На турниру је учестововало неколико екипа. Присутни су могли да уживају у фудбалским мајсторијама, које су изводили играчи екипа које су се тога дана окупиле на Ченејском травнатом терену за мали фудбал.

Поред две екипе штићеника са Ченеја, на турниру је наступила екипа штићеника из Брајковца, где се такође налази једна од терaпијских заједница Земље Живих, екипа из Новог Сада са Новог Насеља и једна екипа састављена од играча из Суботице, Бајмока, Бачке Тополе и Сирига.

Турниру су присуствoвале породице пријатеља Земље Живих, чија су деца уживала у прелепом амбијенту на Ченеју.

У финалу је наступила екипа штићеника са Ченеја и екипа са Новог Насеља. После изједначене борбе током целог меча, победу је однела екипа са Новог Насеља.

Домаћини су се побринули да за све присутне припреме послужење, чувени Ченејски пасуљ. Трпезу је благословио и све присутне за трпезом љубави поздравио свештеник Велимир Врућинић, који је чест гост Земље Живих и велика подршка штићеницима Земље Живих.

Према атмосфери која владала на Ченеју, сви учесници су се сложили да је једини и прави победник „Земља Живих“ која их је тога дана сабрала на Ченеју, са жељом да овај турнир прерасте у традицију.

Земља Живих

Послушајте: http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/09/12.09.13_zbor_-_mitropolit_amfilohije_o_caru_konstantinu_64kbps_.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-visokopreosveceni-mitropolit-crnogorsko-primorski-g-amfilohi

Био је ожењен и служио је као парохијски свештеник у цркви Светих Четрдесет Мученика, која је била једна од три парохијске цркве. Имао је густу коврджаву косу због чега су га називали "Купола", јер је изгледао као купола цркве.

Много је волео Древну Грчку, а поготово величанствену Византијску културу.

Никада није говорио гордо о свом пореклу, већ га је карактерисала доброта, љубазност, и несебична Хришћанска љубав од ране младости до краја овоземаљског живота. Био је одличан свештеник са изванредним познавањем Православне Литургије. Његов глас је био прелеп, а знао је Византијско појање. Завршио је "Кринаики" школу и сви су га у селу волели.

Због љубави према своме позиву Свету Литургију није служио брзо, па су га због дуге Литургије мало критиковали у селу.

Први прогон Грка се догодио од 1914-1919, па је био присиљен да напустио своје село и да оде на Цхиос као и већина становништва.

Љубав према својој земљи и делом праведно понашање Грка га је дубоко ранило током овог сумрачног дела Његовог живота.

Када се вратио назад, Старац је одлучио да никада више не напусти место које му је Бог одредио да га на њему слави.

Али ускоро, нестабилност у региону се догодила поново и многи људи су постали избеглице.

Бруталност Турака је задала тежак ударац Хеленизму и те ране осећамо и дан данас. Села Цесме су била напуштена, а људи који су ту дуго живели су понели са собом само оно што су могли.

Цхиос, Северна Грчка и Скиатхос су постали уточиште многима. До данас, потомци ових генерација су доказ прогона који су се током историје догодили.

Рођаци оца Георгија су га у страху молили да иде са њима, знајући да ће бес Турака бити велик и смртоносан.

(Колико је нама познато седам чланова фамилије Карастаматис су избегли на Скиатхос, а касније отишлу у Солун, осим Стаматије и њеног брата Георгија Александридиса и најмлађе ћерке која се упокојила. Тако да се фамилија настанила негде у Солуну и околним избегличким местима.)

Отац Георгије је био непоколебљив. Његова бела брада је била спремна да буде буде обојена Његовом крвљу и био је спреман да буде крунисан као краљ својим мучеништвом.

Герилски ратници су донели највећа страдања и приближавали су се Цесми, а Карастаматис је чекао у селу са друга два старија становника Георгијем М. и Николасом К, што је записано у књизи Јована Д. Аикатериноса "Изгубљена Домовина" (Моје село Агија Параскеви у Цесми 1760-1922), на страни 660.

Њих тројица су испратили све остале становнике Агиа Параскеви и Старац их је срдачно благословио и молио се за њих. Он их је крштавао, венчавао, и био уз њих као прави проповедник љубави. Пастир је послао своје разумно стадо док је он непоколебљиво остао спреман да страда и живот да у земљи Светаца Мале Азије.

На јесењу недељу 4ог Септембра 1922 јутарњу тишину села су прекинула звона. Разапето-Васкрна порука је последњи пут пренета овим часним парохијским свештеником Светих Четрдесет Мученика.

Отац Георгије је био на свом месту јер није хтео да напусти парохију без Свете Литургије упркос тешкој ситуацији. Претходну ноћ Турске гериле су стигле са намером да убију све Грке.

Носећи своју свету одежду почео је да служи Свету Литургију док су се друга двојица молила надајући се да ће их Турци поштедети због њихове старости.

Неколико момената пре него што су Турци ушли у цркву њих двојица су успели да побегну.

Можда је овај моменат страха своја два пријатеља оца Георгија подсетио на ученике Христове у Гетсиманском Врту.

Можда га је то подсетило на мучеништво Светих Четрдесет Мученика у чијој је цркви служио годинама. Док су били у језеру њиховог мучеништва један од њих је одустао и отишао док је други дошао по имену Аглаио, који је видео у визији величанствене круне мучеништва на главама оних који су били бачени у замрзнуто језеро.

Побожни свештеник је стајао пред Светим Олтаром и није оклевао да жртвује Јагње. Онда је дошло до вике и пуцњаве.

Дани су пролазили, а сунце пуно срамоте и туге је прошло, па су Георгије М. и Николас К. напустили своја скривалишта и полако се приближавали цркви.

Свети Свештеномученик Георгије Карастаматис, као један од Светих Четрдесет Мученика је био крштен у крви свог Севастијског Језера испред Прелепих Двери као и Нови Свети Свештеномученик Филумен на Јаковљевом Бунару 1979. На овај начин је отишао у Рај који је волео и коме је служио без жалбе до последњег даха.

Георгије М. који је бродом побегао на Цхиос је био очевидац онога што је видео и доживео, па је посведочио побожан живот Светог Свештеномученика Георгија Карастаматиса.

(Моја бака Стаматиа која је била Свештеномученикова рођака из фамилије Карастаматис, је дошла као избеглица на острво Скиатос када је имала дванаест година. Моја прабаба, мајка баке Стаматије, Марија Карастамати, имала је брата Георгија који је постао монах на Светој Гори и који је на монашењу добио име Симон.)

Смрт оца Георгија је била мученичка; жртва на небеском олтару и још један вредан дијамант који украшава круну Христа Цара.

Мученичка смрт Светог Митрополита Хрисотомоса Смирнског се славила од 1923 као и свих других који су страдали за време катастрофе у Малој Азији. Александријска Патријаршија им је прва дала почаст и предложила је и осталим Православним Црквама да их славе по Православној Традицији међу великим облаком Новомученика.

Масакар у Грчкој није био на националној и расној основи, јер је у Малој Азији дуго присутан религијски фанатизам, чему су доказ масакрирана тела Хришћана. Црквена савест Грчког народа и мноштва избеглица је препознала светост свих оних који су страдали у Ионији. На основу свега овог Црква мора да прихвати црквену савест као највећи критеријум истине и вере Цркве.

"Свети Синод Грчке Православне Цркве на свом састанку, а по предлогу Митрополита Патраса Никодемоса, под бројем 2556 Јула 5, 1993 је убројао међу Свеце Православне Цркве све оне који су мученички страдали 1922 године у Малој Азији - Владике, Свештенство, и Мирјане."

Међу овим Светим Мученицима се налази и Свети Свештеномученик Георгије Карастаматис. Гериле су га убиле док је служио Свету Литургију у свом Цесменском селу Агиа Параскеви. Његова храброст да стоји пред Светим Олтаром, Олтаром који је био место Његовог мучеништва, је била његово исповедање вере.

Част и благослов свима који потичу од ове генерације. Света дужност је да се ода почаст овом новом Свештеномученику када се славе сви они који су страдали за време катастрофе у Малој Азији, на Недељу пре Празника Воздвижења Часног Крста, али поготово на дан када је страдао Септембра 4ог. Људи из села Агиа Параскеви који су сада у Цхиосу славе овог Свештеномученика као Свеца по Православној традицији, док трг испред Цркве Свете Параскеве носи Његово име.

Молим се Светом Георгију да нас благослови и да нам да здравља, такође га молим да се Грцима не понове тако болни дани.

Од Пантелиса Хоулиса

Извор:http://www.johnsanidopoulos.com/search/label/Modern%20Saints%20and%20Elders

http://www.manastir-lepavina.org/vijest_cir.php?id=7151

English transcript of the video is available at:

eparhija-prizren.com/sites/default/files/users/4/2013/05/decani_documentary_2012.pdf

English audio synchronized version will be available soon

DVD издање филма може да се набави у ман. Високи Дечани - контакт о. Петар vdpetar@gmail.com

DVD Version is available for purchase at Decani Monastery - contact Fr. Petar vdpetar@gmail.com

Главни акценат је на заједничком животу монаха што и значи општежиће. Било да смо у цркви, на трпези на послушањима стално живимо у свести да као појединачне индивидуе нисмо комплетне личности и да личности постајемо тек у заједници, сви међу собом и сви ми заједно у Христу. Зато је евхаристија извориште нашег и постојања и наше вере.

Јутарња служба почиње у 6.00 часова и траје до 8.30 (јутрење и свакодневна литургија). Потом од 8.45 имамо први оброк, а након тога почињу послушања (кухиња, економија, иконопис, дуборез, рад са гостима, продавница итд).

У 14.30 престајемо са радом и у 15.00 имамо други оброк. Поподне је предвиђено за одмор иако већина братије и тада има одређених обавеза у зависности од доба године и других збивања. Девети час са вечерњом почиње у 18.00 а у наставку се служи и повечерје. Након тога братија су поново слободна.

Посебан акценат стављамо на гостољубље и у манастиру је увек много посетилаца и поколоника. Такође водимо бригу о нашим сестрама монахињама у манастиру Пресвете Богородице у Ђаковици, а често служимо и у манастиру Гориоч.

Водимо увек и понеколико хуманитарних програма помоћи нашим повратницима и сиромашним породицама на КиМ. Поред свих тих активности имамо и доста страних посетилаца, дипломата, војника, туриста и разних добронамерника, а у последње време и све више косовских Албанаца који долазе у манастир.

Ово је укратко о нашем животу. Оно што је најважније јесте живот у братској љубави и сталној свести да смо позвани не само овде у овом времену и простору да будемо сабраћа већ и у вечности и зато је општежиће суштински елемент нашег постојања.

У општежићу нема мог и твог већ све делимо заједнички, свакоме према потреби са сталном свешћу да смо на земљи само пролазници и да идемо ка Царству небеском предвођени нашим заштитником Св. Краљем Стефаном.

Архимандрит Сава (Јањић)

Извор: Поуке.орг

Учествујте у теми и све што желите Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

Од када је света и века сви народи на земљи веровали су, да постоји духовни свет, да постоје невидљиви духови. Само су се многи народи варали у томе, што су злим духовима приписивали већу моћ него добрим, и што су временом зле духове прогласили боговима, подизали им храмове, приносили жртве и молитве, и очекивали од њих све. Временом су многи народи сасвим запустили веру у добре духове и остали само са вером у зле духове, или опаке богове, како су их они називали; тако да је изгледало, да је овај свет једно тркалиште од људи и злих духова. Зли духови су све више и више мучили људе и заслепљавали их, само да би људи сасвим избрисали из памети појам о једном добром Богу и појам о превеликој богоданој моћи добрих духова.

И у наше дане сви народи на земљи верују у духове. И та је вера народа у начелу права. Они, који одричу духовни свет, одричу Га зато што гледају само својим телесним очима, и не виде га. Но духовни свет не би био духовни, када би се гледао телесним очима. Сваки човек пак, који има ум незаслепљен и срце незадебљано грехом, може целим својим бићем осетити, сваки дан и сваки час, да људи нису сами у овоме свету, једино у друштву немуште природе, у друштву камења, биља, животиња и осталих природних ствари, стихија и појава, него да се наша душа непрестано додирује са невидљивим светом, са неким невидљивим бићима. Али нису прави они народи и људи који подништавају добре духове, а зле називају боговима и клањају им се.

Кад се јавио Господ Исус на земљи, народи су углавном сви веровали у моћ зла и слабост добра. Зле силе, уистини биле су преовладале светом, тако да и сам Христос називаше вођу злих сила књазом овога света. А старешине јеврејске опет приписиваху демонима и њиховој сили чак и сва божанска дела Христова.

Господ Исус дошао је у свет, да проломи и искорени слаботињску веру људи у зло и да усади у њихову душу веру у добро, у свемоћ добра и у непобедивост и непролазност добра. Прастаро и свеопште веровање у духове Христос није побио него потврдио. Само Он је открио сав духовни свет онакав какав јесте, а не онакав, какав се чинио људима према нашаптавању ђаволском. Један добри, мудри и свемоћни Бог је господар света духовног и физичког, невидљивог и видљивог. Добри духови су ангели, и њиховој множини тешко је исказати број. Добри духови, или ангели, несравњено су моћнији од злих духова. Зли духови управо и немају никакве моћи да ма шта учине, уколико им Свевишњи Бог то не попусти. Но број и злих духова је врло велики. У једном једином полуделом човеку у Гадари, кога је Господ исцелио, становао је читав легион, то јест неколико хиљада злих духова. Ови зли духови су обмањивали људи и читаве народе у оно време, као што и данас обмањују многе грешне, да су они свемоћни; да су управо они једини богови, и да другог бога сем њих нема, као и још и да добри духови и не постоје. Но где год се Господ Исус појавио, они су бежали од Њега са ужасом. Они су познали у Њему властодршца и судију, који их може изобличити, протерати из овога света и срушити их у бездан паклени. Они су се били развашарили у овоме свету по Божјем допуштењу; навалили су били на људски род као мухе на стрвину и држали су, да им је овај свет заувек осигуран као њихово гнездо и њихова трпеза. Наједанпут се појавио пред њима Носилац добра, Господ Исус Христос, и они су од страха устрептали и завикали: дошао си овамо да нас мучиш! Нико се тако не боји мука као мучитељ других. Зли духови су мучили човечанство неколико хиљада година, и у мукама људским они су налазили себи задовољство. Но видевши Христа они су уздрхтали као од свог највећег мучитеља, и били су готови да иду из људи чак и у свиње, и у ма какву другу твар, само да не буду протерани сасвим из овога света. Но Христос није помишљао, да их сасвим протера из овога света. Овај свет је свет мешовитих сила. Овај свет је мегдан, на коме људи имају свесно и добровољно да изберу: или поћи за Христом Победником, или за нечистим и пораженим демонима. Христос је дошао као Човекољубац, да покаже моћ добра над злом и да утврди веру људи у добро - само у добро.

И данашње јеванђеље описује један пример, измећу безброј других како је човекољубиви Господ показао једном више моћ добра над злом, и како се постарао, да утврди веру људи у добро, у свемоћ добра, у победу добра.

Човек неки приступи ка Исусу клањајући му се и говорећи: Господе помилуј сина мојега, јер о мени месеца бесни и љуто се мучи, па много пута пада у ватру, и много пута у воду. Овај догађај описују још два јеванђелиста: Марко (гл. 9.) и Лука (гл. 9.) Они додају још неке појединости о болести момчета. То је био јединац у оца, и у њему је био дух нем. Кад га тај зли дух спопадне ломи га, те момче виче, у пену баца, и шкргуће зубима, и суши се. Стреле злога духа уперене су од једанпут на три стране, на човека, на сву твар Божју и на самога Бога. Шта је месец крив болести човековој? Ако он проузрокује беснило и немило код једнога човека, зашто то исто не проузрокује код свих људи? Није зло у месецу него је зло у злом лукавом духу, који обмањује човека и скрива себе: он обвињује месец, да човек не би обвинио њега. Он хоће тиме још и то да постигне, да човек помисли, да је сва твар Божја зла, и да од природе долази зло човеку а не од злих духова, отпалих од Бога. Зато и напада своје жртве о менама месеца, да би људи помислили: гле, то је зло од месеца! а пошто је месец од Бога, следствено: то је зло од Бога! Тако обмањују људе ови најпрепреденији и најсвирепији зверови.

У самој ствари све што је Бог створио добро је; и сва твар Божја служи човеку на корист, а не на погибао. Ако и има нешто, што смета човечјој телесној угодности, то опет служи души човековој у бодрењу и богаћењу духа његова. Господе, твоје је небо и твоја је земља; ти си саздао васељену и што је год у њој (Пс. 88, 11). Све је то рука моја створила, вели Господ (Ис. 66, 2). Па кад је све од Бога, мора да је све и добро. Из једног извора може тећи само оно што има у том извору, а не и оно што нема. У Богу нема зла; откуд, дакле, може зло проистећи из Бога, извора самога и чистога добра? Многи неупућени људи називају свако страдање злом. Уствари свако страдање није зло, но има страдања која су дејство зла, а има их која су лек од зла. Лудило и беснило представљају дејство зла, а само зло је зли дух, који дејствује у полуделом или побеснелом човеку.

Муке и невоље, што снађоше многе цареве израиљске који чињаху оно што је зло пред Господом, - те муке и невоље јесу дејство и последица греха тих царева. Муке и невоље, пак које Господ попушта на праведнике, нису дејство зла него лек, како за те само праведнике, тако и за све остале људе око њих, који разумеју њихово страдање као од Бога за добро послато.

Страдање, дакле, које долази од напада злих духова на човека или као последица греха, јесте од зла.

Но страдање, које Бог попушта на људе, да би их сасвим очистио од греха, истргао испод власти ђаволске и приближио к Себи, то очистително страдање није од зла нити је зло, него је од Бога и за добро је људи. Добро ми је што страдам, да се научим наредбама твојим, говори видовити цар Давид (Пс. 118, 71). Ђаво је зло, и пут ка ђаволу је грех. Изван ђавола и греха не постоји уопште никакво зло.

И тако, дакле, сам зли дух био је крив за муке и страдања онога момчета а не месец. Кад Бог по човекољубљу Своме не би задржавао зле духове и штитио људе од њих или сам непосредно или преко Својих ангела, зли духови би у најкраћем времену сатрли сав род људски душом и телом, као скакавци што сатру усев на њиви.

И доведох га ученицима твојим, и не могоше га излечити. Тако говори Господу отац болесников. Међу овим ученицима нису била тројица: Петар, Јаков и Јован. Ова тројица била су са Господом на гори Таворској, када се Господ преобразио, и заједно са Њим спустили су се они под гору, где је било мноштво народа скупљено око осталих апостола и око болесника. Не нашавши Христа жалосни отац је довео био свога сина пред Христове ученике, но ови му нису могли помоћи. Нису му могли помоћи једно због свог сопственог маловерства, друго због маловерства самога оца, а треће и због савршеног неверства присутних књижевника. Јер се каже, да ту беху и књижевници око ученика и препираху се с овима. А да је и у оца била слаба вера, види се из речи, којима он ословљава Христа. Он не говори као што је говорио прокажени: Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити (Мат. 8, 2). Овако говори јака вера из човека. Нити он говори као кнез Јаир, кад је позивао Христа, да му кћер оживи: дођи, метни на њу руке и оживеће (Мат. 9, 18): И ово говори јака вера из човека. А још мање он говори као капетан из Капернаума, коме је слуга био болестан: само реци реч, и оздравиће слуга мој (Мат. 8, 8). Ово говори врло велика вера. Но човек с највећом вером ништа и не говори, но само се приближује Христу и додирује скут хаљине Његове, као што је чинила крвоточна жена и многи други. Не чини тако и не говори тако овај отац, него он овако вели Христу: ако што можеш, помози нам. Ако што можеш! Јадник! Он је значи морао само нешто мало начути о моћи Христовој, кад тако говори Ономе који све може. Његову слабу веру још више је ослабила немоћ апостола, да му помогну, а свакојако и злобне потворе књижевника на Христа и Његове ученике. Ако што можеш! То показује само бледи зрак вере, који је готов био мало мало па да сасвим утрне.

А Исус одговори и рече: о роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Овај укор управља Господ на све уопште, на све неверне и маловерне у Израиљу, и на све оне, који су стајали пред Њим: на оца болесникова, на ученике, и нарочито на књижевнике. О роде неверни! То јест: о роде, који си потчињен злу (то јест: ђаволу), који много верујеш у моћ зла, који ропски служиш злу, а опиреш се добру (то јест: Богу), слабо или никако верујеш у добро, и бунтовно бежиш од добра! - А зашто Господ додаје још и реч: и покварени! Да покаже, откуда је дошло неверовање, - од покварености, или још јасније: од греха. Неверовање је последица, поквареност узрок. Неверовање је дружба с ђаволом, а грех - поквареност - је пут, којим се дошло до те дружбе. Поквареност је отпалост од Бога, а неверовање тама и слабост и ужас, у који човек запада, кад отпадне од Бога. Но погледајте како је Господ пажљив и опрезан у изразима. Он не изобличава никога лично и поименично, но говори уопште. Њему није до тога, да се с људима суди, но да људе пробуди. Није Му до тога, да људе појединачно врећа и понижава, но да их освести и помогне им уздићи се. Како је ово велика поука за наше време, за наше покољење, многоглагољиво и увредљиво! Кад би садашњи људи само уздржали и умерили свој језик, и кад би престали са личним вређањима речима један другог, нестало би половине свеколиког зла у свету, и половина злих духова било би протерано из средине људи.Чујте како је велики апостол Јаков, научивши се добро од примера свога Учитеља, мудро говорио: сви, вели, погрешујемо много пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек; може зауздати и све тело. Јер гле, и коњима мећемо ђем у уста, да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо (Јак. 3, 2-4).

Шта означавају речи Христове: Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Замислите једнога благороднога и просвећена човека, који би био бачен међу дивљаке, да с њима живи. Или замислите једнога великога цара, који би сишао с престола и спустио се у насеобине чергашке, не само да с чергашима живи и посматра њихов живот, него да их учи, да царски мисле и осећају и раде, благодушно и великодушно. Не би ли сваки смртан цар после три дана узвикнуо: докле ћу с вама бити? Не би ли му и сувише било дивљаштва, глупости, нечистоте и смрада и после три дана? А Господ Исус Христос, Цар над царевима, изрекао је те речи после тридесет и три године живота међу људима, који су даље стајали од Његовог благородства него најдивљији људи од најпитомијег и најблагороднијег човека, и много даље него најпрљавији чергаши од највећих царева на земљи. Премда Он није ни мерио време данима и годинама него делима и чудесима, која је починио на очиглед многих хиљада сведока, и по науци просутој и посејаној по многим хиљадама људских душа. И после свију тих дела и чудеса, науке и догађаја, који би могли испунити хиљаду година времена, и као со осолити хиљаде покољења људских, Он наједанпут види, да Његови ученици не могу да излече једнога падавичара, и да истерају једнога злог духа из човека и ако их је Он примером и речју учио, како да изгоне легионе. И чује једнога слабоверног грешника где Му говори: ако што можеш, помози нам!

Пошто је тако Господ укорео све присутне због маловерства, Он заповеда, да Му доведу болесника: доведите ми га амо! И запрети ђаволу, и ђаво изађе одмах из момчета, и оздрави момче онога часа. Тако прича јеванђелист Матеј. Остала два јеванђелиста спомињу још неке појединости, које су се десиле пре самога исцељења момчета. То су углавноме три појединости: прво, Христос пита оца, од када је та болест на сину му; друго, Он истиче веру као услов исцељења; и треће: при самом привођењу сина ка Христу уплашени ђаво с тешким мукама оставља дете и бежи. Колико има времена, како му се то догодило? упита Господ оца болесниковог. Он то није питао због себе, но због оних око себе. Он је провидео све јасно, и знао је, да је болест на момчету стара. А отац одговори: из детињства. Нека сви чују и познаду: какав ужас трпе људи од злих духова; и како је моћна Божја заштита човека, без које би зли дух давно и давно упропастио коначно и тело и душу момчета; и најзад, какву моћ има Син Божји и над најбесомучнијим злим дусима. Смилуј се на нас! говори отац детињи Христу. На нас, вели, а не само на дете. Јер страдање сина страдање је и оца, и целе куће, и целе фамилије. Ако би момче оздравило, скинуо би се терет са многих људских душа А Исус му рече: ако можеш веровати, све је могуће оном који верује. Према свакидашњем начину Божјег поступања Господ Исус и овде хоће да одједанпут учини што више добра. Једно је добро то, што ће повратити здравље момчету. Но зашто не учинити и друго добро? Зашто не утврдити веру у оцу момчетовом? И зашто истовремено не учинити и треће добро: не показати што јаче Своју моћ, да би људи у Њега веровали? И зашто не учинити и четврто добро: не изобличити неверовање и поквареност и пресмикајушче држање људи према злу, према злим дусима и греху? И зашто не учинити и пето, и шесто и седмо добро, и сва она добра уопште, која једно добро дело повлачи за собом? Јер једно добро дело увек води са собом велико друштво. Но погледајете још једном, како Господ мудро спаја строгост и снисходљивост. Када оштро изобличава неверовање, Он то говори уопште, пробуђујући веру у свију но не понижавајући никога лично. А сада, када се лично обраћа молиоцу, Он му не говори строго, но сасвим пажљиво и снисходљиво: ако можеш веровати\ Оваква пажљивост и снисходљивост Христова произвела је очекивано дејство. Отац се заплака и са сузама рече: верујем, Господе, помози моме неверју! Ништа тако не топи лед неверја као сузе. У ономе часу, кад се овај човек заплакао пред Господом он се покајао за своје раније неверје, и у њему је, у присуству Бога, нагло придошла вера као поток од набујале реке. И он је тада изговорио речи, које су остале као гласовита поука за сва покољења људска: верујем Господе, помози моме неверју. Ове речи показују да човек не може чак ни до вере доћи без Божје помоћи. Само до маловерства човек може сам доћи, то јест до веровања и у добро и у зло, или другим речима: до сумње и у добро и у зло. Но од маловерства до праве вере далек је пут. И тај пут човек не може прећи сам без Божје руке. Помози ми, Боже, да верујем у Тебе! Помози ми, да не верујем у зло! Помози ми, да се сасвим одрешим од зла и сјединим с Тобом! То значе речи: помози моме неверју.

А кад привођаху момче, док још иђаше к њему, обори га ђаво, и стаде га ломити. То је било последње попуштање Божје ђаволу, да би сав народ видео страхоту и ужас, коју ђаво може да нанесе човеку, и да се увери, како је недовољна људска моћ, чак и моћ највећих лекара у свету, да од такве страхоте и ужаса спасе један једини људски живот. Те тако да би кроз виђење ђаволске власти, и кроз осећање своје потпуне немоћи, познали величанство и божанску силу Господа Исуса. Јеванђелист Марко наводи и претеће речи, које је Господ изрекао злом духу: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. Ја ти заповедам, говори Господ. Он је извор моћи и власти, и не треба да позајмљује ни од кога. Све што има отац моје је (Јов. 16, 15) рекао је Господ Исус другом приликом. А до сад, ево, и делом посведочава. Од Себе говорим; Мојом влашћу ти заповедам; Мојом моћи те изгоним. Нека народ позна да Он није један од пророка, који су чинили извесна дела помоћу Бога но Син Бога Живога, кога су пророци прорекли, и народи очекивали. Треба још обратити пажњу и на други део Христове заповести ђаволу. И више не улази у њега. Господ му наређује, дакле, не само да изиђе, него да се више не враћа и не улази у дуго мучено момче. Ово значи, да човек и после очишћења може поново навући на себе нечистоту. Једном изгнани ђаво из човека може се поново вратити у човека. То бива онда када покајани и од Бога помиловани грешник поново се врати на свој стари грех. Тада се ђаво враћа у свој стари дом. Зато Господ и заповеда ђаволу, не само да изиђе из момчета, него и да никад више не улази у њега: једно, да би Његов божански дар момчету био потпун и савршен; а друго, да би ми извукли поуку из тога, те да се после једног Божјег помиловања не би опет враћали на свој стари грех, као пас на бљувотину своју, и тиме поново излагали душегубној опасности отварајући врата злом духу, да уђе у нас и загосподари над нама.

После овога славнога чуда Христовога сви се дивљаху величини Божјој, пише божанствени Лука. О, кад би само ово дивљење величини Божјој остало трајно и неизгладљиво у душама људи! Кад не би оно убрзо прсло као мехур на води! Но Бог не сеје узалуд. Ако пропадне оно семе, које падне на пут, и на камење, и у трње, неће пропасти оно, које падне на добру земљу, него ће донети стоструки плод.

А кад беху насамо Христос и Његови ученици, упиташе Га ови: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: за неверство ваше. Јер вам кажем заиста: ако имате вере колико зрно горушично, и рекнете гори овој: пређи одавде тамо, и прећиће; и ништа вам неће бити немогуће. Узрок је немоћи, дакле, неверство. Што више вере, то више моћи; што мање вере, мање моћи. Раније је Господ био дао својим ученицима власт над духовима нечистим да их изгоне и да исцељују од сваке болести и сваке немоћи (Мат. 10, 1). И они су ту власт неко време корисно употребљавали. Али по мери, како им је вера слабила, било од страха светскога или од гордости, слабила је и дата им моћ. Гле, Адаму је била дата власт над сваком твари, па ју је Адам због непослушности, лакомства и гордости проиграо и изгубио. И апостоли су, неком својом погрешком, изгубили били дату им моћ и власт. Но та изгубљена моћ може се повратити само вером, вером и вером. Зато Господ у овој прилици особито силно истиче моћ вере. Вера може горе премештати; вери није ништа немогуће. Горушично зрно је малено, но оно може да да свој укус целом суду јела. ("И јер као што горушично зрно, малено по величини својој а силно по дејству, кад је посејано на малом простору пушта много изданака, а кад узрасте може и птице прикривати - тако и вера у души врло брзо твори највећа дела. Зато имај и ти веру у Њега, да би и од Њега примио веру која дејствује Изван сила човечјих." Кирил Јерусалимски: Огласителное Поучение, V) ако имате ма и толико вере колико зрно горушично, горе ће узмицати испред вас и премештати се с места на место. Зашто онда сам Господ није премештао горе? Зато што није било потребе за то. Он је чинио само она чуда, која су потребна и корисна људима за спасење. Но зар је веће чудо премештати горе него претворити воду у вино, учинити да малена количина хлеба нарасте огромном количином, изгонити ђаволе из људи, лечити све болести, ићи по води, утишати једном речју или помишљу морске буре и ветрове? Није пак нимало искључено, да су следбеници Христови, према указаној потреби а по великој вери, чинили и чудо премештања гора. Но зар има веће горе, теже планине, страшнијег терета и море на људској души од светских брига, од светскога страха, од светских веза и окова? Ко ту планину може да покрене са душе људске и баци је у море, тај је у истини покренуо с места највећу и најтежу планину у свету.

А овај се род не изгони до само молитвом и постом. Пост и молитва су два стуба вере; два жива огња, која опаљују зле духове. Постом се утишавају и уништавају све телесне страсти, а нарочито блуд; молитвом се утишавају и уништавају страсти душе, срца и ума: зле намере и зла дела, освета, завист, мржња, пакост, гордост, славољубље и остале. Постом се чисти телесни и душевни сасуд од прљаве садржине светске страсти и похоти; молитвом се низводи благодат Духа Светога у празан и очишћен сасуд, а пуна вера састоји се у обитавању Духа Божјега у човеку. Православна Црква је од памтивека наглашавала пост као опробани лек против свију страсти телесних и као моћно оружје против злих духова. Сви они, који поништавају или одричу пост, у ствари подништавају и одричу један јасан и одлучан пропис Господа Исуса у систему људскога спасења. Молитва се појачава и продужава постом, вера се утврђује једним и другим; и још вера премешта горе, прогони ђаволе и све немогуће чини могућим.

Последње речи Христове у данашњем јеванђељу изгледа као да немају везе са опричаним догађајем. После великога чуда исцељења ђаволом поседнутог младића, када се народ дивљаше томе, наједанпут Господ почиње говорити Својим ученицима о Своме страдању. Предаће се син човечји у руке људске, и убиће га, и трећи дан устаће. Зашто Господ после овога чуда, као и после неких других чуда, говори ученицима о Своме страдању? Зато, да се после, када дође оно што мора доћи, не уплаши срце њихово. Он им то говори после великих Својих дела, да би то предсказање, као права супротност Његовим великим делима, заслугама, слави и усхићењу, с којим је био предусретан и испраћан, што боље урезало у памет ученика. Но то Он говори још и за поуку како апостолима тако и нама, да после каквих великих својих дела не очекујемо награду од људи, но да будемо спремни на најгоре и најтеже ударе и понижења чак и од оних, којима смо ми највише користили. Уосталом Господ не предсказује само страдање, убиство и смрт Своју, но и васкрсење. Тј. на крају свега биће ипак васкрсење, победа и вечна слава. Нешто по изгледу најневероватније предсказује Господ пред Својим ученицима, да би изазвао њихову веру у оно што ће доћи, да би их научио да верују, кад им се каже. Треба имати вере колико зрно горушично, и мање, па да сваки човек може с готовошћу очекивати сваког рода страдања у овоме свету знајући посигурно, да ће крај свему бити у васкрсењу. Сву славу светску и све похвале људске не треба да рачунамо ни у шта. После свију тријумфа у свету треба да будемо спремни поћи на страдање. С кротошћу и послушношћу треба да примамо све што нам Отац наш небески шаље. Не треба никад да истичемо неке своје заслуге за људе, за наш град или село, за народ, за отаџбину, нити да се бунимо, кад нас притисне страдање. Јер ако смо се и учинили нечим заслужним за људе око себе, то је могло бити због Божје помоћи. Управо свако добро кроз нас учинио је Бог. Зато је Бог сасвим у праву, да нам пошаље и страдање после светске славе; понижење после похвале; сиромаштину после богатства; презрење после уважења; болест после здравља; осамљеност и остављеност после мноштва пријатеља. Бог зна, зашто нам то шаље. Он зна, да је то све за наше добро. Прво, да би се ми научили тражити вредности вечне и непролазне, а не заносити се до смрти лажним и пролазним сјајем овога времена; а друго, да не би за сва добра дела и трудове још у овоме животу примили сву награду од људи и света, тако, да у ономе свету немамо шта више ни потраживати ни примати. Речју, да нам се не каже на капији царства небескога: идите одавде, ви сте примили плату своју! Да се не би, дакле, то десило с нама, те да не би занавек пропали са неизбежном пропашћу овога света, од кога смо и примали славу, хвалу и почасти, наш Једини Пријатељ, Господ Исус Христос, учи нас, да после највеће славе, хвале и почасти светске будемо готови примити крст. Њему нека је вечна слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин

Извор: светосавље. орг

Он боловаше од неизлечиве болести губе: споља беше покривен плавкастим ранама, а унутра му се распадаху кости, и сви му удови беху раслабљени. Чувши о Господу Христу и о великим чудесима која чини, како речју Својом исцељује губу, раслабљеност и сваку болест по људима, Авгара обузе силна жеља да својим очима види Творца таквих чудеса, надајући се да и сам добије од Њега исцељење. Но пошто њему беше немогуће да сам иде у Јудеју, он посла молбу Господу Исусу, молећи Га да дође к њему у Едесу. Али сумњајући да ће Господ хтети доћи к њему, Авгар упути у Палестину искусног живописца Ананију да живопише лик Његов, да бар гледањем лика Његова олакшава себи болове; тако велика беше љубав његова према Господу Христу, изазвана оним што он беше чуо о Њему.

Писмо кнеза Авгара Господу Исусу гласило је овако: “Авгар кнез Едески Исусу, благоме Спаситељу који се у телу јавио у Јерусалимским покрајинама, радовати се! До мене је допро глас о Теби и о преславним чудесима Твојим, да Ти без лекова и биља исцељујеш болести: слепима дајеш вид, хромима ход, губаве очишћујеш, из људи нечисте духове изгониш, раслабљене који годинама леже на одру исцељујеш речју, и мртве васкрсаваш. Слушајући то о Теби, ја сам дошао до двојаког закључка о Теби: Ти, или си Бог, који је сишао с неба, или си Син Божји, пошто таква дивна чудеса чиниш. Стога Ти и упућујем ову смирену молбу моју, да се потрудиш доћи к мени и исцелити неизлечиву болест моју, од које већ много година патим. Такође чујем и то, да те Јевреји мрзе и хоће да Ти учине неко зло. Ја пак имам град, иако не веома велик, али леп и изобилан сваким благом. Дођи дакле код мене и живи са мном у моме граду, у коме ће се наћи за нас обојицу оно што нам је потребно”.

Са овим Авгаревим писмом живописац Ананија стиже у Јерусалим. У Јерусалиму он виде Господа Исуса усред мноштва народа где на равном месту говори поуку народу, али Му се не могаше приближити од силне тескобе и тискања. Очекујући да се народ разиђе, Ананија стаде на један повећи камен и пажљиво посматрајући Спаситељево лице покушаваше да га живопише. Али му то беше немогуће, јер Свевидац, ненаклољен живопишчсвој намери, мењаше пресвето лице Своје божанском, непостижном и неизобразивом славом и благодаћу. Дуго се Ананија труђаше, али без икаквог успеха. Господ пак нареди апостолу Томи да иде и доведе му тог човека који, стојећи на камену, живопише Његово лице. Када га доведоше, и док он још не беше ни проговорио, Господ га позва к себи по имену и по занимању, назваши га Ананијем живописцем и откривши му разлог због кога је дошао, и упита га: “Где је писмо кнеза твога Авгара, које си ми донео из Едесе?”

Ананија, удивљен и запањен овом прозорљивошћу Господа Исуса, брзо извади писмо из недара и с трепетом га предаде у руке Спаситељу. Прочитавши писмо, Господ отписа Авгару овако: “Блажен си, Авгаре, што си поверовао у мене не видевши ме. Јер је писано о мени: да они који ме виде неће веровати, а који ме не виде повероваће у мене и наследиће живот вечни. Ти ми пишеш да дођем к теби, али мени ваља извршити оно ради чега сам послан, и по извршењу вратити се к Оцу који ме посла. Када будем узнесен к Оцу, ја ћу ти послати једног од мојих ученика, који ће те потпуно исцелити од твоје болести, и кроз крштење подарити живот вечни теби и онима што су с тобом”.

Написавши такво писмо Авгару, Господ Христос га запечати печатом, на коме је јеврејским словима стајало написано: Божије виђење, Божанствено чудо. – Затим Господ, испуњујући другу жељу Авгареву и живопишчеву, нареди да се донесе вода, те Он уми пресветло лице Своје, и убриса га поданим Му четвртастим убрусом. И, о чуда! проста вода претвори се у боју, и на убрусу се уписа савршено пречист лик Његов. Предајући тај убрус са Својим ликом Ананији и писмо, Господ рече: “Носи и предај ономе који те посла”. (Ово се догоди у последње дане живота Спаситељева на земљи, пред Његово страдање).

И врати се Ананија у Едесу к своме кнезу, и предаде му нерукотворену икону лица Христова на убрусу и писмо.

Примивши их, Авгар се испуни великом радошћу и с љубављу их целива; и поклонивши се лику Христовом, он се одмах исцели од болести, само један мали део губе остаде на лицу његовом, до онога времена када је имао доћи к њему послани од Господа ученик.

После добровољног страдања, васкрсења и вазнесења Господњег на небо, у Едесу дође послат Божанском благодаћу свети Тадеј, један од седамдесеторице апостола. Пошто довољно поучи Авгара светој вери у Христа, свети Тадеј приведе кнеза крштењу; и када се Авгар, ушавши у купељ, крсти, тог часа нестаде преостали део губе, и он изиђе из купељи потпуно чист, и здрав телом и душом. Заједно са Авгаром крсти се и сав дом његов, затим и сав град, и слављаше се у Едеси име Господа нашег Исуса Христа, јединога истинитог Бога.

На капији града Едесе бејаше идол неког незнабожачког божанства, коме је сваки улазник у град дужан био поклонити се. Тог идола Авгар збаци и уништи, па изнад капије начини у каменом зиду округло удубљење, да киша не допире до њега, намести убрус са нерукотвореном иконом Христовом на дасци од нетрулежног дрвета, окружи га и украси златом и драгим камењем, па постави на том месту удубљеном, изнад капије. Поред тога он написа златним словима испод иконе ово: “Христе Боже, нико се неће постидети, ко се у Тебе нада”.

Архимандрит др Јустин (Поповић)

Празновање Нерукотворног лика Господњег одређено је за 16. (односно 29. по новом календару) август, када је 944. године свечано пренесен у Цариград и постављен прво у цркву Пресвете Богородице у Влахерни, а затим у цркву Пресвете Богородице Фароске.

Извор: Радио Светигора

Трајање: 58:32

http://www.svetigora.com/audio/download/13415/27.08.2013_OGLEDALO_o.Dusan_Mihajlovic_Crkveni_zivot_u_Rusiji.mp3

извор: Светигора

Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. У главноме све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи честоона места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску.

Од њених дужих путовања помиње се њена посета св. Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета св. Лазару четвородневном, епископу Кипарском, посета Св. Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са св. Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу.

С великом радошћу она се врати дома пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједанпут се сабрашеу дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; по том мирно предадедух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним, од кога излазаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу св. Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по промислу Божјем.

Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима запомоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао, опет по Божјем Промислу, да бисе тако опет открила једна нова и преславна тајна о Светој Богородици.

Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Свете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима, - мноштвом ангела окружена, и рече им: „радујте се, ја ћу бити с вама навек." Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла 60 година свога земног века.

Извор: Православни календар

УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ Фреска на западном зиду наоса цркве Свете Тројице у манастиру Сопоћанима, настала 1271-1274. године.

После Вазнесења Господњег о Мајци Божјој се старао апостол Јован Богослов, а у његовом одсуству Пресвета је живела у кући његових родитеља, у близини горе Елеонске. За све Апостоле и верујуће, Она је била прва утеха и поука. Беседеци с њима, Мајка Божја је говорила о чудесним догађајима Благовести, бесеменог зачећа Христа Спаситеља и рођења Христовог, Његовог детињства, младости и уопште земаљског живота.

Као и Апостоли, Она је Својим присуством, речју и молитвама градила и утврђивала Христову Цркву. После силаска Светог Духа на дан Педесетнице, Свети Апостоли су неких десетак година боравили у Јерусалиму, служећи спасењу Јудејаца, са жељом да Пресвету Богородицу што чешће виђају и од Ње чују божанске речи. Многи новопросвећени вером хришћанском долазили су, чак, у Јерусалим да би чули и видели Пресвету Богородицу.

Сачувана је посланица св. Игњатија Богоносца из Антиохије упућена апостолу Јовану Богослову, која гласи: "Многе жене код нас желе да посете Пресвету Богородицу, и дотакну прса која су хранила Господа Исуса, као и да од Ње чују многе тајне. Код нас се пронела Њена слава о Дјеви и Мајци Божјој, испуњеној благодаћу и свим врлинама. Каже се да је Она у току прогона и недаћа увек радосна, да у невољи и беди не подлеже огорчењу, не гневи се на непријатеље, него им чини добро, у благостању је кротка, према сиромашнима милостива и увек спремна да им помогне колико год може, снажна је у вери... а Наставница и Учитељица нашем је још младом благочашћу (побожности) и свим вернима је на свако добро дело; више од свих воли смирене, јер је и Сама испуњена смирењем... Неисцрпно је Њено трпљење када јој се подсмевају учитељи јудејски и фарисеји. О Њој су нам казивали људи, достојни сваког поверења, да се на основу Њене светости види сједињеност ангелске и људске природе. Све ово побудило је код нас безмерну жељу да видимо то небеско чудо и тако прекрасну светлост."

У другој посланици, св. Игњатије Богоносац пише апостолу Јовану Богослову: "Ако само будем био у могућности, доћи ћу к теби да се видим са свима светим верницима који су сабрани око тебе, а изнад свега желео бих да видим Мајку Исусову, о којој говоре да ког свих изазива дивљење, љубав и постовање и сви би хтели да је виде. Како и не бих желео да видим Пресвету Богородицу, да са Њом разговарам, са Оном која је родила истинитога Бога!"

За време прогона које је подигао Ирод против младе Цркве Христове (Дап. 12, 1-3), Пресвета Дјева Марија се, заједно са апостолом Јованом Богословом, склонила на 43 године у Ефес, где је овом апостолу било одређено да проповеда Јеванђеље.

Пресвета Богородица је посећивала Хришћане и у другим градовима. На пример, Она је била у Антиохији код св. Игњатија Богоносца, коме је писала: "Доћи ћу са Јованом и тебе ћу са твојима видети."

Пресвета Богородица је, такође, била и на Кипру код св. Лазара Четвородневног, који је био тамошњи епископ, затим на Светој Гори Атонској, о којој је, како сведочи св. Стефан Светогорац, Мајка Божја рекла: "Ово место ће мени бити додељено, дато Ми од Сина и Бога Мога. Бићу пред Богом заступница овога места."

По предању, заснованом на речима свештеномученика Дионисија Аеропагита и св. Игњатија Богоносца, св. Амвросије Милански у спису "О девственицама" пише о Мајци Божјој: "Није Она била само Дјева телом, него и духом, смирена срцем, обазрива у речи, благоразумна, немногорецива, богомудра, не брза на речи, стално је читала Свето Писмо, била је неуморна у трудовима, целомудрена у разговорима, говорећи са људима као пред Богом. Њено правило је било: никога не увредити, желети свима добро, поштовати старије, не завидети другима, избегавати хвалисање, бити здравомислен, волети врлине.

Када је Она увредила родитеље и када је била у завади са сродницима? Када се погордила пред скромним човеком, подсмехнула слабоме, уклонила од сиромашног?

У Њеним очима није било ничег суровог, несмотреног у речи, ничег неприличног у делима: скромни покрети тела, тих наступ, глас уједначен, телесне очи биле су код Ње израз дусе, отеловљење чистоте. Све дане Своје Она је посветила посту. Сну се предавала само колико је нужно, али и тада, како је Њено тело било смирено, дух је био бодар, понављајуци у сну оно што је прочитано, или размишљајући о спровођењу у дело постављених циљева или, пак, планирајући нове. Из куће је излазила само у цркву и то у присуству сродника. Уосталом, мада је и излазила из свога дома у друству других, најбоља стража за Себе била је Она Сама. Други су чували смо тело Њено, а о Свом карактеру брунула је Она Сама..."

На основу предања, које је забележио црквени историчар Никифор Калист, Богородица је "била средњег раста или, како други сматрају, нешто виша од средњег, боја Њеног лица била је као боја зрна пшеничног. Њена коса је била светлосмеђа и мало златаста, бистре очи боје зреле маслине, обрве повијене и тамне, нос мало издужен, уста боје лица и испуњена слатким речима, лице није округло нити оштро, него некако издужено, шаке и прсти дугачки... У говору са другима чувала је уравнотеженост, није се смејала нити збуњивала, а посебно се никада није гневила... увек једноставна, без и најмањег притворства, без мекуштва. Она у исто време бејаше оличење најузвишеније смирености. Хаљине Њене беху једноставне, без икаквих украса, као што то показује Њен свештени покров на глави који се до данас сачувао. Укратко речено, у свему Њеном беше присутна огромна благодат."

У дневнику св. праведног Јована Кронстатског стоји записано да му се јављала Богородица: "На дан 15. августа, односно Успења Богоматере 1898. године имао сам част да у сну први пут видим лице Царице Небеске и слушам Њен најумилнији, блажени глас који бодри: Ви, најмилија чеда Оца Небеског! Тада осећајући своју недостојност, гледао сам пречисти Лик Њен са трепетом и мишљу: неће ли ме с гневом одгурнути Царица Небеска! О, Лик Њен пресвети и преблаги! О, очи чисте, добре, смирене, спокојне, величанствене, небесне, божанствене! Нећу вас заборавити, дивне очи! Још минут се продужило то јављање, затим је Пресвета нечујно исчезла. Најпре је видех као да је на икони, а затим Она сиђе с ње и подиже се и оде."

Реч "успење" значи - погружење у сан, уснуће, мирна кончина, упокојење слично сну. Кончину Божје Мајке Црква назива Успењем зато што она "као да је на кратко уснула и као да се од сна окрепила".

Диван је био живот Пречисте Дјеве, дивно Њено Успење, како у песми пева Света Црква: "Бог васељеном указује на Тебе, Царице чудеса која превазилазе законе природе. И у Рођењу сачувао је Твоје девство и у гробу сачувао од трулежности тело Твоје" (канон 1, песма 6, тропар 1). У лику Пресвете Дјеве побеђени су закони природе: смрт, која враћа у земљу тело саздано од земље. Смрт није коснула Њено тело; родивши Бога, сачувала је Своје девство, и у Успењу је остала жива. По рођењу Христовом, Она пребива као Дјева, а после смрти пребива као жива. Она је уснула да би се пробудила за живот вечног блаженства. Преставила се Животу, Извору живота, да би душе раба Божјих избављала Својим молитвама.

Празник Успења Пресвете Богородице назива се великим зато што је на тај дан "Спаситељ свих у свој слави Својој срео и занавек настанио Мајку Своју крај Себе."

Околности под којим се догодило Успење Божје Мајке познате су у Православној Цркви још од апостолских времена. У првом веку о Успењу је писао свештеномученик Дионисије Аеропагит, а у другом веку казивање о телесном пресељењу Пресвете Богородице на Небо налази се у списима епископа Мелитона Сардског. О предању о Богородичином Успењу у четвртом веку говори свети Епифаније Кипарски, док је у петом веку свети патријарх Јувеналије Јерусалимски говорио светој благоверној грчкој царици Пулхерији следеће: "Мада у Светом Писму нема повести о кончини Пресвете Богородице, ипак о томе имамо сазнања на основу најдревнијег и најверодостојнијег предања." Наиме, ово предање је детаљно сабрано и изложено у црквеној историји Никифора Калиста у 14. веку.

До времена Свог блаженог Успења Пресвета Дјева Марија је поново боравила у Јерусалиму. Њена слава као Мајке Божје већ је била распрострањена, те је навукла на Себе и многе противнике, који су желели да насрну на Њен живот. Међутим, Бог ју је чувао од непријатеља. Дане и ноћи проводила је у молитви.

Често је долазила до Гроба Господњег, кадила ово место тамјаном и падала ничице у молитви. Не једном су непријатељи Спаситељеви покушали да је спрече да посећује свето место и тражили од првошвестеника да поставе стражу ради чувања Гроба Господњег. Међутим, постајући на чудесан начин, Духом Светим, невидљива за стражаре, Света Дјева је настављала да се моли пред Гробом.

У једној од таквих посета Голготи, пред Њу је стао Архангел Гаврило и најавио Јој Њено скоро пресељење из овог у вечни блажени живот небески. Као залог овога, Архангел Јој је уручио палмови грану из Раја, која је светлела нетварном светлошћу Царства Божјег. После ове небеске вести, Богородица се, са трима девојкама које су Јој прислуживале (Сепфором, Евгенијом и Зоилом) вратила у дом св. Јована Богослова, где је живела.

Пресвета Дјева се стаде припремати за Свој одлазак. Она најпре о томе обавести свог усињеника апостола Јована и показа му светлосну грану, остављајући му у завет да ту грану при спроводу носи пред одром Њеним. Свети ап. Јован одмах позва апостола Јакова, првог епископа јерусалимског и све сроднике и ближње и све Хришћане не само у Јерусалиму, него и по околним градовима и селима. Свима њима Пресвета Богородица поче да беседи о томе како Јој се јавио Арханђео и најавио да ће се ускоро преселити у живот вечни. Док је Пресвета Богородица говорила, сви сабрани су плакали, а Она их је саветовала да не плачу, него да се радују Њеном одласку, пошто их Она неће оставити сироте, већ ће се пред Престолом бога Живога још усрдније молити за њих и за читав свет. Још им је завештала да Њено тело буде погребено у Гетсиманском врту, јер тамо беше гробница светих праведних родитеља Њених Јоакима и Ане и светог праведног Јосифа, заручника Њеног.

Док је Она издавала предсмртне налоге, изненада настаде хук велики са неба и мноство облака окружи дом светог Јована Богослова; јер по Божјем наређењу Свети Анђели узеше Свете Апостоле расејане по разним крајевима васељене ради проповеди Јеванђеља и неочекивано их донесоше на облацима у Јерусалим и спустише пред врата куће у којој је живела Мати Божја. Угледавши један другога, Апостоли су се радовали и са недоумицом питали: "Који је разлог због кога нас Господ све овде сабра?" Свети Јован Богослов их дочека са радосним сузама, казујући им да ће се Пресвета Богородица ускоро преселити ка Господу.

Ушавши к Мајци Божјој и видевши је преиспуњену небеском радошћу, како благолепно седи на Своме одру, Апостоли је поздравише и испричаше о Свом чудесном сабрању. Пресвета богородица прослави Бога што је услишио Њену молитву и испунио жеље Њеног срца. Потом им Пресвета Богородица исприча о Свом скором преласку у живот вечни, а Свети Апостоли се купаху у сузама. Пресвета Богородица их је тешила говорећи: "Не плачите, пријатељи и ученици Христови, и моју радост не помућујте својом тугом, него се радујте са Мном, јер одлазим Сину и Богу своме." Док је Богомати овако тешила Апостоле, појави се и апостол Павле са својим ученицима: Дионисијем Ареопагитом, дивним Јеротејем, божанстеним Тимотејем и другима из реда седамдесеторице Апостола. Све њих је сабрао Свети Дух да би се удостојили последњег благослова Пресвете Дјеве Марије и да би са сваким благољепијем припремили погребење Мајке Господње.

Сваког од њих Она је по имену позивала к Себи, благословила и одала похвалу његовој вери и труду у проповеди Христовог Јеванђеља, сваком је пожелела вечно блаженство и заједно са свима њима се помолила за мир и благодат целог света.

У петнаести дан месеца августа настаде трећи час, када је требало да буде Успење Мајке Божје. У одаји у којој је Богомати лежала горело је много свећа. Свети Апостоли су, уз појање и славословље, стајали крај благолепно украшеног одра на којем је лежала Пречиста Дјева Богородица. Пресвета Богородица се непрестано молила, очекујуци Своје упокојење и долазак Свог прежељеног Сина и Господа.

Одједном одају обасја неизрецива Светлост Божанске Славе и они који су ово видели били су захваћени побожним трепетом. У лучама неизмерне Светлости, ка Пресветој са Небеса сиђе Сам Цар Славе Христос праћен мноштвом Арханђела, Анђела и других Небеских Сила, заједно са праведним душама Праотаца и Пророка који су од давнина пророковали рођење Пресвете Дјеве. Видевши Свога Сина, Мајка Божја се усправи са одра и поклони Христу, говорећи: "Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу, Спасу мојему, јер погледа на смирење слушкиње Своје!" Господ тада Своју Мајку позва да пређе у Вечни Живот, а Пресвета Дјева - поновивши као некада у Благовестима: "Нека ми буде по речи Твојој" (Лк. 1, 38) - опет леже на одар и без икаквог телесног страдања, као да заспа слатким сном, јер је била без греха, предаде душу у руке Свога Сина и Бога.

Тада отпоче радосно архангелско и ангелско појање. Пратећи чисту душу Богоневесте ка Небесима, са богобојажљивим страхом као Царици Небеској, Ангели су узвикивали: "Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом, благословена си Ти међу женама!" Небеске двери се тајанствено отворише и Херувими и Срафими са радошћу прославише сусрет са душом Пресвете Богородице. Благодатно лице Богородицино сијало је славом Божанственог девства, а од тела Њеног вијао је најкраснији миомир.

Богобојазниво и са страхом Свети Апостоли се поклонише Господу, Који са славом вазнесе на Небо душу Своје Мајке, и са плачем окружише одар Пресвете богородице. Они приступише и целиваше Њено пресвето тело, одајући му свечано постовање, и тиме се освећиваху и испуњаваху благодаћу и духовном радошћу. Свемогућа сила Божја која из Њеног светог тела истицаше, исцељиваше болесне који са вером и љубављу додириваше Њен свештени орар.

Оплакујући свој растанак на земљи са Мајком Божјом, Апостоли завршише погребење Њеног пречистог тела. Свети апостоли Петар, Павле, Јаков, са другима из реда дванаесторице Апостола, понесоше на својим плећима одар на којем је лежало тело Свагдадјеве Марије. Свети Јован Богослов исао је испред свих са рајском светлозрачећом граном, а остали Апостоли и мноштво верних пратили су одар са свећама и кадионицама, певајући свештене песме. Ова свечана поворка кретала се од Сиона, кроз цели Јерусалим, све до Гетсиманије.

Погребна поворка са пречистим телом Богоматере кретала се од Сиона кроз Јерусалим ка Гетсиманији. Одједном се изнад ње јави златокруг од облака, сличан венцу, блистајући силном светлошћу. И из њега се разлегаше предивно анђелско појање које испуњаваше ваздух, за све бивајући чујно. Тај блештави облак са Небеским појцима креташе се ваздухом понад погребне поворке до самом места погребења.

Житељи Јерусалима који нису веровали у Христа, поражени неуобичајеним и величанственим призором и озлобљени почастима указаним Мајци Божјој, известише о свему првосвештенике и књижевнике. Острашћени завишћу и мржњом према свему што подсећа на Христа, ови послаше слуге да растерају поворку и спале тело Мајке Божје. Побеснели народ и војници са јарошћу се устремише на Хришћане, али венац од облака спусти се на земљу и начини преграду као зид. Гониоци су могли чути кораке и појање, али не могаху видети никога из поворке. Многе од њих Свети Ангели ослепеше, тако да су се вратили у град пипајући и бауљајући.

Један јудејски свештеник из зависти и непријатељства према Мајци Исуса Назарецанина хтеде да преврне одар на коме је било тело Пресвете Дјеве, али му невидљиви Анђео Божји одсече обе руке које се дотакоше одра. Видевши ужас који му се догоди, он паде на земљу и поче да вапије Светим Апостолима: "Смилујте се на мене, слуге Христове!" Горко се покаја и са вером исповеди Мајку Бозју и Христа Спаситеља и тада доби исцељење, и обе руке му се вратише на место на којем су биле, и он се прикљуци онима који иђаху за телом Богомајке, поставши од тада ревносни присталица Христов.

Када је поворка стигла у Гетсиманију, тамо је са плачем и ридањем почело последње целивање пречистог тела Богоматериног. Тек увече Свети Апостоли су могли да га положе у гроб и великим каменом затворе улаз у пећину. Свети Апостоли проведоше крај гроба Пресвете Богородице у Гетсиманском врту три дана, молећи се и певајући псалме.

По промислу Божјем апостолу Томи није било суђено да присуствује погребу Мајке Божје. Досавши трећи дан у Гетсиманију, он се горким сузама окрену ка гробу и гласно изрази жалост што се не удостоји последњег благослова Мајке Бозје и опроштаја са Њом. Сазаливши се на њега, Апостоли одлучише да отворе гроб, и омогуће му утеху последњег поклоњења свештеним остацима Свагдадјеве. Али, откривши гроб, они у њему нађоше само Њене погребне овоје из којих се ширио небески миомир, и на тај начин се осведочише призором дивног вазнесења на Небо тела Пресвете Дјеве.

Увече истог дана, када се Апостоли сабраше у дому да вечерају, док су приносећи благодарење узносили к небу комад хлеба остављен у част Господа, јави им се Мајка Божја, окружена мноштвом Анђела, и рече: "Радујте се! Ја сам с вама у све дане довека". Ово је тако обрадовало Апостоле и све који су били са њима, те они ускликнуше: "Пресвета Богородице, помози нам!" Тако је успостављен почетак чина узношења панагије, тј. узношења хлеба у част Мајке Божје, који се и до данас очувао у манастирима.

Од тада Свети Апостоли се сами уверише и сву Цркву уверише у то да Пречиста Матер Божја би у трећи дан после погребења васкрснута од Сина и Бога Свога и у телу вазнесена на Небо. Свети Апостоли поново уђоше у гроб и узеше плаштаницу остављену за утеху тужнима и као нелажно сведочанство Богоматериног устанућа из гроба.

Празник Успења Пресвете Богородице се до данас с посебном свечаношћу празнује у Гетсиманији, на месту Њеног погребења. Заправо, нигде срце не бива тако потресено тугом због растанка са Божјом Мајком и нигде се не испуњава таквом радошћу и вером у Њено бескрајно и непрестано материнско посредовање за свет као тамо, на месту Њеног погребења.

Насупрот томе, ако се молите за Цркву, и ви сте у Цркви. У Цркви је Христос сједињен са Црквом, али и са Оцем и Светим Духом. Света тројица и Црква јесу једно. Ваша чежња треба да је усмерена на то да сав свет буде освећен, да сви буду Христови. Тада улазите у Цркву и доживљавате рајску радост у Богу, јер сва пуноћа Божанства обитава у Цркви.

Сви смо једно тело, са Христом као Главом. Сви смо Црква. Наша религија има у себи ту величанствену особину - она уједињује свет мислено, духовно. Сила молитве је велика, веома велика, особито кад молитву врше многа браћа. у заједничкој молитви сви се уједињују. Осећајмо ближње своје као себе саме! То је наш живот, наша радост, наше благо. Све је лако у Христу. Христос је средиште. Сви хрле ка средишту и сједињују се у једном духу и једном срцу.

...

Када сами имамо неки проблем, или га има неко други, затражимо и од других молитве, па сви завапимо Богу са вером и љубављу. Будите сигурни да су те молитве угодне Богу и да ће Он дејствовати и чинити чудеса. То нисмо довољно добро разумели. То схватамо доста површно, па кажемо: помоли се мало за мене.

Молите се више за друге него за себе. Изговарајте речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", а имајте на уму увек и друге. Сви смо деца истог Оца, сви смо једно. Стога, када се молимо за друге, кажимо: "Господе Исусе Христе, помилуј нас", а не "помилуј их". На тај начин признајемо да су они заједно са нама.

Молитва за друге, вршена благо и са љубављу, некористољубива је и доноси велику духовну корист. Облагодаћује онога ко се моли, али облагодаћује и онога за кога се он моли. То значи да низводи благодат божју. Када осећате велику љубав, и када вас та љубав подстиче на молитву, онда таласи ваше љубави запљускују онога за кога се молите и утичу на њега. Тако ви око њега стварате заштитни оклоп и вршите утицај на њега. Водите га путем добра. Видећи ваш напор, Бог штедро даје благодат Своју и вама и њему. Али притом вам ваља умрети за себе. Јесте ли разумели ово?

Извор: Живот и поуке старца Порфирија Кавсокалвита

У хладовини Бранковине, надомак Ваљева, екипу Телеграфа угостио је свештеник Александар Саша Ђурђевић, који је тренутно на одмору у свом крају. Свештенички позив га је одвео у далеку Венецуелу, а његова животна прича је достојна романа.

Отац Александар је фудбалски дрес заменио мантијом, а његов терен више није травњак него Црква. За ову промену у животу се одлучио једне ноћи током бомбардовања. Већ 14 месеци у земљи Уга Чавеза шири Православље у служби СПЦ.

Отац Александар Саша Ђурђевић одрастао је у Ваљеву, а са шест година почео је да игра фудбал. Од дечије игре, почео је да гради професионалну каријеру, а играо је за неколико клубова.

После одисеје по клубовима у Подрињу и околини Ваљева, сели се у Београд где је играо за неколико клубова. Најзад прелази у Фудбалски клуб Обилић који је тада био респектабилан у домаћем фудбалу.

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=r4o--yiHJCU

Како каже отац Александар, мислио је да ће живети и умрети на зеленом травњаку, а онда се све променило једне ноћи током НАТО агресије над Србијом.

- Због фудбала сам често запостављао школу, али сам успео некако да је завршим. Сећам се да је било бомбардовање и те године је требало да одлучим који факултет да упишем. Било је неколико избора, а онда сам једне ноћи одлучио да то буде Православни богословски факултет - каже отац Александар за Телеграф.

После завршеног факултета, Саша се оженио и добио парохију у епархији ваљевској. Као младог и перспективног свештеника одликовао га је рад са омладином и ширење Православља, а то није прошло непримећено. Организовао је и трибину "Православље и млади" на којој су учешће узели Емир Кустурица, кошаркаш Дејан Бодирога и многи други.

На позив митрополита Амфилохија Радовића, пре 14 месеци, отац Александар добија прилику која је ретка за свештенике СПЦ. Прихватио је да буде свештеник у Венецуели и окуша се у сасвим новом свету и за њега и за мисију СПЦ.

Црква у Венецуели је основана 1955. године, али скоро да није било никаквог мисионарског рада. Због тога је СПЦ одлучила да се поново активира на овим просторима, а тренутно тамо живи неколико стотина Срба.

Отац Александар је за време боравка у Венецуели крстио око 20 нових верника, од чега 10 Венецуеланаца. У разговору за Телеграф покушао је да приближи необичан живот који се тамо одвија.

- Нисам плашљив човек, али није ми било свеједно када сам крочио први пут на тло ове огромне земље. Решетке на прозорима зграда, наоружани људи на улици, стари аутомобили ... на сваком ћошку се примети криминал. Одмах ми је саветовано да скинем сат и не излазим с њим на улицу, као и да увек имам неки новац уз себе да понудим у случају да ме неко нападне - каже отац Александар.

Његова супруга Славица каже да они до сада нису имали непријатности, али да се свакодневно у Каракасу дешавају пљачке на улици. Иначе, статистика каже да се у Каракасу сваки дан деси око 400 убистава!!!

Престоница Венецуеле спада у градове са највећом стопом криминала у свету, а Бариос (слично фавелама у Бразилу) су места у коме живе људи из тог света, углавном наоружани до зуба и без личне карте. Социјалним програмом им је омогућено да не плаћају струју и воду и добијају основне животне намирнице од државе.

Отац Александар ни данас није напустио фудбал, већ га и даље игра рекреативно. Каже да се одлично уклопио и да је тамо фудбал у експанзији, али да је и даље спорт број један у Венецуели, колико год то контрадикторно било, безбол!

После завршених обавеза у Цркви и парохији, мантију замени дресом и са локалним становништвом јури за лоптом, због чега је омиљен и међу онима који нису православци.

Иако су се плашили како ће се њихове две мале ћерке Анастасија и Савина привићи на живот у Венецуели, данас се ипак не кају што су прихватили овај позив. Девојчице сада знају и шпански и српски језик, а отац Александар каже да ће у Венецуели остати бар још две године.

- За мене је литургија на првом месту, а шта ће даље бити видећемо. Углавном, сигуран сам да ћу цео живот памтити ово искуство и прилику која ми се указала - каже отац Александар и додаје да Венецуеланци имају углавном позитивно мишљење о Србима.

Ово је први пут да долази у Србију на одмор после 14 месеци, а пошто не жели да његове ћерке забораве корене и одакле потичу, током разговора за Телеграф објашњавао је својој деци значај песникиње Десанке Максимовић, чији гроб се налази у порти цркве у Бранковини.

Отац Александар није омиљен само у Венецуели, већ иу родном Ваљеву, а у то смо се лично уверили током шетње овим градом познатом по томе што из њега потичу великани попут проте Матеје Ненадовића, Десанке Максимовић и других.

Скоро да није било човека који није зауставио оца Александра, целивао руку, поздравио се и позвао га у свој дом. После вишечасовног дружења, примакао се крај разговору, а отац Александар је журио на заказан термин за фудбал ...

(Мићо Бабић)

Извор