Савремени потомци православних хришћана најчешће се држе оног формалног упражњавања хришћанских обреда, не упућујући се у дубљи значај истих. Сматрајући, маловјерни, да тако плаћају неки дуг Богу, или "придарују" (путем новца или свог времена) прилог у неку духовну касу, "откупљујући" тако своју душу.

Они који крену ка тражењу неких дубљих спознаја, ако не наиђу на адекватан пријем у Цркви или доживљавају разочарење те одступају од тражења истине или крену странпутицом, те заврше "ревнитељи", неки одлазе у секте, неки остају, а неки не приступајући никаквом колективизму живе у властитим прелестима.

Смиренији људи, који су схватила да у овом животу "нешто не штима", да "није неба што се на око види", и који су приступили Цркви, немају адекватан пријем од стране црквеног клира и деклеративних хришћана - пошто нема живих литургијских заједница. Нема нико времена за њих, јер се у Цркви врше само богослужења, поп увијек негдје жури, и око њега увијек има неких "ближњих" који се отимају о нешто, било Царство Божје, било посао црквењака, било о углед у селу/граду, било благослов за факултет...

Такви, научени да се не отимају ни за што, ухвате се Светог Писма и неке литературе из Предања. Често немавши никога да их упути, води, одакле да почну, и куда тај почетак православног образовања треба да одведе. Ти људи су као гладни измучени путници, који након вишедневног неузимања хране, одједном сједе за пребогатом трпезом, али не знајући шта је то на њој, у свим тим украшеним јелима. Затим, гладног стомака и гладних очију, кушају свега по мало, чега се дохвате, и шта им је примамљиво очима. То може, умјесто, ка ситости, да одведе у презасићеност, па чак и повраћање.

Или им, као одојчадима, умјесто млијека, неко понуди жилаво месо, па не могући да га сажваћу, испљуну га, и остају гладни и уцвијељени.

За савременог потомка хришћана, који се декларише исто као хришћанин, а који не улаже готово никакав труд да живи хришћански, али жели да упозна хришћанство, није пожељно да креће од Мосија. Није пожељно ни да се одмах хвата оних благословених препорука које Црква има за хришћане, јер он је још увијек, чак иако је крштен, нека врста оглашеног. Такав човјек треба да почне са оним основним: учешћем у Св. Литургији, постом, исповијешћу и причешћивањем, али што се образовања тиче треба да крене, од неког почетка, и да се полако уздиже, тј. продубљује своје знање.

Предање Цркве је толико богато, разнолико, душевно, топло, да човјек нема потребу да чита било шта друго сем нешто из тог Предања.

Сва књижевност свјетовна "да се у со претвори, не може ручак посолити" црквеном Предању ни по реторици, ни по велељепију, ни по драмама, расплетима и заплетима - ни по чему. И све то је "засновано на истинитим догађајима". То је жива књижевност исписана животима пуним радости, али и суза и крви. Сва ликовна и музичка умјетност такође. Сва философија свјетовна је као новорођенче које тражи да нешто стави у уста умјесто мајчине сисе, наспрам Светих Отаца и њиховог знања, мудрости и доживљаја и материјалног и духовног свијета.

Свети Оци, светост?!

Тај тако често, олако, кориштен израз, а тако мало се зна о његовом истинском, суштинском, значењу. Једна од основних карактеристика светости јесте - универзална љубав у вјечној савремности. Универзална љубав зато што света љубав искаче из површног поимања љубави која се манифестује односима: ја волим тебе због тога и тога. Света љубав воли не "због", она воли без разлога и слијепо. У том "сљепилу", света љубав посједује виђења, знања, откровења и визије пророчке (=виђење невиђеног). Она види више него што обичан човјек види, али слијепо воли. Њено сљепило није у виђењу него у вољењу. Док обичан човјек мало шта види сем оног материјалног, и оног страсног, а воли рационално - воли, може се рећи, интересно. Света, дакле, љубав је слијепа у вољењу, а свјетовна љубав је слијепа у виђењу. А ако погрешно видим нешто, како онда и могу да волим исправно то што видим? Ја, дакле, волим неку илузију, нешто умишљено.

Вјечна савременост светости манифестује се тако што никада не застаријева. Ма колико се свијет мијењао, светост остаје вјечно савремена, јер она животна начела којих се светост држи не само да не могу да застаре, него не могу ни да умру - надилазе саму смрт, а тиме и вријеме, и "одлазе" у вјечност, јер она уствари и потичу из вјечности, "тамо" им је Отаџбина, јер су од Оца - Бога.

Универзалну љубав и вјечну савременост носио је, више, ревносније од иједног човјека у историји људи управо Апостол Павле. Иако су то немјерљиви појмови, мисија која му је повјерена од самога Бога то показује, а Апостол Павле својим животом то доказује.

Зато треба упознати Апостола Павла. Јер Павле је онај који је узидао најчвршће стијење у Цркву чији смо чланови, и којом се спасавамо. Павле је обраћеник као и ми што смо, и као што ће бити већина хришћана до поновног доласка Господа. Павле је химнограф љубави, не из Посланице, већ сваким својим уздахом. Павле је реторичар којега не могу ни анђели да узвисе јер Духом Светим говори. Павле је био ревноснији од било којег човјека у историји људи, па и као гонитељ Цркве од свих императора римских и било којег будућег гонитења Цркве - не по обиму него по ревности. Павле није гледао како Христос лијечи и васкрсава, није стављао прсте у Његове ране, као ни ми, није ни видио тјелесним очима Богочовјека, али је имао сусрет са Њим након Христовог "сједања са десне стране Оцу", и након тог сусрета својим животом показао да ријечи: "Бог је љубав" нису само нека парола, већ је то основно животно начело.

Да је смисао живота било шта друго, Адам не би био изгнан из раја - Адам би живио у вјечном разарању, вјечној нељубави.

Смисао живота, свих свијетова, јесте љубав. Тај доживљај љубави који је Павле имао јесте, уствари, начин превазилажења саме смрти. Да, Христос је разорио смрт, али не можемо од Христа очекивати да Он као Бог живи у НЕљубавној заједници са неким, са нама? Зато је љубав услов, оно што ми морамо постићи, да би могли бити уз Христа, а самим тим што смо уз Њега смрт нам не може ништа. Зато је најбољи начин при упознавању хришћанства, упознавања начина постизања љубави, уствари, упознати Апостола Павла.

Први и последњи непријатељ љубави јесте лицемјерје. Највећи нелицемјер у историји људи - Апостол Павле - страдао је од највећег лицемјера свога времена - Нерона. Разорна сила лицемјерства достиже свој врхунац у убијству, у усмрћивању. Изграђујућа, прогресивна, животна сила љубави достиже свој врхунац у светости - превазилажењу саме смрти.

Колико је света, јака и жива та љубав, показује, ево већ скоро 2000 година од Павлове смрти, Црква која живи, дјелује, страда, посвећује животе своје, управо темељена на тој љубави. Ма шта да се деси унутар ње саме, ма кави сукоби, увијек побиједи та Павлова љубав, а носиоци те побједе буду управо они којима је Павле, и Павлови следбеници, инспирација. Та инспирација није идеолошког карактера, већ љубавног - живог.

Љубав, немајући у себи ништа идеолошко, а имајући у себи све живо, и сама будући основно начело живота које надилази смрт, носи са собом жртву за другога и нелицемјерство. Ово двоје су у узајамној вези. Лицемјерство произилази из НЕжеље да се жртвујемо за другога. Оно је оруђе којим се бранимо, и којим оправдавамо нашу неспремност да се жртвујемо за другога, а да приграбимо за себе.

Нико ко тежи ка љубави не може да буде лицемјер. Човјек који тежи ка љубави може да не зна, да не буде обавијештен, да чини и лоше ствари ближњем, али НЕ може да буде лицемјер.

Лицемјерје и љубав никада не могу заједно. Такође, НЕжртвовање за другога и љубав, љубав као идеологија, а не као живи живот и жртва за другога никада не могу заједно. Зато они који се куну у љубав, а нису спремни и не желе да се жртвују за другога само су лицемјери. Управо зато, никога као лицемјере, Христос, Бог љубави, није осудио тежим ријечима.

Знајући шта Савле носи у срцу, нелицемјерност, најздравију клицу љубави , Христос и бира Савла, и дарује му улогу тринаетог Апостола, Апостола љубави, како би посијао љубав међу незнабошцима (=онима који не знају за Бога).

Извор: Видовдан

То је један од тежих крстова духовних, који се шаљу онима који желе да се спасу, а понекад и онима који не желе. Ваша чамотиња израста из тешкоћа које вас окружују и онемогућавају испуњавање жељенога. Неку радост у чамотињи налазите у мисли о смрти зато што вам се чини да је у њој избављење од многих ваших тегоба. Али када бисмо ми знали у потпуности какво мучење подносе с оне стране гроба они који нису добили милост Божју, и ми бисмо радо поднели сваку тегобу спољашњу и унутрашњу. Ако већ за сваку ствар треба да се молимо Богу "нека буде воља Твоја", онда је то од свега примереније када је у питању наш живот, који нам је дарован ради достизања вечнога спасења. Ако се неко у потпуности не ослања на вољу Божју или њој не предаје, него себи дозвољава неке привидне добре жеље, он ће временом упадати у малодушје и нетрпљење, ради избегавања чега било Доротеј саветује да мислимо овако: "Хоћу, ако буде".

Жалите се на чамотињу и тугу.

Такво стање душе бива од два потпуно различита узрока, а понекад, и од међусобно помешаних узрока. Туга која настаје из духовних узрока Апостол назива веома корисном: "Туга која је по Богу", каже он, "покаја- ње нераскајано на спасење окреће". "Нераскајано" - значи ако се човек не окреће натраг од покајања и благочестивог живота. Овој тузи штети смућење које потиче од танане гордости и очајање које на нас наводи враг наш. Туга, пак, из световних разлога настајућа, веома је штетна. Она, по речима Апостоловим, "смрт доноси" не само душевну него, понекад и телесну, ако јој се човек много предаје, напустивши уздање у Бога. Тугу световну производе три узрока: "похота плоти, жеља очију и гордост житејска", који по речима Апостола нису од Бога него од овога света. Та три узрока, мешајући се, рађају један јединствени узрок, ако човек против њих чврсто не устане, него се обазире натраг, видећи светољупце како, наизглед благују. Мешовити узрок туге појачава, пак, ревност не по разуму у стварима духовним, када човек не може да се задржи у границама смирења него окреће на свађу. Апостол Јаков пише: "Где је завист и свађа, онде је неслога и свака зла ствар".А мудрост која је одозго, прво је чиста, потом мирна, кротка, послушна пуна милости и добрих плодова, која се не гради паметном и која није лицемерна". Која се не гради паметном - значи која не осуђује. Они који себе сматрају умешнима људима који разумеју боље од других склони су осуђивању. Ето ја, скудоумни, поводећи се жељом да користим ближњему, заборављајући сопствену бескорисност, указао сам вам на узроке, који на човека наводе тескобу душевну, не ради обличења него срдачно желећи вам избављење од неистрпне туге, која трује живот ваш. Сами проникните и размотрите из чега више произлази мука духа вашега, и призивајући са смирењем и вером помоћ Божју, постарајте се да одстраните лоше поводе и узроке. Није узалуд Апостол рекао: "Трпљењ је потребно и, вољу Божју сатворивши вечни ћемо живот задобити". Да, не мало трпљења и разумевања треба да бисмо безбедно прошли стрмен са обе стране - где са једне, човека искушава танана љубав према овоме свету и бреме плоти, а са друге - ревност не по разуму, која доводи до свађе. А све то лишава мира душевног, оптерећује, мучи, смућује. Господе, помози, заступи, спаси и помилуј! Помилуј јер смо немоћни! Враг, пак, који се против нас бори, бездушник и добра мрзитељ, "као лав ричући ходи, тражећи кога ће да прогута". Но нека се изјалови његово сплеткарење.

Извор: "Између страха и наде"

писма хришћанима у свету

Дужна је да заузме политички активну, друштвену и социјалну позицију. При томе то мора да то ради тихо, неприметно и да се не меша ни у шта. Мора да буде савремена , да искорени из своје средине свако средњевековно мрачњаштво.

Дужна је да се одрекне од постојећих средстава комуникације...мора да се бави хуманитарним радом, да нађе бескућницима станове, храни и одева сиромашне.

Дужна је да се одрекне наплате свећа, од сандучића за прилоге, од било кавог вида материјалне помоћи верника. И још много-много тога је дужна.

А у мени све све чешће јавља питање: када и на какав начин је она задужила те, који о њеним „дужностима“ говоре са таквом убеђеношћу и жаром? Ко су ти људи, који су присвојили за себе тако спорно право? Да нису то можда , црквени благотворитељи, који су саградили својим средствима више храмова, који су помагали да се купе станови бескућницима, хране умируће од глади, организују скупо лечење за тешко оболеле? Да нису то можда јерарси и свештеници, који су многе године одали служењу Цркви, који су принели жртву Богу и људима, своју снагу, здравље, сам живот? Можда су то ипак верници који стално посећују храмове, који их пуне, подржавајући једни друге молитвом, љубављу, братском и сестринском бригом? Али не. О „дужностима Цркве“, као по правилу, говоре људи, који ка њој немају никакав однос, често чак и некрштени... Понекад, припадајући другој религиозној традицији. Али најчешће – атеисти.

И опет желим да питам...Зар ти људи немају савест, ни здравог расуђивање? Час једно, час друго, немогуће је схватити неразумност свих тих потраживања ка „организацији“, од оних који јој никада ништа нису давали, за коју ништа нису радили.

Али, откуда такве претензије у односу на Цркву? Па она се не меша у њихов лични живот, не поставља их на свеопште посматрање, не каже свакоме од њих: „Ти си дужан...“. О дугу човека говори Јеванђеље, може говорити , ако још није замукла – његова савест. Или је тај рат против Цркве бунт против Јевађеља и против сопствене савести? Очигледно да је тако...

...Своје дугове Црква зна и схвата их сама, да их знају и схватајудужни су и ти од којих

се она састоји, - од нас. Тај дуг одговара том идеалу, који је написан на страницама Новога Завета, дуг хришћанског смирења и љубави, дуг жртвеног служења за спасење људи... И још много сличних дугова. Ако нисмо такви, какви би требало да будемо, ако је у нама тешко препознати Христове ученике, лоше је дело наше. И ако нас због тога не воле и одричу, немамо на то шта да кажемо. Питање: „А ко су судије?“, овде је заиста неумесно. Сама историја и практично искуство сведоче: Цркви суде увек. И за лоше, што се повремено догађа међу њеним члановима, и за најбоље. Али за боље суде строжије. Ако за лоше грде, онда за боље – гоне, чак и убијају.

Значи, загонетка је решена: главне претензије судија нису према нама, него према Цркви, Јеванђељу и сопственој савести.

Извор: Вечерња Москва

Превод за

Поуке.орг – Оливера Г.

Господ наш Исус Христос, који је основао своју Цркву, као духовну заједницу са Њим свих људи који вјерују у Њега и исповједају да је Син Божији и наш Спаситељ, установио је Свету Тајну Свештенства и био њен први Начелник, а затим предао Цркви да она ову службу преко изабраних за то лица, продужи до краја свјета и вјека.

Служба јереја Божијег је узвишенија од сваке службе не само на земљи, него и на небу. Колико је велика одговорност ове службе показује и то да је у историји Цркве Православне страх испуњавао Свете Оце када су требали да приме свештенички чин (Свети Јефрем Сирин, Свети Григорије Богослов, Свети Јован Златоуст). Чак су и бјежали од те службе. Високо је звање свештеника. Отац Јован Кронштатски каже: „Ми на земљи вршимо небеску службу“.

Свештеници проповједају Рјеч Божију и светоотачку, јер су свештеници Бога Вишњега. Они су од Господа Првосвештеника призвани и преко епископа изабрани и постављени за ширење Јеванђеља Божијег. Ако неко од њих не обавља службу исправно, Господ ће му судити. То није наше право. Свети Јован Богослов назива јереје „анђели Цркве“, јер су постављени на служење Господу, али и народу. Њихова служба је велика, а самим тим одговорност још већа. Свештеници су сасуди Светог Духа, вјесници и проповједници Васкрсења

Христовог. Свети Јован Златоусти истиче да свештеник стоји на стражи читавог

свијета и да заступа све људе, не само живе него и упокојене. Јереј се моли за

престанак ратова, за смиривање немира, за срећу свих људи, за мир и благостање. Дата му је сила да исцјељује оне који су болесни тјелесно, оне који су болесни душевно.

За вријеме Свете Литургије са свештеником невидљиво саслужују сви Свети и Анђели Божији. Свети Сергије Радоњешки је за вријеме свога служења Литургије сваки пут виђао Анђеле како саслужују с њим. Свештеници су слуге Слова Божијег, помагачи Божији (1 Кор 3, 9), стражари дома Божијег (Јез 3,17). Многа су њихова имена и још већи дарови, додаје опет Златоуст Божији Јован. Као пастир Бога Живога, свештеник врши невидљиво тајанствено спасење пастве. Свети Апостол Павле још јереје назива и синови свјетлости, јер су свијетлост свијету, просвећени Христовим јеванђелским учењем. Примили су дар Светог Духа и свијет на старање. Христа којег на свом рукоположењу добију, за Њега на Страшном Суду одговарају. Паству коју добију на старање, за њу на Страшном Суду када пред Христа Господа стану, одговарају. Као војници Цара Христа моле се за народ и приводе га к спасењу и заједници са Господом. Велика је и неизрецива Света Тајна Свештенства, драга браћо и сестре.

Зато, поштујте своје свештенике.

Аутор: студент богосовског факултета Ненад Николић

Eвхаристијска побожност је тај камен на коме се гради свака духовна заједница. Примећујем, да тамо где нема редовног причешћивања, где људи прилазе Путиру само о великим празницима или посебним случајевима, јако је тешко или чак немогуће саградити јаку црквену заједницу, пошто нема те основе на којој би се она могла градити. Без те основе немогуће је саградити јаку породицу, која је призвана да буде „мала црква“, ради тога што она може постати таква само у том случају ако се сви чланови породице редовно причешћују. Ради тога у проповедима увек позивам хришћане да се причешћују што је могуће чешће и сматрам, да у принципу сваки хришћанин има право да се причести на свакој Литургији у којој учествује. Под условом, наравно, да он поштује црквена правила, да живи у складу са цркваним календаром и да његов начин живота одговара природним нормама које је установила Црква. Ако су ти услови испуњени, онда нема никаквих препрека за то да се човек причести на свакој Литургији. Речи Христове, које изговара свештеник: „Примите, једите, ово је Тело Моје“, „Пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја Новога Завета“, речи ђакона: “Са страхом Божијим и вером приступите“, су речи упућене свима у Храму, а не само једној категорији људи, например онима, који су се припремили за Свето Причешће. Наравно, овде треба избегавати крајности и важно је да човек, према речима апостола Павла, с разумевањем приступа примању Светих Христових Тајни, да се причешће не претвори у формалност, рутину, да код човека не дође ради честог причешћивања до осећаја навике на примање те највеће Тајне. Али, понављам, да често и редовно причешћивање мора бити основа духовног живота сваког хришћанина. Мени је тешко да замислим свој живот без причешћивања бар једном недељно. У неком смислу, живим од недеље до недеље, од једног празника до другог. Управо причешће даје снагу да се буде хришћанин.

Владико, питање о правилима. Сагласно уставу РПЦ, постоји читав низ молитава пред причешће које треба да прочита човек пред Причешће. Ако узмемо у обзир ритам живота којим данас живи већина људи, особито млади , ученици, испунити та правила доста је тешко. Као резултат тога, многи не прилазе Путиру због тога што не могу на прописан начин да се припреме за Причешће.

Као прво, нема никаквог званичног правила РПЦ, који говори о томе шта одређено треба да буде прочитано пред причешћем Светих Христових Тајни. У молитвеницима постоји молитве пред Свето Причешће: на то се треба и орјентисати. Мислим, да читање тих молитава једном недељно, уочи недеље, није нешто што тражи јако много времена и јако велико одрицање. Мислим да и ученици и запослени и они који васпитавају децу могу наћи 20 минута да прочитају то правило. Ако се нема толико времена, то правило се може скратити и ограничити на неколико молитви. Смисао се не састоји у томе да се велича одређен број молитава, него у томе да се на одговарајући начин духовно припремимо за примање Светих Христових Тајни. Некада је корисније прочитати једно молитву, али неколико пута – полако, са разумевањем, него ишчитати цели молитвеник, а да ум при томе остане расејан и мисли лутају са стране. Постоји, осим тога, практика читања канона и акатиста пред Причешће. Има и духовника, који ту практику одређују својим духовним чадима као обавезу. Каже се, нпр. да пред причешће треба прочитати минимум три канона, један акатист и још молитве пред Свето Причешће. Ја се не слажем са тим захтевима. Као прво, никакво црквено правило их не предвиђа: то је само побожна традиција, која ни у једном црквеном уставу није прописана. А као друго, ако човек хоће да чита каноне и акатисте и има за то време, то читање не може донети ништа осим користи, али поставити ишчитавање тих канона као услов за Причешће, сматрам дубоко погрешно. На тај начин, само терамо људе од Путира, лишавајући их тога што је срж хришћанског живота – пришеће Светим Христовим Тајнама.

Владикo, постоји још једна пракса: пред Причешће треба постити три дана. Ако се човек причешћује сваке недеље, испада да треба да пости од среде до суботе. За многе је то немогуће.

Одговор на то питање, као и на друга слична питања треба потражити у типику. Где то типик прописује постове изван оних који су установљени од стране Цркве? Нигде. Човеку, који се ретко причешћује, који не пости, који је далек од Цркве, корисно је да пости неколико дана пред Причешће. Али, ако човек поштује постове које је установила Црква, њему не треба додавати никакве додатне постове. Тим људима, који редовно посте, препоручио бих да недељом и у празничне дане мирне савести приступе причешћу Светим Христовим Тајнама.

Извор: Кијевска Русија

Прeвод за Поуке.орг - Оливера Г.

Изабраног светионика који је одагнао таму

идолослужења у Руској земљи, и који ју је просветио светлошћу Божанске вере, прослављамо тебе, свети

равноапостолни кнеже Владимире; ти

пак који непрестано са смелошћу стојиш

пред Цара над царевима, немој

престати да се молиш за наслеђе твоје и

молитвама твојим чувај нас од свих

невоља и недаћа, да са умиљењем

благодарно кличемо.

Радуј се, Владимире, просветитељу Руске земље!

Творац

Анђела и људи који је у својој власти и моћи поставио времена и године, и припремио судбине царства и народа, када благоизволе да призове народ

Руски из таме богослужења ка истинској светлости и вечној правди, постави тебе, благоверни кнеже, проповедника радосне вести и извршитеља ове свеблаге воље Своје. Стога, благодарећи

Творца и Спаситеља нашега, прослављамо

тебе као великог изабраника

Божијега ради нашега спасења и радосно кличемо:

Радуј се, Равноапостоле, јер

си премудрим промислом предизабран за

просвећење Рускога народа!

Радуј се, проречени

од првозванога Апостола на кијевским

брдима!

Радуј се, преславни

сасуде Божије благодати даровани твојој држави!

Радуј се, преславни

корене, из кога на земљи нашој произрасте велико дрво правоверја!

Радуј се, јер

тобом се име Господње прославља у свим областима твога царства!

Радуј се, јер

се и твоје преславно име са љубављу

прославља од свега рускога народа!

Радуј се, Владимире, просветитељу

Руске земље!

Видевши

сујету бездушних идола и обману ђаволску, којом лови људе у замке

безакоња, заједно си чуо од

светих првомученика руских за Христа, који говораху безбожним мучитељима: богови

ваши, нису богови, него су дрво које данас јесте, а сутра је огањ, један је Бог

истинити, који је створио небо и земљу; тада си се распалио срцем да потражиш и

упознаш овога јединог истинитога Бога, Коме се клања сваки нараштај небеских, земаљских

и подземних, неућутно кличући: Алилуја!

Свевишњи

разум осени те, када стадоше пред тобом проповедници разних вера, постарао си се да не будеш

уловљен у обману лажнога учења, већ да нађеш

истинску и спаситељну веру. Због тога ти кличемо:

Радуј се, премудри владару Рускога народа!

Радуј се, јер си стекао богопросвећени

разум!

Радуј се, јер си посрамио лукаве и таште лажне учитеље!

Радуј се, јер си речи истинскога вечнога

живота мудро разумео у речима мудраца!

Радуј се, лучо Божанске светлости, усред таме лажне вере!

Радуј се, чврста тврђаво усред

буре многобожачке страсти!

Радуј се, Владимире, просветитељу Руске

земље!

Умудрен

силом са висине, послао си изабране људе у разним земљама, да виде и испитају

како други народи служе Богу и како показују своју веру делима; и они све добро

испитујући дођоше у Цариград, где

видевши прекрасну Божанску службу,

мисливши за себе да стоје на небу а не на земљи, и са

скрушеношћу срца дадоше хвалу

Господу, кличући: Алилуја!

Имајући у

срцима својим чврсто уверење да је грчко-источна вера заиста православна и да

су њена свештенодејства од свих других

највеличанственија,изасланици послани тобом вратише се у отачаство своје и ово исповедише пред лицем твојим и пред старешинама твојим рекоше: нико ко је окусио слатко неће

хтети да окуси горко, тако и ми не можемо опет остати овде и служити идолима. Примивши такав извештај,

распалио си се ревношћу за истинску

веру, због чега те величамо:

Радуј се, јер си био приљежно послушан гласу Божанске

благодати!

Радуј се, јер си усрдно следио

вођству Духа Светога!

Радуј се, јер си умудрио твоје саветнике!

Радуј се, јер си све људе твоје привукао

твојим саветима о истинитој вери!

Радуј се, јер си ревносно потражио добар бисер – Христа!

Радуј се, трудољубива пчело, која си мудро тражио

цвеће у којима је слатки мед

истине и спасења!

Радуј се, Владимире, просветитељу Руске

земље!

Буром

сумње и незнања ниси се поколебао како ћеш познати истиниту православну веру,

већ си одмах хтео да се крстиш са целом државом твојом, да заједно са њом, као

отац са децом својом, достојно запеваш

Богу: Алилуја!

Бојари и

старешине слушајући о истинитој вери, поменуше

праматер (баку) твоју, свету кнегињу

Олгу, која се крстила у Цариграду и рекоше: ако ова вера није добра, не

би је примила ова најмудрија међу женама. Због тога и ми увек помињући Олгу,

благодарно кличемо:

Радуј се, јер си сачувао божанско семе

које је засадила у твоје срце блажена бака твоја!

Радуј се, јер си следио светим заветима њеним!

Радуј се, јер си у њој провидео зору спасења народа твога!

Радуј се, сунце које је узашло по тој зори!

Радуј се, светлости, која си просветила

твоје старешине!

Радуј се, јер си све твоје људе привео

Христу!

Радуј се, Владимире, просветитељу Руске

земље!

Зажелевши

да задобијеш боготкану одећу светога

крштења, запитао си се откуда и како ћеш имати толико мноштво пастира и учитеља

да просвети све људе твоје са тобом и како ћеш се оженити женом испитаној у

светој вери, добру управитељку, деци твојој мајку у Христу, саветницу у свему у

вери, и о свему томе поревноваши, дух

твој приведе те у грчку замљу где верни

од древних времена побожно певају Богу: Алилуја!

Грчки

цареви видеше целу твоју земљу у тами идолослужења, не одбацише те као служитеља кумира (идола), но ипак

побеђени тобом, увидевши чврсту намеру твоју да примиш свето крштење,

и да хоћеш да све људе твоје приведеш

Христу, испунише се радошћу и дадоше ти

своју сестру Ану да се ожениш њоме, пастире и учитеље народу твоме. Зато и ми

радујући се због овога светога савеза,

кличемо ти:

Радуј се, јер те је посетио исток са висине!

Радуј се, јер те звезда Свевишњега приведе истоку, где Премудрост сазда дом себи и утврди седам

стубова, седам васељенских сабора који утврдише веру Христову по васељени!

Радуј се, јер је ово вера апостола и она утврди целу васељену!

Радуј се, јер си са чистога извора примио

исто учење Христово!

Радуј се, добри љубитељу

дома твога и деце твоје!

Радуј се, премудри наставниче целога народа твога!

Радуј се, Владимире, просветитељу Руске

земље!

Пастири и

учитељи које си примио, прехвални кнеже, од грчких царева, напајају целу Руску

земљу Божанкским учењем и са журбом иду на дело своје, благодарно кличући Господу Богу који је призвао народ твој:

Алилуја!

Прехвални, засија материјална светлост у помрачењу слепила очију твојих

и у души твојој засија благодатна

светлост када просветивши се Божанским

крштењем си изашао из свете купељи, коју осетивши, радосно си ускликнуо: сада

познах Бога истинитога. Због тога те величамо:

Радуј се, светиљко подигнута у тами многобоштва огњем Божанске благодати!

Радуј се, благовесниче Христове светлости, који отвараш помрачене очи и срца твога народа!

Радуј се, јер си твојим духовним очим

провидео Божије старање за државу твоју!

Радуј се, јер си се до краја старао да

сви твоји људи просвете у њој!

Радуј се, богосветла главо руских царева!

Радуј се, славни украсе и похвало Цркве Христове!

Радуј се, Владимире, просветитељу Руске

земље!

Желећи да

просветиш Божанским крштењем Руски народ, прво си заповедио да се крсте синови

и велможе твоје, да би сви остали људи

следећи стопама њиховим, са ревношћу пришли светом крштењу, побожно

кличући: Алилуја!

Нова твар

у Христу објави тебе после светога

крштења, пример живота твога: јер прво си био ревнитељ идолослужења, на крају си непрестано

ревновао у

вери Христовој, заволео си кротост и милосрђе, уздржање, и целомудреност и цео

живот по заповестима Господњим. Дивећи се, дакле, овој доброј промени побожно

ти кличемо:

Радуј се, јер си росом Духа Светога

у себи угасио пламен страсти!

Радуј се,

јер си огњем Божанске благодати сагорео

све помисли и страсти!!

Радуј се,

јер си станове Господње, свете Цркве, заволео више од свих земаљских станова!

Радуј се,

јер си Божанске службе у Христово учење

тражио више од свих других дела и учења!

Радуј се,

јер си собом показао пример новог живота свима људима твојим!

Радуј се,

добри управитељу и старатељу сиротих и убогих!

Радуј се,

Владимире, просветитељу Руске земље!

Необично

и радосно је било видети како мноштво

људи и жена, младића и девојака, и незлобиве деце радосно иду ка реци

Дњепру, као ка Јордану, где се крштаваху

у име Оца и Сина и Светога Духа, од свештеника који ка брду узносе тајнодејствене молитве и који кличу Господу песму: Алилуја!

Сав си

био обузет неисказаном радошћу, достоблажени

кнеже, видевши крштене људе

твоје, у умиљењу срца, давши хвалу Спаситељу Богу усрдно си Га

молио да погледа на новопросвећене људе

Своје, да их утврди у вери и побожности, и да прослави име Своје у Руским

земљама. Помињући, дакле, преславно и радосно дешавање тога, приносимо ти ове

благодарне и похвалне песме:

Радуј се,

виновнику спасења безброј душа у Руској

земљи!

Радуј се,

неисцрпни изворе благослова и милости Божијих народу твоме!

Радуј се,

добри виноградару који си засадио насад Божанске вере у царству твоме!

Радуј се,

потоку сладости који си напојио водом побожности Руске људе!

Радуј се,

јер си божанску веру прославио а идолску обману посрамио!

Радуј се,

јер Цар над царевима подари ти мудрост Соломонову, кротост Давидову, ревност

Илијину и правоверје апостолско!

Радуј се,

Владимире, просветитељу Руске земље!

Сва

природа анђела, чувара људскога рода,

прослави тебе, благоверни кнеже, када си наредио очевима и мајкама да

дају децу своју на учење књизи, да разуму оно у шта верују и да науче како свој

живот у добром да проведу у вери. Зато и сада погледај на децу која се уче у

Светом писму и благослови, укрепи и упути њихове очеве и мајке, пастире и учитеље, који им помажу у

учењу у њиховом напору да узрасту у истинској вери и у добром животу, кличу

Богу: Алилуја!

Многоречити говорници не могу

достојно да искажу величину доброчинстава која си подарио, кнеже, земљи

твојој, јер си у њој донео божанску веру, избавио си је од многобожачкога мрака и вечне погибли, открио си јој пут

истинског просвећења ка спасењу и земаљском благостању. Због тога са благодарењем побожно ти кличемо:

Радуј се, оснивачу моћи и славе Рускога царства!

Радуј се, сејачу истинскога просвећења и

побожности у њему!

Радуј се, искренитељу многобожачкога

сујеверја и лоших обичаја у народу твоме!

Радуј се, уништитељу идолских храмова и идола !

Радуј се, саздатељу светих цркава!

Радуј се, равночасно слични равноапостолном цару Константину!

Радуј се, Владимире, просветитељу Руске

земље!

Желећи

спасити од вечне погибли царства твоје које је страдало у бездану идолослужења, поднео си велике напоре и

бриге обилазећи градове и села земље

твоје, и свуда си слао духовне пастире који ће просветити твоје људе божанском

вером и светим крштењем научити да певају

једном и истинитом Богу: Алилуја!

Чврста

тврђава био си твојој земљи у све дане

живота твога против њених непријатеља, и виновник благостања и њене славе, буди

и сада необориви заштитник од видљивих и невидљивих непријатеља, и помоћник у невољама и недаћама нама који са

љубављу кличемо теби:

Радуј се, најбољи старатељу и пастиру рускога народа!

Радуј се, добри страдални оче сиромашних

и страдалних!

Радуј се, спремни помоћниче оних који

ишту вечно спасење и истинско

просвећење!

Радуј се, славо и радости сверуских царева!

Радуј се, стални помоћниче њихов у тешком

уделу управљања народом!

Радуј се, стални помоћниче руским војницима

и вођама његовим у ратовима!

Радуј се, Владимире, просветитељу Руске

земље!

Угодниче

Божији, прими од нас ове умилне песме, и молитвама твојим покори благоверном народу све непријатеље

наше, заасади православну веру усред народа

Руске државе онима који не знају истинскога Бога, искорени у њему све јереси и расколе,д а би сви синови руске земље

једним устим и једним срцем славили Бога, кличући Му: Алилуја!

Ти си

достохвални кнеже Владимире, светлозарна светиљка која светлошћу својом просвећује целу Руску

земљу, одгонећи мрак идолослужења и

показујући пут ка истинском просвећењу и небеском блаженству. Зато прослављајући

те, говоримо:

Радуј се, звездо просвећена од незалазнога сунца

правде !

Радуј се, путеводитељу, који нам откриваш

прави пут вечном спасењу!

Радуј се, моћни помоћниче и укрепљење проповедника православне вере!

Радуј се, стални заштитниче добрих наставника омладине и свих који се

труде на општу корист!

Радуј се, учитељу и просветитељу законодаваца рускога царства!

Радуј се, јер дајеш добротворне

савете народним управитељима и

началницима ове земље који те усрдно

поштују!

Радуј се, Владимире, просветитељу Руске

земље!

Преблаги

пастиру наш, измоли нам благодат Пресветога Духа од Свемилостивог Бога и Спаса

нашега, која нас уразумљује и укрепљује у делу спасења, да не буде бесплодна у

нама засађена тобом света вера, но да уклањајући се од путева безбожија и

заблуда, ходимо у светлости заповести

Божијих, достигнемо вечно блаженство, певајући: Алилуја!

Прослављајући твоја премнога и преславна доброчинства јављена Руској држави у просвећењу светлошћу Божанске вере, а заједно и велике напоре и подвиге

твоје поднете на њено оснивање и усвајање, усрдно благодаримо и хвалимо те, кличући са љубављу:

Радуј се, богоизабрани и богопросвећени самодршче Руске земље!

Радуј се, њена непобедива оградо, покрове

и заштито!

Радуј се, рајско дрво које је проузрасло два прехвална плода, свете страстотерпце[1]

Бориса и Гљеба!

Радуј се ,првопрестолниче светих Руске

земље!

Радуј се, сапрестолниче и славитељу

Апостола!

Радуј се, јер непрестно гледаш на Руску

земљу и посредујеш за њена привремена и

вечна добра у Господу!

Радуј се, Владимире,просветитељу Руске

земље!

О,

прехвални и преднивни равноапостоле,

велики кнеже Владимире, прими милостиво од нас ово благодарење за све што нам

тобом Господ даде оцима и праоцима нашим и целој Руској земљи, започета од дана крштења па све до овога часа, и моли свеблагога

Бога да

продужи милост Своју на нас и на све нараштаје наше, да нас утврди у

правоверју и побожности, да нас сачувао од свих недаћа и зала и,да се

удостојимо да са тобом као чеда са оцем

у векове певамо: Алилуја!

О, велики угодниче Божији, богоизабрани и богопрослављени равноапостолни кнеже Владимире, ти си одбацио зловерје и многобожачко безбожништво и поверовао си у једног истинитога триипостаснога Бога, и примивши свето крштење просветио си светлошћу Божанске вере и побожности целу Руску земљу. Славећи и благодарећи премилосрднога Творца и Спаса нашега, славимо и благодаримо тебе просветитељу и оче, јер тобом познасмо спаситељну веру Христову и крстисмо се у име Пресвете и Божанске Тројице, и том вером избависмо се од праведне осуде Божије, вечнога ропства ђаволу и адских мука; том вером примисмо благодат усиновења Богу и наду будућега небеског блаженства. Ти си први вођа наш код Началника и Извршитеља нашега вечнога спасења, Господа Исуса Христа; ти си топли молитвеник и заступник за Руску земљу ,за народне управитеље војску и све људе. Наш народ не може исказати величину и висину доброчинства тобом изливених на земљу нашу, оце и праоце наше и на нас недостојне. О, свеблаги оче и просветитељу наш, погледај на немоћи наше и умоли премилосрдног Цара Небескога, да се на нас много не разгневи и да нас не погуби са безакоњима нашим, но да нас помилује и спасе по милости Својој, да усади у срца наша спаситељни страх Свој, да благодаћу Својом просвети ум наш,да бисмо могли да разумемо путеве Господње и оставимо стазе безбожности и заблуде и похитамо стазама спасења и истине и непрестаног испуњавања заповести Божијих и правила Свете Цркве. Милосрдни, моли Човекољупца Бога да нам пројави велику милост Своју, да нас избави од најезде непријатеља,од унутрашњих немира, метежа и раздора, од глади, смртносних болести и од свакога зла, да нам подари благорастворење ваздуха и плодност земљи, да подари ревност пастирима за спасење

оних које чувају ,свим људима помоћ да се поправае у својој служби, љубав међу собом и да имају слогу, да подигне верне да буду на корист отачаства и свете Цркве, да опет засија светлост спаситељне вере у земљи нашој до свих њених крајева, да се врате вери они који не верују,да се униште све јереси и расколи, и да тако поживевши у свету, удостојимо се са тобом вечнога блаженства, хвалећи и преузносећи Бога у векове векова. Амин!

[1] Страстотерпец –

мученик

Многи свети оци кажу да нам нема никог и ничег ближег од Господа. Неко од њих употребљава и овакво поређење: „Знаш колико је близак ваздух нашем телу? А Господ нам је још ближе!“ И временом ми то заиста осетимо у неким посебним тренуцима: понекад савршено неочекивано, случајно, понекад насупрот, тај осећај долази када ми свесно призивамо Његово име у својој невољи.

Али, чешће од свега ми осећамо да постоји нешто што нас раздваја од Бога, некакво растојање, некакву преграду. И то растојање се непрестано мења: час се скраћује, час се продужава.И преграда се час спушта до земље, постаје што се каже ниво са прагом, час

узраста до небеса.

Какво је то растојање, каква је то преграда? Од кога сазнати, кога питати? Можемо Господа питати, а можемо и себе...Јер ми о растојању и тим преградама много знамо – не све, али истина, много. Јер и једно и друго смо – ми сами.

Неко сматра да га од Бога одваја и удаљава свет. Али то је лаж. Не свет, него наш однос према свету, наша страствена привезаност ка њему, занимање за њега, љубав ка њему. Та иста љубав, ради које ми тако често одбацујемо љубав Божију.

Неко ће рећи да нас одваја и удаљава од Бога ђаво. И то је лаж. Нема он власт над нама, не може нас он натерати да радимо нешто противно Богу ни да нас задржи да радимо то што треба. А ако се одједном покаже да је он овладао том влашћу, то може бити само у том случају ако ју је из наших руку добио, ако смо му сами предали. И сами себе предали – у пуном смислу те речи.

Растојање између нас и Господа су наше жеље, противне Његовој вољи, наша гордост, страна Његовом смирењу, наша завист, која вређа Његову љубав, наша развратност, с Његовом чистотом неспојива. А преграда су – греси наши, непокајани, неодбачени, него у срцу однеговани и у истом том срцу завољени.

Милостив је Господ и зато што када нам је посебно потребан, у Његовој близини и од блискости која проистиче од утехе, Сам савладава растојања и преграде и осећа Га душа наша, греје се Његовом топлотом, просвећује се Његовом светлошћу. А затим...Затим ми поново показујемо – животом својим, речима, мислима, осећањима, жељама својим, да не желимо да будемо са Њим, да је „наше“ драже нама, него Он. Када би нас о томе питали, ми то никада не бисмо рекли...Али тако ми поступамо и тако живимо.

И зато постоји растојање, постоји преграда и постоји хладноћа, постоји самоћа, постоји бол, која нас изнутра повређује и мучи. Постоји и немоћност и униније које се од њега рађа.

Постоји неизвесност од будућности и страх од њега...

Све је у нашем срцу и у нашој власти. Да се не удаљимо од Господа, када нам се наредни пут буде приближио. Да не дамо предност пред Њим истој тој боли, истом том страху, хладноћи и усамљености. Тражити и налазити у себи то што је противно Њему, што удаљава растојање и подиже преграду и учити да се то у себи мрзи. А мрзећи, искоренити.

Све у нашем срцу је у нашој власти. Шта ми бирамо?

Игуман Нектарије Морозов

Извор:

Православие.ру

Превод за Поуке.орг - Оливера Г.

Светом Григорију Богослову догодило се следеће. Још у младости, када још није био крштен, пловио је преко Средоземног мора бродом. Одједом је започела велика бура, која је трајала неколико дана и нико се више нија надао спасу и избављењу, брод је био скоро сасвим потопљен. Григорије се молио Богу и за време молитве видео је своју мајку, која се у то време налазила на обали, али како се касније разјаснило, предосетила је опасност и непрестано се молила за сина. Брод је, упркос свим околностима и очекивањима, срећно пристао на обалу. Григорије је увек памтио да су за његово избављење заслужне молитве његове мајке.

Неко може рећи: „Ево још једне приче из живота древних светих. Зашто се нешто слично не догађа данас?“ Уверавам вас да се и данас догађа. Знам много људи, који су молитвама својих ближњих спашени од смрти или велике опасности. И у мом животу било је много примера када сам избегао опасности молитвама моје мајке или других људи.

Једном сам имао саобраћајну незгоду и може се рећи, чудом сам остао међу живима, зато што се аутомобил сурвао у провалију, преврнувши се неколико пута. Од аутомобила ништа није остало, али возач и ја смо остали живи и неповређени. Десило се то ујутро, око 5 часова. Када сам се увече вратио у цркву где сам служио, затекао сам неколико верница, које су се пробудиле у пола пет ујутро, осетивши опасност, и почеле да се моле за мене. Њихово прво питање је било: „Шта се десило, баћушка?“ Мислим да смо захваљујући њиховим молитвама возач и ја спасени од невоље.

Морамо се молити за своје ближње не ради тога, што Бог не зна како да их спасе, него што Он жели да учествујемо у спасењу једни других. Наравно, Он Сам зна, шта је потребно сваком човеку – и нама и нашим ближњима. Када се молимо за ближње, то уопште не значи да желимо да будемо милосрднији од Бога. Али то значи да желимо да учествујемо у њиховом спасењу. И не смемо у молитвама да заборавимо на људе са којима нас је живот спојио и о томе да се они за нас моле. Свако од нас може увече пред спавање рећи Богу: „Господе, молитвама свих оних који ме воле, спаси ме.“

Сетимо се живе везе између нас и наших ближњих спомињимо увек једни друге у молитви.

Фонд „Хришћански живот“, Клин 2001

Игуман Иларион Алфејев. О молитви.

Превод за Поуке. орг - Оливера Г.

О, Владико Господе!

Ти из свих шума на земљи од свег дрвећа у њимаизабра само једну виноградску лозу (Јездрина 5:23)

У доброј, дружној породици рођење детета је увек огромна радост. Ступајући у брак, брачни пар се нада да ће их Господ благословити здравим и часним потомством. Али шта да се ради, ако из здравствених разлога брачни пар не може да има децу?

Као прво, не очајавати, већ веровати и молити Господа да пројави Своју силу. У Светом Писму је речено: "Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете;Куцајте и отвориће вам се" (Мт 7,7) и такође "Све што иштете у својој молитви, и верујте да ћете примити и биће вам"(Мк 11,24).Бог воли оне који се моле, молите Га -али непрекидно и упорно! - да вам дарује децу. Отац наш Небески ће тадо испунити молитве Својих верујућих чеда.

Постоји много сведочанстава исцељења неплодних супруга у наше време. Једна од непроцењивих светиња, која помаже у таквим невољама је лоза сетог Симеона Мироточивог.

На Светој Гори Атон постоји кутак српске земље. То је познати српски манастир Хиландар. Тамо већ 800 година расте вероватно најстарија и најпознатија виноградска лоза- лоза Светог Симеона. Она је никла из гробнице светог српског краља монаха Симеона (Стефана Немање). Он је владао,у, за Србију тешка времена (...) Први син Симеона је био измољен од Бога. Кад је достигао зреле године краљевић је отишао на Свету Гору, где је добио име Сава. У почетку се отац противио тој одлуци, али се ускоро помирио са избором сина. Потом је и сам пошао његовим стопама и проживео остатак свог живота праведно. Када је свети Симеон умро, његов средњи син је молио Саву да дозволи да мошти њиховог оца пренесу у Србију, да би Симеон својим молитвама био покровитељ родне земље, која је клонула под јармом освајача. Братија манастира је неутешно плакала, растајући се са моштима, али свети Симеон се јавио у сну игуману Методију и рекао да ће као утеха из његове пусте гробнице израсти лоза; и докле год буде она давала плод, његов благослв ће почивати на Хиландару.

Опстала је српска нација, чувана молитвама светог Саве и Симеона и до данашњих дана расте и винова лоза. На јужној стани саборне хиландарске цркве поклоници могу да виде високо израслу и силно разгрануту лозу, која се савила и као да образује вретенаод својих грана.Њено стабло излази из стене високе метар и по од земље из гробнице светог Симеона.

То што се лоза одржала до данас и што она сваке године, без изузетка,богато рађа, иако јој се, сем обрезивања не указује никаква друга посебна нега и заштита, представља велико чудо Божје и представља ту саму велику утеху и охрабрење за хиландарско братсво Срба и за све вернике.

Али лоза има и дргу особину. Од њених плодва се лечи неплодност брачних парова, који са вером и молитвом примају то чудотворно средство излечења. Најстарије предање о таквом чуду датира из 1585. године, када је један Турчин довео свог сина првенца и предао Хиландару на служење, јер га је добио, као и другу своју децу, после употребе грожђа са лозе светог Симеона. Такође је корисно навести још неколико случајева, поучних за оне који желе да окусе плодове лозе светог Симеона.

Једна госпођа Јекатарина Р. из Солуна(Грчка) је предложила своме мужу да замоли манастир за плодове свете винове лозе,али се он није сложио, јер није имао довољно вере у себи. Ипак, супруга се потрудила и на други начин су јој донели ове изузетне плодове, и почела да поступа по упутсву за његову употребу, испуњавајући тај део обавеза, које је био дужан да обавља њен муж. Када их је Господ, због женине вере,благословио првим зачећем, жена је испрчала мужу о свом поступку. Од тада та породица, покретана осећањем благодарности Господу, одржава сталну везу са манастиром Хиландр.

Још један случај који се догодио у наше време. Један свештеник из Солуна, који није имао деце, узео је плодове са лозе светог Симеона, када је пролазио кроз манастир Хиландар. Али није журио са њиховом употребом. Једном га је нека парохијанка замолла да јој донесе коштице тог грожђа. Тада јој је тај свештеник радо поклонио те плодове, који су били код њега. Кроз неко време, после свете Литургије, та жена је, сва озарена радошћу зачећа, поново захвалила свештенику за такав свети дар. "Да сам имао њену веру и ја бих данас имао децу"- рекао је свештеник.

У последње време је порастао интерес за чудотворну лозу светог Симеона. Са свих страна почели су да долазе поклоници и да пишу писма са молбом за молитву за њих пред гробницом светог Симеона, који је добио дар да чини чуда - да лечи од неплодности те брачне парове, који му долазе са верм. Од тада до данас Хиландарски манасир непрестано дели поклоницима, или шаље поштом ово чудотворно грожђе.

Ако вас је заинтересовала ова информациј можете слати писма на адресу:

MONASTERE HILANDAR 63086, KARYES MOUTH ATHOS GREECE

Тел 8 - 10 -30- 23770- 23797

Извор: манастир Лепавина

Често људи мисле, да се могу наћи у рају и да се при томе спасу од других људи, да је могуће бити са Богом и и при томе заборавити на ближњег. Многи се према Цркви односе као према месту, где се може сакрити, затворити, усамити се у тихом кутку, да их нико не примети. Али разлика између света и Цркве се и састоји у томе , што су људи у Цркви окренути лицем један ка другом, отворени један према другом, зато што у свету могу бити у завади, мрзети се или једноставно игнорисати један другог.

Разлика између раја и пакла је управо у томе, што се у рају сви налазе заједно, уједињени у љубави према Богу и једни ка другима, док је у паклу свако одвојен од Бога и других људи, свако се мучи у изолацији, самоћи и остављености.

Како заволети ближњег? Најпре је потребно потрудити се да се испод спољашњег изгледа човека сагледа његова унутрашња дубина и суштина. Треба се потрудити и прозрети тамо, где је у сваком човеку сакривен лик Божији. Често ми видимо само спољашњег човека, наруженог грехом, утопљеног у страстима, и не примећујемо тај лик Божији, који је скривен под спољашњим наслагама. А управо њега морамо да видимо и њему да се поклонимо у сваком од нама ближњих.

Јако распрострањена грешка, која постаје корен многих конфликата међу људима састоји се у томе што ми не прихватамо човека онаквог какав јесте, него желимо да га видимо другачије: са наше тачке гледишта, њему нешто недостаје, у нечему би могао постати бољи. Градимо вештачку шему и желимо да се човек у њу уклопи, а како он у њу не може да се смести, ми живимо у непрестаном сукобу између своје представе о томе, какав би он требао да буде , и реалности.

Ако би ми научили да полазимо од тога што је дато у сваком човеку, а не од тога што ми желимо да видимо, наш однос према људима значајно би се променио. Треба схватити да Бог воли сваког човека управо таквог какав је. Да, Бог чека док се грешник не покаје, исправи, обрати се Њему; Бог жели да сваки човек постане бољи него што јесте; Бог пати због несавршености човека, његових грехова, ради тога што Га човек оставља и заборавља.

Али све то не смета Богу да воли човека док се не обрати, покаје и исправи. По учењу преподобног Исака Сирина, љубав Бога према човеку се не умањује ни онда када нема узајамности. Сетимо се оца из приче о блудном сину: чак и када га је син оставио, отишавши у „далеку земљу“, отац наставља да га воли и чека.

Често чланови једне породице живе у сталном конфликту због тога што окривљују један другог за недостатак љубави. Например, мужу се чини да га жена недовољно воли: ради тога он испољава ка њој нетрпељивост, распаљују се свађе. И његова љубав слаби ради тога што, како се њему чини, не налази узајамност...Али конфликт може избити и од „преобиља“ љубави: када љубав постаје страсна, слепа, егоистична, када човек почиње да се односи ка другом као према својини. Одатле се рађа љубомора, ничу неоправдане сумње, незаслужени укори. Као и од недостатка, тако и од „преобиља“ љубави, распадају се породице.

Често су родитељи незадовољни својом децом, сматрају, да се деца не баве тиме што је потребно, не слушају, не показују довољно пажње и бриге. Да, деца су дужна да слушају родитеље и да се брину о њима. Да, родитељи носе одговорност за своју децу и у неким случајима су обавезни да се умешају да би помогли са висине свог великог искуства и указали деци на то, што они због своје незрелости не виде. Али родитељи не смеју да забораве да је њихово дете – слободна личност, која има право да самостално бира свој пут, одређује интересе, круг пријатеља. Често мајка држи дете у строгости, лишава га забаве, контролише његове контакте са околином, бранећи му да се дружи са овим или оним другом. Дешава се да верујући родитељи забрањују деци да гледају телевизор, одлазе у биоскоп, шетају се. При томе, они не умеју увек да објасне, у чему је смисао таквог уздражавања, не пружају деци никакву одговарајућу алтернативу, него само забрањују ове или оне ствари. Никаква забрана, никакво ограничење не може постати стожердуховног живота. И до одређеног тренутка дете трпи, а затим одједном (у шеснаест, дванаест година или чак раније), баца са себе тај јарам а заједно са њим губи и веру.

***

Није увек и није сваки човек способан за апсолутну узајамност, апсолутну верност, апсолутну честитост. И не треба тражити од човека то, што он не може да да, чак иако је то ваш син или кћер, брат или сестра, муж или жена, друг или другарица. Нека вам се сваки човек сам отвори у тој мери, у којој хоће и може то да уради. Не треба силом залазити у човекову душу, јер је душа свето светих, и ту се може ући само ако вам отворе и позову вас унутра. Понекад се може стајати крај врата и куцати, као што Христос куца људским душама, али тихо и и ненаметљиво. Ако се врата не отворе, боље је отићи.

Љубав ка ближњем треба да буде мудра. Треба да буде жртвена, као Христова љубав, Који нас заволео такве какви смо. Она треба да доноси радост ближњима, а не да за њих буде „јарам који је тешко носити“. Мора бити апсолутна, али не треба да тражи адекватну љубав од стране ближњих. Она не треба да прерасте у љубомору, да доводи до свађа и увреда, ограничава слободу ближњих, не сме бити егоистична, не треба да се умањује ако не наилази на одговор.

Апостол Павле говори: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди...љубав... не тражи своје... све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје..." (1Кор. 13;4-8).

Извор: Православие и мир

Превод за Поуке.орг

Оливера Голубовић

Конкретно, у такве појаве спада трансформација историјске личности Светога Николе епископа Мирликијскога, у имагинарног „Дједа Мраза“, или рецимо изобличење епископа Валентина, хришћанског мученика из 3. вијека, у заштитника оних људских и природних веза које, све чешће, бивају потпуно супротстављене хришћанским нормама живота.

Наравно, гледане саме по себи, појаве попут новогодишњих даривања или заљубљивања међу људима, нијесу антихришћанске нити антицрквене. Напротив, оне заузимају врло важно мјесто у животу већине хришћана. Међутим, живимо у времену када су ови феномени, као и ликови поменутих светитеља Цркве, – замјеном и погрешном употребом – постали засебна „божанства“ којима се, неријетко, „клањамо“ путем разврата, неморала и похлепе.

Е сад, међу историчарима религије и философима траје великa расправа на тему – ко је и од кога позајмљивао мотиве, и колико често: паганизам од монотеизма, или обрнуто. Ако знамо да су хришћани узели пагански празник поштовања „бога сунца“ као повод за датумско одређење празновања Христовог рођења, или ако идемо даље па дозволимо да на неким страницама Библије можемо пронаћи утицаје многобожачких религија које су старије од библијског текста, онда долазимо до сазнања да је поступака оваквих преузимања тема и идеја било и раније, али и до вјечитог питања – шта је од чега старије? Ипак, са црквеног становишта, које полази од истине да је монотеизам, по природи ствари, и старији и темељнији од паганства – јер су изворно, први људи имали везу са Једним Богом Створитељем, те да је политеистичка збрка настала потом, – ми хришћани немамо дилема шта је старије и шта је, у основи оргиналније. Историјске мјене људског постојања, од првих људи до данас, доносиле су нам, евидентну смјену вриједности, и ми данас живимо једну од тих смјена тј. тих и таквих мјена.

Данас је ван сваке сумње чињеница да се ликови и имена светитеља (епископа, владика…) користе у сврхе које нијесу нити изворно хришћанске, нити у крајњој намјери имају остварење хришћанских вриједности.

Дан Светог Валентина у нама савременој цивилизацији попримио је, како већ рекох, паганска својства, јер је у фокус свога „ритуала“ ставио полну везу – до јуче ону између различитих полова, данас већ и ону која је хомосексуалана – не марећи при том за друге вриједности које су некада биле сродне овој теми, као што су породица, брак и моралне норме. Именом Светога Валентина данас су покривене такве међусобне везе и поступци људи, који немају никаквих додирних тачака са црквеним животом.

Наравно, свако има право да живи како хоће и по свом слободном нахођењу, само треба објаснити људима ко је био Свети Валентин, какве су његове животне и моралне норме биле, па ће постати јасно да је овај човјек данас, најблаже речено, фалсификован. Слична појава се ових дана може видјети и у Црној Гори. Пред ћивотом Светог Василија Острошког Чудотворца, слава му и милост, могу се видјети ванбрачни парови и они људи који отворено и јавно живе мимо или против црквеног учења, који у Острог не долазе ради покајања или жеље за промјеном живота (што би се дало помислити с обзиром да је ријеч о доласку људи у православни манастир), а не долазе ни туристички, већ управо из разлога ове духовне премутације у којој се Острошка светиња схвата на један пагански начин, па ћете чути како се тражи „заштита и помоћ Светитеља“ да опстане веза „двоје који се воле“ – иако они имају своје законите супружнике који још нијесу сазнали за ту везу!

Из свега реченог не може се извести закључак да Црква не воли заљубљивање, да она не благосиља заљубљене момке и дјевојке. Управо супротно – хришћани заљубљивање схватају и разумију као Божији дар, као велику силу уграђену у природу, у све постојеће, силу без које не би било ни живота ни љубави. Заљубљивање је добро, и баш је лијепо кад су људи заљубљени. Само у хришћанском схватању свијета и живота, полна заљубљеност је тек почетак једног дубљег и садржајнијег односа међу људима, односа који Црква зове љубав, а тај однос има још имена као што су: међусобна вјерност, пожртвовање, повјерење и међусобно ношење наших различитих терета. Та љубав, и та жртва свој плодоносан исход има у хришћанској породици, па је некако недовољно, површно и погрешно – са становишта Цркве – величати почетак неке везе, а не истицати вриједности које из тог почетка произлазе.

Страсна веза или допадање између двоје људи може да се деси сваког часа и на сваком мјесту, и уколико таква веза није усмјерена ка породици, или ако она не мари за већ постојећу породицу којој неко припада, онда је такво заљубљивање демонстрација најбруталније себичности која се одвија под геслом: „Узми (само за себе) све што ти живот пружа“, и која за собом повлачи увјек нечију патњу, превару, остављеност, разорене везе и сл.

Не смијемо тако лако, боље рећи лакомислено, одбацивати могућност да се оваква себична грамзивост појави и у нама самима, иако смо – по опредјељењу, рецимо хришћани. Свети Божији човјек, какав је био старозавјетни цар Давид, имао је управо такво искушење, такав напад себичне острашћености којој се није могао одупријети. Наиме, док је био дјечак, онај који је чудесно побиједио Голијата, или док је био прогоњен по јудејским пустињама од цара Саула, или док је предводио Израиљце у побједничким ратовима….тада му се таква ствар тешко могла десити. Али, када се нашао на свом царском двору, окружен пажњом, дивљењем, додворавањем и ласкањима околног свијета – заљубио се у туђу жену, и отео је од њенога мужа, пославши несрећног човјека право у смрт. Онда када му је Бог дао све што би један човјек могао да пожели, Давиду то није било доста него је пожелио за себе и оно што није било његово, оно што је његов војник и поданик имао!!! Ето како је опасна сила простог заљубљивања, и како она може да помути разум свакоме.

Преовлађују наравно, оне позитивне стране те чудесне силе, и можемо их видјети свуда око нас. Православна Црква слави Младенце (Севастијске мученике – 22.марта), као дан посвећен младенцима, онима који су ступили у брачну заједницу. Такво заљубљивање које тежи брачној заједници, или је у њој већ остварено, њега Црква благосиља и разумије као нарочиту вриједност, као емотивну и духовну снагу из које ће се изродити нове вриједности, бројни други плодови. У противном, себичност и посесивност гуши сваки Божији дар.

У суштини, Црква се залаже за „слободно тржиште“ и „отворену утакмицу“ идеја и духовних учења. Црква је увјерена у супериорност и истинитост свога учења, у односу на друга, али тражи елементарни фер-плеј, и називање ствари правим, адекватним именом. Тако ће људи који се залажу за ваниституционалну полну везу, за промискуитетне односе или ЛГБТ сексуалну идеологију, имати слободу говора и право на сопствени избор, али неће за своје заштитинике узимати најбоље међу поповима, какви су, рекосмо, Светитељи Николај, Валентин и Василије Острошки, него рецимо неко античко паганско божанство, – па ко воли нека изволи.

Незаинтересованост или незнање, као и конформизам који их прати, главни су узроци што данас имамо и неке номиналне хришћане који практикују „валентиновске играрије“. Као што, уосталом имамо и оне који славе долазак Нове године – са ћурком и сармама у току Божићног поста- али и онај 13 дана касније – са бадњацима и свијећама. Не постоји, и не треба да постоји, некаква „инквизиција“ која ће то да брани људима, и која ће људе да жигоше и протјерује због овог својеврсног еклектицизма (мијешања разних стилова и учења), али исто тако није забрањено да се хришћани огласе у јавности, упозоравајући најприје једни друге, које радње и какво понашање чувају хришћански идентитет, традицију и морал, а које их руше и расипају.

Извор

Беларус не значи бела Русија него чиста Русија, то је Русија која је без татара. У Руском царству је било татара. Достојевски је говорио:'' загреби помало сваког Руса - наћи ћеш Татарина'', што наравно није тачно, али говори о њиховом присуству.

Народ се у Белорусији хвали да су они прави Руси, царска Русија. Ја нисам био у Русији, али ово што сам видео у Белорусији је толико чудесно да сад разумем све русофиле свих времена. Прво, сам град Минск, престоница Белорусије, који је за мене дотле представљао само тачку на карти у географском атласу. Оно чиме започиње бајковитост приче је то да у двадесет првом веку, у овом двомилионском граду нема регистрованог криминала. Затим улазимо дубље у бајку. Кажу вам, одмах по доласку, да се не бисте препали, да се сва светла у граду гасе у једанаест сати увече. Да ноћног живота у граду нема. Наш је авион слетео у Минск негде у 11:15 и ми смо прошли и кроз центар и још десет километара кроз град, јер је Светојелисаветски манастир, наше одредиште, сасвим на другом крају града - ни једног човека на улици нисмо видели, нити једно светло упаљено по домовима, осим светлећих реклама на зградама.

Био је то шок за нас. Минск је величине Београда, метропола у којој у току дана има заиста живог и живахног живота. Следеће изненађење је био податак да у граду нема незапослених. Углавном је све то делатност председника Лукашенка који је од тог града направио једну мирну, али милионску оазу у овој џунгли савремене цивилизације. Минск је иначе град широких булевара због чега нема саобраћајних гужви. За седам дана тамо нисмо чули сирену аутомобила. Нема ни буке ни вике и све је тако некако благообразно и пријатно.

Шетате се градом без икаквог страха да ће се нешто догодити. Мене су заустављали по граду зато што су свештеници изузетно поштовани. Једном ме неки младић зауставио тражећи да му покажем где се нешто налази у Минску. Рекао сам му да нисам Рус, а он ме је запањено погледао и упитао одакле сам. Сад да му кажем да сам из Црне Горе, неће знати, помислио сам, ипак је то много далеко, него сам рекао да сам из Србије. А он викну - Косово је Србија! Народ ми је гурао цвеће у руке на улици. Минск је град бројних цркава и све су оне препуне. Због великог броја људи у њима недељом се у свакој од њих служе две Литургије, а празником буде и трећа Литургија и све је опет пуно. Зато се граде нови храмови, често поред старих. Управо је у току градња једне од највећих цркава у Православљу - цркве Пресвете Богородице Утехе свих жалосних, која ће бити висока око сто метара.

Тамо свештеници на свакој служби проповедају, па била то Литургија или вечерња. Служили смо у неколико тих нових цркава направљених у старом стилу, по петнаестовековном обличју, без трунке примесе модерне архитектуре, са прелепим фасадама и куполама. Каква лекција нашим архитектама који се данас стиде Византије и ''модернизују'' Православље, прилагођавају га духу времена, европског времена, а какво је то време? Што се евроамеричке цивилизације тиче, скоро да кажемо антихристовске. И све те цркве препуне народа, предивног, побожног народа! Њихову побожност и богопреданост је немогуће описати - то треба да се доживи.

При изношењу путира цела црква пада доле на земљу, не на колена. Причећује се цела црква. Мала деца, често не старија од 3-4 године, причешћују се као одрасли, са скрштеним рукама на грудима казујући при том своја имена - али све хришћанска - раб Божији Артемије, раб Божији Силуан... Нема световних имена. После Свете Литургије народ нас салеће са многобројним питањима и својим проблемима - причају као да нас одувек знају, гурају нам у руке мноство папирића са именима и прилозима. Овде још влада стари светски поредак. Осећате се ванвремено.

Што се свештеника тиче, мислим да у животу нисам видео побожнији људе. Сат времена пре почетка Свете Литургије они су, већ обучени, само су о томе причали, како ће да служе, да то Богу буде угодно. Али и ван Литургије они су причали искључиво о Јеванђелским темама. Њима ништа што је за Христа и цркву није тешко да ураде. Већина их по неколико сати дневно исповеда. Њих служење Јевандјељу не умара. И то код верног народа ствара један диван осећај да су они увек на располагању. Ипак, највеће изненађење, круна овог пута, чудо над чудима, је тек следило - Јелисаветин манастир. То није манастир - то је читав град, а стар је само 11 година. Пре тих 11 година, а по благослову старца Николаја Гурјанова, основан је овај манастир. О оцу Николају је и књига објављена на српском језику, зове се ''Православље је волети'', а појавио се иу филму ''Храм'' пре неку годину, тако да се и код нас зна за њега.

Он је чудо Русије, није живео у Белорусији него одмах преко границе, али знате та граница Русије и Белорусије не постоји ни у физичком смислу - дакле нико вас нигде не гледа ако прелазите из Белорусије у Русију и обратно, нити у духовном погледу - то је заиста једна земља. Јелисаветин манастир је направљен по старчевом благослову пре 11 година тиме што је једном Божијем човеку Андреју, сада свештенику тамо, отац Николај рекао да иде у Минск и да тамо поред психијатријске клинике на крају града на голој ледини подигне манастир. Дао му је скромни прилог од десетак рубаља. То је баш изгледало бајковито, али данас тај манастир има 87 монахиња, 350 милосрдних сестара, подворје са стотинак људи и хиљаду радника који раде за манастир. Овај пчелињак богољубивих пчелица је једна од највећих православних заједница на свету. Љубав и служење су основ ове породице, како је то установила њихова заштитница Света Јелисавета Романова, којој је манастир и посвећен. Они служе Богу и свима који су у невољи. 350 сестара милосрђа обучених у беле мантије служе у психијатријској болници, у болници за децу са посебним потребама и још у једној болници.

Пет свештеника је тамо стално, по цели дан не излазе из ових установа. Кад сам упитао једну од тих сестара да ли оне за свој рад добијају плату, она се замислила и одговорила: ''Па, неке од нас добијају неку награду, а остале раде за славу Бозију''. Има ова света породица још једно дело. Прича о напуштеним људима из Минска, бескућницима покупљеним са улица и сабраним у манастирско подворје изван града и у неке вагоне придружене манастиру је прича која може да уђе у Житија Светих. У људима који су живели на рубу постојања, презрени од свих, неко је препознао браћу створену по образу Божијем и удахнуо им већ заборављену радост живљења. Живљења Христом. И довео их на Гору Преображења, на лишај гору, у ово подворје да се тамо душе њихове преобразе покајањем кроз рад и молитву и да гледају на овој гори Таворско Преображење.

Сведочим да сам видео људе који светле, људе спасене. Док смо им служили Литургију, на којој су се сви причестили - жеђ за Христом код њих је много већа него код осталих Хришћана - рече ми отац Андреј: "Погледај их! Они ништа немају! Они само Христа имају!'' Чак и нама монасима није лако да поверујемо да прича о покајницима из тамнице Св. Јована Лествичника није само ствар прошлости. Али највише од свега, оно што је пленило душу, је сам Светојелисаветин манастир и његови небоземни житељи. Кад смо путовали до Минска, неки наш сапутник, поморац, рече: ''Знам ја за манастир. Мој друг је њихов комшија, он је био 12 година на броду и кад се вратио кући мислио је да сања - видео је град испред куће''. И заиста је застрашујуће видети какве су грађевине настале за само десет година! И то какве! Манастир толико личи на руске манастире из КСВ века да сам морао да додирнем фасаду, да осетим материјал, толико је то верно направљено. Сигурни сте да сте у манастиру који је 500 година стар. Испод манастира имају неколико подземних цркава и крстионицу у облику цркве у којој је све у скулптури урађено. Нема практично ниједног метра зида ходника којим пролазите да није нечим украшен. У манастиру су две цркве - стара, настала пре 11 година и нова, настала пре 6 година, коју користе за празнична богослужења. Њихов дочек гостију је такав да посрами и најгостољубивије нације. Далеко је Минск и ретко ко тамо зна где је Црна Гора, а поготово Цетињски манастир, те ми осим уобичајеног дочека нисмо друго очекивали. А дочекали су нас као да су само нас чекали. Свих 87 монахиња је дошло да се поздрави, да се упозна. Свуда су нас пратиле, све нам показивале. Поражавале су нас својом љубављу на сваком кораку. Као неко објашњење говориле су: "Нама је баћушка Андреј дао благослов да умножавамо љубав и смирење. Осим тог, друго ништа није помињао''. Андреј, духовник манастира, Божији човек, човек у којем нема граница, свуда отворен, заједно са мати Ефросинијом, игуманијом, чини од ове свете породице икону Царства Божијег. Међусобна љубав монахиња је таква да помислите да сте ушли у Житија Светих или да сте се неким чудом обрели у четвртом веку, златном добу египатског монаштва. Гледао сам их како се радују кад се нека сестра врати са пута, како се радују једна другој. Њихово опраштање на повечерје траје двадесетак минута, свака се са сваком лично опраста, трипут љуби. Гледао сам их како сваке вечери иду у литију око манастира, пуне радости. Како се радују новом дану. Дану који је испуњен молитвама на прелепим дугим богослужењима, послушањима у многим манастирским радионицама и свесрдним помагањем ближњима, браћи створеној по образу Божијем. Много тога доживљеног у овом казивању није обухваћено, јер се не може обухватити речима. Остаје забележено да сведоци о могућности остварења Јеванђеља и у овом нашем распамећеном веку. Минск је један од много градова на овом нашем земаљском сару, али њега се дотакла благодат Божија и учинила његову причу бајковитом нама, отврдлим у ''реалности'' живљења у 21. веку. Јер што је нама бајка, некоме је реалност.

http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/02/blog-post_11.html?spref=fb

Неко време иза тога када настадоше ови спорови, јавише се ови велики светитељи, прво сваки засебно, а затим сва три заједно, и то не у сну, но на јави, Јовану епископу евхаитском, човеку ученом и пуном врлина, и рекоше:

«Ми смо једнаки пред Богом, као што видиш, међу нама нема дељења, нити какве год међусобне противности. Сваки од нас одељено, у своје време, потакнут божанственим Духом, написао је одговарајуће поуке за спасење људи. Оно што смо научили скривено, то смо људима предали јавно. Међу нама нема ни првога ни другога. Ако се ти позиваш на једнога, ту су у том сагласна и остала двојица. Зато заповеди онима који се препиру око нас, да прекину спорове, јер као и у животу, тако се и после смрти ми бринемо о томе, да крајеве васељене приведемо ка миру и једномислености. Имајући ово у виду, сједини у један дан нашу успомену, и како теби приличи састави нам празничну службу и другима предај, да бисмо код Бога имали једнако достојанство. И ми ћемо онима који свршавају нашу успомену бити помоћници ка спасењу, јер се надамо да имамо неку заслугу код Бога».

Рекавши то епископу, они се почеше уздизати на небо, сијајући неисказаном светлошћу и зовући један другога по имену.

Јован епископ је одмах умирио у Цариграду оне који су се спорили, установио је тамо празник три светитеља, као што му они заповедише, и завешта црквама да га празнују са потребном свечаношћу. Празник у част три васељенска учитеља: Василија Великога, Григорија Богослова и Јована Златоустога установљен је 1084. године у Цариграду. Када је Јован видео да се успомена ова три светитеља слави месеца јануара, наиме Василија Великога – 1. јануара, Григорија – 25. јануара, Јована Златоустога – 26. јануара, то их је он саставио у 30. дан истога месеца, украсивши празник њихове успомене службом и похвалама.

Свети Василије Велики је превазишао у књижевној мудрости не само учитеље свога времена но и старије; изучио је реторство и философију и као аскета живео је животом врлине, сиромаштва и целомудрија, и улазећи умом ка Боговиђењу, узведен је на архијерејски престо када је имао четрдесет, а био је архијереј 5 година.

Свети Григорије Богослов је био светога живота, учен богослов, због чега је и назван: Богослов. Био је архијереј дванаест година у Цариграду, утврђујући православље.

Свети Јован Златоусти био је велики беседник и одличан тумач Светог Писма, светога живота извор милости и љубави, пун ревности учитељства. Живео је шездесет година, а пастир цркве био је шест година…