http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3/13/11/13.11.13._rec_pastira_-_o._voja_bilbija_64_kbps.mp3

Слово Љубве

У православном предању морал се не може дефинисати само као облик друштвене свести који почива на одређеним конвенцијама и обичајима, већ представља пре свега онтолошки догађај. Другим речима, морал за хришћанина представља динамичко остварење пуноће нашег постојања и живота или у случају неуспеха и пада, изопачење наше аутентичне личности, ипостаси. То значи да је морално добар човек онај који који позитивно одговара својом личном слободом на Божију љубав и себе остварује кроз Христа, у Цркви, као целовиту личност, тј. бива спашен (сачуван). Св. Максим учи да се човекова природна воља (θέλημα φυσικόν) увек у односу на Бога изражава позитивно, за разлику од гномске воље (θέλημα γνωμικόν), односно оболеле воље, која се под видом слободе одлучивања најчешће завршава у бунту и отуђењу од Бога. Дакле морал у нашем духовном животу није само поштовање одређених конвенција, већ аутентични живот који једино можемо да нађемо у Христу, у евхаристијском и природном начину постојања. Такође је веома важно да слобода у Христу губи на својем значењу уколико морални живот сведемо искључиво на спољашње и површно схватање морала, тачније на морализам, пуританизам, што је данас веома често случај.

Гордост је последица погрешног избора, производ пале човекове природе и није природно својствена човеку кога је Бог створио за добро и вечност. Она је по учењу Св. Отаца и подвижника корен свакога зла јер суштински уводи човека и његову вољу у огреховљени (неприродни) однос рема Богу и твари. Зато гордост нема везе са моралом као онтолошким догађајем јер не води оцелотворењу човекове личности већ његовој даљој разградњи кроз читав низ страсти, изопачених природних енергија. Јерес и раскол су директни производи гордости и то најгоре врсте гордости која се споља приказује под образином врлинског живота, ревновања за Цркву, љубав према ближњима и слично. Господ је нарочито изобличавао фарисеје због њихове гордости (Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте, Мт 27, 23)

На овом примеру најбоље видимо разлику између природног и позитивног одговора човекове слободе на Божију љубав и лажне моралности у којој човек може с једне стране да у потпуности живи у складу са моралним конвенцијама (идеологијама) свога времена и своје вере, а с друге стране да онтолошки, суштински живи у отуђењу од Бога, његове љубави и креће се ка вечној смрти. Лажну моралност по правилу следи морализам, као однос у коме морални живот других људи, наравно кроз своју острашћену вољу. Потребно је велико духовно расуђивање да се препозна ова разлика. За архијеретика Арија кажу да је био „високо моралан човек“, али је с друге стране нанео огромну штету Цркви цепајући ризу Христову својим поквареним учењима. С друге стране, неки људи који споља не показују легалистички конформизам према моралним конвенцијама и бивају осуђивани као грешници и неморални, могу да живе и те како богоугодним животом. Сетимо се само јуродивих Христа ради. Ових дана за трпезом прочитавамо веома занимљиву књигу архимандрита Тихона, игумана Сретењског манастира у Москви „Несвети, а свети“ која даје велики број примера људи који су споља изгледали несвето, али су у дубини срца били истинске и верне слубе Божије. У књижевности Достојевског такође можемо наћи много сјајних примера.

Зато је веома велики грех осуђивање, јер осуђивање и клеветање представљају директна ишчадија гордости у којој човек сматра да може и има право да суди и просуђује друге мимо Бога. Онај који осуђује он не прихвата другог као личност, већ га доживљава као индивидуу и просуђује га преко објективних особина, поредећи га са собом и другима. Другога као личност можемо једино познати у личном односу, у заједници. Свети оци су често наглашавали да је управо љубав пут ка познању другога јер другога не прихватамо тако што селективно бирамо шта нам се код њега свиђа, већ као целовиту личност. Моралисти људе категоризују на добре и зле, на праведнике и грешнике и сл. Али на тај начин они занемарују целину личности и задржавају се на природним карактеристикама индивидуалности.

Сетимо се примера јеврејских старешина који су хтели да каменују жену блудницу. Господ им је врло упечатљиво указао на њихову грешку – Ко је међу вама без греха нека први баци камен (уп. Јн, 8, 1-11). Нимало није случајно што је Господ говорио гордим Јеврејима да ће цариници и блуднице ући пре њих у Царство небеско (Мт. 21, 31), што је отишао у кућу Левија Алфејева и сео са многим цариницима и грешницима (Мк 2), што је помиловао покајану грешницу и много других примера. Господ у Еванђељу заправо нигде не осуђује грешнике и блуднике, а тако често изобличава идеологију фарисејског морализма. То свакако не значи да Он оправдава грех, свакако да не, али и те како значи да је гордост на којој почива суви морализам много духовно опаснија и штетнија. Јудаизам у време Христовог живота на земљи претворио се у једну моралистичку идеологију која је непосредно довела до распећа Христовог јер јеврејски учитељи никако нису могли да појме да Бог може да буде изнад моралности, изнад легализма у коме су они разумевали Закон Божији (уп.Да је он пророк, знао би каква га се жена дотиче, јер је грешница, Лк. 7, 39)

Да се вратим другом делу вашег питања, могу ли доброта и морал да се нађу на различитим странама, односно да ли неморалним делом можемо да се жртвујемо за своје ближње. Из онога што је претходно речено, аутентични однос личне љубави према Богу никада не може да се манифестује као супротстављање Божијој љубави и љубави према ближњима. Зато и грех не може бити на никакав начин израз жртве и љубави према ближњем без обзира какво оправдање човек за то нашао. Заправо ово и друга питања везана за морал која сви ми често постављамо у старту су постављена на неадекватној основи јер полазе од морала као идеологије.

Данас живимо у времену у коме традиционални морал или како се често назива „јудеохришћански морал“ долази под удар савременог моралног релативизма. У до јуче морално традиционалним друштвима све више долази до мењања моралних конвенција, при чему се суштински релативизују све досадашње друштвене и моралне вредности. Без обзира што моралне конвенције саме по себи нису и не могу бити критеријум просуђивања других личности и што морализам који почива на овим конвенцијама дубоко удаљује од аутентичне љубави у Христу, то никако не може да значи да се у име пале и огреховљене човекове слободе може прихватити морална анархија. То се посебно односи на разне начине изражавање човекове сексуалности, питање (ре)дефиниције породице, разна биоетичка питања и слично. Црква никада није осуђивала људе грешнике, оне који посрћу, а поготово оне који се боре са својом палом природом и страстима. Штавише, наш црквени календар управо је пун таквих мужева и жена који су достигли светост не зато што су „живели моралним животом“, већ зато што су Божијом благодаћу и силином своје љубави према Богу победили своје слабости и преусмерили своје природне енергије у богоданом правцу. Црква наравно не може да прихвати грех и пад као норму природног стања. То су две различите ствари, које људи често мешају. Свети оци су једноставно говорили, треба мрзети грех, а не грешника.

Данас смо, међутим, врло често сведоци мржње према онима који су духовно посрнули и запали у грех, а све у име неког хришћанског морала, традиционалних вредности и слично. Наравно, ово нема никакве везе са аутентичним еванђелским односом па они који западају у овакву врсту греха у много су већој опасности од оних које сами тако ревносно осуђују. Овакав менталитет међу хришћанима произвео је крсташке ратове, инквизицију, погроме Јевреја и многа друга зла. За следбенике ове моралистичке идеологије, који себе сматрају бранитељима отачких предања и обичаја, баш као што су о себи мислили и некадашњи јеврејски фарисеји, својствено је селективно приступање греховима који се деле на прихватљивије и мање прихватљиве, природне и неприродне и сл.

Ово је приступ моралности који се креће у друштвеним категоријама добра и зла и мери се у оној мери колико појединац следује моралној дужности односно колико се саображава одређеним врлинама. Међутим такав живот неретко се пре у живот под маском и робовање идеологији.

Грех, како нас уче Св. Оци, није суштински питање етике, већ онтологије. Грех је погрешно настројење човекове личности која се погрешним избором индивидуализује, отпада од пуноће постојања, губи свој смисао и сврху и креће у правцу вечне смрти. То није питање квантитета или квалитета „погрешности“. Оваква гледишта неизбежно воде у морализам, осуђивање и коначно у грех, а све у име ревновања за истину и доброту. Послушајмо Апостола који грехове набраја без моралистичке категоризације: 1Кор 6, 9-10 Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије. Како ове речи повезати са претходно наведеним Христовим речима да ће блудници и грешници ући у Царство небеско. Разлика је у томе што у Царство небеско улазе грешници који се кају тј. који су у сталној борби да себе оцелотворе у Христу, као аутентичне и непоновљиве личности. Врло се често дешава да тежина грешности није препрека, већ чак и предиспозиција за светост (уп. Лк 7,47 – Опраштају јој се греси многи јер је велику љубав имала, а коме се мало опрашта, малу љубав има). Страст је само погрешно усмерена енергија, која када се врати у природно функционисање постаје пламена љубав према Богу и ближњима. Сетимо се овде само чудесне Св. Марије Египћанке која је силину блудне страсти Божијом благодаћу али и својим трудом и борбом претворила у љубав која надилази природне законе, или разбојника Мојсеја Мурина, или пак Св. Тиридата цара јерменског, бесног прогонитеља хришћана, а потом великог покајника и светитеља Божијег.

Зато се Црква против греха не бори пуританизмом, већ суштаствено, као против другачијег и погрешног начина постојања који егзистенцијално отуђује човекову личност од Бога и уводи у домен пропадљивости и смрти. Зато Црква грешника гледа као болесника и посрнулог, а не као штеточину и опасност за друштво коју треба физички елиминисати. Хришћани су се из педагошких разлога удаљавали од грешника у својим редовима, тј. грешника који се браћом зову (пример коринтског грешника 1Кор. 5), али се нису гнушали грешника уопште, као што се нису гнушали ни губаваца које су неговали и помагали им када су многи незнабошци бежали од њих. Управо је у томе и снага Цркве која људе привлачи не претњама и моралистичким придикама, већ утехом и спремношћу да саслуша и свакоме помогне да нађе пут ка својој аутентичној личности и место у заједници. Црква потенцијално у сваком грешнику види светитеља и отвара му двери како би ушао у вечност, али не у свом греху и оболелом стању, већ како би нашао у Цркви свој истински дом и духовно уточиште. Ово су веома важни аспекти пастирског рада у једном нео-паганизованом друштву нашег времена.

Данашња криза хришћанства и све мање верника који смисао живота налазе у Цркви великим делом је последица погрешног приступа и погрешног сведочења нас самих у Цркви. Како да данашњи млади човек, обремењен страстима и грехом, осети своје место у Цркви ако му се често обраћамо сувим јуридичким и моралистичким тоном? Како да нађе пут ка истинској слободи у Христу када и ми хришћани неретко наступамо са двојним аршинима и строжије судимо свету него самим себи. Ово је већ посебна тема која се односи на општу кризу Хришћанства у нашем времену, па је боље о овоме наставити неком другом приликом.

Свака реч носи одређену енергију и преноси духовно стање онога који је изговори или напише. Тако и духовна литература која је писана у благодати Духа Светога теши, духовно укрепљује и отвара нове духовне видике. С друге стране у наше време када се много књига преводи и објављује, неретко наилазимо на штива која у нама буде немир и нездрав страх. Највећим делом је реч о апокалиптичким темама којима се приступа ван искуства православног предања, већином у неком хорор или сајенс-фикшн маниру. Здрава духовна литература побуђује страх Божији, а то није страх као неки други страхови, већ надасве дубоки осећај љубави и пажње према Богу и Божијим заповестима. Од апостолских времена хришћанство се препознавало као ширење радосне, добре вести о Богу који је постао човек нас ради да би нас учинио баштиницима вечности, боговима по благодати. У најранијим хришћанским списима нема оне оптерећености злом и дијаболичним темама које се јављају у каснијим вековима, нарочито на средњовековном Западу.

У једној од задњих порука говорио сам о теорији спасења задовољавањем увређеног Божијег достојанства, што је посебно везано за западног средњовековног теолога Анеслма Кентерберијског (1033-1109), нарочито његово дело Cur Deus Homo (1098), односно зашто је Бог постао човек. Упроштено речено, у том учењу Син Божији постао је човек и пострадао на крсту да би својом заслугом задовољио Бога Оца који је увређен прародитељским грехом, као увредом његовом достојанства. Касније Тома Аквински (1225-1274), а касније у време Реформације и Калвин, разрађују ово учење наглашавањем казне којом се задовољава божанска правда. Корени размишљања у овом правцу досежу до бл. Августина Ипонског (354-430). Истина у Светом Писму имамо референци у овом правцу (нпр. Рим 3, 23-26; 2Кор 5, 21; Гал 3, 10,13; 1Пет 2, 24 и 3,18). Међутим, ове теорије засноване су на јуридичком поимању греха, опроштаја грехова и спасења док је већина Светих отаца, посебно, на Истоку ове пасусе у Св. Писму разумевала више у фигуративном смислу. Овом темом су се после бавили теолози Реформације, нарочито Калвин, па се протестантска учења о овој теми разликују и од римокатоличких, на горе, наравно. Анселмова учења православном хришћанину заиста звуче чудно и слободно речено уврнуто, на пример да је Христос својом смрћу на крсту платио откуп Сатани (Cur Deus Homo, 1.7). Божија љубав и милосрђе су у овом систему потпуно подређени појмовима части и достојанства (honor, dignitas) и критичари Анселма су увелико у праву када су препознали да је његов богословски систем формиран под јаким утицајем феудалног друштва његовог времена.

За разлику од света Анселма и Аквинског и њима сличних учитеља, Православна Црква је дубоко чувала своја светоотачка предања дубоко уткана у православни етос и Литургију. Спасење, опроштај грехова, наш однос са Богом нису питања морализма већ онтологије, тачније, живог односа човека и Бога који се не може свести на јуридичке принципе. Страдање није казна Бога који жели да нам нанесе Бол због неке божанске правде која је јача од његовог милосрђа, већ допуштење у коме поштује наш избор и коначно израз његове љубави, јер кроз страдање многи долазе себи и враћају се Богу. Кроз Христа смрт, највећи и коначни непријатељ, постаје двер ка вечном животу. Да Бог није допустио да се након прародитељског греха актуелизује смрт која је као могућност и пре пада постојала у створеној природи, стање отуђености од Бога претворило би се у вечно и непромењено стање. Пакао за православне пре свега је место самоизгнанства, а не простор где Бог вечно мучи оне који нису одговорили на његову љубав. Опроштај грехова није јуридички чин који захтева скрутинозну исповест која се претвара у психоаналитичку сеансу и иследнички чин духовника, већ загрљај Бога и човека који егзистенцијално осећа свој пад и удаљеност од Бога и своје богодане природе. Зло суштински не постоји, већ се реализује у личном промашају, неуспеху пале воље и зато створени свет није несавршен, већ смо ми несавршени да видимо хармонију на којој он почива. Много је тих разлика и за онога који у Православље долази из неког другог хришћанског система треба да се роди читав нови свет.

Да не бих много дужио са Анселмом и његовим учењима, важно је закључити да је овом деформацијом аутентичне православне традиције, посебно оне која је у непрекинутом континуитету развијана на Истоку, отворен пут једној духовности која делује крајње узнемирујуће. Та "духовност" је оптерећена Богом који тражи човеково страдање, муком и патњом која задовољава Божанско достојанство, потребом подвига и мучења тела како би се задовољио Бог и искупили грехови. Морам да кажем да није нимало чудно што су атеистичке теорије настале у интелектуалном и богословском окриљу римокатоличког и протестантског Запада јер веома је тешко разумети како човек може волети Бога који због свог увређеног достојанства тражи наше мучење, бол и патњу. Сећам се још као студент сам читао о једном француском проповеднику из 18. века који је на Велики Петак загрмео у цркви речима: Како Боже можеш да више гледаш страдање и мучење свог Сина на крсту. Зар ниси задовољен његовом патњом коју трпи ради тебе и нас. И тада и сада сам шокиран овим речима јер крајње исходиште овог погрешног учења јесте дубоки шизофрени јаз између Бога Оца и Сина. Бог Отац је подсвесно одгурнут у неке далеке небеске сфере где борави као неки сурови деспот и кажњава све који га увреде, а Бог Син се претвара у неку врсту Прометеја, револуционара који изазива дивљење јер страда ради свог Оца и ради нас. Исход је познат, западни човек је Бога Оца на крају интелектуално елиминисао, а Христос се претворио у човека хуманисту. Хришћанство је у великој мери заменио хуманизам, о чему су писали многи православни богослови и мислиоци. Отуда када данас читамо нека дела римокатоличких мистика бивамо дубоко духовно узнемирени крајностима које произилазе управо из једне духовне атмосфере која је обликована сталним страховима од казне, мучења.

Оно што је јако занимљиво за истраживање јесте како је атеизам који је да тако кажем органски поникао у простору неких деформисаних хришћанских учења на Западу пресађен на Исток и нанео такву огромну штету нашој традицији, посебно у периоду комунизма у двадесетом веку. Атеизам свакако није поникао на источним просторима, већ је тамо донешен од стране интелектуалаца који су доносили напредне европске идеје свог времена. Лажни месијанизам комунистичких теорија нашао је погодно тло на православном Истоку, посебно у Русији где са утицајем европског просветитељства од 18. века имамо процес стварања појединих облика духовности које су стране православној традицији. У Русији се донекле примио и западни пијетизам који је настао као реакција на суву римску јуридичку сотириологију. Св. Игнатије Брјанчанинов доста је писао о овим западним утицајима који човека воде у духовну прелест. Западни утицаји ширили су се и на просторима Османског царства преко разних мисионара, отварањем школа, а посебно школовањем младих интелектуалаца који су доносили са собом не само најновија учења атеиста, већ и духовне традиције које су православном Истоку увек биле туђе и тешко схватљиве. То се односи и на разне апокалиптичке теме, долазак Антихриста и сл., а потом и на разне форме антисемитизма који је на Западу, а потом у Русији новијег доба налазио веома плодно тло.

Осим тога, данас посебно треба имати у виду опасност псеудо-старческе литературе која селективно узима неке елементе из монашког предања наше Цркве, пренаглашава их и представља велику опасност за младе људе, како оне који су у свету, тако и оне који су у манастирима. У монашкој традицији Православне Цркве богонадахнути старци су од самог почетка били веома важан фактор формирања духовне личности младих монаха. Уосталом, пракса искусних стараца који поучавају почетнике није само део хришћанског предања, налазимо је и код будиста, хиндуиста, а касније и код муслимана (суфиста) и сл. Ствар је у томе да послушање кроз које се одричемо наше пале воље представља у хришћанској традицији кључни корак у правцу духовног оздрављења. Самостално расуђивање у ситуацији у којој смо овладани страстима веома је ограничено и често може да одведе у заблуду и прелест. Зато је духовно руковођење по манастирима имало посебан значај и дан данас га има. Проблем је у томе што је пренаглашавање ауторитета старца и апсолутизација личности старца у односу на Цркву увек било и извор проблема и сукоба, нарочито између монаха и Епископата. Свима нам је позната стара духовна поука "«Успокојио си старца свога, успокојио си и Бога свога. А, увредиш ли старца свога, знај да си увредио и Бога свога." Св. Јован Лествичник чак каже да је лакше увредити Бога него старца, јер ако увредимо Бога старац ће се молити за нас, али ако увредимо старца остали смо без заступника. Извлачење ових поука ван контекста у коме су настале може да буде крајње опасно.

Данас смо сведоци појединих монаха који су поштовање својим старцима претворили у идолатрију и са њима заједно иду у стварање пара-црквених група. Довољно је само погледати њихове текстове и коментаре и човека ухвати језа. Преовладава једна мрачна и злокобна слика света, теорије завере, осуђивање и клеветање до отворених излива мржње и бестидне вулгарности као и много тога другога што човека који им следује потпуно удаљује од аутентичне православне духовности, и коначно од Бога. Узмимо с друге стране поуке великих и светих стараца, међу којима ми је посебно драг и близак Св. Силуан Атонски. Његове речи су једноставне и зраче радошћу, благодарношћу и светлошћу. Нема код њега никакве пијетистичке распричаности, оптерећености страдањем и патњом, нема оног болесног страха већ нас учи здравом страху Божијем тј. страху да не повредимо љубав Божију и срце ближњег својом неблагодарношћу, својим самољубљем. Имајући с друге стране у виду списе разних ултра-ревнитеља који свуда виде зло и демоне није нимало чудно да су управо ти квази-духовни кругови главна упоришта "ревновања" за чистоту вере из којих се шире разни трачеви и клевете. Њихови текстови изазивају страх и језу јер не произилазе из истинског духа љубави и бриге за Цркву, већ носе набој демонске енергије. Свет о коме они пишу свет је завера, демонских привиђења, тајних глобалистичких удружења, у коме су изгледа здрави само они - изабрана духовна елита, док остали сви тону у мору греха и страсти. У таквој литератури зато нема здравог учења о Цркви јер је Црква за њих само тамо где су њихови истомишљеници и следбеници. Наравно, не треба даље трошити речи и енергију како би се јасно и гласно рекло да је реч о демонској духовности у којој многе неопитне душе налазе свој духовни бродолом.

Зато је важно читати литературу која духовно изграђује и буди позитивне мисли и осећања. Све оно што уноси немир, страх и зебњу човека удаљује од Бога и његове стварне личности. Зато је читање богонадахнутих текстова увек повезивано по значају са молитвом јер као и молитва бављењем мислима светих људи у нама се изграђује ум Христов (1Кор. 2, 16).

Свети Арсеније Сремац, други Aрхиепископ српски (1233-1263)

Аутор: Радован Пилиповић, Број 1065-1066, Рубрика Светачник

Успешно је понео бреме управе младе српске архиепископије, толико важне за српски државни и народни живот средњег века. У његовом житију, прворазредном хагиографском и историографском документу, кога је написао Aрхиепископ Данило II, наводи се да је био родом „од сремске земље“. Српска историографија усваја да је средњовековни Срем обухватао и територију данашње Посавине, Мачву, долину Колубаре и крајеве све „до Ужица“.

Заиста је угарска политичка топографија раздвајала Овострани и Онострани Срем (Syrmia Citerior et Ulterior), тј. данашњи Срем и „Срем“ јужно од Саве ка Колубари. У намери да се са угарском географијом реши питање завичаја првог наследника Св. Саве, и смести не на север од истоимене реке, тумачима Даниловог зборника измицало је из вида да се Св. Сава два пута интересује за завичај придошлице у Жичу, исказујући бригу и нарочито занимање за његову постојбину. Такође, ако је млади Арсеније „од младости своје“ волео монашки живот, могао је да има узор у једином православном Манастиру у Срему, а то је био Св. Димитрије у Сремској Митровици, који се у изворима римске курије означава као „пун монаха Грка“ и „легло шизматичких заблуда“. У сваком случају, доцније вести и традиција место рођења другог српског Архиепископа смешта северно од Саве и Дунава, између поменутих река, свеједно да ли је то Бингула или Дабар код Старог Сланкамена.

ДРУГИ АРХИЕПИСКОП СРПСКЕ ЦРКВЕ

У зборнику Житија краљева и архиепископа српских налази се обимна хагиографија Св. Арсенија, коју је написао Архиепископ Данило II. Како је писац имао за циљ да покаже молитвени и подвижнички лик другог српског Архиепископа, у тексту се налази ипак сразмерно мало позитивних историјских чињеница које би говориле о Арсенијевој управи над Црквом и црквено-политичком окружењу. Наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве, јер је Жича била сувише изложена нападима непријатељских војски. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио три године доцније у жичком метоху Црнча, такође на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи.

ИСТОРИЈА ПРЕНОСА МОШТИЈУ

Као ни за једног другог светог, о моштима Светог Арсенија, другог Архиепископа српског има прилично сачуваних писаних података. Запис из времена Патријарха Јована Кантула („архиепископа пећког и западног Поморја“), из 1604. године, говори да је Манастир у Пећи „света српска архиепископија у којој почивају мошти светих архиепископа и првопрестолника тога светог места: Арсенија, Евстатија, Никодима и других светих“.

Михаило Митрополит коласијски – бањски, кратовски и штипски записао је 1653. на свом дару, Псалтиру, кога је послао Пећкој Патријаршији, да тамо „почивају мошти светих отаца Арсенија, Евстатија и Никодима и других светих богоугодника“. У једном запису рукописне књиге Цркве Св. Ђорђа у Призрену из 1737. г., описује се метеж из те ратне године и пресељење моштију Срба светаца:

Светог Евстатија однели су на другу страну да почива, мислим у Црну Реку, Светог Арсенија су раздробили и расејали безбожни Скити, једва се глава пронашла. О, Господе, приђоше свирепи незнабошци на достојање Твоје, 31 марта 1737.

Према запису из 1806. године мошти Св. Арсенија су почивале у Манастиру Довољи у долини реке Таре. Манастир је био похаран 1809, његове драгоцености и ризница разграбљени, а мошти су имале следећу судбину: „кивот са моштима у пештерама и у јамама (провалијама) земаљским се сакривао. Калуђери Морачког манастира су се много трудили око Светога, да га узму, и нису могли. Светога нико није могао да подигне, само су се пчеле трудиле унутар кивота, носећи светитељу драгоцени дар, изабрани сат медени посред његових моштију, као што је голубица носила Ноју стручак маслинове гранчице“. Јеромонах Јоаникије је 1814. године мошти пренео у Манастир Св. Тројицу Пљеваљску. Свети кивот са моштима другог српског Архиепископа је у међувремену враћен у Манастир Довољу, о чему сведочи запис из 1833. године: „Градише се келије у манастиру Довољи који се налази у Херцеговини, при храму Успења Пресвете Богородице, где почива Свети Арсеније, архиепископ српски“... Мошти су кратко биле у Манастиру Морачи, затим у Кучима, а онда у Ждребаонику, морачком метоху. Године 1884. по наредби књаза Николе I Петровића Његоша пренете су у Манастир Косијерево. Године 1920 су из Манастира Косијерево поново враћене у Ждребаоник, где се и данас налазе. Највероватније је само реч о делићу моштију Светог Арсенија српског, јер на једном кивоту Манастира Добрићево се ишчитавало: „Сије све(те) мо(шти) Арсе(нија) сер(бскаго)“. Део његових моштију чувао се до 1716. године и у Манастиру Крушедол.

ИСТОРИЈА КУЛТА

У српским типицима XV века, дан смрти другог српског Архиепископа 28 октобар, узима се као дан његовог прослављања, црквеном службом и празничним песмама: „Месеца октобра двадесетосмог успомена међу светима оца нашег Арсенија, архиепископа, чудотворца“ (Данилчев типик, из године 1416.). Развој култа Св. Арсенија у средњовековној Србији текао је спонтано, почев од његове чудесне објаве у доба Архиепископа Саве II (1264-1271.), када је уз грмљавину гроб препукао, а братија положила његове мошти у кивот, уз молитву и богослужбено поштовање. Средњовековни српски књижевни списи говоре о чудесним исцељењима болесног младића из Срема, грчког монаха и једне жене. Најстарију службу овом светом написао је Данило II, која је у доба цара Душана незнатно редигована, убацивањем стихира које потенцирају посредништво „за благоверног цара“. Нажалост у Народној библиотеци Србије су у пожару 1941. заувек изгубљени рукописи, службе Св. Арсенију из средине XIV века. Један рукопис је нетрагом нестао после Првог светског рата, а написао га је дијак Станислав за деспота Јована Оливера. Када је смерни Павле по налогу Патријарха Антонија 1574. преписивао Пслатир за Манастир Пећку Патријаршију, да неко не би украо ту књигу, духовну санкцију су гарантовали „владика и светитељ Христов Сава и Арсеније и сви они који су придржавали престо тај“. Када је поклањао новоукоричену богослужбену књигу Манастиру, Патријарх Пајсеј је 1624. заклињао и претио супарништвом Пресвете Богородице и „Светог Арсенија“. Нарочито је важан однос карловачких митрополита према овом светом. Тако је Митрополит Викентије Поповић Хаџи-Лавић 1724. године послао покров за кивот у коме су биле мошти Св. Арсенија Сремца.

Јеромонах Антим Радојковић, сабрат Пећке Патријаршије, знајући као монах дотичног Манастира значај Арсенијеве градитељске делатности у једном занимљивом издању из 1853. године је певао својој обитељи:

„Славна српска Патријаршијо,

Од западне стране на реци Бистрици,

Ти си мати свој српској земљи,

Храм Спасовог Вознесенија,

Први ти је ктитор Свети Сава,

Сатрудник му би Свети Арсеније...“.

(Пјесна на похвалу српским светитељима и манастирима, Београд 1853).

Ликови Светог Арсенија, поред минијатура у рукописима, су живописани у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Студеници, Ариљу, Сопоћанима, Завали, Јежевици, Ораховици, Матејићу код Куманова, Подврху код Бијелог Поља, Благовештењу Кабларском, као и све бројније новије представе. Цркве које су посвећиване његовом имену зидају се у у Пећи, Шудикову на Лиму, Штављу код Сјенице. Култ Св. Арсенија Српског приметан је у Русији, са више или мање званичног црквеног тона и хијерархијске санкције од средине XV века.

У новије време култ Светог Арсенија, другог Архиепископа српског, ширен је, захваљујући руској политичкој и црквеној емиграцији након бољшевичке револуције 1917. године, по Далеком Истоку. Још је у XVIII веку гроф Сава Владиславић, Србин у руској царској служби подигао Цркву у источном Сибиру посвећену Св. Сави, првом Архиепископу и просветитељу српском. Руски Архиепископ у Манџурији Нестор, који је носио титулу камчатски и сеулски, замолио је 1933. Патријарха српског Варнаву за део моштију Св. Арсенија, које су положене у капели Дома Милосрђа у Харбину, манџурском граду у коме се затекао велики број руских избеглица. Том приликом је Архиепископ Нестор написао и акатист Св. Арсенију. Богословија у Сремским Карловцима данас носи име и за небеског заштитника има Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског.

Извор: Православље

Нека и теби то буде правило, проповедниче: где год дођеш да јављаш науку Спаситеља, прво говори о покајању и позивај душе на покајање. Ако тако не учиниш, личићеш на сејача, који баца добро семе по сваком корову.

Покајање је као преобука. Свак ко хоће да изађе пред лице царево, свлачи прљаву кошуљу и облачи се у чисту. Иначе ће бити отеран испред цара (види Мат. 22, 12). Зашто се православни народ преоблачи у недељни дан? Јер излази пред лице Цара над царевима.

Душа потребује преобуку чешће него тело. Јер се душа брже и чешће прља него тело. На пример: душа може да се упрља од безбожних мисли и нечистих жеља. А такве прљаве мисли и жеље падају на душу човекову као невидљива прашина сваки дан. Зато је хришћанину потребно сваки дан чистити своју душу, преоблачити је. Та духовна преобука врши се кроз покајање.

Проповедник треба да очекује три врсте људи који ће одбијати покајање.

Први ће рећи, да их је стид мењати свој грешни начин живота и издвајати се у томе од својих сродника и суседа. Њима треба говорити о Суду Божјем. Неће вам, реците, помоћи на Суду Божјем ни сродници ни суседи. У ономе свету другачије је сродство и другачије суседство од овога на земљи. Тамо се душе групишу пред делима својим у овом земаљском животу.

Други ће рећи, да их је страх ступити на пут покајања. Тежак је, веле, мучан је. Не могу издржати. Њима треба говорити о милости Божјој, која је близу свакоме покајању. Оно што се људима чини немогуће, Богу је лако. Говорити им да је њихов страх неоснован и глуп, као страх мале деце, који плачу кад их мајка хоће да окупа и преобуче. А кад се окупају и преобуку онда се задовољно смеју.

Трећи ће рећи да они немају зашта да се кају. Рећи ће, да они немају никаква греха на души. Међутим сва им душа заудара на грех; али они не осећају рђав задах своје грешне душе. Таквима треба говорити о греху, као највећем тајном злу, које постепено убија човека. Говорити им треба о узроцима греха, о множењу греха и о последицама греха, које човека неминовно постижу у овоме и у ономе животу.

Ако проповедник буде о свему овоме размишљао с молитвом Богу, и ако буде овако поступао, имаће успеха. И осетиће небеску радост у срцу, кад успе бар једнога грешника да приведе к покајању. Само нека проповедник бодро пази на што чешћу преобуку своје сопствебе душе. Тако ће примити двојну награду од Господа: због чистоте своје душе и због покајног грешника, кога је он приволео да се преобуче.

Ово је савет, који носи назив: Преобука.

Мисионар Христов често ће чути грехе од људи, какве није могао ни снити ни помислити. Но нека се не уплаши, нека саслуша мирно, и одржи мир свој у себи. Неискусан мисионар чувши такве грехе одмах почне осуђивати: То је срамота! Како си то могао учинити? Како си се усудио на такав грех? А искусан мисионар тако не говори. Јер он зна, да се осуђивањем духовне ране не лече него још више озлеђују.

Прича се, како је свештеник исповедао неку бабу трговачицу. Па кад је саслушао бабин грех свештеник се узбуди и почне бабу јако резилити. Баба слушала, слушала, па рекла свештенику: Не звечи него лечи, попе!

А како искусан духовник поступа показује овај пример. Отац Силуан лично ми је то причао. У наш манастир, каже, дошло неколико искушеника. Они су живели у манастиру неколико година. Једнога дана чујем ја, да ће један од њих да напусти манастир. Упитам његовог старца да ли је то истина, и старац ми то потврди. Зашто? Зато, вели, наишла на њега сумња у сву веру Божју. Ја сам му, вели, доказивао и доказивао истинитост вере, но нисам га могао убедити. И старац замоли мене, да га и ја позовем и да га убеђујем. Онда ја, прича отац Силуан, одем у своју ћелију и пред иконом Свете Богородице очитам молебан за тога младића. Уз то се помолим Богородици, да ме уразуми, како да поступим и шта да говорим младићу.

Кад сам то свршио, позовем младића к себи, посадим га крај себе и понудим чај. Он ми онда све исприча: како је посумњао у све, и како не може више никако да се моли Богу. Сумњам, вели, и да ме чује Бог; сумњам чак и да има Бога.

На то му ја благо рекнем: Па то је обично искушење, које на многе напада. И на мене је долазила та сумња. И ја сам се мучио и мучио не као ти тако кратко време него дуго дуго времена. Но стидио сам се, да то икоме кажем. Борио сам се јуначки. Преко воље клечао сам на молитви и држао све правило. Док једне ноћи није забелила зора у ноћи моје душе. Те ноћи ја викнем у очајању: Господе Исусе Христе, Спаситељу толиких грешника, зар заиста хоћеш да пустиш душу моју да пропадне? А кад сам то викнуо заплачем се, и паднем лицем на земљу. Дуго сам јецао и ридао, па у томе и заспао. Шта ми се тада на сну јавило, нећу ти причати. Главно је, кад сам се пробудио, ја сам био као изнова рођен. Срце ми је горело у прсима, и радост ми је испуњавала сву душу. Од тога дана више ме никада сумња није мучила.

И теби ће доћи такав радостан дан. Само буди јунак и бори се. Не подај се црној сумњи, која долази од паклених сила. Не очајавај. Господ је близу. Он гледа твоју борбу. Он је готов да помогне. Само неће одмах. Он чека да се ти сам бориш докле можеш. А кад ти учиниш своје, онда ће Он учинити своје. Не бој се. Није то ништа. То су и други имали. То сам и ја имао. То је као једна мала грозница. Проћи ће.

Ове речи младића су разгалиле и охрабриле. И он се реишио да остане у манастиру. И после кратког времена он се и исповедио своме старцу, да је сва сумња из њега излетела. И молио је старца за опроштај.

И тако је о. Силуан као вешт духовник вратио једну поколебану душу к вери. И учинио је то не каквим тешким и заплетеним доказивањем истине Божје но милошћу и љубављу према човеку и снисходљивошћу према слабостима човечјим.

Тако поступај и ти, мисионаре Цара Христа. Сети се како Господ није ни једном речју укорео Закеја, ни жену грешницу, ни разбојника. Немој ни ти корети ни осуђивати.

Сети се, како разуман лекар поступа у болници са болесницима. Не виче, не осуђује, него лечи. И ти тако поступај. Душе грешне - душе су болесне. Њима треба мелем, а не укор.

Не звечи него лечи.

Св. Николај Велимировић

Као људи сви носимо слабости и нико није без њих. Што је човек на већем степену одговорности већа је и борба. Тако је увек било у Цркви и уопште у сваком људском друштву. Људи по слабости некако очекују од јерархије и свештенства савршенство, а тога никада није било јер би у противном Царство небеско у својој пуноћи већ постојало у овом свету и веку. Дакле, сви ми смо у процесу борбе, савлађивања својих слабости, на путу ка пуноћи Царства небеског. Зато је веома важно да верници не буду строге судије својих пастира и обрнуто. Многи светитељи су трпели разне неправде у Цркви али су својим трпљењем и љубављу надвладали искушења и удостојили се велике благодати Божије.

Веома је важно да научимо да живимо заједно носећи слабости једни других и да волимо једни друге и поред наших слабости. У томе је тајна подвига љубави било да је реч о породици, манастиру, парохији, епархији и сл. Што више напредујемо у љубави, све мање осуђујемо слабости других, а све више видимо сопствене слабости или тачније речено, препознајемо слабости других у себи. На пример, да нисмо сами склони гневу или некој другој страсти не бисмо били у стању да то препознамо код других. Слично се сличним познаје. Чињеница да слабости видимо код других и одмах трчимо да друге осудимо, показјује не само да смо и ми сами поробљени том страшћу, већ да је нисмо ни свесни, па осуђивањем других подсвесно покушавамо да избегнемо суочавање са самим собом. Познато је да људи најчешће осуђују код других управо оне слабости које сами имају. Из житија светих сазнајемо како светитељи побеђују страсти благодаћу Духа Светога, тачније речено, преусмеравају залутале енергије своје природе у правом смеру. Они су и те како у стању да примете слабости других, али их не осуђују, већ кроз њих созерцавају пад људске природе, плачу и моле се за цео свет. Зато они састрадавају онима који пате од неке страсти, а не трче да на њих баце камен. Суштина проблема јесте у томе да смо ми у палом стању људске природе још неспособни да јестествено разумемо друге као једносушна бића. Ми смо различите личности, али носимо исту природу и сваки пад другога на известан начин је и наш пад. Као почетници у духовној науци често знамо ове тајне теоретски али велики је подвиг да задобијемо јестествено искуство у овим стварима. Пали човек је дезинтегрисано биће, а у стварности све је повезано. У тај интегрисани, односно евхаристијски начин постојања, који ће у својој пуноћи постојати у вечности урастамо кроз Христа, у Цркви. У Христу ћемо сви бити и један и многи истовремено, што је наравно веома тешко разумети у садашњем начину постојања у коме и друге, и природу око себе видимо као опасност и нешто туђе.

Познање сопствене слабости, грешности веома је тешко и болно. Када би нам Господ одмах у почетку нашег духовног живота открио све поноре пале људске природе пали бисмо у дубоко очајање и безнађе. Зато је тај процес постепен и што више човек напредује у познању сопствених слабости упознаје и друге људе и свет око себе. Ништа му није страно, ниједна страст, ниједан грех. Овим путем немогуће је ићи без благодати Божије која нас истовремено спушта до дубина ада, али нас увек крепи и не дозвољава да се сурвамо у понор очајања. О томе је посебно говорио свети старац Силуан: држите ум свој у аду и не очајавајте. У благодатном стању покајани грешник се радује јер пред њим одједном пуцају неисказиви видици Божанске премудрости.

Данас живимо у времену када се разговори о Цркви и вери врло брзо претворе у црквене трачеве. Овај је рекао ово, а онај урадио оно и сл. Врло често прича која се пренесе два или три пута потпуно је далеко од истине. Наше суђење о свету око нас је крајње ограничено и засновано је на информацијама која добијамо преко наших чула, или других људи и коју обрађујемо у острашћеном начину расуђивања.

Хвала Богу да Господ тако не суди јер он гледа у срце човека. Зато је Божији суд светлост и љубав. Онај ко је заживео у тој светлости и љубави и који се са свим усрђем труди да задобије заједницу са Богом не може да буде остављен. Нема греха који може да надвлада Божије милосрђе јер Бог је изнад добра и зла, изнад правде и неправде и не може се ограничити никаквим моралистичким законима. Најопасније је када човек прихвати духовни мрак и страсти као своје природно стање и уђе у бунт против Бога. Овај пут неизбежно води ка самообожењу и наравно, мржњи и презиру према другима. То је пут палих анђела и гордих људи. Господ ће на крају све обасјати светлошћу своје љубави и они који су живели у светлости или су се трудили да живе у њој кроз Христа, у Цркви Божијој, радоваће се довека узрастајући стално и бескрајно у љубави Божијој. Они, пак, који су заволели дела таме осетиће бол и муку од те светлости и бежаће од ње у дубине адских понора, у неку врсту полупостојања која представља вечну духовну смрт. Будући да смо сви носиоци исте природе немогуће је да у потпуности нестанемо и претворимо се у ништавило зато што је сам Син Божији узео људску природу и увео је у вечно постојање. У томе је и највећа мука и проклетство онима који не желе светлост и живот и теже мраку и смрти, а не могу да пониште своје биће због Христа Богочовека - Сина Божијег.

Када о овоме размишљам дубоко се језим од јуридичких средњовековних теорија које су већином поникле на Западу, по којима Господ кажњава грешнике јер су тобоже увредили његово достојанство. Увређени Бог тражи сатисфакцију (задовољштину) и ако човек не принесе довољно дела који би задовољили Бога бива вечно кажњен или остављен у привременом стању муке и бола (чистилишту). Таквог Бога је тешко прихватити као милостивог Бога којег ми познајемо у Православној Цркви. Зато није ни чудо да су на Западу многи људи устали против овакве идеје Бога, али уместо да нађу пут ка Господу Човекољупцу, отишли су у наручје атеизма.

Архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Дечани

Овај живот је тако кратак. Већина људи верује да то што имамо од живота треба што боље да употребимо, да нешто ‘створимо’, да нешто оставимо иза себе, а и да ‘проживимо’. Знате већ шта то подразумева... У манастиру, такође, осећамо колико је наш живот на земљи временски ограничен, никада довољно молитве. Сваким даном све више осећам колико ми је Бог потребан и колико сам још увек далеко од Њега. Ми, људи, тако се споро мењамо. За двадесет година нисам нешто нарочито постигла на плану духовног усавршавања, тако да не постоји ни могућност да размишљам о томе да ли је то био прави избор или не. Мислим да, и када бих имала још неколико живота, ни то ми не би било довољно да постигнем све што треба. Срећом, након овог привременог, чека нас живот вечни и бескрајне могућности. Што не постигнемо у времену, даће Бог у вечности.”

Мати Ефимија, игуманија манастира Градац

Glogovac Monastery

http://www.svetigora.com/audio/download/13751/08.11.2013.%20KATEDRA_o.Ljubivoje%20Stojanovic_O%20Simvolu%20vjere.mp3

Светигора

Поставивши га за војводу христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но Димитрије не само не послуша цара него, напротив, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то цар веома се огорчи на Димитрија, па када се једном враћаше из рата против Сармата, цар Максимијан сврати у Солун нарочито, да ствар испита. Призва, дакле, цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призна да је хришћанин, и уз то још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу, да разда сиротињи, и оде у тамницу весео, што му предстојаше страдање за Христа Господа. У тамници му се јави ангел божји и рече му: „мир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!" После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви, и избодоше га копљем. Тело његово узеше хришћани потајно и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква. Неки велмож Илирски Леонтије бејаше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима св. Димитрија с молитвом, и би потпуно исцељен. Из благодарности подиже Леонтије много већу цркву на место старе. Светитељ му се јави у два маха. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: „станите, и не дирајте!" И тако мошти св. Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна св. Димитрије много се пута јављао и много пута спасао Солун од велике беде. Чудесима његовим броја нема. Св. Димитрија сматрају Руси покровитељем Сибира, који је освојен и Русији присвојен 26. октобра 1581. год.

Тропар Димитрију, глас 3.

У невољама нађе Васељена великог заштитника, тебе мучениче, који побеђујеш многобошце. Као што си уништио Лијеву гордост и за борбу оснажио Нестора, тако се моли, Свети Димитрије, Христу Богу, да нам дарује велику милост.

Кондак Димитрију, глас 2.

Потоцима твоје крви, зацрвени Бог Цркву, Свети Димитрије, који ти је дао непобедиву снагу, и који чува неоштећен твој град Солун, јер си ти његово утврђење.

Тропар трусу (земљотресу), глас 8.

Христе Боже наш, који гледаш на Земљу и чиниш да се она тресе, избави нас од претњи страшног земљотреса, пошаљи нам Твоју изобилну милост и спаси нас молитвама пресвете Богородице.

Кондак трусу, глас 6.

Избави све нас, Господе, од тешког земљотреса и несносних рана због наших грехова. Поштеди, Господе, Православни народ Твој, који си стекао Крвљу Твојом и не допусти да град пропадне од страшног земљотреса, јер не знамо за другог Бога осим Тебе. Зато реци онима који певају: Ја Сам са вама и нико не може против вас.

Преподобни муч. Јоасаф

Ученик св. Нифонта патријарха Цариградског. Подвизавао се у Св. Гори. Имаше толику љубав према Христу Господу, да му се сви подвизи учинише као недовољни, због чега жељаше да пострада из љубави према Господу своме. Зато оде у Цариград, где јавно пред Турцима исповеди веру у Свету Тројицу и Сина Божјег. Огорчени Турци одсекоше му главу, 26. окт. 1536. год.

Спомен великог земљотреса

У време цара Лава Исаврјанина би страховит и дуготрајан земљотрес у Цариграду 740. год. Народ схвати то као казну Божју за грехе, и мољаше се Пресветој Богородици и св. Димитрију с великим покајањем, док се Бог не смилова и земљотрес не преста.

РАСУЂИВАЊЕ

Чудо св. Димитрија Солунског. Св. Димитрије био је за живота војвода Солунски, и остао је то по смрти. Његово присуство у Солуну људи су осећали нарочито приликом великих беда. Он заштићава град, отклања невоље, одбија завојеваче, и помаже свакоме ко његово име призове. Ево једног дивног случаја његове необичне помоћи људима у беди. Једном нападоше варвари на Солун, и не могоше га узети. Гневни због тога они попленише сву околину, и одведоше у ропство две красне девојке, које дароваше своме кнезу. А девојке те знадоше добро рукама да везу. Када кнез виде неке њихове ручне радове, рече им: „чујем да у вашој земљи има велики Бог Димитрије, и он велика чудеса твори, извезите на платну лик његов". Девојке му рекоше, да св. Димитрије није Бог него слуга Божји и помоћник хришћанима, и најпре се опираху да везу лик светитељев, но када им кнез припрети смрћу, оне заповеђено учинише, и посао до дана св. Димитрија завршише. Уочи дана празника, дакле, оне обе гледаху у свој вез и плакаху тугујући једно због тога што тај празник проводе у ропству, а друго због тога што везени лик свога омиљеног светитеља морају да даду нечестивом варварину. И мољаху се обе девице св. Димитрију, да им опрости. Тада се јави св. Димитрије, и узе обе девојке, као негда ангел пророка Авакума, пренесе их у Солун и постави у своју цркву. У цркви се служаше свеноћно бденије, и народа беше врло много. И сазнавши за чудесно спасење ових хришћанских девојака, сви прославише Бога и Његовог великог слугу и војводу св. Димитрија.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно ослобођење Петра из тамнице (Дела Ап. 12), и то:

1. како Петар спаваше у тамници окован у двоје вериге;

2. како се верни мољаху Богу за Петра;

3. како се ангел светли јави у тамници, ослободи Петра окова и изведе га ван.

БЕСЕДА

о срцу успремљеном за Бога

Готово срце моје, Боже, готово срце моје! (Пс. 57, 7).

Благо оном, браћо, ко може овако рећи Господу своме! Благо оном, чије је срце потпуно готово, да следује вољи Божјој. У томе и јесте готовост срца човечјег, да радосно следује вољи Божјој, и да се не смућава никаквим својим помислима и жељама. Покајани цар Давид следовао је најпре својим грешним помислима и жељама, и био је као лађа на бурноме мору. Но кад је увидео, да ће га бура потопити, обратио се Богу с великим покајањем и плачем, и предао је лађу свога живота потпуно у руке Божје. Готово срце моје, Боже, готово срце моје! узвикује он са великим миром душевним, јер зна, да је предао лађу своју у руке највештијем крманошу. Бесни ли још бура, наваљују ли ветрови и таласи, он се не боји, јер он је уверен, да његову лађу ништа не може разбити, и да ће мирно допловити у тихо пристаниште. Готово срце значи очишћено срце од гордости и смирено пред величанством силе и мудрости Божје. Готово срце значи срце испражњено од свих жеља и маштања светских, и испуњено једино стремљењем к Богу и љубављу према Богу. Готово срце значи срце излечено од свих беспокојстава, брига и страха, и утишано и охрабрено присуством благодати Божје. Хвалићу те и пјеваћу те у слави мојој. Тако продужује Псалмопевац. И то показује, колико је у истини срце његово готово. На име, он се не поноси царском славом својом, него је приписује Богу. Он се понизио пред Богом до ништа, и сва му је сладост, да велича и прославља Бога. Његова лична слава даје му само повод за прослављање преславнога Бога свога.

О браћо моја, потрудимо се, да и наше срце буде што скорије готово пред Богом, — готово да чује реч Божју, готово да следује вољи Божјој, готово да прославља Бога живога.

О Господе Боже, Створитељу наш бесмртни, помози нам приготовити срце наше, да буде сасуд благодати Твоје животворне. Теби слава и хвала вавек Амин.

Како данас очувати брак и достићи меру успешности, васпитати дете у раном узрасту, како се носити са пубертетским променама и искушењима као и другим важњим питањима са којима се сусрећу породични људи, говори нам протојереј - ставрофор Дејан Дејановић, старешина цркве Светог Трифуна на Топчидерском гробљу у Београду.

http://www.svetigora.com/node/13749

Такође као и са осталим нашим гостима моле се форумаши да се опходе са дужним поштовањем.

Питања о. Пантелејмону можете поставити овде

Заправо целокупна православна духовност заснована је на пажњи, на трезвеумљу (σωφροσύνη). Наша мисао је облик енергије и наука је показала да у зависности од наших мисли, да ли имамо позитивне или лоше мисли, природа око нас реагује. Расејане мисли су као светлост која није фокусирана и која не може далеко да оде. Молитва у расејаности је више празнословље јер таква молитва није у стању да нас повеже са Богом и ближњима. Молитва која је заснована на пажњи, на трезвеумљу облик је фокусиране енергије која и те како делује на свет око нас и духовно нас повезује са Господом. Господ зна наше потребе и наше жеље јер је Он познаје срце човека и пре него што му упутимо молитву. Али да би нам помогао Он тражи и нашу слободну вољу. А та наша слободна воља се највише изражава управо нашом молитвом и то моливом која бива у пуној пажњи и сабраности ума и срца. Проблем огреховљеног човека јесте дезинтеграција наших природних сила и отуђеност од Бога. Наше природне силе не делују сабрано и хармонично и зато се дешава да једно желимо, а друго радимо, молимо се Богу за једно, а бива нам друго јер наша молитва не долази из сабраности, већ из расејаности.

Православна традиција молитве је зато највише усмерена како да се научимо сабраној молитви, молитви у којој осећања потискујемо и концентришемо се на саме речи молитве, закључавајући ум свој у речи молитве. За то је најбоља Исусова молитва јер најлакше можемо да се саберемо на њене речи, а с друге стране само име Спаситеља има чудесну моћ и снагу. Врло често, почетници се препуштају "распричаним" молитвама са много жеља и осећања мислећи да је молитва у емоцијама. Наравно, учлешће срца као централног духовног органа је од суштинске важности, али од страсти неочишћено срце извор је многих острашћених осећања која гуше молитву и зато духовни учитељи саветују да се такве молитве и осећања потискују и да се вежбамо у концентрисаном читању, изговарању речи молитве, покушавајући да не дозволимо да нас освоји маштање и лутање ума јер тада молитва престаје. Машта која произилази из несабраног и огреховљеног ума простор је у коме нарочито делују зли духови јер маштом отварамо врата нашег ума и срца мислима и осећањима који не долазе од нас самих. Посебно бих предложио да прочитате савете Св. Игнатија Брјанчанинова о молитви, али и многих других учитеља молитве.

У почетку наша молитва треба да буде полугласна (наравно ако смо сами) јер слушањем речи, звука и покретима наших уста и усана везујемо пажњу на речи молитве. Тек након упорног вежбања бићемо у могућности да сачувамо пажњу и приликом читања молитава у себи. На крају, када хришћанин овлада умећем молитве речи нису ни важне јер оне су само помоћно средство. Молитва је природни говор срца и ума са Богом и своди се у свом најсавршенијем виду на интензивно продуховљено осећање сталног Божијег присуства, на сваком месту и у свако време. Молитва је логосни језик будућег века, језик чистих мисли неоптерећених сликама и представама ума. Врхунац молитве је чист ум или како оци кажу сједињење ума и срца. Таква молитва отвара сва врата и онај ко је задобије долази до познања да су сва материјална блага овог света безвредна према таквом богатству.

Наравно, молитва произилази из нашег евхаристијског живота и једино у здравом евхаристијском односу према свету можемо да задобијемо исправну молитву. У противном, без јединства са Црквом молитва се своди на чисто људску способност која постоји у разним религијама и философским системима.[/size]

Ова тема је јако обимна и много би се могло говорити о њој. И сам сам почетник у молитви тако да сам сигуран да ћете много више моћи да сазнате читајући дела великих делатника молитве.

.

Архимандрит Сава Јањић

Линк ка теми

Старац одговори:

„Шта да кажем? Не кажем да сам видео Пресвету Богородицу, да ће бити рата и тако даље. Знам да ће доћи антихрист, да ће бити Другог Доласка Господњег, али када не знам. Сутра? После хиљаду година? Не знам. Међутим, ја се не узнемиравам због тога. Зато што знам да је час смрти за сваког од нас Други Долазак Господњи. А овај час је веома близу.”

Да се исповедамо

Једном сам га упитао:

„Старче, ако у наше дане дође антихрист, хоће ли нам Бог дати снаге да одолимо искушењима?”

Његов одговор је гласио:

„Ако се исповедамо, даће нам Господ ову снагу.”

Толико је много веровао у Свету тајну Исповести.

Ако у себи имамо Христа …

Говорио нам је кад сам био са једним братом: „Нека нас не муче последња времена, нити антихрист и његови знаци. Јер, треба да знате, ако у себи имамо Христа, ни у чему не може нам нашкодити антихрист, ни најмање.”

Број 666 и антихрист

Да вам кажем шта ми је још рекао:

„Оче Атанасије (узео ме је за руку тако чврсто), ја сам сада слеп, моје телесне очи не служе ме више, јер имам рак на хипофизи, али ипак имам духовне очи и видим. Пре него што одеш, желим да ми нешто кажеш. Шта је рекао Старац Емилијан, наш Емилијан, о броју 666 и о антихристу?”

То је било оних дана после Чернобила. Људи су били узнемирени и ишли су у великом броју сваки дан, посебно Старцу Порфирију који је био близу Атине, и тако узнемирени питали би га:

„Шта ће се догодити? Хоће ли доћи антихрист да нас бележи бројем 666?”

И упитао ме је:

„Хајде, реци ми, дете моје, шта каже Старац Емилијан о броју 666 и о антихристу?”

Ја му кажем:

„Старче, прекјуче на једном скупу рекао нам је да не бринемо. Него да се бринемо о томе да имамо живи однос са Христом, а антихристу да не дајемо много значаја, јер ће он постати центар нашег живота а не Христос.”

Одмах је лупнуо ручицама о кревет и рекао:

„Шта кажеш, дете моје, шта кажеш, дете моје, слава ти, Боже, што сам нашао и једног духовника да се слаже са мном. Бре, дете моје, ови духовници, шта урадише људима овде! Узнемирили су душе, проузроковали су мноштво проблема, породичних и психолошких са бројем 666. Људи не могу да спавају и почели су да узимају лекове за смирење и успављујуће пилуле како би могли да спавају. Каква је то ствар? Не жели тако нешто Христос, дете моје. И да ти кажем нешто?”

Ја му кажем:

„Старче, шта?”

Каже ми:

„За нас хришћане, за нас када живимо Христом не постоји антихрист. Хоћеш ли ми рећи, овде где ја седим на кревету можеш ли сести и ти?”

Рекох му:

„Не, Старче.”

Каже ми:

„Зашто?”

Одговорих му:

„Јер, ако седнем на вас, спљоштићу вас.”

Каже ми:

„А када би могао ти да седнеш?”

Кажем му:

„Када одете ви, могу да седнем ја.”

Каже ми:

„Тачно тако, дете моје, тако се догађа и са нашом душом. Када у себи имамо Христа, може ли да дође антихрист? Може ли да уђе ма које друго супротно постојање у нашу душу? Зато што данас, дете моје, немамо Христа у себи зато и бринемо о антихристу. Када ставимо Христа у себе, све постаје Рај. Христос је све и тако увек, дете моје, да говориш људима, а противника немојмо се плашити. И гле да ти кажем нешто. Када би сада дошао сам антихрист са неком справом са ласерским зрацима да би ме обележио на силу бројем 666, ја се не бих забринуо. Рећи ћеш ми, старче, зар то није знак антихриста? Да, али и хиљаду 666 неизбрисиво да напише по мени ласерским зрацима, ја се не бих забринуо. Зашто? Зато што, дете моје, и прве мученике су бацали зверима, они су се осењивали крстом, а зверови су постајали као јагањци; бацали су их у море, осењивали би се крстом и море је постајало земља по којој су ходали; бацали су их у ватру, осењивали би се крстом и ватра је постајала пријатна свежина. Благословено моје дете, шта смо ми данас? Верујемо ли у Христа? У крст? Ма, зашто ли је Христос сишао? Да није можда сишао како би оснажио наше страдање? Тако, дете моје, да говориш и Старцу, и да говориш људима да се не боје антихриста. Ми смо деца Христова, ми смо деца Цркве.”

Ово што је урадио је оставило велики утисак на мене.

И додао је:

„Да ти кажем нешто?”

Кажем:

„Молим, оче.”

„Како је Патријарх Димитрије дошао у Атину?”

Кажем му:

„Авионом.”

„Е, добро, знам да је дошао авионом. Зар је човек дошао пливајући? Са којим документима је дошао?”

Кажем му:

„Са пасошем, Старче”.

„Грчким или турским?”

Кажем му:

„Не знам”.

„Е, сад ми се и паметан правиш! Са турским је дошао. А који је национални знак Турске, знаш ли?

Кажем му

„Н>е знам, Старче”.

„Е, сада претерујеш, не знаш национални знак Турске? Полумесец. А знаш ли како су Оци наше Цркве називали полумесец након што се појавио Мухамед?”

Кажем му:

„Не, Старче”.

„Е да узмем твоју диплому и да је исцепам. Какав си ти теолог?” рече шаљиво.

Дијалог између о. А.танасија и о. Клиа, коме о. А. препричава један свој сусрет са Старцем Порфиријем:

- Представљате га веома лепо, видим га испред себе сада.

- Ма, и ја га имам испред себе, у срцу га имам. Зато вам све ово и казујем тако. И још је рекао:

„Полумесец је знак антихриста. Ако је полумесец знак антихриста, а Патријарх наш има на свом пасошу овај знак (а на печатима, колико печата лупају наопачке? ), што ће рећи – да је наш Патријарх Антихрист!? Не, бре дете моје, не бре дете моје! Немојмо толико ограничавати еванђелску поруку! Није Христос толико ограниченог ума колико смо ми људи који желимо да одбранимо и заштитимо своја права. Тако да кажеш и Старцу и тако да говориш људима; нити антихриста да се бојимо, нити броја 666”.

И ово је, оче Клио, оставило на мене утисак и веома сам одахнуо. И ја то говорим људима који ми долазе.

Превeлa Ана Бојанић – из књиге (АНТОЛОГИЈА САВЕТА ст. Порфирија {Кавсокаливита}) ΑΝΘΟΛΟΓΙΟ ΣΥΜΒΟΥΛΩΝ ΓΕΡΟΝΤΟΣ ΠΟΡΦΥΡΙΟ ΙΕΡΟΜΑΟΝΑΧΟΥ, ΕΚΔΟΣΕΙΣ (ΙΕΡΟΝ ΓΥΝΑΙΚΕΙΟΝ ΗΣΥΧΑΣΤΗΡΙΟΝ) Η ΜΕΤΑΜΟΡΦΩΣΙΣ ΤΟΥ ΣΩΤΗΡΟΣ ΜΗΛΕΣΙ ΑΤΤΙΚΗΣ, ΣΤ΄ έκδοσις, Αθήναι Ιούνιος 2007, σ. 71-75.

Извор: Црквена општина Касел, Radio Svetigora