13. децембар (30.нов)

Свети апостол Андреја Првозвани

Син Јонин и брат Петров, родом из Витсаиде, и рибар по занимању. Најпре је био учеником св. Јована Крститеља, но када св. Јован указа прстом на Господа Исуса говорећи: гле, јагње Божје! (Јов. 1, 36), тада св. Андреја остави свога првога учитеља и пође за Исусом. По том Андреја приведе свога брата Петра ка Господу. По силаску Св. Духа паде у део овоме првом апостолу Христовом, св. Андреји, да проповеда Јеванђеље у Византији и Тракији, по том у земљама Дунавским, па у Русији и око Црног Мора, и најзад у Епиру, Грчкој и Пелопонезу, где и пострада. У Византији постави првога епископа у лицу св. Стахија; у Кијеву пободе крст на висини и прорече сјајну хришћанску будућност народу руском; по Тракији, Епиру, Грчкој и Пелопонезу преведе мноштво народа у веру, и постави им епископе и свештенике. У граду Патрасу учини многа чудеса именом Христовим и задоби многе за Господа, међу којима беху брат и жена царског намесника Егеата. Егеат разјарен због тога стави Андреју светога на муке, а потом распе на крсту. Докле год беше жив на крсту апостол Христов говораше корисне поуке хришћанима, који се беху сабрали око крста његова. Хтеде га народ скинути с крста, но он се опре томе. Најзад се апостол поче молити Богу, и при том нека необична светлост обасја га целог. То светлосно обасјање трајаше пола сата, и када оно ишчезе апостол предаде своју свету душу Богу. Тако сконча свој земни век првозвани апостол, који први од 12 великих апостола позна Господа и пође за Њим. Пострада св. Андреја за свога Господа 62. год. Мошти његове беху пренете у Цариград. Доцније глава му је пренета у Рим, а једна рука у Москву.

Тропар (глас 4):

Јако апостолов первозваниј, и верховнаго сушчиј брат владицје всјех Андреје молисја: мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.

Свети Фрументије просветитељ Абисиније

У време цара Константина Великог путоваше за Индију неки учен човек из Тира, по имену Меропије. Он беше узео собом два млада хришћанина брата Едесија и Фрументија. На томе путу разби им се лађа од буре на обалама Абисиније, и дивљи Абисинци побише све људе с лађе осим ова два брата, Едесија и Фрументија. У Абисинији они проживе неколико година и успеју да уђу у дворску службу код цара Абисинског. Фрументије почне проповедати веру хришћанску, но доста опрезно, и увери се, да је земљиште за такву проповед подесно и плодно. Онда оба брата седну у лађу и крену и то: Едесије у Тир својим родитељима а Фрументије у Александрију св. Атанасију Великом патријарху. Фрументије изложи патријарху положај у Абисинији и потражи пастире за новообраћене у веру. Св. Атанасије рукоположи Фрументија за епископа. Св. Фрументије се врати у Абисинију, где својом ревношћу и чудесима успе да за живота свога обрати сву Абисинију у веру хришћанску. Овај велики пастир стада Христовог и просветитељ Абисиније скончао је мирно 370. год. и преселио се у царство Господа свога.

РАСУЂИВАЊЕ

„Апостолима је дато све”, каже св. Златоуст. Тојест: сви дарови, сва сила, сва пуноћа благодати која се уопште од Бога даје вернима. Ми видимо то и из живота великог апостола Андреје Првозваног, како је апостол и благовесник и пророк и пастир и учитељ (Еф. 4, 11). Као благовесник пронео је он благу вест јеванђелску на четири стране света; као пророк прорекао је крштење руског народа и величину Кијева као града и као хришћанског центра; као пастир створио је и уредио многе цркве; као учитељ неуморно је поучавао људе све до крста па и са крста, до последњег издисаја. Још је он био и мученик. И то је по дару Духа Светога, који није свакоме дат. И тако видимо у овом апостолу, као и у свима осталим, сву пуноћу благодати Духа Божјега. А да благодати треба приписати свако велико дело, које један следбеник Христов учини, о томе нам сведочи св. Фрументије. Када се он врати из Александрије у Абисинију као рукоположени епископ, почне чинити чудеса превелика, и тако народ у великим масама обраћати у веру. Тада га упита задивљени цар: „толико си година с нама пре живео, и никада те не видесмо да учини какво чудо? Одкуда теби то сада?” На што Фрументије блажени одговори цару: „Није ово моје дело но дело благодати свештенства.” И тада светитељ објасни цару, како је он ради Христа пренебрегао и родитеље, и брак, и сав свет, и како је рукоположењем од св. Атанасија примио благодат свештеника, благодат чудотворну.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам духовни пад Адама и Еве, и то:

1. како змија изазва у Еви лакомство и гордост;

2. како полакомљена и погорђена жена преступи заповест Божју и једе од дрвета познања;

3. како Ева згреши не у сиромаштини и нужди него у обиљу свега.

БЕСЕДА

о незнању и окамењености незнабожаца

Незнабошци ходе у сујети ума својега,

помрачени смислом, отуђени од

живота Божјега за незнање које је у

њима, за окамењеност срцв њихових (Еф. 4, 17–18).

Шта је сујета, браћо моја? Све, посматрано ван Бога, одсечено од Бога, употребљавано без страха Божјега. Шта је сујета ума, браћо моја? Живети и живот тумачити не по Божјем закону него по својим тренутним помислима и жељама. Од чега, браћо, долази то зло људима? Прво од окамењености срца, а по том од незнања које је у њима. Шта значи, браћо, окамењеност срца? Значи срце испражњено од љубави Божје и страха Божјега, и напуњено похотљивошћу и страхом од свега ради тела. Шта се рађа, браћо, од окамењености срца? Незнање, потпуно незнање божанских ствари, божанских путова и закона – потпуна затупелост за духовни живот и духовну мисао. Каква је крајња последица, браћо, окамењености срца и незнања божанских истина? Помрачење смисла и отуђење од живота Божјег. Помрачење смисла – наиме: ум човеков бива мрачан као и тело, светлост која је у човеку постаје тама. О колика тама! Помрачен смислом јесте помрачен умом. Помрачен умом пак не зна смисао ничему или одриче смисао свачему. Такав је отуђен од живота Божјег, и суши се и гине као део тела, одсечен од тела. Такви су незнабошци, такви су безбожници, а такви су, најзад, и маловерни или лажни хришћани. – Но и суво дрво кад се залије животворном водом Христовом, оживи и озелени. И осушени свет незнабожачки васкрсао је и оживео Христом Господом. Куд и камо пре покајани грешници хришћански.

Учинимо смотру над собом, браћо моја. Чинимо је сваки дан, Питајмо се сваки дан, да и ми нисмо због сујете постали помрачени и од Божјег живота отуђени. Скоро ће смрт, и крај, и суд. Осушено дрвеће биће бачено у огањ неугасиви.

О Господе Исусе, уме наш и животе наш, помози нам да умујемо Тобом и живимо с Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Још бих додао да је овај приступ веома важан и у нашој духовној мисији. На пример када разговарате са муслиманима веома је важно да покажете поштовање према њиховој вери јер ако поштујемо човека треба да покажемо да поштујемо његову слободу да верује у оно што верује. Потребно је свакако наћи и заједничке тачке нашег веровања и вредности које делимо. Бог нас учи да поштујемо сваког човека и његову слободу.

Наравно аргументовано можемо да идемо у поједина питања и подстакнемо размишљање о аспектима неке истине о којима саговорник није размишљао. Такође је веома важно да упознамо директно и непосредно шта други верују јер најгоре је некоме држати лекцију мислећи да знамо шта други верује и да му само прочитамо све шта је погрешно као неку оптужницу. Ту нема ни дијалога и љубави и такав приступ доноси потпуно супротне резултате јер показујемо се као самоуверени и претенциозни и наш саговорник све више увиђа разлику између оног што желимо да кажемо и оног што сами јесмо, а то је најгоре. Дијалог је увек тражење и покушај личног сусрета, а не декламовање дефиниција, фраза итд.

Увек много научим у разговору са људима других вера и осећам се увек богатији иако наравно не намеравам да променим своју веру. Други није увек опасност и не требамо га тако доживљавати јер то је као и свака агресивност, мржња и вулгарност знак слабости и личног комплекса. Веома је погрешно некоме рећи да лажно верује јер свако своје веровање формира на основу сопственог искуства Бога и заједнице са њим. Радије можемо да кажемо да је нечије веровање непотпуно или да има неких недостатака. Сетимо се чувене поуке старца Силуана о том питању како треба разговарати са римокатолицима. Старац је то тако једноставно и лепо рекао јер он говори из искуства заједнице са Богом љубави, а не из гнева или жеље да се пред неким докаже у својој ревности.

У разговору са многим страним људима приметио сам да су многи испуњени јаким предрасудама према нашем народу и први мој циљ јесте да покажем да ни ја ни многи други не мислимо тако. Тада се отвара много шири простор да саговорник заузме свој слободан став о нама и оним вредностима иза којих стојимо. Ништа се неће постићи ако кренемо да се агресивно убеђујемо са другим показујући се "храбрим борцима за истину" пред својим истомишљеницима. То је јако рудиментаран ниво комуникације у коме нема дијалога.

Архимандрит Сава Јањић

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3/13/12/11.12.13_rec_pastira_o_arsenije_arsenijevic_64kbps.mp3

Слово Љубве

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3/13/12/10.12.13_zbor_-_djakon_nenad_idrizovic_-_hriscansko_shvatanje_zivotinja_64kbps_.mp3

Слово Љубве

Надахнут одговор теолога Александра Милојкова ,који овим путем делимо са вама.

Сестро Екатарина,

ја стварно не видим везу између наших славних предака и "сорошових маринаца" који су нас окупирали?! Шта, криво им је што они немају такве претке, или шта дуго?

Говорити против етнофилетизма не значи не волети свој народ, напротив. То значи бранити свој народ од јереси, јер етнофилетизам је јерес осуђена од Цркве. Тај необуздани дух самохвалоспева је стран хришћанском духу (а тако близак оном јудејском, фарисејском) који каже да "нема више Јудеја ни Грка, већ смо сви једно у Исусу Христу". Мени је мука заиста, после свих ових година наше српске несреће, тих кафанских "великосрпских" хвалоспева, поклича "Србија до Токија", а Србија све мања и мања. Окусио сам ја рат, драга сестро. Био сам на Косову када је тамо било борби. Слушао сам "Бају малог Книнџу" како "опева" Косово и помислио "готово је, изгубићемо га, само због оваквих "патриота"". Нажалост, то се и десило. Тај човек, о којемгод српском крају да је запево, тамо више Срба нема. Зато ми је мука од тог етнофилетизма.

Шта са прецима? Њима част и слава, али шта је нама даље чинити, то је питање којим треба да се бавимо. То што смо потомци неких великих људи нам ама баш ништа не значи. Заправо, само нас може још више коштати зато што смо овакви какви смо (а јако смо лоши и покварени). Знаш како је Господ рекао: "Коме је много дато, много ће се од њега и тражити".

Знам и ја да сам потомак (по мајци) чувених хајдучких јатака Брдара (мајка је девојачко Брдаревић) и Чоњаге (од којих су Чоњагићи, опет моја фамилија) из "Хајдук Станка". Али, шта са тим? Тиме нећу задобити Царство небеско. Знам ја и ко су Вулетови ђетићи. Моја је супруга родом из Црне Горе, из часног племена Васојевића. Али, ако се ја сам не трудим и не следим Христа, онда моји преци само хране моју сујету. То је етнофилетизам. Треба да избијемо из главе да смо "најбољи", "небески", "најстарији". То су глупости и митоманија. Ми смо народ ко и сваки други што је. Има ли народа а да га Бог није створио? Наравно да нема, зато је сваки народ Божији народ и сви смо позвани на спасење.

Ја бих зато рекао да су "сорошеви маринци" последица наше сујете, казна за нашу гордост и непокајаност, абортусе, безбожност и издају предака и вере свете коју су нам оставили. Ови педери и њихова борба за "људска" права су пелцер засађен нашом руком безверја.

Сестро, немамо пуно разлога да се гордимо и поносиомо, али не треба ни да очајавамо. У сваком случају, хришћански приличи више да сами сбе укоревамо, него да се самохвалимо. Од овог првог можемо имати велике користи, а од другог само сујету и оно што са њом иде: пропаст.

- Може се рећи.

Када сам говорио да је монаштво најрадикалнији израз “уског пута”, нисам имао у виду да је оно нешто претешко. У многим ситуацијама у животу у свету је знатно теже. Монаштво је “уски пут” у смислу одрицања од многих ствари које обичним људима припадају по праву . И монаси се одричу од многих спољних ствари ради унутрашњег богатства . Али не мислим да је монаштво изнад брака, или да оно више омогућава достизање светости него брак. Било који пут, који човек изабере, ако он стреми ка Богу, - то је пут напоран, то су “тесна врата”. Ако човек тежи да живи по Јеванђељу, он ће увек наилазити на препреке и увек ће их морати савладавати. Монашки живот, као и живот у браку, дат је човеку ради тога да би он могао на тај начин максимално остварити свој унутрашњи потенцијал. Он је дат за добијање Царства Божијега којег свако од нас може задобити после смрти, али ми му се можемо приближити опитно још овде на земљи.

Из Ви сте со земљи - О Монаштву

Иларион Алфејев

Извор

Манастир Глоговац

Хвала вам. Тешко је поверовати да уопште има човека који је потпуни агностик. Неки људи заиста кажу да не верују у Бога или да он непостоји и заиста у њиховом искуству не постоји и нису га упознали и говоре истину. Много је људи који су на погрешан начин упознали Бога и доживљавају веру хришћанску као гушње слободе, креативности или је виде као опијум за народ. Нажалост, погрешне интерпретације хришћанства у историји директно су произвеле данашње форме атеизма.

Ипак ниједан човек не може бити индиферентан према Богу. Чак и познати атеиста Ричард Докинс стално говори о Богу и просто човек стиче утисак да би он јако много волео да доживи веру у Бога али се не осећа способан због своје огромне љубави према самом себи, и свом рационалналном интелекту.

Од атеиста много можемо да научимо. Шта је то што људе тера да не прихвате Бога кога хришћани исповедају? Најчешће разлог је у самим хришћанима који нису сами упознали Бога љубави и пројектују сопствену личност или идеологију на простор вере. Отуда и крсташки ратови и инквизиција и прогони Јевреја у Европи, Русији, отуда и повезивање хришћанства са крајњим десничарским идеологијама. Зар неки нису тврдили да хришћанство оправдава робовласништво, да сиромашни треба да живе у беди, а богати да уживају све материјалне добробити, зар и данас немамо оних који бране традиционални морал тако што позивају на линч оних који су посрнули итд. Увек исто то Бог каже, или како су крсташи говорили Deus lo vult. Проблем је у томе што то Бог нигде не говори већ други уместо њега.

У православној традицији имамо неизмерно богатство духовног искуства сусрета са живим Богом, неизмерно много сведочанстава светитеља, исповедника, мученика који нам помажу да познамо вољу Божију и у нашем времену. Изнад свега имамо самог Господа и његове речи и дела, његово страдање и васкрсење. Сигуран сам зато када бисм ми као хришћани били бољи сведоци свога Бога, много би мање било атеиста. Зато атеистима не треба прилазити са острашћеном мржњом већ са свешћу да они у наше речи никада неће поверовати ако претходно то ми сами не учинимо и потврдимо их својим делима.

Архимандрит Сава Јањић

Пост је важан за све хришћане али пост је средство, а не циљ. Циљ и поста и молитве јесте да себе још више учврстимо као чланове црквене заједнице јер спасење долази од Цркве као тела Христовог што потврђујемо и учешћем у евхаристији, а не од наших појединачних подвига и врлина или пак само правилног исповедања вере. Без поста и молитве као и врлина које стичемо држањем заповести Божијих подложнији смо страстима које нас одвлаче у индивидуализам и себичност и самим тим удаљују од Цркве као благодатне заједнице. Аскетизам је у потпуности у нашој Цркви у служби евхаристијског начина постојања, а сам по себи нема никакву вредност јер нечастиви нити једе нити спава па опет је оно што јесте.

Архимандрит Сава Јањић

Стога они сазваше у Назарет, где живљаху, све своје сроднике из царског и архијерејског рода, - јер сам праведни Јоаким бејаше из царскога рода, a cyпруга његова света Ана бејаше из архијерејскога рода, - а исто тако и хор беспрекорних девица. Притом они спремише много свећа и украсише Пречисту Дјеву Марију царским благољепијем, као што о томе сведоче свети Оци.

Свети Јаков, архиепископ Јерусалимски, од лица светог Јоакима говори овако: Позовите беспрекорне кћери Јеврејске, да оне узму свеће упаљене. - Од лица пак праведне Ане свети Герман, патријарх Цариградски говори: Испуњавам пред Господом завет који изрекоше уста моја у тузи мојој, и ради тога сабрах хор девица са свећама, сазвах свештенике, сакупих сроднике, свима говорећи: Радујте се са миом сви, јер се данас показах и као мајка и као родитељка, приводећи своју кћер не цару земаљскоме него Богу, Цару Небескоме. - О царској пак украшености Богодевице свети Теофилакт, архиепископ Бугарски, говори: Требало је да ваведење Свебожанствене Девице буде достојно Ње, да се тако пресјајног и скупоценог Бисера не би дотакла убога одећа: било је потребно дакле обући Њу у царску одећу на славу и красоту највећу.

Уредивши на тај начин све што беше потребно за свечано и славно ваведење, они кренуше на тродневно путовање од Назарета до Јерусалима. А кад стигоше у град Јерусалим, они свечано уђоше у храм и уведоше у њега одуховљени храм Божји, трогодишњу девојчицу, Пречисту Дјеву Марију. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, као што сведочи свети Тарасије, патријарх Цариградски, који ставља у уста свете Ане овакве речи: Крените девице носећи свеће, и идите испред мене и испред Богородице. - Свети пак родитељи, отац с једне а мајка с друге стране, вођаху нежно и богобојажљиво своју Богом им даровану Кћер. За њима радосно последоваше мноштво сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама, окружујући Пресвету Дјеву, као звезде светлу луну, на удивљење свему Јерусалиму. To свети Теофилакт описује овако: Кћи заборавља дом оца и приводи се к Цару, жељном красоте њене; приводи се не без почасти и не без славе, већ са свечаном свитом. Изводи се дакле Она из родитељског дома при свеопштем рукопљескању; за родитељима њеним иђаху сродници, суседи и сви који их љубљаху: очеви се сарадоваху са оцем, мајке с мајком; a девице са свећама у рукама иђаху испред Богодевице, као неки венац од сјајних звезда. И слеже се сав Јерусалим да посматра овај небивали испраћај и види трогодишњу Девицу, окружену толиком славом и почаствовану таквом свитом. И не само грађани земаљског Јерусалима него и небеског Јерусалима, свети анђели, стекоше се да виде преславно ваведење Пречисте Дјеве Марије. И видевши дивљаху се. О томе Црква говори: "Анђели, гледајући улажење Пречисте, удивише се како Дјева уђе у Светињу над Светињама".

Спојивши се с видљивим хором чедних дјева, невидљиви хор Бестелесних Умова невидљиво иђаше сауводећи Пречисту Дјеву Марију у Светињу над Светињама и, по наређењу Господњем, окружујући је као изабрани сасуд Божји. О томе свети Григорије, архиепископ Никомидијски, говори овако: Родитељи већ вођаху к дверима храма Дјеву, окружену Анђелима, уз заједничко радовање свих Небеских Сила. Јер Анђели, иако не знађаху силу тајне, ипак као слуге по наређењу Господњем служаху при њеном улажењу у храм. Они се дакле, прво, дивљаху видећи да је Она скупоцени сасуд врлина, и да Она носи знаке вечне чистоте и има такво тело, коме се никада неће приближити никаква греховна нечистота; а друго, испуњујући вољу Господњу, они обављаху наложену им службу.

Тако, са чашћу и славом Свебеспрекорна Девица би уведена у храм Господњи не само од људи него и од Анђела. И то с пуним правом: јер када старозаветни Ковчег који је у себи носио ману, и био само праобраз Пресвете Дјеве, би са великом чашћу унесен у храм Господњи у присуству свега Израиља, утолико пре са највећом чашћу, уз учешће Анђела и људи, требало је обавити увођење у храм оног истинског одуховљеног ковчега који је имао носити у себи ману - Христа, Преблагословену Дјеву, унапред изабрану за Матер Богу.

При уношењу старозаветног Ковчега у храм Господњи испред њега иђаше земаљски цар који тада цароваше над Израиљем, Богоотац Давид; а при увођењу у храм Божји овог одуховљеног ковчега, Пречисте Дјеве, испред њега иђаше не земаљски већ Небески Цар, коме се ми сваки дан молимо: "Царе Небесни, Утешитељу, Душе истине"... Да је управо тај Цар предводио ову Царску кћер, о томе сведочи света Црква у данашњим песмама говорећи: У Светињу над Светињама уводи се Светим Духом Света и Беспрекорна. При уношењу Ковчега беху музика и певање, јер Давид нареди старешинама левитским да одреде певаче да свирају у органе, псалтире, кимвале и гусле, и певају радосне песме. При увођењу пак Пресвете Дјеве весеље ствараху не земаљска музика и певање већ певање Анђела који невидљиво присуствоваху овоме. Јер они, при уласку њеном у Светињу над светињама на служење Господу, певаху небеским гласовима, нашта Црква данас и подсећа певајући у кондаку: "Благодат Духа Божанственог је сауводи; Њу певају Анђели Божји; Она је обиталиште небесно". - Уосталом, увођење Пречисте у храм бива не без људских песама. Јер праведна Ана (у Речи светога Тарасија) говори девама које иду напред: "Опевајте Њу похвалном песмом; певајте јој уз звуке гусала; ускликните Јој песму духовну; прославите је на десетоструном Псалтиру". - To исто спомиње Црква говорећи: Јоаким и Ана радују се духом, и хорови девојачки певају Господу, псаламски припевајући и почитујући Матер Његову. - To показује да је хор девица које су ишле тада испред Пречисте Дјеве певао неке песме из псалама Давидових. У том духу и саставитељ садашњег канона говори тим девицама: Почињите, девојке, и певајте песме држећи у рукама свеће. - Сами пак свети праведни родитељи Јоаким и Ана, по сведочанству светог Тарасија, имађаху у устима својим ову песму праоца Давида: Чуј, кћери, и погледај, и обрати к мени ухо своје, и заборави народ свој и дом оца свога, и цару ће омилети лепота твоја (Псал. 44, 11-12).

У сусрет овом славном ваведењу Богодевице, по казивању светог Теофилакта изађоше свештеници који служаху у храму, и са песмама сретоше Пресвету Дјеву, која је имала постати

Мати Великога Архијереја који је прошао небеса. Приводећи је к црквеним вратима света Ана, као што пише свети Тарасије, говораше овако: Хајде, кћери моја, к Ономе који је тебе даровао мени! Хајде, Кивоте освећења, к милостивоме Владици! Хајде, Врата Живота, к милосрдноме Дароваоцу! Хајде, Ковчеже Логоса, к храму Господњем! Уђи у цркву Господњу, Радости и Весеље света! - А Захарији, као пророку, архијереју и сроднику своме, она са Јоакимом рече: Прими, Захарија, чисту сеницу; прими, свештениче, беспрекорни Ковчег; прими. пророче, Кадионицу невештаственог жара; прими, праведниче, Духовни тамјан! - И још праведна Ана, како казује свети Герман, рече архијереју: Прими, пророче, моју Богом ми даровану кћер; прими, и увевши је посади на гори светиње, у припремљеном обиталишту Божјем, ништа не испитујући док Бог који Ју је позвао овамо не открије Своју коначну намеру о Њој.

Пред храмом беше, пише блажени Јероним, степениште са петнаест степеница према броју петнаест степеника псалмова, јер се на свакој од тих степеница певао од стране свештеника и левита по један посебан псалам. Праведни родитељи дигоше Дјеву на прву степеницу, а она онда сама убрзо узађе до врха, окрепљена невидљивом силом Божијом. И сви се удивише угледавши трогодишњу девојчицу како по степеништу тако брзо узиђе сама. Нарочито се удиви томе велики првосвештеник Захарија, и као пророк, по откривењу Божјем, унапред провиђаше будућност ове Дјеве, јер он, као што каже Теофилакт, би обузет Духом. Исто тако и свети Тарасије говори о томе да Захарија, испунивши се Светога Духа, ускликну: О, Девице чиста! О, Дјево несаблажљива! О, Девице прекрасна! О, женама украсе! О, кћерима красото! Ти си благословена међу женама! Ти си свеирослављена чистотом! Ти си запечаћена девственошћу! Ти си разрешење Адамова проклетства!

Захарија, узевши Девицу за руку, вели свети Герман, радостан душом уведе је у Светињу над Светињама, говорећи јој овако: Ходи, мога пророштва испуњење! Ходи, обећања Господњих извршење! Ходи, завета Господњег печате! Ходи, савета Господњег обелодањење! Ходи, тајни Господњих пуноћо! Ходи, свих пророка огледало! Ходи, овешталих гресима обновљење! Ходи, оних што у тами седе светлости! Ходи, најбожанственији и најновији даре! Уђи у радост, у храм Господа твога: у доњи део храма, доступан људима, а кроз кратко време и у недоступан за њих!

И Девица, веселећи се и веома радујући се, уђе у дом Господњи као у двор: јер иако беше мала по узрасту, имађаше само три године, ипак Она беше савршена благодаћу Божјом, као унапред позната и унапред изабрана Богом пре стварања света.

Тако Пречиста и Преблагословена Дјева Марија би уведена у храм Господњи. При томе првосвештеник Захарија учини необичну и за све чудновату ствар: он уведе Девицу у саму скинију, звану "Светиња над Светињама", која се налазила иза друге завесе и у којој беше Ковчег завета, окован одасвуд златом, и херувими славе који осењаваху олтар, куда није било допуштено улазити не само женама него чак и свештеницима, a куда је могао улазити једино првосвештеник, и то једном у години. Тамо првосвештеник Захарија додели Пречистој Дјеви место за молитву. Свима пак осталим девицама, које живљаху у храму до одређеног доба, додељивао је, по сведочанству светог Кирила Александријског и светог Григорија Ниског, место за молитву између цркве и олтара, где касније и би Захарија убијен. Ниједна од тих девица није нипошто могла приступити к олтару, јер им је то било најстрожије забрањено од стране првосвештеника. Пречистој пак Дјеви, од времена њеног ваведења, ниједног тренутка Јој не беше забрањено. улазити у унутарњи олтар иза друге завесе и молити се тамо. To учини првосвештеник по тајанственом научењу од Бога, о чему свети Теофилакт говори овако: Првосвештеник, поставши тада ван себе, обузет Духом Божјим, схвати да је ова Девица обиталиште Божанске благодати и да је она достојнија од њега да свагда стоји пред лицем Божјим. Опоменувши се онога што је речено у закону одмах би јасно да се тај пропис односи на ову Девицу: стога без икаквог двоумљења и одлагања он се усуди, насупрот закону, да је уведе у Светињу над Светињама.

Како казује блажени Јероним, праведни родитељи Јоаким и Ана принесоше Богу са преблагословеном ћерком својом и дарове, жртве и паљенице, и добивши благослов од првосвештеника и светога сабора свештеничког, вратише се са својим сродницима дома и приредише велико угошћење, веселећи се и благодарећи Бога.

Преблагословена пак Дјева у почетку свога живљења у дому Господњем би смештена у дом за девице: јер храм Јерусалимсжи, подигнут Соломоном, a no разрушењу обновљен Зоровавељем, имађаше многе домове за становање, као што пише Јосиф, древни историчар јеврејски. Изван, према зидовима храма беху унаоколо сазидане тридесет камених грађевина, одвојене једна од друге, простране и веома лепе; на њима беху друге грађевине, и на другима треће, тако да их беше деведесет на броју, снабдевене свим удобностима за живљење у њима. Висина њихова беше равна висини храма; и беху оне као куле које споља подупиру зидове храма. У тим дакле здањима беху станови за разна лица: одвојено становаху удовице које су дале завет Богу да до смрти своје чувају чистоту своју, као пророчица

Ана, кћи Фануилова; одвојено становаху људи, звани назореји, који слично монасима живљаху безбрачно. Сва та лица служаху Господу при храму и добијаху издржавање из прихода храма. А остала здања беху одређена за боравак путницима и гостима који су долазили издалека у Јерусалим на поклоњење.

Трогодишња девојчица, Пречиста Дјева Марија, као што је речено, би смештена у дом за девојчице при чему Њој беху додељене девојчице, старије по годинама од Ње и искусне у писању и ручном раду, да би се Богородица одмалена научила и писању и ручном раду заједно. А свети родитељи њени Јоаким и Ана посећиваху је често. Нарочито Ана, као мајка, долажаше врло често да види своју кћер и да је поучи. По сведочанству светог Амвросија и историчара Георгија, Дјева брзо изучи одлично Јеврејско старозаветно Писмо. И не само Писмо него одлично изучи и ручни рад, као што о томе говори свети Епифаније: "Беше Дјева оштроумна и пуна љубави према учењу; она се не само поучаваше у Светоме Писму, него се вежбаше и у предењу вуне и лана и у шивењу свилом. Благоразумношћу својом Она задивљаваше све; она се бављаше првенствено таквим пословима, који су били потребни свештеницима за њихово служење у храму; а споменуте ручне радове Она изучаваше, да би доцније, при Сину свом, могла издржавати себе: Она својим рукама начини Господу Исусу хитон, не шивен него изаткан сав с врха до дна".

Пречистој Дјеви, каже свети Епифаније, као и другим девицама, давана је од храма обична храна, али њу су јели просјаци и путници, јер Она, као што пева Црква, беше храњена небеским хлебом. Свети Герман говори о Њој, да Она обично борављаше у Светињи над Светињама, примајући слатку храну од анђела. А свети Андреј Критски каже: "У Светињи над Светињама, као у палати, Она примаше необичну и бесмртну храну".

Предање казује још и ово: Пречиста Дјева највише борављаше у унутрашњој скинији, која се налазила иза друге завесе и називала се "Светиња над Светињама", а не у обичном дому за девице при храму, јер, мада јој место за становање беше одређено у том здању, њој не беше забрањено да на молитву одлази у Светињу над Светињама. А пошто Она порасте и изучи Свето Писмо и ручни рад, Она се још више бављаше молитвом, и обично по читаве ноћи и највећи део дана провођаше у молитви. На молитву Она одлажаше у Светињу над Светињама, а за ручни рад враћаше се у свој стан, јер, по закону, не беше допуштено ма шта радити у Светињи над Светињама или ма шта унети тамо. И Она време живота свога највише провођаше у храму иза друге завесе у унутрашњој скинији на молитви, а не у додељеном јој стану за ручним радом. Због тога сви учитељи Цркве сложно говоре да Пречиста Дјева до дванаесте године своје сав живот свој проведе у Светињи над Светињама, пошто отуда ретко излажаше у свој стан.

Какво беше живљење Пречисте Дјеве у детињству њеном, то блажени Јероним описује овако: "Блажена Дјева још у детињству свом, када беше при храму са осталим девицама, вршњакињама својим, живот свој провођаше по строгом поретку: од раног јутра па све до девет сати Она стајаше на молитви; од девет па до три сата после подне Она се бављаше ручним радом или читањем књига; а од три сата после подне Она опет отпочињаше своју молитву, и не престајаше молити се док Јој се не јави анђео, из чијих руку Она навикну примати храну. И тако Она све више и више непрестано растијаше у љубави к Богу". Такав беше начин живота Пречисте Дјеве у детињству њеном, када Она још живљаше са девицама, вршњакињама својим. У то време када Она из дана у дан растијаше и јачаше духом, Она се и у подвизима усавршаваше, а кроз трудољубље њено увећаваше се и молитва њена, јер узлажаше из силе у силу, док је не осени сила Свевишњега. А да Јој се јављао анђео и доносио Јој храну, то је својим очима видео првосвештеник Захарија, о чему саопштава свети Григорије Никомидијски говорећи: "У то време када Она из дана у дан растијаше, растијаху у Њој и дарови Светога Духа, и Она борављаше с анђелима. To и Захарија дознаде: јер када он, по обичају свештеничком, беше у олтару, он виде да неко необичног изгледа разговара са Дјевом и даје Јој храну. To беше јавивши се анђео. И удиви се Захарија, и размишљаше у себи: Каква је ово нова и необична појава? Наизглед анђео, и говори са светом Девицом; Бестелесан по обличју доноси храну која храни тело; невештаствен по природи даје Дјеви вештаствену котарицу. Јављање анђела овде бива само свештеницима, и то не често; а женскоме полу, па још тако младој Девици, долазак анђела, очигледан сада, представља нешто сасвим необично. Да је Она удата, па притом нероткиња, и молила се Богу да јој да порода, као што се некад молила Ана, ја се не бих чудио овом призору који видим. Али Девица се не моли за такво нешто; међутим анђео се свагда, као што и сада видим, јавља Њој. Због тога мене обузима још веће чуђење, и ужас. и недоумица: шта ће бити из овога? Какву ће благовест објавити анђео? И каква је храна коју он доноси? Из каквог се хранилишта она узима? И ко је уготови? Каква рука умеси овај хлеб? Јер анђелима није својствено бринути се о телесним потребама; и мада су многи храњени од њих, ипак ту је храну спремала људска рука. Анђео који је служио пророку Данилу, мада је и могао силом Свевишњега да сам а не преко другога изврши оно што му је било наређено, ипак посла за ово Авакума са зделама, да необична појава анђела и необична храна не би уплашили храњеног Данила. Овде пак Девици долази сам анђео: ствар пуна тајанствености и изазива у мени недоумицу: Она се у детињству удостоји таквих дарова, да Јој служе Бестелесни. Шта је то? Да се неће на Њој збити предсказивања пророка? Да није Она циљ нашег очекивања? Да неће од Ње примити природу Онај што ће добровољно доћи да спасе род наш? Јер је тајна ова предсказана још раније, и Логос иште Ону која би могла послужити тајни. И зар није друга предизабрана да послужи овој тајни, него управо ова Девица коју гледам? Како си блажен доме Израиљев, из кога је изникло такво семе! Како си блажен, корену Јесејев, из кога је израсла ова шибљика која ће произвести свету цвет спасења! Како је славан спомен оних који су ову родили! Како сам блажен и ја који се наслађујем оваквим виђењем и такву Девицу припремам за невесту Логосу!"

To je реч Григорија Никомидијског. Но и блажени Јероним говори слично: Сваки дан Њу посећиваху анђели. И ако би ме ко упитао, како је Пречиста Дјева проводила тамо време младости своје, ја бих одговорио: To je познато једино Богу, и недоступном чувару њеном, светом Архангелу Гаврилу, који је са другим анђелима често долазио к Њој и с љубављу разговарао с њом.

Боравећи тако са анђелима у Светињи над Светињама, Пречиста Дјева зажеле да вечито живи у ангелској чистоти и чедној девствености. По сведочанству светих учитеља: Григорија Ниског, Јеронима и других, ова Дјева заветова своју девственост Богу, јер у Старом Завету беше необично да девојке не ступају у брак, пошто брак беше у већем поштовању него девственост. Међутим Пречиста Дјева прва у свету претпостави девственост браку, и заручивши себе Богу служаше My дан и ноћ у чистој Својој девствености; а Пресвети Дух, по благовољењу Бога Оца, припремаше у Њој обиталиште Богу Логосу. Стога нека је Пресветој, Једносушној и Нераздељивој Тројици слава и благодарност, а Пречистој Владичици нашој Богородици, Приснодјеви Марији част и хвала од свих нараштаја вавек. Амин.

Извор: Светигора

Фотографије

Радио Беседа

Пост не само стомаком, већ и очима, слухом, рукама.

Будући да је почео Божићни пост, желели смо да са нашим слушаоцима поразговарамо управо на ту тему, о посту, о томе да не треба ограничавати врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова. На питања слушалаца, у контакт – емисији „Оче, да те питам“ емитованој у четвртак 28. новембра 2013. године одговарао је презвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду.

Радио Беседа

Свети пророк Авдија

Родом из села Витахарамска од предела Сихемских. Живео на двору цара Ахава; али када цар одступи од правог богопоштовања и поклони се идолима, Авдије не последова примеру царевом, него продужи служити Богу јединоме истиноме. А када опака царица Језавеља због Илије диже хајку на све пророке Божје, Авдија сабра стотину њих, сакри их у две пештере и храњаше их до краја (I. Цар. 18, 4). Савременик великог пророка Илије Авдија поштоваше Илију веома и слушаше га у свему као следбеник и ученик његов. Живео на 900 година пре Христа и упокојио се мирно.

Свети мученик Варлам

Родом из Антиохије. Због вере у Христа Господа много истјазаван од нечестивог судије. Најзад помисли судија да му се наруга и да га силом околности примора да принесе жртву идолима, због чега уведе га у храм идолски, и стави му огањ на длан и тамјан на огањ мислећи, да ће мученик морати због бола да баци огањ с тамјаном из руке пред идоле, и да их тако и нехотично окади. Но херојски војник Христов држаше огањ на длану своме и без помисли да га баци пред идоле, све док прсти не изгореше и отпадоше и док длан не прегоре. И тако са огњем падоше на земљу и прсти мученикови. „Десницу имаше јачу од огња, говори св. Василије Велики.... јер ако пламен руку и опали, ипак рука држаше огањ као пепео.” А Златоуст пише: „Гледали су с висине ангели, посматрали архангели, сцена је била величанствена превазилазећи у истини природу човечју. Гле, ко не би пожелео видети човека, који се подвизавао а није осећао што је људима својствено, човека који је сам био и жртвеником, и жртвом, и жрецом?” Када му сагори рука, и тело цело старца Варлама сруши се на земљу мртво, а душа му оде у вечни покој Господа Спаситеља. Пострада овај преславни старац јунак 304. год.

Преподобни Варлаам и Јоасаф

Преподобни Варлам и Јоасаф царевић. Подвижници

Индијски. Јоасаф беше царевић, син цара Авенира. Божјим Промислом посети га старац Варлам, научи га вери Христовој и крсти. По томе се старац удаљи у планину на подвиг а Јоасаф оста, да се бори са многим искушењима у свету и да их благодаћу Божјом побеђује. Најзад успе Јоасаф, да приведе ка Христу и свога оца. Пошто се крсти цар Авенир поживе 4 године у великом покајању – јер и грехе велике беше починио гонећи хришћане – па онда оконча свој земни живот и пређе у бољи. Млади Јоасаф предаде царство своме другу Варахији, а он оде у пустињу, да се подвизава Христа ради. Једина му жеља беше на земљи, да се још једном види са својим духовним оцем, старцем Варламом. И Бог милостиви испуни му ту жељу, те једнога дана Јоасаф стаде пред пећину Варламову и узвикну: Благослови оче! Старац Варлам подвизаваше се у пустињи 70 година, а свега поживе 100 година. Св. Јоасаф у 25. години остави царство и оде у пустињу, где поживе 35 година. Обојица имађаху велику љубав ка Господу Исусу; преведоше многе у веру истиниту, и преселише се у вечну радост Господа свога.

Тропар (глас 4):

Од духовног оца спознавши Бога, царе Јоасафе, и просветивши се крштењем, народе си ка вери обратио, и оцу твоме од крштења си садруг постао, царство оставивши. У пустињу си отишао и у њој си се трудољубиво подвижавао: Зато моли Христа Бога, са учитељем твојим Варламом, да спасе душе наше.

Свети мученик Илиодор

Из града Магида у Памфилији. Мучен за веру Христову у време цара Аврелијана. При тешким мукама чуо глас с неба: „Не бој се, ја сам с тобом!” Бачен у усијаног бакарног вола, он се приљежно Богу мољаше. И Бог га спасе. Усијани во на једном се охлади, и Илиодор изађе жив. Судија му довикну, да он чини неке мађије. На то мученик рече: „мађије су моје Христос!” Би посечен и оде ка Господу.

РАСУЂИВАЊЕ

Прича старца Варлама Јоасафу. Човек неки бегаше испред страшног једнорога. Бежећи тако паде у неки ров и ухвати се за једно дрво. И баш кад помисли, да је ван опасности, он погледа доле низ дрво и угледа два миша, једног белог а другог црног, који наизменично но непрекидно глодаху корен дрвета, да би га прегризли и оборили. Погледавши још дубље виде велику и страшну змију, која са разјапљеним устима чекаше да прогута човека, када дрво буде оборено. И још угледа до самих својих ногу четири мање отровнице змије. Погледавши навише уз дрво, виде човек на гранама мало меда, па заборави све опасности, које га окружаваху, пружи руке да дохвати то мало сласти с дрвета. Тумачење: једнорог представља смрт, која од Адама до данас гони свакога човека да умртви; ров испуњен свима опасностима јесте овај свет, дрво – пут нашег живота; бели и црни мишеви – дани и ноћи, што се наизменично ређају и живот наш скраћују; велика и страшна змија – ад; четири змије отровнице – четири стихије, из којих је тело човечје састављено; мало меда на гранама дрвећа – то је мало сласти, које овај живот пружа човеку. О кад се људи не би занели овом ништавном слашћу и заборавили страшне опасности, које их окружавају и вуку у вечну пропаст!

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно створење света, и то:

1. како Бог створи у шести дан стоку и ситне животиње и зверове по врстама њиховим;

2. како виде Бог, да је добро.

БЕСЕДА

о прослављењу Бога због Христа Господа

Ономе слава у цркви због Христа

Исуса у све нараштаје ва вијек вијека.

Амин. (Еф. 3, 21).

Слава Богу! Слава Богу у цркви! Слава Му због Христа Исуса! Слава Му у све нараштаје! Слава Му ва вијек вијека! Никоме не приличи слава као Богу. Нити ико слави Бога као црква Божја. Христос је откровитељ Бога; отуда сва слава Богу мора ићи кроз Христа Господа. Црква ће трајати кроз све родове и нараштаје до краја времена; црква је најчистије тело Христово, испуњено силом, мудрошћу и чудотворством; отуда се слава Богу диже из цркве – из светиње Светоме, из чистоте Чистоме. Богу је најмилије славословије из цркве још и због тога што је у цркви много душа и много гласова, па ипак једнодушност и једногласност. Нека се нико, дакле, не издваја из општег слављења Бога; и нека нико и не помисли, да је његово слављење Бога, у одвојености и засебности, боље него ли слављење Бога у јединству и у целини свих верних. Није истина, да се један члан губи у множини, те се његов глас пред Богом не чује. Не ради ли рука своје дело најбоље кад је нераздвојно везана с телом? Тако и сваки члан тела? Исто је то и са сваким верним. Када се он моли у цркви и са црквом (ма и у пустињи био он се може молити са црквом и у цркви), не особећи себе од цркве, он се боље и чује и види пред Богом. Његова душа налази многократног одјека у душама осталих верних, те се он већма истиче и распознаје у својој молитви у вези са телом цркве него ли ван ове везе.

О Господе Исусе, само од Тебе, у Теби, и кроз Тебе ми можемо Бога славити. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети мученик Платон

Од града Анкире Галатијске; хришћанин по рођењу и васпитању. Још у младим годинама показивао велико савршенство у свима добродетељима. Платон не скриваше своју веру у Христа Господа, него јавно је проповедаше изобличавајућн идолопоклонике због клањања мртвим тварима место живоме Творцу. Због тога би изведен на суд пред началника Агрипина, и би много истјазаван и мучен од овога. Када га началник поче саветовати, да избегне смрт и сачува живот поклоњењем идолима, одговори му Платон: „две су смрти, једна времена а друга вечна, тако два су и живота, један маловремени а други бесконачни”. Тада Агрипин удари на њ страшне муке. Између осталога нареди, те му врелу гвоздену ђулад метаху на обнажено тело; по том од коже му кајише скрајаху. „Мучи ме још љуће, довикиваше мученик мучитељу, да се види јасно твоја безчовечност и моје трпљење”. Када мучитељ напомену мученику Платона филозофа као незнабожачког филозофа, рече му мученик: „нити сам ја сличан Платону ни Платон мени, осим једино по имену. Ја учим и учим се мудрости, која је Христова, а он је учитељ оне мудрости, која је лудост пред Богом.” По том би Платон бачен у тамницу, где проведе 18 дана без хране и воде. Када се стражари задивише, да Платон могаше живети гладујући тако дуго, он им рече: „ви се ситите месом а ја светим молитвама; вас весели вино а мене Христос, лоза истинита”. Би најзад посечен мачем око 266. год. и прими венац вечне славе.

Свети мученици Роман и Варул Отрок

Роман свети беше ђакон цркве Кесаријске. Једном он ревносно проповедаше Јеванђеље у Антиохији. Па када би неки идолски празник и начелник Антиохијски Асклипијад хтеде ући у храм незнабожачки да принесе жртву, Роман стаде преда њ и рече му: „грешиш, начелниче, кад идеш идолима, нису идоли богови него је Христос једини истинити Бог”. Разјарени начелник стави Романа на муке, те св. Роман би бијен и струган без милости. У том часу виде св. Роман једно дете, по имену Варул, и рече Асклипијаду: „и ово мало дете разумније је од тебе маторога, јер оно зна Бога правога а ти не знаш”. Началник поче испитивати Варула о вери, и Варул изрече своју веру у Христа Господа као јединог истинитог Бога на супрот лажним идолима. Тада Асклипијад нареди те малога Варула мачем посекоше а св. Романа у тамници удавише 303. год. И тако оба ова мученика наследише царство Христово.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

РАСУЂИВАЊЕ

Ако те ко удари по десном твом образу, обрни му и други (Мат. 5, 39), заповедио је Господ. То је најкраћи и најјаснији израз науке о смирености. Ничега се зли демони не страше толико код човека као смиреног испуњавања заповести Господњих. У Александрији беше неки богаташ и велмож, па имаше ћерку младу, у коју уђе зли дух, и ћерка сиђе с ума. Рече неко очајноме оцу, да ћерку његову нико не може исцелити осим монаха отшелника, који живе у пустињи, и у Александрију долазе с времена на време ради продаје котарица, свога рукодеља; но и од њих нико неће хтети ући у кућу богаташа велможе, ако им каже због чега их зове. Него је најбоље да он купи у њих котарица, и позове их кући, да им плати, па кад буду ушли у кућу, тада замолите их, да се помоле Богу за сву чељад у кући, даако тако Бог помогне и исцели полуделу девојку. Послуша отац, оде на пазар у одређени дан, и нађе једног ученика св. Макарија, где продаје котарице. Он брзо купи котарице, и позва монаха кући својој, да му плати. Када монах уђе у кућу, луда ћерка изненадно искочи пред монаха и снажно га удари руком по једном образу. Ћутке монах брзо окрете и други образ. У том зли дух завапи горко и побеже из девојке. И девојка постаде потпуно мирна и разумна. Када се монах врати у пустињу исприча старцима, шта се случи. И они сви прославише Бога што дарова толику силу ономе ко испуњава заповести Његове.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно створење света, и то:

1. како петога дана Бог створи животиње што живе у води, и птице небеске у ваздуху;

2. како их благослови Бог, да се рађају и множе.

БЕСЕДА

о љубави претежнијој од разума

Познати претежнију од разума љубав

Христову (Еф. 3, 19).

Љубав која претеже разум, превазилази наше појимање, то је љубав Христова. Нико не може ни наслутити ни каквоћу ни величину те љубави док се Христос у њ не усели. Може ли ико наслутити укус меда, ако никад није устима својим окусио мед? Тек кад вером уђе Христос у срце човеку, човек осети неисказани укус љубави Христове, сладосни и опојни мирис њен, и недосежну свеобухватљивост њену. Као што човек имајући Христа у срцу додирује ширину и дужину и дубину и висину познања мудрости божанске, тако исто имајући Христа у срцу човек додирује бескрајну пучину божанске љубави Христове. О браћо моја, како су речи бледе, кад треба говорити о љубави Христовој, – никад и нигде нису блеђе и немоћније него ту. Ваистину шта се може говорити пред таквим изненађујућим доказима љубави Његове: створи нас из љубави, ваплоти се из љубави, из љубави прими поругу и смрт нас ради из љубави отвори нам небо и објави приготовљену нам славу бесмртну! Но и ово што смо набројали само је нешто од свега онога неисцрпног богатства, славе, красоте и животворне хране, што се назива љубав Христова. О кад би се само удостојили вером да се Господ Исус усели у срца наша, да би могли окусити љубав Његову неописану!

О Господе Исусе Христе, животе наш, мудрости наша и љубави наша, очисти нас и усели се у нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.