О овом божанственом Игњатију Богоносцу прича се да док је он још био дете , а Господ Исус Христос живео на земљи с људима и учио народ о Царству Божијем, једном родитељи Игњатијеви стајаху међу народом и слушаху Божанске речи које излажаху из Спаситељевих уста, имајући са собом и своје дете Игњатија. Погледавши на њих, Господ позва к себи дете Игњатија, постави га усред народа, загрли га, и узевши га на руке рече: Ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско; и који прими такво дете у име моје, мене прима (Мт. 18, 3.5).

Тако свети Игњатије би назват Богоносцем зато што је био ношен рукама оваплоћеног Бога. Но не мање он би назват Богоносцем још и зато што Бога ношаше у срцу свом и у устима, будући сасуд, сличан изабраном сасуду светом апостолу Павлу, да пронесе име Божије пред народе и цареве. Он најпре беше ученик светог Јована Богослова, заједно са светим Поликарпом, епископом Смирнским. Затим одлуком свих светих апостола он би постављен за епископа у Антиохији, где се најпре појави назив: хришћанин (Д. А. 11, 26).

Примивши управљање Црквом, свети Игњатије улагаше много труда и напора у проповедању побожности, показујући у свему апостолску ревност. Овај свети јерарх први уведе антифонски начин појања у цркви, тојест појања за две певнице тако да кад појање на једној страни престане на другој почиње. Такав начин појања откри се светом Игњатију међу ангелима на небу. Јер он, удостојивши се Божанског откривења, виде ангелске хорове где певају наизменично: кад је један хор певао, други је ћутао, а кад је други певао, први је слушао; кад је један завршавао песму, други је почињао; на тај начин ангелски хорови прослављаху Свету Тројицу, као предајући један друтом песмопјеније.

Добивши такво откривење, свети Игњатије заведе такав поредак појања свештених песама најпре у својој Антиохијској цркви, а одатле овај красни поредак би примљен и у свима црквама. И беше овај богоносни архијереј диван управљач црквених чинова и савршени служитељ Христових тајана; а доцније он постаде и мученик, дат зверима на поједење, о чему ће бити реч даље.

У тешком рату са Скитима цар Трајан однесе победу, Сматрајући да је непријатеље победио уз помоћ својих незнабожачких богова, Трајан намисли одати им благодарност приносећи им жртве по свој царевини својој, еда би богови и убудуће благополучно водили његове ратове и царовање. Тада настаде силно гоњење хришћана. Јер цар дознаде да хришћани не само не пристају принети жртве незнабожачким боговима, него и хуле на њих обелодањујући њихову лажност; због тога он издаде наређење: свуда убијати хришћане који се не покоравају његовом наређењу.

http://www.svetigora.com/audio/download/6522/ZITIJE%20SV.%20IGNJATIJA%20%20BOGONOSCA.mp3

Када пак овај цар крену у други рат против Јермена и Персијанаца, он се задржа у Антиохији. Тада свети Игњатије Богоносац би оптужен пред царем зато што он Христа, осуђеног Пилатом на смрт и распетог на крсту, поштује као Бога и прописује законе о чувању девствености, о презирању богатства и сваког уживања. Чувши то Трајан позва светитеља, и пред свим сенатом својим, рече му: Ти, звани Богоносац, ти ли се противиш нашем наређењу и квариш сву Антиохију, водећи је трагом Христа твога? - Да, ја! одговори божанствени Игњатије. - Цар упита: Шта значи тај назив "Богоносац"? - Светитељ одговори: Онај који у души својој носи Христа Бога јесте Богоносац. - Цар упита: Ти, дакле, носиш Христа твога у себи самом? - Светитељ одговори: Стварно носим, јер је писано: "уселићу се у њих, и живећу у њима" (2 Кор. 6, 16). - Цар на то рече: А ми, шта мислиш, не носимо ли свагда богове наше у свести нашој, и немамо ли их као помоћнике против непријатеља? - Богоносац одговори: Авај мени, ти идоле називаш боговима! уствари, Један је Истинити Бог, Саздатељ неба и земље и мора и свега што се налази у њима, Један Господ Исус Христос, Син Божји Јединородни, и царству Његовом неће бити краја. Када би ти, царе, познао Њега, онда би и порфира твоја и венац и престо твој били још јачи.

Игњатије! рече цар, остави то што говориш, и послушај моје: ако желиш да ми учиниш пријатност и да те уврстим у пријатеље своје, онда с нама принеси жртву боговима, и одмах ћеш у нас постати првосвештеник великога Зевса и назваћеш се отац сената. - Светитељ одговори: Каква ми је корист бити првосвештеник Зевсов када сам ја првосвештеник Христа, коме сваки дан приносим хвалу, и трудим се васцелога себе принети на жртву Њему и постати налик на драговољну смрт Његову. - Цар упита: Коме ти хоћеш принети себе на жртву: ономе који од Понтија Пилата би прикован на крст? - Светитељ одговори:

Нека будем жртва Томе који прикова на крсту грех, и сруши проналазача греха ђавола, и сатре крстом сву силу његову. - Цар на то рече: Изгледа ми, Игњатије, да ти немаш здрав ум и правилно расуђивање; јер се ти не би тако преластио хришћанским списима, када би добро схватио како је велика корист покоравати се царским наређењима и са свима приносити жртве боговима. - А Богоносац, испунивши се још више неустрашивости, рече: Дај ме зверима на поједење! распни ме на крсту! предај ме мачу, предај огњу, ја никад нећу принети жртву демонима. Не бојим се смрти, нити иштем земаљска времена блага, већ једино желим вечна блага и старам се на све могуће начине да пређем ка Христу Богу моме који је благоволео умрети за мене.

Тада чланови сената, желећи изобличити Игњатија за заблуду, рекоше: Ето ти кажеш да је Бог твој умро. Како онда може помоћи коме умрли, и то умрли срамном смрћу? Наши пак богови бесмртни су и сматрају се бесмртни. - Богоносац одговори: Господ мој и Бог Исус Христос нас ради постаде човек и нашега ради спасења добровољно прими распеће на крсту, смрт и погребење, затим васкрсе у трећи дан оборивши и срушивши вражију силу, и узиђе на небеса, откуда сиђе, подижући нас из пада и опет нас уводећи у рај, из којега ми бесмо избачени, и дарова нам блага већа од оних која смо раније имали. А од богова, које ви поштујете, ни један не учини ништа слично; будући сами зли и безакони, и починивши многе убиствене ствари, они оставише безумним људима само некакву ништавну представу о своме божанству. А када потом опаде с њих покривало лажи, показа се шта су они били, и како срамно завршише они своје постојање.

Када свети Игњатије изговори то, цар са сенатом, бојећи се да он својим речима још више не посрами њихове богове, нареди да га одведу у тамницу. Сам пак цар сву ноћ није спавао размишљајући каквом би смрћу лишио Игњатија живота. И смисли да га осуди на поједење зверима, сматрајући ту смрт за најстрашнију. И сутрадан он обавести о томе сенат; сви се сложише са тим, само саветоваше цару да Игњатија не преда зверима у Антиохији, да не би он, пострадавши мученички за своју веру, постао још славнији међу својим суграђанима, и да други, гледајући на њега, не би утврдили себе у хришћанству. Због тога, говораху они, треба Игњатија окована у ланце одвести у Рим и тамо предати зверима; јер тамо ће за њега, измученог дугим путовањем, казна бити још тежа; и од Римљана нико неће сазнати ко је он, него ће сматрати да је погинуо један од злочинаца; и неће остати ни најмање сећање на њега. - Овај савет би по вољи цару, и он изрече пресуду о Игњатију: да Игњатије буде предат зверима на поједење у Риму за време празника, у амфитеатру, пред очима свега народа. - Тако светитељ би осуђен од незнабожачких безбожника, да буде на гледање и анђелима и људима (ср. 1 Кор. 4, 9).

Богоносни Игњатије, чувши за овакву смртну пресуду њему, громко ускликну: Благодарим Ти, Господе, што ме удостоји да посведочим савршену љубав према Теби и што благоизволе оковати ме у гвоздене ланце онако као апостола Твог Павла. - И с великом радошћу прими он на себе окове као неку прекрасну бисерну огрлицу: скупоцени накит, са којим је он желео васкрснути у будућем животу.

Цар с војском оде у рат, а божанствени страдалац, окован у тешке окове, би предат десеторици сурових и немилосрдних војника, и упућен у Рим. Излазећи из Антиохије, он се усрдно помоли за Цркву и повери своје стадо Богу. Сви верни плакаху због њега и горко ридаху, а неки, везани за њега превеликом љубављу, кренуше са њим на пут. Дошавши у Селевкију, недалеко од Антиохије, војници са светим Игњатијем седоше на лађу, која је имала пловити поред обале Мале Азије, и после дуге и опасне пловидбе стигоше у Смирну. Ту свети Игњатије срете и поздрави светог Поликарпа, божанственог апостола, епископа Смирнског, свог саученика, и с њим се утеши богонадахнутим разговором, радујући се због својих уза и дичећи се својим оковима. Јер шта је могло бити за њега бољи украс ако не ти ланци у које он беше окован за Господа свог? Виде се он такође и са осталим епископима, презвитерима и ђаконима, који се стицаху к њему из Асијских цркава и градова желећи да га виде и да чују из уста његових божанствене речи. Речју и примером утврђујући хришћане у вери, он их саветоваше да се највише чувају од разних јереси и да се строго држе апостолског предања. Притом свети Игњатије мољаше светог Поликарпа и уопште сву Цркву, да се помоле за њега да га зуби зверова што пре разреше од тела, те да изађе пред лице многожељеног Господа. Но видећи их веома смућене и противне његовој смрти и одвајању од њих, он се уплаши да се и хришћани у Риму на сличан начин не смуте и не успротиве његовом предавању зверима и не начине неку смутњу томе, и да, можда, не дигну руке на оне којима беше наређено да га предаду зверима на поједење, те му тиме затворе отворена врата мучеништва и многожељене смрти. Стога он реши да им упути молбу, да се они помоле за њега да се његов страдалачки пут не пресече, него да га зверови што пре растргну и он пређе ка љубљеном Владици свом. И писа им он овако:

http://www.youtube.com/watch?v=FXIv_yqS_2o

"Игњатије Богоносац, епископ свете Божије Цркве што је у Антиохији, помиловане величанством Свевишњега Бога Оца и Јединородног Сина Његовог Исуса Христа, Цркви освећеној и просвећеној вољом Бога сатворившег све потребно вери и љубави Исуса Христа, Бога и Спаса нашег, Цркви што је у Римској области, коју и поздравља у име Оца Сведржитеља и Исуса Христа Сина Његова, жели много радовати се у Исусу Христу, Богу нашем. Молећи Бога ја добих оно што сам много желео: да угледам ваша чесна лица. Сужањ за Христа Исуса, ја се надам да вас целивам, ако буде воља Божја да се удостојим потпуно остварити своју намеру. Постављен је добар почетак: само да ми је добити благодати да без препреке доведем до краја свој удео. Јер бојим се љубави ваше, да ми она не нашкоди. Вама је лако учинити што хоћете, али мени није лако стићи к Богу, ако се ви сажалите на мене. Ја желим да ви угаћате не људима него Богу, као што му и угађате. Јер нити ћу ја икада моћи имати такву згодну прилику да стигнем к Богу, нити ви учинити боље дело него ако оћутите. Јер ако будете ћутали односно мене, ја ћу постати Божји; ако пак укажете љубав телу моме, онда ћу морати поново ступити на поприште овога живота. Дајте ми оно што је најбоље за мене: да будем принесен на жртву Богу сада када је жртвеник већ готов; и ви тада саставите љубављу хор и запевајте хвалу Оцу због Христа Исуса што је благоволео привести епископа Сирије са истока на запад, да буде сведок страдања Христова. Дивно је за мене: из света - запада заћи к Богу, и засијати у Богу - истоку. Ви никада никоме завидели нисте, и друге сте учили томе. Желим да делом потврдите оно што препоручујете у својим поукама. Само молите да ми Господ подари и унутрашње и спољашње силе, да ја не само говорим него и желим, и да не само називам себе хришћанином него то и у самој ствари будем. Јер ако стварно будем хришћанин, онда се могу и називати хришћанин, и само ћу тада бити истински верни када ме свет не буде више видео. Ништа видљиво није вечно: јер оно што се види, времено је; а оно што се не види, вечно је (2 Кор. 4, 18). Хришћанин, када га мрзи свет, воли га Бог. Јер је Господ рекао: Кад бисте били од света, онда би свет своје љубио; а пошто нисте од света, него вас ја од света избрах, зато мрзи на вас свет (Јн. 15, 19). Ја пишем свима Црквама, и свима кажем, да драговољно умирем за Христа, ако ме само ви не спречите. Молим вас: не задржавајте ме неблаговременом љубављу; оставите ме да будем храна зверима, те да помоћу њих стигнем к Богу. Ја сам пшеница Божја: нека ме самељу зуби зверова, да бих постао чист хлеб Христов. Боље је: помилујте те звери да ми постану гроб и ништа не оставе од мога тела, да после смрти не бих био коме на терету. Тада ћу бити прави ученик Христов, када свет ни тело моје не буде више видео. Молите Господа за мене, да преко зверињих зуба постанем чиста жртва Богу. Ово вам заповедам не као Петар и Павле: они су апостоли, а ја осуђеник; они су слободњаци, а ја сада роб; но ако пострадам, постаћу слободњак Христов, и васкрснућу у Њему слободан. Сада окован Христа ради, учим се не желети ништа светско и сујетно. Од Сирије па све до Рима, на суву и на мору, дању и ноћу борим се са зверима, окован од десет леопарда, тојест од одреда војника, који постају гори, ако им чиниш добро. Међутим од увреда њихових ја извлачим веома велике поуке; али се тиме не оправдавам. О, да се не бих лишио уживања од зверова, спремљених за мене у Риму! Молим се да се они халапљиво баце на мене, да ме одмах растргну, а не као што урадише са некима: уплашише их се и не дарнуше их. Ако пак зверови не буду добровољно хтели да ме раскину, ја ћу их силом приморати на то. Опростите ми, али ја знам шта ми је на корист. Сада тек почињем бити ученик Христов, када ништа од видљивог и невидљивог не желим, да бих Христу стигао. Огањ, крст, чопори зверова, сечења, кидања, ломљење костију, дробљење удова, размрскавање целога тела, и сва ђаволска мучења нека дођу на мене, само да Христа добијем! Ништа ми не користе задовољства овога света, ни царства овога века; боље ми је умрети за Христа Исуса него царовати над свом земљом. Јер каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? (Мт. 16, 26). Господа Исуса Христа желим, Сина Истинога Бога и Оца; Њега иштем, Њега који за нас умре и васкрсе. Простите ми, браћо! не сметајте ми да отидем к животу: јер Исус је живот вернима. И немојте ми желети да умрем: јер живот без Христа јесте смрт. Хоћу да будем Божији: немојте ме предавати свету. Пустите ме к Чистој Светлости: отишавши тамо бићу Божји човек. Допустите ми да подражавам страдања Христа Бога мог. Ко Њега има у себи, нека схвати шта ја желим, и нека се сажали на мене, знајући чиме сам обузет. Кнез овога света хоће да ме растргне и да ми душу упропасти уништивши моју чежњу за Богом и устремљеност к Богу. Зато нека нико од вас тамо не помаже њему. Напротив, са мном будите Божији. Немојте призивати Христа, а свет претпостављати Христу. Завист нека нема места у вама. И ако бих вас чак ја сам лично стао молити да ме избавите од смрти, ви ме немојте послушати. Напротив, верујте и држите се овога о чему вам сада пишем. Ево ја жив пишем вам, горећи од љубави и жеље да умрем за Христа. Моја се љубав распела на крсту, и у мени нема огња који љуби ствари овога света, него вода жива која тече унутра у мени говори ми: "иди ка Оцу". Не уживам ја у пролазној храни, ни у сластима овога живота. Хлеба Божија хоћу, хлеба небеснога, хлеба живота, који је тело Исуса Христа, Сина Божија, рођеног у последње време од семена Давидова и Авраамова. И пића Божија желим, - крви Његове, која је љубав непролазна и живот вечни. Нећу више да живим животом људи. А то ће бити, ако ви усхтеднете. С Христом се разапех; и ја више не живим, него живи у мени Христос (Гал. 2, 19-20). Кратким писмом молим вас: не ометајте ме, верујте ми да љубим Исуса који ради мене би предат. Чиме ћу узвратити Господу за све што ми је дао? (Псал. 115, 3). Сам Бог Отац и Господ Исус Христос откриће вам да истину говорим. Молите се заједно са мном: да намеру своју остварим Духом Светим. Ово вам написах не по телу него по вољи Божијој. Ако пострадам, значи: ви сте ме заволели; ако се не удостојим, значи: ви сте ме омрзнули. Спомињите у молитвама својим Цркву Сиријску, којој је сада место мене пастир Христос, који је рекао: Ја сам пастир добри (Јн. 10, 11. 14). Он ће се старати о њој и љубав ваша к Њему. А ја се и стидим назвати се једним од њених пастира, јер сам недостојан, пошто сам последњи међу њима и као неки изрод. Но ако стигнем к Богу, онда ћу помиловањем Његовим бити нешто. Поздравља вас дух мој и љубав цркава које ме примаху у име Исуса Христа не као пролазника. Јер и оне Цркве, које се не налажаху на путу мога странствовања, излажаху ми на сусрет у град. Пишем вам ово из Смирне преко блажених Ефешана. Поред мене је са многим другима и Крок, мило ми створење, који из Смирне путују у Рим ради славе Божије. Сви су они достојни Бога и вас: треба да их у свему утешите. - Ја вам написах ово у девети дан септембарских календа то јест 23. августа. Будите здрави свагда у трпљењу Исуса Христа. Амин".

Ову посланицу блажени Игњатије посла испред себе по неким Ефеским хришћанима који су га пратили а који отпутоваше краћим путем у Рим. Кроз неко време и сам свети Игњатије, вођен од војника, изиђе из Смирне и допутова у Троаду. Из Троаде светитељ отплови у Неапољ Македонски, па пешице пређе Филипопољ у Македонију, посећујући успутне цркве, учећи у њима, саветујући и соколећи братију, и свима налажући да буду бодри и трезвени. А када пређе Епир, свети Игњатије у Епидамни седе на лађу, отилови Јадранским и Тиренским Морем у Италију и искрца се у пристаништу Порт, недалеко од Рима. Војници су журили у Рим. Међутим хришћани, на глас о приспећу Антиохијског епископа, скупише се и сретаху га пуни радости али и дубоке туге. Неки су се надали да ће наговорити народ да се одрекне крвавог позоришног призора: смрти праведнога мужа. Али свети Игњатије их преклињаше да из љубави према њему они то не чине, и преклонивши колена заједно са присутном браћом мољаше се Господу Христу за цркве, за престанак гоњења и за умножење љубави међу верујућом браћом. Затим свети Игњатије би одведен у Рим, и предат са царском наредбом градском епарху. А овај, видевши Богоносца и прочитавши цареву наредбу, одмах нареди да се припреме звери.

Наступи и празнични дан, и свети Игњатије би доведен на гледалиште, а сабра се и сав град на ту приредбу, јер се свуда беше пронела вест да ће епископ Смирнски бити бачен пред зверове. Постављен на гледалишту, светитељ се светла лица обрати народу, поносећи се јуначком душом и радујући се што прима смрт за Христа, и громко рече: "Римљани! ви посматрате овај мој подвиг! Знајте, ја примам ову казну не због неког злочина, и осуђен сам на смрт не због неког безакоња, већ због Јединог Бога мог, према коме сам обузет љубављу и за којим ненасито чезнем. Јер ја сам пшеница Његова, и бићу самлевен зубима зверова, да бих био за Њега чисти хлеб".

Чим то светитељ рече, на њега бише пуштени лавови. Јурнувши одмах, они растргоше светитеља и поједоше, оставивши само тврде кости његове. И испуни се светитељева жеља: да му зверови буду гроб. Бог тако допусти по жељи угодника Свог. Јер могаше Бог затворити уста лавовима пред њим, као пред Данилом у јами и пред светом Теклом на гледалишту, ради славе Светог Имена Свог. Али Он то ие учини волећи више да испуни жељу и молбу слуге Свога него да прослави свемоћну силу Своју. - Такав би свршетак светог Игњатија Богоносца, такав подвиг његов, таква љубав његова к Богу.

тропар Светом Игњатију:

http://www.youtube.com/watch?v=wd7UjGEh-no

Када се заврши приредба, онда верни што беху у Рпму н којима светитељ беше писао из Смирне, и неки од оних што беху допутовали с њим, сабраше преостале кости светог мученика, и неутешно плачући за њим положише их чесно на нарочитом месту изван града у двадесети дан месеца децембра 107. године.

"Ми који својим очима видесмо ово, - изјављују описивачи мучеништва светог Игњатија -, сву ноћ проведосмо дома у сузама и с метанијима и молитвом мољасмо Господа да пас утеши у овој тузи. А када затим мало заспасмо, неки од нас видеше како се свети Игњатије појави међу нама и грљаше нас, други га видеше где се моли за нас, а неки га видеше где сав окупан у зноју, као после тешке борбе и посла предстоји Господу. С радошћу видевши то и схвативши сновиђења, ми отпевасмо хвалу Богу, даваоцу блага, узвеличасмо светога мужа и забележисмо дан и годину његове кончине зато, да бисмо, сабирајући се у дан мучеништва његовог, општили с подвижником и сјајним мучеником Христовим".

Сазнавши о кончини светог Игњатија, о његовој јуначкој храбрости, и како је он без икаквог страха и с радошћу ишао на смрт за Бога свог Христа, цара Трајана обузе жалост због мученика. Усто чувши за хришћане да су то људи добри и кротки, живе у уздржљивости, воле чистоту, уклањају се од сваког рђавог дела, имају беспрекорно живљење, и ни у чему нису противни његовом царству, само не пристају да имају многе богове већ штују Јединога Христа, Трајан нареди да их више не убијају него да их оставе да живе на миру.

После тога чесне кости светог Игњатија Богоносца бише свечано пренесене у Антиохију на заштиту града, на исцељење болесника, и на весеље свему стаду овога пастира, а у славу Бога, у Тројици Једнога, од свих слављенога вавек. Амин.

О светом Игњатију Богоносцу неки казују и ово: Када га вођаху на поједење зверовима и он непрестано имађаше у устима име Исуса Христа, незнабошци га упиташе зашто он непрестано понавља то име. Светитељ одговори, да он у срцу свом има написано име Исуса Христа, па зато устима исповеда Онога кога у срцу свом свагда носи. А када после тога светитељ би поједен од зверова, онда се крај преосталих костију његових сачува, по вољи Божијој, цело срце његово, не дарнуто од зверова. Нашавши га, незнабошци се опоменуше речи светога Игњатнја, расекоше срце на две половине, желећи да се увере је ли истина оно што је он говорио. И нађоше они на обема унутрашњим странама расеченог срца златним словима написано име: "Исус Христос". Тако свети Игњатије беше Богоносац и по имену и у стварности, свагда носећи у срцу свом Христа Бога, богомисленим умом као пером написаног.

Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ!

На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом.

Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо.

Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове.

Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова.

Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“

Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска.

Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима... Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе.

Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота!

И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Вонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп.

Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе.

Протојереј Андреј Ткачов

29 / 12 / 2012

Извор: Православије.ру

За време цара Михаила Феодоровича и Тобољскога архиепископа, преосвећеног Нектарија на Абалакском сеоском гробљу живела је једна сама удовица. Не зна се ко је она била. Познато је само да је она била много побожна и звала се Марија. То је благочестива удова Марија, која је 50. година од оснивања Тобољска, 10.јула 1636.г. једном задремавши у својој соби видела у ваздуху лик знамења Пресвете Бгородице, са изображењима са стране светитеља и чудотворца Николаја, и преподобне Марије Египћанке и чула глас из иконе: Марија ,јави ово виђење народу и кажи да направи на Абалакском гробљу са десне стране старе Преображењске, нову дрвену цркву у име Знамења Пресвете Богородице, као што је у древном Новгороду, са придодатим на једну страну светитеља Николаја, и са друге преподобну Марију Египћанку“. После тога виђење се завршило и Марија се пробудила. Због страха она никоме ништа није рекла.

После неког времена не у сну него на јави опет је та жена имала виђење само са невеликом разликом. Она је изашла из своје кућице и носила је хлеб. Одједном покрио је светли облак и она је пала без свести. Пренувши се после кратког времена, али не још сасвим, она је видела у ваздуху два лика, један Знамења, са друге Марију Египћанку, и светог Николаја као живога у светлој архијерејској одежди који стоји пред Пресветом Богородицом. Свети Николај јој је казао: „Марија, иди и кажи Абалакским становницима по претходном виђењу, да направе цркву, при томе да би и шуму посекли својим рукама и донели и изнели на руке сами и ако ово не послушају, то ће видети гнев Божији, и не само да ће умрети други свештеник, него и много парохијана“. Али и после тога виђења Марија бојећи се исмејавања ником ништа није рекла.

Убрзо је имала и треће виђење, које је било као друго –најава.Ј едном радећи у својој кућици, Марија је чула спочетка као пуцкетање од кандила, а после тога опет је чула глас светитеља Николаја: „Због чега нећеш да објављујеш виђења и заповести ? Ти сама својим неверовањем наводиш на себе зло“. При тим речима њој су се руке повукле уназад и она је силно страдајући пала на под без свести. Тада јој је Пресвета Богородица рекла: „То је тешко. Мени је жао“. Тада је бол престао. Марија је дошла к себи и виђење се завршило.

После тога Марија је отишла код свога духовника, испричала му је за сва три виђења и молила је да их објави народу. Али ни духовник није јавио, незна се због чега, да ли због неуважавања или заборавности, или да би се још боље уверио у истину и вољу Божију. Четврто виђење које удовица није могла да сакрије било је овако: 24.јула она је ишла у Тобољск и ишавши према граду, код брдашцета, одједном је била покривена маглом или мраком, усред кога је видела стуб од облака, који је досезао до неба, а на стубу лик знамења Богоматере, и лик преподобне Марије Египђанке и светога Николаја као живога на земљи.

- Због чега оклеваш да објавиш о виђењима и заповестима народу“ ? -Строго је рекао.

- Ако још оклеваш, знај целим телом бићеш одузета, ако пак објавиш, али тебе не послушају, тада нећеш ти него они ће страдати.!

После тога удовица је почела свима да прича о својим виђењима. У Тобољску их је казала архиепископу Нектарију у присуству свих свештеника, а вративши се из Тобољска у Абалакском гробљу свему народу. У Тобољском сабору (Саборној цркви) да би се уверили у истинитост виђења показали су удовици икону «Знамења» Мајке Божије (који она никада није видела) , она је рекла да је њега видела у виђењу.

Показало се да је удовица напрасно ућутала. Сви су јој поверовали и Преосвећени после строгог испитивања, које је било у присуству свих свештеника и градских старешина, благословио је абалакским парохијанима да направе цркву и многи житељи Тобољска су узели учешће у том побожном делу. Док се правила црква промисао Божији је чудесно припремио и икону за нову цркву. Неки земљорадник Евтимије, звани Кока, неколико година је лежао одузет. Њему је долазио једном неки сиромашак Павел, кога је он одавно упознао, да би од њега потражио милостињу и који му је рекао: Ефиме, чуј, на Абалаке се по заповести Божијој прави црква у име «Знамења» Пресвете Богородице, светом Николају и Марији Египћанки. Дај обећање да ћеш ти насликати икону за храмовну славу те цркве. Може бити да ће Господ по твојој вери и усрђу опростити теби и ослободити те од твоје болести. Евтимије је послушао савет Павела и тога дана је обећао да ће насликати икону ,,Знамења» Богомајке са светим Николом и преподобном Маријом Египћанком који стоје испред ње са стране. Господ га је наградио за веру његову: тога дана после подне он је почео да помера десну страну. Другог дана послао је молбу Преосвећеноме Нектарију да дозволи да се наслика икона за нову Абалакску цркву, и добивши благослов наручио је од протођакона Софијскога сабора Матеја познатом у то време живописцу. И док се икона сликала Ефтимију је било све лакше и лакше. На крају је он потпуно оздравио, отишао код живописца и сам однео икону у цркву ради освећења. Преосвећени обрадован и задивљен тим чудом, сам је осветио икону у Саборној цркви, одслужио молебан, и потом га са чашћу отпустио у Абалакское село да би била постављена у новој цркви.

Када су дошли у село Шанталика, где је сада Ивановски манастир, Господ је ту икону прославио новим чудом. У селу Шанталика један земљорадник, Василије је имао ћерку која је боловала од очију и две године ништа није видела. Чуо је да у Абалаку носе икону и изашао је са слепом ћерком у сусрет и пао је пред њом са вером и сузама. На радост и дивљење оца и свега присутнога народа, девојка је одмах прогледала.

Та икона је добила назив Абалакска од Абалакска ,претходно села, а потом (од 1783.г.) манастира. На Абалакској икони Пресвета Богородица је изображена тачно као на Знамењској икони, тј. са уздигнутим рукама и са Предвечним Младенцем на грудима само са том разликом што на Абалакској икони са десне стране стоји свети Николај а са леве стране преподобна Марија Египћанка. Риза је сва сребрна, позлаћена, са бисерима и драгим камењем. Посебни празник и службу у част Абалакске иконе још није одређен, али се празнује у дан Знамења Пресвете Богородице. Не гледајући на то, Абалакску икону веома много поштују не само у Сибиру.

Сваке године доносе икону из Абалака у Тобољск на две недеље, и то је било установљено због следећег догађаја. 1665.г. у лето у Тобољску и у целој његовој околини није престајала да пада киша: жито, поврће, и трава су трулели, све се натопило водом и народ је очајавао. Решили су да се обрате за помоћ Царици Небеској. Тобољски архиепископ Корнилије је заповедио да донесу чудотворну икону Божије Мајке из села Абалака. Икону су донели са великом свечаношћу 8.јула. После молебана на тргу икону су однели у Саборну цркву где је тога часа почела литургија. Још се служба није завршила, на радост свих, облаци су ишчезли, киша је престала да пада и изведрило се. У спомен тога чуда и због сталног благодарења Господа и Његовој Пречистој Мајци преосвећени Корнилије је установио да сваке године доносе чудотворну икону Божије Мајке из Абалака у Тобољск.

Три године после тога, 1668.архиепископ Корнилије је позван у Москву због назначења за митрополита. Када се вратио из Москве, он је чуо од лоших људи да су у његовом одсуству протојереј и остали свештеници Саборне цркве дочекали Абалакску икону Мајке Божије без дужнога поштовања, и да у време њенога боравка у Саборној цркви су били разни изгреди и непристојности. Преосвећени се разгневио на њих: кључара Саборне Цркве, када је дошлло време да се донесе икона из Абалака, и када је дошао да узме благослов казнио, укоривши га од почетка за прошлогодишњи непоредак ,заповедио је да икону не доносе. Тако 1669.г у Тобољск икону нису доносили. Пријава против свештенства се потом испоставила као лажна, и због тога што је Преосвећени поверовао клевети без ислеђења дела, то се он брзо разболео и болаовао је неколико месеци. Када и 1670.г. митрополит Корнилије у гневу на свештенство и вернике Саборне цркве, није дозволио да донесу икону, то се опет разболео још теже. Лекари му нису могли помоћи. На крају, септембра месеца,он је разумео узрок својих страдања. Горко плачући он је тога часа послао по чудотворну икону, и када су је донели у град, заповедио је да је поставе у Саборну цркву и да одслуже литургију. По завршетку службе, владика је заповедио да донесу икону код њега у епархијском дому. И када су почели да звоне, када су је износили из Сабора, заповедио је слугама да га уведу у пријемну собу, и поставе је поред прозора, да би видео како уносе Владичицу. Једва је он видео лик Пречисте, да је осетио себе да му је кудикамо лакше; када су пак унели икону у његов дом, болеснику је било тако лако да је он без помоћи других могао да стоји за време молебана и да је испрати са тога места где је и примио. Следећег дана преосвећени је могао сам да сиђе у Сабор на литургију и да заблагодари Царици Небеској за Њену послану помоћ. После десет дана икона је враћена у Абалак.

После тог догађаја,када се опет открила чудесна сила Божија кроз Абалакску икону Приснодјеве, опет су почели да донесе ту икону у Тобољск, у Софијски сабор на две недеље .Од Абалакске иконе има неколико копија у разним местим Сибира

Акатист Пресветој Богородици пред Њеном иконом

Названом „Абалацка“ или Абалакска

(слави се 2.августа/20.јула и 10.децембра/27.новембра)

Кондак 1

Изабраној од Превечнога Цара ради спасења нашега Царице неба и земље, узносимо Ти благодарне похвале, Богородице. Ти пак, пошто имаш моћ непобедиву и неисказано милосрђe, слободи нас од свих невоља и подари нам сва добра да Ти кличемо:

Радуј се, Мати Дјево, славна похвало хришћана!

Икос 1

Арханђели и Анђели певају Теби, пречистој Дјеви, неућутним песмама на небесима. Ми пак, грешни на земљи приклонивши коленa душа и срца наших пред Пречистoм Твојом иконом, са сузамa скрушености, земаљским устима певамо Ти:

Радуј се, усрдна наша Заштитнице!

Радуј се, премилосрдна Мати наша!

Радуј се, непролазна славо наша!

Радуј се, непотрошиво богатство наше!

Радуј се, незаменљива Помоћнице наша!

Радуј се, стална Покровитељко наша!

Радуј се, радости наша,која нас очишћујеш од сваке прљавштине тела и духа!

Радуј се, Исцелитељко наша,која нас избављаш од душевних и телесних болести!

Радуј се, похвало наша, која нас не лишаваш духовних радости!

Радуј се, Владарко наша, помоћу Твојом исцељујеш болести наше!

Радуј се, прибежиште наше, која нас покриваш од видљивих и невидљивих непријатеља!

Радуј се, Пресвета, најсветија од свих светих!

Радуј се, Мати Дјево, славна похвало хришћана!

Кондак 2

Богољубива удовицаМарија видевши у троструком виђењу изглед лица Твога, Пресвета Дјево, уплаши се великим страхом, уплаши се да прича о чудесним виђењима својим људима, и у срцу своме из дубине душе завапи Богу: Алилуја!

Икос 2

Тражећи да људским разумом разуме неразумљиво у прехвалном јављању пречисте Твоје иконе, Богомати, блажена Марија удостоји се новога виђења у коме јој велики светититељ Николај страшно заповеди да објави виђено; она пак са страхом и трепетом свима причаше тајну свога виђења и научи све да кличу Богородици:

Радуј се, која си у утроби Својој носила Саздатеља свих!

Радуј се, јер си родила Бога телом Спаситеља свету!

Радуј се, јер си у рођењу девство сачувала нетрулежним!

Радуј се, јер си на земљи анђелски поживела!

Радуј се, јер си помирила Бога са људима!

Радуј се, Најсветија од свих светих!

Радуј се, Пресвета Дјево, која си нам дивно јавила Своју икону!

Радуј се, благодатна, која нам јављањем иконе Твоје јављаш Своје милосрђе!

Радуј се, јер промишљаш о свима који поштују свету икону Твоју!

Радуј се, јер свима који се моле Теби пред светом иконом Твојом дајеш спасење по мери вере!

Радуј се, јер чудесима Твоје иконе умове наше узводиш ка горњем свету!

Радуј се, Пресвета, најсветија од свих светих!

Радуј се, Мати Дјево, славна похвало хришћана!

Кондак 3

Желећи да виде силу Божију, благоверни људи града Тобољска у дивним јављањима иконе Твоје, Богомати, сабраше се заједно са својим архијерејем Нектаријем, да се увере ,јер милосрђе Царице Небеске хтеде да посети и у земљи нашој све који желе да задобију спасење; уверивши се пак, и обрадовавши се великом радошћу, запеваше Богу: Алилуја!

Икос 3

Најусрдније имајући жељу да стекне небеску ризницу, свету икону Твоју, Богородице, сви једнодушно зажелеше да прво својим рукам саграде на месту јављања нову цркву у част Знамења Мајке Божије, коју и направише, са свим усрђем певајући Царици Небеској:

Радуј се, велико дивљење анђела!

Радуј се, праотачка дивна утехо!

Радуј се, пророчка висока проповеди!

Радуј се, преславна похвало апостолска!

Радуј се, посебни украсе светитеља!

Радуј се, крепко утврђење мученика!

Радуј се, спаситељно предвођење преподобних!

Радуј се, неизенемогло уздржање постника!

Радуј се, чистото и славо девственика!

Радуј се, тихо весеље отаца и матера!

Радуј се, похвало свих хришћана!

Радуј се, Пресвета, најсветија од свих светих!

Радуј се, Мати Дјево, славна похвало хришћана!

Кондак 4

Бура сумњалачикх помисли претвори се у радосну тишину, када видеше у виђењима икону Пречисте Дјеве Богородице која се показа слична икони Знамења Новгородскога, само са светим Николајем и Маријом Египатском који стоје пред Тобом, због чега и запеваше сви Богу: Алилуја!

Икос 4

Јевтимије, болестан телом али не духом, чувши од некога старца Павла да треба да се наслика јављена икона у нову цркву, саздану по заповести Божијој на Абалаку, похитао је да то дело повери искусном у живописању, првођакону Тобољске катедре Матеју, и кад он сликаше ову икону болесник мало времена после целивања ње исцели се и Богородици усрдно певаше:

Радуј се, Царице Небеска, која си нас обрадовала јављањем часне иконе Твоје!

Радуј се, Мати Божија, која си нас задивила чудесним исцељењем од ње!

Радуј се, светло просвећење наше!

Радуј се, непобедива оградо земље наше!

Радуј се, миру оних који плове на водама!

Радуј се, тихо пристаниште бацаних буром!

Радуј се, лако пролажење пута путника!

Радуј се, милосрдна учитељице заблуделих!

Радуј се, добри одморе уморних!

Радуј се, тихо прибежиште обремењених!

Радуј се, брза Заштитнице оних који су у невољама!

Радуј се, Пресвета, најсветија од свих светих!

Радуј се, Мати Дјево, славна похвало хришћана!

Кондак 5

Боговођеној звезди која је некада водила мудраце ка Сунцу Правде Христу Богу нашем, би слично јављање иконе Твоје, Пресвета Дјево, у пределима нашим; видећи наше претке како се моле пред њом они од Тебе познаху Сина Твога Спаситеља нашега.Ми пак, научисмо се да усрдно певамо Њему: Алилуја!

Икос 5

Тобољски људи видевши часну икону Мајке Божије, која је јавила чудесно исцељење ономе који се старао да се наслика, примише је као божанску ризницу и као пресјајну светиљку поставише је у новој цркви коју су саздали, радоваше се и певаше Богородици:

Радуј се, пресјајна светиљко, која осветљаваш земљу нашу!

Радуј се, јер си приправила спасење душама нашим!

Радуј се, јер небеском светлошћу просвећујеш срца наша!

Радуј се, јер нам јављаш мир (спокој) и благостање!

Радуј се, јер дајеш телесно и духовно здравље болеснима!

Радуј се, јер оне којима се чини неправда покриваш часном ризом Својом!

Радуј се, посебна надо безнадежних!

Радуј се, јер просвећујеш разум деце!

Радуј се, управитељко сиротих и удовица!

Радуј се, одећо нагих и избављење заробљених!

Радуј се, брза Помоћнице онима који траже помоћ!

Радуј се, Пресвета, најсветија од свих светих!

Радуј се, Мати Дјево, славна похвало хришћана!

Кондак 6

Нелажни проповедници великога милосрђа Твога, Владарко, беху сви они који примише чудесна исцељења од свете иконе Твоје; сви пак чуше и видеше благодатне реке исцељења која се обилно излише од Тебе на страдалне и болесне,з аједно са њима радосно певаху Богу: Алилуја!

Икос 6

Засија благодат из иконе Твоје, Дјево Чиста, као пресветло сунце у пределима нашим, која зрацима чудеса који излазе из ње, осветљава град наш и све градове и земље не само земље сибирске него и руске; због тога не знајући да искажемо сву величину чудеса која су се десила од иконе Твоје, Богородице, у умиљењу срца вером и љубављу певамо Ти:

Радуј се, јер исцељујеш немоћне!

Радуј се, јер исцељујеш болесне од очију!

Радуј се, јер избављаш болесне од падаће болести (епилепсије)!

Радуј се, јер отвараш вид слепима!

Радуј се, јер одгониш демоне од људи!

Радуј се, јер бесомучнима дајеш здравље!

Радуј се, јер одузете (парализоване) подижеш са одра!

Радуј се, јер немима отвараш језик и враћаш моћ говора!

Радуј се, јер лечиш од свих тешких болести!

Радуј се, јер виђењима у сну јављаш себе страдалнима!

Радуј се, јер чудесно ослобађаш од свих невоља!

Радуј се, Пресвета,најсветија од свих светих!

Радуј се, Мати Дјево, славна похвало хришћана!

Кондак 7

Желећи да прослави свету икону Твоју, Богородице Дјево, Син Твој и Бог наш Господ Исус Христос наочиглед свих излива из ње неисцрпно море чудеса у коме се сви погружавају са вером и надом, примају благодат исцељења и благодарећи Господа, са страхом и љубављу скрушено певају Њему: Алилуја!

Икос 7

Нова и преславна чудеса благодати Твоје, Богородице, јави нам Господ, када је света икона Твоја била ношена по градовима и селима наше земље; многи пак, верујући изненада се исцељиваху од разних неизлечживих болести, и неверни обраћаху се вери, са дивљењем, скрушеношћу и љубављу певајући Теби:

Радуј се, јер исцељујеш све болести!

Радуј се, јер одгониш све немоћи!

Радуј се, јер увек гориш серафимском љубављу!

Радуј се, јер увек загреваш божанском љубављу душе и срца наша!

Радуј се, јер си у себи сместила огањ Божанства!

Радуј се, јер гасиш пламен страсти наших!

Радуј се, јер оне који верују чуваш од огња греховнога!

Радуј се, јер оне који Те воле избављаш од огња пакленога!

Радуј се, јер наше куће чуваш од огњеног пламена!

Радуј се, јер зрацима Твоје светлости разгониш мрак незнања нашега!

Радуј се, топла Заступнице и усрдна Молитвенице за нас пред Богом!

Радуј се, Пресвета, најсветија од свих светих!

Радуј се, Мати Дјево, славна похвало хришћана!

Кондак 8

Видевши необично виђење часне иконе Богомајке, јављене са висине, са предстојећим светим Николајем и Маријом Египатском, удаљимо се, људи и жене од сујетога света и узнесимо ум ка небесима.Због тога нам се и дарова чудотворна икона Богородице, да гледајући на њу мислимо о небеском а не о земаљском, певајући Богу: Алилуја!

Икос 8

Сва си на небесима, али ни земаљске не остављаш, Богородице Дјево, јер чудесима Твојим која се изливају из свете иконе Твоје, као од живога и самосталнога извора, увек просвећујеш нас који вером прилазимо Теби и кличемо:

Радуј се, неисцрпно богатство сиромашних духом, и бездане милости!

Радуј се, чедољубива Мати, невидљива утехо жалосних!

Радуј се, кротка голубице, тиха и незлобива!

Радуј се, богогласна грлице, тајно успокојење омрзнутих!

Радуј се, спасење грешника и усвојење према Богу!

Радуј се, чврста тврђаво свих правоверних!

Радуј се, невидљива помоћи и заштито свих оних који се надају у Тебе!

Радуј се, анђелски уме, који увек гледаш Бога!

Радуј се, светлоносна звездо умнога Сунца!

Радуј се, славнија од Херувима и Серафима!

Радуј се, часнија од Анђела и Арханђела!

Радуј се, Пресвета, најсветија од свих светих!

Радуј се, Мати Дјево, славна похвало хришћана!

Кондак 9

Цела наша Богом чувана земља облагодаћена Твојим милостима, Богомајко, имајући Твоју чудотврону икону као штит и ограду од видљивих и невидљивих непријатеља, невидљивом Твојом помоћи побеђује све противнике своје, радосним срцем побожно кличе Богу: Алилуја!

Икос 9

Наша красноречивост у песмама је као детињаста и не може да искаже сва чудеса и доброчинства, Владарко, која си учинила и јавила светом иконом Твојом; стога незнајући да Те достојно похвалимо смирено Ти кличемо:

Радуј се, јер прослављаш оне који Тебе прослављају!

Радуј се, јер похођењем иконе Твоје освећујеш наше градове и села!

Радуј се, јер цркве и домове наше благодатно посећујеш иконом Твојом!

Радуј се, јер молитве оних који Ти се моле узносиш Богу!

Радуј се, јер никада не одбацујеш сузе и уздахе наше!

Радуј се, јер доласком иконе Твоје удвостручујеш нашу радост!

Радуј се, јер услађујеш све наше жалости и горке невоље!

Радуј се, јер малаксале бодриш Твојим човекољубљем!

Радуј се, јер онима који се поклањају светој икони Твојој дајеш радост и здравље!

Радуј се, јер милосрђем Твојим разнежујеш душе верних!

Радуј се, радости наша,која нас тешиш светом иконом Твојом!

Радуј се, Пресвета, најсветија од свих светих!

Радуј се, Мати Дјево, славна похвало хришћана!

Кондак 10

Желећи да спасе род људски од вечних мука и да му подари Царство Небеско, човекољубиви Господ дарова нама грешнима Мајку Своју на помоћ, покров и заштиту; буди нам пак, о Свеблага Помоћница, Заштитница и Руководитељка у целоме животу нашем, у смрти и после краја нашега не остави нас који милостиво вапијемо Богу: Алилуја!

Икос 10

Зааиста си необорива тврђава Богородице Дјево, свима који прилазе Теби, јер нико ко долази Теби не одлази празан; стога умилоствљени милошћу Твојом скрушеном душом молимо Те: покри, заштити, спаси све нас беспомоћне од свих беда,искушења и зала оне који Ти са љубављу певају:

Радуј се, моћна Заштитнице оних који су положили наду на Тебе!

Радуј се, саратнице војницима!

Радуј се, Помоћнице непоткупљивих судија!

Радуј се, уразумитељко наставника и васпитача деце!

Радуј се, чисто огледало познања истине!

Радуј се, чврсти грудобране чувања вере!

Радуј се, свеблага Утешитељко несретних!

Радуј се, Покровитељко сиротих и оних без заштите!

Радуј се, јер благосиљаш сву децу!

Радуј се, јер упућујеш све младе ка добру!

Радуј се, јер укрепљујеш људе свих узраста у светој вери!

Радуј се, Пресвета, најсветија од свих светих!

Радуј се, Мати Дјево, славна похвало хришћана!

Кондак 11

Молитве и молитвене песме које Ти приносимо пред чудотворном иконом Твојом, прими добросрдачна Владарко, заштити, спаси, помилуј и сачувај нас од свих невоља, да би тихо и мирно поживели штићени Тобом у свакој побожности, и чистоти из дубине душе скрушено певали Богу: Алилуја!

Икос 11

Тебе Пречиста Богородице и Мајко незалазне светлости, сматрајући и поштујући као светлоносну свећу божанске светлости, како можемо исказати благодатна Твоја озарења, која увек излазе из Твоје иконе, као од светлоноснога сунца. Међутим, молећи Твоје милостиво осветљење, Свеблага, смело певамо Теби:

Радуј се, незалазна светлости,која нас осветљаваш вечном светлошћу!

Радуј се, месецу, који нас осветљаваш од Сунца Правде!

Радуј се, свећо на свећњаку најузвишеније постављена!

Радуј се, неугасива свећо нематеријалнога огња!

Радуј се, Мати, истините светлости, која просвећујеш душе побожних!

Радуј се, јер нам изливаш светлост рајскога живота!

Радуј се, јер увек прослављаш оне који Тебе прослављају!

Радуј се, јер оне који се усрдно Теби моле осветљаваш светлошћу благодати!

Радуј се, јер сваку старост чиниш обрасцем светога живота!

Радуј се, јер одгониш таму у којој живе безбожници, неверујући, јеретици и расколници!

Радуј се, јер све грешнике просвећујеш светлошћу Твојом и приводиш покајању!

Радуј се, Пресвета, најсветија од свих светих!

Радуј се, Мати Дјево, славна похвало хришћана!

Кондак 12

Мати Бога Вишњега, дала си нам залог благодати – свету икону Твоју, измоли нам од Небескога Владара, Сина Твога и Бога нашега, благодат Светога Духа; подигни нас из дубине грехова, просвети срдачне очи наше ка гледању спасења, оживотвори срца наше духом побожности и страха Божијега, духом чистоте и правде, духом љубави и милосрђа, да свагда певамо Богу: Алилуја!

Икос 12

Прослављајући Твоја стара и нова чудеса и милосрђа, Богородитељко, сви Те хвалимо као чврсту и надежну Посредницу нашу, са скрушеношћу поклањамо се Теби, која се непрестано молиш за нас и чиниш нам доброчинства; верујемо и надамо се да можеш измолити све добро и спаситељно, привремено и вечно нама који Те певамо:

Радуј се, непостидна надо у животу, у смрти и после смрти наше!

Радуј се, јер дајеш миран крај живота овога онима који се надају у Тебе!

Радуј се, надо и заштито наша у дан Суда!

Радуј се, умољавање праведнога Судије!

Радуј се, уточиште и заштито свих грешника који се кају!

Радуј се, славо и утехо свих праведних!

Радуј се, јер удостојаваш вечне радости оне који Теби непрестано приносе радост!

Радуј се, јер милостиво примаш наша сузна мољења!

Радуј се, јер нас покровом Твојим покриваш од видљивих и невидљивих непријатеља!

Радуј се, јер све нас грешне упућујеш на спасење и задобијање вечних добара!

Радуј се, јер брзо помажеш оне који се поклањају икони Твојој и призивају Тебе у помоћ!

Радуј се, Пресвета, најсветија од свих светих!

Радуј се, Мати Дјево, славна похвало хришћана!

Кондак 13

О, Свеблага Мати Дјево Богородице, која нам увек чиниш доброчинства Твојом светом иконом, примивши садашње молитве наше, избави нас од свих беда, невоља и напасти привремених и вечних, и удостој нас, слуге Твоје да се уселимо у насељима рајским, и да у све векове певамо: Алилуја!

Овај кондак чита се три пута, а потом икос 1 и кондак 1

Aкафист Пресвятей Богородице перед Ея иконой

Именуемой „Абалацкая“

http://www.hram.ru/index.php./library-akafist-15

са црквено-словенскога језика превео

протојереј Животије Милојевић

https://www.pouke.org/forum/topic/21119-%D0%B6%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D0%B4-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%98%D0%B0-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B/page-3

https://www.pouke.org/forum/topic/18182-%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%BA%D0%B8-%D0%B8-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%B4-%D0%BE%D0%B1%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B8-%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D1%98/page-6#entry769941

(Слави се 30/17.јануара)

Светом Антонију је било око двадесет година када су му умрли родитељи, после чега је морао да се стара о својој малолетној сетри. Посећујући стално црквене службе, младић је био ганут побожним страхом о оним хришћанима који су, како се говори у Делима Апостолским, продавали своју имовину и доносили новац и стављали пред ноге апостолима (Д.ап.4,34-35). Чувши у цркви Јеванђељске речи Христове упућене богатом младићу: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди,продај све што имаш и подај сиромасима,и имаћеш благо на небу, па хајде за мном“ (Мат.19,21). Антоније их је примио као да су оне упућене лично њему.

Продао је имовину која му је остала после смрти родитеља, разделио новац сиромашнима, оставио је сестру на старање побожним девственицама у манастиру, оставио је родитељски дом и настанио се недалеко од свога села у бедној колиби и почео је подвижнички живот. Делима руку својих издржавао се и давао је храну и милостињу сиромашнима. Некада је свети младић посећивао друге подвижнике који су живели у околини и старао се да од свакога добије поуку и корист.

Једном од њих обратио се за руковођење у духовном животу. У том периоду живота преподобни Антоније је био подвргнут тешким искушењима од ђавола. Непријатељ рода људскога смућивао је младога подвижника помислима, сумњама о изабраном путу, тугом за сестром, трудио се да Антонија склони на телесни грех, али је преподобни чувао чврсто веру, непрестано је творио молитву и присиљавао себе на подвиге. Антоније се молио да му Господ покаже пут спасења и он је имао виђење. Подвижник је видео човека који је наизменично вршио молитвено правило и радио, а то је био Анђео кога је Господ послао да би уразумио свога изабраника. Тада је преподобни установио строги поредак свога живота. Он је узимао храну једном у току дана, некада једном у два три дана, целе ноћи проводио је у молитви, предајући се кратком сну само треће или четврте ноћи после непрестаног бденија. Али ђаво није оставио своја лукавства и старао се да уплаши преподобнога јављајући се под видом чудовишта, али свети је непоколебљивом вером ограђивао себе животворним крстом. На крају непријатељ му се јавио у виду страшнога црнога младића и лицемрно је признао се бе побеђеним рачунајући да ће тиме навести преподобнога на хвалисање и гордост, али преподобни је отерао непријатеља молитвом.

Ради веће самоће свети се преселио далеко од села у једној гробници. У одређене дане његов пријатељ му је доносио скромну храну. И овде су демони напали подвижника са намером да га убију и нанели су му тешке ране. Међутим, Господ није допустио да Антоније умре. Пријатељ светога доневши по обичају храну, видео га је да лежи на земљи као мртав и однео га је у село. Светога су сматрали да је умро почели су да припремају све потребно за сахрану. Али преподобни је у касно ноћу дошао к себи и замолио је свога пријатеља да га однесе натраг у гробницу. Чврстина светога Антонија је била јача од лукавства непријатеља. Узевши вид дивљих животиња,зли духови су га опет наговарали да напусти њихово изабрано станиште, али их је он опет отерао силом Животворнога Крста. Господ је укрепио свога угодника: у жару борбе са силама таме, преподобни је видео како се према њему са неба спушта светли зрак и тада је ускликнуо: „Где си био, милосрдни Исусе? Зашто се ниси јавио да од самога почетка исцелиш моје ране? А Господ му је одговорио: „Анотоније, ја сам био овде, али сам чекао да видим твоју храброст, сада после овога када си ти чврсто издржао борбу, ја ћу ти увек помагати и прославићу те у целоме свету“. После тог јављања преподобни Антоније је био исцељен од рана и спреман за нове подвиге. Тада му је било тридесет и пет година.

Пронашавши духовно искуство у борби са ђаволом преподобни је хтео да иде у дубину Тиваидске пустиње и да у пуној самоћи послужи Господу молитвом и радом. Замолио је старца – подвижника ,коме се обраћао у почетку свога монашкога пута, да се удаљи заједно са њим у пустињу, и старац је благословио преподобнога на нови, до тада још непознати вид подвига – отшелништво, али по старачкој слабости одлучио је да са њим не отпутује. Преподобни Антоније је отишао у пустињу сам. Ђаво се старао да га заустави: бацао је пред њим скупоцености и злато, али свети не обраћајући пажњу прошао је поред њих. Дошавши до једнога брда, преподобни је видео како на њему има једна запуштена ограђена зграда у коју се уселио затворивши врата камењем. Његов верни пријатељ му је доносио два пута у години храну, а воде је било у дворишту. Донешени хлеб преподобни је узимао не проговоривши ни једну реча са пријатељем. У пуној самоћи и непрестаној борби са злим духовима преподобни Антоније је прожиовео двадесет година. и пронашао је на крају спокојство духа и мир у мислима. Када је настало време, Господ је открио људима свога великога подвижника. Дошло је време да преподобни почне да упућује многе монахе и мирјане и да руководи монасима. Људи који су се скупили пред оградом преподобнога насилно су отворили врата његовога дома и ушли су пред светога Антонија молећи га да их узме под своје руководство.Ускоро брдо на коме се подвизавао свети Антоније је било окружено мноштвом манастира и преподобни је са љубављу упућивао све који су се у њима настанили,учећи духовноме животу све оне који су дошли у пустињу да се спасу. Учио их је пре свега истрајности у прихваћеном на себе подвигу, да несмањеном жељом угоде Господу,милосрдном и несебичним односу према раду, понесеним од раније. Он је убеђивао да се не плаше демонских напада, и да прогоне врага силом Животворнога Крста Господњега.

31. г. Цркву је напало велико искушење – жестоко гоњење против хришћана које је подигао источни римски цар Максимин Дака. Желећи да пострада заједно са светим мученицима, преподобни Антоније је напустио пустињу и отишао у Александрију. Отворено је служио мученицима у њиховим затворима, присуствовао је суду и судским ислеђењима, али мучитељи га нису ни дотакли. Господу је било угодно да га сачува на корист хришћанима. По завршетку гоњења преподобни се вратио у пустињу и продужио подвиге. Господ је подарио своме изабранику дар чудотврства: преподобни је изгонио зле духове и исцељивао болесне силом својих молитава. Мноштво људи му је долазило и ометало је његову самоћу и преподобни је отишао још даље, у такозанву „унутрашњу пустињу“ и настанио се на врх брда. Међутим, братија из пустињских манастира су тражили преподобнога и молили га да их посети.

Још једном је преподобном Анотонију дошло да напусти пустињу и да оде хришћанима у Александрију, да би заштитио православну веру од манихејске и аријеве јереси. Знајући да се име преподобнога Анотонија поштује у целој Цркви аријанци су измислили за њега клевету – да се он придржава њиховог јеретичкога учења. Дошавши у Александрију, преподобни Антоније је свенародно, у присуству епископа проклео аријанство. У време свога краткога боравка у Александрији он је обратио Христу велики број незнабожаца. Преподобноме су долазили незнабожачки философи желећи да својим умовањем поколебају његову чврсту веру, али их је он простим и убедљивим речима довео до тога да су заћутали. Равноапостолни цар Константин Велики (+337) и његови синови су веома поштовали преподобногАнтонија и молили га да их посети у престоници, али преподобни није хтео да остави своју братију – пустињаке. У писму које им је послао он је написао цару да се не горди својим високим положајем и да се увек сећају да је и над њима праведни Судија - Господ Бог.

Осамдесет и пет година свога живота преподобни Антоније је провео у пустињској самоћи. Мало времена пре своје смрти, преподобни је причао братији да ће он убрзо преминути. Још их је поучио да у чистоти чувају православну веру, да избегавају свако општење са јеретицима, да не ослабљују у монашким подвизима. „Старајте се да изнад свега имате јединство између себе а посебно са Господом, и после са светима, да и вас приме у вечно своје утеочиште, као пријатеље и познанике“-, тако је предана предсмртна поука преподобнога у његовом житију. Преподобни је завештао двојици од својих ученика који су били са њим последњих петнает година његовог живота у пустињи да сахране тело његово у путињи и да не спремају свечану сахрану његових остатака у Александрији. Једну своју мантију је завештао светом Атанасију, архиепископу Александријском,а другу светом Серапиону,епископу Тмуитском. Преподобни Антоније је мирно сконачо 365.г у сто петој години живота и сахрањен је од својих ученика у прослављеној им пустињи на скривеном месту.

Живот преподобног подвижника,преподобнога Антонија Великог опширно је написао свети Атанасије, архиепископ Александријски. То дело светог Атанасија, прво дело правослалвне агиографије, сматра се једним од најбољих његових дела. Свети Јован Златоусти каже да то житије треба да читају сви хришћани. „Ово кратко излагање је значајно у поређењу са Антонијевим врлинама, пише свети Атанасије, међутим из њега закључите какав је био Божији човек Антоније.Од младости до таквог узраста је сачувао равно усрђе према подвжништву, ни у старости није се разболео од старачких болести, ни у болести тела свога није изменио начин свога одевања ни у чему. Међутим,он није претрпео штете. Очи су му били здрави и неповређени и добро је видео. Није му испао ниједан зуб, једино они на деснима због дубоке старости. Здрав је био у рукама и у ногама. Ашто су сви говорили о њему, сви су му се дивили, и они који га нису видели волели су га - то служи као доказ његовој врлини и богољубивој души“.

Од књижевног дела самога преподобнога Антонија до нас су стигли његових Двадесет говора,одн.трактата о хришћанским врлинама посебно монашких, Седам посланица манастирима о жељи према моралном савршенству и духовној борби: „Правила живота и поуке монасима“.

544.г. мошти преподобног Антонија су пренешене из пустиње у Александрију, а потом после освајања Египта од Сарацена у VII в.у Цариград. Из Цариграда су свете мошти пренете у епархијски округ Венски а у XV в.у граду Ари (Француска), у цркви светога Јулијана. Стопа преподобног Антонија чува се у Неапољу, у манастиру свете Кларе.

Кондак 1

Изабрани чудотворче и предивни угодниче Христов, преподобни оче Атноније, љубављу хвалећи богоугодни твој живот, приносимо због тебе благодарне песме Богу. Ти пак пошто имаш велику слободу пред Господом, ослободи нас од свих невоља да ти радосно кличемо:

Радуј се ,преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!

Икос 1

Заволевши од младости анђелски живот жељно си хтео да ходиш у заповестима Божијим, преподобни оче, и горећи срцем ка Господу сила, узвео си ум ка Божанским стварима, у ништа сматрајући привремена и земаљска блага. Због тога дивећи се Божијем промислу о теби, са вером ти кличемо:

Радуј се, достојни сине побожних родитеља!

Радуј се, од њих васпитани у побожности!

Радуј се, јер си од младости пошао за Христом!

Радуј се, јер ни ушта си сматрао славу земаљску!

Радуј се, усрдни делатељу винограда Христовога!

Радуј се, велики наставниче пустиножитеља!

Радуј се, јер свима желиш спасење!

Радуј се, јер си показао пут истинскога монаштва!

Радуј се, светиљко упаљена Божанским огњем!

Радуј се, непобедиви камену вере у Христа!

Радуј се, обасјани благодаћу Духа Светога!

Радуј се, облагодаћени даром чудотворства!

Радуј се, преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!

Kондак 2

Непријатељ рода људскога виде тебе, богоносни оче, који си се вазнео на духовну висину хтеде да те погуби, али постиде се твога усрђа и смирења, јер ти си се непрестано подвизавао у посту и молитви, разбијајући главу невидљиве змије, појући скрушено Богу: Алилуја!

Икос 2

Срцем и умом схвативши да су сва блага овога света брзопролазна и краткотрајна, затворио си себе у тамној пећини, умртвљујући страсти и служећи јединоме Господу. Зато похваљујући равноангелни твој живот, личемо ти:

Радуј се, јер си сву наду положио на Господа!

Радуј се, јер си посрамио безумље непријатеља!

Радуј се, неустрашиви разоритељу ђаволских обмана!

Радуј се, јер си чистотом и светошћу постао сличан анђелима!

Радуј се, јер си подвизима твојим осветио пустињу!

Радуј се, јер си многе упутио у Царство Небеско!

Радуј се, јер си уништио омрзнуту гордост!

Радуј се, јер поучаваш смерности!

Радуј се, свети, јер све просвећујеш побожношћу!

Радуј се, светла звездо која све осветљаваш светлошћу подвига твојих!

Радуј се, јер си поживео у славу Божију!

Радуј се, добри и дуготрпељиви пастиру!

Радуј се, преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!

Кондак 3

Сила Вишњега укрепљаваше те, преблажени Антоније, јер ти си пак, боравио у посту и молитви, непрестаним напорима и бдењима побеђујући сва ђаволска искушења певао си Богу који те је покривао благодаћу: Алилуја!

Икос 3

Имајући чисте помисли и непорочну душу, блажени оче, увидео си пролазност и непостојаност овога света, и зажелевши вечна одрекао си се привремених добара. Стога прослављајући те, кличемо:

Радуј се, ревнитељу доброга смирења!

Радуј се, тражитељу духовне мудрости!

Радуј се, јер си узашао на висину безстрашћа!

Радуј се, јер си целога себе предао Богу!

Радуј се, јер си незлобивошћу постао сличан Господу!

Радуј се, јер си твојим сиромаштвом постао богат!

Радуј се, благодатни украсе пустиње!

Радуј се, пресветли светиониче свету!

Радуј се, страшни прогонитељу злих духова!

Радуј се, уништитељу њихових обмана!

Радуј се, мудрији од мудраца овога света!

Радуј се, најусрднији подвижниче!

Радуј се, преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!

Кондак 4

Утишавши буру великих невоља, уселио си се у пустињу, преблажени Антоније, у којој си провео тешки пут монашког живота, уништавајући сва вражија лукавства и сасецајући његове обмане, кличући Христу који те је крепио: Алилуја!

Икос 4

Чувши за твој богоугодни живот, преподобни, долажаху ти људи из свих крајева тражећи правду Божију, ти си их све са љубављу примао и руководио ка спасењу. Ми пак, скрушеном душом хвалећи те певамо овако:

Радуј се, правило и основе пустиножитеља!

Радуј се, добри наставниче стада Христовога!

Радуј се, украсе Цркве Христове!

Радуј се, славо монаха!

Радуј се, јер си целога себе принео на жртву Господу!

Радуј се, јер си умртвио греховне страсти у себи!

Радуј се, весеље анђела!

Радуј се, свепагубно уништење демона!

Радуј се, становнику пустиње!

Радуј се, љубитељу безмолвија ( молитвенога ћутања )!

Радуј се, јер упућујеш на прави пут!

Радуј се, јер објављујеш Царство Небеско!

Радуј се, преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!

Кондак 5

Јавио си се боговођена звезда монашком чину, преподобни оче Антоније, и био си пример животом, речју, љубављу, вером и чистотом, певајући Господу: Алилуја!

Икос 5

Непријатељ рода људскога виде чисти и свети твој живот, оче Антоније, много пута је подизао оружје против тебе; ти си победивши га ниси скренуо са спаситељнога пута. Ми пак, најући то,кличемо ти:

Радуј се, заједничару вечнога живота!

Радуј се, велики наставниче спасења!

Радуј се, јер си животом твојим послужио јединоме Богу!

Радуј се, јер си узео на себе бреме Христово!

Радуј се, укоритељу лукавства демона!

Радуј се, јер упућујеш на пут спасења!

Радуј се, чувару чистоте!

Радуј се, гледаоче Тројичне светлости!

Радуј се, устајање палих!

Радуј се, прогнање демонских сила!

Радуј се,утврђени стубе вере!

Радуј се, савршени учитељу !

Радуј се, преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!

Кондак 6

Чувши јеванђељске речи: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде замном“(Мат.19,21), ослободио си себе, оче Антоније, од земаљских богатстава и уселивши се у пустињу, проживео си испоснички живот, стекао си себи подвизима твојим ризницу на небесима. Уразуми и нас, милосрдни оче, да се срцем не прилепљујемо за брзопролазне ствари, него да изнада свега мислимо о небесима, кличући Господу сила: Алилуја!

Икос 6

Засијао си као богосветла светиљка у Египатској пустињи, оче Антоније, озаравајући све зрацима врлина и чудеса твојих. Ми пак, помињући подвиге твоје, прослављамо те говорећи:

Радуј се, јер тобом се овенчавају преподобни!

Радуј се, јер тобом се спасавају људи!

Радуј се, благодатна посето болесних!

Радуј се, помоћниче оних који тешко страдају!

Радуј се, разрушитељу непријатељстава!

Радуј се, истребитељу непријатеља!

Радуј се, миру и утврђење вернима!

Радуј се, брзо избављење од невоља!

Радуј се, уништитељу злобе и лукавстава!

Радуј се, посетитељу очајника!

Радуј се, поборниче православнима!

Радуј се, помоћниче хришћанима!

Радуј се, преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!

Кондак 7

Желећи да се достојно подвизаваш добрим подвигом сва привремена блага сматрао си за ништа, био си убог и сиромашан, у пустињу си се уселио да у самоћи разговараш са Богом непрестано Му певајући: Алилуја!

Икос 7

Господ те заиста јави као новога наставника монасима, оче Антоније, многи пак, препознавши богоугодан и праведан живот твој и схвативши високу духовну мудрост твоју, слушаху речи твоје као речи великога Божијега угодника, коме приличи да се пева овако:

Радуј се, јер си подражавао Авраама у вери!

Радуј се, јер си у кротости постао сличан Давиду!

Радуј се, јер си стекао ревност Илијину!

Радуј се, јер си ишао стазама Крститеља!

Радуј се, јер си молитвом извео воду у пустињи!

Радуј се, јер си подигао одузетог од болести!

Радуј се, јер си даровао прогледање слепима!

Радуј се, јер си исцелио многе болесне!

Радуј се, предивни и богомудри наставниче монаха!

Радуј се, усрдни служитељу Христа Бога!

Радуј се, премирна утехо ожалошћених!

Радуј се, прељубазна похвало монаха!

Радуј се, преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!

Кондак 8

Блажени Антоније, видевши необичан и натприродан живот преподобнога Павла, дивио си се висини подвига и врлина његових. Душу пак, његову видео си да окружише анђели и узнеше на небеса, клицао си Богу дивноме у светима Својим: Алилуја!

Икос 8

Обрадовао си се великом радошћу, оче Антоније, видевши узлазак на небо душе преподобног Амона,коју си видео прозорљивим очима. Због тога са великим дивљењем кличемо ти овако:

Радуј се, јер си узводио очи твоје на небо!

Радуј се, јер си изнада свега заволео славу небеску!

Радуј се, јер си срце своје осветио непрестаним молитвама!

Радуј се, јер си мисао твоју утврдио у Богу!

Радуј се, јер си будуће догађаје видео као садашње!

Радуј се, јер си смирењем твојим стекао високе дарове!

Радуј се, ослободитељу мучених од злих духова!

Радуј се, даоваоче душевног и телеснога здравља!

Радуј се, преславни заступниче оних у невољама и недаћама!

Радуј се, брзи заштитниче оних у болестима и напастима!

Радуј се, јер не остављаш нас који смо на земљи!

Радуј се, јер приносиш Богу молитве за нас грешне!

Радуј се, преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!

Кондак 9

Сва природа задиви се висини подвига твојих, преподобни, јер у слабом људском телу у свему си постао сличан анђелима и укрепљаван силом Вишњега, изобиловао си у свима врлинама.Због тога присаједињен анђелским чиновима, певаш Свесилном Богу: Алилуја!

Икос 9

Красноречиви говорници не могу достојно прославити живот твој, оче Антоније: ко ће исказати сав пост, бдења, болести и напоре твоје? Ко ће исказати сузе и уздахе твоје к Богу? Но љубављу побуђени према теби: осмељујемо се да ти овако певамо:

Радуј се, велики пустиножитељу!

Радуј се, учитељу савршенства!

Радуј се, служитељу истинитога Бога!

Радуј се, прогонитељу злих духова из пустиње!

Радуј се, громе који поражаваш ђаволе!

Радуј се, јер изобличаваш лукавство његово!

Радуј се, стану Божије благодати!

Радуј се, обитавалиште Духа Светога!

Радуј се, украсу постника!

Радуј се, похвало преподобних!

Радуј се, основе монаха!

Радуј се, славо отаца!

Радуј се, преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!

Кондак 10

Онима који хоће да се спасу био си учитељ, преподобни, и сада нам грешнима који желимо спасење помози светим твојим молитвама, да би помагани тобом задобили Царство Небеско, где анђели неућутно певају: Алилуја!

Икос 10

Чврста и необорива тврђава био си својим ученицима, чувајући их од демонских напада, и сада буди тврђава и покров од свих обмана ђаволских нама који овако вапијемо:

Радуј се, анђеле земаљски!

Радуј се, човече небески!

Радуј се, чисти и часни стану светиње!

Радуј се, станиште великих врлина!

Радуј се, ревнитељу побожности!

Радуј се, критиковатељу јереси!

Радуј се, испуњење љубави Христове!

Радуј се, поуко монаха!

Радуј се, чврсто прибежиште верних!

Радуј се, силно узвођење палих!

Радуј се, укрепљење немоћних и болесних!

Радуј се, утехо малаксалих и безнадежних!

Радуј се, преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!

Кондак 11

Умилне песме које ти из љубави и усрђа на похвалу теби приносимо, прими милосрдни оче Антоније, и милостиво нам се приклони, и удостој да успемо у покајању, да би твојим молитвама непрестано певали Богу: Алилуја!

Икос 11

Јавио си се нама на земљи као светлоносна светиљка истинске Светлости, преподобни Антоније, јер подвизима и чудесима просвећујеш срца верних упућујући на пут врлинског и богоугоднога живота. Због тога слушаш од нас овакве похвале:

Радуј се, премудри учитељу!

Радуј се, благонадежни вођо!

Радуј се, јер си целога себе предао вољи Божијој!

Радуј се, јер си изнад свега заволео Господа Исуса Христа!

Радуј се, јер си просијао трпљењем различитих недаћа!

Радуј се, јер си добровољним сиромаштвом стекао вечно богатство!

Радуј се, јер си живот твој провео у трпљењу и у невољама!

Радуј се, јер си храбро подносио пустињачка страдања!

Радуј се, будитељу лењиваца према подвизима!

Радуј се, поверљиво исправљење грешника!

Радуј се, сабеседниче анђела и свих светих!

Радуј се, усрдни молитвениче за цео свет!

Радуј се, преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!

Кондак 12

Знајући од Бога дану ти благодат, побожно целивамо светлонсно насликану твоју икону, угодниче Божији и молимо се: Немој нас оставити твоје молитвене заштите пред Христом Богом, Коме благодарно певамо: Аллилуја!

Икос 12

Прослављајући твој живот, хвалимо мирни твој крај, преподобни оче Антоније, и молимо ти се: буди у свему на добро брзи помоћник нама који ти овако кличемо:

Радуј се, небески житељу!

Радуј се, јер стојиш пред престолом Једносушне Тројице!

Радуј се, весеље анђела!

Радуј се, сабеседниче светима

Радуј се, истинити угодниче Божији!

Радуј се, изабрани слуго Господњи!

Радуј се, топли посредниче за све оне који призивају твоје име!

Радуј се, учитељу и надо свих оних који те поштују!

Радуј се, насићени благодаћу Божијом!

Радуј се, напојени из Божанског извора!

Радуј се, орошени потоком спаситељних суза!

Радуј се, одевени одећом нетрулежности!

Радуј се, преподобни оче Антоније, оснивачу пустињског монаштва!

Кондак 13

О, преподобни оче наш Антоније Велики, који вечно живиш у незалазном дану Царства Христовог, умоли Владара свих да се избавимо од невоља, болова, и вечних мука, да би у векове певали Њему у Царству Његовоме: Алилуја!

О, преподобни и богоносни оче наш Антоније, верујемо да ти стојећи пред престолом Пресвете Тројице имаш велику смелост у молитвама пред Свемилостивог Господа, Који свагда чује тебе, вернога слугу и угодника Свога. Због тога са скрушеношћу смирено прилазимо теби, светитељу Божији, немој престати да се за нас молиш Господу Богу, у Светој Тројици слављеном, да милостиво погледавши на нас, не допусти нам да пострадамо у гресима нашим, него да нас пале подигне, да подари исправљење лошем и јадном животу нашем, отимајући нас од надолазећих падова у грех, и да нам опрости све што сагрешисмо помислима,речима и делима од рођења до овога часа. Ти подвижниче врлине знаш немоћ и жалост садашњега времена, моли дакле,непрестано Христа Бога,да нас никада не остави од Његовог неисказаног милосрђа, него да нас сачува од искушења овога света, од ђаволских замки, од телесних пожуда, да добијемо од Њега тобом и све потребно за привремени живот, ослобођење од невоља и недаћа, и непопустљиво трпљење до краја. Измоли нам да у миру и покајању окончамо живот наш, да би несметано прешли са земље на небо, да се избавимо митарстава и злих ваздушних духова и вечних мука и да се удостојимо Царства Небескога са тобом и са свима светима који су угодили Господу Богу и Спаситељу нашем Исусу Христу, коме приличи свака слава, част и поклоњење, са Беспочетним Оцем Његовим и са Пресветим и Благим и Животворним Духом Његовим, сада и увек и у векове векова. Амин!

https://www.pouke.org/forum/topic/21119-%D0%B6%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%85-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D0%B4-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0/page-3#entry765965

https://www.pouke.org/forum/topic/18182-%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%BA%D0%B8-%D0%B8-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%B4-%D0%BE%D0%B1%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B8-%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D1%98/page-6#entry765966

Када Николи помреше родитељи, који су били врло богати, он поче од свог наследства помагати сиротињу, делећи милостињу и удавајући сироте девојке. По смрти његовог стрица, епископи и свештеници из Ликијске области, искупе се да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу највреднијег и најтачнијег у извршавању дужности. Пошто су се уверили да је управо Никола такав, изаберу га за архиепископа мирликијског.

Као архиепископ Никола је поучавао народ у вери, не само у цркви, већ и по домовима, на улици и на сваком месту. Младић је саветовао, обилазио болесне, сужње откупљивао и пуштао на слободу, жалосне је тешио, а грешницима је показивао пут и начине да се поправе.

Али, када наста љуто гоњење хришћана под царем Диоклецијаном, Никола је допао тамнице и у њој провео много година, све док цар Константин не даде свима слободу, те се Никола опет врати на своју архиепископску столицу.

Када је после тога цар Константин сазвао први Васељенски сабор у Никеји, Никола је био члан тог сабора, који је осудио Арија и његову науку. Из ревности према чистој вери, ударио је Арију шамар.

Пошто је царица Јелена у то доба пронашла Христов крст у Јерусалиму, многи почеше да обилазе света места. И Никола је обишао сва света места. На овом путу десили су се многи чудновати случајеви. Прича се да када се Светитељ навезао на море, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмијавали су Николу што говори о стварима које неразуме, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро навукоше густи црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве запенушаних таласа. Никола паде Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша.

Када се из Палестине враћао кући погоди се Никола са неким лађарем да га одвезе у Ликију. Али, када испловише, лађар не хтеде да вози куда је Никола хтео, већ кренуше на другу страну. Никола их подсјети на погодбу и да му чине неправду, али они му запретише да ћути. Одједном се подиже јак ветар и окрену лађу у другом правцу и без обзира на настојање лађара да задрже свој курс, ветар нанесе лађу на једно ликијско пристаниште, где се Никола искрца.

Има много прича како је Никола помагао људима у беди и невољи. Једном је завладала велика глад у Ликији, а у Италији је био један трговац који је имао много жита. Њему се Никола обратио у сну понудивши му три златника да одвезе брод пун жита у Ликију. Трговац тако и учини. Сво своје жито је продао, а град Мир спасио од глади.

Никола је био и вешт дипломата. Једном је избила побуна у Фригији. Цар Константин посла тројицу војвода са војском да угуше побуну, међутим војници су се искрцали у Ликију, где су одмах почели да злостављају становништво и отимају од народа. Никола је позвао војводе у своју кућу и замолио их да обуздају своје војнике. Ови то и учинише. Управо у то време један невини грађанин је био осуђен на смрт. Осудио га је један управник, који је хтео на тај начин да дође до богатства тог грађанина. Никола је сиромаха спасио од сигурне смрти на губилишту и осудио управника због грамзивости и среброљубља. Војводе су затим наставиле пут у Фигију гдје су угушиле буну. Вративши се цару Контантину, војводе су очекивале награду и похвалу, али један царев службеник их је осудио као издајнике и бацио у тамницу. Из тамнице су се војводе молиле и призивали Николу да их спаси од погубљења. Никола се следећег дана појавио код цара Константина и изнудио опрост војводама. Када су се војводе захвалиле цару што им је поштедио живот, он им је саопштио да то није он урадио, него да је за то заслужан свети човек, Никола.

Никола се појављивао и на местима на којима предходно није могао да буде физички присутан. Једном, када се трговачки брод враћао из Египта у Ликију, ухвати их страшна олуја. Морнари почеше да се моле Богу и призивају Николу. Никола се појавио, дохватио крму и избавио брод и морнаре од олује. Када се олуја стишала, Никола је нестао. Дочекао их је у луци где је бод пристао, а морнари стадоше да му се захваљују. Никола им на то одговори: "Не захваљујте се мени, него Богу. Ја сам грешник и смртник као и ви".

Мало је познато да је Никола помагајући људима у невољи желио да остане анониман, те је новац стављао у одевне предмете људи, тако када би они пронашавши новац бивали изненађени. Једна од легенди говори о томе. Наиме у граду Миру живео је један сироти човек који је имао три прелепе ћерке, али их није могао удати, пошто за мираз није новца имао. О њему је некако сазнао Николе, па је једну ноћ посетио човека и поред ћеркиног му узглавља оставио чарапу пуну златника. Када су се пробудили, породица је била изненађена, а грешни отац је одмах кренуо да удаје своју прву ћерку. Никола је ово поновио и за преостале две, а када је отац ћери сазнао ко је био тај добротвор, отишао је до Николе да му се дубоко захвали. Никола је као и увек до тада био скроман те благосиља домаћина. Из ове легенде је касније произашла легенда о Светом Клаусу (Деда Мразу), који би уочи Божића остављао у чарапи на огњишту поклоне дјеци.

Тако је Никола до дубоке старости управљао црквом и народом, и чинио добра дела. Умро је 19. децембра 345. године. Његово тело је сахрањено у саборној цркви мир-ликијске митрополије.

Много година је његово тело тамо почивало. Скити, Словени са Дона су посећивали Николин гроб и тамо тражили избављење и доводили болесне ради излечења. Отуда се може објаснити зашто је Св. Никола толико омиљен код Срба.

У једанестом веку Турци су освојили целу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бјежали од стравичних злостављања.

Године 1096. Св. Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однијели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи излечење, јер је Никола и по томе био познат. После три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Стрфан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.

Спомен на дан смрти Светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару. У години се Свети Никола прославља и 22. маја (09.маја), у знак сећања преноса његових моштију у Бари.

Као што су од паганских богова улогу господара громова Срби предали Св.Илији, тако су улогу господара мора предали Св. Николи, јер он је многе бродаре од невремена спасавао. На Светога Николу, сви морепловци су у 4 сата поподне бацали сидро у знак сјећања на тог светитеља и отпочињали славље. Пловидба се настављала тек следећег дана. И Српско паробродско друштво је славило Светог Николу.

Извор: СПЦ

Тропар, глас 4.

Правило вјери и образ кротости воздержанија учитеља јави тја стаду твојему, јаже вешчеј истина, сего ради стјажал јеси смиренијем вискокаја, нишчетоју богатајао, оче свјашченоначалниче Николаје, моли Христа Бога спастисја душам нашим.

Тропар, глас 4.

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче свештеноначлниче Николаје, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Кондак, глас 3.

В Мирјех свјате свјашченодјејствитељ показалсја јеси, Христово бо преподобне Евангелије исполнив, положол јеси душу твоју о људех твојих, сего ради освјатилсја јеси, јако великиј тајник Божија благодати.

Кондак, глас 3.

Показао си се у граду миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Еванђеље Христово, положио си душу своју за народ твој и спасао си невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни благодати Божије.

После 10 година пређе у Палестинске манастире, и ту се најдуже задржи у обитељи светог Јевтимија Великог (в. 20. јануар) и Теоктиста. Прозорљиви Јевтимије прорече за њега, да ће бити славан монах и наставник монасима, и да ће основати лавру већу од свих лаври тога времена. По смрти светог Јевтимија удаљи се Сава у пустињу, где у једној пештери, коју му ангел Божји исказа, проведе као отшелник пет година. После тога, када он поста савршен монах, почеше се, по Промислу Божјем, скупљати око њега многи желатељи духовног живота. Убрзо их се скупи тако велики број, да је Сава морао зидати и цркву и келије многе. Дођоше му и неки Јермени, којима он одреди пештеру, где ће служити на јерменском језику. Када му отац умре, дође му његова остарела мајка Софија, коју он замонаши, и даде јој келију даље од свог манастира, где се она подвизаваше до краја живота. Многе напасти претрпе овај свети отац од блиских људи, од јеретика и од демона. Но он све побеђиваше, и то: блиске људе благошћу и попустљивошћу, јеретике непоколебљивим православним вероисповедањем, а демоне крсним знаком и призивањем Бога у помоћ. Нарочито је велику борбу имао са демонима на гори Кастелу, где је основао други свој манастир. Основао је свега седам манастира. Он и Теодосије Велики, његов сусед, сматрани су највећим светилима и стубовима Православља на Истоку. Цареве и патријархе они су исправљали у вери, а свима и свакоме служили примером смерности светитељске и чудесне силе Божје. После трудног и много плодног живота упокоји се свети Сава 532. године у деведесет четвртој години живота. Између многих других чудотворних и добрих дела нека буде споменуто само то, да је он први уредио чин богослужења по манастирима, познат под именом чина Јерусалимске цркве.

Тропар (глас 8):

Потоцима твојих суза бесплодну пустињу си обрађивао и уздасима из дубине душе, умножио си великим трудом своје таланте. Био си свећњак свету, сијајући својим чудесима, Саво оче наш: Моли Христа Бога, да спасе душе наше.

Десило се да у нечему погреши тако да му је претило да буде одстрањен из парохије. Ствар је била предата Московском митрополиту Филарету и кад се преосвећени већ спремао да напише резолуцију о његовој смени одједном је осетио неку тежину у руци. Митрополит је одложио потписивање документа за следећи дан. Ноћу је сањао: испред прозора се окупила гомила народа различитог звања и узраста. Гомила је о нечему гласно говорила и обраћала се митрополиту с неком молбом.

- Шта вам треба од мене, - упита архипастир, - и какви сте ви молиоци?

- Ми смо душе с онога света и дошле смо ти с молбом: остави нам свештеника и немој га одстранити из парохије.

Утисак од овог сна је био тако велики да Филарет није могао да га се ослободи и кад се пробудио наредио је да осуђени свештеник дође код њега. кад је овај дошао, митрополит га је упитао:

- Каква добра дела имаш? Откриј ми.

- Никаква, владико, - одговорио је свештеник, - заслужио сам казну.

- Да ли помињеш покојнике? – упита митрополит.

- Како да не, владико, имам правило: ако ми неко да име за помен, стално вадим на проскомидији честице за тог човека, тако да парохијани ропћу да код мене проскомидија траје дуже од литургије, али ја другачије не могу.

Преосвећени се ограничио тиме што је преместио свештеника у другу парохију објаснивши му ко је молио за њега.

Протојереј Д.Г.Булгаковски

Извор: Русија.рс

– Оче Тихоне, у години која је на измаку, с хором Сретенског манастира сте обишли Кину. Како је то могло да се деси, имајући у виду сложен однос кинеских власти према Православној Цркви?

– Манастирски хор је неочекивано за нас у Кину позвао господин Јулонг, човек који је веома познат у овој земљи – руководилац Међународног Пекиншког музичког фестивала на којем учествују најпознатији симфонијски оркестри, хорови и солисти.

У току прелиминарних преговора посебно смо истакли да је Сретенски хор пре свега црквени и православни. Делатност Православне Цркве у Кини је званично ограничена већ дуги низ деценија и зато смо се, морам признати, веома зачудили томе што је човек близак самом врху кинеске власти, који одлично зна да смо православци, позвао управо нас. Међутим, организациони комитет фестивала је потврдио: да, позива се хор руског православног манастира. Упозорили смо на то да у програм намеравамо да уврстимо и духовне песме. Организациони комитет је у одговор на то предложио да један концерт одржимо певајући црквене песме, а други – ремек-дела хорске световне уметности. Пристали смо.

Православна богослужења се у Кини обављају само на територији Руске амбасаде. Ту, нажалост, није дозвољен приступ држављанима КНР, чак ни малобројним православцима. Тако да су управо на наступима нашег хора Кинези практично први пут за много година могли да чују православно појање.

Выступление хора Сретенского монастыря в Китае

Интересовање је било искрено. Кинези су веома музикалан народ и захвални слушаоци. Било је много омладине. Дошло је и много људи зрелог узраста, који се сећају још времена Совјетског Савеза; у сали је било много професионалних извођача и музичких критичара. Један од концерата је био на специјалном месту – у Забрањеном граду: тако се зове огроман комплекс двораца кинеских императора. Наступи хора су праћени највишим оценама слушалаца и критичара.

– Да ли сте имали могућности да прошетате Пекингом?

– Пекинг је необично занимљив град. У њему су још сачувана малобројна старинска здања. Међутим, град је углавном поново изграђен. Модеран, са широким аутострадама и огромним новим зградама. Импресивна реконструкција је изведена пре Олимпијаде. Многи данас о томе пишу и говоре с одушевљењем.

Пекин

– Међутим, судећи по свему, то уопште није оно што вас је посебно изненадило у Кини?

– Погодили сте. То није моје прво путовање у ову земљу. За три године, након последњег путовања, заиста се много тога изузетно много променило. Судећи по свему, порастао је и стандард овог народа који броји милијарду и по. Међутим, није то главно.

Највише ме је запањило оно што сам најмање очекивао да ћу видети: процват хришћанства у Кини.

Пре неколико година, а и пре овогодишњег путовања, многи су ми понављали да Кинези у својој огромној већини једноставно нису у стању да схвате хришћанство. Наводно, они не да нису религиозни, већ скоро као да су од природе потпуно неспособни да схвате било шта духовно, пошто су максимално материјалистички оријентисани. А према вери – а Православљу посебно – односе се толико равнодушно и хладно да је и разговарати с њима о томе – потпуно бескорисна ствар.

На моје огромно чуђење, и морам признати, ништа мању радост, испоставило се да ствари стоје управо супротно.

Да, вероватно у Кини, како се прича, постоји култ новца и материјалног успеха – није моје да судим. И прагматичног Кинеза је већ одавно свима позната. Међутим, оно с чим сам имао прилике да се сретнем у току овог путовања је на мене ипак оставило један од најјачих утисака у последње време.

Почело је од тога што су са мном пожелели да се упознају Кинези, који се називају хришћанима: неко од њих је прочитао књигу „Несвети свети“ на енглеском. Искрено говорећи, ови моји нови познаници ни сами нису могли да одреде којој конфесијиј припадају: они једноставно читају Јеванђеље, верују у Господа Исуса Христа, моле Му се, чврсто и упорно сматрају себе хришћанима. Неки од њих уопште нису крштени, неки су крштени код протестаната, неки код католика... Православаца међу њима нема, опет због једноставног разлога који смо поменули на почетку разговора.

Али какву искрену веру имају ови хришћани! Позвали су ме у своју кућу, у стан, који се налази у једној новој згради у предграђу Пекинга. Судећи по свему, они се тамо, у Кини, окупљају и моле по кућама као, ако хоћете, у прво време хришћанства или као још сасвим недавно у Русији. И то је необично дирљиво. И заиста, веома подсећа на седамдесете-осамдесете године у Москви кад се верујућа омладина окупљала да се помоли, да прочита акатист, да пожури да размени хришћанске књиге које су тада биле ретке, да поразговара... Данас сам у Кини срео исто тако чист и светао дух неофитства... И таквих „домаћих цркава“, како неки тврде, има огромно мноштво по целој Кини.

Младе људе који се занимају за веру углавном проналазе и воде ка вери протестанти-педесетници и католици. Они се, поштено говорећи, прилично храбро тамо подвизавају.

– Да ли је њихова делатост такође забрањена?

– Њихова мисија је понекад веома сложена, али за разлику од православне, није забрањена.

Наравно, за нас је начин деловања протестаната у најмању руку необичан. Они кажу: „Идемо да славимо Христа!“ И с гитаром у руци иду у парк. Имамо представу о томе шта су протестантске песме: често су поетски наивне, понекад врло једноставне, али су искрене. Ето такве песме кинески хришћани и певају у парковима и на булеварима. Око њих се окупља гомила омладине; врло живо се интересује, распитује. У то време неко дели Свето Писмо, одштампане репринтне брошуре; одговарају на питања, зову на своје сабрање... То није забрањено. У сваком случају, нисам видео да се власти томе на било који начин супротстављају.

Группа верующих по изучению Библии. Китай

Интересовање Кинеза за хришћанство је без преувеличавања огромно. Ми – јеромонах Павле (Шчербачов) и ја смо се сретали с кинеским званичницима и они су потврдили да виде да хришћанство има веома озбиљну будућност у Кини. По њиховом мишљењу, прагматични и материјалистички вектор развоја ове земље већ сад запада у ћорсокак. Многи Кинези схватају да је други, духовни вектор од неопходне животне важности. И многи виде излаз у хришћанству.

По различитим подацима од 7 до 10 процената Кинеза су хришћани. Овај број је отприлике једнак броју становника наше земље. Ово је званично признато на следећи начин: крајем 2006. године руководилац Државног бироа за религије Је Сјаовен је саопштио информативној агенцији да је број хришћана у Кинезу достиго 130 милиона људи (могуће је да има и новијих података). Притом треба имати у виду да су то углавном људи младих и средњих година. Нема тачне статистике, али се по различитим подацима, сваке године број хришћана у Кини повећава за од једног до три милиона.

– А да ли се у Кини уопште обавља било каква мисионарска делатност?

– Колико ми је познато сад у Кину долазе протојереј Дионисије Поздњајев, а из Заграничне Цркве отац Дамаскин (Христенсен). А ако је реч о онима који нису православни, многи долазе управо из Русије – углавном педесетници. Лекари-хришћани који раде у Кини или мали и средњи предузетници свесно одлазе тамо како би комбиновали свој посао с проповеђу.

У Кини се одвија прави... не препород - препородом се то не може назвати – право откривање хришћанства. Веома ми је жао што ми, за које је ово питање важније него за иког другог, у томе практично не учествујемо.

А тамо постоји право, озбиљно занимање за Православље. Протестанти и католици су ми говорили да се људи баве Исусовом молитвом, да траже православну литературу надајући се да ће из ње сазнати нешто више о православном искуству Богоопштења... Тако да је искрена кинеска омладина која тежи ка вери – оставила на мене најдубљи утисак, па чак ћу се осмелити да кажем да ме је и највише потресла – у односу на све оно што сам доживао у последње време.

Са руског Марина Тодић

Извор: Православие.ру

(слави се 21/8.фебруара и 23/10.јуна на дан

празновања Сабор Рјазанских светих)

Љубав Семеновна Сухановска родила се 10.септембра/28.августа 1852.г. у Рјазану, у породици сиромашнога мештанина Семена Ивановича Сухановског и његове супруге Марије Ивановне. У то време они су имали два детета: Василија и Григорија (умро 1855.г.) .После три и по године родила им се још једна девојчица. Млађу Љубовину сестрицу су назвли Олга.

Љубушку су крстили два дана после рођења,-30.августа у Никољској цркви, коју су после тога, зато што је њена купола до реконструкције, 1904.г. била највећа у граду, у народу називали Николај Дуговрати или Николај Високи. Крштење у Николаевовисокој цркви је обавио старешина цркве протојереј Петар Димитријевич Павлов, отац познатога научника Ивана Петровича Павлова.

Познато је да је 1873.г. Марија Ивановна са породицом живела у петом кварту, у Астраханској улици. 1881.г на углу Владимирске и Воскресењске у крилу зграде број 660. која је припадала црквењаку Анисији Александровној Лебедовој. Почетком 1903.г. до своје смрти Љубушка је заједно са мајком и сестром живела у улици Затиној, бр.646. поред куће њиховог духовнога учитеља претојереја Јована Космича Добротворског, који је био у цркви посвећеној Уласку Христа у Јерусалим. У дому о. Јована у време гоњења цркве живео је неко време и свештеномученик Јувеналије (Масловски) ,архиепископ Рјазански и Шацки.

Сухановски су живели веома бедно и скучено.Марија Ивановна, Љубушка и њена сестра Олга су биле смештене на 4,4 квадратних хвати[1]. Тако мале стамбене површине није било ни у једној породици града Рјазана.Семен Иванович Сухановски је у то време умро. Оставши без хранитеља, породица Суханових је постала једна од најсиромашнијих у Рјазану и зато је њихов духовик о.Јован Добротворски често посредовао код градских власти за материјалну помоћ за њих.

Сухановски су живели побожно. И Господ их није оставио. Кроз Љубушку је Он излио благодат Своју не само на Сухановске, него и на све Рјазане.

Ево како описује схимонахиња Серафима (у свету Јелена Александровна Масалитинова) вољу Божију јављену кроз блажену Љубов Рјазанску: „Љубов се винула духом ка Господу, а тело је било одузето: у току петнаест година она није могла да хода нити да стоји на ногама. У соби где је она лежала била је икона светога Николаја Чудотворца и Љуба му се молила и свом душом је волела светитељ. Она је знала, колико многих добрих дела је он учинио људима. Но, ево дошло је време и Господ је погледао на немоћну слушкињу и кроз угодника јој је открио вољу Своју. Једном када је Љуба у дому била сама,јавио јој се сам свети Никола Чудотворац. Њена мајка кад се вратила, ушла је у собу, и видела Љубу како стоји на ногама. Видевши је она је задивљено упитала: „Кћери моја, да ли си то ти. Како си стала на ноге? Љуба је подигла реке ка икони светитеља и казала:„Јавио ми се угодник Николај и каже ми: „Устани Љуба и ходи, и јуродствуј“, - и ја сам стала чврсто на ноге, а он је постао невидљив“.

Мајка је била веома обрадована тим догађајем, али заједно са тим се и ожалостила пред назначеним јуродством кћери. Не размишљајући одмах је отишла свештенику своје цркве. Све му је казала и затражила савет. Свештеник чувши одговорио је: „Воља Божија, не задржавај кћер, нека иде и јуродствује,о д Господа се исправљају кораци човеку“. Мајка се покорила вољи Божијој... Од тога времена Љуба је почела да се усрдно моли у Рјазанским црквама, посебно у Казанском женском манастиру, где је дуже време живела код неких сестара, а често и код игуманије, умне, образоване и духовне жене племићкога порекла.

Под сенима камених сводова у тајанственом полумраку светлуцавих кандила гледали су на Љубу светли ликови угодника Божијих и позивали су је наподвиг и чули су речи које јој је казао Спаситељ ... и сазревала је у њеном срцу жеља ка подвижништву. И по вољи Божијој, она је примила на себе подвиг затвореништва при чему је тај затвор био необичан. Љуба је закључала себе у своме дому између пећи и зида. У суштини то и није био само затвор него и подвиг столпништва.

Несумњиво је да се у том период у код ње формирала личност јаке воље и узвишене душе. Како се она молила, шта је у то време видела и чула, све је то само Богу познато.

Али прошло је време... Љубушка провевши у затвору три године, изашла је из њега. Можда је на то она имала упутство са висине, јер када би прошло време, подвижници су по вољи Божијој остављали своју самоћу и ишли су да служе људима.

Молитва за друге, добри савет, ласка, нежност, жеља да упозори некога на опасност, састрадање са људима постали су јој судбина. Љубу су често виђала на улицама Рјазана. Она је улазила у продавнице трговаца и узимала је без питања оно што јој је потребно. Трговци јој нису бранили, нису је терали, они су се радовали: па то је било тачно приметно, зато што им је тога дана трговина била успешна. Врата се нису затварала. Поједини трговци су је сами позивали, али блажена претварајући се да их не чује само би прошла поред њих.

Понекад би Љуба уморно од ходања села на терасу нечијега дома и људи би јој давали нешто од хране. Од једних би радо узимала,а од других није. Оно што је узела, кући није доносила – раздавала би другим сиромашанима. Бедни и сиромашни су је познавали и волели. Љубушка је овладала даром предвиђљања. Било је много људи који су се бојали Љубине прозорљивости. Било је и таквих који нису веровали и смејали се над њом. Она је све трпељиво подносила, осмех јој се никако није скидао са лица, који је уобичајеном љубазношћу изражавао велику снагу воље. Љубов Семеновна, или како су је у народу душевно називали, Љубушка облачила се просто. Носила је одећу украшену цвећем и мараму, једном плаву, други пут ружичасту. Посебно је волела ружин цвет и хтела је, после смрти да њен ковчег буде постављен материјалом розе боје.

Љубушка је према свима била добра, нежна, али једна девојка, како се сећају очевидци, плашила се Љубушкине прозорљивости. Девојка је била прилично добра, али се у њој појављивао нехотичана страх. Некако она је устала рано ујутру и почела је да потпаљује самовар. Почела је да распаљује треске, и погледала је на прозор и види, да на капију улази Љубушка. Девојка се пренеразила, потрчала је брзо да затвори врата, да не би ушла блажена. Али Љуба је стала на праг и почела да говори: „Е, ја сам пожурила, бојећи се да не затвориш врата“. Затим је извадила из џепа чололадну бонбону и дала јој је рекавши: „Ево ти бонбона,обавезно је поједи. Сама је поједи и никоме не давај. Девојка је урадила како јој је рекла Љубушка, и од тада је код ње нестао страх, и она је сваки пут радосно сретала блажену.

Посећујући некада своје познанике и знајући где у дому стоје маказе и папир, Љубушка их је узимала и изрезала би некакву фигуру. И после је њему то давала, и та ствар би била предсказање. А онај ко се плашио ових прорицања он би претходно сакрио маказе. У таквим случајевима блажена би исцепала фигуру од папира рукама и свеједно би је дала одређеној особи претсказање. Некоме ко је кретао на пут дала би коња или локомотиву, ко је требао да ступи у брак – круну, ономе пак ко ће умрети – ковчег. Ове фигуре је правила веома вешто. Дала би их ћутећи и одлазила би. И дешавало се како је предсказивала.

Искушеница Ефросинија је живела у Казанском манастиру у Рјазану са монахињом Артемијом. Понекада ју је посећивала сестра, која је много желела да буде примљена у манастир, али је нису примили јер је била још врло млада. Једном је дошла та девојка у манастир и поново је почела да прича о својој жељи да буде монахиња. У то време је дошла матушки Артемији и Љубушка. Она је узела са комоде маказе и велики лист папира и спретно почела нешто да реже. И то изрезано је потом ставила на сто. А шта је тамо било? Круг, као манастирска ограда, и клирос (певница). Тада показујући младој девојци, Ефросинијиној сестри на клирос, рекла: „ево,где ћеш певати, ту ћеш и читати“. Прошло је време и та девојка је отишла у манастир. Дали су јој послушање за певницом. Показало се да оно има ретки глас женски бас. Поред певања за певницом она је имала још једно послушање: – читање „Апостола“, тј.,Дела апостолских и посланице светих апостола. Само су две монахиње у манастиру имале такав глас и оне су се међусобно смењивале за певницом, а друга је читала на литругији „Апостол“.А када су затворили манастир,она је певала у другој цркви све до своје смрти.

Љубушка је далеко раније предвидела затварање Казанскога манастира.Неким остарелим монахињама је рекла: „Ви ћете своје кости оставити у манастиру, али друге неће“. И дошао је тај тужни дан кад је манастир затворен. Колико је само суза проливено, колико је бола поднето“. - Шта да очекујемо убудуће“,невољно су постављале себи то питање свака од монахиња, напуштајући драги им манастир.

Након манастирске тишине, живот у свету је плашио многе од њих. У срцима њиховим била је забринутост а пред њима неизвесност. Тога дана у манастир је дошла Љубушка. Узнемирене и потресене сестре су је окружиле. Она је била озбиљна и усредсређена, скоро да ништа није рекла, само је рукама радила спретно, и као и обично: парче папира, маказе... По лику изрезаних фигура све је постало јасно – ко ће се удати, ко ће умрети, ко ће живети сам, а ко ће живети поред цркве и радити. Једној матушки Љубушка је изрезала цркву са колибом и звонаром и рекла јој је: „Ту ћеш живети и неће ти недостајати хране“. Десет година је та монахиња живела поред цркве Ваведења Пресвете Богородице, радећи различите послове. Њен посао је био да звони.

Многе сестре су се после тога сретале и сетиле се шта им је изрезала Љубушка и потврдиле су да су се њена предсказања испунила.

Било је и других случаја прозорљивости блажене Љубови. „У нашу породицу“, причала је једна жена, која је познавала Љубушку, - „она је долазила као у своју и све нас је волела. У то време у Москви је умро мој отац. Моја мајка је решила да га превезе у Рјазан и сахрани га на Лазаревском гробљу. И поред највеће жеље тешко је то било да се учини, али пренели смо га и сахранили у Рјазан. На сахрани је била и Љубушка. Почели су да копају раку, а она је отишла сама недалеко у страну и почела да копа јаму. Видела је то наша бака и прекорно јој је рекла: „Љубушка, шта то радиш ? Копаш други гроб, а ми ни овај нисмо ископали“. Она је одговорила: „А ми ћемо ту сахранити врапца“. Ускоро је у нашој породици умро дечак стар само два месеца. Тада смо разумели за кога врапца је она копала гроб.

У једној породици било је троје деце, а четврто је било на путу. Једном је отишла код њих Љубушка и рекла је домаћину:„Константине Павловичу, узмите ме за жену“ и пријатно се насмешила. Он се такође насмејао на њене речи и одговоријо је: „Да, ја би вас Љубов Семјеновна, радо узео за жену, али шта да радим са мојом женом. Пелагијом Федоровном? Овога пута Љубушка је као што се дешавало и раније, сасвим отворено рекла: „Она ће умрети“. И стварно жена је умрла на порођају, оставивши иза себе четворо деце. После сахране била је велика даћа. Била је позвана и Љубушка. Седела је немо за столом ћутећи, не гледајући ни у кога, а када је устала од стола и отишла, од тада никад више није ушла у ту кућу.

Позивали су Љубов Семеновну не само на сахране него и на свадбе, сматрајући да ће њено присуство донети младенцима срећу. Али није увек било тако. Један богати рјазански трговац удавао је своју кћер. Позвано је много гостију са невестине и младожењине стране. Свадба је била раскошна: богато сервирани столови музика, цвеће. Младожења је веома вешто скривао своју страст према пићу, и нико у њему није видео пијаницу. Како је било велико запрепашћење свих гостију и невестиних рођака, када је Љубов Семеновна, не познавајући од раније младожењу рекла веома гласно за столом: „Младожења је тешка пијаница, а ова млада неће бити срећна“. То је покварило весеље и покајали су се што су позвали блажену. Али касније, када су се уверили у истинитост тих речи, волели су је и уважавали као и раније.

Једном је Љубушка дошла у свој дом. Тада је још био жив њен деда. Десило се тако да када је код деде дошао кум, у то време је дошла и Љубушка. Кум је одлучио да се мало нашали са Љубушком и упитао је: „Дакле, Љубов Семеновна, кажи нам, када умреш коме ћеш оставити своју кућу“. Блажена се насмејала и одговорила: „Војницима“. Они су почели да се смеју над њеним речима. Тада нико није могао ни да замисли да ће њена кућа бити срушена и да ће на том месту бити подигнут војни магацин за војну опрему. И тако, место где је стајала кућа, остало је војницима.

Једном су се три девојке пријатељице спремале за испит. Чуле су за Љубушку и решиле су да је питају како ће проћи на испитима. Замишљено учињено. Дошле су, и још нису прешле ни праг њеног дома, она их је пријатно дочекала: „Ево дошле су код мене... Катја, Шура и Лида“. И све их је правилно по именима назвала, иако их раније никада није видела. Рекла је : „Убрзо ћете имати испите, а ви се плашите. Ничега се немојте плашити, све ће бити добро“. Девојке су отишле смирене и успешно су положиле испите.

Двема малим девојчицама Љубушка је прорекла далеку судбину. Она је често посећивала њихове родитеље. Једном је дошла да их види. Чисте дечије душе ничега се нису плашиле и тако су се са пуно поверења прибиле уз блажену: „Тета Љуба, кажи нам шта знаш“. Љубушка се насмејала, из џепа је извадила невелики смотуљак, одвила га и у њеним рукама су биле две папирне иконице: једну иконицу са ликом светог благовернога кнеза Александра Невског дала је старијој девојци, а млађој иконицу свете благоверне кнегиње Ане Кашинске. Касније се старија сестра удала. Муж јој се звао Александар, у част светог благовернога кнеза Александра Невског, и они су живели у Москви близу метро станице „Александар Невски“. Живот пак, млађе сестре био је сличан благоверној кнегињи Ани Кашинској :рано је изубила мужа, и остала је удовица са двоје деце.

Пре револуције 1917. блажена је ишла по улицама града и понављала: „Зидови Јерихонски падају, зидови Јерихонски падају“. Тада је он већ била позната као видовита, и питали су је шта то значи. Али Љубушка није објашњавала своје речи, и када се све завршило постало је јасно њихово значење.

О последњим данима живота и смрти блажене Љубови причала је Јелисавета М. која је добро познавала блажену: „Три недеље пре своје смрти дошла је у нашу кућу Љубушка. Наша породица је била велика и она нас је све волела. Ја сам у породици била најмлађа, и мене је посебно волела. Тај пут ме је нежно позвала по имену и казала: „Лизонка, ја ћу убрзо умрети. Моли се за мене Богу, дођи на мој гроб, узми мало земље са њега. Обложи мој гроб розим платном“. Питала сам је: „ Зашто ми је потребна земља“. Замислила се на тренутак и рекла је: „Узми земљу и стави је у теглу са цвећем и у кући твојој биће благодат“.

Када је Љубушка умрла, ја сам била на послу. Враћајући се кући чула сам да је умрла, и одмах сам отишла њеној кући. Лежала је усрдно одевена у ковчегу који је био добро припремљен, али ничим постављен. Сетила сам се тада њене молбе да обложим њен ковчег розе платном, и растужила се: како да испуним њену молбу.

Она је умрла 21.фебруара 1921.г. У то време у продавницама ничега није било. Материјал се куповао купонима, и наша породица их је одавно све искористила. Више од тога – моли не моли, ништа нећеш добити. Шта да се ради? Добро, размишљам, поћи ћу у продавницу, потражићу па макар и газу. Ма шта било, боље је него непостављен раван ковчег. Ушла сам у продавницу, и почела да молим пословођу: „Хтела би да купим материјал од вас, чак и газу, треба ми да поставим ковчег моје познанице, старије жене. Ово ми је затражила пре смрти“. Пословођа је позвао младог ученика: „Миша, тамо на полици имамо неку розе газу, иди и донеси је“. У себи сам помислила: „Да ли ми се он то подсмева, да ли заиста постоји ружичаста газа“. Али видим:; дечак носи целу трубу газе прелепе розе боје. Таква газа никада није била у продаји. Тако смо обложили њену „кућицу“ розом бојом. Било је доста украса и машни около. Тако се испунила Љубушкина предсмртна жеља.

Зима 1921.године била је веома тешка. Беснео је грађански рат. Људи су страдали на фронту, страдали су у позадини; није било довољно хлеба, керозина, дрва за огрев. У кућама је било хладно као на улици. Уместо лампе увече су људи палили свеће и при таквом осветљењу деца су учила школске лекције. Одрасли су били уплашени како да издржавају своје породице. Једном речју, сваки је мислио једино о себи. Али, када су чули да се Љубушка преставила у Господу, и да је требало да се сахрани, сви су остављали своје бриге и похитали су да отпрате блажену на њен последњи пут. Сабрало се толико много људи, тако да је чак и полиција била принуђена да преузме мере да очува ред. Тако је народ поштовао спомен Љубушкин.

Након смрти своје мајке, Љубушка је живела са сестром Олгом, која се понашала према њој надмено. Није је угњетавала, ни вређала, али није јој ни веровала, говорећи: „Наша Љуба претвара се да је блажена“. И заиста, „нема пророка без части осим у постојбини својој и у дому своме“(Мат.13,53). Али када је Олга видела огроман број људи који су спроводили Љубушку на њен последњи пут, орко се заплакала: „Колико људи је познавало моју сестру, само ја једна је нисам знала“. Олга је надживела Љубушку само три године, скончавши у децембру 1923.г. И после смрти блажена Љубушка није оставила Рјазанце – мноштво чудеса и исцељења десило се по молитвама на њеном гробу.

После Љубушкине смрти њени поштоваоци су на њеном гробу подигли невелики споменик. Али са годинама он се урушио и гроб је запуштен. И ево, један војник је од својих средстава поставио крст и металну ограду. О себи је он причао да је његов живот текао веома несрећно, осим тога он је био болестан и лекари му нису могли помоћи. И у сну му се јавила Љубушка и рекла: „Иди у Рјазан, нађи гроб Љубове Сјеменовне Сухановске, постави оградицу око њега, после чега бићеш здрав и срећан“. Он је учинио све како му је она казала и добио је спасење. Од тада је он сваке године долазио на њен гроб и дао да јој се одслужи парастос.

А ево једног недавног чудесног догађаја који се десио 2002.године. Слушкиња Божија Татјана из града Александрова се разболела од упале штитне жлезде. Она је дошла у Рјазан код своје мајке. Сазнавши за њену болест, рођака је дала Татјани освећено уље на моштима блажене Љубови, иконицу и акатист. Татјана се помолила,прочитала акатист, али није се помазивала уљем. Ноћу видела је она у сну, као да је она дошла са својом мајком у цркви. По цркви иде свештеник са иконом у рукама и говори Татјани: „ти уљем врат мажеш, мажеш...“ . Татјана је почела да се помазује уљем и убрзо је приметила да јој је много боље. Има врло много таквих сличних сведочанстава.

12.јануара 1987.године Љубов Сјеменовна Сухановска је била прибројана Сабору Рјазанских светих као месно поштована света - блажена Љубов Рјазанска. Сагласно одлуци Најсветијега патријарха Пимена, установљена је дан спомена 21/8.фебруар дан њенога престављења и 23/10 јуни дан празновања Сабора Рјазанских светих.

1992.г. ревношћу намесника Свето Јовано-Богословског манастира,архимандрита Авеља (Македонова) на Скорбјашченском гробљу на гробу блажене Љубушке направљена је капела, а један дан пре тога дана, на јубилеју 800.-годишњице Рјазанске епархије, 23. јуна 1998.г.њене свете мошти су пренесене у Николо-Јамски храм у граду Рјазану. Зато што је крштена у цркви светог Николаја,исцељена од Светога Николаја,Љубушка и почива у цркви свога љубљенога светога кога је свом душом поштовала у овом животу и са којим се сада налази у Небеским становима. Део моштију је остао у капели над њеним бившим гробом на Скорбјашчем гробљу. Ту такође многи долазе на поклоњење блаженој.

Акатист светој блаженој Љубави Рјазанској

Кондак 1

Oд детињства изабрана Христовом љубављу, ради кога си у подвигу јуродства просијала, дивна молитвенице и заштитнице земље Рјазанске, света блажена мати наша Љубови, приносимо ти похвалне песме, поштујући свети спомен твој. Ти пак пошто смело стојиш пред Цара и Владара свега, немој престати, да молиш милостивога Спаситеља за нас који ти кличемо:

Радуј се, света блажена мати Љубови, угоднице Христова и молитвенице за душе наше!

Икос 1

Ти која си подражавала анђелима у земаљском животу твоме, још на крштењу си била названа Љубов, и ту врлину заволевши (љубав) још од детињства, оним који се сматра безумље презрела си безумље света. Због тога погледај на молитве који ти са љубављу узносимо овако:

Радуј се, на светом крштењу названа Љубов!

Радуј се, јер си том врлином изобилно обогаћена!

Радуј се, јер си трпела бол у страдалноме твоме телу!

Радуј се, јер си узносила молитве пред иконом светога Николе!

Радуј се, јер си се преко светога угодника Божијег удостојила исцељења!

Радуј се, јер си се по заповести његовој обукла у ризу јуродства!

Радуј се, јер си тај подвгиг као крст на раме своје понела!

Радуј се, јер си њега понела пошавши за Христом!

Радуј се, света блажена мати Љубови, угоднице Христова и молитвенице за душе наше!

Кондак 2

Твоја мајка видевши, блажена Љубови, дивно твоје исцељење и чудећи се таквом необичном јављању теби, обузета сумњом отишла је у цркву у којој је свештеник рекао: воља Господња, тиме те је благословио на овај много тежак подвиг запевавши Богу: Алилуја!

Икос 2

Разум си сакрила јуродивошћу у сујетном животу великога града, пламен страсти си угасила смирењем богоблажена мати. Сузе и уздахе тајних молитава твојих ко ће исказати? Ми то сада спомињући, кличемо ти овако:

Радуј се, јер си нам јавила пример трпљења и незлобивости!

Радуј се, јер оним што се сматра безумље сакрила си светлост благодати!

Радуј се, туђинко свету, која ниси избегавала оне који живе у њему!

Радуј се, која се молиш Богу за ожалошћене људе!

Радуј се, јер си добровољно затворила себе у дому своме!

Радуј се, јер си дивни овај подвиг сакрила од нас!

Радуј се, јер си прихватила од Бога указани пут!

Радуј се, јер си радосно ступила на тај пут!

Радуј се, света блажена мати Љубови, угоднице Христова и молитвенице за душе наше!

Кондак 3

Укрепљавана силом Вишњега и повињујући се Његовом промишљању, блажена мати Љубови, хтела си да помогнеш ближњима својим, оставила си свој кућни затвор, и као истинита угодница Божија, непрестанао си клицала Богу: Алилуја!

Икос 3

Имајући у себи, блажена мати, огањ Божанске љубави, засијала си као свећа на свећњаку, просвећујући таму грехова наших, и слично бестелесним Анђелима свагда си се узвишавала ка небу. Ми у умиљењу овако ти говоримо:

Радуј се, јер си поревновала туђиновању Христовом!

Радуј се, јер си ишла улицама града Рјазана!

Радуј се, јер си одбацила сујету земаљскога света!

Радуј се, јер си се удостојила кушања рајске сладоти!

Радуј се, јер си презрела станиште твоје ради служења људима!

Радуј се, јер си тражила и добила небеску заштиту!

Радуј се, јер све красоте света ни у шта си сматрала!

Радуј се, јер таквим животом показала си љубав Божију људима!

Радуј се, света блажена мати Љубови, угоднице Христова и молитвенице за душе наше!

Кондак 4

Бура таштине света није успела да те прогута,богомудра Љубови, ти си пак као по суву пешице прешла по бездану животнога мора, поставши слична Спаситељу нашем, благодарно певајући Њему: Алилуја!

Икос 4

Житељи града Рјзана чувши и видевши твој богоугодни живот са љубављу те примаху под кров свој. Ти си их пак чудесно уразумљивала необичним начином показујући им одређено им од Господа. Помози и нама, блажена мати,да творимо свеблагу вољу Његову да би те овако величали:

Радуј се, дивни украсе града Рјазана!

Радуј се, јер нас од безакоња наших приводиш у скрушеност!

Радуј се, јер видиш будуће догађаје као садашње!

Радуј се, јер избегаваш славу људску!

Радуј се, јер нас мудро упућујеш на добро!

Радуј се, јер просвећујеш потамнеле очи душа наших!

Радуј се, јер си потопила страсти као гонитеља фараона!

Радуј се, јер си окусила благодат Светога Духа као небеску манну!

Радуј се, света блажена мати Љубови, угоднице Христова и молитвенице за душе наше!

Кондак 5

Обучена боготканом одећом благодати, ниси гледала на лица ни на сталеж људи, ни на привремене почасти, мати наша, избегавајући славу и похвале. Научи и нас да се старамо само за једину славу Царства Небескога и да Једноме у Светој Тројици Богу, узносимо славу вапијући Му: Алилуја!

Икос 5

Видевши побожни људи многонапаћено твоје туђиновање, када си уморна на степеништу стала да мало одахнеш, желећи да умање страдања твоја, доношаху ти храну. Ти пак, желећи да сакријеш свој подвиг, блажена мати, то си разадавала сиромашнима. Ми пак, дивећи се добровољноме твоме сиромаштву љубављу ти овако певамо:

Радуј се, славећи јуродивост, учиш нас мудрости!

Радуј се, јер безумље света изобличаваш јуродивошћу!

Радуј се, јер си сладост рајску окусила у духовном сиромаштву!

Радуј се, јер ради те сладости све земаљско ни у шта си сматрала!

Радуј се, јер погрде и подсмехе ниси допустила да уђу у срце твоје!

Радуј се, јер све што си добијала делила си сиромашнима!

Радуј се, јер нас учиш нестицању!

Радуј се, јер си све богатство своје скупила у Царство Небеско!

Радуј се, света блажена мати Љубови, угоднице Христова и молитвенице за душе наше!

Кондак 6

Јавила си се веома гласна проповедница, богоблажена мати, када си предсказала да ће надолазеће године бити метежне за нас. Али и у тешким даним искушења, када многи беху обузети страхом бежаху, примером својим си поучавала да певају са надом Богу: Алилуја!

Икос 6

Засија јавно истинитост речи твојих, исказаних у причама, кад падоше зидови јерихонски и држава Русија би предана поругама. Умоли пак, Владара Христа, блажена мати, да нам помогне да понесемо то бреме, да умањи страдања наша. Ми те пак овако прослављамо:

Радуј се, јер нас не остављаш у страдањима нашим!

Радуј се, јер нас изводиш из пучине очајања!

Радуј се,ј ер нас приводиш мирном пристаништу!

Радуј се, јер развесељаваш чамотињу срца наших!

Радуј се, јер бодриш изнемогле снаге наше!

Радуј се ,јер си у време прогонства чврсто била у вери!

Радуј се, јер нас поучаваш да се надамо на милост Божију

Радуј се, света блажена мати Љубови, угоднице Христова и молитвенице за душе наше!

Кондак 7

Желећи пројавити величину љубави и милосрђа свога према палом роду људском, када дође време затварања Казанскога манастира од безбожника, Господ не остави у тузи слуге Своје и посла тебе, мати наша Љубов, на утеху жалосним сестрама, да не би у данима искушења подлегле очајању, него да без роптања поднесу невоље,певајући похвалну песму: Богу: Алилуја!

Икос 7

Ново чудо јавила си, достохвална мати, када си сестрама које су биле у невољи прорекла будућност. И њихова ридања са сузама умањила си несумњивом надом на Заштитницу Мајку Божију. Похваљујући, дакле,твоје,благовољење, кличемо ти овако:

Радуј се, јер си дошла на заштиту Казанскога манастира!

Радуј се, јер си тамо боравила дуго у келијама!

Радуј се, јер си тешила оне који страдају!

Радуј се, јер си подарила заштиту онима који су у невољама и недаћама!

Радуј се, јер си изабранице Христове упућивала на пут ка Небескоме Жениху!

Радуј се, јер си са њима делила тешкоћу ускога пута!

Радуј се, јер си им прорекла будући пут!

Радуј се, јер си им показала да тај пут прођу благодарећи Бога!

Радуј се, света блажена мати Љубови, угоднице Христова и молитвенице за душе наше!

Кондак 8

Необично је и дивно било житије твоје; великим знацима подигла си многе из греховнога сна на покајање, свима дајеш исцељење, овима јављаш брзу смрт, другима пак изобличавш тајне помисли. Стога те молимо, блажена Љубови, просвети нашу таму безверја, упућујући нас да се исправимо, да на Страшном Суду Христовом не станемо са леве стране, него да се удостојимо да са изабранима кличемо Свемогућем Богу: Алилуја!

Икос 8

Сва испунивши себе Божанском љубављу, јавила си се палата дарова Духа Светога: тешиш ожалошћене, штитиш немоћне, дарујеш сиромашне, исцељујеш болесне, због чега ти кличемо:

Радуј се, јер помажеш сироте и убоге!

Радуј се, јер управљаш бедне и удовице!

Радуј се, верна заштито немоћних!

Радуј се, брзо исцељење недужних!

Радуј се, јер узносиш топле молитве за нас!

Радуј се, јер њих и све нас учиш да прилазимо Богу!

Радуј се, јер си крајњим смирењем стекла дар прозорљивости!

Радуј се, јер си од тога дара бесплатно раздавала онима којима је потребно!

Радуј се, света блажена мати Љубови, угоднице Христова и молитвенице за душе наше!

Кондак 9

Сва пуна врлинама, блажена Љубови, са молитвом на устима предала си дух твој у руци Божијој, који те усели у Небеске станове, где те примише анђелски чинови и хорови светих. Измоли нам од Господа миран хришћански крај, да бисмо Му певали похвалну песму: Алилуја!

Икос 9

Многоречити говорници не знају како да те похвале, достохвална мати, јер многа натприродна преславна чудеса си још у своме животу показала, али и по престављењу твоме не престајеш да их блгодаћу Божијом чиниш. Ми побуђени љубављу смело ти овако певамо:

Радуј се, украшена многим врлинама!

Радуј се, смела молитвенице наша пред Богом!

Радуј се, јер си уским путем јуродства дошла до врата небеских!

Радуј се, јер си у палату Небескога жених ушла у гласу радости!

Радуј се, дивна мати, достојна доброг спомена!

Радуј се, по блаженој смрти твојој Богом узвеличана!

Радуј се, јер нас учиш да се одричемо сујете века овога!

Радуј се, јер оне које љубављу поштују твој спомен помажеш у невољама и напастима!

Радуј се, света блажена мати Љубови, угоднице Христова и молитвенице за душе наше!

Кондак 10

Господ желећи да се сви спасу откри кроз благодатну твоју смрт, како приличи припремљенима да буду спремни за сахрану,када си некој девојци јавила, блажена мати наша Љубов, да сандук у коме лежиш обложиш платном розе боје. Јер си се удостојила да у смртном часу добијеш не бол него радост. Тако и сада боравећи у Горњем Јерусалиму, радосно певаш Богу: Алилуја!

Икос 10

Као непробојним зидом житељи града Рјазана у плачу и у жалости због сиротовања свога испунише улице града нашега, блажена Љубови. Разумеше да тело твоје треба да иде у погребну пратњу, мишљаху да ће бити остављени без твоје заштите. Ми пак, сада празнујући спомен твој прилазимо молитвеном покрову твоме и хвалимо те у нади овим речима:

Радуј се, јер си наследила Царство Небеско!

Радуј се, јер нам божанском љубављу откриваш блаженство безсмртнога живота!

Радуј се, јер си кушана као злато у огњу!

Радуј се, јер те Господ прими као свеплодну жртву!

Радуј се, венче, из света саплетени од радости и доброте!

Радуј се, скупоцена кадионице, која узносиш тамјан хвале Богу!

Радуј се, кандило које свим срцем гориш ка Богу!

Радуј се, света блажена мати Љубови, угоднице Христова и молитвенице за душе наше!

Кондак 11

Ове похвалне песме, које ти као многобројне приносимо мати наша Љубови нису довољне да би прославиле врлине и чудеса твоја. Међутим, узносећи хвалу Богу због свега што нам јавља у светима Својим, Њему певамо: Алилуја!

Икос 11

Тросунчаном светлошћу обасјеана, сада са свима светима стојиш на небесима пред престолом Цара над Царевима, многоблажена Љубови, и отуда као светлозарно светило просвећујеш земљу Рјазанску, одгонећи мрак заблуде показујеш пут <]]>913Fri, 14 Dec 2012 18:48:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B0%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%BB-%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B5%D1%98-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%BE%D0%B7%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B8-r905/