КОМАНДАНТ логора Јасеновац Ивица Матковић наредио је јануара 1943. логорашу др Недељку Зецу да прегледа Жилу Фрковића, једног од најкрволочнијих кољача Јасеновца.

"Кад сам ушао у собу", прича др Зец, "Жиле је сједио раздрљен, разбарушене косе, са закрвављеним очима и пијаним изразом лица.

"На столу је била напола испијена боца ракије и неколико чашица у нереду. 'А, дошао си, докторе. Сједи ту на столицу, и ако хоћеш послужи се ракијом', рекао је.

"У соби смо остали сами. Жиле ме испочетка одмјеравао са свих страна, жмиркавим, пркосним и у исто доба несигурним погледом. А затим је изненада скочио с фотеље, подупро се рукама о сто, и унезвијерено упро поглед у мене. 'Знаш ли ти, докторе, да те сада могу преклати као бравче и да никоме за то нећу одговарати?' 'Знам', одговорих му кратко.

"После извјесног времена некако се смирио, а затим се изненадно зацерекао, одајући неке неартикулисане гласове.

'Знаш ли ти, докторе, зашто сам те зовнуо вечерас овђе? Разумије се да не знаш. Али, не бој се, нећу те заклати. Мораш ми обећати да ћеш ми помоћи.'

'Што могнем, учинит ћу'.

СТРАШНИ ПОГЛЕД УМИРУЋЕГ

КАД год у мучењу и клању покушам поново да доживим занос и задовољство, увијек ме изненада простријели Вукашинов поглед и тада малакшем, бацим нож и не могу више да кољем, жалио се Жиле Фрковић. Почео сам много да пијем, али ми то помаже само на тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: 'Ради ти, дијете, свој посао!' И, ето сад сам постао последња цркотина и ничим више не могу себи да помогнем.

Налио је чашу ракије и одмах је искапио, поново је напунио, а мени дотурио боцу и наредио да себи напуним чашу.

'Елем, докторе, сад смо овђе нас двојица сами. И ако итко ишта од овога што ћемо разговарати сазна, ти знаш што те чека.'

Затим је испрекидано и неуједначено наставио:

'Више не могу да поднесем ове муке. Не помаже ми ни клање, ни мучење, ни крв, ни јаук, ни жене, ни ракија. Врло добро знаш тко сам ја. Ето ја, Жиле, најкрвавији усташа у Јасеновцу, који је поклао десетине хиљада логораша и највише задовољство доживио у том клању, ето, тај Жиле је сада последња пачавра, због тамо некаквог старог, смрдљивог сељачине Вукашина из Клепаца.'

Поново је застао, испио чашу ракије, па наставио:

'Ти се сјећаш кад је у коловозу Јуре Маричић послао око 4.000 људи у Градину на клање. Тада смо се Перо Брзица, Зринушић, Шипка и ја опкладили тко ће те ноћи заклати највише логораша. Већ послије једног сата био сам далеко испред по броју закланих. Никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати заклао сам 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу по 300-400.

Док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну и ту угледао једног постаријег сељака који с неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем и како ми се жртве у највећим мукама претурају. Тај његов поглед некако ме пресјекао: учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем. А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин (Мандрапа, АМ) из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали, а њега послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром, који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући га, у мени се наједном разбуктала жеља да му мир и спокојство разбијем најсвирепијим мучењима и да у његовим мукама, болу и копрцању повратим занос.

Издвојио сам га и ставио на један пањ. Наредио сам му да викне: Живио поглавник Павелић, ако то не каже, да ћу му одсјећи ухо. Вукашин је шутио. Откинуо сам му ухо. Није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче: Живио Павелић, или ћу му откинути и друго ухо. Он је и даље шутио: откинуо сам му и друго ухо. Вичи: Живио Павелић, или ћу ти откинути нос. А кад сам му и по четврти пут заповједио да узвикне: Живио Павелић, и запријетио да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао, и уперивши поглед некако кроз мене и преко мене у неизвјесност, полако и разговијетно ми је добацио: Ради ти, дијете, свој посао!

Послије свега те његове последње ријечи потпуно су ме избезумиле, скочио сам и ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од уха до уха и ногама га сјурио у јаму. Али, тада је и у мени нешто препукло и те ноћи нијесам више могао да кољем. Перо Брзица је побиједио, јер је заклао 1.350 логораша, и ја сам му без ријечи платио опкладу.'

"Послије ове чудовишне исповијести Жиле је наједном умукао, унезвијерено се загледао негђе у даљину и неко вријеме остао као скамењена фигура. Затим су му се почели неправилно трзати мишићи на лицу, очима је сијевао около, стезао шаке и заривао нокте себи у дланове, почео је неправилно да дише.

"Одједном, провалило је из њега неко чудовишно јецање и плач с рикањем. Неочекивано, нагло је устао из фотеље и срушио се на кољена испред мене. У једном маху ухватио је и почео да љуби моју руку. Тек послије првог запрепашћења могао сам кроз његово рикање да разаберем како говори:

'Докторе, ко бога те молим, помози ми! Ја знам да сам кукавица и не могу сам себи ове муке прекратити једним хицем из револвера. Ни клање, ни мучење, ни најсвирепија злостављања логораша више ми не помажу, не помаже ми више ни исповијест, ни молитва логорског фратра Брекала. Не помаже ни разврат са женама, ни пиће, ни оргијање. Ништа ми више не помаже. А ја сам одређен за лијечнички преглед за комисију. Ти ћеш тамо бити као лијечник и дават ћеш стручне приједлоге. Докторе, преклињем те, пошаљи ме негђе на одмор, у неку бању, да се тамо покушам примирити.'

'Добро, предложит ћу да те пошаљу у Липик.'

"Послије хистеричног плача Жиле се смирио и придигао, стао преда ме и мрко ми добацио:

'Сад знаш све. Можеш ићи'!"

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/05/27.05.13_zbor_-_golijan_i_jerotic_surcin_samopopravljanje_preumljenje_obozenje_64kbps_.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-protojerej-stavrofor-milorad-golijan-i-akademik-prof-dr-vlad

У свим јеванђелским догађајима се ради управо о сусретима, о сретањима личности Бога и личности човјека. Сваки од тих сусрета је спасоносан и преображавајући за људе, али најкарактеристичнији су они у којима Христос исцјељује болесне људе. Таквом једном догађају посвећена је и ова недјеља, трећа по Васкрсењу, коју зовемо Недјеља о раслабљеном.

“Потом бјеше празник јудејски и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања, која се јеврејски зове Витезда и има пет тријемова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слијепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер Анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А ондје бијаше неки човјек који тридесет осам година бијаше болестан. Кад видје Исус овога гдје лежи, и разумје да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли здрав да будеш? Одговори му болесник: Господе, човјека немам, да ме спусти у бању кад се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе прије мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи! И одмах оздрави човјек, и узе одар свој и хођаше. (… ) Потом га нађе Исус у храму и рече: Ето постао си здрав, више не гријеши да ти се што горе не догоди” (Јован 5, 1-15).

Ево кључног питања које Господ упућује болном, јадном, немоћном, раслабљеном човјеку: “Хоћеш ли здрав да будеш?” Он као да говори: Ја нећу на силу да те исцијелим, нећу без твоје воље и жеље да ти се намећем за добротвора. Заиста, свако оздрављење (било оно духовно или физичко) јесте плод сусрета и сарадње између Божанске силе, са једне стране и човјекове вјере и жеље за оздрављењем са друге стране. И тек када чује наше: “Да, Господе”, (а то ДА је наша вјера, наша нада, наше повјерење у Њега, наша молитва и горућа жеља), тек тада Господ Који нас је и створио, Који је Једини истинити Извор здравља и живота својом исцјељујућом силом и благодаћу доводи наше тијело и душу, све биће наше, у ону првобитну равнотежу и хармонију које су увијек плод Његовог присуства у нашем животу.

Једна од богослужбених пјесама и молитава које у ову Недјељу о раслабљеном пјевамо у Цркви каже: “Душу моју, свакодневним гријесима, срамним дјелима и страховима раслабљену, подигни Божанском силом Твојом као што си подигао раслабљенога.” Јако је важно да схватимо и да пред Богом и самима собом признамо да смо сви ми паралисани сопственим гријесима, слабостима и малодушношћу које трају краће или дуже, али нас свеједно чине веома сличнима овом човјеку о коме говори данашње Јеванђеље. И док год су страх од гријеха или преданост гријеху јачи од жеље да га се ослободимо, док год је вјера у Господа и поуздање на Њега замијењено неким јадним поуздањем у сопствене (не)моћи или – још горе – равнодушношћу, дотле ћемо бити паралисани и попут овог јеванђелског болесника неспособни да направимо ма и један корак напријед. Господ Који нас је по Лику своме створио слободнима и Који Једини зна праву цијену и вриједност истинске слободе, већ је учинио све да нас спаси и исцијели, али посљедња ријеч (и то је страшна одговорност човјекова!) остаје на нама. Без нашег “да, Господе”, ни сила Крста, ни снага Васкрсења, ни безгранична љубав Његова неће имати прилике да се пројаве у нашим животима.

Други, веома важан моменат у овом Јеванђељу је одговор болесника на питање: “Желиш ли да будеш здрав?” Умјесто конкретног одговора, он каже: “Господе, немам човјека!” А на Господње питање: “Желиш ли да будеш здрав?” – ако желиш, ако вјерујеш, ја сам ту и вјера ће те твоја спасти – он као да одговара: наравно да хоћу, али не могу сам, треба ми неко, треба ми Други, и шта значи само моје хтијење кад “немам човјека?” И ето, то је довољно, то је онај први корак ка изласку из себе и кретању у сусрет другима, Другоме, Њему, Богу Живоме. У овом питању-одговору одузетог човјека крије се клица вјере и воље за исцјељењем, као и свијест о сопственој немоћи. На овај “импулс” вјере, на ову упорност и вољу за оздрављењем (пуних тридесет осам година, стално изнова, он са надом очекује да анђео Божији узбурка воду!), Господ одговара чудом: “Устани, узми одар свој и ходи!” Још једном, као у толико много других јеванђелских примјера исцјељења, (крвоточива жена, двојица слијепаца, Енеја) – Матеј 9, 21-22 ; Матеј 9, 28-30 ; Дела 9, 33-35, Божанска љубав и сила сусреле су човјекову вјеру и истинску жељу, и из тог сусрета произишао је благослов, увијек спасоносан и ослобађајући за човјека.

Прва недјеља по Васкрсењу (Томина Недјеља) велича чудо вјере. Друга (Недјеља Мироносица) прославља неустрашивост љубави према Богу. У овој трећој недјељи Света Црква нас поучава о неопходности наше добре воље и наде, нашег – речено савременијим рјечником – позитивног настројења и афирмативног односа према сопственом животу. Поучава нас и подсјећа да смо бића заједнице, да свако од нас потребује “човјека” да би се кроз тај однос и сам отворио и достигао равнотежу свога бића, јер једино тако можемо бити истински чланови оне заједнице, Цркве, која нас сједињује са Богом и обезбјеђује нам живот вјечни.

Тумачећи ово Свето Јеванђеље Оци Цркве пореде бању Витезду са Црквом Христовом. И као што раслабљени лежаше тридесет осам година узет, тако сви ми који годинама робујемо сопственим страстима и слабостима, као одузети чекамо да се деси чудо. А Господ, дуготрпељиви и многомилостиви, хода од срца до срца и куца (Откр. 3,20), тихо и ненаметљиво постављајући питање: “Хоћеш ли здрав да будеш?” По ријечима оца Јустина Поповића, Он као да каже: “По вољи вашој нека вам буде, воља ваша прерађена вјером у Мене исцијелиће вас; ви сте сами љекари себи (…), јер постајете чудотворци чим душу своју, вољу своју, срце своје подвигом вјере сједините са душом Мојом, вољом Мојом, срцем Мојим.”

Христос, дакле, има власти над читавим бићем човјековим. Он је Господ не само душе већ и тијела човјековог и свих његових чула. Он се тијела људског не стиди, Он и за то тијело има вјечни живот, и ништа му тјелесно – осим гријеха – није мрско, страно, туђе. Својим Богочовјечанским тијелом он је осветио и непрестано освећује то људско тијело и васкрснувши из мртвих, саваскрсао је и ту материју од које је наше тијело саздано, дајући и њој (тој материји) вјечну и непролазну вриједност.

Али, у свему овоме Господ тражи наше учешће, нашу сагласност и добру вољу са вјером. Свети Јован Златоусти је говорио да је Бог, када је видио да су сва људска чула, способности, таленти – а много их је у човјеку – отказали, показали се слаби, непоуздани и нестални, дао човјеку једну нову силу, једну нову способност, једно ново чуло, а то је – вјера. Та вјера, која је дар Божији, а која се у нас усељава у оној мјери у којој ми за њу отворимо своје срце, јесте она која у себи носи сву божанску силу, енергију и дејство Божије. На тај начин, том вјером преображени, ми постајемо изабрани сасуди у које се смјешта “Несмјестиви” и у које се излива Његова свемоћна Божанска сила. Зато је Апостол Павле могао рећи да ми “вјером ходимо”.

Још једна важна ствар садржана је у посљедњој реченици јеванђелског одломка који смо навели. То је Христова реченица: “Ето, постао си здрав, више не гријеши да ти се што горе не догоди.” Овим Господ открива да су наше тјелесне слабости и падови тијесно повезани са оним дубљим, духовним слабостима и падовима тј. са гријехом. Видљивим чудом исцјељења Он показује и доказује невидљиво чудо које је прије тога учинио – чудо отпуштања гријехова.

Са човјековим падом пала је и сва природа, тако да је сасвим у праву био велики средњовјековни љекар и философ Парацелзус када је говорио да “из краљевства природе долазе болести, као што из краљевства духа долазе изљечења.” И сама смрт је, по Св. Ап. Павлу, једна трагична “плата за гријех.” (Римљанима 6,23) Самим тим, једино Онај Који је Једини Безгрешни, може бити Извор здравља и живота вјечног. А Он је узевши на себе нашу људску природу, својим Васкрсењем и нама отворио пут у вјечност. Ако вјерујемо у Њега са жељом да достигнемо свеобухватно, духовно-тјелесно исцјељење свога бића, моћи ћемо – за разлику од овог јеванђелског болесника – поуздано рећи да ми имамо Човјека, штавише Богочовјека Који посредује за нас и спасава нас у оној мјери у којој ми желимо бити спасени.

Извор: Радио Светигора

Спаситељ је био у Кани Галилејској, где је излечио сина царевог чиновника па како се приближавао јудејски празник, по некима Педесетнице, а по другима Пасхе, зато и он дође у Јеруса лим. Христос је у време празника долазио у Јерусалим зато, што се онда скупљало много народа, а особито побожног, па је проповедајући и чинећи чуда многе к себи обраћао. Овчија бања била је на "овчијој капији"о којој и Нејемија говори, и која је добила име јамачно од бање, а бања се опет зове тако или зато што су се ту прале овце, које су биле намењене за жртву или зато, што су се ту продавале. Овако је бања позната и због своје лековите воде а данас се зове Богородичина благајница. Ова је бања била преобраз новозаветног крштења. Јер као што је она лечила болести, исто тако и ова је; разлика је само у томе, што је Овчија бања лечила телесне, а хришћанска бања крштења, лечи душевне болести и што је прва лечила само по неколико пута у години, а друга лечи увек и на послетку прва је лечила при. силаску анђела а друга лечи при силаску Св. Духа. Овчија бања имала је унаоколо пет притвора, пет оделења испод стреје, које су два реда стубова држали и у тим притворима чекали су болесници да се вода узмути јер је само тада лечила.

Јер анђео Господњи силазаше у одређено време у бању и мућаше воду; и који је најпре улазио пошто се замути вода, бивао је здрав, па ма каква болест да је на њему.

Бања је дакле лечила само једанпут у години и то незнано кад, па и ако је сила Божија неограничена и његова благодат бескрајна један пут је и само једног лечила јер је и закон дат сам једном јудејском народу, а бања хришћанског крштења лечи увек и све, јер је и Јеванђеље дато целоме свету. Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље свакоме створењу, па ко узверује и крсти се, спашће се, а ко не верује осудиће се казао је Господ Спаситељ.

И онде беше један човек који тридесет и осам година беше болестан. Јеванђелист не каже, ни одакле је ни које онај болесник! Напомиње само да је сиромах и да 38 година болује хотећи тиме да нам претстави, како величину и тежину болести тако и надприродну силу која га је излечила.

Кад виде Исус овога где лежи, и разуме да је већ одавно болестан, рече му: хоћеш ли да будеш здрав?

Дуговремени болесник чекајући 38 година да се вода замути показао је тиме већу и бољу сталност и стрпљење од других па зато се Спаситељ к' њему и обраћа учећи нас тиме, да Бог онима помаже, који имају постојану наду на небо а и народна пословица каже: трпљен спасен. Међутим, Спаситељ му не каже: хоћеш ли да те излечим! јер је знао да га болесник не познаје, већ га пита: "хоће ли, жели ли, да буде здрав! и то не зато, што није знао какав ће одговор добити, а особито кад болесник већ 38 година болује, већ зато, да би и други видели његову сталност и издржљивост.

Одговори му болесни: да, Господе, али немам човека да ме опусти у бању кад се вода замути; а док ја дођем други сиђе пре мене.

Из ових речи види се, да је овај болесник био сирома и без сродника. Међутим и ако за тако дуго време није могао добити реда да благовремено уђе у купатило ипак је не само био постојан у нади, да ће и на њега доћи ред, него због тога се није тужио ни на Бога нити на ближњега па се на послетку не усуђује ни Спаситеља да моли за помоћ. Тридесетосмогодишње лежање овога болесника у бањи, на месту, где увек има доста људи, који се никад не хтедоше смиловати да га у воду спусте, уверава нас, да су Јудеј и у оно време били и сувише немилосрдни.

Рече му Исус устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек и узевши одар свој хођаше. А тај дан беше Субота.

Заповедајући Спаситељ болноме да и постељу са собом узме и иде, хтео је тиме да увери своје непријатеље, да је он заиста свемоћни Господар целе природе. Ово је чудо народ задивило, но, код старешина изазвало је гунђање, бајаги што је болни излечен у Суботу, али у истини зато, што их је чудо разљутило па је и проузроковало гњев њиховога пакосног Фарисејског срца, па зато:

Тада говораху Јевреји ономе што оздрави: данас је Субота, и не ваља да носиш одар.

Злобни Фарисеји несмејући ништа да кажу Спаситељу, који је по њиховом мишљењу нарушио закон о Суботи, укоравају излеченог болесника! Хо, баш по Св. Писму, закон о празновању старозаветне Суботе, која је сада замењена са Недељом, ниуколико не забрањује старање о преким потребама, како телесним тако и душевним, па ни надгледање саме животиње, а камо ли страдајућег човека. И тако, на овај дан дозвољава се вршење нужних послова, а наређује чињење дела љубави, што је и Спаситељ овом приликом учинио.

А он им одговори: онај што ме излечи, он ми рече: узми одар свој и ходи. А они га запиташе: Ко је тај човек, који ти рече: узми одар свој и ходи? Но, излечени није знао ко је; јер се Исус уклони, почем много људи беше на том месту.

Сиромах не противећи се Фарисејима ипак дубоко уважава и слуша онога, који га је само са једном речи излечио, па и ако није знао ко је његов добротвор. Спаситељ се беше уклонио да би избегао похвале од стране народа а тиме прекратио и гунђање неблагодарних и пакосних Фарисеја.

А потом, нађе га Исус у цркви и рече му: ето си здрав, сад више не греши, да ти не буде горе.

Спаситељеве речи: Здрав си и више не греши уверавају не само о томе, да је Исус Христос истинити Месија, него да је и дуговремена болест излеченога била последица његових грехова, па зато му Спаситељ и налаже, да се убудуће чува грешења, јер му, каже: може ти бити и горе, тј. може бити осуђен на вечне муке, јер само ад може бити гора казна од 38-мо годишње тешке болести, а у крајњој нужди и усамљености.

Болесник је на сваки начин због кратког задовољавања неких својих страсти изгубио најважнији део свога живота, но зар се то исто и данас не догађа пијаницима, сластољупцима, развратницима и другима?

А човек отиде и каза Јеврејима: да је оно Исус који га излечи:

Благодарни исцељеник јавио је Јудејима, ко га је исцелио, али не у намери да га изда већ да га као благодаран прослави.

Извор: Радио Светигора

- Још питаш да ли га очишћује! Просто га дестилише! Ма, постоји ли нешто узвишеније од тога? Тим путем човек може да отплати грехе. Видите, једног злочинца претуку и затворе у затвор; тамо он врши своје мало правило, и ако се искрено покаје, спашава се вечног затвора. Зар је мала ствар то да човек овом муком овде исплаћује рачун у вечности?

Сваку жалост трпите са радошћу. Жалост које нам људи причињавају, слађе су од свих сирупа које нам нуде они који нас воле. Видите, у Блаженстивима, Христос није рекао: „Блажени сте када вас хвале“, већ: Блажени сте када вас срамоте (Мт.5, 11), и притом лажући. Када срамоте онога ко је неправедан, он отплаћује /грехе/. А ако је праведан, сакупља /духовно благо/. Зато треба не само да трпимо онога који нас искушава, већ и да осећамо захвалност, јер нам се даје прилика да се потрудимо у љубави, смирењу и трпљењу.

Клеветници свакако делају у сарадњи са ђаволом. Али, јак ветар обично разбија и чупа осетљиво дрвеће, које нема дубоко корење – док оном дрвећу које има дубоко корење, помаже да корење пусти још дубље.

Требало би да се молимо за све који говоре лоше о нама, и да тражимо од Бога да им подари покајање, просветљење и здравље, а у себи да не оставимо ни трага од мржње према њима. Да задржимо само искуство од проживљеног искушења, да избацимо из себе сав отров, и да се сећамо речи Св. Јефрема: "Ако претрпиш какву клевету, а касније се обелодани чистота твоје савести, немој се гордити, већ са смирењем служи Господу, Који те је избави од људске клевете, да не би био поражен великим падом душе".

преузето

Манастир Глоговац

Овај руски светац – блажени Симон – рођен је у селу које се зове Братско у Костромској губернији, недалеко од града Јурјевца Поволшког.

Оставивши своје родитеље и родбину кренуо је у дивље, непроходне шуме и у близини села Јелнати примио је подвиг јуродства ради Христа. Кад су га становници села нашли у шуми и довели у село светац је почео да обилази куће сеоских житеља помажући им у обављању најтежих послова. Ни од кога није узимао било какав новац за рад.

Блажени Симон Јурјевецки, Христа ради јуродиви

Зими и лети блажени је ишао бос, само у кошуљи, тако да му је кожа поцрнела од поста и сасушила се. Неразумни и сурови људи су га често окрутно тукли.

Након што је у Јелнатију провео 15 година светац се преселио у град Јурјевец Поволшки. Овде су омиљено место његовог боравка постале црквене припрате где је узносио ватрене молитве Господу.

Подвиг самоодрицања очистио је душу блаженог Симона и он је од Бога добио дар прозорљивости: много је предвиђао и предсказивао је будућност. Савременици су, призивајући његово име, видели различита чудесна знамења. По његовим молитвама утихнуо је велики пожар у граду, исцелио се свештеник Олимпије, од дављења у Волги се спасио извесни грађанин Јосиф.

Пред своју смрт блажени је дошао у кућу војводе Теодора Петелина. Овај је, не познајући свеца, једном у нападу гнева наредио да се светац истуче.

Свети Симон се тешко разболео. Позвао је свештеника, исповедио се, причестио се Светим Христовим Тајнама и предао је Богу своју душу. Војвода се покајао због свог поступка. На сахрану свеца окупио се цео град.

Тело блаженог Симона је погребено у Богојављенском манастиру. Ово се десило 4. новембра 1584. године. Патријарх Јоасаф је 1635. године наредио богојављенском игуману Дионисију да напише животопис и опише чуда блаженог Симона и благословио је да се наслика његова икона.

Спомен на блаженог Симона се слави од 1635. године.

Понекад нас тако обузме неостварива жеља да пољубимо руку давних и непознатих прадедова из благодарности за незаслужене поклоне од колевке до прве књиге. Овај судбоносни поклон шарене дечије књиге дугујемо једном Ромеју, који беше философ и монах-Кирило из Солуна. Њему и његовом брату, светитељу Методију дугујемо и ми, у заједници словенских народа, читаву библиотеку ”славјано-сербских” дивовских књижурина као и ранг културне нације. Њима дугујемо зимзелену лепоту литургије на словенском прадедовском језику. Достојни ученик великога светитеља, патријарха цариградског, Фотија, свети Кирило је многоталентовани философ који заслужује тај назив не само због високог образовања свога, него и због остварења светости православне у самом себи. Прави философ личи на Бога. А Кирило је био живи одјек Премудрости Божје у прашуми словенских речи. Њему дугујемо све, јер Бог је Све, а Бога смо угледали кроз певано Евангелије исписано руком овога великана небеске љубави. Он је својим писменима, као мрежом, уловио за Христа многомилионити словенски род и проширио излив огњених дарова Педесетнице на речити сој неписмених боготражитеља, који од тада постадоше слуге Бога Слова. Најзад је и Словенима – кроз Кирилова уста – стигао глас Благословенога:

”Небо и земља прејдет, словеса же моја не прејдут” (Марко 13:31)

Никада није касно примити Бога. Главно је да Он буде искрено дочекан. Искреност, међутим, предпоставља разумевање. И ту се управо види величина наших предака: они су хтели да разумеју Бога. Хтели су да певају Богу својим речима. Да је словенски род већ имао самосвест о својој изузетној обдарености види се из историјских чињеница деветог века: он се није језички поклонио ни грчким ни латинским мисионарима. У Цариграду се нашло паметних људи да то схвате, па су нам послали генијалну Браћу из Солуна да проповедају на апостолски начин, то ће рећи на живом народном језику. Тако се уз многовековне усклике ”Алилуја” и ”Кирие елеисон” заорило и милозвучно наше ”Господи помилуј”. Тиме је словенски језик био изједначен са јеврејским и хеленским, јер је уздигнут до висине олтара. Међутим, у то време у Европи, чак ни Англосаксонци нису имали довољно самопоштовања ни упорности да истрају у наметању свога језика у богослужењу, него су нехрабро занемели пред латинским литургисањем. Словени, напротив, очевидно нису патили од осећања мање вредности, јер њима није импоновао ни најзвонкији грчки изворник Евангелија. Они су упорно хтели да буду пред Богом оно што их је Бог и створио – Словени.

Та непробојност хеленизацији и латинизацији, коју је показао јужни огранак Словенства, била је награђена тиме да су највећи умови онога доба – Ромеји – уважили тај непокорни и једри језик наших прадедова, који су у трагању за Смислом дошли до апостолског Солуна и до престонице, до новог Рима, Константинопоља. Позив из Моравске од стране кнеза Растислава – ма колико генијалан – прошао би незапажен, да Јужни Словени нису већ уверили водећу господу Ромејског царства да се ту ради о племенима и народима који знају држати до свог достојанства. Значи, Кирила су однеговали најписменији људи оног века, али су њега дочекали генијални неписмени катихумени, који као да су имали јасно предосећање да из најузвишенијег култа извире и највиша култура. А управо је Византија тада утеловила у себи и тај небески култ и највишу културу. Изгледа да су ти наши прадедови, гледајући на Византију, дошли до самопознања и закључка да је и словенски језик и ум сазрео за словенско узлетање ка Смислу, за разумно богослужење и богословисање.

Тај духовни преображај има сам по себи неизмериве благодатне последице за целу словенску Европу. Благотворност овог обраћења била би још и већа, да је словенски пример могао служити за углед и другим народима под навалом латинизаторских мисионара Германа, али је пала Великоморавска држава у којој је процветала кирило-методијевска народна црква са богослужењем на савременом језику. Да је она остала у животу, кроз њу би долином Дунава струјала богата византијска култура према срцу Европе, што би вероватно изменило судбину и целе западне Европе. Но независно од пропасти Великоморавске државе, мисија Кирила и Методија донела је стоструки плод на другом месту: на Балкану и у Русији. Кроз мисионарски рад православних словенских народа, на првом месту Руса, дело Кирила и Методија има универсални значај.

У нашим очима, чистота светоотачке Ортодоксије, то је најдрагоценија оставина, то је она главна моћ којом су Солунска браћа наелектрисала бујне словенске народе да би најзад и они кренули ” у Разум неприступне Христове славе”… Управо у том за нас пресудном IX-ом веку водила се судбоносна теолошка битка против филиоквистичке новотарије. Кирилу и Методију дугујемо и чистоту Православља, јер су нас они, одмах на почетку нашег хришћанског опредељења , као Фотијеви ученици, одвратили од неправославне франачке триадологије.

Темељ и Србској православној Цркви поставили су – преко својих ученика Петочисленика – Кирило и Методије. Они су исто толико наши просветитељи и учитељи, колико и бугарски и руски… Значи, ми православни Срби, ако не желимо да испаднемо краткопаметни и неблагодарни, морамо помињати на првом месту као своје просветитеље оне Богомпослане мужеве који су заиста дошли први са Евангелијем на језику наших предака, а то су равноапостолна Браћа из Солуна и њихови велики наследници, који су на нашем тлу основали високу богословију много раније него је Сорбона постала… Овим признањем не би ни најмање била умањена величина светитеља Саве Немањића. Таква ниска помисао и не доликује духовним људима. Јер треба да допустимо да је свети Сава био кадар да призна истину и као племић, и као светогорски монах. А историјска непобитна истина гласи да је он градио српску Цркву на темељима Кирило-Методијеве Благовести. Невен-дело Светога Саве, то је обнова и осамосталење Србске Цркве, то је задобијање аутокефалије за Светињу Србије. У то име мислим да је погодно време да исправимо пропуст и признамо у отпусту за српске просветитеље и учитеље: Кирила и Методија, свете Петочисленике, а затим, по историјском редоследу, светогСимеона Мироточивог, светитеља Саву, Арсенија и др. Идеално би било да се у Београду подигне и храм посвећен Солунској Браћи, као и да се њихов празник свенародно светкује.

Максимално одавање поштовања према нашим Првоучитељима, остаје у чувању и ширењу вере православне. А то мисионарско деловање може се данас остварити једино спровођењем у живот основног начела Кирило-Методијевске преображајне делатности: живи језик народа треба да буде и богослужбени језик тог народа. У нашим приликама, можемо подићи најтрајнији споменик Кирилу и Методију тиме што ћемо постепено, уздићи србски језик у ред богослужбених језика. Без сумње, препев са словенског на савремени србски израз иште и надахнуте преводиоце. Али, ако је то угодно Богу, и они ће се појавити као некада Кирило и Методије и Петочисленици…

Ипак, не треба се заваравати надом да би превод на савремени језик решио све проблеме. Није доста разумети текст, треба га и ваплотити у животу. За такав духовни подвиг неопходно је имати ревност Двојице браће из Солуна, као што су они имали ревност Апостола Павла. Мађутим, доказујемо да имамо барем основну ревност апостолску ако научимо језике нове, а изнад свега, традицијом богате језике богослужења. Тако Француз, ако жели да буде образован мора да зна, у најмању руку латински, а Грк мора да зна старогрчки, док обрзовани Словен мора да научи црквенословенски. Но, ипак, знање освештаног језика није довољно.Ревнитељ мора да се и понаша ”црквенословенски”. Значи, највећи и најлепши споменик Кирилу и Методију остаје да буде подигнут у душама нашим у облику неизглаголиве љубови према Богу Који је диван у светима Својим… А незаборавив старословенски литургијски језик имаће за све Словене јединиту драж и лепоту њихове ”прве-љубави” са Богом, њиховога тврдог обећања да ће само Његови бити ”до скончанија вјека…” На том мистичком венчању Словенства са Богом Стоје са свећама кумовске радости два брата светитеља – Кирило и Методије. Њима, на икони, љубимо руке.

Извор

Подарише, ово двоје благочестивих људи свету два светила и просветитеља словенских земаља. Старији брат, Методије, из почетка је служио у војсци, као и отац његов, па пошто се показа као добар и храбар, цар га унапреди у војводу и посла га у једну словенску покрајину (Славинију), где он научи словенски језик и упозна таштину житејских брига у време цара Теофила, који стаде гонити православне хришћане због поштовања светих икона. Те он, након десет година остави војводство, оде на Олимп и замонаши се. Одабрао је службу цара небескога, војујући против невидљивих непријатеља - злих духова.

Његов млађи брат, блажени Константин, још од самог свог рођења пројављиваше нешто необично. Још као дојенче не хтеде јести туђег млека, сем мајчиног, што се показа родитељима његовим као знак са неба, те се они заветоваше од његовог рођења да ће од тада живети као брат и сестра. Научили су га читању и писању књига, зашто је био јако обдарен и поврх свега богоугодном животу, упућујући га у духовну мудрост. Када одрасте, придружи се свом старијем брату, Методију и замонаши се.

На молбу Хазарског цара Кагана, цар Михаил посла ову двојицу богоугодних монаха да проповедају хришћанство, те они успеше да убеде најпре самог цара Кагана, а потом и све остале да је хришћанство права вера која води ка вечном Животу и спасењу. По повратку у Цариград, саставили су словенску азбуку, која је у себи садржала 38 слова и почели су са превођењем црквених књига са грчког на словенски језик.

Одазваше се и на позив кнеза Растислава да дођу у Моравију и да проповедају Јеванђеље и уче народ хришћанској вери. Истовремено преведоше црквене књиге и разделише их свештеницима да уче и шире Јеванђеље и даље у народу.

Одатле одоше у Рим, одазвавши се на папин позив, и ту свети Ћирило умре, 14. фебруара 869 године. На захтев његовог брата, Методија, сахрањен је у Цркви Светог Климента у Риму. Од тог дана, па све до данас, почела су се дешавати многа чудеса; исцељивали су се болесни, како духом, тако и телом. По лику његовом израђена је икона пред којом дан и ноћ, непрестано пале се свеће и узносе хвале и молитве Богу који прослави блаженог Ћирила, и све оне који га искрено љубе и моле му се са искреном вером.

Методије се, након тога врати у Моравију и настави са ширењем вере међу Словенима, све до своје смрти, 6. априла 885 године, а његове мошти беху сахрањене у Саборној Цркви у Велеграду. Требало би напоменути да се он одликовао даром пророчства. Његово започето и незавршено дело, наставили су његови ученици са Светим Климентом на челу. Прешавши Дунав, стигли су у Македонију (Охрид) и ту су продужили започети посао браће Ћирила и Методија, ширећи веру и писменост међу Словенима.

Линк ка теми

Николај Чудотворац

Светост се не може сакрити. То је свећа стављена на свећњак и град који стоји на врху горе. У првом случају обасјава простор око себе. У другом се види из даљине, без обзира на то с које стране да јој се човек приближава.

Светост превладава растојања међу људима и епохама. Различита језичка средина и различита културна позадина не сметају људима да столећима касније непогрешиво препознају светост и да јој се поклоне.

Такав је Николај Чудотворац.

Кад би међу свецима било места за завист или за такмичење у људском поштовању многи би искоса гледали Николаја. Како да не! Таквим масовним поштовањем на свим континентима се не може свако похвалити. Али зависти међу светима, наравно, нема. Међу њима влада молитва и искрена љубав. А за нас, путнике и дошљаке, који прелазимо свој земаљски пут, постоји озбиљна тема за размишљање.

Узрок масовног и вишевековног поштовања Николаја Чудотворца је у његовом унутрашњем богатству. Притом је он тако вешто сакрио тајну свог унутрашњег живота од спољашњих очију да скоро ништа не знамо о чињеницама из његове биографије. Слава је Николаја нашла након што је напустио земљу и ушао у небески мир, односно онда кад су минуле опасности од гордости и таштине (ових неизбежних сапутника славе и похвале).

Светог Николаја поштујемо најмање два пута годишње, а често и сваке недеље четвртком служимо службе и упућујемо му своје молитве. У време уочи Нове године у ово поштовање се меша поприличан део клоунаде, која љути оне који заиста воле свеца. Треба покренути питање о облицима и начинима поштовања Николаја који би заиста прославили угодника Божијег и донели нам реалну корист.

„Угледајте се на мене, као ја на Христа,“ – рекао је у једној од својих посланица апостол Павле. То није само појединачан позив упућен конкретном аудиторијуму. То је духовни закон. По овом закону човек стиче корисне навике, учи и расте, угледајући се на оне који су бољи од њега, на оне који су отишли даље и зову нас за собом. Важно је истаћи да Павле не каже „угледајте се на Христа“, већ „угледајте се на мене, као ја на Христа“.

То значи да висину угледања на Господа не могу сви одмах да освоје, већ прво треба да уче од оних који су блиски Богу.

Сад ћемо опет мисаони поглед упутити Николају Чудотворцу. У чему можемо да се угледамо на њега и да кроз то угледање максимално укажемо поштовање овом свецу? На пример, чињењем добрих дела. То није баш пријатан задатак за човека којег разједају тајне немоћи и који жели похвалу и жуди за славом. Међутим, то је управо оно по чему се прославио Николај, који је анонимно помагао људима доспелим у невољу.

Није тајна да свеци оживљавају за нас Јеванђеље Господа Исуса Христа оваплоћујући га у свом понашању. Тако нам реч Божија говори о „Оцу, Који је тајно“, „Који види тајно и узвраћа јавно“, и позива нас да молитву, милостињу и пост не чинимо тако да их сви виде, већ за Господа. Међутим, уобичајено често читање ових речи ни из далека не доводи до њиховог испуњавања на делу и ми настављамо да чинимо добро, тајно желећи признања и похвале. Потребни су нам примери. Потребни су нам живи људи који су реч и мисао претворили у дело и који се заповестима нису руководили од прилике до прилике, већ стално.

Такав је Николај. Он је добро знао срцем оно што је рекао један од египатских отаца, тачније: најпоузданије и најисправније добро јесте оно које се чини тајно. Николај је и из света желео да оде како би у монашкој осамљености, тако да му ништа не одвлачи мисли, служио Богу постом и молитвом. Међутим, Бог Који човека зна боље него што се сам човек познаје, указао је Николају други пут. Овај пут се састојао у бризи о пастви и животу у мноштву људи које узнемиравају страсти. Тако је подвижник лишен спољашње осамљености и био је приморан да тражи унутрашњу осамљеност. У овоме такође можемо да се угледамо на њега.

Већ смо укратко рекли нешто о томе да човек ретко схвата лепоту и вредност тајног доброчинства. Своје и без тога ситно добро склон је да до краја упропасти и да се лиши будуће награде због саморекламе и због овог „трубљења пред собом“ које је Христос осуђивао у лицемерима. Николајев лик у овом смислу не само да излива на нас своју топлу светлост, већ нас учи и да мењамо свој живот у складу с јеванђељском новином.

А друга лекција коју нам даје састоји се у неопходности чувања и васпитавања свог унутрашњег човека. Јако је мало људи који су склони монашком животу. Али да привремено побегне од испразности, да нађе време за ћутање и молитву, дужан је свако онај ко није потпуно окренут на наличје и ко не живи само спољашњим, онај ко чува и штити свој унутрашњи мир.

Извор снаге за човека је његово стајање један на један пред Господом. И онај ко је учинио много јеванђељски великог и корисног, треба само једном страном да буде окренут ка свету и људима. Друга половина његовог живота треба нужно да буде скривена у Богу и у општењу с Њим.

Честитке, поклони, црвене чарапе из излога дућана, вреће на леђима, дечји смех, брада од вате... Никољдан је, наравно, још и дечји празник. Али и у ову веселу гунгулу с очекивањем изненађења било би лепо унети јеванђељски квасац. Ради се о томе што су деца на тај (па и не само на тај) празник, оријентисана на добијање различитих добара: пажње, нежности, поклона. А она сама од неког узраста могу бити не само потрошачи добара, већ и творци сваког добра.

„Да ли волиш Николаја Чудотворца? А да ли знаш у чему је тајна његове познатости и љубави пема њему? Тајна је у томе што се сећао и што је испуњавао речи Писма: „Блаженије је давати него примати.“ Поштоваћеш Николаја Чудотворца ако се у томе будеш угледао на њега. Помози родитељима у кући. Помози другу који заостаје да научи нешто из предмета који знаш и разумеш боље од њега. Данас и увек подели сендвич с другом из клупе. Мисли на друге, а не само на себе. Јер, давати не значи само предавати из руку у руке новац или ствари. Давати се могу време, снаге, знања, брига, молитва. Тиме треба да се баве сви, укључујући и децу.“

Овакво поштовање светог је врло тражено и оно, нажалост, засад није главни и општеприхваћени начин изражавања сопствене љубави према Николају.

И још један важан моменат. Николај је сад житељ Небеског Царства. Разговор о њему представља одличан начин да се поразговара о бесмртности душе, о духовном свету, о неуништивости добра учињеног у име Божије. Ако је с децом често тешко или немогуће говорити о мученицима због страшних мука које су претрпели, о таквом свецу као што је Николај, може се увек говорити. Само да лик свеца не буде „упакован у целофан“ и „зашећерен“. Само да се не сведе све на деку с врећом, на дечја писма и молбе за поклоне за које се, како видимо, апетит генерације која расте само повећава. Више им није до чоколаде. Деца све чешће моле за плеј-стејшне и нове моделе мобилних телефона. А родитељи ови „даваоци“ и „узрочници“, ови чести егоисти и тајни атеисти, гануто се кикоћу над писмима и молбама своје дечице.

Добро је ако светац не примети много тога ситног и ништавног у нашим празницима који су му посвећени. А ако примети и разгневи се? Јер, предање нам говори о шамару који је од Николајеве руке добио Арије. И то значи да светац није задужен за бесконачо разношење поклона или бригу о морепловцима. Он ревнује за Истину. Треба да га поштујемо тако да не осетимо његов длан на свом образу.

Треба уопште размислити о поштовању светаца како их не бисмо поштовали само службом и трпезом. Јер, могу се наћи и други законити и побожни начини за изражавање своје љубави према свецима. На дан сећања на било ког јеванђелисту у храму се може организовати читање одговарајућег Јеванђеља. А и сваког од светаца чије су књиге ушле у Библију можемо поштовати на тај начин. На дан сећања на Јована Милостивог или Филарета Милостивог сам Бог нам заповеда да се угледамо на свеце делима љубави. На дан сећања на Симеона Столпнка, наравно, нећеш се попети на стуб, али можеш покушати да искључиш мобилни, телевизор и компјутер и да око три сата поседиш у тишини.

Потребно је стваралаштво и свеж поглед. Пошто и сами свеци нису законици и формалисти, већ у највишој мери занимљиви и дубоки људи.

Дакле, зима, предосећај Божића, осећај тајне у леденом ваздуху и још једно сећање на светог Николаја. Како ћемо славити?

Протојереј Андреј Ткачов

22 / 05 / 2013

Извор: Православије.ру

Преподобни Шио Мгвимски

Преподобни Шио (Симеон) Мгвимски је рођен у Антиохији Сиријској. Његови родитељи су били хришћани и васпитавали су свог сина као јединог наследника. Љубав према речи Божијој се тако дубоко урезала у срце младог Шија да је увек држао у свом уму и чак увек носио са собом Јеванђеље, посланице апостола Павла и Псалтир. И већ у раним годинама био је обдарен способношћу да тумачи Реч Божију. Родитељи су, уплашивши се на крају прекомерног умног напора свог сина и желећи да му дају одмор једном приликом решили да му одузму ове свете књиге. “Зашто сте ми онемогућили да се бавим божанственим стварима?” успротивио им се ожалошћени младић. “Онај ко се на поучава стално у Закону Божијем одваја се од Царства Небеског... Вратите ми моје благо...” И родитељи, уразумљени речима сина који је био препаметан за своје године нису више ограничавали његову слободу... Кад је сазнао за светог подвижника Јована Зедазнијског Шио тајно напусти родитељски дом и упути се код светог човека. Преподобни Јован је вратио младића родитељима предсказавши да ће и они постати монаси. Предсказање се убрзо обистинило: Шио их је убедио да остатак свог живота проведу у монаштву, а сам је, употребивши за сиромахе и манастире имовину, која је после њих преостала отишао код преподобног Јована, који је у то време обасјавао Антиохију и примивши од њега монашки постриг постао његов ученик.

Двадесет година касније преподобни Шио се као један међу дванаесторицом изабраних ученика светог Јована упутио у Иверију (Грузију) на проповед Речи Божије.

Послуживши овоме делу ширења вере Христове преподобни Шио је пожелео да живи као отшелник. И по благослову католикоса Евлалија и свог учитеља преподобни Шио је кренуо на свој пут западно од Мцхете у непроходне шуме. Овде у пустињи, заштићеној горским и потпуно стрмим стенама пешчане горе од људских погледа Шио се настанио у уској пећини, коју је сам исклесао у стени, једва довољној да се у њу сакрије... Тешко подвижништво је предстојало усамљеном, беспомоћном борцу у суровој дивљој пустињи, али је дивни Промислитељ о њему био Онај Коме се он стално обраћао са молитвом: “Господ је просвећење и Спаситељ мој: кога да се бојим? Господ је заштитник живота мога – кога да се плашим?” И због суровог аскетског подвига Шио је удостојен предивних виђења. У стени се отворио извор из којег је за отшелника текла вода, а са храном је код њега долетао голуб. Управо овај голуб је по извољењу Божијем, којим је одређено да се не оставља покривен благодатни светилник открио људима Шиово станиште... Један Евагрије, познати дворјанин, ловећи по обичају иза реке Куре пратио је голуба који је носио храну отшелнику, и нашао га је погруженог у молитву руку подигнутих ка небу. Био је тако запањен сусретом са овим човеком који се сакрио од света и који је молитвено стајао у пустињи пред лицем Јединог Бога да је усхићен овим одједном у себи спознао да жели да се одрекне од свега светског и почео да моли дивног отшелника да га узме под своје окриље како би се подвизавао у пећини потпуно се предавши Богу.

Од тада су за Шија сазнали и други људи у околини, који су почели да се досељавају близу њега, и тако се скупило до 25 пустиножитеља. На месту које је по откровењу било указано блаженом Шију саградили су цркву у име узора пустиножитеља – Јована Крститеља. Приче о светом подвижнику су се шириле, и место његовог осамљеног живота и подвига је почело да се претвара у обитељ. Када је цар Парсман VI посетио свог бившег миљеника Евагрија у пустињи, са страхопоштовањем се опходио према подвижнику Шију и поклонио му земљу за манастир, давши му значајна средства за изградњу храмова. Главни храм је био храм у част Успења Мајке Божије, други – у част Рођења Јована Крститеља, где су касније почивале мошти преподобног Шија. Све храмове је освештао католикос Макарије. На тај начин је преподобни Шио основао обитељ, која је некада имала мноштво монаха и називала се по имену оснивача Мгвимска (на тридесетак километара од Тбилисија). Овде га је посетио његов бивши учитељ Јован Зедазнијски, и оставши у гостима три дана имао утеху да се увери у висок степен духовног савршенства нових монаха.

Међутим, жеља за потпуном осамљеношћу је преовладала у Шиовој души. Он је напустио обитељ коју је основао, опростио се са братијом поучним речима, оставио им 160 писаних заповести и прекинуо сваки однос са светом, одлучивши се за затворнички живот у тамној дубокој пећини. Храну су му спуштали канапом. Ко може да појми и наброји неизрециве подвиге овог анђела у људском телу!

Када је по откровењу сазнао са час упокојења и причестио се Светим Тајнама преподобни Шио је 9. маја окончао свој земаљски живот. Тело великог затворника је испраћено појањем окупљених монаха и погребено у обитељи коју је он основао. Његове свете мошти и данас служе као заштита обитељи – једне од малобројних које су остале читаве приликом пустошења Грузије.

В тебје, оче, известно спасесја јеже по образу, приим бо крест, последовал јеси Христу, и деја учил јеси презирати убо плот, проходит бо, прилежати же о души, вјешчи бесмертнеј. Тјемже и со Ангели срадујетсја, преподобне Шио, дух твој.

Житије твоје служенијем Господњим исправил јеси и, взем крест оставил јеси всја житејскаја, красото пустињи, преподобне Шио. Кого убо паче тја, и по смерти жив сушча страна Иверскаја почитајет и мошчами твојими, от гроба јавлљеними услаждаетсја, темже не престај мољасја о нас ко Господу.

Живот свој си исправио служењем Господњим и узевши крст оставио си све овоземаљско, лепото пустиње, преподобни Шио. Кога више од тебе који си и после смрти жив, земља Иверска поштује и наслађује се добрима која добија од моштију твојих, зато не престај да се молиш за нас Господу.

"У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави." (1. Јов 4, 18).

Када љубите Исуса, упркос вашим многобројним слабостима, будите уверени да сте победили смрт, јер сте у општењу са Његовом љубављу.

Требало би да осетите да је Господ ваш пријатељ. Он је то сам потврдио рекавши: "Ви сте пријатељи моји..." (Јов. 15, 14). Треба да Му верујемо и да Му се приближимо као пријатељу. И ако паднемо, ако учинимо преступ, приступимо Му с љубаљу и храброшћу, преиспуњени поверењем у обострано пријатељство, без страха од Његове казне. Требало би да Му кажемо: "Да, Господе, учинио сам то, пао сам, опрости ми." У исто време, требало би да осетимо љубав којом нас Он воли, да нас прима с нежношћу и љубављу и да нам опрашта. Не дозволимо да нас преступи наши одвоје од Исуса. Ако верујемо да нас Он воли и ако ми волимо Њега, нећемо се осетити као странци, одвојени од љубави Његове, чак и када учинимо грех. Осигурали смо Његову љубав и без обзира шта учинили, ми знамо да нас Он воли.

Јеванђеље, говорећи алегоријски, упозорава да ће грешници бити узети на место где је "плач и шкргут зуба." (Мат. 25, 30). И засита ће бити тако онима који живе далеко од Господа. Неки свети Оци говоре о страху од смрти и паклу. Они веле:"Свагда се сећајте смрти." Од таквих речи, дубље анализирано, проистиче страх од пакла. Онај, који покушава да не греши, негује овакве помисли, а његова душа је преиспуњена страхом од смрти, пакла и ђавола.

Све има своју важност у одређеном тренутку и у правим околностима. Страх од смрти је исправан у раним фазама духовне борбе. Он је исправан код почетника, код оних код којих је старо "ја" још увек присутно. Почетник се овим страхом чува од сагрешења. Страх је неопходан, јер ми имамо физичку природу, подложну слабостима. Међутим, ово је рана фаза нашег односа с Божанским. На овом нивоу однос са Господом јесте нагодба: да би стекли рај и избегли пакао. Ако ово настојање испитамо, видећемо да је себично.

Не свиђа ми се овај пут. Чим човек напредује и ступа у љубав Христову, зашта ће му страх? Шта год чини нек чини с љубављу и то је најважније. Није вредно да неко постаје добар из страха од Господа, а не зато што Га љуби.

Када се молите, немојте да ико види и наслути шта чините. Чините то у тајности, као подвижници. Сећате ли се када сам говорио о славују? Он пева у шуми, када је тишина, како га нико не би чуо и хвалио. Какво дивно појање у дивљини! Да ли сте приметили како се његово грло напрегне? Исто се догађа и са онима, који љубе Господа. Чим искусе ту љубав, њихово грло и језик напрегну. Они трчи у дивљину, у пустињу, и опште с Богом у тајности.

Не обраћајте пажњу на страсти; не бавите се демонима. Окрените се Исусу. Божанска благодат ће нас научити одговорностима. Ми морамо да имамо љубав и чежњу како бисмо привукли Божију благодат. За благодат Господњу потребан је Божански ерос.

Једном, када смо стекли љубав, спремни смо да се молимо. Господ сам долази таквој души, чим пронађе у њој добру намеру, понизност и љубав. Без добре намере, понизности и љубави нисмо у стању да кажемо:"Господе Исусе Христе, помилуј ме."

И најмања критика коју упутимо другом човеку утиче на нашу душу и нама постаје немогуће да се молимо. Свети Дух се не усуђује да приђе таквој души.

Ми треба да допустимо Господу да учини оно што Он жели са нама; ово је корисније и исправније и за нас и за оне за које се молимо. Исус ће придодати све друго. Међутим, ако испољимо и најмању себичност, ништа се не може догодити. Господ има своје спствене разлоге - зашто нам не да оно што тражимо од Њега. Он има своје сопствене "тајне."

Ако не покажемо потпуно послушање своме духовном оцу и смирење, Исусова молитва ( Господе Исусе Христе, помилуј ме) неће деловати, а истовремено, у опасности смо да будемо обманути. Не изговарајте ову молитву рутински. Ако у творењу ове молитве користите силу, можете бити повређени. Неки људи су се разболели, јер су творили Исусову молитву под притиском. То није здрава молитва.

Не морате да се усресредите претерано, како би изговарали Исусову молитву. Не треба вам посебан напор када имате Божански ерос. Свако место је погодно за молитву: док седите на ниској столици, у фотељи, у колима, на путу, у школи, у канцеларији, свуда. Само нежно изговарајте "Господе Исусе Христе, помилуј ме", без силе или осећаја било какве тескобе.

Молитва у трајању од пет минута, али принесена Господу с љубављу и чежњом вреднија је од свеноћне молитве без љубави.

Превод са енглеског проф. Бојана Србљак

Манастир Лепавина

Шта је Побусани понедељак?

ОДГОВОР:

Побусани понедељак је први дан после Томине недеље, или девети дан од васкрсења Христовог. Он спада у ред оних дана које је света Црква одредила за помињање и молитве за умрле наше сроднике, а који су у нашем народу познати као ЗАДУШНИЦЕ, тј. дани када се врше посебне молитве за упокојење душа наших умрлих (уснулих) сродника.

Овaj дан који се у нашем народу назива ПОБУСАНИ ПОНЕДЕЉАК. Треба одмах рећи да се тај дан држи као дан мртвих чисто по народном предању, јер црквене књиге и прописи о томе не говоре. Чак и у самом народу постоје велике разлике по питању Побусаног понедељника. У неким крајевима се држи и поштује, а у некима не. Овај обичај најпре је настао у крилу руске цркве, одакле је, вероватно, дошао и к нама.

Иначе, мољење за умрле наше сроднике на тај дан врши се тако што се тога дана после Литургије иде на гробље, где се над гробовима врши литија (мали помен) за умрле и преливају гробови, као и на задушнице. У неким крајевима за прекаду гробова тога дана позивају свештеника, а у другим - то обављају сами сродници, јер у Типику и Цветном Триоду нема помена ни прописа да тога, па ни идућих дана, бивају молитве и помени за умрле.

Па ипак, иако то у књигама не пише, постоје озбиљни разлози који оправдавају ово народно предање и традицију мољења за умрле на Побусани понедељак. Ти разлози су следећи:

1) У служби Томине недеље поред главне теме како се апостол Тома уверио у васкрсење Христово, спомиње се и славни силазак Исуса Христа у ад (величаније), где је умрлима објавио своју победу над грехом и смрћу и своје вечно прослављење (I Петр, 3,18 -19);

2) да би се радост васкрсења објавила и поделила са умрлима;

3) мољењима за умрле нема места у Великој и Светлој седмици (тачније: од Лазареве суботе до Томине недеље, сем ако падне 40-тодневни парастос), која иза тога опет почињу од понедељника Томине недеље сагласно прописима Типика.

Вук Караџић у своме речнику каже да се код Срба овај понедељак зове "Ружичало" или "Побусани понедељак" и да људи тога дана иду пре подне на гробље, врше обнову – уређење (=побусавање) гробова, на које засађују ново цвеће (=руже, отуда - ружичало), деле за душу, а свештеници читају молитве за мртве. Обично се, поред остале хране, за "делење за душу" износе и фарбана (црвена) ускршња јаја, која се туцају о споменик а умрли поздрављају са: Христос васкрсе!

Овим предивним црквено-народним обичајем, који је освештан вековним предањем, ми пре свега исказујемо своју љубав, поштовање и пијетет према својим умрлим сродницима (родитељима), са којима желимо да поделимо радост васкрсења Христовог, радост победе над смрћу. Исто тако ми тиме исповедамо своју православну веру у вечни живот и у наше опште васкрсење, јер верујемо свему ономе што су божанска уста Христова о томе изговорила, а Еванђелисти записали. Тако, Христос је рекао једном приликом: "Ко држи реч моју, неће видети смрти до века", што значи када тело умре, душа правог хришћанина остаје нетакнута смрћу. Или опет: "Ко верује у мене ако и умре (читај: телесно) живеће". Па онда реч коју је Господ упутио Јеврејима, а која у њихову главу није могла да се смести: "Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се" (Јн. 8,56). Може ли мртвац видети? Наравно да не може. Само жив човек може видети и радовати се. Јер Бог наш није Бог мртвих него Бог живих. Значи праотац Авраам жив је, иако је умро на хиљаде година пре Христа. А ако је Авраам жив, живи су и сви остали праоци, пророци и праведници. Живи су и апостоли и еванђелисти, светитељи и мученици; жива је Пресвета Мајка Божија и свети Јован Крститељ. Живи су и сви они који су крштени у име Оца и Сина и Светога Духа и који се потом трудише да живе по вери отаца наших. Живи су и сви наши умрли сродници који у Бога вероваше, часним Крстом се крстише, и животом својим своју веру сведочише. Свима њима ми на Побусани понедељак довикујемо сверадосни поздрав: "Христос Васкрсе" и чини нам се да из гробова до наших срца (ако не до ушију) допире потврдни отпоздрав: "Ваистину Васкрсе".

Останите у васкрсној радости.

Из књиге

Практична веронаука

Извор: Манастир Глоговац

Браћи пастирима свете Антиохијске Цркве и духовној деци овог светог апостолског трона:

Обраћам вам се данас, при крају Великог поста и почетком Страдалне седмице, у ово време када смо окружени великом патњом и страдањем. Широм земаља Антиохијске Патријаршије нашим домовима прети опасност, а у нашим државама бесне политички сукоби. Као последица свега тога, људима су угрожена средства за живот, стамбени објекти, чак и сами животи. Смрт и отмице су наша свакодневна искушења, а наше најновије страдање је недавна отмица наше љубљене браће - Епископа Павла Јазигија, грчког православног митрополита Алепа, Искендруна и Александрете, и Епископа Јована Ибрахима, сиријског православног митрополита Алепа, и убиство ђакона који је био са њима.

Делимо бол многих верника наше Цркве услед ових тешких искушења. Трудимо се заједно са нашом браћом, члановима Светог Синода, да ублажимо утицај ових непријатних околности на све грађане наше земље. То је суштински важан део сведочења хришћанске вере. Међутим, одбијамо да се сагласимо са оним кроз шта људи у Сирији пролазе данас. Трудимо се тако да наше неприхватање ове ситуације одражава начела наше вере. Не пристајемо на овакву ситуацију и осуђујемо је. Али будући да смо синови Васкрсења, не бојимо се никога ко посеже за насиљем као средством остварења свог циља.То што нас убијају или киднапују или што уништавају наше институције, неће ослабити ни нашу решеност да се боримо за своја грађанска права и остварење мирољубивог суживота, да не одустанемо од своје отаџбине и да тражимо у њој владавину правде и права. Стога, позивамо све и свакога, било у матичним земљама Антиохијске Патријаршије, било у дијаспори, да изрази своју забринутост и лично изрази противљење недавном развоју догађаја, без обзира на политичко опредељење. Хуманост је дело хришћанства, јер се наш Господ оваплотио ради спасења човека.

Користим ову прилику да, у име вас у матичним земљама Патријаршије и у дијаспори, појачам апел међународној заједници молећи је да учини све што је у њеној моћи у циљу ослобађања талаца чије нас одсуство дубоко погађа. Изузетно је важно да се овај проблем реши што пре како би се спречио ризик да уследе драстичне последице. Наш апел такође подразумева хитан позив на акцију како би се изнашло брзо решење за ситуацију у нашој вољеној Сирији; за спас овог народа као потомка једне изузетне људске цивилизације старе хиљадама година и у циљу спречавања ризичних последица које би могле негативно да утичу на цео регион.

Вољена децо,

Како улазимо у период Свете Пасхе и Васкрсења Господњег, позивам вас да покажемо јединство наше Цркве која свесрдно окупља своју паству око свега што је исправно и праведно. У ово време нарочито појачајмо своје молитве и прозбе. Као што се наш Господ није плашио да иде путем Голготе, тако смо исто и ми позвани да идемо овим путем са Њим, са пуном свешћу о томе да ћемо Крстом победити, јер Господ васкрсе из мртвих и Он ће и нас васкрснути Собом. Умножимо своје молитве као живо сведочење вере, молећи Господа да уклони сваку неправду, молећи се за брз повратак наших заробљених архијереја својим вољеним верницима, за утеху ожалошћених, као и за одвраћање људи суровог срца - да их Господ надахне да се уздрже од повређивања других људи.

Стога позивам све, вернике и свештенство, да дочекамо Страдалну недељу обновљеног духа, сећајући се страдања нашег Господа, повезујући Његово страдање са овим што ми данас проживљавамо. Нека би се у сваком људском срцу десило Васкрсење, као што Господ подиже Лазара из мртвих. Трудимо се тако да Христос победоносно уђе у срце овога света кроз наше службе и служење Њему, као што је победнички ушао у Јерусалим. Нека наше литије ове године буду са свећама повезаним црним тракама уз певање кондака: ,,Возбраној војеводје'' уместо ,,Радуј се, Витанијо'', молећи Пресвету Богородицу да чува нашу Цркву као утврђени град.

Позивам вас да се током Страдалне седмице молите скрушена духа, свесни да у искушењима имамо Бога као уточиште. Бог неће заборавити Своје мало стадо. Нека би љубав, служење и храброст били пут ка радости Васкрсења, радости која се не може одузети.

Извор: http://www.antiochian.org/holy-week-pastoral-letter-his-beatitude-patriarch-john-x

Са енглеског превела Александра Стојановић

СПЦ