу дланове онако како се будисти моле... ја сам се већ спремао за забаву и смејурију. Једноставно сам се надао да ће да ми наприча гомилу глупости од којих ћу се добро забавити.

Али...

Када је кренула са причом, мени се, можда је то благо речено, заледила ми се крв у жилама. Иако сам рођен и растао далкео од Сарајева, прво што ми је рекла јесте како ми се зову родитељи, затим, је наставила причу. И то не било какву, него као да је до тада ишла буквално на пола метра иза мене. Али, у детаље. Чак и ствари, за које сам био сигуран да их само ја знам. Јер, у ратовима се догађају неке грозне ствари људима, које би да задрже само за себе. Не можете ни наслутити како сам се тада осећао. Прича је била толико детаљна и тачна, али у потпуности тачна. Где сам био, шта сам радио, шта ми се догађало. Неколико пута сам се на једвите јаде уздржао да не паднем са столице. Шок је блага реч за оно што сам тада осећао. Ја који нисам веровао у те ствари, управо сам слушао причу о себи, од непознате особе. И то не било какву причу, већ причу коју ни ја сам не бих могао боље и детаљније испричати.

Завршила је и стала.

Каже: "Ето, то је то". Имао сам осећај да ме је лупила маљем у главу. Иначе сам јако прибран и поприлично могу контролисати своје емоције ма какве биле.

А даље? - Питам је ја.

Па знаш ово ти је било за џаба болан, а за једну кафу је превише.

Не знам вам сада објаснити зашто, али, сам отишао до шанка од тог кафеа, табака, пошто сам познавао тог газду Турчина који је држао, замолим га да ми позајми 20 еура уз обећање да ћу му вратити одмах, само да одем до стана по паре. Без проблема човек ми позајми 20 еура, ја се вратим за сто, дам јој оне паре и кажем, "Ајде даље причај, више немам и ово сам позајмио".

Е онда крене њена прича о будућности. Причала ми је са мање детаља, шта је то шта ме очекује, али ми је напричала пуно тога. Прво што ми је рекла јесте да ћу се помирити са бившом женом, да ћемо се одселити у неку трећу далеку земљу, па онда редом, ето навешћу пример шта ме чека у наредних пар месеци, за неколико година, буквално до краја живота... Та будућност, по њеној тадашњој причи и није била тако црна, нити ми је предвиђала нешто драстично лоше. Наприча она мени све то, онда нагло устаде, оне паре са стола на брзину стави у џеп од некоих панталона и без довиђења оде.

Тек када је отишла, ја сам пиметио да сам сав мокар у голој води, као да ме неко поливао цревом за воду. Пришао ми је газда од тог табака носећи чашу воде и питао ме да ли сам добро. Нисам био у стању да проговорим само сам потврдно климунуо главом.

Отпио сам неколико гутљаја воде и у бунилу, највећем до тада, мада се не сећам да сам се икада у животу тако осећао, не знам ни сам како сам отишао до стана тих неколико стотина метара, не више од 500. Сећам се да сам легао на софу у дневној соби у стану и у плусвесном стању у глави су ми одзвањале њене речи, онако помешане, без редоследа, у фрагментима.

Након пар сати сам "доша к себи", узео сам новац однео Турчину у табак и вратио се назад.

Након тога сам се будио свакога јутра и годинама живео у ишчекивању онога што ми је Циганка онога дана рекла.

Ништа од тога ми се до данас није догодило, а има томе више од 10 година. Чак, дешавале су се и супротне ствари од оних које ми је прорекла онда.

Никако нисам могао схватити, како то, да ми је до у детаље погодила прошлост, а ништа од онога што ми је прорекла за будућност није се догодило, чак није било ни назнака ни шанси да се нека од тих стваpи догоди. И управо то што нисам могао схвати ми је било велики терет. Било ми је након извесног времена јасно да она ништа није тачно рекла што се тиче будућности, али ме је тим више збуњивало да ми је што се тиче пошлости, толико детаља рекла да сам на већину њих и ја сам заборавио или сам мислио да их ја један једини знам.

Трајало је то годинама. Живот је ишао својим током, онако како иде. Некада овако, некада онако. Код мене се по питању вере није ништа посебно мењало. Остао сам "верник" онолико колико сам био и раније.

Сада сам сигуран да је то тада морало тако да се догоди. А зашто, прочитаћете до краја приче.

Више "туристички", него из верских разлога, ја пре две године, сам одем у један женски манастир. Не, није био никакав празник, а ја онога момента не бих знао зашто сам тамо отишао. Сада знам зашто сам отишао, тачније знао сам још онда када сам се враћао назад прелазећи манастирску капију.

Ушао сам тога дана у манастирско двориште, рано поподне. Како сам и раније научио, ја сам то схватао као формалност, прекрстио се на улазу, пољубио врата и ушао у цркву. На оној икони која је стајала на средини цркве сам оставио новац и десно је било место где су се продавале свеће. На кутијицама са свећама које су биле разних величина писале су цене. Од оних у средини узео сам по једну за себе и децу и родитеље и оставио скоро дупло више новца. Затим, како сам учен, при изласку из цркве изашао на јужна врата унатраг, пољубивши врата и прекрстивши се. Свеће су се палиле напољу, запалио сам свеће, постојао мало, осврнуо се около. Када сам долазио, приметио сам дрвену клупу са столом прављеним од дасака у хладу једног дрвета уз сам конак. Када сам долазио није на клупи било никога. Сада је ту седела једна монахиња и гледала у мене. Из пистојности јој рекох помоз Бог мати. "Бог ти помогао, синко, јеси ли се умоио, врућина, а?". И сада је био јун, али 8. година након оног јуна...

"Нисам мати, колима сам, ето дођох да видим манастир, нисам никада био".

"Ако синко, ако, јел да да је лепо овде, само ми смо овде старе и мало нас је, не стижемо све... Него дођи одмори мало, дођи седи".

Монахиња која је седела на клупи, била је јако стара. То сам пpиметио прилазећи. Сигурно јој је било више од 85 година. Иако је била стара толико, осмех јој је био као код малог детета. Благ, чист, срдачан. Ипак, ја сам осећао непријатност, иако сам ишао према њој и клупи, у том моменту ми је једноставније било да се окренем лево и кренем према капији. Ипак њен осмех и светло-плаве очи боје неба су ме попут најјачег магнета вукли ка клупи.

"Седи, одахни, што тако кратко остаде у цркви?", слегох раменима не знајући шта да кажем.

"Него да те нечим понудимо, шта би, ракију, вино...?"

"Сок... ако имате или још боље чашу воде, возим знате..."

"Ма попиј чашу вина, имамо много добро вино, још покојна игуманија га је оставила", на помен игуманије се прекрсти и мени нешто нечујно прошапута. "Ми не пијемо, ето када дођу гости, а вино не гњечимо више, него дође један ту из села па нам од оног грожђа испече ракију"

И као да је наручила, само неколико секунди након тога појави се још једна монахиња носећи бокал са вином и чашу. Климну главом у знак поздрава, наспе у чашу за око две трећине вина и оде.

"Узми окрепи се, кажу вино је здраво, једна чаша на дан, ја га не смем, видим ни сестре остале га не пију. Владика обавезно попије по чашу или две када наврати."

Узимам оно вино, иначе сам љубитељ вина, да ли због вина или због места на којем сам га пио, оно је нешто најбоље што сам у животу до сада пробао. Осећао сам да је вино јако, јако старо, али и јако стручно прављено. Заиста, не постији вино мени знано са којим бих га упоредио.

"Што се не помоли у цркви питах те, него онако на брзину изађе?"

Слегнух раменима, не знајући шта да одговорим. Једноставно ни ја сам нисам знао разлог.

"Па, мати, ја не знам те молитве, не знам како... не знам шта изговарати, како то иде..."

"Шта има ту да се зна. Синко, Бог разуме сваки језик, како год да му се молиш. Да би се помолио Богу не мораш да знаш те молитве из књига, обрати му се онако, својим речима"

Опет слегох раменима, у намери да кажем да за то нисам знао.

"Онако, како пичаш са другим људима тако му се обрати, он је Створитељ, он свакога разуме. Не мораш ићи у цркве да би му се обратио. Када ти је тешко, или му желиш нешто рећи, реци му обично, као човеку".

Благи поглед старице је клизио по мени, као да ме милује. Осетио сам да ме милује, као руком по коси, лицу... У мени се тада први пут у животу пробудио толики осећај мира, спокоја, блаженства.

"Шта си по занимању?" - запита ме старица.

"Био сам којешта, највише војник, сада... сада радим неки посао који нема везе са војском и тим стварима"

"Синко, шта то носиш на души, какву муку?"

"Ма никакву", покушах да слажем, међутим тргох се па наставих "много мука мати, није једна. Једну решиш друга већа се појави. Па све тако... Не знам мати, некада помислим да требам све муке пустити, не решавати их"

"А, не не, синко. Не ваља то тако. Предати се значи предати душу нечастивом и он то хоће, да нас порази, да му се предамо, да овлада нама. Мораш док год сунце гледаш да се са свим недаћама сукобиш, да се бориш да их решиш и обраћаш Богу за помоћ. Уз његову помоћ не постоји оно што је нерешиво".

И сада, док ово пишем и након сусрета са овом женом, знам да је Божија воља да је питам за оно што ме је годинама уназад највиш притискло и мучило.

Нисам знао како да почнем да јој причам причу са том циганком и цео тај догађај, али, осећао сам да морам и да ћу управо од ње доботи одговор на то. Зашто ми је погодила, или тачније дословце рекла све шта је било са мном до момента нашег сусрета, а опет ништа или скоро ништа се није догодило. Ипак сам је замолио да саслуша причу јер ми је јако стало до тога шта ће ми она на све то рећи.

Почео сам да причам, са много више детаља него вама који читате ово сада, причао сам и гледао у њу. Она је климала главом, на моменте се благо мрштила, па онда настављала да слуша. Када сам стигао до оног дела приче да сам устао да позајмим новац од Турчина власника табака, она ми благо рече "Стани".

Стао сам и у чуду је погледао, имао сам утисак да сам нешто лоше урадио.

Међутим, уследило је за мене још веће изненађење од оног са Циганком.

"Ти си јој дао те паре, она ти је напричала гомилу ствари о будућности и ништа ти није погодила, ништа ти се или мало тога десило".

Занемео сам. Шок је био многоструко већи од оног за столом када ми је Циганка причала о прошлости. Не знам, нисам имао огледало али сам сигурно био бео као зид.

"Да, мати, ништа" једва сам успео да прошапућем.

"Попиј ту чашу да ти наспем другу, види ти њега, толика људина ни чашу вина не може попити"

Нисам имао снаге да померим руку. Она ме благо погледа, узе онај бокал са вином. Руке су јој благо дрхтале. Допуни чашу. Одједном сам осетио неодољиву потребу за цигаретом. По аутоматизму кренух у џеп по цигаре, па се тргох. Нисам у кафани помислих. Као да је читала моје мисли.

"Само ти запали синко, не претеруј о томе, ако си их већ научио и не можеш без њих, гледај да их смањиш, пали баш када ти се пуши"

Глас више као да није долазио од старице. Имао сам утисак да долази до мене са свих страна, из земље, са неба. Вадим паклицу, палим. "Слободно отресај доле", као да је знала да се у том моменту снебивам где ћу отресати. "Де попиј мало вина", узимам чашу, отпијем добар гутљај. Онај шок се губи и опет се враћа она лагодност и милина.

"Синко, са ђаволом си причао тада".

"Како... како... са ђаволом....?"

"Да са њим. Та је циганка само дала тело њему и душу наравно, али, то је био он", старица се прекрсти.

"Многи од њих даду душу па и тело своје ђаволу, па он овлада до те мере њима да коз њих и говори. Мораш ово да упамтиш. Многи му се приклоне. Нарочито ти који гатају, врачају, ови звездочатци (мислила је на писце хороскопа), многи... И онда они тако варају људе, да, да... Варају лажу. А Сотона их тако гледа привући на своју страну, дајући им лажне наде и дајући им све и свашта, па онда ти који слушају те врачаре и сами се приклоне и придруже злу."

"Али, мати, па она ми је све погодила, чак и оно чега се ја не бих сетио а догодило се"

"Тако је, знам да јесте. Она је чак знала, боље је да ти кажем да је Сотона тада знао твоју прошлост и боље од тебе. Али, знаш ли шта је тебе тада спасило? Не знаш, наравно. То што ниси веровао у то, додуше како ми рече ниси ни у Бога, али још мање у то. Е мој синко, Сотона може да зна нашу прошлост. Све из прошлости може да зна. И преко тих што му служе он проба да нас заведе, да нас узме под своје. Јер, шта кажи ти мени веселниче, да ти си ту Циганку познавао? Да си је опет срео. Само те је Бог спасао зла тада."

Старица уздахну, погледа у небо, руке које су јој биле на столу и у којима је држала бројанице, спусти испод стола па настави:

"Да, знам да ти ништа није погодила за оно шта те је чекало. Не она. Сам нечастиви. Знаш зашто. Јер, не зна. Нико, запамти, нико не може знати нашу будућност сем Господа. Не зна је ни Сотона. Онда они на основу прошлости извлаче закључке за будућност. Па понекад нешто и погоде. Али, погоде, не знају они да ће бити то тако, јер не могу знати, јер, ни њихов господар којем су предали душу не може то знати.".

Старица се ућута на моменат, а ја нисам могао да се уздржим да не питам: "Значи ли то мати, да и судбина не постоји?"

"Не синко, не постоји, све сам Господ уређује и води. Никоме није одређено када се роди, а многи то мисле, како ће и колико да живи. Све бива по вољи Господа и он одлучује о свакоме од нас. Ставља нас на искушења понекад. Али, запамти Сотона нас много, много чешће куша, нарочито ако види да је наша вера колебљива и да нас може придобити. Господ нас не куша да би нас казнио, већ опоменуо да се врати на прави пут, ако је и застранио да се покаје и врати. Запамти ово, док си год жив, ништа се не догађа случајно, ни са тобом, ни са овим цветом испред нас (заиста испед нас је расла једна предивна жута ружа), већ све бива по Божијој вољи. Ниси ни ти данас овде доша случајно, нити си ми све то испричао случајно. Све је то Његова воља." Старица се прекрсти. И ја.

"Не може нико синко, запамти то, да зна твоју будућност сем Господа, јер је она одређена његовом светом вољом, зато сам те и прекинула на пола приче, не замери, јер, знала сам остатак."

Вероватно је већина вас гледала када се раздањује, заруди на истоку, па светло полако, али сигуно, све јаче и јаче овладава тамом. Тако нешто се догађало и у мојој глави. Оно што ме је мучило толико година ми је постало јасно. Да, мучило ме, ишчекивао сам да се догоде ствари које су ми биле речене, за неке од њих сам се спремао да адекватно и реагујем на њих, али се нису догађале.

Поседели смо онде још пола сата, у необавезном и посве опуштеном ћаскању, а онда је мати устала, наклонила се и пружила руку у знак поздрава, правдајући се да има обавезе. Узео сам ту старачку руку и пољубио је. Помиловала ме је по глави и тихо прошапутала "Бог са тобом дете".

За разлику од разговора са циганком, овога пута сам био препун радости и неке мени до тада непознате благости. Старица замаче за угао конака,ја се окретох према храму, прекрстих се и изађох преко манастирске капије.

Имао сам утисак да сам лакши за једну тону. Толико је терета ова блага старица, монахиња скинула са мене.

Данима сам размишљао о причи у манастиру. Сваку реч сам се трудио да упамтим што боље.

Након неколико месеци сам поново отишао у манастир желео сам опет видети старицу.

Упокојила се два дана пре мог поновног доласка. Запалио сама јој свећу на гробу и плакао. Дуго сам плакао.

Ушао сам у цркву. Молио сам се онако како ме је покојна монахиња учила. Својим речима се обраћајући и молећи Господу. Остао сам по прилично дуго. Већ је сунце зашло за околна брда која су била око манастира...

Ово је оно што сам ја доживео и преживео. Волео бих да макар једног од вас који ово прочитате одврати од одласка код гатара, врачара и "хороскопџија". Ако само један од вас одустане од одласка врачари по помоћ, ја сам постигао циљ.

Аутор: Горан Јањић

• Дете моје, плод молитве (тиховања) је да видиш друге као свете, као ангеле. Ако гледаш друге са ниподаштавањем, па и самога старца, треба да знаш да си пао у духовном животу и да ти је потребно искрено и дубоко покајање. Када осуђујемо ближњег у срцу, треба да знамо да не идемо добрим путем. У себи увек треба имати добро и сву браћу видети као добре и свете, а себе као најгорег.
  

У сваком искушењу или учињеној неправди, ја сам тај који треба да се кајем, био крив или не, како бих увек био у миру са ближњим и да би са мном обитавала благодат Светога Духа.

Како да се причести Светим тајнама онај ко је ожалостио и увредио брата и ближњег и нема заједницу са њим?

превод са грчког: Епископ Фотије

-У којој мери људи теже ка монашком животу у поређењу са прошлим временима?

-Тешко је рећи. Мислим да је контигент наших верника данас другачији него што је био пре двадесет или тридесет година. Сада има више верника, па и монаха има више. Предпостављам да они људи који су живели у сиромаштву нису били толико наклоњени монашком животу као они који су живели у богатсту. Човек се лакше одриче онога што има, него онога што нема.

-Шта људи данас очекују од монашког живота? Шта може да изазове разочарење код њих?

-Најтеже од свега - и то не само у нашем времену, већ одувек - јесте послушање, одрицање од своје воље. Људи се више противе, више јер човек живи у потпуним задовољствима, јер у материјаланом свету има све што пожели. Када нема сиромаштва, онда човек мора да се откаже од спољашњег сјаја, и као што сам рекао, то није толико тешко. Али тешко је одрећи се своје воље. То је проблем.

-Да ли је могуће учити се монаштву по књигама?

-Књиге могу да помогну, могу да дају смернице, али не постоји ништа боље од искуства, баш као и у сваком аспекту живота.

-Које књиге бисте препоручили монасима у данашње време?

-Пре свега древне оце: Св. Макарија Египатског, Св. Антонија Великог. Ту су, такође, и савременији духовни водичи: Св. Игњатије (Брајчанинов,) који може помоћи у проналажењу правог пута. Али све ово не може да замени лично руковођење.

-Како изабрати себи манастир?

-Зависи од земље где се живи - у неким земљама има много манастира, у другима ни једног. У Немачкој нисмо имали женску обитељ годинама. Наше кандидаткиње слали смо у суседну Француску, или у Свету Земљу.

Међутим, успели смо да оснујемо женско монатво, скупило се неколико жена које нису могле да напусте Немачку. Били су то спољни фактори, који су довели до оснивања манастира.

Избор овде није лак као на пример у Русији, Србији или Грчкој.

Зато, не постоји опште правило. Много зависи од духовника манастира. Рецимо да је ходочасник дошао у манастир, и да му се тамо допало. Он има могућност да се једноставно привикне у том манастиру, где му се допало, али има могућност да посети и упозна друге манастире, њихов устав, живот, и да коначно међу њима изабере онај који му највише одговара.

Ја увек предлажем људима да посете неколико манастира. Један манастир може да има низ правила која не одговарају свакоме, и слава Богу, постоји много различитих устава. Особа треба да изабере онај који му највише одговара.

-Некада је у породици било много деце, и ако би се младић или девојка одлучили за монашки живот, они би могли лако да оставе родитеље на бригу браћи и сестрама. Данас, родитељи су често препуштени сами себи. Шта чинити у оваквим случајевима?

-Постоје породице чији духовни живот тече некако природно, тако да родитељи лако пристају да њихов син или кећрка ступи у манастир. Међутим, постоје породице за које су овакве одлуке просто шок. Тешко им је да такву одлуку прихвате.

Немогуће је генерализовати: постоји много различитих ситуација. Пре неки дан чуо сам да је у Србији отац са браћом дошао да «ослободи» сина из манастира. И раније сам знао за овакве случајеве. Ово није ретка појава.

С друге стране, постоје породице које потпуно подржавају одлуку своје деце. По мом искуству, нема суштинске разлике између велике и мале породице.

-Шта радити ако родитељи остану у свету, а онда остаре и оболе. Испоставља се да је одлука њиховог детета да ступи у манастир темпирана бомба; зар неће он или она да се врате у свет да брину о родитељима?

-У данашњем друштву скоро нико није остављен занемарен, без бриге. Најбитније је да постоји духовна веза, али, у исто време, ја не инсистирам да моји монаси или монахиње прекину потпуно везу са својим родитељима и ближњима; у некој мери дозвољавам им да остану у контакту : телефоном, писмима, шта год им је лакште.

Постоји наравно и дурги порблем. Бива да се родитељи толико разочарају што им дете иде у манастир, посебно ако је то једино дете, да прекидају сваки контакт са њим. Не разговарају са дететом како би се оно вратило назад, или имају само формалне разговоре: «Здраво. Како си?»

Ипак, ми дајемо благослов за посету родитељима. Постоји случајева када се монах или монахиња шаљу кући на неко време, да брину о својим родитељима. Постоје разне варијанте, који зависе од зрелости самог монаха или монахиње.

-Како одсутни монах одржава контакт са манастиром?

-Све зависи од тога колико дуго одсуствује из манастира. Обично у овим напоменутим случајевима он се с времена на време јавља свом духовном оцу телефоном или мејлом.

-Колико монах може да буде активан на интернету? Могу ли се духовни савети давати путем интернета?

-Наравно да постоје савети који се могу дати путим интернета, али само као изузетак од правила. У стварности, непоходан је лични контакт. Можемо да користимо савремену технологију, али морамо да водимо рачуна да савремена технологија не преузме сву комуникацију. Интернет није направио главну промену у таквим односима. На пример, када су људи добили приступ масовним медијима, морали су да науче да их искључе. Исто се односи и на телевизор.

Монаси користе интернет у мери послушања. Наш манастир има штампарију, и монаси треба да буду у стању да прегледају текстове, а за то им је потребан имејл, да направе корекције, да их провере.

Ипак, ја увек инсистирам да они ограниче коришћење интернета, јер и то везује човека, лишава га слободе.

-Колико човек мора да буде решен у стремљењу ка монаштву? Колико напора треба уложити, а колико очекивати од Божјег провиђења, или неког знака «одозго»?

-Ја лично не покушавам да убедим особу да постане монах,у ствари, напротив, ја обично саветујем да се одлука добро размотри и да особа провери себе. Чекам док човек апсолутно није уверен да без монаштва не може даље да живи. Ако особа и даље има сумње, саветујем да се мало одмори, провери себе, и да се онда врати.

Ово је веома важан корак, баш као и брак у ствари. Данас, нажалост, све је другачије. И монаштво и брак се посамтрају као нешто привремено: пробате, не свиђа се, идемо даље. Ја одбацујем овакав став и инсистирам да сваки кандидат озбиљно провери себе.

Али, осим тога, ми кандидата дуго држимо као помоћнике и искушенике. Ако кандидат има преко 25 година, он у нашем манастиру Св. Јова Почаевског остаје најмање годину дана као помоћник (добровољно ради у манастиру ), као искушеник 3-4 године, а као прост монах 5-7 година, у зависности од зрелости.

-Неки су мишљења да код кандидата, који имају истинско призвање ка монашком животу, нема двоумљења - да ли да прими постриг или ступи у брак. Да ли се слажете са тим?

-Све зависи од тога колико је човек духовно зрео за један живот или други. Само духовни отац може да одредри да ли је монашки живот за кандидата или није. Сваки случај је индивидуалан. Код нас су долазили веома млади људи, који су тачно знали чему теже, и они у средњим годинама који нису били сигурни у своју одлуку, које нисмо ни могли да примимимо.

-Како човек да се припреми за манастир док још увек живи у свету, пре него што постане помоћник у манастиру?

-Ја саветујем добро самоиспитивање: колико је човек спреман за дневну монашку рутуину? Полуноћница, затим повратак на спавање, или читање врло рано ујутро, држање монашког поста чак и пре постирга. Мера нечијег подвига зависи од његових индивидуалних могућности.

-Реците нам нешто о вашем постригу?

-Примио сам постриг јер сам чезнуо за монаштвом. Спремао сам се за то осам година. И никада нисам очајавао или се двоумио око те одлуке.

-Знали сте преп. Јустина (Поповића). Шта је он говорио о савременом монаштву?

-Отац Јустин би нас гледао како летимо по целом свету и називао нас джет- сет монасима. Ипак, осећао је да монаштво, чак и поред бројних спољних форми, остаје у суштини неизмењено.

-У Русији, посебно 90-их година, подигнуте су многе цркве, и обично, млади монаси, убрзо након пострига, добијали су парохију. Технички говорећи, ово је одговарало: нису имали породице, сво своје време могли су да посвете обнови цркве, могли су да буду постављени на места где би ожењеном свештенику са женом и децом било тешко да живи. Али постоји и друга страна: млада особа, која само што је дала завет нестицања, целомудрености и послушности послата је у свет са свим његовим искушењима. Да ли Немачка има исти проблем?

-Ово се заиста дешавало у Русији, наравно из потребе за парохијским свештеником. Ми смо такође имали овај проблем 50-их година, (владика Марко служио је пет година у парохији као јеромонах, а онда архимандрит). Али, ми смо увек видели да то није нормално, да је неприродно и погрешно. Зато сам ја потпуно престао да то чиним. Немам ни једног јеромонаха који опслужује неку парохију у мојој епархији. Ја чак не дозвољавам јеромонаху да живи у манастиру и да одлази у парохију да служи. Богу хвала! Када особа ступи у манастир, он оставља свет за собом и не би требало да му се поново враћа.

-Да ли је свештенички чин потребан за обављање администрационе функције у манастиру?

-Игуман обично има чин свештенослужитеља, и ово је било уобичајено у руској традицији вековима. Све друге дужности у манастиру може савршено добро обављати и обичан монах.

-Руски православни медији скоро су разматрали питање да ли успоставити посебне монашке редове са јасно дефинисаним правцима и задацима. Какво је ваше мишљење о овоме?

-Не мислим да ће то донети некакву корист. Увођење чинова је страно ограничавање монашког живота. У Западном монаштву одавно постоје различити чинови. С једне стране они су веома различити, с друге, свакако много боље регулисани него у православном монаштво. Ако одете у један бенедиктански манастир, он је идетничан сваком другом, док наши манастири имају своје особености. Слободу у индивидуалном приступу сваком манастиру ми видимо као плус.

-Како манастири да сачувају молитвену атмосферу када морају да обављају велики део социјалног рада?

-Најважнија ствар у манастиру јесте служење Богу у форми у којој се то практикује у датом манастиру. Ово може имати више литургијски или више практични карактер. Приступи могу бити различити. Постоје манастири у којима монаси већи део свог живота посвећују спољњем служењу, док други такву службу ограничавају. У нашем манастиру преподобног Јова Почаевског све је засновано на богослужбеном поретку.

-Какви су односи између монаштва и владе у Немачкој?

-Све у свему рекао бих да су у Немачкој и влада и друштво очували поштовање ка монаштво. Нажалост, оно нестаје, јер скоро да и нема православног монаштва. Врло мало нас има. Замислите, из свих Помесних Православних Цркава, само Руска православна црква има манастире у овој земљи!

Католици имају шачицу монаха, који живе у великим, древним манастирима и настоје да их сачувају; они су постали нешто више од домара (у јуну католички манастир из 12-15. века био је стављен на продају).

Монаштво се ретко виђа, па самим тим, нема ни поштовања према њему. Деца не разумеју ко су ти необични људи у дугим црним одеждама, који пролазе покрај њих.

Биографија владике Марка:

Епископ Марко (у свету Михаил Арндт) рођен је 29.јануара 1941. године у Саксонији. Ту је рођен и први руски владика немачког порекла, блаженопочивши митрополит Серафим (Ладе).

Када је 1960. године завршио 13-огодишњу школу у Франкфурту на Мајни, будући владика Марко отишао је у армију у Западну Немачку, где је провео годину ипо дана. Напредовао је у чин вишег поручника.

Године 1962. уписао је историју и књижевност на Универзитету у Франкфурту, а касније се пребацио на Хејделберг универзитет. Ту је усавршио словенски и енглески језик, студирајући поред руског и српскохрватски, словачки и македонски језик и књижевност. Тема докторске дисертације била му је: «Биографска литература Тверске краљевине у ЏИВ и ЏВ веку.»

Изучавање руског језика довело је младог студента до Руске емиграционе заједнице у Франкфурту. Као студент професора Димитрија Чижевског у Хејделбергу, он је одлазио у Руску заграничну цркву, посвећену св. Александру Невском у Манхајму, где је прешао у православље 1964. године, убрзо бива рукопроизведен у чтеца. Путовања на Свету Гору, пријатељство са Каруљским старцима (схимницима Серафимом, Николајем и Никодимом) посете скиту Св. Илије, и манастиру Св.Пантелејмона, где је упознао схимника Авеља (сада архимандрита у манастиру св. Јована Богослова у Разани) одредили су духовни пут овог доктора славистике. Његов будући научни рад био је посвећен Св. Филарету, млитрополиту московском.

У јесен 1973. будући владика је започео студије на Богословском факултету у Београду, које је окончао 1979. Његово лично познанство са тада веома цењеним архимандритом манастира Ћелије о. Јустином (Поповићем), који је прослављен као светитељ, довело га је у уски круг ученика, који су се окупили око српског подвижника и теолога: митрополита Амфилохија (сада митрополита црногорско-приморског), епископа Атанасија (Јевтића, умировљени епископ), митрополита Иринеја (сада епископа бачког).

Рукоположен за ђакона 1975, будући владика Марко убрзо је прекинуо наставу црквенословенског и староруског језика и књижевности у граду Ерлангену и свој научни рад заменио је монашким постригом лета 1975. године у Лесненском манастиру у Француској.

Три дана након пострига, о.Марко је рукоположен за јеромонаха и постављен за заменика настојатеља Руске цркве у Висбадену. Лета 1976, одлуком Архијерејског Синода рукоположен је у чин архимандрита .

Монашки постриг и рукоположење извршио је архиепископ Павле (Павлов + 1995.) тада епископ Штутгарски. Архимандрит Марко опслуживао је три парохије - Висбаден, Дармштадт, и Сарбрикен. Посветио се очувању царских храмова у Немачкој, и реноваирању и проширењу руског гробља у Висбадену, где је служио читав круг монастирских богослужења, где је почео да окупља и учи локалну омладину, настављајући да студира теологију у да полаже испите у Београду.

Након смрти архиепископа сиднејског и аустралијско - новозеландског Теодосија, Архијерејски Синод именовао је Његово Преосвештенство г.Павла, викара Берлинске и Немачке епархије, да га замени. На његово место с титулом епископа минсхенског и јужно германсог био је постављен архимандрит Марко. Хиротонија је извршена 30. новембра 1980. у Саборној катедрали у Њујорку. У складу са црквеним законом, током именовања, архимандрит Марко је прочитао проповед у којој је изнео своје циљеве у вођењу пастве. Топле речи су изговорене о његовој духовној блискости са српским подвижником и теологом архимандриту Јустином (Поповић +1979.) и његовој љубави према св. Гори. Хиротонију је обавио првојерарх Руске цркве Његово преосвештенство митрополит Филарет (Вознесенски +1985.) уз саслужење архиепископа монтреалског и канадског Виталија (Оустинова +2006), архиепископа санфранцисканског и западноамеричог Антонија (Медведева + 2000.), владике Лауруса (Шкурла +2008.) из Манастира св. Тројице. Епископа Павла и епископа Георгија (Грабе +1995.)

Након хиротоније, владика Марко преселио се са малом групом монаха у манастир Св. Јова Почаевског у Минхен. Манастир је прошао обнову и адаптацију. Од 1981, штампали су Весник немачкој епархији на руском и немачком, још су производили свеће и тамјан. Манастир живи по светогорском уставу.

У јесен 1982. епископ Марко, због тешке болести архиепископа Теофила (Нарко), примио је титулу епископа берлиснког и немачког, он наставља да живи у манастиру Св. Јова, одакле управља Немачком епархијом.

Средином 80-их владика Марко је именован за администратора Великобританске епархије и метоха Св. Александра Невског у Копенхагену.

Године 1991. Синод је унапредио владику Марка у чин архиепископа.

Године 1997. именован је за надзорника Руске православне мисије у Јерусалиму.

Између 1993. -1997. владика Марко водио је дијалог између две Руске православне епархије (Московске патријаршије и Руске заграничне цркве) у новоуједињеној Намачкој. Од 2000. године архиепископ Марко је био председник комисије за јединство Руске цркве, и од 2003. године председник Руске заграничне цркве у дијалогу са Московском патријаршијом.

Превод са енглеског проф. Бојана Србљак

13 август 2013 год.

Извор: http://www.pravoslavie.ru/english/63269.htm

Манастир Лепавина

аудио запис

http://beseda.rs/portal/podcast/predavanja/20120503_iguman_panaret_o_ocu_porfiriju.mp3

Преузето са сајта Беседа.рс

Приступимо, дакле, овој њиви, насладимо се оним што је поникло на тим живототворним браздама. Пожањимо на њој класје живота, речи нашег Господа, Исуса Христа, Који је Својим уче ницима рекао: Заиста вам кажем, има неких међу вама што сто је овде, који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијега где долази у слави Својој. И после шест дана узе Исус Петра и Јако ва и Јована, брата његовог, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија се лице Његово као сунце, и ха љине Његове постадоше беле као светлост (Мт. 17; 1-2).

Управо је њима, које је извео на гору и показао им на који ће начин доћи последњег дана, у слави Свог божанства и у телу Своје човечије природе, рекао да неће окусити смрти, док не виде изо бражење Његовог доласка. Извео их је на гору да би им показао ко је Син и Чији је Син. Када их је упитао: Шта о Мени говоре људи, које Син Човечији, они су Му одговорили: Једни говоре да си Илија, други опет Јеремија или који од пророка (Мт. 16; 13-14). Због тога их и изводи на гору, и показује да Он није Илија него Бог Илијин, а такође да није ни Јеремија, него Онај Који је Јеремију освештао још у мајчиној утроби. Показао им је да Он није један од пророка него Господ пророка, Који их је и послао. Показује им да је Он Творац неба и земље, да је Он Господ жи вих и мртвих, јер је Он заповедио небу и спустио Илију, јер је дао знак земљи и васкрсао Мојсеја.

Извео их је на гору да би им показао да је Он Син Божији, од Оца рођени пре свих векова, Који се у последња времена ова плотио од Дјеве и родио на само Њему познат начин, бесемено и Неизрециво, очувавши Њену девственост неоскрнављеном. Тамо , где то хоће Бог, побеђује се природа. У саму утробу Дјеве уселио се Бог - Логос, и огањ Његовог божанства није спалио удове девственог тела, него их је очувао током девет месеци. Усе лио се у саму утробу Дјеве, не гнушајући се пропадљивости при роде. Из ње је потекао оваплоћени Бог, да би нас спасао.

Извео их је на гору да би им показао славу божанства и да би им открио да је Он - Искупитељ Израиљев, као што је и објавио кроз пророке, а да се не би саблазнили о Њега видевши Његово добровољно страдање какво је, Својом човечијом природом, тре бало да претрпи због нас. Наиме, они су Га знали као човека, и нису разумели да је Он Бог. Знали су Га као Сина Маријиног, као човека који заједно са њима живи у свету. На гори им је омо гућио да схвате да је Он Син Божији и Бог. Видели су да Он једе и пије, да се замара и одмара, да се плаши и да излива зној. Све је то доликовало људској природи а не божанству. Због тога их и изводи на гору, да би га Отац прогласио Сином и показао им да је Он уистину Син Божији и Бог.

Извео их је на гору, и пре Својих страдања показао им Своје царство, Своју силу пре Своје смрти, Своју славу пре Свог понижења, Своју част пре Свог срамоћења, да би они, када Га Јевреји буду ухапсили и распели, знали да он то не трпи услед немоћи него по Свом благовољењу и добровољно, ради спасења света. Извео их је на гору и показао им славу Свог божанства пре Свог васкрсења, да би, кад устане из мртвих, у тој слави Своје божанствене природе, они знали да Он ту славу није добио за Свој труд, као онај којем је та слава потребна, него да Му је слава припадала пре свих векова, са Оцем и код Оца, као што је Он и рекао, полазећи на добровољно страдање: Прослави Ти Мене, Оче, у Тебе Самога, славом коју имадох у Тебе пре него свет постаде (Јн. 17; 5).

Тако је апостолима на гори показао ову славу Свог божан ства, невидљиву и скривену у човечијој природи. Они су видели да Његово лице блиста као муња, и да су Његове хаљине беле као светлост. Ученици су видели два сунца: једно на небу, оно уобичајено, и друго, сасвим неуобичајено; једно - које су они ви дели и које је са свода обасјавало свет, и друго, које је само њима открило Своје лице.

Показао је да су Његове хаљине блиставе као светлост, јер је из целог Његовог тела истицала слава Њего вог божанства, јер је у свим његовим удовима блистала Његова светлост. Није се, дакле, догодило као код Мојсеја да само повр шина тела заблиста светлошћу, него се из Њега изливала слава Његовог божанства, из Њега је исходила светлост и у Њему се усредсређивала, није прелазила са Њега на било шта друго, на пуштајући Га при том. Она му није долазила са стране да би Га украсила и Он њу није позајмио. Међутим, Он им није показао сву пучину Своје славе, него ју је показао само у оној мери, у којој су то могле да поднесу зенице њихових очију.

И гле, јавише им се Мојсеј и Илија, који с Њим говораху (Мт. 17; 3). Њихова беседа с Њим изгледала је овако: они су Му забла годарили што су се Његовим доласком испуниле њихове речи, као и речи свих пророка. Поклонили су Му се због спасења које је сатворио свету, односно људском роду, и зато што је на делу испунио тајну коју су они описивали.

У том узлажењу на гору била је велика радост пророка и апостола. Радовали су се пророци, видевши Његову човечију при роду, коју нису познавали. Радовали су се и апостоли, гледајући славу Његовог божанства, коју нису разумели. Затим су чули глас Оца како сведочи о Сину и на основу тога познали су Његово очовечење, које њима није било јасно. Упоредо са Очевим гла сом, у то их је уверавала и слава Његовог тела, потичући од бо жанства које је непроменљиво и несливено сједињено с њим. Све дочанство ове тројице запечаћено је Очевим гласом, а такође и Мојсејем и Илијом, који су пред Њим стајали као слуге.

Гледали су једни друге - пророци апостоле, а апостоли про роке. Видели су тамо једни друге - предводници Старог завета предводнике Новог завета. Свети Мојсеј је видео освећеног Симона. Очев повереник видео је повереника Сина. Један је пресе као море, да би народ прошао између таласа. Други је постављао сеницу, да би саградио цркву. Девственик Старог завета угледао је девственика Новог завета, односно, Илија је видео Јована; онај, који је сео у огњену кочију, видео је оног, који је почивао на Учи тељевим грудима. На тај начин је гора постала праобраз Цркве и омогућила нам да схватимо да је Он - Дароватељ и једног и другог завета: један је садржао Његове тајне, а други је открио славу Његових дела. Петар је рекао: Господе, добро нам је овде бити (Мт. 17; 4). Шта то говориш, Симоне? Ако останемо овде, како ћемо онда испунити речи пророка? Ко ће запечатити савете проповедни ка? Ако овде останемо, на коме ће се испунити оно што је рече но: Прободоше руке Моје и ноге Моје (Пс. 21; 17)? На кога ће се односити следеће: Разделише одећу Моју међу собом, и за хаљи ну Моју бацаху коцку (Пс. 21; 19). На коме ће се савршити ово: Дадоше Ми за храну моју жуч, и у жеђи мојој напојише ме оц том (Пс. 68; 22). Ако овде останемо, ко ће поцепати Адамову обвезницу? Ко ће отплатити његов дуг? Ко ће на њему обнови ти одећу славе? Ако овде останемо, како да се збуде све оно, о чему сам ти говорио? Како да сазидамо Цркву? Како да од Мене добијеш кључеве Царства небеског? Кога ћеш свезивати? Кога ћеш разрешавати? Ако овде останемо, неће се испунити ништа од онога, што су предсказали пророци.

Петар је рекао и ово: Ако хоћеш да начинимо овде три сенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији (Мт. 17; 4). Симон је послат да сазида Цркву у свету а овде, на гори, подиже сенице, јер још увек на човечији начин посматра Исуса, и поставља Га упоре до са Мојсејем и Илијом. Господ му је одмах показао да Му није потребна његова сеница, јер је Он његовим очевима у пустињи пуних четрдесет година творио сеницу од облака. И док је он још говорио, облак сјајан заклони их (ст. 5). Видиш ли, Симоне, ову сеницу, која је устројена без напора, сеницу која заклања жегу, а не ствара сенку, сеницу, која је слична муњи и светлости?

Док су се ученици дивили, из облака се зачуо Очев глас, го ворећи: Ово је Син Мој љубљени Који је по Мојој вољи, Њега послушајте. Након што се зачуо Очев глас, Мојсеј се вратио на своје место, Илија на своје, а апостоли су пали ничице. Исус је остао сам, јер се на Њему једном испунио Очев глас.

Пророци су отишли а апостоли су пали на земљу, јер се није на њима испу нио Очев глас: Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи, Њега послушајте. Отац их је учио да је Мојсејев домострој ис пуњен, и да су они дужни да слушају Сина, будући да је Мојсеј, као слуга, говорио оно што му је било заповеђено и проповедао оно, што му је било речено. Тако су говорили сви пророци, док није дошао Онај, Који је надање народа (1. Мојс. 49; 10) односно Исус, Који је Син а не слуга, Господар а не роб, Владар а не пот чињени, Законодавац а не покорни закону. Према божанственој природи, Он је Син Мој љубљени. Оно, што апостолима још није било јасно, Отац им је открио на гори: Сушти открива Суштог, Отац објављује Сина. Зачувши тај глас, апостоли су пали ничи це, јер је тај гром био страшан. Од Његовог гласа потресла се земља, и они су пали ничице. Тај глас им је показао да је Отац близу, а Син их је позвао Својим гласом и подигао их. Као што их је Очев глас оборио, глас Сина их је подигао силом Свог бо жанства, које се настанило у самом Његовом телу, неизменљиво се с њим сјединивши, због чега божанство и тело нераздељено и несливено обитавају у једној Ипостаси и у једном Лицу. Он није, као Мојсеј, био блиставе спољашњости, него је као Бог блистао славом. Код Мојсеја је површина лица била прекривена блиста њем, док је Исус у читавом Свом телу блистао славом Свог бо жанства као што сунце блиста својим лучама.

Отац је рекао: Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи, Њега послушајте. Говорио је о Сину, неразлученом од Ње гове славе, јер су Отац, Син и Свети Дух једна природа, једна сила, једна суштина и једно царство. И Марија Га је називала Сином, али по човечијем телу Његовог божанства, неодлученог од славе. Један је Бог, Који се јавио у свету. Његова слава је обзнањивала Његову божанствену природу, која је од Оца, док је тело обзнањивало људску природу, која је од Марије. Обе ове природе су се сјединиле и спојиле у једној Ипостаси. Онај, ко буде раздељивао (раздвајао) Његове природе, биће раздвојен од Његовог царства, а онај, који их буде сливао, биће лишен Ње говог живота. Онај, ко пориче да је Марија родила Бога, неће видети славу Његовог божанства. Онај, ко буде порицао да је Он носио безгрешно тело, неће добити спасење и живот, који се дарују кроз Његово тело. Сама Његова дела сведоче а Његове божанствене силе поучавају све разборите да је Он истинити Бог. Његова страдања показују да је Он и истинити човек.

Ако се они, који су слабог разума, не увере у то, понеће због тога страшну казну у Његовом страшном дану. Ако Он није те ло, зашто се онда уопште помиње Марија? Ако Он није Бог, ко га онда Гаврило назива својим Господом? Ако није тело, ко је онда лежао у јаслама? Ако није Бог, кога су славили ангели што су сишли са небеса? Ако није тело, ко је онда повијен у пелене? Ако није Бог, коме су се поклонили пастири? Ако није тело, ко га је онда Јосиф обрезао? Ако није Бог, у чију се част на небу појавила звезда? Ако није тело, кога је Марија хранила својим млеком? Ако није Бог, коме су мудраци донели дарове? Ако ни је тело, кога је Симеон носио у наручју? Ако није Бог, коме је говорио: отпушташ слугу Свога? Ако није тело, са ким је Јо сиф побегао у Египат? Ако није Бог, на коме су се испуниле ре чи пророка: Из Египта дозвах Сина Својега (Ос. 11; 1)? Ако ни је тело, кога је Јован крстио? Ако није Бог, коме је Отац са неба говорио: Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи? Ако није тело, како је огладнео и ожеднео у пустињи? Ако није Бог, коме су служили ангели? Ако није тело, ко је био позван на свадбу у Кани галилејској? Ако није Бог, ко је онда воду претворио у вино? Ако није тело, у чије су руке били положени хлебови? Ако није Бог, ко је у пустињи са пет хлебова и две рибе нахранио хиљаде људи, не рачунајући жене и децу? Ако није тело, ко је спавао на лађи? Ако није Бог, ко је запретио ветровима и мору? Ако није тело, с ким је обедовао Симон фарисеј? Ако није Бог, ко је грешници опростио прегрешења? Ако није тело, ко је се део поред извора, уморивши се од пута? Ако није Бог, ко је Са- марјанки дао живу воду и разобличио је да има пет мужева? Ако није тело, ко је носио људску одећу? Ако није Бог, ко је творио чуда? Ако није тело, ко је пљунуо на земљу и начинио блато? Ако није Бог, ко је блатом подарио вид слепим очима? Ако није тело, ко је плакао на Лазаревом гробу? Ако није Бог, ко је че твородневном мртвацу заповеднички рекао да изађе из гроба? Ако није тело, ко је јахао на магарету? Ако није Бог, коме су у сусрет са славом хрлиле гомиле народа? Ако није тело, кога су Јевреји ухапсили? Ако није Бог, ко је заповедио да падну ничи це? Ако није тело, кога су шамарали? Ако није Бог, ко је исце лио и поново вратио на место ухо, које је Петар одсекао? Ако није тело, ко је поднео да му пљују у лице? Ако није Бог, ко је апостолима дунуо у лице Духа Светога? Ако није тело, кога су извели Пилату да Му суди? Ако није Бог, ко је у сну уплашио Пилатову жену? Ако није тело, коме су војници свукли одећу и поделили је? Ако није Бог, зашто се приликом распећа помра чило сунце? Ако није тело, ко је онда распет на крсту? Ако није Бог, ко је из темеља потресао земљу? Ако није тело, чије су руке и ноге клиновима приковане за крст? Ако није Бог, зашто се поцепала завеса, развалило камење и отворили се гробови? Ако није тело, ко је узвикнуо на крсту: Боже Мој, Боже Мој, зашто си ме оставио? Ако није Бог, ко је рекао: Опрости им, Оче, јер не знају шта чине (Лк. 23; 34). Ако није тело, ко је с разбојници ма разапет на крст? Ако није Бог, ко је рекао разбојнику: Данас ћеш са Мном бити у рају? Ако није тело, коме су давали жуч и оцат? Ако није Бог, од чијег је гласа задрхтао ад? Ако није тело, чија су ребра била прободена копљем, тако да је потекла крв и вода? Ако није Бог, ко је срушио врата ада и покидао окове, на чију су заповест изашли закључани мртваци? Ако није тело, кога су апостоли видели у гробу? Ако није Бог, како је изашао иза затворених врата? Ако није тело, коме је Тома опипао ране од клинова на рукама и рану од копља на ребрима? Ако није Бог, коме је Тома ускликнуо: Господ мој и Бог мој (Јн. 20; 28)? Ако није тело, ко је јео на Тиверијадском језеру? Ако није Бог, на чију се заповест напунила мрежа? Ако није тело, кога су апосто ли и ангели видели да се вазноси на небо? Ако није Бог, због кога се отворило небо, коме су се са трепетом поклониле силе, коме се обратио Отац: Седи Мени с десне стране (Јевр. 1; 13), као што и Давид каже: Рече Господ Господу мојему: Седи Мени с десне стране (Пс. 109; 1), итд. Ако није и Бог и човек, лажно је наше спасење, а лажна су и предсказања пророка.

Пророци су, међутим живели у истини, и њихова сведочанства нису лажна. Оно што им је било заповеђено, то је Дух Све ти и говорио кроз њих. Због тога нас је и непорочни Јован, који је био наслоњен на Учитељево наручје, богословствујући у свом Еванђељу, поучио говорећи: У почетку беше Логос, и Логос бе ше у Бога, и Логос беше Бог. Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало. И Логос иостаде тело, и настани се међу нама... (Јн. 1; 1,3,14). Онај, Који је од Бога, Бог Логос, јединородни Син од Оца, једносуштни Оцу, Сушти од Су штог, превечни Логос неизрециво рођени од Оца без мајке, пре свих векова, Он Сам се у последње дане рађа од кћери човечије, од Марије Дјеве, без оца, рађа се оваплоћени Бог, поневши од ње позајмљено тело и поставши човек који није био, остајући при том Бог који је свагда био, да би спасао свет. Он је Христос, Син Божији, јединородни од Оца и јединородни од Мајке.

Једнога истог исповедамо и као савршеног Бога и као савр шеног човека, у две природе, ипостасно или лично сједињене, ко је се познају нераздељено, несливено и непроменљиво, као Оног Који се обукао у тело, оживљено словесном и умном душом, Који је у свему, осим у греху, постао сличан нама, подложнима страдању. Један исти је и небески и земаљски, временски и вечан, са по четком и беспочетан, безвремени и подложан времену, створени и нестворени, страдалан и бесмртан, Бог и човек, и у једном и у другом савршен, један у две природе и у двоје један.

Једно је лице Отац, једно је лице Син, једно је лице Дух Свети; једно је божанство, једна сила и једно царство у три лица или у три ипостаси. Тако славимо Свету Јединицу у Тројици, и Свету Тројицу у Јединици. Након што је Отац обзнанио са неба: Ово је Син Мој љубљени, Њега послушајте, то је прихватила света ва сељенска Божија Црква. У име Свете Тројице она крштава за живот вечни, Њу прославља са подједнаком чашћу, Њу испове да нераздељено и неразлучно, Њој се непогрешиво поклања, Њу исповеда и прославља. Тој триипостасној Јединици - Оцу, Сину и Светоме Духу доликују слава, благодарење, част, сила и вели чанство, сада и увек и у векове векова. Амин.

Текст преузет из књиге: Свети Јефрем Сиријски, ОГЊЕНИ СТУБ, Образ Светачки, Београд, 2003.

СПЦ

Зато што не знају оно што је једино потребно. Да би сабрао расејани човечји ум, да би исцелио раздељено срце човечје, и да би растројену снагу човечју ујединио, - зато је Господ Исус указивао човечанству од почетка до краја један - и само један - циљ: царство Божје. Ах, како разрок човек гледајући у две стране не види ни једну! Ах, како је бесциљан живот многоциљног ума! Како је неосетљиво подељено срце! Како је беснажна расута снага воље!

Само је једно на потребу - царство Божје! У ту једну тачку тежио је Христос Чудотворац да управи погледе целога човечанства. Ко у ту једну тачку гледа, тај има једну мисао - Бог, један осећај - љубав, једну тежњу - приближење Богу. Благо ономе, ко је себе тако сабрао; - тај је постао сличан стакленоме сочиву, које сабере мноштво сунчаних зрака, тако да може да производи огањ.

Речи које је Господ казао Марти: Марто, Марто, бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно (Лк. 10, 41-42), изречене су уствари као укор и као опомена целом човечанству. А то једно потребно јесте царство Божје (Мат. 6, 33). Све што је Господ рекао и све што је учинио управљено је тој једној тачки, и том једном циљу. У тој Једној тачки сабран је сав пламен, који светли путницима залуталим по кланцима и вртлозима временог живота. Све је целисходно код Господа - то јест све је управљено на овај највиши, једини јединствени циљ - све је умесно и све неопходно потребно, како речи речене тако и дела учињена. Никад ни једна реч излишна; никад ниједно дело нецелисходно! И каква плодовитост и речи и дела Његових! По милионити и милионити пут свака реч и свако дело Његово доноси до дана данашњега многоструки плод. И како сладак, и мирисан и животворан плод!

Зашто Господ Исус није претворио камење у хлеб онда када је то од Њега Сатана тражио, међутим доцније у два маха, када је народ око њега био гладан, Он је од мало хлеба створио огромне количине, тако да је више претекло него што је било у почетку оброка? Зато што би прво чудо било нецелисходно, непотребно и излишно, а друго је било целисходно, потребно и умесно.

Зашто Господ Исус није хтео показати знак с неба фарисејима, када су то ови од Њега захтевали, међутим Он је у безброј прилика показивао те знаке с неба, та невиђена чуда над болесним, прокаженим, лудим, бојажљивим, мртвим? Опет зато што би сваки знак с неба пред завидљивим и сујетним фарисејима био нецелисходан, непотребан и излишан, док је у осталим случајевима био целисходан, потребан и умесан.

Зашто Господ Исус није премештао горе с једног места на друго, и зашто их није бацао у море? Он је то могао, без сваке сумње; па зашто то није чинио? Он, који је могао заповедити бурном мору да се утиша, и ветровима да не дувају, могао је без сваке сумње и горе премештати и бацати их у море. Но каква је потреба била зато? Никаква. Зато Господ то није ни чинио. Међутим, потреба је била велика, да се море утиша и ветрови зауставе, јер су се људи давили и викали за помоћ.

Зашто Господ Исус није претварао земљу у злато и гавране у голубове? Кад је могао претворити воду у вино, без сваке сумње могао Је и то. Но нашто то? Није било никад никакве потребе, да Он претвара земљу у злато и гавране у голубове. Међутим, била је велика потреба, да се једном, на једној свадби нађе вина за госте. И да би задовољио ту потребу и спасао домаћина од стида Господ је претворио воду у вино.

Само ђаволи и грешници захтевали су бесциљна, непотребна и излишна чуда од Христа. Погледајте само, какве глупости захтева Сатана од Христа: да претвори у пустињи камење у хлеб, и да скочи са врха цркве на земљу! И погледајте како окорели грешници, фарисеји и књижевници, који су били очевици многих корисних чудеса Христових, захтевају од Њега још некакав знак, некакво бесциљно и излишно чудо, као што би било: бацање гора у море, претварање земље у злато и гавранова у голубове! Зато је Господ одбио захтев и ђавола и грешника. Ни никад није Он одбио да учини чудо, када је чудо било целисходно и потребно ради спасења људи.

И данашње јеванђеље описује једно такво целисходно и потребно чудо, умножавање хлеба у пустињи, но не у пустињи без људи, или у пустињи где је сам ђаво, но у пустињи, где је било можда преко десет хиљада гладних људских бића (јер се каже да је било пет хиљада самих људи осим жена и деце).

Виде Исус многи народ, и сажали се на њих, и исцели болеснике њихове. То је било у оно време, када је Јован Крститељ погубљен од цара Ирода. Чувши ово Господ Исус седе у лађу и оде у пусто место насамо. Сва четири јеванђелиста описују овај догађај, неки са више појединости, неки са мање. Према Јовану Господ је ушао у лађу код Тивериаде и прешао море Галилејско, а према Луки Он је изишао на северозападној обали мора и узишао уз брдо у пустињу код града који се зове Витсаида.

Господ је обичавао често склањати се у самоћу, и то у пуста места и на брда. Он је то чинио из три разлога: прво, да учини једну кратку паузу у своме журном и многом делању, да би људи такорећи сварили сву ону науку коју им је Он открио, и сва она чуда, која им је Он показао. Друго, да би дао пример апостолима и нама, да је неопходно нужно повлачити се у самоћу, улазити у клет своју (Мат. 6, 6), и остајати са својом душом молитвено једино у друштву Бога. Јер самоћа и ћутање човека чисте, укроћавају, разведравају и снаже. И треће, да нам покаже, да се добар и потребан човек нигде не може сакрити - не може се сакрити град кад на гори стоји (Мат. 5, 14) - те да тиме оправда и подстакне пустиножитељство и монаштво. Историја Цркве показала је по хиљаде пута, да се никад ниједан велики пустињак, молитвеник или чудотворац, није могао сакрити од народа. Многи се, без разлога, питају: шта ће монах у пустињи? Није ли боље, да буде међу народом, те да користи народу? Но како ће светлити незапаљена свећа? Монах носи своју душу као незапаљену свећу у пустињу, у самоћу, да је постом, молитвом размишљањем и трудом запали. Успе ли, да је запали, светлост ће се његова видети од целога света и свет ће поћи к њему и наћи га, ма се он крио у песковите пустиње, у непроходне планине или у неприступне пећине. Не, монах није бескористан, но може да буде најкориснији човек народу од свих других људи. То јасно показује и овај догађај са Господом Исусом. Залуд се Он склањао од народа у пустињу, силан народ врвео је к Њему.

А Он погледа и сажали Му се, јер бејаху као овце без пастира. Доле по градовима синагоге су биле пуне самозваних пастира, који су уствари били вуци у овчијој кожи. Народ је то знао и осећао, као што је знао и осећао и неизмерну милост и љубав Христову према себи. Народ је видео и осетио, да је Христос једини добри пастир, који се искрено и бољезнено брине о њему. Зато је и појурио к Њему и у пустињу. И Господ исцели болеснике њихове. Народ осећа потребу у Христу, и не тражи од Њега чуда из празне радозналости, но због велике нужде и муке. И поче их учити много, вели свети Марко.

А кад би вече приступише к њему ученици његови и рекоше: пусто је место и већ је доцкан: отпусти народ нека иде у села да купи себи хране. Јеванђелист Матеј не говори, шта је Господ тако дуго радио с народом. Он само вели, да је Он исцелио болеснике њихове. Зато пак јеванђелист Марко допуњава ту празнину кад вели: и поче их учити много. Видите, како се јеванђелисти дивно допуњују! Дакле, Господ је до у саму ноћ учио народ. То је морало трајати повише сати. А за то време ви можете прочитати цело јеванђеље. Том једном приликом дакле, Господ је исказао од Своје божанске науке колико би стало у цело јеванђеље. Није ли онда у праву јеванђелист Јован кад каже да кад би се све написало, што је Господ рекао и учинио, једва би књиге стале и у сами свет?

Како су милосрдни ученици! Пусто је место и већ је доцкан. Народ је огладнео; време је већ крајње да се разилазе. Но куће су њихове далеко, а они су много гладни. Гле, ту су и многе жене, и деца. Треба да што пре дођу до хране. Нека иду у околна села и набаве себи храну. Но зар Христос није милостивији и сажаљивији од Својих ученика? Зар се Он није могао сетити пре ученика, да је народ гладан и да је већ ту ноћ? Наравно, да је Христос милостивији и сажаљивији од Својих ученика и да је се Он пре њих сетио, шта треба народу. Још у самом почетку, како пише јеванђелист Јован, подигнувши Исус очи и видевши да мноштво народа иде к њему, рече Филипу: где ћемо купити хлеба да ови једу? Но разговор с Филипом је прошао, народ се скупио око Господа са својим болесницима. Господ је најпре излечио све болеснике, па је онда наставио да поучава народ. И то је трајало до мрака. И тек сада пада на ум апостолима, да је народ гладан и да потребује храну. Господ је то, дакле, у самом почетку предвидео, али после о том намерно није хтео говорити него је чекао, да то питање покрену сами апостоли, и то из два разлога: прво, да би појачао њихово сажаљење и милосрђе, а друго, да би се показала њихова немоћ без Њега. Јер Христос им рече: не треба да иду: подајте им ви нека једу. Он зна, да им они не могу дати, но Он то говори, да би они потпуно сазнали и исповедили своју немоћ. А они Му рекоше: немамо овде само пет хлебова и две рибе. Према опису јеванђелиста Јована и то мало хране што је било није било њихово но некога дечка, који се ту задесио. Овде има једно момче, које има пет хлебова јечмених и две рибе; али шта је то на толики свет? То саопштава Господу Андреја, првозвани апостол, који и ако је био најдуже са Христом још није био савршен у вери, чим се пита: шта је то на толики свет? Хлебови беху јечмени, што такође није случајно. Из тога треба да се поучимо, како вели премудри Златоуст, да будемо задовољни са простом храном и да не пробирамо, јер је, вели, „сластољубље мати свих болести и страдања“.

Донесите ми их овамо, нареди Господ ученицима. Сад је тек ред на Њега. Народ је немоћан да нађе себи хране; апостоли су такође исповедили своју немоћ, да помогну народу. Сада је тек дошло Његово време; сада је ствар зрела за чудо.

И заповеди народу да поседају по трави, па узевши оних пет хлебова и две рибе, па погледавши на небо благослови, и преломивши даде својим ученицима, а ученици народу. Зашто Господ Исус погледа прво на небо? Он то није чинио при толиким моћним чудесима као што су била: отварање очију слепих, очишћење прокажених, изгнање злих духова из људи, укроћавање мора и ветрова, претварање воде у вино, па чак и неких васкрсавања мртвих. Зашто, дакле, изузетно у овом случају погледа на небо ка Оцу Свом Небеском?

Прво зато, да пред толиким силним народом покаже јединство воље Његове и Очеве, и да тиме оповргне пакосне потворе фарисеја, као да Он сва чуда чини помоћу силе демонске. Друго зато, да као човек да пример свету смирености пред Богом и захвалности за сва добра, која од Бога долазе. Сличан пример Он нам је пружио и при Тајној Вечери - благословивши даде хвалу и преломи (Мат. 26, 26; Лак. 22, 17). Даде хвалу Оцу Свом Небеском, и благослови хлеб као дар Божји. И ми тако треба при сваком оброку, ма како он скроман био, да одајемо Богу благодарност и хвалу за исти и благосиљамо дар Његов. Треће, да би Он, као Бог, при умножавању хлеба, које је сасвим слично новом стварању, изразио тиме јединство моћи Тројице у јединству, која само као таква ствара. Отац, Син и Дух Свети - Тројица једнобитна и неразделна јесте Творац свега што постоји. Сам Господ Исус Својим рукама преломи хлеб. Зашто то? Зашто није наредио ученицима, да они преломе? Зато да покаже Своју добру вољу да угости народ и Своју превелику љубав према људима. И да тиме научи нас, да кад чинимо милостињу и дајемо дарове дајемо с пажњом и љубављу, као и Он што је чинио.

И једоше сви, и наситише се; и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. А оних што су јели беше људи око пет хиљада, осим жена и деце. Ево чуда над чудима, и славе над славама! Пет хиљада људи - осим жена и деце - да су само узели по један залогај, колико се узима нафора у цркви, па би ипак пет хлебова мучно довољно било. А гле овде: и једоше сви, и наситише се, и оста на претек дванаест котарица пуних! Да је то била каква опсена, не би се рекло и наситише се. И ако би неко некога могао опсенити, да му се чини да једе, но не може га гладна опсеном наситити. Да је то била каква опсена, откуда дванаест пуних котарица комада? Не, не; то само окорели људи у греху могу назвати опсеном. Међутим то је била стварност као што је живи Бог стварност. Приметите још и то, да при овоме чуду нико се не усуђује да каже нешто против, или да га протумачи каквим глупим објашњењима, како су фарисеји чинили при другим чудима. Не само да нико не говори ништа против њега, него видевши чудо које учини Исус говораху: ово је заиста онај пророк, који треба да дође на свет (Јов.). Још више, хтедоше да га ухвате и учине царем. Тако је огроман утисак учинило ово, ваистину, моћно дело Христово на народ! Кад је ико некога опсенара учинио царем? А ово је стварност и истина, и народ, одушевљен том стварношћу и истином, хтеде силом принудити Христа, да им буде цар. И то би се десило, да се Христос не измаче и тако не осујети ову намеру одушевљена народа.

И одмах натера Исус ученике своје да уђу у лађу, и да иду напред на ону страну док он отпусти народ. Није ли чудновато, да Христос гони Своје ученике, да уђу у лађу и иду напред, без Њега? Зашто Он то чини? Прво, због онога што је било; и друго, због онога што ће бити. Нека се што пре одвоје од народа, па нека насамо размишљају и разговарају о великом чуду умножавања хлебова. И нека се навезу на море, где ће им се Господ Исус ускоро јавити с новим, небивалим чудом, - наиме: ходећи по води као по суху. Господ је прозрео унапред, шта ће се десити и шта ће Он учинити. Ученици ништа не предвиђајући, и свакако чудећи се, зашто их Господ гони да иду, оставише Њега с народом, спустише се низ брдо к мору и навезоше на море. Несумњиво је још разлог за ово журно гоњење ученика из гомиле народа и то, што Господ жели, да их сачува од гордости пред народом и самохвалисања тиме, што, гле, они су тобож присталице и следбеници таквога невиђеног Чудотворца! Као год што је хтео, да их научи смирењу рекавши им: подајте им ви нека једу, тако сада одгонећи их хоће да их сачува од гордости и превазношења Њиме, својим Учитељем. И најзад, Он хоће да они познаду Његову бескрајну кротост и смиреност пред Богом на тај начин, што се после таквог величанственог чуда повлачи у самоћу на молитву. Није им Он то морао изрично рећи, но они су већ довољно били упознати са Његовим начином и обичајем честог повлачења у самоћу ради молитве. Уосталом није ли Он тога дана баш нарочито и удаљио се у пустињу, да буде насамо, после вести о страшној погибији Јована Претече? Нека виде ученици, да Он није заборавио, зашто је изишао у пустињу; а нарочито нека виде и познају, да велико дело, које је Он изненадно учинио, и све похвале и величања од стране задивљеног народа нису ни најмање поколебали Његов душевни мир и Његову кротост, нити су Га могла вратити од намере, да буде у самоћи на молитви.

Овај цео догађај о давању народу хлеба и рибе, као и број хлебова и риба, и број котарица преосталог комада - има још и свој тајанственији, унутрашњи смисао. Пред Своју смрт Господ је назвао благословени хлеб телом Својим. Овде Он то не чини, истина, речима, но бројем хлебова. Пет означава пет телесних чула или чувстава, а пет чула представљају цело тело. Риба означава живот. У првим вековима Цркве Христос је сликан у виду рибе, што се и дан-данас може видети по старим хришћанским катакомбама и збеговима. Христос ће, дакле, дати Своје тело и Свој живот људима на храну. Но зашто су ту биле две рибе? Зато што се Господ дао на жртву и у Свом земаљском животу и даје се у Цркви Својој после Васкрсења до данашњег дана. Шта значи то што Он лично прелама хлеб? Значи, да се Он по Својој драгој вољи даје на жртву за спасење људи. Зашто је дао апостолима, да они деле хлеб и рибу народу? Зато што ће они уистини разносити Христа по целоме свету и делити Га народима као животворну храну. Шта значи то што је претекло баш дванаест котарица хлеба? Значи обиље жетве труда апостолског. Жетва сваког апостола биће несравњено већа од семена посејаног као што је свака котарица садржавала више хлеба од онога што су гладни појели и наситили се.

Но све су ове тајне предубоке и неисцрпне. Ко се сме сувише нагнути над судбину њину? Ко ли се усудити у овоме смртном веку спустити на дно њихово? Нека је и оволико колико само наговестимо довољно онима, којима је слатко читати и слушати Јеванђеље. Слашћу Јеванђеља и ангели се опијају. Колико човек више чита, и више молитвено о њему размишља, и више се по њему у животу управља, то се више отварају његове дубине и миришу његове сласти. Господу Исусу Христу нека је зато слава и хвала, заједно са беспочетним Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроз све време и сву вечност. Амин (Овај догађај чудотворног умножења хлеба божанском силом Христовом спомиње се у дивној молитви при благосиљању хлебова).

Извор: СПЦ

Греше и обмањују себе и друге људи, који кажу: „Бог ми је у души, најважније је бити добар човек. Зашто су ми потребни сви ти ритуали, зашто је потребно молити се Богу, када Он ионако све зна? Зашто је потребно молити се светима, када нам нису потребни посредници између нас и Бога?“ Постоји велика група људи, који себе сматрају верујућима и при томе налазе све могуће разлоге да не би ишли у Цркву.

Имати Бога у души је недовољно за то да се постане хришћанин, – чак, многи од тих људи, који сматрају да им је Бог у души, у ствари Бога у души немају. Имати Бога у души – то значи непрестано се сећати Њега и постојано усмаравати на Њега сав свој живот, непрестано се обраћати Богу кроз молитве и црквене Тајне. На тај начин, немогуће је носити Бога у души а да се не буде у Цркви.

Религија јаких духом

Хришћанство је религија за људе јаке духом. Али то не значи, да слаб човек не може наћи себе у хришћанској вери. Црква је отворена за сваког: у њој се налази место и за праведника и за грешног, за богатог и сиромашног, за здравог и болесног, за јаког и слабог. Црква даје могућност слабом да стекне духовну снагу, стекне духовну енергију, а болесном човеку – ако се не излечи од телесне болести, то, да у сваком случају нађе снагу у себи да је поднесе са стрпљивошћу и надом на божанствено милосрђе. Црква помаже сваком да поднесе искушења, незгоде и невоље које га сналазе.

Црква је, како су говорили свети оци, духовно лечилиште – место, где човек долази ради тога да би добио исцељење, пре свега исцељење од грешног начина живота, грешних навика. Али Црква је – и школа, која је апсолутно незаменљива за човека, коју не могу заменити никакве књиге, никакве научне дисциплине, зато што је Црква школа духовног живота. Та школа помаже човеку да правилно гради не само своје узајамне односе са Богом, него и да гради узајамне односе са светом и људима који га окружују. Управо због тога, Црква је извор духовне снаге, и због тога је Црква може направити од слабог, човека са јаким духом.

Наћи смисао живота

Данас многи млади људи пате не због тога што немају довољно новца, забаве или некаквих материјалних вредности, него због тога што им недостаје смисао живота: имају све, али не знају зашто живе. Тај унутрашњи конфликт много младих људи води ка наркотицима, алкохолизму, неприродном начину живота и то су неки од узрока не само превремене смрти, него и самоубистава.

Бесциљно, бесмислено постојање, лишено Бога, лишено вишег смисла, а то значи и виших вредности – ето шта, као коначни закључак предлаже човеку безбожни секуларни свет. Данас потрошачко друштво обезбеђује младом човеку све могућности за задовољавање његових материјалних потреба. Узети од живота све – таква је идеологија потрошачког друштва. Како више зарадити, стећи новац, успех, напредак у каријери – су идеали, који се нуде, између осталих, и младим људима. Ничега се не одрицати, ни у чему себе не ограничавати, забављати се, наслађивати се животом, зато што је кратак, и не приметиш, како младост прође: ево идеологије по којој живи много младих људи. Ми, православни хришћани, дужни смо да помогнемо тим људима да схвате, да је човеку немогуће да нађе смисао живота, ако он буде сву своју скалу духовно-природних вредности оријентисао искључиво на потрошњу, успех, каријеру, на достизање земаљске среће и забаве.

Ми смо дужни, чврсто уверени, у чему је смисао нашег сопственог живота да помогнемо и другим људима да живе са одређеним циљем, који мора бити духовно усавршавање, да би свако од нас постао бољи, да би се око нас, како је говорио преподобни Серафим Саровски, спасило хиљаде људи.

Млади хришћанин је позван да буде мисионар

Каква је одговорност младог хришћанина у савременом свету? Сваки хришћанин је позван да буде мисионар и апостол – млад и стар, здрав и болестан, образован и необразован. Али млад човек, зато што има још много снаге и енергије који нису протраћени на непотребне ствари, може донети посебну корист себи и другима, ако буде са свом озбиљношћу схватио своје хришћанско призвање.

Млади човек данас је окружен са много саблазни, и та идеологија, која влада савременим светом, оставља мало места за духовни развој личности, за то да човек у животу оваплоти хришћанске идеале.

Да би се било со земље и светлост свету, треба имати јак природни и духовни унутрашњи стожер, а то се не може стећи путем механиког одрицања од нечег.

Извор: Епархија крушевачка

Једино на Празник Преображења Господњег једемо рибу без обзира у који дан недеље он пао. Ако сам празник Успења падне у среду и петак и тада једемо рибу, вино и уље. Црква је установила овај пост како би се сви сећали Пресвете Богородице и тражили молитвено заступништво од Ње. Први пут се пост спомиње у списима Теодора Студита (826). Госпојински пост је коначно утврђен на Цариградском сабору (1166), у време Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) и цара Манојла I Комнина (1143-1180).

Шта треба још да знамо о посту? Прву заповест о посту налазимо у Светом Писму у причи о паду Адама и Еве, када су они прекршили Божију заповест да не једу са дрвета познања добра и зла (1 Мој 2,17). Господ Исус Христос је постио четрдесет дана и ноћи (Мт 4,2), као и пророк Илија у Старом Завету (1 Цар 17), или Пророк Мојсије на гори Хориву (2 Мој 34,28). Пророк Данило је показао да се постом крепи људско тело (Дан 1,10-15). Ниневљани су уз пост избегли катастрофу (Јона 3). Пророк Јездра је постио како би се удостојио посете Божијег Анђела и добијања откровења (2. Јездрина). Постили су и Св. Апостоли. У Хришћанству први подвиг који стоји пред човеком јесте испуњење прве Божије заповести, коју је Бог дао још нашим прародитељима у Рају. Α то је заповест ο посту, тј. ο уздржању. Нарушавање заповести ο посту први је грех. Зато и први подвиг човека у ослобођењу од греха, јесте држање поста. Пост је, дакле, прва неопходност на путу нашег спасења, а Црква га сматра као врло важну и значајну установу за духовни и телесни живот. Рана Христова Црква наставила је с поштовањем прописа ο посту, али је придодата духовна категорија, која проистиче из свеукупног Христовог учења. Христови ученици су на првом мисионарском путовању рукополагали презвитере уз молитву и пост (Дап 14,23). Без обзира на то колико је Апостол Павле иначе изнуравао своје тело на путовањима, сам је више пута налагао пост на себе (2 Кор 6,5; 11,27). Пост као установу, Црква је очувала до данас, одредила посне дане у седмици, и вишедневне постове у вези са значајним догађајима из живота Господа Христа (Божићни и Васкршњи пост), Богородице (Госпојински пост) и Апостола (Петровски пост), све у циљу духовног руковођења и изграђивања својих верних.

Пост има две стране: телесну и духовну. Телесни пост је уздржавање од јела животињског порекла. Духовни пост подразумева одрицање од сваке врсте грешних и злих помисли, жеља и дела. Телесни пост је само неопходно помоћно средство за успешну духовну борбу против страсти, које се распирују кроз телесне жеље. Стварни пост који обухвата и телесни и духовни аспекат, приводи човека смирењу.

Извор: СПЦ

http://eparhijakrusevacka.com/wp-content/uploads/2013/06/10-3_o_atanasije_jevtic_-_crkva_i_svojina_09111986.mp3

Извор: Епархија крушевачка