Боже мој, како су давно биле изговорене јеванђелске речи о човеку који се обогатио и изградио нове амбаре за своју летину и који је себи рекао да је срећан човек, јер је имао све што му је, по његовом мишљењу, било потребно за срећу. Међутим, те ноћи му је било речено: "Безумниче, ноћас ћу узети душу твоју, чије ће бити то што си себи припремио? "

У том подсвесном знању да нећемо успети ништа да сачувамо, налази се тај отров што непрестано трује сваку нашу малу и ограничену срећу. Наша славља и весеља пуна су буке, управо из страха човековог да се у тишини и самоћи не зачују откуцаји сата, да се не примети неумољиви и страшни пролазак времена, историје и живота.

Може ли наша хришћанска вера да пружи било какав одговор? Било шта осим тога да је живот загонетан? Сигурно да може и мислим да је за такав одговор најбољи овакав пример.

Претпоставимо да је мољац слетео на разнобојан ћилим. Он шета около и не види ништа осим обојених влакана која се преплићу и расплићу, овуда и онуда, без икаквог смисла. Тако мољац, шетајући по ћилиму, запажа да је све хаотично и бесмислено. У ствари многе боје га чине сметеним и уморним, тако да он одлази и смешта се на сијалицу. Тада, ако погледа доле на ћилим, видеће своју велику заблуду: да сва она обојена влакна нису без смисла.Она служе да направе један изванредан леп склад на ћилиму. Гледајући доле са плафона на ћилим, он има потпуно другачији поглед и способан је да види како оно што је пре било бесмислено сада има смисла.

Тако је исто и са нама. Када гледамо живот са људске тачке гледишта, која је у основи поглед мољца који шета по ћилиму, све изгледа као да нема смисла. Али када погледамо на живот са Божије тачке гледишта, добијамо нови призор. "Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе" (1 Кор. 2, 9 ). Срећу коју је Бог за нас припремио на небу немогуће је чак и замислити. Како доћи до такве среће, како доћи до раја?

Са благословом Епископа браничевског Г. Игњатија из штампе је изашла монографија о манастиру Витовница аутора протојереја-ставрофора др Радомира М. Милошевића. Аутор прво наводи историјске изворе из којих ће црпети чињенице о овом важном манастиру у Епархији браничевској. Наводећи литературу прота Милошевић помиње многе ауторе који су објаснили локацију манастира Витовнице, али и обрађивали догађаје везане за манастир, међу којима и Јоакима Вујића, Феликса Каница, Митрополита Михајла, Михајла Валтровића, Александра Дерока...

Енциклопедијски истражено и обрађено је све што је у вези са оснивањем и историјатом манастира, са посебним историјским дискурсима о синаитима у Србији, затим о аустријској окупацији 1718-1739. године, потоњем турском ропству (до 1804), а затим и о оба српска устанка у доба позне туркократије. Аутор се овде задржава на опису живота у манастиру у 19. веку када настаје и живопис, што је посебно и детаљно описано у монографији (живописци су били браћа Марковић), али и уређење манастира (двориште је ограђено, мајстор Коста Наумовић је саградио манастирски конак, изграђен је водовод и чесма, и што је врло важно - саграђена је о манастирском трошку школа за децу из оближњег села).

Како констатује аутор, евидентан напредак манастира Витовнице у 19. веку прекинула су оба балканска и Први светски рат; међутим игуман Димитрије је 1932. године при манастиру основао богомољачко братство које је спроводило активну добротворну делатност. Опет је елан монаха и богомољаца манастира Витовнице прекинуо рат - Други светски, а затим и комунистички режим, када је блаженопочивши Епископ Хризостом претворио анастир у женски (1955), што је Синод и потврдио. После историјског дискурса, прота Милошевић се бавио и археолошким истраживањима и консерваторским радовима у 20. веку.

Посебно поглавље књиге аутор је посветио манастирској парохији, како би описао литургијски живот житеља обилижњег села и њихов однос према монасима и светињи. Следеће поглавље посвећено је детаљном опису манастирског комплекса (утврђење, двориште и храм са живописом, затим гробље и метоси). Описујући тзв. манастирски инвентар аутор је посебни одељак посветио Витовничком јеванђељу које се - данас - чува у Музеју Српске Православне Цркве, које је у доба прве сеобе донето у манастир Бешеново, а које је било и предмет спора око аутентичности што је архимандрит Иларион (Руварац) решио тиме што је доказао да је манастир Витовница подно Кучајинских планина једини манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице, тако да и њему припада односно јеванђеље.

У последњем делу књиге, аутор је навео витовничке игумане, са доступним животописом, и најзнаментије монахе, искушенике и ђаке, али и игуманије из периода када је манастир био женски.

Аутор у закључку истиче да смисао манастира Витовнице одређује и посвета храма Пресветој Богородици, али и онај безимени монах синаита који се у манастиру подвизавао, али и сви они монаси који су несебично помагали цео овај крај. Треба – на крају – нагласити да је манастир Витовница на истоименој реци, недалеко од Петровца на Млави, из времена краља Милутина, пролазио кроз разна историјска искушења, али да је успео да опстане и да својом духовношћу изнедри старце какав је био отац Тадеј, који је смисао манастира, али и целокупног хришћанског живота, срочио у једној реченици: Какве су ти мисли, такав ти је и живот!

http://www.spc.rs/sr/manastir_vitovnica

Син неког цара био је веома рђав човјек. Не надајући се његовој поправци, отац га осуди на смрт, али му остави мјесец дана да се за њу припреми. После мјесец дана отац позове сина. Примјети да се он потпуно измјенио. Лице му је смршало и изборало се, цијело тијело је осјетно страдало.

"Сине, што си се тако промијенио?" упита отац.

Син одговори: "Оче и господару мој, како се не би промијенио? За све ово вријеме, свакодневно, мени се ближила смрт."

"Добро сине" примјети отац "пошто си се опаметио, помиловаћу те, али мораш чувати то бојажљиво расположење душе за све вријеме свога живота."

"Оче, то је немогуће. Како се ја могу одупријети безбројним саблазнима и искушењима?"

Тада цар нареди да се донесе суд до врха испуњен уљем. Преда га сину с наређењем: "Узми тај суд и пронеси га кроз све градске улице. За тобом ће ићи два војника са голим мачевима. Ако проспеш једну кап, смаћи ће ти главу."

Син се покори. Полаганим али сигурним кораком прође све улице уз пратњу војника, не просувши ни једну кап.

Кад се вратио у дворац, отац га запита: "Сине, шта си видио при пролазу градским улицама?"

"Ништа нисам видио."

"Како ништа" рече отац, "данас је празник и ти си сигурно видио шаторе, ћилиме, кочије, људе и животиње?"

"Ништа нисам видио" понови син. "Сва моја пажња била је усредсређена на уље у суду, јер сам се бојао да не проспем кап уља и не изгубим живот."

"Добро је, сине. Цијелога вијека опомињи се тога задатка. Чувај своју душу као што си чувао уље. Одвраћај своје мисли од онога што је пролазно и упућуј их на оно што је вјечно. Наоружани војници неће ићи за тобом него смрт, која је сваког дана све ближа теби. Са таквом предострожношћу сачуваћеш душу од погубних саблазни."

Син прими савјет к срцу и срећно поживи.

Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се (1.Кор.16,13). Такав важан савјет даје апостол хришћанима да би скренуо њихову пажњу на опасности овога свијета и опоменуо их на редовно испитивање њиховог срца, јер би без тога могли лако изгубити чистоту и топлоту своје вјере и непримјетно прећи на страну зла и безвјерства.

Као што се обична брижљивост показује у особитој пажњи према свему оном што пријети тјелесном животу и здрављу, тако се и духовна брижљивост показује у пажњи према свему оном што пријети духовном животу или дјелу вјере и спасења.

Стога пажљиво процјењујте ваше унутрашње побуде, да ли су од Бога или од духа лажљивога. Чувајте се искушења од овога свијета или од људи свјетских и од разних случајева у животу! Чувајте се од најскривенијих унутрашњих искушења: од духовне безбрижности и немарности у молитви, од гашења хришћанске љубави.

Ако се покоримо своме уму, прије свега примјетићемо у њему бјежање од једне мисли другој, и то у свако доба и на сваком мјесту: у дому, у храму, на раду, за вријеме читања и разговора. "То обично називају мишљењем", каже епископ Теофан "у ствари то је умно растројство или расијаност и одсуство усредсређене пажње. Јесте ли кадгод посматрали живот срца? Покушајте да то учините, бар за једно кратко вријеме. И пазите - шта се тамо догађа. Деси вам се непријатност - ви сте се расрдили; догоди вам се несрећа - и ви сте се ожалостили; пред вас стане непријатељ - у вама се разгори мржња; видите себи равног да је узео бољи положај - и ви му почнете завидјети; помислите на своје способности и врлине - и ви се погордите. И све то угађање човјеку, славољубље, похота, сластољубље, лењост, мржња - једно за другим руши срце! И то само за неколико минута. Један подвижник, који је обраћао пажњу на себе, имао је право кад је срце човјека виђао испуњено отровним змијама, то јест страстима. Супротно томе, срце светих људи слободно је од страсти."

Али таква слобода постизала се и постиже се дугим и тешким познавањем себе, самоиспитивањем и пажњом према свом унутрашњем животу, то јест према души.

Будите увијек пажљиви. Чувајте своју душу! Одвраћајте своје мисли од онога што је пролазно и упућујте их на оно што је вјечно, и у томе ћете наћи срећу, коју тражи ваша душа, којој тако силно тежи ваше срце.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Шаље ли домаћин слугу за овцама ненахрањена?

Шаље ли отац сина на орање без плуга и волова?

Шаље ли војсковођ војника у бој без оружја?

Не шаље.

И Бог не шаље у овај свет Своје слуге, Своје синове, Своје војнике, ненахрањене, неснабдевене, ненаоружане. Нису људи ни мудрији ни милостивији од Бога - далеко од тога! па кад и они знају снабдевати своје посленике са оним што им треба, тим пре зна Бог снабдети Своје са оним што овима треба.

А да Бог снабдева обилато Својом благодаћу оне који делају Његово дело, најочигледније нам сведочи пример светих апостола. Да су дванаест људи, простога порекла и занимања, без војске и богатства, без земаљског сјаја и силе, могли оставити своје домове и своје родбине, и кренути по свету да проносе Христово Јеванђеље, то јест нешто сасвим ново и супротно свему ономе што је свет дотле сматрао за истину и за добро - то се не може објаснити ничим сем Божијом помоћу, Божијим садејством, Божијом благодаћу. Па још имати храбрости устати против лажне учености најученијих, и погубног богатства најбогатијих, и опаке власти најсилнијих овога света - одкуда би то смели и могли прости рибари, да их Бог није хранио Својом мудрошћу, бранио Својом силом, и оружао Својим оружјем? Па још уз то да су могли имати толику неустрашивост и издржљивост, да претрпе нечувене муке и неописана понижења: да их бију и људи и природне непогоде; да их окивају у вериге; да их гоне подсмехом и каменицама; да их држе гладне по тамницама; да их преносе везане по бурним морима с краја у крај света; да их бацају пред дивље зверове, да их секу и распињу; да гледају сав свет наоружан до зуба против себе, њих дванаест рибара - ваистину, о, ваистину, они су морали имати неку непобедиву тајанствену помоћ, неку храну, која се не узима у уста и храни, неко оружје, које се не носи у рукама а невидљиво слама војске непријатеља (в. II Кор. 10, 4). Узбунивши сав свет нечувеном проповеђу о Васкрслом Христу, о Богу, који се јавио људима у телу и поново се дигао у Своје небеско царство, и посејавши семе нове вере, новога живота, новога створења, они су отишли из овога света. Но тек тада почиње земља да гори од њих: од њихова семена, од њихових речи, од њихових стопа. Народи, који су их гонили, расули су се по свету; царевине, које су им се противиле, завалиле су се немоћно у прашину; домови, који их нису примили, сурвали су се у рушевине; великаши и мудраци, који су их мучили, доживели су срам и очај и скончали су преужасном смрћу. А семе њихово изниче и процвета; Црква се подиже из њихове крви а на рушевинама насилних и лажних творевина људских; они, који их примише, прославише се; они, који им повероваше и пођоше за њима, спасоше се. О, како обилато храни Господ Своје посленике! Како раскошно снабдева Своје верне синове! Како војводски оружа све Своје војнике!

Прво Господ снабдева и оружа Своје верне, па онда их шаље на посао и у борбу. А да је то тако, показао је Христос и за Свога земаљског живота, а показала је и историја Цркве после силаска Светога Духа. У Јеванђељу се каже, да Христос дозва све Своје ученике и даде им власт на духовима нечистим да их изгоне, и да исцељују (људе) од сваке болести и сваке немоћи. И рече им онда, да иду и проповедају приближење царства небесног, и још: болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, ђаволе изгоните; забадава сте добили, забадава и дајите. Прво им, дакле, даде власт, моћ и силу, па онда их посла на дело. За тако превелико дело апостоли су морали добити и превелику моћ. А да су заиста добили такву моћ, види се иза речи самога Спаситеља: забадава сте добили. А још да би показао апостолима, како је превелика и неодољива та божанска моћ, која ће вазда бити с њима, Господ им наређује, да безбрижно иду на своје дело, не носећи собом ни злата ни сребра, ни хране, ни две хаљине, ни торбе, нити обуће; да се не срде, ако их неко не прими; да не мисле унапред, шта ће одговарати на судовима. Па пошто му је дао потребну моћ, и пошто им је објаснио довољност те моћи за све потребе и све муке у животу, тек тада им је нескривено изређао све муке и сва страдања, која их чекају. Ето ја вас шаљем као овце међу вукове. Но опет их по том храбри: Не бојте се! Вама је и коса на глави сва избројана. Божија сила помаже и врапцима, а камо ли неће вама! И најзад, завршује Господ одлучним речима, које и чине данашње јеванђеље и које јасно изражавају, шта чека оне, који дату им Божију моћ на добро употребе, а шта оне, који дату им моћ или никако не употребе или покушају је на зло употребити:

А који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим, који је на небесима. А ко се одрече мене пред људима, одрећићу се и ја њега пред Оцем својим, који је на небесима. Прво је награда доброме и верноме војнику, који одржи и издржи; а друго је казна злом и неверном војнику, који се поколеба, посумња и преда непријатељу. Зар може бити веће награде за једнога човека него да га сам Господ Христос у царству небеском, пред Оцем небеским и пред безбројним војинством ангела, призна за Свога? Да га упише у вечну књигу живих; да га венча славом неисказаном, и да га стави Себи с десне стране на бесмртном збору небеском? И зар може бити веће казне за једног човека него да га се сам Господ Христос одрече, да му каже пред збором свих ангела и свих народа а у присуству Оца Небеског: „Ја те не познајем; ти ниси Мој; ти не постојиш у књизи живих; иди од Мене!“ А да је неопходно потребно јавно признавати и исповедити име Господа Исуса исто онако као и срцем веровати у Њега, о томе говори апостол Павле: ако признаш устима својим, да је Исус Господ, и верујеш у срцу своме - бићеш спасен (Рим. 10, 9 - 10). То значи, да смо ми дужни и душом и телом исповедити Господа Исуса. Јер се човек састоји из душе и тела, те је потребно да цео човек исповеди Онога који је дошао да спасе целога човека.

Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. Овако чудне речи може ти рећи само Онај, који има више заслуге за твој живот, него ли твој земаљски отац и мајка. Овако се усуђује говорити једино Онај, који те више љуби него што те љубе отац и мајка; Онај који љуби и твога сина и твоју кћер више него што их ти можеш љубити. Отац и мајка родили су те само за овај тренутни живот, а Он те рађа за вечни живот; отац и мајка родили су те за муку и понижење, а Он те рађа за вечну радост и вечну славу. И још, отац и мајка узимају од Њега па дају теби. Отац и мајка спремају ти храну, а Он ти даје дисање. Шта је важније - храна или дисање? Отац и мајка кроје ти одело, а Он ти је скројио срце. Шта је неопходније одело или срце? Он те је довео у овај свет, отац и мајка су капија, кроз коју те је увео. Ко је заслужнији - онај који те води у неки град или капија, кроз коју улазиш у град?

Наравно Господ не искључује ону љубав према родитељима и породу, коју ми дугујемо свима својим ближњим, и која нам је наређена једном од две главне заповести Христове. И сам је Господ показао љубав према пресветој Мајци Својој чак и са Крста, указавши јој на Свога најмилијег апостола Јована, као на сина место Себе. Но Он оно говори у вези са гоњењима и страдањима, која предстоје Његовим апостолима. Уплашиће се отац и мајка; уплашиће се син и ћерка, па ће рећи апостолу Христовом: одреци се Христа, и живи мирно с нама, и не иди из свога дома. Живи као и остали људи; мани се нове вере! Она те може раставити од нас и довести до губилишта. Па шта да радимо ми онда? Могу и нас мучити глађу и шибањем; могу нас и погубити. Зар смо те ми зато родили, рећи ће отац и мајка, да због тебе трпимо горчину под старост своју? Зар си ти нас зато родио, рећи ће син и ћерка, да ми због тебе будемо поругани од наших вршњака и презрени и гоњени и, на крају можда, и убијени? Ако нас волиш, остави се Христа, па живи ту с нама мирно и спокојно. - Ето, у таквим одлучујућим тренуцима апостол ће имати да реши: ко му је пречи, и кога више воли - Христа или своје родитеље? Христа или децу своју рођену? Од тога решења зависи сва његова вечност, а и вечност његове родбине. Никад у животу човек не ће бити стављен на страшније раскршће; а не може једном ногом ићи једним путем а другом другим. Не може човек у таквом тренутку поделити срце, него га мора дати једној или другој страни. Поклони ли своје срце Христу, може поред себе спасти и родбину своју; поклони ли своје срце оцу и мајци и сину и кћери, погубиће сигурно и себе и њих. Јер се одрекао Христа пред светом, те ће се и Христос одрећи њега на Страшном Суду пред Оцем небеским и пред свим војинством ангелским и светитељским. - (Св. Исидор Пелусиот пише градоначелнику Филеју, који је био жалостан, што није постигао у друштву славу, какву је желео: „Слава у овоме животу безначајнија је од паучине и ништавнија од сновиђења; зато, уздигни ум свој к првобитном, па ћеш лако утишати жалост душе. Ко жели и једну и другу славу, томе је немогуће достићи обе. Могуће је достићи обе, када не заволимо обе, но једну, и то - небеску. Зато, ако желиш славу, заволи божанску (небеску), а за овом неретко и следује и земаљска слава“. Писма, 5, 152). Да ће овај одлучни тренутак бити тежак, то је Господ предочио апостолима рекавши: и непријатељи човеку постаће његови домаћи, то јест његова родбина, која ће га задржавати више него ико у свету, да не пође за Христом, и који ће га највише осуђивати у случају, ако пође. Јер заиста не везују нас за овај свет непријатељи него пријатељи, не туђинци него сродници. Да би олакшао то раздвојење од своје фамилије и да би умирио савест оних, који би хтели ради Њега да све своје оставе, Господ им унапред рече, да не брину ништа као што ни врапци не брину. Нека се Његови следбеници не брину, ко ће им у њиховом одсуству хранити и одевати родбину. Храниће их и одеваће их Онај, који храни и одева и врапце. Без воље и знања Оца небеског не може пасти на земљу ни један врабац. Као да хоће Господ да каже: ни вашој родбини, као ни вама, не може се ништа догодити без воље и знања Оца небеског. И родбини вашој, као и вама, и коса на глави сва је избројана. Зато оставите их и пођите за Мном. Гле, и кад сте с њима, не бринете ви о њима но Бог. Исто ће тако бринути Бог о њима и без вас.

Но отац и мајка и синови и кћери имају овде и један унутрашњи смисао. Под оцем и мајком разумеју се и наши учитељи и духовни вођи, који у нама стварају својом лажном науком дух противан Христу и Јеванђељу. То су наши духовни родитељи. Они нас уче замаљској мудрости, која служи више телу него души, и која нас одваја од Христа а везује ропски за земљу. Док још не познамо Христа, ми гледамо на ове духовне родитеље наше као на идоле; и било да их лично слушамо било да њихове књиге читамо, ми им поклањамо срца своја, љубав своју, поштовање своје, славу и поклоњење. Ко њих љуби више него Христа, није Христа достојан. - Под синовима и кћерима треба разумети, по унутрашњем смислу, наша дела, наше послове, наша стварања, зидања, писања и све остало, чиме се ми поносимо као производом свога ума или својих руку. У тим производима нашим лежи и срце наше, љубав наша, понос наш. Но шта су сви ти наши производи и сва та дела наша према Христу? Као облаци дима према сунцу! Као прашина времена према мермеру вечности! Ко, дакле, њих љуби више него Христа, није Христа достојан.

Даље говори Господ: и који не узме крста свога и не пође за мном; није мене достојан. Под крстом треба прво разумети оно што се у вези с претходним речима само собом намеће, то јест: разлуку од оца и мајке и сина и кћери, од своје родбине, од својих пријатеља и учитеља, и од својих дела. Крст је бол, и растанак је бол.

Даље, под крстом треба разумети сва страдања, муке и патње, које ће један Христов следбеник срести на своме путу. Но све је то неопходно за праву љубав, да је још више распламти; све је то неминовно потребно као горак лек за болесника, који жели да оздрави. Сваки следбеник Христов срешће се на свом пут са различитим страдањима, мукама и патњама, по томе ће се и крстови разликовати. Зато Господ и вели, да свак узме крст свој.

Даље, под крстом треба разумети не само муку и бол, што споља наилази на човека, него и унутрашњу муку и бол при разлуци са самим собом, са својим старим човеком, са својим грешним навикама и страстима, са својим телом. То је један од најтежих крстова, и он се не може понети без помоћи Божије и превелике љубави човека према Христу. Но и тај се крст неизоставно мора узети на се. Јер говори Господ даље: који чува душу своју, изгубиће је, а који изгуби душу своју мене ради, наћи ће је. То јест: ко брижно чува своју стару душу, сву замрљану гресима и сву запрашену страстима, тај ће је несумњиво изгубити, пошто ништа прљаво и нечисто неће изаћи пред лице Божије. А ко изгуби своју стару душу, ко се ње одрекне, ко њу одбаци Христа ради, то јест, ради обновљења и препорођења, ради новог човека и нове душе, наћи ће је, то јест наћи ће ову нову душу, сјајнију и богатију, сто пута сјајнију и богатију; исто онако као што ће сто пута више добити онај ко се одрекне телесног оца или мајке, браће или сестара, жене или деце.

Даље, под крстом треба разумети часни Крст Христов, часни и животворни. Ми не остављамо један крст земаљски, нити остављамо једну муку да је заменимо другом сличном муком. Ми примамо на себе Крст Христов, то јест муку и бол и страдање ради очишћења од греха, ради обновљења душе и ради живота вечног. Ево шта апостол Павле каже о Крсту Господњем: а ја Боже сачувај да се чим хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа, ради којега разапе се мени свет и ја свету (Гал. 6, 14). Ко понесе Крст Христов томе постаје свет мртав и он мртав свету, - мртав свету али жив Богу. Да је овај Крст некима лудост а некима саблазан (I Кор. 1, 23) није никакво чудо. Јер људи са старом, грешном душом, заробљени овим светом и телесним жељама, не могу да разумеју никакве муке, које човек не подноси ради неке добити овде на земљи, било у здрављу, или богатству, или части и слави. Међутим Крст Христов означава муке и болове, који се подносе ради здравља и богатства душе, и ради части и славе Христове, који је Цар новога царства и једина љубав оних, који Га исповедају.

Тада одговори Петар и рече му: ето ми смо оставили све и за тобом идемо; шта ће дакле бити нама? Ово питање поставио је апостол Петар оном приликом, када је Господ саветовао богатога младића, који је тражио живот вечни, да иде и прода све своје имање и разда сиромасима па пође за Њим, и када се младић ожалости, јер беше врло богат. Тада Петар постави горње питање, које је Црква довела у везу са данашњим јеванђељем због тесне духовне везе једног и другог. Свети Петар пита у име свих апостола - шта ће бити с њима. Ето, они су оставили све: и домове своје, и родбину своју, и посао свој, и пошли су за Њим.

А Исус рече им: заиста вам кажем, да ћете ви који идете за мном, у другом рођењу, кад седне син човечји на престолу славе своје, сешћете и ви на дванаест престола и судити над дванаест колена Израиљевих. На питање Петрово Господ одговара свима апостолима - рече им. Но ту је и Јуда издајник међу њима. Зар ће и он сести на престо? У то време Јуда још није био издао Христа, и ако се можда издаја већ зачела била у срцу његовом. Знајући унапред да ће Га Јуда издати, Господ и говори условно и обазриво. Погледај, како Христос не каже: ви сви, него ви који идете за мном. Тим речима издајник Јуда је искључен, јер он је још донекле само ишао са Христом, али није ишао за Христом. Ускоро ће се он одвојити сасвим од Христа и апостола, и на његово место доћи ће други, и на његов престо сешће други.

Својим верним апостолима Господ обећава огромну награду. Они ће бити судије целом народу израиљском, не целом човечанству, - јер Он ће бити једини Судија целом човечанству, - него народу израиљском, из кога су они и поникли. Тај народ ће осудити апостоле у овоме животу, но апостоли ће му бити судије на Страшноме Суду, када се сви народи и сви људи буду делили на десно и на лево, и када се једни буду призивали у вечно блаженство а други у вечну муку. Тада, при том новом рођењу, дванаест апостола ће сести с десне стране Господа на дванаест престола славе, и судиће свом народу, својим судијама у овоме животу. Но њихов Суд неће бити суд освете но суд правде.

Ово што је Господ одговорио апостолима тиче се искључиво апостола. Но к овоме одговору Он додаје сада нешто што се тиче свију верних следбеника Његових у свима временима:

И сваки који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена Мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни. Нису ли апостоли и светитељи и у овом свету примили сто пута онолико колико су оставили ради имена Христовог? Не дижу ли се стотине и стотине храмова по кугли земаљској, који носе њихова имена? Не стотине, него зар стотине милиона људи и жена не називају њих својим духовним оцима и духовном браћом? Божије обећање, дато Авраму, испунило се дословце и на светитељима Божијим: духовни пород ових уистину је постао тако многобројан као звезде на небу и као песак на брегу морскоме (Пост. 22, 17). Зар светитељке, мученице и девице, нису постале духовним мајкама и духовним сестрама многим и многим верним, који су служећи се њиховим примером пошли за Христом? Зар апостоли и светитељи немају и сада на земљи, као и кроз сву историју Хришћанске Цркве, многобројну своју духовну децу и своје духовне невесте? Оставивши своју кућу и своју земљу, зар нису све куће верујућих постале њиховим кућама, и сва земља њихова њиховом земљом? Оставивши мало - чак и у самом почетку њихове апостолске мисије - сви су добијали много, и нису били сиромашни и нису оскудевали (Дела Ап. 4, 34). Духовни пород многобројнији је него телесни пород. Духовна добит већа је него телесна добит. Зато Господ и додаје, да ће сви они добити поврх свега и живот вечни.

По унутрашњем смислу кућа означава стару, грешну душу; браћа и сестре, отац, мајка и жена означавају земаљске привезаности наше душе; деца означавају наша грешна дела, а земља означава сав чулни свет, заједно са нашим телом. Ко све то остави ради Христа, добиће сто пута више и боље него што је имао. И поврх свега живот вечни.

Број сто употребљава Господ зато што се тим бројем изражава пуноћа свих бројева, те да тиме означи сву пуноћу дарова, које ће верни примити. Не стотине него стотине хиљада људи и жена оставили су све оно и добили су све ово. Тима и таквима посвећена је данашња недеља - Недеља Свих Светих. Неки светитељи имају своје засебне дане празновања у години. То су само најпознатији. Но сем њих има још огроман број светитеља, који су остали скривени за људске очи, но који су не мање познати живоме и свезнајућем Богу. Они чине победничку или прослављену Цркву Христову, и стоје у најтешњој вези с нама, који на земљи чинимо Цркву борбену, војинствену. Кроз њих Господ светли као сунце кроз звезде. Јер они су живи делови тела Христова (Еф. 5, 30). Они су живи и моћни и блиски Богу. Но они су исто тако блиски и нама. Непрестано гледају они живот Цркве Божије на земљи; нетремице прате они нас од рођења до смрти; чују наше молбе, знају наше невоље, помажу нас својом силом и својим молитвама, које се као кад од тамјана уздижу кроз високе горе од ангела ка престолу Божијем (Откров. 8, 3-4). То су велики мученици и мученице за Христа, светитељи и богоносни оци, пастири и учитељи Цркве, благочестиви цари и царице, који узеше Цркву Божију у заштиту од гонитеља, исповедници и пустињаци, испосници и отшелници, стратилати и јуродиви - речју, сви они, којима љубав Христова засени сваку другу љубав на земљи, и који ради имена Христова оставише све и претрпеше све до краја, због чега и спасени бише и спасоше и друге поред себе. Они и дан-данас помажу нама, да се спасемо; јер у њима нема себичности ни зависти: они се радују да што већи број људи и жена буду спасени и дођу у ону славу, у којој су они. Сви они вером победише. Сви они угасише силу огњену, која у виду страсти сагорева немоћна бића људска. Многи од њих поднесоше ругања и бој, и окове и тамнице, и најзад камењем побијени бише. А многи од њих, којих сав свет не беше достојан, потуцаше се од немила до недрага, по горама и пећинама и рупама земаљским (Јевр. 11, 33-38). Но овај је живот испит на делу, а награде се дају у ономе свету. Они положише испит изврсно, и сада помажу и нама, да се и ми не осрамотимо, него да положимо испит слично њима, да би у царству Божијем били слични њима. Заиста је диван и чудан Бог у светитељима Својим!

Ову је недељу Црква посветила Свим Светим намерно као прву недељу после празновања Силаска Светога Духа ради наше поуке. Да се тиме ми поучимо, да су и сви светитељи, као и апостоли, показали се највећим јунацима у историји људског рода не толико својом снагом, колико помоћу благодатне силе Светога Духа. Божијим хлебом они су храњени, Божијим Промислом снабдевани, Божијим оружјем оружани. Зато су могли истрајати у борби, све претрпети и све победити. (Св. Макарије Велики по опиту своме учи, да се човек мора сам дуго вежбати у добродетељи, с великим трудом и самопринуђавањем, и „најзад Господ долази, у њему пребива, и он пребива у Господу, и сам Господ у њему без труда твори Своје сопствене заповести, испуњавајући га духовним плодом“, Бес. 19). Као и пример апостола тако и пример свих светитеља јасно нам открива велику и слатку истину, да Бог не шаље Своје слуге у поље без хране, нити Своје посленике на њиву без опреме, нити Своје војнике у бој без оружја. Слава и хвала нека је за то Свевишњем Господу, који победом прослави светитеље Своје и би прослављен кроз њих!

Али ће многи први бити последњи и последњи први. Овим пророчанским речима завршује Господ Свој говор апостолима. Ове речи су се и до данас испуниле, али ће се оне тек на Страшном Суду у свој пуноћи објавити. Апостоли су сматрани за последње људе у Израиљу, а фарисеји и лицемери, који су гонили апостоле, за прве: постасмо као сметлиште света, по којему сви газе до сад, пише један апостол (I Кор. 4, 13). Но апостоли су постали први, а њихови гонитељи последњи и на небу и на земљи. Јуда издајник био је међу првима, но својим богоиздајством постао је последњи. Многи светитељи сматрани су за последње, па су постали први, док су њихови мучитељи и презритељи пали са првих места части и славе овога света на последње место пред лицем Божијим. А на Страшноме Суду објавиће се и видеће се како ће многи и многи, који се сада међу нама сматрају за прве, отићи на последња места а многи пак, који сада у животу себе сматрају, и од света се сматрају, за последње, уздићи се на прва места.

Ова изрека има и свој унутрашњи смисао. У свакоме од нас постоји борба између нижег и вишег човека. Кад оно што је ниско, гадно, грешно, страшно, царује у нама, онда је нижи човек у нама први а виши последњи. Исповеди ли човек своје грехе, покаје ли се, причести ли се Живим Христом, онда нижи човек у њему пада са првога на последње, а виши се уздиже са последњег на прво место. И обратно, када красота и благообразност Христова царује у нама у смирености и послушности према Господу, у вери и у добрим делима, онда је виши човек први а нижи последњи. Но бива, на жалост, да у таквом случају добар и побожан човек постане сувише самоуверен, а од те самоуверености рађа се гордост, а од гордости сва остала зла, као степенице, уз које се нижи човек успузава на прво место а виши отискује на последње. И тако први постаје последњи а последњи први.

Зато је нужно бдити непрестано над самим собом, и никад се не поуздати сувише у себе, него сву своју наду с молитвом полагати на Господа и на Његово победоносно оружје благодатне силе. Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје (Филиб. 4, 13), говори апостол Павле. Рецимо и ми тако: све можемо, Господе Свемоћни, кроз Тебе и кроз Твоју увек присутну моћ у нама. Ништа сами од себе не можемо, осим грех чинити. Гладни смо без Тебе, Домаћине наш. Голи смо без Тебе, Оче наш. Ненаоружани и безсилни смо без Тебе Војсковођо наш. А с Тобом имамо све и можемо све, победоносни Спаситељу наш. Благодарни за све, ми Ти се молимо: не одступи од нас и не ускрати нам помоћ Твоју до краја живота нашег. Слава нека је Теби, Господе Исусе, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност.

Амин.

Извор: СПЦ

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/06/28.06.13._ep.atanasije_u_susret_vidovdanu_15.06.2010_64k.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-episkop-atanasije-rakita-o-vidovdanu

Ово богоугодно дело снимљено је у октобру 2011. године, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Господина др Давида. Филм је сниман у цркви светог Николаја мирликојског Чудостворца у Врбници код Крушевца, уз несебичан труд тамошњих парохијских свештеника о. Бране Павловића и о. Милоша Костића. Деца која су говорила текст о Литургији су оченици ОШ "Жабаре" из Жабара и ОШ "Иво Лола Рибар" из Лаћиследа. Сниматељ је господин Горан Ерчевић.

http://www.eparhijakrusevacka.com/

Кад се семе посеје, треба да дође на њ сила топлоте и светлости, да учини да расте.

Кад се дрво усади, треба да дође сила ветра, да га учврсти.

Кад домаћин дом сагради, он тражи силу молитве, да му дом освешта.

Господ Исус Христос посејао је најблагородније семе на њиви овога света. Требало је да сиђе сила Духа Светога, да то семе загреје и осветли, да би успешно расло.

Господ Син усадио је у дивљу њиву смрти дрво живота. Требао је да духне силни вихор Господа Духа, да дрво живота учврсти.

Превечна Премудрост Божија саздала је била Себи домове од изабраних душа људских. И Дух силе и светости Божије требао је да сиђе у те домове и освешта их.

Божански Женик изабрао је био Себи Невесту, Цркву чистих душа, и Дух вечне радости требао је да сиђе, да прстеном веже небо и земљу, и Невесту обуче у свадбено рухо.

Све како је проречено, онако се и збило. Дух Свети је обећан, и Дух Свети је сишао. Ко је могао обећати силазак Духа Свемоћнога на земљу осим Онога који је знао, да ће Га тај Дух послушати и сићи? А према коме је могао Дух Свемоћни показати такву Своју хитну послушност, ако не према Ономе, према коме је Он имао савршену љубав?

О, како је савршена љубав увек спремна за савршену послушност! Та савршена љубав ничим се савршено не може ни изразити него савршеном послушношћу. Љубав вазда бди са жељом и готовошћу, да послуша свога љубљенога. А од савршене послушности истиче, као поток меда и млека, савршена радост, која и чини чар љубави. Отац има савршену љубав према Сину и Духу. Син има савршену љубав према Оцу и Духу. И Дух има савршену љубав према Оцу и Сину. Због те савршене љубави Отац је највољнији послушник Сина и Духа, и Син је највољнији послушник Оца и Духа; и Дух је највољнији послушник Оца и Сина. Савршена љубав чини Оца савршеним слугом Сина и Духа; и Сина савршеним слугом Оца и Духа; и Духа савршеним слугом Оца и Сина. Као што се у створеном свету никаква љубав не може равнати међусобној љубави божанских ипостаси, тако се и никава послушност не може равнати њиховој међусобној послушности. Дело сврших које си ми дао... нека буде воља твоја! Не показују ли ове речи савршену послушност Сина према Оцу? - Оче, ја знадох да ме свагда слушаш рекао је Господ Исус при васкрсењу Лазара; а доцније једном узвикнуо је: Оче, прослави име своје! тада глас дође с неба: и прославио сам и опет ћу прославити (Јов. 11, 42; 12, 28). Не показује ли све ово савршену послушност Оца према Сину? - Утешитеља послаћу к вама ... да буде с вама вавек. - А кад дође Утешитељ, Дух истине, који од Оца излази, он ће сведочити за мене (Јов. 16, 7; 14, 16; 15, 26). И заиста, у педесети дан по васкрсењу Утешитељ Дух истине сишао је на оне, којима је обећан. Не показује ли ово савршену послушност Духа Светог према Сину?

Оно спасоносно правило, које апостол Павле препоручује свима верним: чашћу један другога већег чините (Рим. 12, 10) остварено је у савршенству међу ипостасима Свете Тројице. Свака ипостас труди се, да чашћу учини остале две ипостаси већим од себе; као што свака опет послушношћу жели да се умали пред другим двема. И да није овога слаткога и светога напора код сваке божанске ипостаси да поклони своју част другима двема и да себе умали послушношћу, то би по бескрајној љубави, коју свака од њих има према свакој, тројство Божанства утонуло у једну безразличност ипостаси.

По безграничној љубави, дакле, Господа Духа Светога, према Господу Сину, Дух је с безграничном послушношћу похитао, да испуни жељу Сина, и сишао је у одређено време на апостоле. Господ Син је знао поуздано, да ће Га Господ Дух Свети послушати, зато је онако поуздано и обећао Његов силазак на апостоле. А ви седите у граду јерусалимском док се не обучете у силу с висине, заповедио је Господ Исус апостолима Својим. Не питајте, откуд је Господ Исус знао унапред, да ће та сила с висине, или Дух Свети, хтети сићи на ученике Његове. Није само то Господ знао унапред него и све остало што ће се догодити до краја времена, па и после краја времена. Али ако дубље уђете особено у овај случај, видећете, да ово предзнање и предсказање Господа о силаску Духа, предзнање је и предсказање само утолико уколико се односи на спољашњи догађај тога силаска но не и уколико се тиче сагласности Духа и Његовог хотења да испуни вољу Сина и сиђе. Јер пре него што је Господ и приговорио о силаску Духа Он је већ имао усрдни и драговољни пристанак Духа на то. Управо Дух Свети је и говорио кроз Њега о Своме силаску. Јер, не каже ли се у Јеванђељу, да Исус беше пун Духа Светога (Лк. 4, 1)? И не признаде ли сам Господ Исус у Назарету, да се на Њему испунило пророчанство Исајино: Дух је Господњи на мени: зато ме помаза да јавим јеванђеље сиромасима (4, 18)? Јасно је, дакле, да је Син у беспрекидном општењу са Духом Светим као и са Оцем - у општењу узајамне љубави, послушности и радости. Помазање Духом сведочи о живом и стварном присуству Духа у једној личности. Откуд би, дакле, Помазаник могао нешто говорити о самом том Духу, а да Дух то не зна? и обећавати неку сарадњу тога истог Духа, а да Дух није с тим унапред сагласан? А да је Дух Свети био присутан у Господу Исусу као и да је Он био сагласан са сваком речју, сваким делом и сваким обећањем Исусовим, то сведочи и данашње јеванђеље.

А у последњи велики дан празника стајаше Исус и викаше говорећи: ако је ко жедан нека дође к мени и пије. Овде је реч о празнику шатора, који се празновао у јесен за спомен грађења шатора у пустињи у време јеврејског путовања кроз пустињу. Тај празник се празновао седмога месеца по јеврејском рачунању, што одговара нашем септембру, и био је празник великог весеља (III Мојс. 23, 34; V Мојс. 16, 13 - 14). Седам дана празновао се он, и последњи дан морао је бити нарочито торжествен, кад се назива великим. Ако је ко жедан, викао је Господ, нека дође к мени и пије. У безводном Јерусалиму било је тешко напојити многољудну масу света и обичном, природном водом. Нарочите водоноше вукле су воду за храмовне судове са извора Силоамског. Шта је побудило Господа да говори о жеђи и о води? Можда жаљакање народа на жеђ; можда посматрање трудбених водоноша, који су тегобно вукли воду одоздо из Силоама на брдо Мореју, где је храм био; а можда и та околност, што је то био последњи дан, те је Господ хтео да искористи време, да опомене окамењена срца људи на духовну жеђ и да им предложи духовно пиће. Некада је рекао Господ жени Самарјанци: ко пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети до века. И сада Он мисли на ту исту животворну воду духовну, сада када призива свакога жеднога: нека дође к мени и пије!

Ко у мене верује, као што Писмо рече, из његова тела потећи ће реке воде живе. - А ово рече за Духа којега после имадоше примити они који верују у име његово; јер Дух свети још не беше (дат њима), јер Исус још не беше прослављен. Пре свега Господ опредељује веру у Себе. Он обриче награду само онима који правилно верују у Њега, а то значи онако као што Писмо рече. Он неће да се у Њега верује као у једног од пророка. Гле, сви пророци су пророковали о Њему. Нити Он хоће да Га сматрају за другог Илију или Јована Крститеља. Гле, и Илија и Јован били су само слуге Божије и претходници Његови. А Он Себе не назива ни слугом Божијим нити ичијим претходником. Свето писмо говори о Њему као Сину Божијем, рођеном од Бога Оца у вечности и од пресвете Дјеве Марије у времену. Кад је апостол Петар такву веру у Њега исповедио рекавши: ти си Христос, син Бога живога, Он је такву веру похвалио (Мат. 16, 16). Кад су Га пак главари и књижевници хтели збунити разним заплетеним питањима, Он је њих збунио и ућуткао наводом из Светога Писма, да очекивани Месија није само син Давидов него и Син Божији (Мат. 22, 42 - 45). Он хоће да се у Њега верује и као у врховно откровење Божије, у којем се сустичу сва остала откровења од почетка до краја. Мимо Њега сујетна је вера, сујетна нада, немогућа љубав. А да је правилна вера у Њега спасоносна, у то ће се уверити они који правилно верују. Како ће се уверити? Из њихова тела потећи ће реке воде живе. Под водом живом овде се разуме Дух Свети, као што сам јеванђелист објашњава: а ово рече за Духа. Ко верује, дакле, у Сина Божијега, Дух Божији наставиће у њему, и духовне живоносне реке тећи ће из тела његова. Но зашто из тела? Зато што је тело у овом животу код светих обиталиште Духа Светога, као што и апостол говори: или не знате да су телеса ваша црква светога Духа која живи у вама (I Кор. 6, 19)? Тако говори апостол Павле вернима, на које је Дух Свети већ био сишао кроз веру у Сина Божијега. Под телом у ужем смислу разуме се срце човечје, као средиште живота и телесног и духовног. Опет апостол Павле вели: посла Бог Духа Сина Својега у срца ваша (Гал. 4, 6). И тако, дакле, из срца као из главног светилишта Духа Светога разлиће се духовне живоносне струје по целом човеку, телесном и духовном. Последица тога биће, да ће тело у верујућег постати оруђем духа човечјег, а дух човечји оруђем Духа Светога. Сав човек биће очишћен и осветљен и оснажен и обесмрћен тим струјама Господа Духа, тако да ће све његове мисли, и сва љубав, и све делање бити управљено у вечни живот. Струје његовог живота преливаће се у вечност, и струје вечности преливаће се у његов живот.

Но у то време када Господ Исус ово говораше Дух Свети још не беше, јер Исус још не беше прослављен. То јест, Дух Свети још не беше на вернима, а на Исусу беше. Не беше Дух Свети још отпочео у пуноћи и у свој сили Своје дејство у свету. Јер Господ Исус још не беше прослављен, тј. још не беше до краја жртвован за род људски, и још не беше завршио Своје дело као Спаситељ људи. У домостроју људскога спасења Отац има пуноћу дејства у свету, кад шаље Сина на дело спасења људског; Син има пуноћу дејства вршећи то дело спасења као Богочовек, а Дух Свети има пуноћу дејства утврђујући, освећујући и продужујући дело Сина. Но немој разумети ово, као да кад Отац дејствује, Син и Дух не дејствују; или да кад Син дејствује, Отац и Дух не дејствују; или да кад Дух дејствује, Отац и Син не дејствују. Такво злочестиво и лудо схватање нека је далеко до тебе. Јер, гле, док је још Син био у пуноћи Свога дејства на земљи, дејствовали су заједно са Њим и Отац и Дух, као што се то показало при крштењу на Јордану, и као што је сам Господ Исус рекао: Отац мој до сада дела, и ја делам (Јов. 5, 17). И Отац и Син, дакле, дејствују заједно и истовремено. Исто тако дејствују и Дух Свети заједно и истовремено са Сином, што се види из обећања Господа Исуса, да ће послати ученицима Духа Утешитеља но да ће и Он остати с њима у све дане до свршетка века. Тројично Божанство је једно по суштини и недељиво, но у односу према створеноме свету Оно изражава Своје дејство час опажљивије кроз ову божанску ипостас час опажљивије кроз ону. Кад је, дакле, Господ Исус обећавао силазак Духа Светога на апостоле, Дух Свети је био у Њему, тако да се може рећи, да колико је то обећање дошло од Господа Сина толико је оно дошло и од самог Господа Духа Светога.

Размотримо сада, како се то обећање испунило, или како се догодио силазак Господа Духа Светога, коме ми данас и посвећујемо ово торженствено празновање.

И кад се наврши педесет дана бијаху једнодушно сви апостоли заједно. По заповести свога Господа апостоли су седели у Јерусалиму и чекали силу с висине, која ће им указати, шта им даље ваља чинити. Бејаху сви једнодушно и заједно на молитви, сви као један човек, као једна душа. Садржина душа чини душе људске различним или сличним; а садржина душа свих апостола у том времену беше једна и иста: њихове душе беху испуњене прослављањем Бога за оно што је било и ишчекивањем онога што ће бити.

И уједанпут постаде хука с неба као дување силнога ветра, и напуни сву кућу где сеђаху. И показаше им се раздељени језици као огњени, и седе по један на сваког од њих. И напунише се сви Духа Светога. Каква је то хука? Да није хука ангелских војски? Да није хука крила херувимских, коју је чуо пророк Језекиљ (1, 24)? Каква је да је, она није од земље него од неба, и није од земаљских ветрова но од силе небесне. Та хука објављује силазак Цара небесног, Господа Духа Утешитеља. Није Дух огањ, као што Он није ни голуб. Но Он се јавио на Јордану у виду голуба, а сада се јавља као огањ; тамо да означи невиност и чистоту Господа Исуса, на кога је и сишао био, а овде да означи огњену силу и топлоту и светлост, силу која сагорева грех, топлоту која загрева срца, светлост која просвећује ум. Дух је бестелесан, и не оваплоћава се ни у каквом телу, али се по потреби јавља у оним облицима материјалним, који облици најбоље симболизирају значај момента. Зашто се пак Дух Свети у овом случају јавио у виду раздељених огњених језика, тако да по један огњени језик седе на сваког појединог од апостола, то је појмљиво одмах из онога што је следовало - и стадоше говорити другим језицима као што им Дух даваше да говоре. Ето, дакле, објашњења, зашто се Господ Дух јавио у виду језика, и то раздељених језика. Да би прво Његово дејство било то, да апостоли могу говорити другим језицима. Из овога је пак јасно, да је од почетка цркве Христове спасоносно Јеванђеље намењено било свима народима на земљи, као што је Господ определио после Свога васкрсења заповедивши апостолима: идите и научите све народе. Јер пошто Јевреји, као народ изабрани, одбацише Господа и распеше Га, то победни Господ учини Себи ново избранство од свих народа на земљи, те се створи нов изабрани народ, не једнога језика него једнога духа, народ светих или Црква Божија. Како би пак апостоли Христови ишли свима народима и научили све народе, ако не би знали језике тих народа? Прва моћ, дакле, коју су ови први мисионари Јеванђеља потребовали, да би могли отпочети своју мисију, била је моћ разумевања и говора страних језика. Као прости људи они су знали само свој матерњи језик, јеврејски, и ниједан други. Да су учили многе друге језике обичним путем и начином, кад би их научили? Ни за цели живот не би научили онолико колико их је Дух Свети научио у једноме тренутку. Јер погледајте колико је разних народности с разним језицима било сабрано тада у Јерусалиму: Парћани, и Миђани, и Еламљани, и они из Месопотамије, и из Јудеје и Кападокије, и из Понта и Азије, и из Фригије и Памфилије из Мисира и крајева Ливијских, и путници из Рима, и Крићани и Арапи!

Сваки од њих слушаше где они говоре његовим језиком. И дивљаху се сви и чуђаху. Видели су пред собом људе просте, простог држања, простог изгледа и одела, и чули су величање Бога свак на свом матерњем језику. Како да се не диве? И како да се не чуде? Неки од њих, не знајући како да објасне целу ту ствар, почели су називати апостоле пијаним. Но тако то често бива: пијаним људима трезан изгледа пијан, и лудима разуман изгледа луда. Венчани са земљом и опијени земљом - како су другчије могли и судити о људима, који су били напуњени Духом Светим, и који су као духоносци говорили оно што им је Дух давао да говоре? Људи рутине не воле изненађења, и кад изненађења дођу, они их сретају или са гневом или са подсмехом. Но Дух Свети није као насилан човек, који проваљује и улази у туђ дом. Он улази тамо, где му се врата дома драговољно отварају и где Га очекују као најмилијег и најжељенијег госта. Апостоли су Га жељно очекивали, и Он је сишао на њих и уселио се у њих. Није Он сишао на њих с хуком претње него с хуком радости.

О, Браћо, како се радује Дух Свети неисказаном радошћу, када нађе чисте и отворене душе, које чезну за Њим! С хуком радости Он се усељава у њих и дарује их Својим богатим даровима. Као огањ Он улази у њих, да сагоре и последње клице греха; као светлост, да их обасја незаходимом небесном светлошћу; као топлота, да их загреје божанском топлотом љубави, којом се греју бесмртне војске ангела у царству Божијем. („Као лампа мада је пуна уља и мада и фитиљ има што остаје сва тамна ако се огњем не зажеже, тако је и душа угашена и помрачена све док се не додирне до ње светлост и благодати Светога Духа“. Симеон Н. Богослов. Слово 59). Даром језика обдарио је Он апостоле као првим даром Својим, њима најпотребнијим у то време. Но доцније Он је, опет према потреби службе апостолске, изливао у њих и друге дарове: дар чудотворства, дар прорицања, дар мудрости, дар речитости, дар трпљивости, дар унутрашњег мира, дар извесности веровања и надања, дар Богољубља и човекољубља. Обилно и радосно Дух Свети је раздавао те дарове не само апостолима него и њиховим прејемницима и свима светима у Цркви Христовој до дана данашњега, све према потреби и чистоти људској. Својим великим делом на земљи Господ Исус је донео велику радост и Оцу и Духу Светоме. Од првих рајских дана Адамових, Дух Свети није имао те радости, какву је имао у дан Педесетнице, када Му је од Господа Сина створена била могућност, да пуномоћ Своје силе дејствује међу људима. Дејствовао је Он, истина, беспрекидно и на род човечји у оковима греха од пада Адамова до васкрслог Христа, али је Његово дејство тада стешњавано и спречавано грехом људским. Тесним и претесним путем Он је ходио и тада међу људима долевајући уља у кандило живота колико да се сасвим не угаси. Он је дејствовао и кроз законе природне, и кроз законе људске, и кроз пророке и цареве, и кроз уметника и мудраце, уколико су се ови могли и хтели подати Његовом дејству. Где год је у прашину земну канула суза чежњивости за правдом Божијом, то је било од топлоте, којом је Он загрејао срце људско. Где год је синула светла мисао мудраца о једином бесмртном Богу, то је била Његова искра, убачена у душу људску. Где год је уметник испевао, или изрезао, или насликао неку бајку живота, која је колико толико отварала заслепљеном човечанству вид за божанску истину, ту је Он додиривао Својим животворним дахом дух људски. Где год је витез са вером у Бога и самопожртвовањем устајао у заштиту потлачене правде и истине, ту је Он уливао Своје силе у срце људско. Но све је то било без великог замаха и без велике радости. Све су то биле само мрве, добациване гладним сужњима у тамници. Када је Господ Исус срушио тамницу греха и смрти, и извео пред Духа Светога дванаест Својих апостола, као дванаест светлих царских дворова, тада је Господ Дух са хуком радости и са пуноћом Свога дејства уселио се у њих. Ожалошћени Господ Дух Свети још од греха Адамова тада је први пут с великим дахом, с великим замахом и с великом радошћу поново отпочео Своје неограничено дејство силе и надахнућа у људима.

Или, ради бољег поимања, помозите се оваквим сравњењем. Сунце сија и у зиму и у пролеће. Но његова светлост и топлота не могу да учине, да ишта у зиму из снега узрасте. У пролеће пак исто то сунце, са истом светлошћу и топлотом чини, да из земље ничу и расту сва посејана семена. Кажу научници, да се земља у зиму нагиње од сунца, да предели снежни даље стоје од сунца, и да примају сунчану светлост кроз косе а не управне сунчане зраке. У пролеће земља се нагиње ка сунцу, снежни предели долазе ближе к сунцу, и светлост и топлота сунчана спушта се кроз управније зраке. Од Адама до Христа душа људска била је као земља у зимско доба. Дух Свети је светлио и грејао, но због греховне искривљености душе људске и због њене удаљености од Бога, душа људска стајала је као замрзнута, и из ње нису могли никакви плодови да ничу и напредују. Господ Исус исправио је душу људску и приближио је к Богу, очистио је од леда и снега, узорао и посејао божанско семе по њој. И Дух Свети почео је тада, као сунце у пролеће, да Својом силом извлачи и показује дивне и слатке плодове по њиви душе људске. Никад зима не може веровати, каквим све чудесима пролеће кити земљу. Тако ни људи, нагнути у страну од Духа Светога, живећи душом покривеном ледом и снегом својих сопствених самообмана, не могу никада веровати, каквим чудесним даровима украшава Дух Свети оне људе, који се приближише к Њему и стану под управне зраке Његове божанске светлости и топлоте. А и како би један Ескимос, који се родио и преживео цео век у леду и снегу, могао веровати путнику из јужних крајева, када му овај прича о цвећу и дрвећу, о шареним пољима и зеленим брдима?

Тако ни неки људи из удаљене од Бога земље, залеђене и помрачене грехом, нису поверовали апостолима, када су им ови почели јављати радосну вест о живоме Богу на небесима, о Оцу, који призива к Себи све оне који се желе назвати Његовим синовима; о Сину Божијем, који се јавио у свету као човек, поживео с људима, пострадао за људе, васкрсао у сили и вазнео се у слави; о Духу Светоме, који је сишао на њих и обдарио их даровима небесним; о светлој и бесмртној домовини нашој на небесима, од које нас је само грех одвојио; о чистоти живота, која се тражи од нас, да би се могли повратити у ту своју небесну домовину и постати друговима и браћом ангела у вечном животу. Неки су поверовали тој радосној вести, неки нису поверовали. Из божанских апостола разлевале су се реке воде живе по свему свету. Неки су пришли и напили се те воде живе, а неки нису. Апостоли су ходили мећу људима као богови, чинећи чуда, исцељујући сваки недуг и сваку немоћ и проповедајући покајање и опроштење грехова. Неки су их примили с радошћу а неки су их одбили с гњевом и подсмехом. Они који су их примили осетили су и сами заједницу своју са Духом Светим и дејство Духа Светога у себи. И тако је растао Народ Светих, и Црква Божија ширила се и утврђивала у свету. Тако је семе никло и плод донело. Тако се дом истине, коме је Господ Исус камен темељац, освештао Духом Свесветим, распространио на све четири стране света и врховима својим узвисио до највиших висина небеских.

Празнујући данашњи дан као празник Духа Светога, који је из бескрајне љубави према Господу Сину са бескрајном радошћу и послушношћу благоизволео спустити се на земљу и узети у Своје свемоћне руке дело људскога спасења, сетимо се у песмама благодарности и Пресвете Дјеве Марије, на коју је Господ Дух Свети сишао био раније него на апостоле. На апостоле Господ Дух је сишао као на Цркву, као на једнодушно друштво светих, док је на Богоматер Он сишао као на нарочито изабрану личност. Дух Свети доћи ће на тебе и сила Свевишњега осениће те, благовестио је архангел Гаврил Пресветој Дјеви. И она је силом Духа Светога родила најбољи плод, од кога мирише небо и земља, и којим се хране сви верни од почетка до краја. О Пресвета и Пречиста Богомајко, зоро и колевко нашега спасења, узоре наш у смирењу и послушности, заштитнице и молитвенице наша пред престолом Божијим, моли се непрестано за нас, заједно са светим апостолима!

О, Царе небесни, Утешитељу, Душе истине, дођи и на нас, и усели се у нас, и пребивај у нама као сила, светлост и топлота; као живот наш и радост наша! И очисти нас од сваке скверне, и спаси, Блаже, душе наше! Напуни срца наша радошћу и грла наша песмом, да Те славимо и величамо са Оцем и Сином - Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Извор: СПЦ

http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/06/20/јереј-предраг-шћепановић-савремени-о/

Исак Сирин каже у 10. веку: "Једва да се нађе нека племенита душа која искрено љуби Господа." Будимо искрени према Господу као према себи. Као што се и ми не можемо одрећи себе, тако се и Господ не може одрећи нас, јер смо ми Његова творевина. Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро. Не везујмо се за земљу, него се везујмо за Небо. Земља остаје, а Небо вечно траје и за вечни живот који не пролази, свако треба духом да се преобрази.

Боље сами себе да осудимо да нас Господ не осуди. Ако сами себе осудимо, онда се зна да смо се покајали и да нећемо више грешити. Не судимо другима да се не би судило нама. Праштајмо да би се и нама праштало. Мени је Бог све, Бог је биће моје… Душа моја љуби и благодари и хвали непрестано Господа. Бог се никоме не свети. Бог нас кажњава да би нас привукао себи, зато што нас љуби и чека наш повратак. Сваки човек се мора претопити као што се злато топи, из зла у добро, из лењости у рад, из незнања у знање, из немудрости у мудрост. Заједница са Богом јесте живот и светлост и наслада свима добрима. А оне који одступају од Њега Он отпушта, јер су то они сами изабрали. Ко Бога неће, Бог се ником не намеће. Који Њему хоће, тај ће брати рајско воће. Удаљење од светлости јесте тама, удаљење од Бога јесте смрт. Без Бога ни преко прага, са Богом и преко мора.

( Отац Тадеј Витовнички )

Преузето са блога манастира Глоговац

Међутим, док коментатори и медији представљају ову врсту „обожавања“ познатих личности као врсту религије, већина обожавалаца познатих се изјашњава да нема осећај да оно у шта се упуштају има религијски карактер и потпуно одбацују идеју да су личности којима указују ту врсту „обожавања“ богови или божанства. Дакле, култура која се ствара око познатих личности, односно популарна култура је двосмислена. Она очигледно има елементе религије и самим тим изискује и нашу пажњу као црквених људи и хришћана верника.

Данас нам је свима јасно како сазнајемо за познате личности. Вести о њима и њиховим приватним животима данас заузимају велики део медијског простора, па је тешко не знати за поједине личности. Занимљиво је да су у самом почетку филмске индустрије информације о познатима, намењене широким народним масама, у одређеном смислу биле контролисане и било какви скандали су бивали цензурисани, јер се сматрало да друштво није било спремно за такву врсту сензација и скандал-маркетинга. Међутим, све је почело да се мења шездесетих година прошлог века када је новинарство, а посебно фотографско новинарство, доживело експанзију. Познате личности ухваћене у неком незгодном и компромитујућем тренутку постале су интересантније за јавност од цензурисаних и контролисаних производа. Јавност је показала да је више заинтересована за ону људску и стварну страну познатих него за култ и приче фабриковане око њих. Ипак, култура око познатих личности или популарна култура се показала као нешто што може бити изманипулисано и искоришћено не само од стране новинара, већ и од стране самих познатих личности. Бројне емисије, документарни филмови, живи „ријалити“ програми указују на то да је култура око познатих личности промењива, прилагодљива и манипулативна. Многе познате личности данас нису више мета новинара, већ саме својевољно отварају своје приватне животе за јавну инспекцију. Кроз њихово самооткривање они постају продукт. Њихова интима постаје артикал. Данас, знамо за поједине људе јер је тешко не знати за њих. Дакле, култура око познатих личности данас је познавати и бити познат на све могуће начине.

Још шездесетих година прошлог века, када је култура око познатих почела да измиче контроли, један западни критичар је рекао да су познате личности (звезде) оне личности које су познате по њиховој познатости. Овим се подразумева да бити познат није обавезно повезано са неким уметничким даром, вештином или врлином. Овим се чак подразумева одређени степен „плиткости“ познатих личности, тако да је бити познат, искључиво резултат медијске пажње. Уколико се сложимо са овом тврдњом, онда морамо да закључимо да културу око познатих личности карактерише непромишљена знатижеља и неукусна самопромоција. Ако овоме додамо још и повезаност самооткривања познатих личности и комерцијалног интереса за продуктима популарне културе, онда нам не преостаје ништа друго већ да закључимо да је позната личност само један аспект експлоатисања лаковерне јавности. У том случају, једина логична богословска реакција би била да се разобличе негативне стране опсесије познатим личностима и искритикује популарна култура као деградирајући феномен. Међутим, и поред евидентних недостатака у популарној култури, богословско мишљење о популарној култури мора узети у обзир улогу и значај коју она има у јавности, као и то да она представља потенцијално средство за мисију којим може да се изрази богословска креативност.

Теорија да је медијска представка популарне културе и културе око познатих личности нека врста религије делимично се ослања и на теорију секуларизације, односно опадања религиозности у свету са западном културом. Према овој теорији популарна култура попуњава празнину која настаје одсуством религије. Јасно је да се у овом случају подразумева да је религија основни принцип који даје смисао свему. Међутим, било какав покушај да се популарна култура мери неком религијском аналогијом значило би редукцију саме религије. Ипак, мора се признати да култура створена око познатих личности неодољиво асоцира на религију. Медијски створена, позната личност као таква не помаже организовању друштва и не нуди никакву врсту колективног идентитета, али сама популарна култура створена око њих је лако измењива, такорећи ненаметљиво агресивна кроз медије и уређена тако да је пријемчива за свачији укус. Тако, упркос домишљатости и духовитости одговора „витез џедај“ на питање верске опредељености током последњег пописа, популарност овога одговора указује на то да сама идеја није пука случајност. О чему се ради?

Велике медијске индустрије културе које утичу на обликовање популарне културе виде велику прилику у маркетиншкој манипулацији и спиновању. Верски, митски, духовни, па и магијски симболи, дакле и позитивни и негативни верски симболи, у зависности од потребе, данас су скоро неизоставни део маркетинга, а духовне теме више нису резервисане само за света места, свете књиге или духовну музику, или пак они мрачни аспекти духовности не везују се само за окултизам, спиритизам и томе слично. Медијски простор отвара могућност манипулисања, спиновања и комбиновања свих поменутих идеја и, било свесно или несвесно, релативизује религијске истине стварајући на тај начин једну нову културу – популарну културу. Користећи религијске елементе или симболе ствара се комплексан свет митских прича и бајки које утичу на обликовање популарне културе. Изражавајући се неким митским језиком, у популарној култури постоји много богова, а посао медија је да их представи на један забаван, питак и прихватљив начин, што свакако подразумева константне измене.

Популарна култура или, прецизније, култ око познатих личности чини значајан аспект стварања имиџа и стилова, и игра кључну улогу у њиховом пласирању и прихватању. То опет значи да се култура и приче створене око познатих личности нуде као алтернативни извори усмеравања личности, посебно младих, тако да, с једне стране, постоји веза између тога шта значи бити мушко, женско, црн, бео, хомосексуалац или хетеросексуалац, одређеног политичког определења..., а, са друге, циљано конструисаних прича и стилова живота у медијским расправама. Популарна култура на неки свој, забаван начин пажљиво спинованом артикулацијом нуди разна тумачења идеје шта значи бити човек, или суперчовек, добар или лош, позитиван или негативан, природан или неприродан. Неретко се и многе хришћанске идеје узимају ван контекста Цркве и хришћанске традиције и представљају се на један „сензационалнији“ и за широке народне масе „интересантнији“ начин зарад „вишег циља“. Ипак, манипулишући само елементима и појединим идејама Цркве, религије или вере у нешто, популарна култура у најбољем случају може бити окарактерисана само као сурогат религије у савременом свету, али не и као религија, па чак ни њена алтернатива. Тешко је поверовати да људи који су се шаљиво изјаснили на поменутом попису заиста верују да су „витезови џедаја“, док православни хришћанин ипак у своје определење може да буде уверен.

Из свега можемо закључити да идентификовање начина на које се пласирају религијске и богословске теме у популарној култури није исто што и рећи да ове теме у потпуности могу да замене религију. Можда се у популарној култури све чешће јављају теме као што су грех, пад, врлина, рај, пакао, анђели, демони, добро, лоше, али хришћанске теме ван контекста Цркве не могу бити поређене са хришћанским богословљем. Посебно је немогуће сматрати алтернативом за Цркву и веру индивидуалне и исфабриковане идеје, ма колико се чиниле логичне и ма колико биле медијски исфорсиране. Са друге стране, на Цркви је да препозна у којој мери ова култура утиче на верско образовање оних који немају црквено образовање или било каквог појма о Богу, Цркви и вери, и у којој мери популарна култура утиче на њихово разумевање хришћанске проповеди. За хришћанску заједницу која је навикла да преноси хришћанску проповед онима који су већ део заједнице, ово може представљати посебан изазов, а не треба сметнути са ума да се утицај популарне културе не зауставља само на онима који су ван црквене заједнице. Сви смо савременици и сведоци те културе, тако да су неретко и они унутар црквене заједнице у одређеној мери под утицајем различитих промена и тема које се намећу медијским дискурсима. Признајући ово, не значи да Црква нема начина да задржи различит став, а самим тим и понуди својеврстан допринос популарној култури. Упркос многим својим недостацима и великом простору за критику од стране Цркве, популарна култура отвара могућност читавом спектру научних поља и јавља се као нови изазов са којим се Црква сусреће у модерном друштву. Стога, популарна култура, ипак може бити од користи богословљу данас.

јереј Владимир Вранић

Преузето са сајта СПЦ

Волети Бога и људе, значи служити онима које волиш. Ако не служиш, значи не волиш. Другог пута нема. Онај, који се смирује пред другим, дан за даном прераста своје мало "ја" и сусреће се са Христом; непослушни штити своје "ја" уз помоћ демона самоугађања и самољубља.

Људи, који воле једни друге - не сматрају већ знају да се таква Љубав веома ретко среће.

Старац Симеон Атонски

Manastir Glogovac

Замислите, да видите ученике некога учитеља, о коме ви никад ништа нисте чули; видите их смерне, трезвене, мудре, вредне, послушне и испуњене сваком врлином под сунцем. Шта ћете ви мислити о њиховом учитељу? Несумњиво, мислићете најбоље што се о једном учитељу може мислити.

Или замислите, да видите војнике некога војсковође, чије име једва да је допрло да ваших ушију; видите их окретне, храбре, дисциплиноване, пуне дружељубља и самопожртвовања. Како ћете ви судити о њиховом војсковођи? Свакако, судићете с највећом похвалом и дивљењем.

Или замислите, да се пред вас изнесе неко воће, какво ви никад у животу нисте ни видели ни кушали; воће прекрасно на вид, особитог укуса и заносног мириса. Ви би питали, с каквог су дрвета такви дивни плодови? Па и ако то дрво никад пре није долазило до сазнања вашег, ви ћете га сматрати најбољим дрветом на свету и одаћете му сваку славу и хвалу.

Видећи, дакле, добре ученике, ви ћете и учитеља сматрати добрим. Видећи добре војнике, ви ћете и њиховог војсковођу сматрати добрим. И видећи добре плодове, ви ћете и дрво сматрати добрим.

Свако се дрво по плоду свом познаје (Лк. 6, 44). Добро дрво не даје зле плодове, нити зло дрво добре плодове. Е да ли се бере с трња грожђе, или с чичка смокве (Мат. 7, 16)? Не; као што се ни с винове лозе не беру трњине, нити са смокве чичак. Добро дрво добар плод доноси, а зло дрво зао плод. То је тако очигледно свакоме, да не треба доказивати. Таквим очигледним примерима из природе Господ Исус служио се, да учини људима очигледним духовне и моралне истине. Јер природа уопште служи као најбоља слика душевног живота људског.

Претпоставите за час, да ви не познајете Господа Исуса Христа; да никaд о Њему ни чули нисте; да никад Његово Јеванђеље читали нисте. Али у исто време претпоставите, да се нађете у једној земљи, у којој живе само, Његови апостоли, светитељи, мученици, Његови угодници и угоднице, речју: сви они који су следовали Њему и живели по Његовом закону и примеру. Ви би се нашли, дакле, међу ученицима једног непознатог вам учитеља; и међу војницима једног непознатог вам војсковође; и видели би плодове једног непознатог вам дрвета. И не знајући ништа о Христу ви би Га познали по Његовима. По Његовим ученицима ви би сте познали најбољег Учитеља под сунцем; по Његовим војницима и следбеницима ви би сте познали најмоћнијег и најпобедоноснијег Војсковођу, који је икад ходио по земљи; по плодовима Његовим ви би сте познали најслађе и најкорисније Дрво, Дрво Живота, чија сласт превазилази сласт свих осталих дрвета у створеном свету.

Данас црква празнује спомен само једне малене групе Његових ученика и следбеника. Данас она износи пред лице ваше само триста и осамнаест Његових слатких, мирисних и нетрулежних плодова. Само три стотине и осамнаест! Ваистину: чета мала али одабрана! То су триста и осамнаест светих отаца са Првог Васељенског Сабора, који се у време цара Константина Великог састаше у Никеји 325. године, да веру православну одбране, разјасне и утврде. Јер у то време беху се појавили љути вуци (Дела Ап. 20, 29) под видом пастира црквених, који због свог развратног живота нису могли сместити у себе истину Христову, него су заводили верне учећи их развратно као што су развратно и живели. Зато је Дух Божји и скупио био светитеље Божје на Сабор, да се покажу прави ученици Христови насупрот лажним; и да се огледа снага оних, који војују за Христа против оних, који су војевали против Христа; и да се виде истински и слатки плодови доброг Дрвета, Христа, насупрот трулим и горким плодовима са дрвета злога. Као што звезде светле на небу примајући светлост од сунца, тако су светлили свети оци у Никеји примајући светлост од Христа Господа а кроз Духа Светога. То су били христоносни људи, јер је у сваком од њих Христос живео и светлио. То су били више грађани неба него грађани земље, сличнији ангелима него људима. То су у истини билихрамови Бога живога, као што рече Бог: уселићу се у њих, и живећу у њима (II Кор. 6, 16). Није ли довољно да поменемо само тројицу од њих, вама најпознатијих, да би знали ценити какви су били и остали 315: светог оца Николаја, светог Спиридона и светог Атанасија Великог? Многи су од њих дошли на Сабор са ранама за Христа на своме телу. Свети Пафнутије имао је једно око избијено од мучитеља. Сви су они сијали унутрашњом светлошћу, која је од Бога, и у којој се види и зна истина. Као следбеници пак Онога, који је на Крсту распет, они су сва мучења сматрали за ништа, због чега је и њихова неустрашивост у одбрани истине била безгранична и неисказана. Тим својим богоданим знањем истине и својом неустрашивошћу у одбрани истине ови свети оци оповргли су и сузбили јерес злочестивог Арија, и установили су Симбол Вере, који ми и данас као Божју и спасоносну истину држимо и исповедамо.

Но данашње јеванђеље не говори о овоме Сабору него о последњој молитви Господа нашег Исуса Христа, упућеној Оцу небесном. Зашто се баш та молитва чита у јеванђељу на данашњи дан? Зато што је она показала своје дејство и на овом Првом Васељенском Сабору. Силом те молитве Бог је учинио свете оце на том Сабору просвећеним и неустрашивим поборницима истине и победиоцима над заблудом и злобом људском и демонском. Та силна молитва гласи овако: у оно време подиже Исус очи своје на небо и рече: оче! дође час, прослави сина твојега, да и син твој прослави тебе. Све оно, што је Господ Исус људе учио да чине, сам је чинио. Он је учио људе да се моле Богу овако:Оче наш, који си на небесима! И Он, дакле, узводи очи Своје к небесима, тамо где Отац живи, и говори:Оче: Не говори Он, као ми што говоримо: Оче наш, него само Оче! Само Он једини могао је рећи: Отац Мој, и нико други ни на небу ни на земљи. Јер Он је Син Јединородни Оца Небеснога, Једини раван Оцу по јестеству и суштини по милости и благодати Божјој. Подиже очи своје - не само телесне него и умне, и на првом месту умне. Цариник не шћаше ни очију подигнути на небо, јер осећаше грешност своју. Безгрешни Господ пак слободно подиже очи своје на небо, јер је безгрешан. Час његов био је на помолу, час врховног страдања. Тај најстрашнији час на целој дужини времена од почетка до краја само је Он јасно видео, видео га од самог почетка, и од самог почетка Он га је прорицао и о Њему говорио ученицима Својим. Но ученици то нису схватили нити срцем то усвајали све док се раздаљина тога часа није више мерила данима но минутима.

Прослава Сина Твојега! То јест: прослави Га у овом страшном часу као што си Га и до сад прослављао. Прослави Га у смрти, као што си Га прослављао и у животу: Прослави Га у понижењу и мукама, као што си Га прославио у моћним делима и речима: Прослави Га међу људима, као што је Он од почетка прослављен међу ангелима. Прослави Сина Твога, да и син твој прослави тебе. Ако би из прве реченице изгледало, као да је Син мањи од Оца, из ове друге реченице види се њихово равенство и узајамно равносилно дејство. Отац прославља Сина, и Син прославља Оца, неподељеном моћи и неподељеном љубављу. Као што је тајновидац то видео и изрекао: који се год одриче сина ни оца нема; а који признаје сина, и оца има (I Јов. 2, 23). Отац је послао у свет Сина, Син је објавио свету Оца. Нити би се знало за Сина без Оца, нити за Оца без Сина. Као што се не би знало за светлост, да не долази од сунца, нити за сунце, да га светлост не објављује. И апостол узима ово упоређење називајући Христа сијањем славе Његове (Јевр. 1, 3), тј. Очеве. Но ово прослављање Себе Господ Исус не тражи од Оца ради Себе самог но ради људи, као што се види из даљих речи - као што си му дао власт над сваким телом, да свему што си му дао да живот вечни. Ето у чему човекољубиви Господ гледа славу Своју! Наиме, у томе, да може људима дати живот вечни. То се Он моли у Оца Свога. То прослављање Он тражи од Оца. Док људи спремају Њему горки час муке, зноја и крви, дотле се Он моли, да може људима дати живот вечни. На најтежи камен Он одговара најслађим хлебом. Да је Отац Њему дао власт над сваким телом, то је Господ у више махова изразио. Све је мени предао отац мој, рекао је Он (Мат. 11, 27); и још: све што има отац, моје је (Јов. 16, 15). А по васкрсу Своме Он је објавио ученицима Својим: даде ми се свака власт на небу и на земљи (Мат. 28, 18). Тако, дакле, као што је имао власт над сваким живим створом, тако Господ жели од Оца, да може располагати и животом вечним у погледу оних душа, које су Му дате, то јест, да овима Он може дати живот вечни. Јер једна је ствар имати власт над смртним светом, а друга располагати животом вечним. Кад је Бог хтео у почетку створити жива и бесмртна човека, онда је у томе стварању узела учешћа Света Тројица, јер се вели: да створимо човека по своме обличју (Пост. 1, 26). И сада, када Обновитељ и Спаситељ света, хоће да смртним људима дарује живот вечни, Он се молитвено саветује са Својим Оцем, при чему се подразумева и присуство Духа Светога. И у овом као и у оном случају Света Тројица се истиче као једини власник вечнога живота. И у овом као и у оном случају вечни живот наглашује се као највеће добро, којим Бог располаже. Овај тренутак враћања човека у вечни живот исто је тако величанствен и јединствен као и тренутак стварања човека из прашине. Јер учинити смртна човека бесмртним исто је тако узвишено и божанско дело као и створити га из прашине.

А ово је живот вечни да познају тебе јединога истинога Бога, и кога си послао Исуса Христа. Познање Бога у овом животу на земљи чини почетак и предукус живота вечнога. Познање Бога - то је живот вечни за нас док смо на земљи. А какав је живот вечни у ономе свету то око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође (I Кор. 2, 9). То је Бог открио Духом својим још у овоме свету само Својим највећим угодницима. Но највиша наслада и у вечном животу, у царству небесном, изгледа да се састоји у највишем познању Бога, то јест у гледању лица Божјега, јер и сам Господ говорећи о деци вели: ангели њихови на небесима једнако гледају лице оца мојега небеснога (Мат. 18, 10). Ненасито гледање Бога и живљење непрестано у присуству Божјем, у неисказаном дивљењу и радости, у беспрекидном славопоју и умилењу - није ли у томе живот ангела и праведника у ономе свету? Није ли то живот у познавању Бога? Но док смо овде на земљи, како апостол вели, ми сад видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу (I Кор. 13, 12). Наше познање Бога сада је делимично, а онда ће бити потпуно. Не треба, међутим, сматрати да онај човек познаје Бога, који само својим умозакључком дође до тога, да Бог постоји некако и негде. Онај познаје Бога, ко осећа животни дах Божји у себи и свуда око себе; ко и умом и срцем и душом чувствује величанствено и страшно присуство јединога истинога Бога како у природи, тако и у животу људском и у животу свом сопственом.

Зашто Господ наглашава: јединога, истинога Бога? Зато да би одбио од Својих верних свако многобоштво и свако идолопоклонство, и да би још једном потврдио речи, које је изрекао кроз Мојсеја: Ја сам Господ Бог твој, и немој имати других богова осим мене. А зашто наглашава, да је живот вечни и у познању Њега, Исуса Христа? Зато што се кроз Њега открио Бог у највећој мери, у којој се могао открити смртним људима, и што само кроз Њега људи долазе до највишег богопознања, до кога у опште могу доћи у овоме животу. Као што је сам Господ рекао Јеврејима: кад бисте знали мене, знали бисте и оца мојега (Јов. 8, 19), из чега је јасно, да се Отац може познати само кроз Сина, Господа Исуса Христа.

Ја тебе прославих на земљи: дело сврших које си ми дао да урадим. Шта значе речи на земљи? Значе: у телу, и међу људима. Дело, које је Господ свршио у телу међу људима, јесте дело људскога спасења. До Његове смрти на Крсту то дело се састојало у животворним речима, никад дотле нечувеним на земљи, и у безбројним чудесима никад дотле невиђеним међу људима. Но и речи и чудеса Своја Господ је приписивао Оцу Свом небесном. Да поред послушности научи људе и смирености.

И сад прослави ти мене, оче, у тебе самога славом коју имадох у тебе пре него све постаде. Шта би на ово могли рећи они, који говоре, да је Христос обичан човек и створење Божје као и остала створења? Гле, Господ говори о слави, коју је имао у Оца пре створења света! Једном приликом Господ је рекао за Себе Јеврејима прежде даже Аврам не бист, аз јесам (Јов. 8, 58), а другом приликом, на питање: ти кто јеси? Он је одговорио: начаток (8, 25). Да је Он пре Аврама, и да је Он - почетак, толико је Он изволео рећи неразумним Јеврејима, но да је Он постојао и био у слави и пре створења света, то им није хтео објавити. Сада, кроз ову молитву, Он то објављује целоме свету. Зашто тек сада? Зато што Он зна унапред, да ће ова молитва доћи до слуха људи тек после Његовог славног васкрсења, после кога ће људима лакше бити веровати и у предвечну славу Његову. Слава Његова равна је слави Очевој, јер то је слава Јединороднога од Оца (Јов. 1, 14). Није ли сам Господ посведочио: све што има отац моје је (Јов. 16, 15)? И слава Очева, дакле, слава је Његова. И у слави, као и у моћи, Он је раван Оцу. Па зашто онда моли Оца да Га прослави? Он се не моли за прослављање Своје Божанске природе него човечанске. Његова човечанска природа новост је за створени свет а не Његова божанска природа. Ону треба обожити и увести у славу божанску, да би се и ми људи могли приближити тој слави. То је крунисање целога дела Спаситеља света. То је велика тајна измирења људи с Богом и њиховог благодатног усиновљења кроз славу Богочовека. Запазите још врло важну околност, да Господ моли Оца, да Га прослави, пошто је најпре рекао, да је свршио дело, које Му је дато да сврши. Ово је јасна поука свима нама, да тек онда кад испунимо вољу Божју можемо се надати награди од Бога. Сетите се пророчанства Христовог, да на крају времена, када дође син човечји у слави оца својега, тада ће платити свакоме по делима његовим (Мат. 16, 27). Благо праведницима у те дане, јер ће стоструко бити награђени за добра дела своја, и засијаће као сунце од светлости славе Христове пред престолом Свевишњега.

Ја јавих име твоје људима које си ми дао; твоји бијаху па си их мени дао, и твоју реч одржаше. Какво је то име Божје Господ Исус јавио људима? Име Отац. То име било је подједнако непознато и незнабошцима и Јеврејима. То име је сасвим ново откровење људима. Старозаветни пророци и праведници знали су Бога под именом Бога, или Творца, или Господа, или Цара, или Судије, но никако под именом Оца. Ово име Божје била је вековна тајна за људе. Нико од смртних људи није могао ни објавити ово интимно име Божје, јер под бременом греховнога мрака и страха нико од смртних није могао ни осетити очинство свога Створитеља. А оно што се не може осетити, ако случајно и дође на језик, нема велике цене. Само рођени од Бога може назвати Бога Оцем; само Га он може као Оца јавити без лажи ни на срцу ни на језику. Јединородни син који је у наручју очином, он га јави (Јов. 1, 18).

Коме је јавио Господ то преслатко име Отац? Људима, вели, које си ми дао од света. Неки тумачи мисле, да је Господ нарочито рекао људима од света да се не би мислило на ангеле, небесне људе, него на обичне земаљске. Но несумњиво је правилније узети, да је Господ овде мислио на ученике Своје, у ужем и у ширем смислу. А ово је јасно из доцнијих речи ове молитве, где се вели: не молим пак само за њих, него и за оне који ме узверују њихове речи ради (ст. 20). Сасвим је неосновано, међутим, мишљење учитеља предистинације, који у оним речима виде Божје предодређење једних људи за спасење а других за пропаст.

Твоји бијаху па си их мени дао. То јест: бијаху Твоји као створења и слуге, који су Тебе познавали само као Творца и Судију, а сада су од Мене научили Твоје слађе и драже име, и кроз Мене су усиновљени. Дао си их Мени као робове, да би их ја Теби привео као синове. Они су се показали и достојни ове части, јер твоју реч одржаше. Човекољубиви Господ овим одаје велику хвалу ученицима Својим пред Оцем небесним. Па наставља ту хвалу: сад разумеше да је све што си ми дао од тебе. Јер злобни Јевреји нису хтели то разумети, него су клеветали на Господа, као да је ђаво у Њему и као да је Његова чудотворна моћ од Велзевула, књаза ђаволског. Треба се сетити, како је међу старешинама јеврејским била стална недоумица и препирка око Христа: је ли Он од Бога или није? па ће се онда разумети, зашто Господ одаје хвалу ученицима, што они разумеше, да је Он од Бога. Све што си ми дао; то јест: све речи и сва дела.

Јер речи које си дао мени дадох њима; и они примише и познадоше истинито да од тебе изиђох, и вероваше да си ме ти послао. Под речима треба разумети мудрост и силу, коју је Господ предао Својима, а не само речи. Дејство те мудрости и силе ученици су већ опробали за живота Спаситељева, и уверили се, да је то у истини божанска мудрост и божанска сила.

Ја се за њих молим; не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји. Шта ово значи, да се Господ не моли за сав свет него само за ученике Своје? Ученици су добра земља, на коју је небесни Сејач посејао Своје спасоносно семе. За ону њиву, дакле, што је Сејач сам обделао и посејао, Он се и моли на првом месту. То Господ чини прво зато, да научи нас, да се молимо Богу са скромношћу и то само за оно што је најпотребније; а друго зато, што Његово дело носи карактер више органски него механички. Усред дивљег поља овога света Он је оградио једну малену њиву, и на њу посејао племенито семе. Кад то семе порасте и плод донесе, онда ће се њива ширити, и семе ће се даље сејати. Није ли природно, дакле, да се Трудбеник моли Богу само за ограђену, обделану и посејану њиву а не за цело дивље поље? Многи сујетни реформатори кроз историју света покушавали су, да применом својих теорија одједанпут усреће цео човечји род, апелујући одмах на цело човечанство. Но њихови покушаји брзо су се разбијали у ништа као мехури на.води, остављајући разочарани свет још у већој жалости. Дело Господа Исуса има невидљив и незнатан почетак, као зрно горушично под земљом, које лагано расте, но кад узрасте, никакви га ветрови не могу поколебати. И кад земљотрес дође, он поруши и највеће куле, механички постројене, али ништа не нашкоди дрвету. - Уосталом, Господ се није молио Оцу само за ученике, него - као што се доцније види - и за оне који ме узверују њихове речи ради. Ипак, не за цело дивље поље света, него само за проширену њиву, на којој ће ученици сејати племенито семе јеванђеља.

И моје све је твоје, и твоје моје; и ја се прославих у њима. Сем личних својстава Син је потпуно раван Оцу и Духу Светоме; раван у безвремености и бесмртности, раван у сили и власти, раван у мудрости и праведности. По личним својствима пак Отац је нерођен, Син је рођен, а Дух је исходан од Оца. Као Родитељ односи се Отац према Сину, а као Источник према Духу Светоме. Господарство и власт над свим створеним, видљивим и невидљивим светом, подједнако и неразделно припада Оцу као и Сину, и Сину као и Духу Светоме. По јестеству и битности ово троје је јединство неразделно, а по ипостасима тројство несливено. Отуда, све што има Отац, има и Син и Дух Свети - и моје све је твоје, и твоје моје. То важи и у погледу следбеника Христових. Они припадају Оцу као и Сину, као и Духу Светоме. Зашто Господ малочас говори: твоји бијаху па си их мени дао, а сада пак: и моје све је твоје, и твоје моје? Зато што их је Он, Посланик Очев, примио од Оца као сиров материјал, облагородио их и искупио од греха, па их сада, као облагорођене и искупљене, из љубави поново даје у својину Оцу. Очева својина, дакле, Његова је својина, а Његова својина Очева. Као што је тешко поделити љубав два лица, која се љубе, тако је тешко поделити и својину њихову. Још говори Господ; и ја се прославих у њима. Као Бог прослави се Он пред људима а као Човек пред Светом Тројицом и ангелима. Чиме се прославља једно дрво ако не плодовима својим? И Господ не тражи празну славу, но гледа славу Своју у плодовима Својим, то јест у следбеницима Својим, који следоваше Њему с вером, с добрим делима, с љубављу и ревношћу. Тражи ли један родитељ неку већу славу него да буде прослављен у деци својој? И Господу је највећа радост, што се прославио у деци Својој, у верним Својим.

И више нисам на свету, а они су на свету, а ја идем к теби. Оче свети! сачувај их у име своје, оне које си ми дао, да буду једно као и ми. Зашто Господ каже, да није више на свету? Зато што је Његово дело било свршено, и сада је Он очекивао само да претрпи последње и највеће страдање, и да крвљу Својом невином запечати свршено дело. Погледајте, с каквом нежношћу моли се Он за ученике Своје! Ни мајка се не моли тако за своју рођену децу. Оче свети! сачувај их! Он их оставља као јагањце међу вуковима. Кад не би родитељско око с неба стражило над њима, заиста би их вуци све поклали. Сачувај их у име своје, тј. као Родитељ, као Отац. Буди и њима Отац, као што си и Мени, и очинском љубављу чувај их и штити од злих вукова, и руководи их, да буду једно као и ми. У томе савршеном јединству показаће се не само свепобедна сила верних него и слава Божја, да - и суштина Божја. Као што су Отац и Син суштином једно а лицима разно, тако нека буде и међу вернима: разна и многа лица а битно јединство љубави, воље и ума.

Даље Господ говори: док бијах с њима на свету, ја их чувах у име твоје, то јест: чувах их као децу у име Оца. Оне које си ми дао сачувах, и, нико од њих не погибе осим сина погибли, да се збуде писмо. Нико од избраних Господом не погибе осим Јуде издајника, како је и писано у Светом писму. Но ни Јуда не погибе зато што је то писано него зато што је био неверан Богу и идолопоклоник сребру. У писму пак стоји проречено за Јуду: који са мном хлеб једе, подиже пету своју на ме (Пс. 41, 9; Јов. 13. 18). И још стоји написано: власт његову нека прими други (Пс. 108, 8; Дела Ап. 1, 20). Оба ова пророчанства збила су се на Јуди. Он је јео хлеб са Господом Исусом, и подигао је пету своју на Њега. После издајства Јуда се обесио, а његову апостолску власт примио је Матија. А сад к теби идем, завршује Господ, и ово говорим на свету, да имају радост моју испуњену у себи. При растанку са Својим ученицима и са светом, Господ управља ову молитву Оцу небесном. Господ зна, да пред њим стоји смрт и гроб, но Он то не спомиње бесмртноме Оцу, јер су смрт и гроб као ништа у очима Божјим. Он говори о повратку Своме Оцу - а сад к теби идем, у вечну славу, коју имадох у теби пре него свет постаде. Још се Он моли, да ученици Његови имају радост Његову. Каква је то радост? То је радост, коју има послушан син, кад изврши вољу оца свога. То је радост миротворца, чији унутрашњи божански мир не може поколебати све беснило овога света. То је радост домаћина, који је једну њиву искрчио, узорао и посејао, и који види како усев расте и напредује, па се весели. То је радост победиоца, који је оборио све противнике своје и даровао победоносну силу пријатељима Својим, да до краја времена побеђују. То је, најзад, радост чистога и незлобнога срца - радост, која значи живот, љубав и моћ. Ту и такву радост, и то у пуноћ и желео је Господ Исус ученицима Својим при растанку са светом.

Ова предсмртна молитва Господа Исуса Христа потпуно је услишана од Оца, и њени резултати убрзо су се показали. Први мученик за веру Христову, свети архиђакон Стефан, при мучеништву свом видео је славу Божију и Исуса где стоји с десне стране Богу (Дела Ап. 7, 55). А видовити апостол Павле пише, да Бог посади Христа себи с десне стране на небесима, над свима поглаварствима, и властима, и силама, и господствима, и над сваким именом што се може назвати не само на овоме свету него и на ономе који иде, и све покори под ноге његове (Ефес. 1, 20-21). То је што се тиче прослављења Господа Исуса. А што се тиче духовног јединства следбеника Његових, и то се остварило онако како је Он молио Оца. Јер се вели у Делима Апостолским, да сви једнодушни бијаху (1, 14). и да у народа који верова беше једно срце и душа (4, 32).

Но, као што напоменусмо, молитва Христова не односи се само на апостоле - премда на њих на првом месту - него и на све оне, који су узверовали и узверују у Господа њихове речи ради! Та молитва односила се, дакле, и на свете Оце Првог Васељенског Сабора, које данас прослављамо. Сачувај их! молио се Господ Оцу Своме. И Отац их је сачувао од заблуде Аријевске и Духом Светим надахнуо, просветио и оснажио, те су веру православну одбранили и утврдили. Но та молитва односи се и на све нас, који смо се крстили у цркви апостолској, и који смо од апостола и њихових следбеника узнали за спасоносно име Христа Спаситеља. О, браћо моја, помислите, да је Господ Исус пре две хиљаде година пред саму смрт Своју мислио на вас, и молио се Богу за вас! О, нека би вас ова свемоћна молитва сачувала и очистила од сваког греха, испунила вас радошћу и ујединила срца и душе ваше! Да сви будете једно у прослављању Оца и Сина и Духа Светога - Тројице једнобитне и неразделне, којој нека је слава сада и навек, кроза све време и сву вечност.

Амин.

Извор: СПЦ

И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје.

Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне „слушкиње Божије Анастасије - Васкрснице, моје бесмртне дародавке".

Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава" у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац... Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост.

Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше.

Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула" у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет.

У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, З1.децембра 1915/1.јануара 1916. године, архимандрит Венијамин (Таушановић), потоњи владика браничевски, постригао је младог богослова Благоја Поповића, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим Епископом Далматинским Иринејем.

Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства.

На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920-1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград.

Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског университета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе.

Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског университета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског.

У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију.

По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије „Свети Сава", премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно-васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско-рационалистички метод наставе.

Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха.

Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1-9 из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8-12/1927) отац Јустин издао је у Призрену.

Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања.

На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско-богословске проблематике и носио је назив „Гносеологија Св. Исака Сирина".

Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису „Хришћански живот", изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова.

Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце.

Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године.

По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу).

У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство.

Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике.

Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски университет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог университета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском университету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да „специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство".

Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом „О суштини православне аксиологије и критериологије". Касније, изабран је за професора догматике.

У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве.

Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године.

Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски.

У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: „Раскрсница", „Вера и живот", „Народна одбрана", „Духовна стража", „Црква и живот", „Весник Српске Цркве", „Светосавље", „Хришћанско дело", „Пут", „Богословље", „Идеје", „Хришћанска мисао", „Пастирски глас", „Преглед Епархије Жичке", „Жички благовесник"... Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски...).

Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе.

По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као „народни непријатељ", проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи.

По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948 радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа" (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса).

Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти.

Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у „Православном мисионару" (1958), два у „Гласу Православне Епархије Нишке" (1968, 1969), и четврти у „Православљу" (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у „Американском србобрану" (1969) у Питсбургу у Америци и у „Календару Свечаник" у Минхену (1970).

Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа.

На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих.

Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних „сведочења о Светом Ави Јустину", под карактеристичним насловом „Заљубљен у Христа", Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености. Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига „Православна Црква и екуменизам" (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском).

Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.

Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе.

Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве.

Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику.

Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе.

„Човек и Богочовек", наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО-ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето-васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света.

Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује и даље Еванђеље Христово". Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно „живо савремено Еванђеље Христово". Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско-светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље.

Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!"

Манастир Ћелије