Mонах Арсеније (Јовановић): "Пријатељство и љубав"

Понос, егоизам и сујета - чему можемо додати бахатост, ароганцију и уображеност - све су то различите врсте основне појаве: "окретања према себи." Из свих ових ријечи двије имају најконкретније значење: сујета (таштина) и понос. Према "Љествици" они су као младић и човјек, сјеме и хљеб, почетак и крај.

Симптоми сујете, овог почетног гријеха, су: неподношење критике, жеђ за похвалом, потрага за лакшим путем и стална усмјереност према другима. Шта ће други рећи? Како ће то изгледати? Шта ће други мислити?

Иста усмјереност према публици објашњава гријех самооправдања, који се често непримјетно прикрада и у нашу исповијест: "Нисам грешнији од осталих... само безначајни гријеси... нисам никога убио нити било шта украо."

Демон сујете је пресрећан, каже св. Јован Љествичник, видјевши да се наше врлине увећавају: што више успјеха имамо, више је хране за таштину. "Када држим постим ташт сам, када кријем своје духовне напоре ташт сам преко побожности. Ако се лијепо облачим сујетан сам, а ако облачим стару одјећу још сам сујетнији. Ако почнем говорити обузет сам сујетом, а ако ћутим постајем још сујетнији. И без обзира на коју страну да окренете ову бодљикаву биљку, она ће увијек подићи своје бодље горе." Чим се добар осјећај или искрен покрет појави у човјековом срцу, одмах се јавља сујета која гледа у себе. Тако ови најдрагоцјенији покрети душе нестају, топећи се као снијег на сунцу. Они се топе, што значи да умиру; дакле, због сујете умире оно најбоље у нама. На тај начин сами себе убијамо сујетом, и мијењамо прави, једноставан и добар живот варкама.

Повећање сујете даје повода за понос.

Понос је врховна самоувјереност и одбацивање свега што не произилази из властитог ја. То је извор бијеса, свирепости и злобе; то је одбацивање Божије помоћи; то је "демонско упориште". Понос је "жељезна завјеса" између нас и Бога; то је непријатељство према Богу; то је извор сваког гријеха; и он је присутан у сваком гријеху. Сваки гријех представља попуштање своје воље пороцима, свјесно кршење Божијег закона, дрскост против Бога. "онај који је предмет поноса очајнички треба Бога, јер га се ниједан човјек не може сачувати" (Љествице).

Одакле долази овај порок? Како почиње? Чиме се храни? Кроз које фазе пролази у свом развоју? По чему га можемо препознати?

Ово посљедње је нарочито важно јер поносна особа обично не види свој гријех. Мудри старац једном је савјетовао једног од својих монаха да избјегава понос. Монах, заслијепљен својом памећу, му одговори: "Опрости ми оче, али у мени апсолутно не постоји понос." Мудри старац му рече: "Нема бољег доказа твог поноса, дијете моје, од таквог одговора!"

У сваком случају, ако је неком тешко да тражи опроштај од других, ако се лако увриједи и ако је неповјерљив, ако је злобан и ако осуђује друге, све су то, несумњиво, знаци поноса.

У "Бесједи против пагана" св. Атанасија Великог записано је сљедеће: "Људи су пали у самољубље, радије размишљајући о себи него о божанском." Ова кратка дефиниција открива суштину поноса. Човјек, ком је до тада центар и предмет његове жеље био Бог, окренуо се од Њега; он је пао у самољубље; он је почео да више воли себе него Бога; он се одлучио да радије размишља о себи него о божанском.

У нашем животу ово окретање према размишљању о самом себи и својим жељама постало је дио наше природе, и често се може видјети као снажан инстинкт за самоодржањем, како у нашем свјетовном тако и у нашем духовном животу.

Баш као што раст канцера често почиње безазленом модрицом или сталном иритацијом одређеног мјеста, тако и духовна болест поноса често почиње изненадним шоком (на примјер због неке несреће) или сталним порукама нечијег ега усљед успјеха, добре среће или сталним истицањем нечијег талента, итд.

Често се ради о такозваном "темпераментном" појединцу, који је страствен, талентован и који неодољиво привлачи. Таква особа је као вулкан при ерупцији, са својим непрекидним активностима које га одвајају од Бога и људи да му се приближе. Он је пун себе, потпуно се прожимајући у себи, трујући се сам са собом. Он не види и не осјећа ништа осим свог ватреног талента из којег црпи велики ужитак и задовољство. Тешко било ко може учинити ишта са таквим људима, све док не буду исцрпљени и док им се вулкан не почне гасити. То је опасност свих талентованих и надарених људи. Таленат треба бити избалансиран дубоком духовношћу.

Иначе, у обрнутом случају, у ситуацијама велике туге добија се исти резултат: особа постаје потпуно прожета властитом несрећом; у њеним очима околни свијет постаје празан и мрачан; она не може мислити или говорити ништа друго што није предмет њене туге; она се дави и напослијетку се грчевито држи за то као јединим разлогом за живот што јој је преостао.

Често ово окретање према себи се развија код људи који су тихи, покорни и повучени, чији лични живот је потискиван још од дјетињства. Ова "потиснута" субјективност се компензује изазивањем склоности према егоцентризму" (Јунг, "Психолошки типови") у најразличитијим испољавањима: брзина којом се увриједе, неповјерљивост, кокетирање, тражење пажње, па чак и облицима директне психозе као што су манија гоњења, мегаломанија, итд.

Дакле, опсједнутост собом води особу далеко од свијета и од Бога; он постаје одсјечен, да тако кажемо, од свијета, вртећи се у празном простору.

Покушајмо навести основне фазе развоја поноса, од ситних самозадовољстава до есктремног духовног мрака и потпуне деструкције.

У почетку то изгледа као честа усмјереност пажње према себи, што је скоро нормално, праћено добрим рапсоложењем које се граничи са лакомисленошћу. Особа је задовољна собом, пуно се смије, звиждуће, пјевуши и пуцкета прстима. Воли да буде оригинална, да забавља друге духовитошћу и необичностима, показује необичан укус и избирљивост у храни. Радо даје савјете и пријатељски се мијеша у послове других; несвјесно испољава изузетно интересовање за себе сљедећим фразама (прекидајући разговор): "не, пусти ме да ти кажем," или " ма не, ја знам бољу причу," или "имам навику да...," или "ја обично имам правило...".

У исто вријеме таква особа у великој мјери зависи од одобравања других зависно до чега ће или процвјетати, или увенути и постати огорчена. Међутим, генерално у овој фази њено расположење остаје прилично добро. Овај облик егоцентризма је обично одлика младости, мада се понекад може видјети и код одраслих.

Таква особа је срећна ако у овој фази наиђе на озбиљне бриге, нарочито за друге (брак, породица), посао или неки пројекат. Или уколико уђе у духовни живот и, привучена љепотом духовног напора, спозна своје духовно сиромаштво и пожели стећи благодат. Ако се то не појави, болест даље напредује.

У њему се јавља искрено вјеровање у властиту супериорност. Често се то изражава кроз незадржљиву рјечитост. Шта је рјечитост ако не, у једну руку, недостатак скромности и, у другу руку, радости у самом себи? Егоистична природа рјечитости није умањена примјерима разговора о озбиљним темама; поносна особа може лако да држи проповиједи о понизности и тишини, величајући пост и расправљајући о предностима добрих дјела наспрам молитве.

Самопоуздање се брзо претвара у страст за уређивање других; оваква особа намеће своју вољу другима (али је нетолерантна да потчини своју властиту вољу); усмјерава пажњу, вријеме и напоре других и постаје дрска и одвратна. Само су послови те особе важни, док су послови других од мале вриједности. Она покушава да уради све и мијеша се у све.

У овој фази се расположење поносне особе почиње кварити. У својој агресивности он се природно суочава са противљењем и одбијањем, постаје иритантан, тврдоглав и зловољан; он постаје сигуран да га нико не разумије, чак ни његов духовни отац, и његови сукоби са цијелим свијетом се повећавају доводећи поносну особу да чини коначан избор: "Ја" против других (али још увијек не против Бога).

Душа постаје мрачна и хладна; она постаје боравиште ароганције, презира, љутње и мржње. Ум постаје помрачен; разликовање између добра и зла се смућује мијењајући га разликом између "моје" и "није моје". Он бјежи од свих послушности постајући нетолерантан према свим сегментима друштва; његова сврха је да преноси своја властита гледишта, да покори и обрука друге; он бијесно тражи славу, чак и озлоглашеност, освећујући се свијету за недостатак признања. Ако се ради о монаху, он напушта свој манастир који му постаје неподношљив, тражећи свој властити пут. Повремено је ова сила самопотврђивања повезана према стицању материјалног; каријери или друштвеној и политичкој активности. Понекад, ако постоји таленат, он је усмјерен према креативности; у том случају кроз напоран рад, поносна особа чак може постићи и неку мјеру успјеха. На овом истом темељу настали су раскол и јереси.

Коначно, у посљедњој фази се особа одваја од Бога. Ако је претходно он згријешио из несташлука и побуне, он сада себи све дозвољава: гријех га више не мучи већ му постаје навика. Ако осјећа олакшање у овој фази за било шта, онда је то његов пријатан однос са демонима и његов лак приступ тамним путевима. Стање његове душе је суморно, безнадежно и потпуно усамљено. Међутим, у исто вријеме постоји искрено убјеђење у исправност његовог пута и осјећање потпуне сигурности упркос чињеници да је на црним крилима пожурио у пропаст.

Уистину, такво стање ума се не разликује много од лудила.

У овој фази поносна особа живи у стању потпуне изолације. Погледајте како он говори и како се свађа: он или не чује ништа што му други говоре, или чује само оно што се подудара са његовим властитим ставовима. Ако се неко успротиви његовом мишљењу он постаје бијесан као да је изузетно увријеђен, и све жестоко побија. У онима који га окружују он види само оне квалитете које им је он сам приписао, тако да чак и у својим похвалама он остаје поносан, егоцентричан и неприступачан за објективност.

Карактеристично, најчешћи облици психолошке болести - мегаломанија и манија гоњења - потичу директно из "повећане самосвијести" и потпуно су незамисливи код особа које су скромне, једноставне и самопожртвоване. Чак и психијатри вјерују да је параноја заснована на основу претјеране свијести о самом себи, непријатељском ставу према другима, губитку нормалне способности за прилагођавање и неразумним вјеровањима. Класична параноична особа никад себе не критикује: у његовим властитим очима он је увијек у праву, изузетно је незадовољан људима око себе и условима свог живота.

Ево савршене илустрације дубине одлучности св. Јована Љествичника: "Понос је крајње сиромаштво душе."

Поносан човјек доживљава пораз на свим фронтовима:

Психолошки: туга, бол и туробност.

Морално: самоћа, недостатак љубави и бијес

.

Психолошки и патолошки: болести нервозе и лудила.

Са теолошког становишта: смрт душе претходи физичкој смрти; искуство пакла још у овом животу.

Да закључимо, природно је поставити ово питање: Како се можемо борити против ове болести, против уништења које пријети онима који слиједе тај пут? Одговор извире из суштине овог питања. Најприје, понизност, затим послушност према онима које волимо, старијима, законима у свијету, према објективној истини и свему оном што је добро у нама и око нас; послушност према Божијим законима и коначно послушност према Цркви, њеним правилима, заповијестима и светињама. Постизање овог значи стајати на почетку хришћанског пута: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе..." (Мт. 16:24).

Он се мора одрећи себе и наставити са одрицањем себе сваки дан. Сваког дана он мора преузети на себе свој крст: крст подношења увреда, стављати себе на посљедње мјесто, подносити тугу и болест, тихо прихватати неправду, и нудити потпуну и безусловну послушност - тренутну, добровољну, радосну, неустрашиву и сталну послушност.

Онда ће пут који води у царство мира и најдубље мудрости, који уништава све страсти, постати отворен.

Слава Богу нашем, Који се противи поноснима а благодат даје понизнима!

http://www.pravmir.com/the-demonic-stronghold-on-the-characteristics-of-pride/ ;

Манастир Лепавина

Ипак, како каже отац Клеопа, "највеће студије које сам учио биле су управо поред кивота са моштима Преподобне мати Параскеве". Љубав је темељ на коме се граде друге врлине, а сваки човек у Васељени својим позивом служи Господу Богу, рекао је између осталог отац Клеопа.

Трајање: 01:00:50

Послушајте:

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/7/13/07/19.07.13_rec_pastira_jrmh_kleopa_64kbps.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/rec-pastira-jeromonah-kleopa

Митрополит Иларион: Помаже Бог, драга браћо и сестре! Гледате емисију „Црква и свет“. Данас ћемо говорити о демографском проблему и о проблему абортуса. Код мене у гостима је члан радне групе Отворене владе за демографску и породичну политику Алексеј Уљјанов. Помаже Бог, Алексеју Сергејевичу!

А.Уљјанов: Бог Вам помогао, Владико! Проблем абортуса је заиста изузетно актуелан нашој земљи, посебно ако имамо у виду изузетно тешку демографску ситуацију у којој смо се нашли.

С једне стране, жалосне стране „руског крста“, односно преовладавање морталитета над наталитетом, које се код нас запажају још од 1992. године су се унеколико зближиле. Данас морталитет не премашује наталитет тако много као протеклих година, - у току последње године је је мањи од 100 хиљада. Ипак, очекује нас врло сложен период кад ће у активан узраст ступити нараштај рођен 1990-их година, а та генерација је врло малобројна. Дакле, Русију очекује својеврсна демографска јама из које се, нажалост, засад не види излаз.

У вези с тим посебно оштро се поставља проблем абортуса, због тога што по њиховом броју ако се рачуна по једној жени, по једном рођењу Русија, нажалост, носи палму првенства. То није чудо – јер управо је совјетска Русија 1921. године указом Совјета народних комесара под руководством Лењина прва на свету легализовала абортусе. И код нас, нажалост, има јако много људи који мисле да је абортус знак некакве цивилизованости и поштовања права жена. Међутим, то уопште није тако – јер, управо су бољшевици први легализовали абортусе. Управо на њихово инсистирање су после Совјетског Савеза 50-их година абортуси били легализовани у земљама Источне Европе.

На Западу су се слични процеси теже развијали – после такозване сексуалне револуције 1968. године. У друштву су се одвијале бурне дискусије у којима су активно учествовали противници абортуса – између осталог Католичка Црква и протестантске цркве. И на крају је став противника абортуса узет у обзир. Због тога на Западу, без обзира на формалну дозволу, држава чини све да одговори жену од абортуса. Постоји читав низ механизама који су на то усмерени. Главно је да се абортуси на захтев жене плаћају – исти ови католици, на пример, никад не би пристали да плаћају убијање деце као порески обвезници. За њих је то незамисливо. Бесплатни абортуси на захтев жене се обављају само у неким провинцијама у Канади.

Иако још увек имамо најлибералније законе у погледу абортуса, наша држава је у последње време предузела низ корака ради ограничења абортуса. Ограничен је списак социјалних показатеља за вештачки прекид трудноће, ограничена је реклама абортуса. Уведена је такозвана „недеља тишине“, односно жени која је одлучила да изврши абортус даје се време да размисли да ли вреди то чинити. Лекару је дато право да одбије да изврши абортус због религиозних разлога.

Не можемо да не кажемо нешто о огромној улози коју је овде одиграла Црква. Она је прва почела да говори о проблему абортуса и покренула је одређене иницијативе. Ипак, запажа се жалосна слика: ако погледамо карту раширености аботуса у свету јарко црвеном бојом су обележене, да тако кажемо, земље православног света. По броју абортуса воде Русија, Украјина, Бугарска, Румунија и Србија. Чим пређемо у католички свет због нечега одмах нагло пада број абортуса. С чим је ово повезано? Можда Црква треба да заузме још активнију позицију у вези с овим питањем?

Митрополит Иларион: Као прво, хтео бих да истакнем да Православна Црква, исто као и Католичка, абортус сматра смртним грехом. У Православној Цркви абортус се изједначава с убиством. Као свештенослужитељ (већ 26 година служим у овом звању) разговарао сам с великим бројем жена које долазећи на исповест нису чак ни подозревале да је абортус грех. Долази таква жена на исповест, набраја разне грехове и чини се да је списак окончан. Међутим, кад јој се постави ово, нажалост, традиционално питање: „Да ли сте абортирали?“ – испоставља се да јесу, и то не једном или два пута. Ова ситуација без икакве статистике показује нама, пастирима, какве су трагичне последице моралне кризе у нашој земљи. Дубоко сам убеђен да главни узрок оне црвене мрље на карти о којој сте говорили, није економска, није финансијска ситуација, већ је то морални приступ. Ако је скала човекових приоритета саграђена тако да се рађање и васпитање потомства не налази на првом месту, већ можда на десетом, или уопште није укључено у ову скалу, дешава се оно што се догађа код нас: жена се врло лако одлучује на абортус, а за то се стварају најповољнији услови. Лекари понекад наговарају жену на абортус кад за то нема никаквих медицинских показатеља. Ако је реч о неким специјалним случајевима, кад је на пример, живот мајке у опасности, увек постоје изузеци од правила, али је код нас, нажалост, постало правило да се абортус врши на први захтев, на прво изражавање жеље од стране жене. И то се, као што сте то истакли, чини од новца пореских обвезника, односно ова озакоњена убиства ми плаћамо, плаћају они људи који су по унутрашњим убеђењима противници тога.

Улога Цркве се пре свега састоји у просвећивању, зато што не можемо да изађемо на крај с овим проблемом на неки механички начин. Само делимично можемо да га решимо уз помоћ правилно постављене демографске политике, посредством материјалне помоћи која је апсолутно неопходна, али је главно то што треба да покушамо да „прекодирамо“ своју сопствену свест у моралном и духовном смислу. Људи треба да постану свесни да је рађање и васпитавање деце света обавеза. И то радосна обавеза, која доноси срећу и задовољство. Ми, свештенослужитељи, говоримо о томе с амвона и у медијима. Али, врло је важно да имамо подршку грађанског друштва. Погледајте телевизијске емисије: ако се у њима приказује срећна породица, то је по правилу породица с једним дететом. Практично не видимо на телевизијском екрану породице с више деце – једино можда у случајевима кад се ради о неким већим социјалним проблемима. И ово психолошко испирање мозгова које се одвија посредством гледања телевизијских емисија и филмова ове врсте, потире просветитељски рад. Да би се решио овај проблем потребни су заједнички напори и државе, и Цркве, и свих здравих снага друштва.

А.Уљјанов: Владико, говорили сте о раду Цркве. Сећам се да у регионима ради јако много црквених центара. Постоји изванредан центар „Материнство“ у Ивановској области. Има центара у Краснојарској покрајини, у Вологодској области. У Москви има свештеника као што су Максим Обухов и отац Димитрије Смирнов. Сви они обављају колосалан посао. Сећам се изванредних плаката који су били окачени по читавом метроу пре десетак година: „Абортус је озакоњено убиство деце.“ На њему је била приказана раскомадана беба. Лично сам видео како су жене гледале овај плакат и плакале. Видело се да је успео да допре до њихових срца. Можда је због тога Москва данас на последњем месту у земљи по броју абортуса на једну жену и на број рођења. А до краја 1980-их година, почевши од 1920. године Москва је као главни град, као „најпросвећенија“, „најнапреднија“ под знацима навода, заузимала прво место по абортусима. И без обзира на то, у свести Московљана је дошло до помака – мислим да се то десило захваљујући раду подвижника о којима сам говорио.

Митрополит Иларион: Ја нисам присталица агесивне рекламне делатности и сматрам да су у наше време много делотворније методе убеђивања. Поменули сте оца Димитрија Смирнова. Сећам се како је на једном од сусрета посвећених управо овом проблему, рекао: „Код мене је демографски проблем решен. Наталитет је код нас као у Бангладешу.“ Наравно, то може да изгледа као шала, али је стварност. У размерама бар једне црквене заједнице у потпуности се може остварити таква промена у људској свести, која омогућава повратак за човека природном доживљају породице као извора среће, а деце као благослова Божијег. У суштини, овај доживљај је сад изгубљен. Кад многи савремени људи размишљају да ли да узимају децу (не волим овај израз – „узимати децу“, као да се ради о томе да човек узме пса или мачку), пре свега замишљају материјалне проблеме који су с тим повезани. Не размишљају о томе да деца доносе срећу, да се у знатној мери смисао нашег земаљског живота састоји у томе да се овај живот пренесе другима, да наш живот живи у нашим потомцима.

А.Уљјанов: Владико, ја сам отац неколико деце и знам каква је то радост – кад човек нема једно или двоје деце. Кад има и најстаријег сина, и средњег, знам како је то кад један другом помажу, како се заједнички веселе, како се свађају, како решавају своје проблеме. Посматрајући познанике и пријатеље који имају више деце приметио сам да се условно могу поделити на три групе. Прва група су свештеносужитељи, односно гавну улогу овде игра религиозни фактор; друга група су предузимачи, односно људи који свом потомству могу да обезбеде достојну будућност и рађају много деце. Трећа група су радници из сектора за информационе технологије, односно, по правилу они очеви који примајући не претерано високу плату могу да мењају свој график радног времена и да много времена проводе с породицом. (Иако, наравно, треба рећи да су већином моји другови с више деце у свим групама – верујући људи.) На моју велику жалост, ван ове три групе нисам видео људе с више деце у својој средини. Можда и државна политика треба да учини нешто у овом правцу?

Митрополит Иларион: Држава може да учини јако много да помогне породици и материнству. То се тиче и материјалне помоћи. То се односи и на промену људске свести у том смислу да лик мајке буде позитиван лик, да се материнство доживљава као нешто што заслужује апсолутну и свестрану подршку, да рађање деце постане приоритет. Говоримо о модернизацији, о новим технологијама – али коме ће бити потребне ове нове технологије ако не буде имао ко да их користи? У државним размерама демографска политика треба да постане апсолутни приоритет.

Враћајући се моралној компоненти ове трагичне појаве о којој говоримо желим да истакнем да је за мајке врло важан рад на објашњавању, укључујући и рад који Ви обављате, који обављамо ми у Цркви. Циљ овог рада је да се помогне жени да схвати да плод који се појавио у њеној утроби није просто неки део ткива који се може исећи, као што се одсече слепо цревно, већ стварно живо биће. И ова „недеља тишине“ многим мајкама помаже да постану свесне тога и да одустану од абортуса.

Матерински инстинкт је урођени инстинкт код жена. За жену је природно да тежи ка рађању деце, ка преношењу живота. Кад је Бог стварао прве људе Он је жени дао име Ева, односно живот. Преношење живота је у суштини главна мисија жене. Данас различите идеологеме, које се убацују у свест људи кроз средства за масовно информисање и кроз систем образовања, у суштини лишавају жену овог природног доживљаја детета као блага и среће. Жени се говори да у правима треба да се изједначи с мушкарцем, да треба да оствари професионални успех, материјално благостање, да се срећа састоји у томе. Због тога многе жене одлажу рађање деце и одлучују се на абортус објашњавајући то тиме да нису спремне а рађају децу зато што немају стан, зато што им је плата мала. Кад се стекну све околности, кажу, планираћемо и дете.

Још једна синтагма која у мени изазива потпуно противљење јесте „планирање породице“. Овде је врло тешко нешто испланирати, зато што се врло често испоставља да жене које су извршиле абортус више не могу да роде дете касније – кад „испланирају“ да то учине. И тада почињу да траже неке вештачке методе и алтернативне путеве да зачну дете. Врло често се показује да је то животна трагедија. Веома је важно да жене, младе девојке, које размишљају о томе да ли да изврше или да не изврше абортус имају у виду све ове последице. А за то је потребно да им се то објасни.

Желео бих да поменем дискусију коју сам водио на једном од наших универзитета и у којој су учествовали млади људи, углавном девојке. Говорили смо управо о абортусима и изражавана су најразличитија гледишта. У принципу, дисусија је била прилично бучна док нисам рекао: „Хајде да размислимо о томе да сви ми, који се налазимо у овој слушаоници, седимо овде и живимо у принципу само због тога што наше маме нису извршиле абортус.“ Наступила је потпуна тишина. Вероватно је свако почео да размишља о себи, о својој мајци, о својој судбини и о свом потомству. Треба да објашњавамо људима ове једноставне истине. Треба заједно да радимо на томе да људима вратимо породичну срећу, како би се жалосна демографска тенденција у нашој земљи радикално променила у супротном правцу. Захваљујем Вам се, Алексеју, на томе што сте били гост емисије. Хвала Вам за Ваш труд!

http://www.mitropolija.com/iguman-rafailo-boljevic-sveti-vasilije-kao-naslednik-apostola/

ЦАР НИКОЛАЈ РОМАНОВ

Последњи руски цар Николај Други Романов рођен је 6. маја. 1868. године (по старом календару), на дан Светог Јова Многострадалног. Ступио је на престо после смрти свог оца, цара Александра Трећег, 20. октобра 1894. године. За цара крунисан је, 14. маја 1896. године, у Саборној Цркви Успења Пресвете Богородице у московском Кремљу. Супруга цара Николаја постала је принцеза Алиса Хесенска, унука енглеске краљице Викторије. Принцеза Алиса, тј. будућа руска царица Александра Фјодоровна, родила се 25. маја 1872. године (по старом календару), у Дармштату. Николај и Александра венчали су се 14. новембра 1894. године. У царској породици рођене су четири кћери: Олга, Татјана, Марија и Анастасија. На дан 30. јула 1904. године, царски пар је добио дуго очекиваног сина, наследника руског престола, царевића Алексеја. Цар Николај је велику пажњу поклањао потребама Православне цркве. Даровао је велике прилоге за изградњу нових цркава, па међу њима и за храмове који су се налазили изван Русије. Током година његове владавине, број парохијских цркава увећао се за више од 10.000, отворено преко 250 нових манастира. Цар је посебно уважавао Светог Серафима Саровског за чију се канонизацију упорно залагао и присуствовао 1903. године, а Свети отац Јован Кронштатски заузимао је у царевом срцу посебно место. Царски пар се одликовао дубоком религиозношћу.

Обавезна посета богослужењима недељом и празником, као и упражњавање свих постова, били су нераскидиви део њиховог живота. Свој положај врховног главнокомандујућег на почетку Првог светског рата, цар Николај је посматрао као испуњење своје моралне и државничке дужности пред Богом и народом. На дан 2. марта 1917. године, државна скупштина и издајници из највише војне команде проморали су цара Николаја Другог да се одрекне престола. Када се одрекао власти, цар се надао да ће они који су желели да се он удаљи, знати како да рат доведу до победе и да неће уништити Русију.

Цар није желео да због њега буде проливена макар и једна кап руске крви. Иако је, како се њему чинило, прихватио једино исправно решење, цар је преживљаво тешке душевне патње: „ Ако сам ја сметња за срећу Русије и ако ме све друштвене силе које су сада на њеном челу моле да напустим престо, ја сам спреман да то учиним, спреман сам не само да се одрекнем царства, него и да свој живот дам за Отаџбину,“ говорио је Цар. Већина оних који су били сведоци последњег периода у животу царских мученика говори о заточеницима тоболског губернаторског, а касније јекатеринбуршког Ипатијевског, дома као о људима који су страдали али су, и поред тога, без обзира на све друге увреде, водили побожан живот.

У ноћи између 3. и 4. јула 1918. године, извршено је злочиначко убиство царске породице. Заједно са царском породицом, убијене су и слуге које су пратиле своје господаре у изгнанство: доктор Ј. С. Боткин, царичина собарица А. С.Демидова, дворски кувар И. М. Харитонов и лакеј А. Ј. Труп.

Поштовање царске породице, које је започео још Патријарх Тихон у заупокојеној молитви и у беседи на парастосу убијеном цару у Казањској Саборној цркви у Москви, и то само три дана после свирепог убиства, наставило се током читавог совјетског периода руске историје, упркос суровим прогонима безбожне власти. Свештеници и мирјани узносили су Богу молитве за упокојење убијених страдалника, чланова царске породице. Посебну вредност представљају публикације које садрже сведочанства о чудима и благодатној помоћи која је уследила после молитве царским мученицима. Оне говоре о исцељењима, о сједињењу растављених породица, о заштити црквеног наслеђа од расколника.

Руска Загранична Црква је, 1981. године, канонизовала царску породицу, заједно са мноштвом других новомученика побијених од стране комунистичке власти. Московска Патријаршија је такође то учинила и 2000. године уврстила породицу Романов у календар Цркве. ( Ј. Ј. Алферјев: „Житија и служба Цара Николаја Другог“- Линц, 2006.)

Царица Aлександра Фјодоровна Романов

Александра рођена је 6. Јуна 1872. у Дармштату, у Немачкој. Њени родитељи били су Луис IV, велики војвода од Хесе - Дармштата и принцеза Алис, ћерка краљице Викторије. Имала је плаву косу и плаве очи као дијете. Управо због тога имала је надимак "Sunny" али ,касније, њен тен тамни након што јој мајка умире од дифтерије 1878.

Први пут упознаје свог будућег мужа на сестрином венчању када је имала само 12 година. Провели су доста времена заједно причајући и размјењујући цвеће. Међутим, проћи ће још пет година пре него што се поново сретну. Са 17 година Александра одлази у Петерсбург да посети сестру и зета. Поново се среће са Николајем и рађа се љубав. Николај је проси на свадби његовог брата Ернија и Александра одбија али ускоро прихвата. Венчање је одржано 26. Новембра 1894. Венчање је било још увек праћено успоменом на Николајевог оца, цара Александра. Александра ће рећи да је дан венчања оличавао сахрану гдје је она уместо црне носила белу хаљину. На почетку заједничког живота , младенци бирају Александрову палату за свој дом.

1895. Александра остаје трудна са првом кћерком-Олгом. Касније на свијет долазе још три кћерке: Татјана , Марија и Анастасиа.

Иако је јако много волела своје кћерке Александра је жељела сина који би наследио руски трон. 12. Августа 1904. Алексеј је рођен срећан и здрав. Међутим, касније се установила да Алексеј има крвни поремећај- хомеофилију. Један удар могао је да проузрокује велику бол и смрт због непрестаног крварења. Болест је пренесена преко мајке и Александру је ова вест сломила.

Постала је веома побожна и константно се моли за чудо које ће да излечи Алексеја. Покушала је све да пронађе лек за сина, али сви покушаји су били безуспјешни. Када је сибирски монах успио да излечи један Алексејев напад, Александра је мислила да је пронашла спасиоца. Присуство овог младог монаха у ужем кругу Романових довело је до опадања Александрине популарности међу Русима који су вјеровали да Александра проживљава љубавну везу са Распућином. Тврдње су биле неосноване. Међутим, при избијању Првог светског рата царица све више губи на популарности међу руским народом јер је била рођена Немица и сматрана за шпијуна. 1917. Русију је захватила револуција и читава Александрина породица стављена је под кућни затвор. 1918. царска породица стријељана је у Сибиру од стране својих чувара бољшевика. Александра је убијена са 46 година.

ОЛГА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВА

Олга је на свет дошла 3. новембра 1895. године и била је најстарија кћерка Николаја и Александре. Описивали су је као «дивно дијете», дебељушкасто али лепо са дугом, бајном косом. Била је на оца са плавом косом и плавим очима. Била је најученија међу принцезама и изузетно интелигентна. Ипак, Олга је понекад била тврдоглава, па је, с време на време, улазила у конфликт са осталим члановима породице.

Изузетно блиска са својом 18 месеци млађом сестром Татјаном, зато су биле прозване «Велики пар», јер се сестре нису одвајале. Обема је додељен пук војске које су принцезе имале право да контролишу. Када је почео Први свјетски рат , Олга је постала свесна незадовољства који је руски народ осјећао према њеној породици. Заједно са мајком прошла је болничку обуку и као медицинска сестра лечила рањене војнике.

Након што су Романови стављени у кућни притвор постала је мање весела и тиха. Имала је скоро 23 године када је стрељана.

Татјана Николајевна Романов

Била је Велика књегиња од Русије, друга кћерка цара Николаја II и његове жене Александре Фјодоровне. Рођена је 11. јула 1897. године, а умрла је са само 21 годином, 17. јула 1918. године, када су њу и њену породицу стрељали бољшевици. Татјану Романов су често описивали као најлепшу Цареву кћерку. Била је омиљена својој мајци, Царици Александри. Свог најбољег пријатеља је видела у својој старијој сестри Олги, са којом је делила собу и "титулу" Великог пара. Њима је касније, додељен пук војника Елизаветских девојака и дат ранг пуковника. У време Револуције, Татјана је заједно са мајком и сестром Олгом неговала рањене војнике попут праве болничарке. Свом млађем брату Алексеју била је као друга мајка у Тоболску, селу где је породица Романов била заточена неколико месеци. Бринула је о њему када мајка није била у тој могућности. Након што је добила мале богиње, нагло је смршала и променила се. Када су је стрељали, имала је само двадесет и једну годину.

МАРИЈА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ

Марија је рођена 14. Јуна 1899. и била је трећа руска принцеза у породици Николаја и Александре. Ова принцеза била је прави анђео породице а уједно и Николајева миљеница. Права лепотица са дугом смеђом косом и великим плавим очима које су у породици биле познате као «Маријине зделице» Изузетно љупка и топла девојка изјавила је да јој је жеља да се уда за руског војника и има 20 деце. Остале сестре нису је сматрале правом сестром, јер је била толико добра да никада није упадала у невоље. Николај је често говорио за Марију де се боји да јој не нарасту крила..

Заједно са Анастасијом делила је собу и ове две сестре биле су познате као «Мали пар». Осјећала се и велика доминација енергичне Анастасије над најмирнијом принцезом. Марија је била пунија девојчица у детињству али након напада богиња постала је јако мршава. Изузетну храброст показаће за време боравка у Сибиру пре стрељања. Било јој је 19 када је убијена.

АНАСТАСИЈА НИКОЛАЈЕВНА РОМАНОВ

Анастасија је рођена 5. Јуна 1901. и била је најмлађа кћерка Николаја и Александре. Имала је смеђу косу и плаве очи и била enfant terrible породице у којој је глумила клауна. С обзиром да је имала три старије сестре све до тада већ је било виђено и она је преузела улогу забаве у породици. Заједно са Маријом делила је собу. Њих две су биле «Мали пар породице «. Захваљујући својој енергичности и ентузијазму Ансатасија је имала велик утицај на своју омиљену сестру. Била је јако мршава и ниска али за време кућног притвора Романових постала је дебља и ментални развој најмлађе принцезе био је јако успорен. Иако је тада проживљавала тешке тренутке успевала је, још увијек, дa забави и растерети своју породицу својим маштовитим представама.

Већина људи заиста верује да је Анастасија погинула у својој 17. години на стрељану Романових у Сибиру. Али, постоје претпоставке да је преживела. Иако су се провела многа истраживања и јавност била заиста заинтересована за ову мистерију , судбина Анастасије остаће неразрешена мистерија 20. века.

АЛЕКСЕЈ НИКОЛАЈЕВИЧ РОМАНОВ

Алексеј, најмлађе дете царског пара Николаја и Александре, рођен је 12. августа 1904. године. Имао је плаву косу и плаве очи и био једини наследник царског трона. Родитељи су му угађали у потпуности и давали све што је могао да пожели. Изгледало је да је на свет дошао здрав руски наследник, све док беба није напунила доба од 6 седмица. Дошло је до крварења на пупку и родитељи су ускоро схватили да Алексеј има хемофилију- болест која узрокује згрушавање крви. Као дете, Алексеј је морао да пази када се играо јер би свака повреда довела до слевања крви у зглобове и настајала би неподношљива бол.

За младог принца увек су ту биле две медицинске сестре које су га штитиле и помагале да се не повреди. За време читавог детињства за њега је увијек ту био Деревенко, морнар у руској морнарици који ге је носио при сваком нападу али који га је и оставио после Октобарске револуције. Међутим, други морнар, Нагорни наставио је да га његује за време кућног притвора Романових.

Иако је имао много људи око себе, Алексеј се често повређивао. Са 8 година је замало преминуо од напада хемофилије. Био је код Спала на породичном одмору када је претрпио повреду на горњем делу ноге. Чинило се да се опоравља али је крварење постало горе и скупило се у зглобове што му је проузроковало невероватну бол. Тада су Романови примили од сибирског монаха Распућина који им је поручивао да ће Алексеј да живи . Сутрадан је следио брз опоравак. Те кобне ноћи, када су убијени, Алексеј је био толико болестан да није могао да хода, те га је отац, цар Николај, носио у наручју до смрти. Убијен је у својој 13. години.

Извор

Ђаконски чин је примио на Богојављење 1909. године, а свештенички на Светога Саву исте године. Од 1909. до 1927. године обављао је дужност парохијског свештеника у Башаиду. Почетком 1927. године изабран је за референта, а нешто касније и за секретара Светог Архијерејског Синода СПЦ.

Монашки чин је примио 1929. године као удов свештеник. Замонашен је у манастиру Крушедолу, произведен у чин архимандрита и постављен за старешину манастира. На положају настојатеља манастира Крушедола остао је до избора за викарног епископа сремског. Хиротонисан је 30. септембра 1934. године у Сремским Карловцима од стране патријарха српског Варнаве.

Епископ Сава је као викарни епископ сремски до новембра 1936. године вршио дужност председника Епархијског управног одбора Архиепископије београдско-карловачке. Од новембра 1936. године до почетка 1937. године вршио је дужност председника Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке. На том положају га је затекао избор за епископа горњокарловачког са седиштем у Плашком. Устоличен је 4. септембра 1938. године у Плашком.

Епископ Сава је био велики ревнитељ на њиви Господњој. Између осталог, имао је велику улогу у рушењу Конкордата између два светска рата.

Други светски рат га је затекао у његовој резиденцији у Плашком. Дана 21. маја 1941. године у Плашки је дошло око 100 усташа ради преузимања власти од стране Италијана. Епископа Саву су одмах по преузимању власти прогласили за таоца “нове католичке државе Хрватске”. Иста судбина је задесила и следеће свештенике: протојереја Иса Ј. Пејновића, архијерејског заменика, протојереја Милана Докмановића, пароха плашчанског, протојереја Милана Рајчевића, црквеног тужиоца, јереја Петра Вучинића, члана Црквеног суда, јереја Богољуба Гаковића, секретара Црквеног суда, јереја Милана Ђукића, секретара Епархијског управног одбора, јереја Јашу Степанова, пароха плашчанског, јереја Ђорђа Стојановића, вероучитеља, и јереја Станислава Насадила, пароха у Личким Јасеницама.

Дана 23. маја 1941 године усташе су дошли у владичански двор, иселили епископа Саву, а сав намештај из двора натоварили на камионе и одвезли у Огулин. Дана 8. јуна у владичански двор је са групом усташа дошао усташки логорник и велики злочинац Јосип Томљеновић. Одмах је наредио да се усташком одреду, који је дошао са њим, предају епархијски новац и хартије од вредности. Епископу Сави је наредио да се одмах удаљи из канцеларије јер “његово присуство није ни пожељно ни потребно”.

Усташа Јосип Томљеновић је наредио епископу Сави да одмах напусти Плашки и оде за Србију. Епископ Сава је то одбио да учини и том приликом му је нагласио да је он легални епископ горњокарловачки и да не може напустити своју епархију, а да они са њим могу радити шта им је воља.

Епископ Сава је ухапшен 17. јуна 1941. године. Са њим је ухапшено и тринаест виђенијих Срба из Плашког. Ухапшени су и свештеници Богољуб Гаковић, Ђуро Стојановић и Станислав Насадил. Усташе су их одвели и затворили у шталу Јосипа Томљеновића, коју су чували наоружани усташки војници. Сви затвореници су, а посебно епископ Сава, свакодневно били страховито мучени и злостављани.

У штали Јосипа Томљеновића остали су нешто више од месец дана. Дана 19. јула 1941. године усташе су повезали све затворенике, сврстали их по двојицу у ред, одвели на железничку станицу у Плашком како би их возом отпремили за Госпић. На железничкој станици у Плашком провели су време од 10 часова увече до 5 часова ујутру. Најтеже је било епископу Сави коме, иако је био везан у ланце, нису дозволили ни да седне и да се одмори.

Епископ Сава и група Плашчанских Новомученика стигли су у Госпић 20. јула 1941. године. Са железничке станице у Госпићу одведени су у госпићски затвор, где су страховито мучени и понижавани.

Епископ захумско-херцеговачки др Атанасије Јевтић у својој књизи “Српска Црква у Другом светском рату” наводи податак да је епископ Сава 8. августа 1941. године виђен у дворишту казненог завода у Госпићу. Био је везан и постављен на кишу. Епископ Сава је и ту тортуру стоички и мирно поднео.

Половином августа 1941. године из госпићског завода изведено је око две хиљаде Срба, везаних жицом по двојица, и одведени су путем према Велебиту. У тој групи је био и епископ Сава Трлајић. Претпоставља се да је епископ Сава убијен на Велебиту јер је, како наводи епископ Атанасије, према сведочењу неких италијанских новинара на Велебиту у августу 1941. године убијено око 8000 Срба. Других података о мученичкој кончини епископа горњокарловачког Саве Трлајића нема.

Свети Архијерејски Синод СПЦ је у току рата више пута интервенисао за митрополита Петра и епископа Саву, али без успеха(О томе видети у књизи епископа Атанасија “Српска Црква у Другом светском рату”).

Свештеник Јован Силашки је у једном броју “Банатског весника”, часописа Банатске епархије, под насловом “Главу дајем, ал’ свој народ не остављам” објавио своје сећање на епископа Саву Трлајића и једно сведочанство о његовом страдању. У наредним редовима преносимо део тога сведочења.

“… Године 1941. у Горњокарловачкој епархији завладала је ужасна усташка страховлада. Свештеницима и епископу речено је да више нису пожељни и да морају напустити своје вернике и свој народ. Надбискуп Алојзије Степинац отворено је рекао владици да мора да напусти “хрватски” Карловац, иначе ће бити ликвидиран. На то му је владика одговорио:

“Главу дајем, ал’ свој народ не остављам!”

Да се надбискуп није шалио видело се одмах. Владика Сава је ухапшен и страховито мучен. За време његовог мучења у Плашком, усташе су певали: “Сви који сте у Христу рођени – у Христа сте се обукли”.

Када су владику после мучења повели на стратиште, његова мајка је стајала поред цркве и чекала да га проведу. Хтела је, још једанпут, да види сина и да се са њиме поздрави. Мучитељи јој то, међутим, нису дозволили. Владика је, ипак, везаним рукама благословио мајку и отишао у смрт.

Неколико година касније, у башаидску цркву, у којој је владика Сава службовао као месни парох, свратио је непознат човек. Срео је тадашњег управника поште Саву Сараволца. Сава је, иначе, био дугогодишњи појац у башаидској цркви и то је са поносом истицао.

“Да ли сте познавали владику Саву Трлајића?” – упитао је непознати Сараволца. “Чуо сам да је био свештеник у Башаиду”.

“Како да не! Владика ме је школовао. Њему сам захвалан за све што сам у животу постигао”.

Затим је упитао непознатог: ”Откуд познајете владику?”

“Био сам непосредан сведок његовог страдања” – одговорио је незнанац. “Усташки мучитељи довели су владику на једну пољану и наставили мучење. Живом су му кожу одрали и посули сољу. Затим су га закопали у земљу. Само му је глава вирила. Потом су довукли гвоздену дрљачу и вукли је преко његове главе, све док није душу предао Господу. Даље не знам. Биће да су га усташе бацили у једну од многобројних јама у том крају, српских гробница. Ни смрт га, дакле, није одвојила од народа”.

Непознати се окренуо и отишао, а Сава је остао скамењен, не успевши да га упита за име….”

На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослков Српске цркве као свештеномученик.

Извор: Епархија Горњокарловачка

Трајање: 52:36

Послушајте:

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/07/15.07.13_rec_pastira_o_drago_ubiparipovic_64kbps_.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/rec-pastira-otac-dragomir-ubiparipovic-o-braku

У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас славимо и прослављамо два најбогатија сиромаха. Нису имали ни торбе ни штапа у овоме свету[1], све су оставили ради Господа Христа. Али богатства, каква богатства деле свим људима свих времена! Просјаци и сиромаси, они обогаћују свет непропадљивим богатством. Гле, место смрти они дају људима бесмртност, место пролазног живота обогаћују свет вечним животом, место пролазних земаљских царстава обогаћују свет небеским вечним Царством Божијим. Они, пуки сиромаси... Све смо оставили вели Апостол Петар Господу Христу, и за тобом идемо. Шта ће бити са нама, шта ћемо ми добити?[2] Ради чега смо ми оставили све, и моје и твоје што смо имали? Шта нам ти Собом нудиш?...[3] у новоме свету и живот вечни... - одговара Спаситељ[4].

И заиста, они су обогатили се Господом Христом, примили Њега Истинитог Бога, поверовали у Њега, пошли за Њим. А за Њим ићи то је постати богаташ непропадљивим богатством. Он даје Вечну Истину, а на свим трговима земаљским гле лажи, ситне истине и истинице. Они дају и дарују свету вечну Божанску Истину. Око нас, у нама, у сваком човеку, у васцелом роду људском пустош и смрт, не једна него хиљаде и хиљаде. А они, победници смрти, дарују Живот Вечни, дарују Бесмртност. Два пука сиромаха, а какво богатство!

Сенка Светог Апостола Петра исцељује од свих болести, сенка[5]. Ко је онда обогатио њега - ко? Убрушчићи, марамице Светог Апостола Павла исцељују од свих болести[6]. Ко је богатији од овога најбогатијег ученика Христовог? Они речју Христовом васкрсавају мртве, исцељују од свих болести. Шта је то, откуда људима то, какво је то богатство? Гле, ова два обична човека шта су, откуда њима та моћ? Откуда моћ уплашеном Петру, који се уплашио од служавке и одрекао Господа Христа три пута?[7] И тај Петар неустрашиво иде кроз сав овај свет, проповеда Господа Који је победио смрт и после васкрсења Његовог четрдесет дана провео са Ученицима Својим у вери: да је заиста васкрсао, да је заиста смрт уништена, и послао им Духа Светога у педесети дан, послао им Небеску Силу, не једну, све Небеске Силе, и они испуњени Духа Светога проносе Васкрслога Господа кроз овај свет као непропадљиво богатство.

Разгрни душу Апостола Павла, шта ћеш наћи у њој: Васкрслог Господа, веру у Њега, живот по Њему. Разгрни душу и срце Апостола Петра - опет исто, то исто. "Ја не живим више, у мени живи Христос" - изјављује апостол Павле[8]. Тражиш душу Павлову у Павлу, нема је, Христос је заменио, променио савест, ум, срце његово у њему, нема их, Господ Христос у њему. Таква је сила, авај, некадањи гонитељ Господа Христа и Цркве Његове! Да није Господ васкрсао из мртвих ко би осионог Савла, најученијег младића, великог ревнитеља фарисејскога духа, ко би њега зауставио да и даље гони и убија хришћане и уништава их? Ко осим Васкрслог Господа Који му се јавио на путу за Дамаск, и он видевши Њега Васкрслог и Њега живог, све је оставио и отишао за Њим!

Савле, Савле, кога гониш? - Ко си ти Господе? - Исус.[9] Отада покајани Савле постаје Апостол, неустрашиви Апостол Господа Христа. Отада сав овај свет за њега постаде ништа, и он пише хришћанима: Све то сматрам да су трице и поган, поган према Васкрслом Господу Христу[10]. Кад сам познао Господа Христа, Њега Истинитог Бога, овај свет трица је, сав овај свет, све што је у њему. Кад би све ове планете, све ове звезде претворио у злато, све су то трице и блато према Господу Христу. Једино желим, вели Апостол Павле, да Христа добијем, да се у Њему нађем, да достигнем васкрсење Његово, да достигнемо у васкрсење мртвих[11]. Ето, то је крајња мета, крајњи циљ Павловог живота: Вечни Живот, васкрсење из мртвих, победа над смрћу. Ето богатства којим располаже Павле, које је добио од Васкрслог Господа Исуса. Шта њега може угасити? Нерони, какви Нерони!... Цареви, гонитељи, о, све су то трице... Нерон на престолу царском - трице према Господу Христу. То, то Еванђеље носи Апостол Павле, и проноси кроз овај свет. Непрекидна чудеса...

Чудеса, телесна и духовна у ова два велика Света Апостола чине се ево већ две хиљаде година. Како су почели не престају, не престају до данашњег дана. Колико је душа васкрслих из мртвих? Колико је душа васкрслих из духовних смрти? Колико обмана (нестало) у овоме свету, колико лажи, колико лажних богова? Од свега тога спасавају нас ова два славна Апостола и њихова Света Сабраћа. У овоме свету они су ишли голоруки, ништа имали нису. Када Апостол Петар исцељује хромог од рођења пред храмом Јерусалимским, он вели: Злата и сребра нема у мене. Оно што имам дајем ти: "У име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи!"[12]. Устаде хроми. Колико хромих душа исцелили су и исцељују непрекидно Свети Апостоли Петар и Павле? О, хрома је душа човека који не верује у Истинитог Бога Господа Христа; хрома је душа човека који верује у лажне измишљене богове. А који се сретне са Апостолом Петром или Павлом и поверује њиховом учењу у њиховој божанској сили, гле, душа њихова исцељује се од хромила.

Овај свет у дане Светих Апостола био је поплављен обманама, лажима, опустошен смрћу, заблудом, безбројним и безбројним лажима. А Свети Апостоли иду кроз свет, проповедају Вечну Истину, проповедају Господа Христа и дају свету Божанске силе; и из њихових душа, из њихових тела лију се непрекидно божанске силе. Оно што пише у Светом Еванђељу о Господу Христу: "И из Њега излажаше сила и исцељиваше их све"[13]. Све болеснике... Тако та иста сила коју је Господ дао Својим Светим Апостолима, та иста сила излива се из њих, из њихових бића и исцељује од свих болести телесних и духовних.

Шта можеш учинити људима Апостолима, чега се они не плаше, када се не плаше смрти; када се они не боје ђавола; када се они не боје гонитеља овога света? Гле, свако гоњење које подносе за Господа Христа они сматрају за радост. Када бацише Свете Апостоле у тамницу и избише их - вели се у Еванђељу - они се радоваху што су удостојили се да приме срамоту за Господа Христа.[14] Радоваху се! То су нови људи, заиста необични људи: радују се страдањима, радују се смрти коју подносе за Господа Христа, радују се патњама и мукама. Апостол Павле се не хвали тиме што је био узнесен до трећега неба, али се хвали тиме колико је батина добио за Христа, колико је пута каменован, колико је пута бацан у море. Два пут се десио бродолом, тукли га, исмевали. Вели: ја сам био у опасности свуда и на сваком месту, од лажне браће, од пријатеља, од непријатеља, од сродника, од рођака, од саплеменика, свуда у опасности.[15]

Неће свет Христа, то ђаволи неће Христа, то се ђаволи боре против Христа кроз људе, боре се, а Апостол Павле јуриша на сваког ђавола. Он, он се не плаши ни свих њих на челу са њиховим врховним војсковођом Сатаном. Он побеђује све њих, и они ко немоћне стенице беже - од чега? Каква сила, каква моћ! Откуда то Савлу? Само од Васкрслог Господа! Добили су оно што нико од мудраца света, од царева овог света, од моћника и велможа никад добио није. Гле, они живе на земљи, а владају небом. Коме опросте грехе - опростиће им се, а коме задрже - задржаће им се[16]. Све што свежете на земљи, биће свезано на небу. Све што разрешисте на земљи, биће разрешено на небу.[17] Такву власт Господ није дао ни Анђелима. Такву власт ни Анђели немају какву имају Свети Апостоли и свештеници Христови: да разрешују грехе, да отпуштају грехе, да ослобађају од смрти, од ђавола, и да отварају небеска рајска врата и уводе у рај људе са земље.

Ето, данашњи Свети Апостоли, њих Двојица, испунили су небески свет препорођеним душама, душама преображеним кроз веру у Господа Христа и кроз Његово Свето Еванђеље. Да, сва богатства која се од вас, Светих Апостола, непрекидно изливају на овај свет, вечна су. И ми данас, уствари, славимо највеће и најграндиозније чудо историје рода људског. Ова два голорука Апостола победила су све! Збило се највеће чудо. Шаљем вас као овце међу вукове, вели Спаситељ Својим Апостолима[18]. И заиста ср десило чудо: овце су победиле све вукове. Овај свет је био пун вукова, пун лажних учења, пун лажних богова и они су изашли на то бојиште не наоружани мачевима, или садашњим топовима, него вером у Господа Христа, Еванђељем Његовим, божанским силама Његовим и - победили су све. Господ им је даровао све божанске силе које су потребне да се победи сваки грех у овоме свету, сваки ђаво, свака смрт, сваки лажни бог. Те силе божанске и свемоћне њихове су остале, и у Цркви Христовој чине та бескрајна чудеса. Побеђују све лажи што су у нама, све наше обмане и преваре. Само је потребно једно: да се ми угледамо на њих.

Угледај се на мене као и ја на Христа, вели Апостол Павле.[19] Велиш ти као човек: тешко је угледати се на Христа. Христос је Бог, а ја сам човек. Чиме могу да вршим заповести Његове? Ти не гледај Христа, гледај мене, Павла. Ја сам човек, као и ти, ето и ја ћу вршити заповести Христове. Хајде за мном, ти се угледај на мене. Када се испуниш Еванђељем Христовим - шта ћеш осетити? Осетићеш како се у душу твоју уливају богатства Неба, како вечна Истина постаје твоја, вечна божанска Љубав постаје твоја, и ти ћеш се једнога дана осетити сав испуњен Вечним Животом, и све ће смрти бежати од тебе, и сви греси, и сви ђаволи. То је донео Господ овоме свету.

Сведок, први сведок - Павле. Исти такав сведок - Петар. Људи као ми, од тела као ми, од праха земаљског као ми, од блата земље као и ми. А гле, какве силе! Какви моћници, какви бесмртници, какви мудраци! Све то они постају вером у Васкрслог Господа Христа, Васкрслог Господа, Који непрекидно Божанским силама Својим испуљује Цркву Своју. Ми када идемо вером за Господом, побеђујемо све што се зове грех, све што се зове смрт, све што се зове пакао, све што се зове зло.

И ми данас славимо Господа Христа - Јединог Истинитог Бога, Који као Једини Истинити Бог уствари и човека чини истинитим човек. Он, човек не може бити прави човек - човек без Господа Христа. Није човек није човек, ако у њему царује грех и смрт. То је наказа од човека. Јер човек је створен за бесмртни живот вечии. И тек са Господом Христом, са вером у Њега, са вршењем заповести Његових, ми изгонимо из себе све што је смртно, све што је греховно све што је ђаволско и демонско, све што је паклено; и постајемо прави људи кад победимо смрт, кад победимо грех, када сматрамо себе за бесмртне и кад се осећамо бесмртни и вечни у овоме свету и ...[20] из овог у онај свет - е, онда смо прави људи. Онда је човек истинити човек, савршен и довршен човек, онда је човек потпуни човек, (а дотле, дотле је подчовек, качовек)[21], дотле је одломак од човека, дотле је разломак од човека, дотле није човек. Само вера у Васкрслог Господа и живот по Еванђељу Васкрслог Господа, ето то човека чини правим човеком, то човека чини истинитим човеком. То истински служи човеку.

Браћо моја, све Еванђеље Христово јесте служба Једином Истинитом Богу. И када ми хришћани служимо Господу Христу вером својом, кроз Еванђеље, у самој ствари ми служимо себи, ми служимо свом вечном животу, служимо Вечној Истини. Тако је Благи Господ Христос створио све да ми служећи Њему служимо уствари својој мудрости, и моћи, и свемоћи. Јер вршећи Његово Свето Еванђеље ми људи уствари спасавамо себе од греха, спасавамо себе од смрти, спасавамо себе од пакла, од зла, од ђавола; и служимо своме вечном спасењу, своме вечноме царству у ономе свету служећи Истинитом Богу Господу Христу.

А наши вођи, наши бесмртни вођи - ко су? Свети Апостол Петар и Павле и сви остали Свети Апостоли, и са њима и уз њих сви Светитељи. Овај свет до васкрсење Господа Христа био је острво смрти. Од васкрсења Његовог постао је острво бесмртности. Овај свет пре васкрсења Господа Христа био је расадник смрти, расадник греха, расадник свих зала. Од Његовог васкрсења овај свет постаје расадник Вечне Истине Божије, Вечне Правде Божије, Вечног Живота Божијег, свих Вечних Добара Божијих. Ето, то је Господ донео свету, донео је и мени и теби. Каква је сила вера у нама? Каква је сила Једини Истинити Бог и Господ Исус Христос?! Ево сведока, безбројних сведока две хиљаде година, и биће их све до Страшнога Суда.

А ти, ако си човек, ако се у теби пробудио прави човек, ти ћеш у овоме животу служити Господу Христу као Јединоме Истинитом Богу, и живети у овоме свету вршећи заповести Његове, и заједно са Апостолом Павлом осећати и знати да су заиста, без Господа Христа у овоме свету, све трице и кучине.[22] Он једини даје бесмртни Живот Вечни. Зато, никада доста хвале у захвалности Њему, Господу нашем Исусу Христу, за Његово велико човекољубље према нама, али исто тако и наша захвалност Његовим Светим и непобедивим јунацима, дивовима бесмртницима, првим бесмртницима, какви су били и занавек остали Свети Апостоли, Првоврховни Апостоли Петар и Павле.

Нека би Благи Господ и нас водио духом њиховим, дао и нама вере и силе да се угледамо на њих; да ми идемо верно за њима вршећи Еванђеље Христово, које су они уписали и написали, и заједно са њима достигнемо васкрсење и Царство Небеско. Да достигнемо тамо где вечно влада Чудесни Господ Христос Својом Божанском Љубављу, Својим Божанским Правдама, Својим Божанским Истинама, својом божанском Радошћу; да сав живот наш и на земљи и на небу буде слављење Господа Христа и служење Њему, а кроз то наше слављење и служење доћи ће свима нама и спасење наше.

Зато Светим Апостолима Павлу и Петру наша најискренија захвалност за све подвиге и трудове што поднесоше у овом свету од Христових гонитеља. И захвалност њима што и данас непрекидно узносе молитве и помажу све који иду путем Еванђеља Христовог у овоме свету, видљиво и невидљиво помажу и подржавају на томе путу. Нека нас они бране од свих невоља и страхота овога света, да не поклекнемо у својој вери, да не поклизнемо, да веру не изгубимо. Најважније у овом свету јесте сачувати веру у Истинитог Бога и Господа. Најважније у овоме свету не поћи за лажним боговима, за лажним христосима, за лажним пророцима, а данашњи свет је пун лажних спасилаца човечанства, пун је лажних пророка, пун је лажних учитеља.

Ви хришћани, ви имате једног јединог Истинитог Учитеља и Његове Свете Ученике. Искрени је само онај ученик Христов који има живот вечни и даје човеку живот вечни. То је истина, то је једина истина у свима световима за човека. Истинит је само онај Бог који даје човеку бесмртност и Живот Вечни, даје му Вечну Истину, Вечну Правду, вечни Живот. То је само Господ Христос. Зато Њему слава и хвала, кроз Свете Апостоле Првоврховне Петра и Павла, и све Светитеље. Амин.

НАПОМЕНЕ:

1. Лк. 9,3
   
2. Mт. 19,27
   
3. Неколико речи нечујно на траци. - Прим. препис.
   
4. Мт. 19,28. Највероватније да је Отац Јустин изговорио скраћено речи Спаситељеве из овог стиха: "Заиста вам кажем да ћете ви које пођете за мном, у новоме животу, када седне Син Човечији на престо славе своје, сести и ви на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих".
   
5. Д. Ап. 5,15
   
6. Д. Ап. 19,12
   
7. Mт. 26,70-74
   
8. Гал. 2,20
   
9. Д Aп. 9,4-5
   
10. Фил. 3,7-8
    
11. Фил. 3,10-11
    
12. Д.Ап. 3,6
    
13. Лк. 6,19
    
14. Д. Ап. 5,18 и 40-41
    
15. 2 Kop. 11,2-4-27; 12,16
    
16. Jн. 20,23
    
17. Mт. 18,18
    
18. Mт. 10,16
    
19. 1 Kop. 11,1
    
20. Неколико речи нечујно. Прим. препис. - Највероватннје су то речи: и кад као такви изађемо... - Прим. уред.
    
21. Додато у загради на основу других текстова Оца Јустина. Прим. уред.
    
22. Фил. 3,7-8
    

Линк ка теми

Текст са сајта Телеграф.рс

"Ivan Cvetković, administrator sajta Pouke.org, koji je ujedno i sveštenik, tvrdi da poznaje monaha Kozmu i da se radi o dobrom čoveku, ali da je kasnije pao u “zabludu”. On navodi da je otac Kozma promenio dosta manastira, između ostalih i Manastir Denkovac, i da pripada struji monaha koji su podržali Artemija.

Međutim, postoje i oni koji tvrde da otac Kozma nema veze sa Artemijom i da je boravio u Manastiru Đurđevi Stupovi i da je za vreme upravljanja eparhijom od strane vladike Teodosija odlučio da ode na ulicu.

U Manastiru Đurđevi Stupovi nisu bili raspoloženi da pričaju o monahu Kozmi, pa ni da odgovore na pitanje da li je boravio kod njih, tako da smo ostali uskraćeni za odgovor.

Kako god, u slučaju monaha Kozme više nikoga nije briga da li je stvarno bolestan i da li mu treba pomoć, već kojoj je struji monaha u SPC pripadao."

(Telegraf.rs)

Монасима је у нашој држави омогућено бесплатно лечење, то је привилегија.

Уколико је дотични заиста монах и он би требао да ужива ову привилегију, коју рецимо ја као лаик иако црквен човек немам. Заправо немам уопште никакво здравствено осигурање, а такође болујем од алергија, имам преосетљивост на 7 врста алергена. Ипак нисам обукао мантију и изашао на улицу да глумим болесног и сиромашног црквењака него се трудим да зарадим себи за живот и лечење.

Дакле ова ваша душебрижна патетика код мене никако не пролази, зато вам и пишем ово.

Знам наравно да је данас мало новинара који се држе икакве етике и да се све своди на пуко ринтање и зарађивање пара.

Ипак свим вама новинарима једно питање: Где ће вам душа?

Ова тема није покренута да би се "монаху" ускратила помоћ, барем код нас на овом форуму има безброј хуманитарних акција.

Него је покренута с разлогом да се објасни да један квази монах користи црквена обележја зарад просјачења чиме унижава достојанство свих људи Цркве. Јер да се као такав и без покајања обратио некоме у Цркви тешко да би био ускраћен за помоћ.

Ваше новине (сајт) нису оскудевале у линчу појединих црквених великодостојника, прочитао сам мноштво сензационалистичких наслова, са истинитим садржајем, али и неистинитим, но поред свега претежно сте окренути сензацији, чињеница је да вас истина много не занима.

У случају овог "монаха" ви заправо чините исто као и пре, зарад читаности и продаје ваших новина (посете сајтова, кликтање по рекламама...) покрећете лицемерно питање: "Зашто му нико не помогне уместо што се расправљају?"

Зашто му ви не помогнете уместо што га фотографишете и објављујете по новинама и порталима од чије продаје или кликтања по рекламама ћете свакако зарадити новац ?

Такође истине ради отац Иван је рекао да дотични "монах" није лош човек али у суштини није ни монах. Не постоји струја у Цркви о којој ви говорите а то говори о вашем професинализму, позната је пак ствар да су наши новинари потпуно религијски необразовани.

Дакле овде имамо случај човека који је негда био монах СПЦ, сада је очигледно просјак који се користи обележјима Цркве, вама то наравно не смета пошто вам је филинг пљувати Цркву о којој пак не знате заправо ништа.

Но ипак зарад добре воље и хришћанских начела, ево позивам вас и ваше новинаре да покрену хуманитарну акцију прикупљања помоћи том "монаху", ми пак можемо да пренесемо ваше текстове овде код нас, али покажите макар једном добру вољу и одсуство злих намера и вечитог новинарског моралисања.

Администратор портала Поуке.орг

Жељко Ињац

Да би православна Црква пружила свету своје верно сведочанство истине човека и твари, мора да изађе из своје затворености и да потражи и ослови савременог човека ма где се он налазио, савременим речником. Православни теолози треба да негују дијалог са другим хришћанима, са другим религијама, са савременим философским тенденцијама, са савременим струјањима у уметности; са свим тим феноменима данашњице православна Црква мора водити стваралачки дијалог иначе ће остати негде у прикрајку историје, претвориће се у неку врсту секте, а у том случају, као и све секте, немајући шта да пружи савременом човеку, једноставно ће се угасити.

На својим плећима носимо велико наслеђе и не треба да седимо негде по страни, него треба да са њим, носећи га и сведочећи о њему, корачамо у новом миленијуму.

Митрополит пергамски Јован (Зизијулас)

Икона Мајке Божије Богољубска

Данас има нешто мало преко три десетине оригиналних „домонголских“ руских икона, односно оних које су насликане пре Батијеве најезде. Међу њима има неколико икона Богородице, између осталих: „Велика Панагија“ из Јарославља, иконе „Знамење“ Новгородска, „Умилење“ Белојезерска, Печерска-Свенска... У њих спада и чудотворна икона Богородице Богољубска, пуна минуциозне пластике и дивне продуховљености.

Ова икона је насликана 1157. године. Занимљиво је да је читавих девет година боравила на кнежевском двору, у цркви Рођења Богородице у Богољубову, поред друге велике чудотворне иконе, која је касније прозвана Владимирска, док ова није била пренета у Успенски храм града Владимира (а одатле 1395. године – у Москву). Самим тим Богољубска, једна од првих икона које су насликали руски мајстори, као да је примила благодатну силу од иконе Пречисте (коју је насликао апостол Лука), поред које се налазила, поставши својеврстан талисман првих корака црквене и државне самосталности Североисточне Русије.

Још 1155. године свети благоверни кнез Андреј Богољубски је напустио кијевски Вишгород како би на свој феуд пренео и утврдио престо великог кнеза на суздаљској земљи; понео је и чудотворну икону Царице Небеске. Кад је кнез стигао близу Владимира, на удаљеност од седам врста, коњи који су возили кола с чудотворном иконом, замрли су као укопани. Благочестиви кнез је у овоме видео знамење и заветовао се да ће на овом месту подићи обитељ у име Пречисте. Помоливши се, био је удостојен виђења Богородице, Која је у десној руци држала свитак, а леву је пружила ка Свом Сину.

Тако су кнежевски мајстори и приказали Богомајку на икони, која је насликана у знак сећања на овај догађај (који се десио 18. јуна) и која је смештена у цркву Рођења Богородице у Богољубову. Назив за овај приградски дворац (касније се око њега раширило и предграђе Владимира) изабрао је лично кнез, који је схватио да је „Мати Божија заволела ово место“.

Кнез Андреј се често осамљивао овде ради молитве; ту је 1174. године примио мученичку смрт од руку својих поданика – бојара Кучковића.

Половци и Татари су више пута разарали ову обитељ, али је Пречиста увек остајала верна Заштитница манастира који је примила под Свој Матерински покров, и његова слава и спољашње благостање су расли из века у век.

У XV веку је велики кнез Василије Тамни заповедио да се копија чудотворне иконе стави у дворску Сретењску цркву Московског Кремља. А богомолни цар Фјодор Алексејевич је 1680. године украсио прву икону Богољупске златним крстом.

На каснијим копијама чудотворне иконе често се још сликају и обриси самог манастира како се помаља из земље, с фигуром кнеза Андреја како се клања Пречистој, а који је у историју ушао с истим именом као обитељ коју је основао у Богољубову.

Изванредни руски византолог Н.П.Кондаков (1844-1925) је 1915.г. изражавао жаљење због тога што Богољубска, овај „драгоцени, по строгости општег типа споменик“, „нажалост иде ка коначном уништењу“.

Зато је још 1918. године у самом Богољубову предузета прва пробна реконструкција иконе. По фотографијама (у боји) које су тада направљене, види се да је икона раније била много боље очувана. Ради се о томе што су после 1918. године рестауратори Владимиро-Суздаљског музеја више пута натапали даску иконе (од липе, троделну) парафином пошто је старила, а што је до средине ХХ века довело до наглог погоршања њеног стања. Зато је 1956. Богољубска икона предата из Владимиро-Суздаљског музеја рестаураторима Централних рестаурационих радионица (данас Сверуски рестаурациони центар „Академик И.Е.Грабар“).

Осам година је, од 1963. до 1971. рестауратор М.Б.Романова, скидала парафин угњеник-тетрахлоридом. Од 1965. до 1968. постепено је чистила иконопис на ивицама скидајући слојеве (од XIX до краја XIII века); тек почетком 1970-их је успела да дође до првобитног натписа на свитку, при чему се испоставило да су и сам свитак и лик Спаситеља у десном горњем углу досликани најраније у XIII веку, а текст натписа („Владико Многомиостиви, Господе Исусе Христе, услиши молитву моју...“) већ у XVIII веку; првобитно их није било.

Хитон (доња одећа) Богородице је зеленкасто-сиве боје, мафориј (плашт, који покрива Њену главу) је браон, сенке на њему су насликане пепелом, а осветљена места су издвојена јарким цинобером. На челу и леђима Пречисте сачували су се отвори за додате звезде од драгог метала које су некада украшавале мафориј; највероватније је такав прво био венац око Њене главе.

Одозго су насликани Спаситељ, Богородица, Јован Претеча, Арханђели Михајло и Гаврило – у томе предање види приказивање личних икона пред којима се молио кнез Андреј Богољубски.

Седам година (1971-1976) је М.В.Романова утрошила како би тонирала изгубљена места. Још у процесу рестаурације Богољубска икона је први пут за неколико деценија приказана на изложби (1974) у Третјаковској галерији: тамо се могао видети макар и „крхки“ игзлед њеног првобитног облика, права икона, а не репродукције фотоснимака из 1918. године, које су једине биле доступне неколиким генерацијама историчара уметности.

Од московских копија највише је била поштована икона изнад Варварске капије у Китај-городу. На њој су осим Пречисте приказани светитељи и блажени московски у молитви и сама ова специфична копија, која је у XVII веку била позната као „Молитва за народ“ била је заправо московска светиња, која је чувала становнике белокамене престонице.

Поводом дана прославе Богољупске, односно 18. јуна по старом календару, пред овом иконом је служен свечани молебан, после чега се икона спуштала са свог уобичајеног места доле и на три дана је стављана у специјалну „шаторску“ капелу. За ово време је обустављан саобраћај кроз Варварску капију – цео трг би преплавили богомолници који су желели да целивају чудотворну икону. Управо овде је 1771. године почео познати „Бунт због куге“ након што је Московски архиепископ Амвросије (Зертис-Каменски) забранио страдалним Московљанима да од Богољубске траже исцелење од куге. Капела у облику шатора из XIX века је срушена 1928. године, пет година касније иста судбина је задесила најстарију Варварску капију – данас се сао њихови темељи могу видети у оближњем подземном пролазу. Сама чудотворна копија данас се налази у Петропавловском храму код Јауске капије (сваког петка се испред ње овде служи молебан с акатистом), а њена „заменица“ (за време док се икона спуштала у капелу) у Воскресенском храму у Сокољницима (акатист се служи понедељком).

У првопрестоном главном граду Богољубској икони Мајке Божије посвећена је још и летња црква Високопетровског манастира (крипте бољара Наришкина); а у северној престоници – само домаћа црква при сиротишту Александра-Невског – уточишту за сиромахе духовног звања на крају Невског проспекта.

Чудотворне копије Богољубске су се налазиле: у Калушкој губернији – у селу Јурјевско, Боровски срез (ова икона је средином XIX од колере избавила градове Боровск и Малојарославец) и у Тарусу (прославила се 1848. године); у Рјазанској губернији – у селу Зимарово у близини Раненбуга (такође се прославила 1848. године); у Тамбовској губернији – у градовима Козлов и Јела-тма (прославила се 1771. и 1831. године), у Јарославској губернији у угличком храму у име царевића Димитрија (прославила се 1654. године). Све оне су донеле чудесан прекид помора и куге; то представља особеност благодатног утицаја свих копија Богољубске.

У њену част су основане обитељи: мушка „Киновија“, која спада у део Тројице-Сергијеве лавре (на полуострву у близини Гетсиманског скита); женске у Пермској (у селу Сарси-Фторије, Красноуфимски срез) и Костромској (у густој шуми код града Макарјева) губернији.

Богољубска обитељ која је обновљена почетком 1990-их код Владимира сачувала је све своје храмове, укључујући најстарији Рождественски, саборну Богољубску цркву (где се код десног стуба налазила чудотворна) и светски познати храм Покрова Богородице на Нерли, који се водио као манастирски.

Богољубске иконе се данас чувају у специјалном „климатском кивоту“ у реду локално поштованих икона Успенског Књагињиног манастира у Владимиру.