Често људи мисле, да се могу наћи у рају и да се при томе спасу од других људи, да је могуће бити са Богом и и при томе заборавити на ближњег. Многи се према Цркви односе као према месту, где се може сакрити, затворити, усамити се у тихом кутку, да их нико не примети. Али разлика између света и Цркве се и састоји у томе , што су људи у Цркви окренути лицем један ка другом, отворени један према другом, зато што у свету могу бити у завади, мрзети се или једноставно игнорисати један другог.

Разлика између раја и пакла је управо у томе, што се у рају сви налазе заједно, уједињени у љубави према Богу и једни ка другима, док је у паклу свако одвојен од Бога и других људи, свако се мучи у изолацији, самоћи и остављености.

Како заволети ближњег? Најпре је потребно потрудити се да се испод спољашњег изгледа човека сагледа његова унутрашња дубина и суштина. Треба се потрудити и прозрети тамо, где је у сваком човеку сакривен лик Божији. Често ми видимо само спољашњег човека, наруженог грехом, утопљеног у страстима, и не примећујемо тај лик Божији, који је скривен под спољашњим наслагама. А управо њега морамо да видимо и њему да се поклонимо у сваком од нама ближњих.

Јако распрострањена грешка, која постаје корен многих конфликата међу људима састоји се у томе што ми не прихватамо човека онаквог какав јесте, него желимо да га видимо другачије: са наше тачке гледишта, њему нешто недостаје, у нечему би могао постати бољи. Градимо вештачку шему и желимо да се човек у њу уклопи, а како он у њу не може да се смести, ми живимо у непрестаном сукобу између своје представе о томе, какав би он требао да буде , и реалности.

Ако би ми научили да полазимо од тога што је дато у сваком човеку, а не од тога што ми желимо да видимо, наш однос према људима значајно би се променио. Треба схватити да Бог воли сваког човека управо таквог какав је. Да, Бог чека док се грешник не покаје, исправи, обрати се Њему; Бог жели да сваки човек постане бољи него што јесте; Бог пати због несавршености човека, његових грехова, ради тога што Га човек оставља и заборавља.

Али све то не смета Богу да воли човека док се не обрати, покаје и исправи. По учењу преподобног Исака Сирина, љубав Бога према човеку се не умањује ни онда када нема узајамности. Сетимо се оца из приче о блудном сину: чак и када га је син оставио, отишавши у „далеку земљу“, отац наставља да га воли и чека.

Често чланови једне породице живе у сталном конфликту због тога што окривљују један другог за недостатак љубави. Например, мужу се чини да га жена недовољно воли: ради тога он испољава ка њој нетрпељивост, распаљују се свађе. И његова љубав слаби ради тога што, како се њему чини, не налази узајамност...Али конфликт може избити и од „преобиља“ љубави: када љубав постаје страсна, слепа, егоистична, када човек почиње да се односи ка другом као према својини. Одатле се рађа љубомора, ничу неоправдане сумње, незаслужени укори. Као и од недостатка, тако и од „преобиља“ љубави, распадају се породице.

Често су родитељи незадовољни својом децом, сматрају, да се деца не баве тиме што је потребно, не слушају, не показују довољно пажње и бриге. Да, деца су дужна да слушају родитеље и да се брину о њима. Да, родитељи носе одговорност за своју децу и у неким случајима су обавезни да се умешају да би помогли са висине свог великог искуства и указали деци на то, што они због своје незрелости не виде. Али родитељи не смеју да забораве да је њихово дете – слободна личност, која има право да самостално бира свој пут, одређује интересе, круг пријатеља. Често мајка држи дете у строгости, лишава га забаве, контролише његове контакте са околином, бранећи му да се дружи са овим или оним другом. Дешава се да верујући родитељи забрањују деци да гледају телевизор, одлазе у биоскоп, шетају се. При томе, они не умеју увек да објасне, у чему је смисао таквог уздражавања, не пружају деци никакву одговарајућу алтернативу, него само забрањују ове или оне ствари. Никаква забрана, никакво ограничење не може постати стожердуховног живота. И до одређеног тренутка дете трпи, а затим одједном (у шеснаест, дванаест година или чак раније), баца са себе тај јарам а заједно са њим губи и веру.

***

Није увек и није сваки човек способан за апсолутну узајамност, апсолутну верност, апсолутну честитост. И не треба тражити од човека то, што он не може да да, чак иако је то ваш син или кћер, брат или сестра, муж или жена, друг или другарица. Нека вам се сваки човек сам отвори у тој мери, у којој хоће и може то да уради. Не треба силом залазити у човекову душу, јер је душа свето светих, и ту се може ући само ако вам отворе и позову вас унутра. Понекад се може стајати крај врата и куцати, као што Христос куца људским душама, али тихо и и ненаметљиво. Ако се врата не отворе, боље је отићи.

Љубав ка ближњем треба да буде мудра. Треба да буде жртвена, као Христова љубав, Који нас заволео такве какви смо. Она треба да доноси радост ближњима, а не да за њих буде „јарам који је тешко носити“. Мора бити апсолутна, али не треба да тражи адекватну љубав од стране ближњих. Она не треба да прерасте у љубомору, да доводи до свађа и увреда, ограничава слободу ближњих, не сме бити егоистична, не треба да се умањује ако не наилази на одговор.

Апостол Павле говори: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди...љубав... не тражи своје... све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје..." (1Кор. 13;4-8).

Извор: Православие и мир

Превод за Поуке.орг

Оливера Голубовић

Конкретно, у такве појаве спада трансформација историјске личности Светога Николе епископа Мирликијскога, у имагинарног „Дједа Мраза“, или рецимо изобличење епископа Валентина, хришћанског мученика из 3. вијека, у заштитника оних људских и природних веза које, све чешће, бивају потпуно супротстављене хришћанским нормама живота.

Наравно, гледане саме по себи, појаве попут новогодишњих даривања или заљубљивања међу људима, нијесу антихришћанске нити антицрквене. Напротив, оне заузимају врло важно мјесто у животу већине хришћана. Међутим, живимо у времену када су ови феномени, као и ликови поменутих светитеља Цркве, – замјеном и погрешном употребом – постали засебна „божанства“ којима се, неријетко, „клањамо“ путем разврата, неморала и похлепе.

Е сад, међу историчарима религије и философима траје великa расправа на тему – ко је и од кога позајмљивао мотиве, и колико често: паганизам од монотеизма, или обрнуто. Ако знамо да су хришћани узели пагански празник поштовања „бога сунца“ као повод за датумско одређење празновања Христовог рођења, или ако идемо даље па дозволимо да на неким страницама Библије можемо пронаћи утицаје многобожачких религија које су старије од библијског текста, онда долазимо до сазнања да је поступака оваквих преузимања тема и идеја било и раније, али и до вјечитог питања – шта је од чега старије? Ипак, са црквеног становишта, које полази од истине да је монотеизам, по природи ствари, и старији и темељнији од паганства – јер су изворно, први људи имали везу са Једним Богом Створитељем, те да је политеистичка збрка настала потом, – ми хришћани немамо дилема шта је старије и шта је, у основи оргиналније. Историјске мјене људског постојања, од првих људи до данас, доносиле су нам, евидентну смјену вриједности, и ми данас живимо једну од тих смјена тј. тих и таквих мјена.

Данас је ван сваке сумње чињеница да се ликови и имена светитеља (епископа, владика…) користе у сврхе које нијесу нити изворно хришћанске, нити у крајњој намјери имају остварење хришћанских вриједности.

Дан Светог Валентина у нама савременој цивилизацији попримио је, како већ рекох, паганска својства, јер је у фокус свога „ритуала“ ставио полну везу – до јуче ону између различитих полова, данас већ и ону која је хомосексуалана – не марећи при том за друге вриједности које су некада биле сродне овој теми, као што су породица, брак и моралне норме. Именом Светога Валентина данас су покривене такве међусобне везе и поступци људи, који немају никаквих додирних тачака са црквеним животом.

Наравно, свако има право да живи како хоће и по свом слободном нахођењу, само треба објаснити људима ко је био Свети Валентин, какве су његове животне и моралне норме биле, па ће постати јасно да је овај човјек данас, најблаже речено, фалсификован. Слична појава се ових дана може видјети и у Црној Гори. Пред ћивотом Светог Василија Острошког Чудотворца, слава му и милост, могу се видјети ванбрачни парови и они људи који отворено и јавно живе мимо или против црквеног учења, који у Острог не долазе ради покајања или жеље за промјеном живота (што би се дало помислити с обзиром да је ријеч о доласку људи у православни манастир), а не долазе ни туристички, већ управо из разлога ове духовне премутације у којој се Острошка светиња схвата на један пагански начин, па ћете чути како се тражи „заштита и помоћ Светитеља“ да опстане веза „двоје који се воле“ – иако они имају своје законите супружнике који још нијесу сазнали за ту везу!

Из свега реченог не може се извести закључак да Црква не воли заљубљивање, да она не благосиља заљубљене момке и дјевојке. Управо супротно – хришћани заљубљивање схватају и разумију као Божији дар, као велику силу уграђену у природу, у све постојеће, силу без које не би било ни живота ни љубави. Заљубљивање је добро, и баш је лијепо кад су људи заљубљени. Само у хришћанском схватању свијета и живота, полна заљубљеност је тек почетак једног дубљег и садржајнијег односа међу људима, односа који Црква зове љубав, а тај однос има још имена као што су: међусобна вјерност, пожртвовање, повјерење и међусобно ношење наших различитих терета. Та љубав, и та жртва свој плодоносан исход има у хришћанској породици, па је некако недовољно, површно и погрешно – са становишта Цркве – величати почетак неке везе, а не истицати вриједности које из тог почетка произлазе.

Страсна веза или допадање између двоје људи може да се деси сваког часа и на сваком мјесту, и уколико таква веза није усмјерена ка породици, или ако она не мари за већ постојећу породицу којој неко припада, онда је такво заљубљивање демонстрација најбруталније себичности која се одвија под геслом: „Узми (само за себе) све што ти живот пружа“, и која за собом повлачи увјек нечију патњу, превару, остављеност, разорене везе и сл.

Не смијемо тако лако, боље рећи лакомислено, одбацивати могућност да се оваква себична грамзивост појави и у нама самима, иако смо – по опредјељењу, рецимо хришћани. Свети Божији човјек, какав је био старозавјетни цар Давид, имао је управо такво искушење, такав напад себичне острашћености којој се није могао одупријети. Наиме, док је био дјечак, онај који је чудесно побиједио Голијата, или док је био прогоњен по јудејским пустињама од цара Саула, или док је предводио Израиљце у побједничким ратовима….тада му се таква ствар тешко могла десити. Али, када се нашао на свом царском двору, окружен пажњом, дивљењем, додворавањем и ласкањима околног свијета – заљубио се у туђу жену, и отео је од њенога мужа, пославши несрећног човјека право у смрт. Онда када му је Бог дао све што би један човјек могао да пожели, Давиду то није било доста него је пожелио за себе и оно што није било његово, оно што је његов војник и поданик имао!!! Ето како је опасна сила простог заљубљивања, и како она може да помути разум свакоме.

Преовлађују наравно, оне позитивне стране те чудесне силе, и можемо их видјети свуда око нас. Православна Црква слави Младенце (Севастијске мученике – 22.марта), као дан посвећен младенцима, онима који су ступили у брачну заједницу. Такво заљубљивање које тежи брачној заједници, или је у њој већ остварено, њега Црква благосиља и разумије као нарочиту вриједност, као емотивну и духовну снагу из које ће се изродити нове вриједности, бројни други плодови. У противном, себичност и посесивност гуши сваки Божији дар.

У суштини, Црква се залаже за „слободно тржиште“ и „отворену утакмицу“ идеја и духовних учења. Црква је увјерена у супериорност и истинитост свога учења, у односу на друга, али тражи елементарни фер-плеј, и називање ствари правим, адекватним именом. Тако ће људи који се залажу за ваниституционалну полну везу, за промискуитетне односе или ЛГБТ сексуалну идеологију, имати слободу говора и право на сопствени избор, али неће за своје заштитинике узимати најбоље међу поповима, какви су, рекосмо, Светитељи Николај, Валентин и Василије Острошки, него рецимо неко античко паганско божанство, – па ко воли нека изволи.

Незаинтересованост или незнање, као и конформизам који их прати, главни су узроци што данас имамо и неке номиналне хришћане који практикују „валентиновске играрије“. Као што, уосталом имамо и оне који славе долазак Нове године – са ћурком и сармама у току Божићног поста- али и онај 13 дана касније – са бадњацима и свијећама. Не постоји, и не треба да постоји, некаква „инквизиција“ која ће то да брани људима, и која ће људе да жигоше и протјерује због овог својеврсног еклектицизма (мијешања разних стилова и учења), али исто тако није забрањено да се хришћани огласе у јавности, упозоравајући најприје једни друге, које радње и какво понашање чувају хришћански идентитет, традицију и морал, а које их руше и расипају.

Извор

Беларус не значи бела Русија него чиста Русија, то је Русија која је без татара. У Руском царству је било татара. Достојевски је говорио:'' загреби помало сваког Руса - наћи ћеш Татарина'', што наравно није тачно, али говори о њиховом присуству.

Народ се у Белорусији хвали да су они прави Руси, царска Русија. Ја нисам био у Русији, али ово што сам видео у Белорусији је толико чудесно да сад разумем све русофиле свих времена. Прво, сам град Минск, престоница Белорусије, који је за мене дотле представљао само тачку на карти у географском атласу. Оно чиме започиње бајковитост приче је то да у двадесет првом веку, у овом двомилионском граду нема регистрованог криминала. Затим улазимо дубље у бајку. Кажу вам, одмах по доласку, да се не бисте препали, да се сва светла у граду гасе у једанаест сати увече. Да ноћног живота у граду нема. Наш је авион слетео у Минск негде у 11:15 и ми смо прошли и кроз центар и још десет километара кроз град, јер је Светојелисаветски манастир, наше одредиште, сасвим на другом крају града - ни једног човека на улици нисмо видели, нити једно светло упаљено по домовима, осим светлећих реклама на зградама.

Био је то шок за нас. Минск је величине Београда, метропола у којој у току дана има заиста живог и живахног живота. Следеће изненађење је био податак да у граду нема незапослених. Углавном је све то делатност председника Лукашенка који је од тог града направио једну мирну, али милионску оазу у овој џунгли савремене цивилизације. Минск је иначе град широких булевара због чега нема саобраћајних гужви. За седам дана тамо нисмо чули сирену аутомобила. Нема ни буке ни вике и све је тако некако благообразно и пријатно.

Шетате се градом без икаквог страха да ће се нешто догодити. Мене су заустављали по граду зато што су свештеници изузетно поштовани. Једном ме неки младић зауставио тражећи да му покажем где се нешто налази у Минску. Рекао сам му да нисам Рус, а он ме је запањено погледао и упитао одакле сам. Сад да му кажем да сам из Црне Горе, неће знати, помислио сам, ипак је то много далеко, него сам рекао да сам из Србије. А он викну - Косово је Србија! Народ ми је гурао цвеће у руке на улици. Минск је град бројних цркава и све су оне препуне. Због великог броја људи у њима недељом се у свакој од њих служе две Литургије, а празником буде и трећа Литургија и све је опет пуно. Зато се граде нови храмови, често поред старих. Управо је у току градња једне од највећих цркава у Православљу - цркве Пресвете Богородице Утехе свих жалосних, која ће бити висока око сто метара.

Тамо свештеници на свакој служби проповедају, па била то Литургија или вечерња. Служили смо у неколико тих нових цркава направљених у старом стилу, по петнаестовековном обличју, без трунке примесе модерне архитектуре, са прелепим фасадама и куполама. Каква лекција нашим архитектама који се данас стиде Византије и ''модернизују'' Православље, прилагођавају га духу времена, европског времена, а какво је то време? Што се евроамеричке цивилизације тиче, скоро да кажемо антихристовске. И све те цркве препуне народа, предивног, побожног народа! Њихову побожност и богопреданост је немогуће описати - то треба да се доживи.

При изношењу путира цела црква пада доле на земљу, не на колена. Причећује се цела црква. Мала деца, често не старија од 3-4 године, причешћују се као одрасли, са скрштеним рукама на грудима казујући при том своја имена - али све хришћанска - раб Божији Артемије, раб Божији Силуан... Нема световних имена. После Свете Литургије народ нас салеће са многобројним питањима и својим проблемима - причају као да нас одувек знају, гурају нам у руке мноство папирића са именима и прилозима. Овде још влада стари светски поредак. Осећате се ванвремено.

Што се свештеника тиче, мислим да у животу нисам видео побожнији људе. Сат времена пре почетка Свете Литургије они су, већ обучени, само су о томе причали, како ће да служе, да то Богу буде угодно. Али и ван Литургије они су причали искључиво о Јеванђелским темама. Њима ништа што је за Христа и цркву није тешко да ураде. Већина их по неколико сати дневно исповеда. Њих служење Јевандјељу не умара. И то код верног народа ствара један диван осећај да су они увек на располагању. Ипак, највеће изненађење, круна овог пута, чудо над чудима, је тек следило - Јелисаветин манастир. То није манастир - то је читав град, а стар је само 11 година. Пре тих 11 година, а по благослову старца Николаја Гурјанова, основан је овај манастир. О оцу Николају је и књига објављена на српском језику, зове се ''Православље је волети'', а појавио се иу филму ''Храм'' пре неку годину, тако да се и код нас зна за њега.

Он је чудо Русије, није живео у Белорусији него одмах преко границе, али знате та граница Русије и Белорусије не постоји ни у физичком смислу - дакле нико вас нигде не гледа ако прелазите из Белорусије у Русију и обратно, нити у духовном погледу - то је заиста једна земља. Јелисаветин манастир је направљен по старчевом благослову пре 11 година тиме што је једном Божијем човеку Андреју, сада свештенику тамо, отац Николај рекао да иде у Минск и да тамо поред психијатријске клинике на крају града на голој ледини подигне манастир. Дао му је скромни прилог од десетак рубаља. То је баш изгледало бајковито, али данас тај манастир има 87 монахиња, 350 милосрдних сестара, подворје са стотинак људи и хиљаду радника који раде за манастир. Овај пчелињак богољубивих пчелица је једна од највећих православних заједница на свету. Љубав и служење су основ ове породице, како је то установила њихова заштитница Света Јелисавета Романова, којој је манастир и посвећен. Они служе Богу и свима који су у невољи. 350 сестара милосрђа обучених у беле мантије служе у психијатријској болници, у болници за децу са посебним потребама и још у једној болници.

Пет свештеника је тамо стално, по цели дан не излазе из ових установа. Кад сам упитао једну од тих сестара да ли оне за свој рад добијају плату, она се замислила и одговорила: ''Па, неке од нас добијају неку награду, а остале раде за славу Бозију''. Има ова света породица још једно дело. Прича о напуштеним људима из Минска, бескућницима покупљеним са улица и сабраним у манастирско подворје изван града и у неке вагоне придружене манастиру је прича која може да уђе у Житија Светих. У људима који су живели на рубу постојања, презрени од свих, неко је препознао браћу створену по образу Божијем и удахнуо им већ заборављену радост живљења. Живљења Христом. И довео их на Гору Преображења, на лишај гору, у ово подворје да се тамо душе њихове преобразе покајањем кроз рад и молитву и да гледају на овој гори Таворско Преображење.

Сведочим да сам видео људе који светле, људе спасене. Док смо им служили Литургију, на којој су се сви причестили - жеђ за Христом код њих је много већа него код осталих Хришћана - рече ми отац Андреј: "Погледај их! Они ништа немају! Они само Христа имају!'' Чак и нама монасима није лако да поверујемо да прича о покајницима из тамнице Св. Јована Лествичника није само ствар прошлости. Али највише од свега, оно што је пленило душу, је сам Светојелисаветин манастир и његови небоземни житељи. Кад смо путовали до Минска, неки наш сапутник, поморац, рече: ''Знам ја за манастир. Мој друг је њихов комшија, он је био 12 година на броду и кад се вратио кући мислио је да сања - видео је град испред куће''. И заиста је застрашујуће видети какве су грађевине настале за само десет година! И то какве! Манастир толико личи на руске манастире из КСВ века да сам морао да додирнем фасаду, да осетим материјал, толико је то верно направљено. Сигурни сте да сте у манастиру који је 500 година стар. Испод манастира имају неколико подземних цркава и крстионицу у облику цркве у којој је све у скулптури урађено. Нема практично ниједног метра зида ходника којим пролазите да није нечим украшен. У манастиру су две цркве - стара, настала пре 11 година и нова, настала пре 6 година, коју користе за празнична богослужења. Њихов дочек гостију је такав да посрами и најгостољубивије нације. Далеко је Минск и ретко ко тамо зна где је Црна Гора, а поготово Цетињски манастир, те ми осим уобичајеног дочека нисмо друго очекивали. А дочекали су нас као да су само нас чекали. Свих 87 монахиња је дошло да се поздрави, да се упозна. Свуда су нас пратиле, све нам показивале. Поражавале су нас својом љубављу на сваком кораку. Као неко објашњење говориле су: "Нама је баћушка Андреј дао благослов да умножавамо љубав и смирење. Осим тог, друго ништа није помињао''. Андреј, духовник манастира, Божији човек, човек у којем нема граница, свуда отворен, заједно са мати Ефросинијом, игуманијом, чини од ове свете породице икону Царства Божијег. Међусобна љубав монахиња је таква да помислите да сте ушли у Житија Светих или да сте се неким чудом обрели у четвртом веку, златном добу египатског монаштва. Гледао сам их како се радују кад се нека сестра врати са пута, како се радују једна другој. Њихово опраштање на повечерје траје двадесетак минута, свака се са сваком лично опраста, трипут љуби. Гледао сам их како сваке вечери иду у литију око манастира, пуне радости. Како се радују новом дану. Дану који је испуњен молитвама на прелепим дугим богослужењима, послушањима у многим манастирским радионицама и свесрдним помагањем ближњима, браћи створеној по образу Божијем. Много тога доживљеног у овом казивању није обухваћено, јер се не може обухватити речима. Остаје забележено да сведоци о могућности остварења Јеванђеља и у овом нашем распамећеном веку. Минск је један од много градова на овом нашем земаљском сару, али њега се дотакла благодат Божија и учинила његову причу бајковитом нама, отврдлим у ''реалности'' живљења у 21. веку. Јер што је нама бајка, некоме је реалност.

http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/02/blog-post_11.html?spref=fb

Неко време иза тога када настадоше ови спорови, јавише се ови велики светитељи, прво сваки засебно, а затим сва три заједно, и то не у сну, но на јави, Јовану епископу евхаитском, човеку ученом и пуном врлина, и рекоше:

«Ми смо једнаки пред Богом, као што видиш, међу нама нема дељења, нити какве год међусобне противности. Сваки од нас одељено, у своје време, потакнут божанственим Духом, написао је одговарајуће поуке за спасење људи. Оно што смо научили скривено, то смо људима предали јавно. Међу нама нема ни првога ни другога. Ако се ти позиваш на једнога, ту су у том сагласна и остала двојица. Зато заповеди онима који се препиру око нас, да прекину спорове, јер као и у животу, тако се и после смрти ми бринемо о томе, да крајеве васељене приведемо ка миру и једномислености. Имајући ово у виду, сједини у један дан нашу успомену, и како теби приличи састави нам празничну службу и другима предај, да бисмо код Бога имали једнако достојанство. И ми ћемо онима који свршавају нашу успомену бити помоћници ка спасењу, јер се надамо да имамо неку заслугу код Бога».

Рекавши то епископу, они се почеше уздизати на небо, сијајући неисказаном светлошћу и зовући један другога по имену.

Јован епископ је одмах умирио у Цариграду оне који су се спорили, установио је тамо празник три светитеља, као што му они заповедише, и завешта црквама да га празнују са потребном свечаношћу. Празник у част три васељенска учитеља: Василија Великога, Григорија Богослова и Јована Златоустога установљен је 1084. године у Цариграду. Када је Јован видео да се успомена ова три светитеља слави месеца јануара, наиме Василија Великога – 1. јануара, Григорија – 25. јануара, Јована Златоустога – 26. јануара, то их је он саставио у 30. дан истога месеца, украсивши празник њихове успомене службом и похвалама.

Свети Василије Велики је превазишао у књижевној мудрости не само учитеље свога времена но и старије; изучио је реторство и философију и као аскета живео је животом врлине, сиромаштва и целомудрија, и улазећи умом ка Боговиђењу, узведен је на архијерејски престо када је имао четрдесет, а био је архијереј 5 година.

Свети Григорије Богослов је био светога живота, учен богослов, због чега је и назван: Богослов. Био је архијереј дванаест година у Цариграду, утврђујући православље.

Свети Јован Златоусти био је велики беседник и одличан тумач Светог Писма, светога живота извор милости и љубави, пун ревности учитељства. Живео је шездесет година, а пастир цркве био је шест година…

Software buy - australi

Описао је врло упечатљиво своју унутарњу борбу са самим собом, са својим рационализмом и своје дилеме као изузетног интелектуалац и то своје невјероватно ''путовање'' подјелио са нама. Због актуелности ове теме доносимо у преводу са грчког језика овај опис, човјека који је у једном моменту постао апостата (отпадник) од хришћанства (англиканскога), те постао кинески националиста и многобожац, да би се на крају након кратког задржавања у будизму и таоизму поново вратио у Хришћанство. Шта је то што је актуелно у његовом опису?

То је проблем савремених образованих људи са прихватањем Хришћанства, а посебно њихов проблем са прихватањем хришћанских догматских учења са којима овај професор има озбиљних проблема. Он сматра да догмати и догме засјењују (помрачују) снагу и љепоту, те једноставност Христова учења. Овај чланак преузели смо са сајта РОМФЕА.гр., а пренио га је Никос Ј.Серви

Ево шта каже проф.ЛИН ЈУТАНГ

Многи ме људи питају: зашто сам се ја (или како сам се ја), који сам се декларисао да сам идолопоклоник поново вратио у Хришћанство?

Објашњење није једноставно, јер религија је једно строго лично питање. Штавише, многи људи, сигуран сам, били су суочени са истим проблемима као и ја, у настојању да нађу једну религију која ће их задовољити (која ће одговарати њиховим потребама), јер ниједан уман (разуман) човјек није срећан када живи један запуштен живот. Такви људи упорно траже смисао у једној консолидованој (уједињујућој) вјери - назовите то философијом или религијом - која ће му објаснити његове подстицаје, његове поступке и његова одредишта (дестинације). Више од 30 година моја једина религија био је човјек, са убјеђењем да ће човјек, руковођен логиком (рационализмом), у потпуности достићи савршенство. Да ће напредак, само у знању, донијети аутоматски један бољи свијет. Међутим, пошто сам постао свједоком напретка и пролаза материјализма 20 вијека у дјелу народа који су живјели без Бога, убјеђен сам потпуно како није довољан само човјек, јер човјек зарад његовог самопреживљавања, има потребу од везе са Вишом силом и изван њега самога. И ово је разлог због чега сам опет у Хришћанству. Желим да поново осјетим оно знање и ону љубав Божију коју је с толико чистоте и једноставности учио Исус. Да разјасним моју ситуацију. Мислим да је потреба рећи коју ријеч о мом поријеклу. Ја сам хришћанин три генерације. Мој отац био је парох у једном удаљеном селу, високо горе у брдима, у једној ували коју су звали Поа, 60 миља од југоисточне обале Кине. Моје дјечачке дане провео сам тамо фантастично, - близу Бога и у величини Божијој. У једном свијету пуном љепоте облака по врховима планина сличних зубима. У њежној небоплавој боји што је захватала пашњаке по којима овце пасу, са заласком сунца. У шуму жубора поточића. Помињем или наводим ове ствари јер сјећања на њих имају тјесну везу са мојом религијом. Учинила су од мене да не волим све ове ствари које су техничке и запетљане, направљене од човјека и мале.

Друга (врло важна) ствар, био је живот мој породице у периоду мог дјетињства. Наша кућа, била је једна кућа религиозности и пуна хришћанске једноставности и љубави. И жеља за учењем била је неограничена. Можда ово изледа фантастично (фантазирање), у једном удаљеном селу, у једном периоду у којем је Кином владала царица удовица наслиједница. Мој отац говорио ми је са осмјехом на лицу о Универзитету у Берлину и Оксфорду и надао се како је могуће да једнога дана тамо студирам. Ми смо били једна фамилија сањара. Када сам уистину отишао на Колеџ у Шангају у почетку сам мојим избором студирао да постанем свештеник. Временом ја сам се разочарао јер ми је то све изгледало као ''теолошка превара''. Супростављен догми, и поред тога што сам још вјеровао у Бога, коначно сам напустио свештенство и цркву (англиканску). Емерсон је описао тачно моје мјесто када је рекао: нико не постиже знање Бога са хладним типовима, већ '' на стази у башчи, можда''. И тако остао сам ван цркве и лагано сам ишао ''унутра по башчи тражећи још тачан путић.'' И друге су силе дјеловале како би ме покренуле ка идололатрији.. После колеџа отишао сам да учим у Чингк Хуа близу Пекинга. Као већина дипломираних на богословским школама тако сам и ја имао врло мало знања о кинеским народним обичајима (традицијама). У мојим дјечачким годинама био сам научио како су трубе Исуса Навина порушиле зидове Јерихонске. Нико ми, пак, није рекао како су зизе удовице Чи Лиангк растопиле и очистиле један дио Великог Кинеског зида. Пошто сам дошао у контакт са славом Пекинга и са једном аутентичном (националистичком) Кинеском заједницом стидио сам се себе самога због показаног незнања (из области националне традиције и вјеровања). Бацио сам се на изучавање кинеске филологије и философије. Био сам огорчен и љут на моје хришћанско дјетињство и на све оно што је имало везе са овим.

Сјећам се да је моје дефинитивно одвајање од хришћанства било када ме је један од мојих колега потсјетио на једну тврдњу Конфучијеву о достојанству човјека рекавши: ''једноставно, бићемо добри људи јер смо људска бића''. Конфучијево учење истицало је учтивост (добро понашање), посвећеност (послу, занимању), извршавање обавеза и на крају, један скроман однос према животу – вјера у интелигенцију и у самосталност човјека кад је у питању образовање. Моја увјерења (вјеровања) – потсјећала су ме на човјека који се развио у Европи - сада су постале моје. За много година био сам задовољан са вјером у моћ човјека да учини себе самога савршеним и да направи бољи свијет. Након тога, испод површности мог живота поче један немир да ме подилази, а што је био резултат мисли и искуства. Видио сам како увећана вјера у човјека и у себе самога не доприноси да се човјек више осјећа сличним Богу. Бивао је више интелигентан (и образован), али је све мање и мање имао трезвености док је стајао пред Богом. Савремена историја је показала, колико може бити опасан један човјек кад подивља, чак и онда када је имао напретка са материјалне и технолошке стране. Како је моја вјера у човјека почела да опада, ја сам све више питао себе самог: ''Има ли иједна религија да у потпуности задовољи савременог и образованог човјека?'' Постоје и друга дивна етичка учења и религијски системи на Истоку. Међу њима су будизам и таоизам. Међутим, сви они нису успјели да ми даду одговоре (на моја питања). Будизам је једа религија саосјећајности. Базира се на философији да сав овај свијет што осјећамо је само једна обмана. Будистичко објашњење људског живота је '' штетан за њега''. А, елементе оностраног свијета и настојање да неко доводи оно што је доље у постојећи свијет, - један елеменат који је присутан у свим религијама свијета- у Будизму је постала једна трајна идеја.

Таоизам учи о једном обичном (простом) поштовању једног ''красног'', наизглед ''безименог'' али увјек и свуда присутног Тао-а. Уствари то је Бог, чији закони на тајанствен начин и неминовно владају свијетом. Његова (Тао-ова) пројава осјећа се у благој и смиреној бесједи на Гори. Лао-Це пророк (учитељ) Таоизма, пројављује се у великој мјери као учитељ. Али позив: назад у природу (назад природи) те : пазите се у Путу, са тешкоћом помаже рјешавању проблема савременог човјека. Усуђујем се изјавити како сам се сво ово вријеме несвјесно приближавао Хришћанству мог дјечијег узраста. И поред тога имао сам потешкоћа са прихватањем догматских учења, као што су, вјерујем, имали и многи савремени људи, да чују унаутрашњи глас вјере. Било гдје да смо путовали, у оно вријеме, ја и моја жена, она је увјек ишла у цркву. Неколико пута сам је пратио. Али обично удаљавао сам се обесхрабрен другоразредном квалитетом бесједе и са рјешеношћу (одлуком) да поново не идем у цркву. Нашао сам се на раскрсници (живота) једне Недјеље у Њу Јорку када ме је моја жена убједила да је још једанпут пратим у цркву. Био је ово одлучујући тренутак. Бесједа је била богата и интересантна и као идеја. Није имала везе са ''теолошком преваром'' већ са једним обавезним елементом хришћанске вјере, у овом случају ВЈЕЧНИ ЖИВОТ, и са једним начином који је имао дубоког смисла и надахњујућа. Недјељу за недјељом поново сам ишао у ову цркву и био сам тамо срећан. Скором на природан начин, без да о томе разговарамо у кући, пришао сам поново хришћанској вјери. Сада могу да разумијем, још једанпут, како је све ово што је у мени ново, учење Исусово које улијева поштовање (човјека), те једноставност и чедност (непорочност). Нико није говорио као Исус. Ниједан ''син човјечији'' не рече са толиким осјећањем: ''Оче, опрости овима, јер не знају шта чине'', или са таквом божанском љепотом: '' ако учинисте једноме од ове моје најмање браће мени учинисте''. То ''мени'' у овом случају значи Бог на дан Суда. Какво откровење и каква неупоредива наука!!! Кажеш себи самоме: говори истинити Господ и то прихваташ без испитивања (истраживања). Бог више није аморфан (без лика), већ постаде конкретан и видљив кроз Христа - дакле истинита религија, непомјешана и тачна, не хипотетична. Не познајем ниједну другу религију која може да дадне овај лични контакт са Богом. Ова веза једне личне везе са Богом је јединствени дар Хришћанства.

Увијек су људи настојали (или покушавали) да ставе њихову лаковјерност (или добру вјеру) и начин (вјеровања) у друге религије. Онај пак који је успио да схвати неупоредивост (или несмјешљивост) љепоте и снаге Христова учења (са другим религијама), треба редовно да се бори против догмата који пријете да ( ту љепоту и снагу учења) закрију (потамне).

Тврдим да се акумулирано религијско (догматско) учење нашло супростаљено закону и учењима из времена Исуса. Исус, пак, лично, био је Онај који је нас ради постао једноставан и достигао је суштину, када нас је учио да љубимо Бога и да љубимо нашег ближњег, а потом додаде: '' у овим двјема заповјестима виси сав закон и пророштва''

Не питам више: ''постоји ли иједна религија која би задовољила савременог образованог човјека?'' Завршило се моје трагање. Вратио сам се тамо гдје припадам.

Пренио Никос Ј.Серви

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Акатист Пресветој Владичици нашој Богородици

у част Њене иконе Валаамске

(Слави се 13.јула/30.јуна и прве недеље после дана спомена преподобних Сергија и Валаалама )

Кондак 1

Изабраној Војвоткињи нашој Богородици приносимо

благодарне песме због Њене дароване прехвалне иконе Валаамске. Ти

пак, Свемилостива Царице, пошто

имаш моћ непобедиву и неисказано

милосрђе, ослободи од свих зала и недаћа православну земљу нашу да би Ти клицали:

Радуј се, Владарко, дивна Заштитнице

Валаамскога манастира и наше земље!

Икос 1

Царица Анђела и све твари Владаркаo,

преславним прослављањем Твоје свете иконе озарила си благодаћу целу Руску

земљу. Због тога верни људи са љубављу прилазећи предивној икони Валаамској, приносе Ти ове похвале:

Радуј се, почетку нашега спасења!

Радуј се, Мајко Господа Вишњега!

Радуј се, непоколебљиви стубе Цркве!

Радуј се, непобедива тврђаво Царства!

Радуј се, јер

си земљу Руску (и Србску) жребом изабрала Себи у наслеђе!

Радуј се, јер си у њој умножила

чудотврорнe иконе Твоје као звезде!

Радуј се, Царице

и Владаркo Руске земље!

Радуј се, јер

Тобом се чува Православна Русија (и

Србија)!

Радуј се, јер си лучама Твоје благодати

озарила целу васељену!

Радуј се, јер душе наше просвећујеш

светлошћу радости!

Радуј се, непобедива Војвоткињо царева и православних војника!

Радуј се, јер побеђујеш наше видљиве и невидљиве непријатеље!

Радуј се, Владарко, дивна Заштитнице

Валаамског манастира и земље наше!

Кондак 2

Знајући благодат и славу места овога, Господ

благослови Своју Мајку да подари Ње Покров (заштиту) над острвом Валаамом, као

над северним Атоном, да би сви спасaвајући се на њему од давних временa до сада,непрестно клицали Спаситељу Богу Нашем: Алилуја!

Икос 2

Имајући Божански разум, преподобни оци

наши Сергије и Герман одоше на север да

Господу незабрањено послуже и стигавши на острво

Валаам, тамо основаше манастир. Ти пак, Пресвета Дјево, као игуманија

свих православних манастира, сачувај све који се овде подвизавају и певају Ти

једним срцем и једним устима:

Радуј се, од младости посвећена Богу!

Радуј се, васпитана у Јерусалимаском

храму!

Радуј се, јер Твој живот при храму јави

се као праслика монашкога живота!

Радуј се, чедољубива Мајко монаха!

Радуј се, јер си острво Валаам осветила

као место јављања благодати

Твоје!

Радуј се, јер си Карелијску земљу испунила миомиром светости!

Радуј се, јер си храмове и скитове њене осветлила славом чудеса Твојих!

Радуј се, је си примила преподобнога Сергија и Германа на молитву са Собом!

Радуј се, јер си Валаамски манастир прославила као Северни Атон!

Радуј се, јер си милошћу Твојом на острву

Валааму засадила предивни врт!

Радуј се, Свечасна Игуманијо светога Валаамскога манастира!

Радуј се, Наставнице монаха на путу

небескога живота!

Радуј се, Владарко, дивна Заштитнице

Валаамског манастира и земље наше!

Кондак 3

Сила Вишњега осени сликара Алексеја, када

он, имајући од Бога дар за уметност, дође у Валаамски манастир и прими анђелски

чин, у част преподобног Алипија Печерског, првог иконописца Свете Русије. Због тога му се даде благодат

да слика свете иконе и дивно украшава

храмове у манастиру, кличући Творцу и Господу: Алилуја!

Икос 3

Имајући љубав према Твоме изабраном манастиру,

Преблагословена, удостојила си оца Алипија да наслика Твоју часну икону којој

си подарила чудотворну силу исцељења и спасења

свих који јој са вером и надом прилазе, да би видећи Тобом јављену милост скрушено овако клицали:

Радуј се, Заштитнице свештеног

иконописања!

Радуј се, освећење поштовања светих

икона!

Радуј се, јер си нам подарила Твоје

иконе ради молитвенога општења!

Радуј се, јер кроз њих изливаш благодатну силу!

Радуј се, јер си јавила свету љубав

Твоју побожном сликару

Алипију!

Радуј се, јер си га упутила у монашким

подвизима!

Радуј се, јер си га укрепила у делу

иконописања!

Радуј се, јер си благоизволела да наслика Твоју дивну икону!

Радуј се, јер си на тој икони изображена

са Сином и Богом Твојим!

Радуј се, јер си је прославила многим чудесима!

Радуј се, јер када се молимо пред њом добијамо

душевну утеху!

Радуј се, јер заједно са Твојом

иконом Сама невидљиво боравиш међу нама!

Радуј се, Владарко, дивна Заштитнице

Валаамског манастира и земље наше!

Кондак 4

Бура смутњи коју је подигао непријатељ спасења поколеба чамац

спасења смирења твога, оче Алипије, када

је напустио Валаамски манастир. Међутим, молитвама Пречисте Богородице све обмане

нерпријатеља си уништио и сав си био

предан Богу, постом, молитвама и многим делима, удостојио си се да у дан свога

Анђела преселиш се у станове небеске, где са хором анђелским певаш Богу:

Алилуја!

Икос 4

Господ чу бол неке жене која је дванаест

година страдала тешком болешћу, подари

јој благодатну помоћ Богоматере, која се

јави болесници у виђењу у сну и заповеди јој да оде на Валаам да би се тамо

прославила Њена прехвална икона,која је

до тада била непозната, од које многи налазе духовну радост и исцељење, кличући Преблагословеној:

Радуј се, јер си услишила срдачну молитву слушкиње Божије!

Радуј се, јер си јој се у виђењу у сну

три пута јавила!

Радуј се, јер си болесну старицу подигла

са одра болести!

Радуј се, јер си је упутила у Валаамски

манастир!

Радуј се, јер си открила чудотворну

силу иконе Твоје!

Радуј се, јер си показала предивну икону Твоју у манастиру!

Радуј се, јер си прослављење иконе Твоје

знаменовала исцељењем тешко болесне жене!

Радуј се, јер испуњаваш срца

православних неисказаном радошћу!

Радуј се, јер си засијала иконом Твојом као сунце северне земље!

Радуј се, јер си нам је оставила као

скупоцену ризницу!

Радуј се, јер се пред њом верни побожно клањају!

Радуј се, јер онима који се пред њом моле дају исцељења!

Радуј се, Владарко, дивна Заштитнице

Валаамског манастира и земље наше!

Кондак 5

Свачасна икона Твоја јави се слична

боговођеној звезди, коју примивши као небески дар иноци Валаамског манастира поставише у Саборној цркви

Преображења Господњег који су они погигли, благодарно кличући:Алилуја!

Икос 5

Видевши чудо исцељења болеснице од Твоје иконе, Пресвета Дјево, испуни се

радошћу манастирска братија и поклонише се са љубављу и побожношћу пречистоме лику Твоме. Ми пак грешни,

видевши и сада у славном манастиру

изображену на икони Мајку Господа, ширимо прем њој руке и скрушено кличемо:

Радуј се, јер си острво Валаам осенила Својим благословом!

Радуј се, неисцрпна ризнице Валаамскога

манастира!

Радуј се, јер си показала љубав Твоју

према манастиру!

Радуј се, јер се о њему много стараш!

Радуј се, јер си овај манастир посетила

Својом милошћу!

Радуј се, јер си јој у залог љубави подарила Твоју прехвалну икону!

Радуј се, прослављена у старом манастиру!

Радуј се, Заштитнице валаамских монаха!

Радуј се, надежна заштитнице оних који се подвизавају у њему!

Радуј се, блага заступнице оних који долазе у њега на поклоњење!

Радуј се, јер сакушљаш монахе манастира

на служење Господу!

Радуј се, јер им показујеш пут служења!

Радуј се, Владарко, дивна Заштитнице

Валаамског манастира и земље наше!

Кондак 6

Проповедница благодатне помоћи,

Владичице,јави се исцељена слушкиња

Божија, која побожно и радосно проповедаше о чудесима која су се збила на њој. Њој

подражавајући и ми праослављамо изливено милости од иконе, јер ограђујеш

градове и села, штитиш манастире, исцељујеш болеснике и шаљеш сва добра свима

који Те воле и певају Сину Твоме: Алилуја!

Икос 6

Засија пример равноангелног житија свима који ишту спасење на острву Валааму, који су се од пролазности света

предала под моћни покров Богомајке, чија

икона светли као знак старања Пречисте за

све нас. Ми пак, грешни, знајући да наши оци назваше Свету Русију, домом

Пресвете Богородице, кличемо Јој:

Радуј се, Благодатна, јер си свети

манастир осенила Твојим пречистим ликом!

Радуј се, јер се Твоја икона украшава

сузама радости више од бисера!

Радуј се, јер си изобилно јавила

благодатну силу Твоју у овој икони!

Радуј се, јер у целоме свету дајеш извор

исцељења из светих икона Твојих!

Радуј се, јер брзо помажеш онима који се

поклањају икони Твојој у недаћама и невољама!

Радуј се, јер и нас грешне упућујеш ка

спасењу!

Радуј се, јер промишљаш о свима који

поштују Твој лик!

Радуј се, јер чудесима из њега утрврђујеш истиниту веру у људима!

Радуј се, Богом даровано олакшање

страдалнима!

Радуј се, неисцрпна ризнице благодати!

Радуј се, јер шириш руке Твоје за нас

пред Богом!

Радуј се, јер нас одеваш вечном радошћу!

Радуј се, Владарко, дивна Заштитнице

Валаамског манастира и земље наше!

Кондак 7

Побожни војник, велики кнез Николај

зажелевши да принесе благодарење Теби,

Богородице, заповеди у годину светскога рата да се изгради храм у Твоје

име, да би сви монаси помињали вође и војнике

који су положили живот свој за

веру, цара и Отачаство, у све дане кличући Богу: Алилуја!

Икос 7

Ново чудо показа Господ, када старцу Валаамскому Борису имаде

виђење: свети старац виде

преподобнога Сергија и Германа у схимама

који стоје на икони Богомајке. Ми пак,

радујући се, заједно са Пречистом

прослављамо вас угодници Божији,

помозите нам да се молитвама вашим удостојимо

да достојно прослављамо Свесвету

Мaјку

Господа:

Радуј се, јер нам манастир чуваш

заједно са преподобним Сергијем и Германом!

Радуј се, јер си старца валаамскога

удостојила виђења!

Радуј се, Победнице отачаства нашега!

Радуј се, моћна Заштитнице наша у

данима тешких искушења!

Радуј се, брза Помоћнице у данима

рата противу непријатеља!

Радуј се, Наставнице у

данима мира и побожности!

Радуј се, јер укрепљујеш православне војнике на ратне задатке!

Радуј се, јер им дајеш непобедиву

храброст!

Радуј се, јер уздижеш њихову силу духа!

Радуј се, јер припремаш мученичке венце убијенима на ратном пољу!

Радуј се, јер анђелском војском поражаваш непријатеље наше!

Радуј се, јер молитвама Твојим спашаваш цео свет!

Радуј се, Владарко, дивна Заштитнице

Валаамског манастира и земље наше!

Кондак 8

Необично и дивно виђење дарова Господ

уочи пропасти Царства Руског, виде пак,

праведник Тебе Мајку Божију, како се топло са сузама молиш пред Сином Твојим и

Господом да отвори двери милосрђа Свога

према руској земљи и људима њеним. Због тога

и ми плачући за грехе своје кличемо Богу дивноме у светим Својим:

Алилуја!

Икос 8

На целу Руску земљу наиђе страх и трепет,

када непријатељ рода људскога зажеле да у њој истреби веру Христову. Ти пак,

Свемилостива, у тешким даним сачувала си земљу Руску од погибли и спасила си

веру православну од истребљења. Помози нам дакле, Владару, да са трпљењем и

благодарењем трпимо све недаће и

невоље и кличемо Ти радосно:

Радуј се, јер изабраницима Твојим

откриваш небеска виђења!

Радуј се, јер Твојом иконом јављаш дивна знамења!

Радуј се, благодатно утврђење Руске

државе!

Радуј се, јер нас у време искушења

спашаваш моћном руком од погибли!

Радуј се, јер омофором Својим

покриваш Руску Цркву у време гоњења и крсних страдања!

Радуј се, јер у страдањима за Христа укрепљујете мученике и исповеднике

вере!

Радуј се, јер уразумљујеш оне који ратују на Цркву Божију!

Радуј се, јер посрамљујеш њихово лукавство и злобу!

Радуј се, јер непријатељство и мржњу

побеђујеш миром и љубављу!

Радуј се, јер бришеш сузе чеда Твојих!

Радуј се, јер Божанским зрацима уништаваш таму вражију!

Радуј се, јер нас облачиш у оружје светлости!

Радуј се, Владарко, дивна Заштитнице

Валаамског манастира и земље наше!

Кондак 9

Као Мати свих живих све у дворишту

Цркве Христове ограђујеш, тако и руске

људе у расејању си утешила иконом Твојом, када Валаамски манастир би отргнут од

Руске земље. Тада пак, монаси манастир

заједно са верним чедима Цркве Православне

прилажаху чудотворној икони Владарке и једнодушно запеваше

Богу: Алилуја!

Икос 9

Многоречити говорници не могу да објасне тајну

спасења Отачаства у даним најезде

непријатеља, када дође смрт и и

ужас на Руску земљу и огласи се плач и уздах.Тада дакле, сви на Тебе, Пречиста,

положише наду на Тебе, Пречиста, и од

Тебе једина очекујући спасење, певаху са сузама:

Радуј се, усрдна Заступнице наша!

Радуј се, Избављење од свих непријатеља!

Радуј се, јер нас надахњујеш на подвиге

како војних тако и духовних ратова!

Радуј се, јер горде силом Својом враћаш

назад са стидом!

Радуј се, јер Тобом призивамо милосрђе Божије!

Радуј се,

јер много може молитва Твоја пред

Сином Твојим и Богом нашим!

Радуј се, јер свету икону Твоју чуваш

неповређеном у невољама и искушењима!

Радуј се, јер њоме тешиш руске људе који су у расејању!

Радуј се, јер скушљаш све расејане у

једно!

Радуј се, је смирујеш раздоре и неслоге!

Радуј се, Надо и Прибежиште наше!

Радуј се, непобедива Победо!

Радуј се, Владарко, дивна Заштитнице

Валаамског манастира и земље наше!

Кондак 10

Желећи да спасеш страдалну земљу, јавила

си се, Пречиста, у виђењу старцу

Валаамском Михаилу, као Заступница наша

пред Богом и Заштитница и у страшни час

беде стала си насупрот непријатељима, обратила си пукове непријатеља назад и

подарила си победу Руској војсци, да би сви људи наше земље клицали Спаситељу

Богу: Алилуја!

Икос 10

Богородице Дјево, Твоја света икона јави

се као непобедива тврђава и источник

чудеса, не само Валаамском манастиру, него и целој Руској земљи,ограђујући нашу

земљу и невидљиво ходећи по Светој Русији. Спаси и помилуј нас, који

поштујемо Твој чудотворни лик, да би сви

који прилазе к њему удостојили се

сваке утехе, кличући Ти:

Радуј се, јер у сновима и виђењим а

посећујеш слуге Твоје!

Радуј се, јер им откриваш тајне

промишљања Божијега о Руској земљи!

Радуј се, јер си старцу Михаилу јавила

знак Свога милосрђа према нашем народу!

Радуј се, јер си Руску земљу више од претходне обасјала славом Својом!

Радуј се, смела наша Заступнице пред

Господом!

Радуј се, јер праведни гнев Његов

подигнут на нас приклањаш на милост!

Радуј се, јер ратујеш против сатанских

слугу!

Радуј се, несломиви штите руских војника!

Радуј се, војско која си поразила непријатеља!

Радуј се, јер си га протерала са граница наших!

Радуј се, јер си војсци Руској подарила победу на бојном пољу!

Радуј се, јер предивно избављаш

нашу земљу од најезде страних народа!

Радуј се, Владарко, дивна Заштитнице

Валаамског манастира и земље наше!

Кондак 11

Свеблага Мати, сада Ти молбне песме са

љубављу приноси братија манастира, у храму посвећеном у част иконе Твоје.

Услиши и нас који се молимо пред пречистим ликом Твојим, и сачувај живот наш у

чистоти, помози нам да се избавимо од

греха, умири болести и туге, упути нас на пут спасења и научи да певамо

Човекољупцу Богу победничку песму: Алилуја!

Икос 11

Светло сија дивна икона Твоја, Мајко

Божија, и благодаћу озарава Руску ( и

Србску) земљу нашу. Због тога долазе у Валаамски манастир на поклоњење

мноштво православних хришћана, скрушено кличући из дубине душе пред пречистим Твојим

ликом овако:

Радуј се, јер си острво Варлаам озарила светлошћу светиње!

Радуј се, јер си Валаамски манастир препородила благодаћу Твојом

Радуј се, Домостроитељко, која добро

уређујеш манастирски живот!

Радуј се, јер из целе земље Русије

призиваш православне људе у манастир!

Радуј се, непостидна надо побожних поклоника (ходочасника)!

Радуј се, увек радовање побожних

поклоника!

Радуј се, јер и сада часном иконом Твојом освећујеш манастир!

Радуј се, јер божанском светлошћу из

Твоје иконе прогониш таму неверја!

Радуј се, Мати светлости која просвећујеш

душе верних!

Радуј се, јер нас узводиш ка Светлости

истине!

Радуј се, јер си у Себи сместила огањ

Божанства!

Радуј се, неугасива светиљко божанске љубави!

Радуј се, Владарко, дивна Заштитнице

Валаамског манастира и земље наше!

Кондак 12

Подарила си благодатну утеху, Пресвета

Дјево, прослављањем иконе Твоје Валаамске

у знак милости према Отачаству нашем, у заштиту од видљивих и невидљивих

непријатеља у дане нове смутње. Подари

покров и заштиту Твоју, Благодатна свима

који иду путевима земље наше да би

видели сав свет, јер је Бог са нама,

Коме са љубављу певамо: Алилуја!

Икос 12

Прослављајући Те, Преблагословена,

приклањамо колена пред чудотворном иконом Твојом Валаамском и молећи се пред

њом верујемо и исповедамо да си Ти заиста моћна Владарка земље наше и усрдна

Заштитница рода хришћанскога. Због тога

Те молимо, подари држави Руској (и Србској) мир, спокој, благостање, и

не остави возљубљену Тобом земљу Руску (и Србску) и њен народ, да Ти ускрушености срца приносимо

ове похвале:

Радуј се, јер си икону Твоју Валаамску свецрквено прославила!

Радуј се, јер си њоме показала нови знак

благодати у Православној Цркви!

Радуј се, јер се од копије иконе Твоје

врше знаци и чудеса!

Радуј се, јер се срца побожних људи

испуњавају радошћу!

Радуј се, Утехо садашњега страдалнога

света!

Радуј се, јер укрепљаваш оне који

изнемогавају под теретом крста!

Радуј се, јер прогониш страх и униније (малаксалост) !

Радуј се, јер нашу жалост претвараш у радост!

Радуј се, јер нас учиш да стојимо за веру Православну!

Радуј се, јер вернима отвараш двери рајске!

Радуј се, Владарко, дивна Заштитнице

Валаамског манастира и земље наше!

Кондак 13

О, Свехвална Мајко, дивна Заштитнице

земље наше, милостиво прими ово мало мољење које Ти узносимо пред чудотворном

иконом Твојом, сачувај отачаство наше, укрепи људе у Православној вери, избави

нас од сваких недаћа невоља и напасти и удостој нас да чистим срцем овде и у будућем веку певамо Богу: Алилуја!

Овај кондак чита се три пута, а потом икос 1 и кондак 1

Молитва пред

чудотворном иконом Пресвете Богородице

Валаамске поштоване у Свето-Преображењском Валаамском манастиру

Пресвета Госпођо Владарко Богородице, Заштитнице наше

земље, красото и славо Валаамскога манастира. Гледајући на пречисти лик Твој

јављен у чудотворној икони, молимо Те, сачувај од свакога зла овај

манастир,који основа преподобни Сергије и Герман, сачувај и огради мир међу

братијом, осени Покровом Твојим управитеље, доброчинитеље и добре украситеље

њене. О, Свечасна наша Мајко, Игуманијо свих православних манастира и заштитнице монашкога живота, буди

неодступна од овога манастира, који је достојан

наслеђа Твога и свесилним Твојим молитвама покри и заштити нас, који се

овде подвизавамо од свих невоља и

недаћа, помози да правила преподобних отаца

непоколебљиво сачувамо, избави од

греховних падова, даруј нам дух скрушености и смирења, упути на испуњење монашких завета и свих Божијих заповести.

Прими смирене молитве наше, загреј нас дахом љубави Твоје и никада не одступи

од нас, да не оскудева вера у нама грешнима, и да се удостојимо да уђемо у

Царство Небеско, у коме ћемо величати

Тебе, Свеопевану Мајку нашу и прославимо Сина Твога и Бога нашега са Беспочетним Оцем Његовим и Пресветим и

Животворним Духом Његовим, сада и увек и у векове векова.Амин!

Молитва друга

О, Пресвета и Преблагословена Владарко

Богородице, Царице неба и земље, Заштитнице Валаамскога манастира. Прилазимо и

поклањамо се Теби пред чудотворном иконом Твојом, јер си милостиво погледала на

молитве слушкиње Твоје и подарила си јој

исцљење, тако и сада прими наше усрдно

мољење које Ти приносимо. Спаси и сачувај Свемилостива, Отачаство наше,

и све православне људе који живе у њему, и са љубављу прилазе теби од најезде туђих народа, од глади и

помора и од свакога зла; управи путеве наше да би засијала у земљи Русији (и

Србији) мир и правда, радост и љубав, сачувај у њој православну веру до

скончања века. Погледај милостивим

Твојим очима на Валаламски манастир и саврши Сама у Господу спасење свих који

се у вери и нади подвизавају у њему.

Умоли Сина Твога и Бога нашега да избави све нас од свих невоља и недаћа,и болести, да нас упути на испуњење заповести Својих, избави

вечних мука, и да удостоји да се Твојим

посредовањем уселимо у небеским насељима и

да тамо славимо Пресвету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа,сада и у век

и у векове векова.Амин!

Тропар Пресветој Богородици у част Њене

иконе „Валаамске“ глас 4

Данас се светло украшава Валаамски манастир, и духовно празнују сви

верни у Руској земљи, прослављају

чудотворну икону Твоју, Владарко, у којој сада ми прилазимо и са љубављу говоримо

овако: О, Пресвета Дјево Богородице, моли Сина Твога Христа Бога

нашега, да избави овај манастир и све градове и села наше земље, од свих напада

непријатељских, и спаси душе наше као Милостив!

Други тропар, глас исти

К Богородици приљежно сада похитајмо

Њеној чудотворној икони, и завапимо Јој: о Прехвална Владарко Богородице, брзо

нам јави заштиту и помоћ, огради миром земљу нашу, похитај да нас избавиш од

свих недаћа по великој милости Твојој.

Кондак, глас осми:

Изабраној Војвоткињи, Владарки нашој Богородици, приносимо похвалне песме,

прослављајући Њену чудотворну икону, објављеној на острву Валааму. Ти пак,

пошто имаш моћ непобедиву, избави земљу Руску (и Србску) од свих невоља и

недаћа и сатвори молитву за све људе који певају Теби: Радуј се ,Невесто неневесна

( неудата)!

Предање о Валаамској икони Божије Мајке

Писац акатиста: А.Трофимов

„Воскликните Богу гласом радования» Москва,2007

http://akafist.narod.ru/B/Valaamskay.html

http://www.kotlovka.ru/index.2php.?option=com_content&task=view&id=2596

Са црквено-словенског и руског језика

превео

Протојереј Животије Милојевић

I. Увод

Доста често сам у прилици да држим јавна предавања о сектама. Држим их у

најразличитијим градовима и земљама бившег СССР-а. Одлазим тамо, као по

правилу, на позив месне епархије Руске Православне Цркве, која и организује

моју посету и програм предавања. Без обзира на то, готово свуда ми постављају једно исто питање:

„Шта ради Руска Православна Црква по питању супротстављања сектама?“. Увек

одговарам исто. Као прво, кажем да је мене овде довела Црква, а као друго и

главно, да Црква нису само „људи у црном“ – свештеници, епископи, итд. Црква –

то смо сви ми који се сматрамо њеним члановима. Због тога, поставити питање: „Шта

ради Црква?“, је некоректно. Правилније

је, преокренути то питање ка себи и запитати се: „А шта радим ја?“

Без обзира на

то, питање остаје отворено: шта ипак ради Црква?

Ако погледамо

на број православних

противсекташких центара који активно раде у тако великој земљи као што је

Русија, онда немамо посебног разлога за оптимизам. Например, у оквиру РАЦИРС-а

(Руска асоцијација центара за изучавање религија и секти, чији је председник

проф. Дворкин – прим. прев.), делује 21 центар на територији Русије и још 12 у

републикама бившег СССР-а. Постоје и православни центри, који нису у оквиру

РАЦИРС-а, али колико нам је познато, у Русији их нема више од 10. Значи, на

територији целе Русије око 30 центара од којих око 10 раде при епархијским

мисионарским одељењима, а остали делују изван званичних црквених структура,

регистровани као светске организације, које не финансира Црква. Неки од њих,

који су раније активно и веома успешно радили, били су принуђени да престану са

радом, услед недостатка финансијских средстава.

Међутим, и

они центри који раде данас, често опстају само захваљујући ентузијазму

сарадника који воде истински подвижнички живот, често одузимајући себи

најнеопходније, да би имали могућност да продуже своју тако важну службу.

Наш Центар за

религијска истраживања посвећен свештеномученику Иринеју, епископу Лионском, основан

1993. године, је први центар за борбу против секти у Русији. Од самог почетка

био је основан као православна организација, али при томе никад није био део

црквених структура и није био финансиран од стране Цркве. Данас радимо у оквиру

Православног Универзитета друштвених наука Светог

Тихона, у коме су

већина предавача наши сарадници.

Поздразумева се да је таква ситуација

неодржива. Борба против секти је неодвојиви део мисионарског рада Цркве, која

несме бити остављена без њене пажње. Апостол Павле је писао: „...и немојте

узимати учешћа у бесплодним делима таме, него их још и разоткривајте. Јер је

срамно и говорити о ономе што они тајно чине. А све што се разоткрива светлошћу

се обелодањује, јер све што је обелодањено излази на светлост.“ (Посланица

светог Павла Ефесцима (5:11-13).

Узимајући у обзир готово двадесетогодишње

искуство нашег Центра, можемо исказати нека мишљења, како треба организовати

тај рад у Цркви.

Активан пораст броја секти могућ је због

најширег распрострањивања у друштву тзв.

окултне средине, која дотиче практично сваког њеног члана. Велики део окултних

становишта која су распрострањена у друштву а које пропагирају средства јавног

информисања, могу се приписати неопаганском окултном покрету „New Age“, који

припрема основу за оснивање једине светске „religio occulta“, која нуди себе као главну алтернативу „застарелом“, „нетолерантном“ и „шовинистичком“

хришћанству.

Сходно томе, при оснивању православне мисије,

чији је задатак да људима открије истину православља и покаже да она обитава у

Цркви, треба активно користити културну „залиху“ коју поседују а такође и

указати им колико дубоко су им стране саме идеје „New Age“. Такође је неопходно

приметити да се данас често сусрећемо код неких православних „ревнитеља“ са

потпуним неприхватањем и одбацивањем целокупне светске културе, што може само

да одврати људе од Цркве и окрене их исто тако страном нашој култури секташтву.

Искуство показује да млади, неоптерећени познавањем светске културе, чешће

постају жртве секти.

II. Циљеви борбе против секти

Ако посматрамо секте по принципу њиховог утицаја на друштво, онда можемо говорити о четири

концентричних кругова. Први од њих, централни, састоји се од руководилаца

секти, екстрасенса, исцелитеља, астролога, пророка, врачева, учитеља

источњачких борилачких вештина, шамана и томе слично. Други круг чине секташки

функционери, трећи обични чланови секте. И на крају четврти, најшири круг који

се састоји од људи, донекле дотакнутих учењем секта: они који посећују секташке

семинаре за „новопридошле“, који учествују у њеним активностима, који јој

пружају информациону или материјалну подршку, оних који се обраћају

екстрасенсима, консултују се са астролозима, они који „ради интересовања“

читају окултну литературу и томе сл. Другим речима, ми говоримо о већ поменутој

„секташкој средини друштва“, која је захватила огроман проценат нашег

савременог друштва. Она и гради ту мутно-окултну атмосферу у којој се тако лако

и брзо рађају најчудовишније секташке бесмислице.

Полазећи од тих четири кругова, можемо говорити

о три главна аспекта антисекташе делатности:

1. Профилактика –

просвећеност

Ту страну противсекташке делатности немогуће је

посматрати одвојено од општих задатака мисије. Као што је примећено, процват

секташтва у многоме је повезан са духовном непросвешћеношћу, са отсуством елементарне

религиозне културе. Анализа метода развоја религиозног просвећења не улази у

задатке датог излагања, али је неопходно истаћи његов прворазредан значај.

Такође треба приметити изузетно значење развоја и ширења парохијског друштвеног

живота, свих њених облика повезаних са омладином, на коју су у првом реду

усмерена врбовања секташа. Што се тиче непосредне противсекташке делатности, у

том смеру се треба концентрисати на публикацију материјала који имају

разобличавајући карактер, ради утицаја на друштвено мишљење и учвршћивања преко

њих негативног приказа секташких заједница. Посебну пажњу треба обратити на то

да публикације морају бити упућене како људима у Цркви, тако и онима ван ње.

2. Рехабилитација

бивших чланова секти

Овде се

укључују и „консултације по изласку“ (exit councelling) и ресоцијализација.

Посебни напори морају бити посвећени религиозној рехабилитацији, тј. њиховим

увођењем у крило Мајке-Цркве и враћању нормалном црквеном животу. Ту треба

уложити све могуће напоре јер ће радост о спасењу једног заблуделог на небесима

бити већа него о многим праведницима.

3. Супротстављање

личним секташким удружењима и њиховим функционерима. То можемо поделити на два

аспекта: разобличавајући и правни.

- Разобличавајући аспект спаја се са првом

тачком датог дела.Треба истаћи да се за већином секташких лидера вуче дугачак

траг у виду полицијских привођења и судских спорова. Треба добити дозволе да се

нашим правосудним органима дају експертски материјали који се односе на то.

- Правни аспект се састоји на утицају на текућу

законодавну праксу државне управе са циљем спречавања сарадње државних органа

са секташким друштвима и ради гаранција основних права човека (на живот,

имовину, заштиту материнства и деце, образовање, избор места боравишта,

занимања, право слободног избора супружника и томе сл.), од агресивних насртаја

тоталитарних секти.

Треба подсетити да ми имамо право да тражимо

мешање државе у религиозну праксу, (која може допуштати добровољно одрицање

човека од својих права), само у оним случајевима када се нарушава принцип

добровољности, постоји насиље, обмана или свесно увођење у заблуду. При томе не

треба заборавити да при доношењу законодавних докумената антисекташког

карактера треба прилазити са двоструком пажњом не само ради тога да секташи не

би могли да претендују на улогу прогоњених (што обично изазива опште

саосећање), него и зато што службеници који злоупотребљавају власт, увек се

могу правити да не виде разлику између Цркве и секте – а при томе, такав докуменат

биће бескористан или опасан за Цркву.

III. Методе

борбе против секти

Било

који вид антисекташке делатности треба да се заснива на дубоком знању секташких

учења, организације и праксе. Ради тога неопходно је обучавање православних

специјалиста, способних да квалификовано изложе учење секти и показати његову

неспојивост са православљем. У обавезе тих специјалиста треба и да спада

праћење развоја секташких удружења, која имају способност да брзо изврше

мимикрију и измене свој изглед, и непрестано допуњавање свога знања о њима.

Апсолутно тачна информација о сектама неопходна је у свим областима

антисекташке борбе: и у публикацијама, и у организацијама јавних расправа са

секташима, и у рехабилитационом раду. Најмања грешка и нетачност може нас јако

скупо стајати.

Полазећи од мог готово двадесетогодишњег

искуства рада у тој области, предлажем следеће задатке неопходне за

организацију успешне борбе против секти у нашој Цркви:

1. Неопходно је оформити централни

информационо-консултативни центар са јасно одређеним статусом унутар Цркве. У

Русији, као што сам већ рекао, таквог центра нема.

2. Постаје неопходно оснивање мреже истраживачких

центара при епархијама на примеру Центра свештеномученика Иринеја Лионског,

који би на себе преузео функцију координатора. Задаци тих центара били би

сакупљање информација о сектама, њиховој распрострањености, организације

конференција, семинара и томе сл. Центар св. Иринеја Лионског располагао би

централном библиотеком, која би садржавала антисекташку литературу

(„гурутеку“), централном базом података, организовао би сверуске и међународне конгресе,

конференције, округле столове и координисао би рад специјалиста. Ово из разлога

зато што РАЦИРС функционише као светска организација.

Сматра се да за рад у таквим центрима треба пре

свега привлачити мирјане да не би неопходни контакти са руководствима секти

(или присуство на секташким скуповима и службама) ради добијања информација, били

протумачени као знак легитимизације секте или признавање њене хијерархије од

стране Православне цркве: секташи воле да користе контакте са

свештенослужитељима ради утиска вођења тобожњег „међуцрквеног“ дијалога.

3. Сви видови контаката са средствима јавног

информисања. То је изузетно важно, зато што управо на том пољу ми јако губимо

од секташа. Већина наших сопствених издања и чланака на дату тему је превише

агресивна, непрофесионална, празнословна, терминолошки неразрађена, написана на

начин да се не зна коме је намењена, сиромашна са полиграфске тачке гледишта,

чак и елементарно досадна. Све то може изазвати само супротну реакцију. Осим

тога, јако је важно и питање промета јер као по правилу, сва црквена издања

доступна су управо у црквеној средини, тј. међу људима који су у минималном

степену подвргнути опасности од увлачења у секту. До људи ван Цркве она, по

правилу не долазе и самим тим не постижу никакав циљ.

Имајући то у виду, неопходно је разрадити

стратегију контаката са светским новинарима. Управо њихове речи формирају опште

друштвено мишљење и ми немамо права да се одрекнемо од утицаја на то мишљење.

Дужни смо да направимо такву атмосферу да се новинари сами обраћају у црквене

информационо-консултативне центре ради професионалне експертизе, проферене

информације и квалификована мишљења ради ове или оне секте. Неопходно је

основати новинарски актив од људи који се слажу са нашим задацима и који могу

квалификовано и писмено писати о раду секташа. Наравно, при остваривању

контаката са штампом треба саставити списак издања с којима не треба сарађивати

у вези тих питања – екстрамистичком и „жутом“ штампом и томе сл.

Ради решавања свих ових задатака неопходно је

да све званичне црквене структуре покажу свеобухватну подршку раду

информационо-консултативних центара. Неопходно је замолити да наши јерарси при

контакту са штампом и разговорима на одговарајуће теме спомињу центре и шаљу

новинаре тамо. На тај начин, код људи који су ван Цркве (и што је врло значајно

руководиоца секти), неће се стицати утисак да се сарадници центара баве

некаквом самоделатношћу, док за то време званична Црква заузима другачији став.

4. а) Формирање мреже „рехабилитационих бригада“.

Такву групу би чинили „консултанти за излазак из секте“, свештеници,

добровољци, бивши припадници секта и томе сл. Циљ њиховог рада није само да

укажу људима на њихову заблуду, него и да испуне њихов живот вером у Спаситеља,

да помогну да се успоставе покидане породичне везе, да се врати изгубљена

имовина, стан, помоћ при запошљавању.

б) Оснивање мреже „приградских рехабилитационих

центара“, тј. места, где би било могуће одвести (разуме се, добровољно), жртве

секташтва на краће или дуже време, ради њиховог извлачења из секташке средине и

проласка првог (обично најболнијег) периода рехабилитације и адаптације за

самосталан живот. Наравно, да сваки од тих центара мора бити повезан са месном

рехабилитационом командом. Такве центре пожељно је организовати удаљено од

великих градова, при сеоским епархијама или малим манастирима.

в) Оснивање консултативне телефонске службе за

проблеме везане за секташтво, а по могућности, у перспективи и „телефона поверења“.

5. Коришћење правних метода заштите од секташке

пропаганде (заштита малолетне деце, имовине и томе сл.). За то је неопходно у перспективи имати

специјализовану синодалну правну службу (у чије задатке би улазило такође и

указивање правне помоћи информационо-консултативним и рехабилитационим центрима

у случајевима њихових судских конфликата са секташима), и у првом реду

организовати помоћ правницима на пракси да овладају неопходним знањима за

вођење послова везаних за секте. Правне норме, које омогућавају да се приведу

одговорности лидери секта, или већ делују или ће се постепено уводити. Од нас

зависи, да оне не остану само на папиру.

6. Заједнички рад са државним органима и са

свим гранама власти (законодавној, извршној, судској) на свим нивоима. Требало

би саставити списак странака и друштвених удружења са којима би заједнички рад

донео више штете него користи.

7. Постаје крајње неопходно увођење унутрашње

експертизе предлога који пристижу у синодалне и парохијске структуре од

различитих организација, удружења и лица. Циљ је искључити компромитујуће

контакте.

IV. Објекти противсекташког рада

Противсекташка мисија мора бити усмерена против тоталитарних секти и

деструктивних култова, а такође и против група које принципијално не желе да се

одрекну прозелитске делтности. Ипак, рад противсекташке мисије мора се

разматрати у контексту мисионарског рада наше Цркве, чији првостепени задатак

је вратити наш народ у Православље. Сходно томе, тај рад мора пратити откривање

позитивног садржаја Православља, у којем је оваплоћена пуноћа истине и које је

пут ка спасењу.

Заједно са тим, сам појам „противсекташка

мисија“, незаобилазно укључује у себе елеменат конфронтације. Природно,

Православна црква не може (и не треба) да се постави у положај конфронтације са

целим светом. Зато је неопходно поновити да да у антисекташкој делатности наше

Цркве, треба оштро разликовати институционалну конфронтацију према тоталитарним

сектама и прозелитским групама (например, Црква не може имати ништа заједничко

са муновцима, сајентолозима, „богородичницима“, поклоницима Кришне,

неопентакосталцима и томе сл. Она ни при каквим околностима не сарађује са тим

организацијама, настоји да се забране њихове делатности по школама, да се

бојкотују организације и догађања у којима учествују секташи) и институционалну

трпељивост и чак сарадњу у неким областима са традиционалним религијама.

Неопходно је подвући јако оштру црту између те две групе, ни у ком случају их

не мешати и увек истицати такав став. Безусловно, треба се максимално користити

појмом „традиционална религија“ за разлику од нових секти. У супротстављању

тоталитарним сектама и прозелитским групама, може и мора се користити подршка

других традиционалних религија, организовањем заједничких акција и усаглашавањем

заједничких позиција, например изјава за државне органе (нпр. са заједно са

будистима против „Карма Кагју“ и „Сока Гакај“, с муслиманима против бахаиста и

вехабита, с католицима против окултиста и „богородичника“, с традиционалним

протестантима против неопентакосталаца, итд.)

Наравно, ми немамо право да прећуткујемо да

пуноћа истине и спасења нису оваплоћени у другим традиционалним религијама, али

као прво, дијалог са њима мора бити јасно одвојен од полемике са социјално

опасним сектама (тај дијалог се обично води при Одељењу за спољне црквене

везе), а као друго, разговор са њиховим представницима не мора у себи да садржи

конфронтацију (нпр. у дијалозима са мулиманима не треба само да осуђујемо

ислам, колико треба да говоримо о спаситељству и истинитости Православља).

V. Могући

савезници у раду противсекташке мисије

Ту

можемо набројати државне органе; западне

хришћане (специјалисте по том питању); државне и стране организације сличног

профила (са дозом извесне опрезности); представнике традиционалних конфесија;

новинаре одговарајућег профила, све неравнодушне, медицинске раднике, педагоге,

сараднике органа унутрашњих послова, предузимаче и сл.

Ипак је неопходно запамтити да при избору

савезника треба бити посебно пажљив и опрезан у сваком конкретном случају, јер

је лако да и сам уђеш у компромитујући контакт, а било каква неопрезна реч

сувише усрдног савезника, безусловно, биће одмах окренута од стране секташа

против Цркве. Више од тога, сваки од тих „савезника“ може тежити у

антисекташкој делатности ка личним интересима, који се сасвим случајно

поклапају са нашим.

Према томе, можемо са сигурношћу казати да

савезници Руске Православне Цркве у борби са секташтвом могу бити само друге

Помесне Православне Цркве и у одређеној мери западне хришћанске антисекташке

организације. Сви остали, пре или касније тежиће да искористе Цркву за

достизање личних циљева.

VI. Закључак

При

сваком кораку треба пред себе поставити конкретан циљ у борби против секти и

доћи до његовог испуњења. Треба се свим снагама старати да се избегну гласне изјаве

и бомбастичне претње које секташи могу са лакоћом да преокрену на

компромитовање својих противника и у своју корист.

Али, пре свега неопходно је чврсто и доследно

предузимати конкретне кораке, узимајући у обзир своје снаге и могућности. То ће

бити могуће само после разраде јединствене политике наше Цркве у односу на

свако конкретно секташко удружење.

Сетимо се речи Господа: „Свако царство које се

раздели само у себи опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи

неће се одржати.“ (Мт. 12:25). Секташи јако добро умеју да обављају посао

њиховог оснивача ђавола – уносећи посвуда свађе и поделе и да на тај начин

појединачно побеђују своје непријатеље. Само обједињеним снагама целе

Васељенске Православне Цркве ми можемо отклонити ту претњу, која се надвила над

нашим народом, нашом Домовином и над целим светом.

Аудио запис предавања:

24. – 27. Септембра 2012. у Новом Саду, у организацији Епархије Бачке

Преводилац: Оливера Голубовић

Извор: Русија.рс

Отац Алексеј, који је у манастиру од своје дванаесте године, аутор је књига "Хиландарски монаси у управи Српске Цркве" (магистарски рад Архимандрита Алексеја) и "Сусрети са старцима". Након уводног говора оца Алексеја повео се врло занимљива разговор.

http://www.svetigora.com/audio/download/12286/01.02.2013_KATEDRA_o.Aleksej_Bogicevic_Duhovni_razgovor.mp3

Архимандрит Алексеј (Богићевић) о свом боготражитељском, монашком и пастирском путу

Истина је Ко, а не Шта.

Истина је Личност, а не ствар.

Бог је Истина. Као Апсолутна и супрелативна Личност, Бог је Истина.

Отуда, као што је погрешно питање: „Шта је истина?“, исто је тако погрешно питање: „Шта је Бог?“. То је погрешно у истој мери, као што би било погрешно питати: ко је камен, ко је вода, ко је ваздух, ко је земља, ко је огањ? Јер се само за личност каже Ко, а за ствари Шта.

Али, Пилат, Римљанин и незнабожац није умео поставити питање правилно. Ни његов Цезар, Тиберије, ни сав римски Сенат, не би га друкчије поставили. Јер цела импреија се оснивала на стварима, на множини ствари, на величини земље и богатства и простора, а не на личностима, једно скроз земаљско царство, где су ствари угушивале личност, и где је „Шта“ царовало над „Ко“.

Но, зар ћемо осуђивати само Пилата због погрешно постављеног питања? Гле, не умеју то преважно питање поставити правилно, ни многи неопагански мислиоци европски: пантеисти, материјалисти, епикурејци, окултисти и стоици.

Сви они пилатски мисле, зато се пилатски и питају, не „Ко је истина?“, него „Шта је истина?“

Они бркају факта са истином. А, зар факта нису истина?

Не. Факта, ствари, и односи ствари, јесу само символи истине, сликовно исписани у јероглифима природе. Они представљају слова, печате, знаке, наговештаје или мимику истине, али не саму истину, истина и факта односе се као писаи писанкја. Кроз шарену писанку васионску објављује се људима, као у загонетки, величанствена Личност Писца, Која и јесте Сушта и Суштаствена.

Факта су променљива и пролазна, истина е увек иста (како је дивна ова реч српска: истина!). Сав видљиви свет је пролазан, сходно учењу и религије и науке. Како би дакле могло бити истина, оно што је пролазно?

Само је Бог непролазан. Према томе, само је Бог Истина. А Бог је Личност.

Осим Бога, личности су и Анђели и људи. И они су, као личности, одређени за непролазност, као синови Бога Истинитога.

Исус није хтео одговорити на погрешно питање Пилатово, али јена другом месту, и пред другим рекао: „Ја сам Истина“.

Овом објавом учињена је прекретница у историји човечанства, прекретница пресудна за процену Бога, човека и природе. Бог је Личност, а не ствар. И човек је личност, а не ствар.

Отуда се и човеку на ставља питање „Шта?“, него „Ко?“

Универзални значај ове прекретнице добро је разумео Апостол, који је са усхићењем узвикнуо: „Старо прође, све ново настаде“. Другим речима: мрак лажи и тиранија ствари над заробљеним човеком прође, а слобода и величина личности настаде.

Ко год почне о овом озбиљно размишљати, осетиће брзо како излази из таме на светлост. И схватиће радикални преокрет, који је учинио Син Божији у поимању личности и ствари. Схватиће и небивалу борбу нашег времена између „синова светлости и синова таме“, то јест, између оних који уздижу Личност Бога и личност човека, изнад бесловесне природе и оних који теже да Личност Бога и личност човека свале на и утопе у гомили немуштих ствари, и да опет учине ствари господаром над човеком, то јест, да понове лажни експеримент римског паганизма.

И тада ће разумети божанствени значај савремених поклика.

Слобода човека.

Достојанство човека.

Личност изнад свега света.

Слобода народа.

Индивидуална вредност човека и народа.

Јер сви ови поклици и гесла имају далеко дубљи значај, него што на први поглед изгледа. Нису то гљиве које су се обдан појавиле, то су биљке, чији је корен Христос, мада то не знају неки од оних који горња гесла употребљавају.

Они мисле, да су се горња гесла појавила појавом модерне демократије. Међутим, та су гесла поечла лагано расти у хвалу од онога дана, када је Сејач рекао: „Ја сам Истина“, и када је отпочела борба у свету између „Шта“ и „Ко“.

Пре 19. векова отпочела, а у наше дане израсла се и захватила цео свет.

То су дужни знати сви хришћани света.

А да би то знали, морају претходно појмити, колико је Пилатово питање било погрешно и недостојно Христовог одговора.

Свети Николај Охридски и Жички

Извор текста и слика: ПријатељБожији

Оче Николају, када су почела богослужења у вашој парохији?

Било је то 19. децембра 1999. године, на дан празновања Светог Николе. Просторије садашње цркве користиле су се у болници као складиште. А сада се већ четири године одвија овде Литургија.

А због чега је започела ваша пастирска делатност у овом центру?

На молбу администрације болнице, 22. марта на дан Четрдесет Севастијких мученика, осветили смо инфективно одељење. Тада смо сазнали, да се овде налазе оболели од АИДС-а. Атмосфера на одељењу била је мучна, у ходницима и собама осећао се некакав задах смрти и видели смо људе без живота у очима. Тада се нама и администрацији болнице јавила идеја да овде отворимо православну цркву.Тражили смо просторију за вршење службе и доделили су нам просторију на трећем спрату Центра, истина, са једним условом: да нико од напоље не улази овде. Хвала Богу, тај наш проблем је ускоро решен. Од самог почетка, све своје време сам посветио разговорима са болеснима, сам сам им долазио. Касније сам схватио, да овде леже људи са потпуно различитим судбинама и искривљеним схватањима и негативним духовним искуством и да им је због тога Црква непозната и далека.

После тог открића, нисте одустали?

Нимало. Проблем, шта да радим у таквим ситуацијама, решавао сам помоћу Библије. У Делима читамо о томе да треба долазимо и помазујемо јелејем, и Господ ће излечити болесне. И ето, узео сам свети јелеј. Долазио у собе и питао, има ли овде неко ко верује, крштен, православан?

И како су на то реаговали пацијенти?

У почетку је било у неким случајевима чак бесног реаговања. Чак дотле, да су викали на мене: „Излази, что си дошао, зашто се мешаш!“ Например, улазим ја а човек прави себи некакаву „наркотичку“ мешавину. Наравно, он се збуњује, зато что га одвлачим. Али, затим се са њим спријатељиш, и он сам позива: „Уђите, помозите, помолите се за мене или једноставно причајте. Ломи ме, тешко ми је , ево овај процес уљем помажите.“

Током прве године, добио сам огромну храну за своју душу: одједном схватити, погледати тако изблиза повређеност људске душе, спознати сопствену повређеност. Сваки дан се зближаваш са њима , ко се сам намучио, намучио своје ближње, извршио разне преступе против Бога, против блиских, против себе...и тада долази до покајања! Са пацијентима, који ту леже по месец дана, често успостављамо добре односе. Видиш, како ти се пред очима човек приближава Богу, свету, размишља о свом животу, о Вечности, о томе, зашто је такав. А дешава се, да прођеш пут са болесником до светог Причешћа, ка првом свесном приближавању Богу, и он одједном умире, нема га више. И када опојеш тог човека , видиш, да има благо и спокојно лице , смирен је, зато што је успео да се очисти исповешћу. А ко је отишао у тај свет са неком увредом, одуством жеље, затвореношћу, окретањем од Бога – има на лицу тежак израз.

Шта је за вас било посебно дирљиво у понашању болесника?

То су моменти, када они причају о свом ружном понашању према родитељима: често су их поткрадали, свађали се, тукли их, и једноставно мрзели. А затим плачу, једноставно плачу. Плачу и они од шеснаест, осамнаест, четрдесет година. Свако од њих каже, шта је урадио родитељима лоше, а они их једноставно воле , долазе овде, доносе јело, а он их је сад недостојан. И то је основни смисао нашег рада, тешко је да извлачиш смисао свог живота, ако се не мењаш, а ако тога нема, Господ ти шаље и ми се сами мењамо. Тада схватиш да мораш и сам брзо да се мењаш, да би другом могао да говориш о томе, треба и сам да идеш у том правцу и озбиљно размишљаш о смрти.

Који је главни проблем ваших штићеника?

Њима није тренутно важно да се боре са ХИВ инфекцијом (то иде само са собом), него са наркоманијом , зато што их она беспоштедно привлачи, они полако врше самоубиство. А да би се започео било какав пут ка оздрављењу, инфицирани не смеју да буду наркомани. Када човек добија антивирусну терапију, болест се спорије развија. Јако је важно узимати лекове на време, иначе је све узалуд. А човек који се дрогира, не зна шта ће сутра бити са њим, него само мисли, где да нађе дрогу.

Колко је реално да такав човек постане стварно члан Цркве?

То је најбитније питање. Ући у цркву значи и одлазити у цркву, примати свете тајне, наћи свештеника, читати духовну литературу, бити милосрдан, тражити Христа. А у ситуацији када он само брине како да се убоде, можемо говорити само о духовној помоћи. Наркоманија је биопсиходуховносоцијална болест. У лечење се укључују лекари, психолози, Црква, зато што човек сасвим испада из социјалног, породичног, друштвеног живота. И први начин на који треба помоћи човеку је освећивање његове душе. Потребни су људи који би их довели у православно окружење.

Путовали само у Русију да разменимо искуства у различитим центрима, који се баве проблемима наркоманије. Били смо у Москви код познатог свештеника Алексија Бабурина. Он је познати нарколог-психијатар, успоставио је породичну заједницу трезвењака. Дао нам је непроцењиву помоћ приликом консултација и методологије из те области. У Петербургу имамо такође тесну сарадњу са православном организацијом „Повратак“, коју води Дмитриј Островски. Имају различите видове помоћи и рехабилитациони центар „Воденични поток“ код Петербурга.

Дешава ли се у пракси да се дотакнете појава, које нисте могли да предвидите у вашем раду?

Да. Недавно се увећала смртност у нашем АИДС центру. Они који су били наши први пацијенти, умрли су, мало их је остало. Зато се наш задатак одмах изменио. Он се сад састоји у томе, не само да их рехабилитујемо, него припремимо за прелазак у свет Вечности. Тада је то важније од лекова.

Сличне установе увек интересују представнике различитих секта. Имате ли „конкуренцију“?

Наравно. Ми већ знамо, да су алкохоличари и наркомани увек лак плен за разноврсне секте, зато што је најбоља акција секташа да причају о својој помоћи палим људима. Ово је за њих била својеврсна Мека, долазили су ту, доносили литературу. Дешавало се, уђем у једну собу – једни, у другу собу – други, у трећу собу – трећи. Тада чекам да оду и тек онда улазим. Данас је, хвала Богу, све другачије.

Проблем је у томе, да сав јад тих људи, од болести наркоманије релативно скорашњи. Црквени прилаз том питању није довољно разрађен. Неопходно је некаква одлука Сабора , општецрквено осмишљање свега тога. То, наравно користе секташи, обмањују несрећне наркомане, који желе да се боду, зову их у своју секту која има рехабилитациони центар.

И колико су по том питању одмакли секташи?

Данас су широко распрострањени, у Украјини постоји више од 72 стационарна харизматска и рехабилитационих центара, а амбуланата, колико хоћеш.

Зашто су опасни секташки религиозни центри?

У наркоманији постоји замена: наркоман почиње да пије, баца иглу и сматра да није наркоман. У ствари, остао је зависник.

По том истом принципу, али вештије, раде секташки рехабилитацини центри. Тамо се дешава прелазак из нарко зависности у психолошку зависност. Примењујући различите психотехнике, доводе наркомана у стање еуфорије, које му је познато. Религија је овде само украс. Човечији организам почиње да ствара морфине, и осећа се нормално. Ево на чему се заснива рад њихових рехабилитационих центара.

http://www.pravoslav...ullinfo&id=4975

Превод за Поуке, 2009., Сова

Растко Немањић, најмлађи син великог

српског жупана Стефана Немање и Ане, рођен је око 1174. године. Заједно са старијом браћом, Стефаном и Вуканом, на двору у Расу, добио је изванредно образовање. Од ране младости показивао је љубав према књизи.

На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору.

Већ у петнаестој години отац му даде на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Као владар био је кротак, благ и љубазан према свима. Помагао је сиротињи, као ретко ко други. Посебно је поштовао монахе.

Међутим, тежећи савршенијем животу, млади Растко је напустио родитељски дом и отишао у Свету Гору. У осамнаестој години живота примио је монашки чин и добио име Сава. Стефан Немања, који је монаху Сави слао богату материјалну помоћ за светогорске манастире, замонашио се, пошто је предао престо сину Стефану. Kао монах Симеон, придружиo се најмлађем сину у манастиру Ватопеду, чији су велики добротвори убрзо постали.

Они, затим, обновише напуштени и опустошени манастир Хиландар, који је византијски цар Алексије III предао Србима у власништво. Хиландар је све до XVIII века био највећа српска школа и расадник наше духовности, просвете и културе.

После четрнаест година, тачније 1207. године, са моштима Светог Симеона Мироточивог, Сава - сада у чину архимандрита - враћа се у Србију и у манастиру Студеници, очевој задужбини, мири око власти завађену браћу Стефана и Вукана. Потом ради на црквеном и културном просвећивању српског народа; говори им о хришћанском моралу, љубави и милосрђу; ради на организацији Цркве (оснива епархије). У својој личности је објединио просветитеља, духовника, државника и учитеља.

На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска Православна Црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске Цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети неколико епископа и разасла их у епархије широм отачаства. У Србији подиже многе цркве, манастире и школе.

Године 1234. Свети Сава креће на своје друго путовање у Свету Земљу. Пре поласка, на престо Српске Архиепископије поставља свог оданог ученика Арсенија Сремца, човека духовног и христоликог живота. Ово је био мудар и промишљен потез, пошто је знао да од личности наследника умногоме зависи даља судбина Српске Цркве и државе.

Приликом повратка са поклоничког путовања, упокојио се у Бугарској, у Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. године. Краљ Владислав је, 1237. године, уз највише црквено-државне почасти пренео мошти светитеља Саве у манастир Милешеву.

Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као личност Светога Саве. Пример за то су устаници у Банату са краја XVI века, на челу са вршачким владиком Теодором. На устаничком барјаку била је извезена икона Светог Саве. Срби су устали против тираније турских власти, али је убрзо уследила одмазда.

Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је на ломачи спалиo Савине свете мошти. Предање каже да су дим и пепео са те ломаче развејали огањ благодати Христове у све српске земље и у све српске душе. Због тога му Срби, не само у српским земљама, него и широм света, подигоше многе свете храмове. Сада, управо на месту на коме су спаљене његове свете мошти, Срби са свих светских меридијана довршавају највећи, величанствени - Спомен-храм Светог Саве.

Извор: Епархија шумадијска

Један свештеник се налазио у концентрационом логору. И логорска управа је одлучила да на свој начин обележи Васкрс - да окупи све затворенике, како би се свештеник пред њима одрекао Бога.

"Изаћићеш на трибину и рећићеш да Бога нема. А не то ... "- мучитељи су му давали инструкције.

Није се имало куд. Изашао је свештеник пред своју сабраћу-затворенике и прва ствар коју је урадио пошто је био Ваксрс, поздравио их је: - Христос Воскресе! - Ваистину Воскресе!

- У хору су му одговорили. -Христос Воскресе! - Понављао је отац на све четири стране и док је силазио са трибине: Пришла му је управа логора- "Шта је сад?!".

А он одговара: "Како да кажем да нема Христа, кад сав народ потврђује да је он васкрсао?!

Кад је Свети Сава разговарао са својим свештеницима, један сачека да остану насамо, па га замоли за савет:

- Свети Оче, свако јутро ми једна баба долази у цркву, стане пред икону

Светог Јована Крститеља, па почне наглас да му се жали: „Син ме не

слуша, снаја ме вређа, унуци ме не поштују, комшиница ме оговара,

комшија ме мрзи...!" Не знам шта да радим.

- Послушај ме, чедо, па уради овако: Дођи пре ње у

цркву, сакриј се иза иконе Светог Јована, па кад она заврши са својим

жалбама, а ти јој, онако сакривен, да мисли да јој сам Свети Јован

говори, кажи:

„А ти мало размисли како се ти понашаш према њима. Да си ти боља и они би се према теби боље понашали!"

Захвали се свештеник Светом Сави, па тачно тако и уради. Кад чу баба да

јој Свети Јован одговара, веома се изненади, али се брзо прибра, па му

љутито рече:

- А ти, да си краћи језик имао, не би ти главу одсекли!

Чак је и Светом Јовану нашла ману!!! Само себи - није!

(Ова прича је написана на основу казивања блаженопочившег

протојереја-ставрофора Милосава Дишића. Бог душу да му прости!)

Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 8/2012.