- Још питаш да ли га очишћује! Просто га дестилише! Ма, постоји ли нешто узвишеније од тога? Тим путем човек може да отплати грехе. Видите, једног злочинца претуку и затворе у затвор; тамо он врши своје мало правило, и ако се искрено покаје, спашава се вечног затвора. Зар је мала ствар то да човек овом муком овде исплаћује рачун у вечности?

Сваку жалост трпите са радошћу. Жалост које нам људи причињавају, слађе су од свих сирупа које нам нуде они који нас воле. Видите, у Блаженстивима, Христос није рекао: „Блажени сте када вас хвале“, већ: Блажени сте када вас срамоте (Мт.5, 11), и притом лажући. Када срамоте онога ко је неправедан, он отплаћује /грехе/. А ако је праведан, сакупља /духовно благо/. Зато треба не само да трпимо онога који нас искушава, већ и да осећамо захвалност, јер нам се даје прилика да се потрудимо у љубави, смирењу и трпљењу.

Клеветници свакако делају у сарадњи са ђаволом. Али, јак ветар обично разбија и чупа осетљиво дрвеће, које нема дубоко корење – док оном дрвећу које има дубоко корење, помаже да корење пусти још дубље.

Требало би да се молимо за све који говоре лоше о нама, и да тражимо од Бога да им подари покајање, просветљење и здравље, а у себи да не оставимо ни трага од мржње према њима. Да задржимо само искуство од проживљеног искушења, да избацимо из себе сав отров, и да се сећамо речи Св. Јефрема: "Ако претрпиш какву клевету, а касније се обелодани чистота твоје савести, немој се гордити, већ са смирењем служи Господу, Који те је избави од људске клевете, да не би био поражен великим падом душе".

преузето

Манастир Глоговац

Овај руски светац – блажени Симон – рођен је у селу које се зове Братско у Костромској губернији, недалеко од града Јурјевца Поволшког.

Оставивши своје родитеље и родбину кренуо је у дивље, непроходне шуме и у близини села Јелнати примио је подвиг јуродства ради Христа. Кад су га становници села нашли у шуми и довели у село светац је почео да обилази куће сеоских житеља помажући им у обављању најтежих послова. Ни од кога није узимао било какав новац за рад.

Блажени Симон Јурјевецки, Христа ради јуродиви

Зими и лети блажени је ишао бос, само у кошуљи, тако да му је кожа поцрнела од поста и сасушила се. Неразумни и сурови људи су га често окрутно тукли.

Након што је у Јелнатију провео 15 година светац се преселио у град Јурјевец Поволшки. Овде су омиљено место његовог боравка постале црквене припрате где је узносио ватрене молитве Господу.

Подвиг самоодрицања очистио је душу блаженог Симона и он је од Бога добио дар прозорљивости: много је предвиђао и предсказивао је будућност. Савременици су, призивајући његово име, видели различита чудесна знамења. По његовим молитвама утихнуо је велики пожар у граду, исцелио се свештеник Олимпије, од дављења у Волги се спасио извесни грађанин Јосиф.

Пред своју смрт блажени је дошао у кућу војводе Теодора Петелина. Овај је, не познајући свеца, једном у нападу гнева наредио да се светац истуче.

Свети Симон се тешко разболео. Позвао је свештеника, исповедио се, причестио се Светим Христовим Тајнама и предао је Богу своју душу. Војвода се покајао због свог поступка. На сахрану свеца окупио се цео град.

Тело блаженог Симона је погребено у Богојављенском манастиру. Ово се десило 4. новембра 1584. године. Патријарх Јоасаф је 1635. године наредио богојављенском игуману Дионисију да напише животопис и опише чуда блаженог Симона и благословио је да се наслика његова икона.

Спомен на блаженог Симона се слави од 1635. године.

Понекад нас тако обузме неостварива жеља да пољубимо руку давних и непознатих прадедова из благодарности за незаслужене поклоне од колевке до прве књиге. Овај судбоносни поклон шарене дечије књиге дугујемо једном Ромеју, који беше философ и монах-Кирило из Солуна. Њему и његовом брату, светитељу Методију дугујемо и ми, у заједници словенских народа, читаву библиотеку ”славјано-сербских” дивовских књижурина као и ранг културне нације. Њима дугујемо зимзелену лепоту литургије на словенском прадедовском језику. Достојни ученик великога светитеља, патријарха цариградског, Фотија, свети Кирило је многоталентовани философ који заслужује тај назив не само због високог образовања свога, него и због остварења светости православне у самом себи. Прави философ личи на Бога. А Кирило је био живи одјек Премудрости Божје у прашуми словенских речи. Њему дугујемо све, јер Бог је Све, а Бога смо угледали кроз певано Евангелије исписано руком овога великана небеске љубави. Он је својим писменима, као мрежом, уловио за Христа многомилионити словенски род и проширио излив огњених дарова Педесетнице на речити сој неписмених боготражитеља, који од тада постадоше слуге Бога Слова. Најзад је и Словенима – кроз Кирилова уста – стигао глас Благословенога:

”Небо и земља прејдет, словеса же моја не прејдут” (Марко 13:31)

Никада није касно примити Бога. Главно је да Он буде искрено дочекан. Искреност, међутим, предпоставља разумевање. И ту се управо види величина наших предака: они су хтели да разумеју Бога. Хтели су да певају Богу својим речима. Да је словенски род већ имао самосвест о својој изузетној обдарености види се из историјских чињеница деветог века: он се није језички поклонио ни грчким ни латинским мисионарима. У Цариграду се нашло паметних људи да то схвате, па су нам послали генијалну Браћу из Солуна да проповедају на апостолски начин, то ће рећи на живом народном језику. Тако се уз многовековне усклике ”Алилуја” и ”Кирие елеисон” заорило и милозвучно наше ”Господи помилуј”. Тиме је словенски језик био изједначен са јеврејским и хеленским, јер је уздигнут до висине олтара. Међутим, у то време у Европи, чак ни Англосаксонци нису имали довољно самопоштовања ни упорности да истрају у наметању свога језика у богослужењу, него су нехрабро занемели пред латинским литургисањем. Словени, напротив, очевидно нису патили од осећања мање вредности, јер њима није импоновао ни најзвонкији грчки изворник Евангелија. Они су упорно хтели да буду пред Богом оно што их је Бог и створио – Словени.

Та непробојност хеленизацији и латинизацији, коју је показао јужни огранак Словенства, била је награђена тиме да су највећи умови онога доба – Ромеји – уважили тај непокорни и једри језик наших прадедова, који су у трагању за Смислом дошли до апостолског Солуна и до престонице, до новог Рима, Константинопоља. Позив из Моравске од стране кнеза Растислава – ма колико генијалан – прошао би незапажен, да Јужни Словени нису већ уверили водећу господу Ромејског царства да се ту ради о племенима и народима који знају држати до свог достојанства. Значи, Кирила су однеговали најписменији људи оног века, али су њега дочекали генијални неписмени катихумени, који као да су имали јасно предосећање да из најузвишенијег култа извире и највиша култура. А управо је Византија тада утеловила у себи и тај небески култ и највишу културу. Изгледа да су ти наши прадедови, гледајући на Византију, дошли до самопознања и закључка да је и словенски језик и ум сазрео за словенско узлетање ка Смислу, за разумно богослужење и богословисање.

Тај духовни преображај има сам по себи неизмериве благодатне последице за целу словенску Европу. Благотворност овог обраћења била би још и већа, да је словенски пример могао служити за углед и другим народима под навалом латинизаторских мисионара Германа, али је пала Великоморавска држава у којој је процветала кирило-методијевска народна црква са богослужењем на савременом језику. Да је она остала у животу, кроз њу би долином Дунава струјала богата византијска култура према срцу Европе, што би вероватно изменило судбину и целе западне Европе. Но независно од пропасти Великоморавске државе, мисија Кирила и Методија донела је стоструки плод на другом месту: на Балкану и у Русији. Кроз мисионарски рад православних словенских народа, на првом месту Руса, дело Кирила и Методија има универсални значај.

У нашим очима, чистота светоотачке Ортодоксије, то је најдрагоценија оставина, то је она главна моћ којом су Солунска браћа наелектрисала бујне словенске народе да би најзад и они кренули ” у Разум неприступне Христове славе”… Управо у том за нас пресудном IX-ом веку водила се судбоносна теолошка битка против филиоквистичке новотарије. Кирилу и Методију дугујемо и чистоту Православља, јер су нас они, одмах на почетку нашег хришћанског опредељења , као Фотијеви ученици, одвратили од неправославне франачке триадологије.

Темељ и Србској православној Цркви поставили су – преко својих ученика Петочисленика – Кирило и Методије. Они су исто толико наши просветитељи и учитељи, колико и бугарски и руски… Значи, ми православни Срби, ако не желимо да испаднемо краткопаметни и неблагодарни, морамо помињати на првом месту као своје просветитеље оне Богомпослане мужеве који су заиста дошли први са Евангелијем на језику наших предака, а то су равноапостолна Браћа из Солуна и њихови велики наследници, који су на нашем тлу основали високу богословију много раније него је Сорбона постала… Овим признањем не би ни најмање била умањена величина светитеља Саве Немањића. Таква ниска помисао и не доликује духовним људима. Јер треба да допустимо да је свети Сава био кадар да призна истину и као племић, и као светогорски монах. А историјска непобитна истина гласи да је он градио српску Цркву на темељима Кирило-Методијеве Благовести. Невен-дело Светога Саве, то је обнова и осамосталење Србске Цркве, то је задобијање аутокефалије за Светињу Србије. У то име мислим да је погодно време да исправимо пропуст и признамо у отпусту за српске просветитеље и учитеље: Кирила и Методија, свете Петочисленике, а затим, по историјском редоследу, светогСимеона Мироточивог, светитеља Саву, Арсенија и др. Идеално би било да се у Београду подигне и храм посвећен Солунској Браћи, као и да се њихов празник свенародно светкује.

Максимално одавање поштовања према нашим Првоучитељима, остаје у чувању и ширењу вере православне. А то мисионарско деловање може се данас остварити једино спровођењем у живот основног начела Кирило-Методијевске преображајне делатности: живи језик народа треба да буде и богослужбени језик тог народа. У нашим приликама, можемо подићи најтрајнији споменик Кирилу и Методију тиме што ћемо постепено, уздићи србски језик у ред богослужбених језика. Без сумње, препев са словенског на савремени србски израз иште и надахнуте преводиоце. Али, ако је то угодно Богу, и они ће се појавити као некада Кирило и Методије и Петочисленици…

Ипак, не треба се заваравати надом да би превод на савремени језик решио све проблеме. Није доста разумети текст, треба га и ваплотити у животу. За такав духовни подвиг неопходно је имати ревност Двојице браће из Солуна, као што су они имали ревност Апостола Павла. Мађутим, доказујемо да имамо барем основну ревност апостолску ако научимо језике нове, а изнад свега, традицијом богате језике богослужења. Тако Француз, ако жели да буде образован мора да зна, у најмању руку латински, а Грк мора да зна старогрчки, док обрзовани Словен мора да научи црквенословенски. Но, ипак, знање освештаног језика није довољно.Ревнитељ мора да се и понаша ”црквенословенски”. Значи, највећи и најлепши споменик Кирилу и Методију остаје да буде подигнут у душама нашим у облику неизглаголиве љубови према Богу Који је диван у светима Својим… А незаборавив старословенски литургијски језик имаће за све Словене јединиту драж и лепоту њихове ”прве-љубави” са Богом, њиховога тврдог обећања да ће само Његови бити ”до скончанија вјека…” На том мистичком венчању Словенства са Богом Стоје са свећама кумовске радости два брата светитеља – Кирило и Методије. Њима, на икони, љубимо руке.

Извор

Подарише, ово двоје благочестивих људи свету два светила и просветитеља словенских земаља. Старији брат, Методије, из почетка је служио у војсци, као и отац његов, па пошто се показа као добар и храбар, цар га унапреди у војводу и посла га у једну словенску покрајину (Славинију), где он научи словенски језик и упозна таштину житејских брига у време цара Теофила, који стаде гонити православне хришћане због поштовања светих икона. Те он, након десет година остави војводство, оде на Олимп и замонаши се. Одабрао је службу цара небескога, војујући против невидљивих непријатеља - злих духова.

Његов млађи брат, блажени Константин, још од самог свог рођења пројављиваше нешто необично. Још као дојенче не хтеде јести туђег млека, сем мајчиног, што се показа родитељима његовим као знак са неба, те се они заветоваше од његовог рођења да ће од тада живети као брат и сестра. Научили су га читању и писању књига, зашто је био јако обдарен и поврх свега богоугодном животу, упућујући га у духовну мудрост. Када одрасте, придружи се свом старијем брату, Методију и замонаши се.

На молбу Хазарског цара Кагана, цар Михаил посла ову двојицу богоугодних монаха да проповедају хришћанство, те они успеше да убеде најпре самог цара Кагана, а потом и све остале да је хришћанство права вера која води ка вечном Животу и спасењу. По повратку у Цариград, саставили су словенску азбуку, која је у себи садржала 38 слова и почели су са превођењем црквених књига са грчког на словенски језик.

Одазваше се и на позив кнеза Растислава да дођу у Моравију и да проповедају Јеванђеље и уче народ хришћанској вери. Истовремено преведоше црквене књиге и разделише их свештеницима да уче и шире Јеванђеље и даље у народу.

Одатле одоше у Рим, одазвавши се на папин позив, и ту свети Ћирило умре, 14. фебруара 869 године. На захтев његовог брата, Методија, сахрањен је у Цркви Светог Климента у Риму. Од тог дана, па све до данас, почела су се дешавати многа чудеса; исцељивали су се болесни, како духом, тако и телом. По лику његовом израђена је икона пред којом дан и ноћ, непрестано пале се свеће и узносе хвале и молитве Богу који прослави блаженог Ћирила, и све оне који га искрено љубе и моле му се са искреном вером.

Методије се, након тога врати у Моравију и настави са ширењем вере међу Словенима, све до своје смрти, 6. априла 885 године, а његове мошти беху сахрањене у Саборној Цркви у Велеграду. Требало би напоменути да се он одликовао даром пророчства. Његово започето и незавршено дело, наставили су његови ученици са Светим Климентом на челу. Прешавши Дунав, стигли су у Македонију (Охрид) и ту су продужили започети посао браће Ћирила и Методија, ширећи веру и писменост међу Словенима.

Линк ка теми

Николај Чудотворац

Светост се не може сакрити. То је свећа стављена на свећњак и град који стоји на врху горе. У првом случају обасјава простор око себе. У другом се види из даљине, без обзира на то с које стране да јој се човек приближава.

Светост превладава растојања међу људима и епохама. Различита језичка средина и различита културна позадина не сметају људима да столећима касније непогрешиво препознају светост и да јој се поклоне.

Такав је Николај Чудотворац.

Кад би међу свецима било места за завист или за такмичење у људском поштовању многи би искоса гледали Николаја. Како да не! Таквим масовним поштовањем на свим континентима се не може свако похвалити. Али зависти међу светима, наравно, нема. Међу њима влада молитва и искрена љубав. А за нас, путнике и дошљаке, који прелазимо свој земаљски пут, постоји озбиљна тема за размишљање.

Узрок масовног и вишевековног поштовања Николаја Чудотворца је у његовом унутрашњем богатству. Притом је он тако вешто сакрио тајну свог унутрашњег живота од спољашњих очију да скоро ништа не знамо о чињеницама из његове биографије. Слава је Николаја нашла након што је напустио земљу и ушао у небески мир, односно онда кад су минуле опасности од гордости и таштине (ових неизбежних сапутника славе и похвале).

Светог Николаја поштујемо најмање два пута годишње, а често и сваке недеље четвртком служимо службе и упућујемо му своје молитве. У време уочи Нове године у ово поштовање се меша поприличан део клоунаде, која љути оне који заиста воле свеца. Треба покренути питање о облицима и начинима поштовања Николаја који би заиста прославили угодника Божијег и донели нам реалну корист.

„Угледајте се на мене, као ја на Христа,“ – рекао је у једној од својих посланица апостол Павле. То није само појединачан позив упућен конкретном аудиторијуму. То је духовни закон. По овом закону човек стиче корисне навике, учи и расте, угледајући се на оне који су бољи од њега, на оне који су отишли даље и зову нас за собом. Важно је истаћи да Павле не каже „угледајте се на Христа“, већ „угледајте се на мене, као ја на Христа“.

То значи да висину угледања на Господа не могу сви одмах да освоје, већ прво треба да уче од оних који су блиски Богу.

Сад ћемо опет мисаони поглед упутити Николају Чудотворцу. У чему можемо да се угледамо на њега и да кроз то угледање максимално укажемо поштовање овом свецу? На пример, чињењем добрих дела. То није баш пријатан задатак за човека којег разједају тајне немоћи и који жели похвалу и жуди за славом. Међутим, то је управо оно по чему се прославио Николај, који је анонимно помагао људима доспелим у невољу.

Није тајна да свеци оживљавају за нас Јеванђеље Господа Исуса Христа оваплоћујући га у свом понашању. Тако нам реч Божија говори о „Оцу, Који је тајно“, „Који види тајно и узвраћа јавно“, и позива нас да молитву, милостињу и пост не чинимо тако да их сви виде, већ за Господа. Међутим, уобичајено често читање ових речи ни из далека не доводи до њиховог испуњавања на делу и ми настављамо да чинимо добро, тајно желећи признања и похвале. Потребни су нам примери. Потребни су нам живи људи који су реч и мисао претворили у дело и који се заповестима нису руководили од прилике до прилике, већ стално.

Такав је Николај. Он је добро знао срцем оно што је рекао један од египатских отаца, тачније: најпоузданије и најисправније добро јесте оно које се чини тајно. Николај је и из света желео да оде како би у монашкој осамљености, тако да му ништа не одвлачи мисли, служио Богу постом и молитвом. Међутим, Бог Који човека зна боље него што се сам човек познаје, указао је Николају други пут. Овај пут се састојао у бризи о пастви и животу у мноштву људи које узнемиравају страсти. Тако је подвижник лишен спољашње осамљености и био је приморан да тражи унутрашњу осамљеност. У овоме такође можемо да се угледамо на њега.

Већ смо укратко рекли нешто о томе да човек ретко схвата лепоту и вредност тајног доброчинства. Своје и без тога ситно добро склон је да до краја упропасти и да се лиши будуће награде због саморекламе и због овог „трубљења пред собом“ које је Христос осуђивао у лицемерима. Николајев лик у овом смислу не само да излива на нас своју топлу светлост, већ нас учи и да мењамо свој живот у складу с јеванђељском новином.

А друга лекција коју нам даје састоји се у неопходности чувања и васпитавања свог унутрашњег човека. Јако је мало људи који су склони монашком животу. Али да привремено побегне од испразности, да нађе време за ћутање и молитву, дужан је свако онај ко није потпуно окренут на наличје и ко не живи само спољашњим, онај ко чува и штити свој унутрашњи мир.

Извор снаге за човека је његово стајање један на један пред Господом. И онај ко је учинио много јеванђељски великог и корисног, треба само једном страном да буде окренут ка свету и људима. Друга половина његовог живота треба нужно да буде скривена у Богу и у општењу с Њим.

Честитке, поклони, црвене чарапе из излога дућана, вреће на леђима, дечји смех, брада од вате... Никољдан је, наравно, још и дечји празник. Али и у ову веселу гунгулу с очекивањем изненађења било би лепо унети јеванђељски квасац. Ради се о томе што су деца на тај (па и не само на тај) празник, оријентисана на добијање различитих добара: пажње, нежности, поклона. А она сама од неког узраста могу бити не само потрошачи добара, већ и творци сваког добра.

„Да ли волиш Николаја Чудотворца? А да ли знаш у чему је тајна његове познатости и љубави пема њему? Тајна је у томе што се сећао и што је испуњавао речи Писма: „Блаженије је давати него примати.“ Поштоваћеш Николаја Чудотворца ако се у томе будеш угледао на њега. Помози родитељима у кући. Помози другу који заостаје да научи нешто из предмета који знаш и разумеш боље од њега. Данас и увек подели сендвич с другом из клупе. Мисли на друге, а не само на себе. Јер, давати не значи само предавати из руку у руке новац или ствари. Давати се могу време, снаге, знања, брига, молитва. Тиме треба да се баве сви, укључујући и децу.“

Овакво поштовање светог је врло тражено и оно, нажалост, засад није главни и општеприхваћени начин изражавања сопствене љубави према Николају.

И још један важан моменат. Николај је сад житељ Небеског Царства. Разговор о њему представља одличан начин да се поразговара о бесмртности душе, о духовном свету, о неуништивости добра учињеног у име Божије. Ако је с децом често тешко или немогуће говорити о мученицима због страшних мука које су претрпели, о таквом свецу као што је Николај, може се увек говорити. Само да лик свеца не буде „упакован у целофан“ и „зашећерен“. Само да се не сведе све на деку с врећом, на дечја писма и молбе за поклоне за које се, како видимо, апетит генерације која расте само повећава. Више им није до чоколаде. Деца све чешће моле за плеј-стејшне и нове моделе мобилних телефона. А родитељи ови „даваоци“ и „узрочници“, ови чести егоисти и тајни атеисти, гануто се кикоћу над писмима и молбама своје дечице.

Добро је ако светац не примети много тога ситног и ништавног у нашим празницима који су му посвећени. А ако примети и разгневи се? Јер, предање нам говори о шамару који је од Николајеве руке добио Арије. И то значи да светац није задужен за бесконачо разношење поклона или бригу о морепловцима. Он ревнује за Истину. Треба да га поштујемо тако да не осетимо његов длан на свом образу.

Треба уопште размислити о поштовању светаца како их не бисмо поштовали само службом и трпезом. Јер, могу се наћи и други законити и побожни начини за изражавање своје љубави према свецима. На дан сећања на било ког јеванђелисту у храму се може организовати читање одговарајућег Јеванђеља. А и сваког од светаца чије су књиге ушле у Библију можемо поштовати на тај начин. На дан сећања на Јована Милостивог или Филарета Милостивог сам Бог нам заповеда да се угледамо на свеце делима љубави. На дан сећања на Симеона Столпнка, наравно, нећеш се попети на стуб, али можеш покушати да искључиш мобилни, телевизор и компјутер и да око три сата поседиш у тишини.

Потребно је стваралаштво и свеж поглед. Пошто и сами свеци нису законици и формалисти, већ у највишој мери занимљиви и дубоки људи.

Дакле, зима, предосећај Божића, осећај тајне у леденом ваздуху и још једно сећање на светог Николаја. Како ћемо славити?

Протојереј Андреј Ткачов

22 / 05 / 2013

Извор: Православије.ру

Преподобни Шио Мгвимски

Преподобни Шио (Симеон) Мгвимски је рођен у Антиохији Сиријској. Његови родитељи су били хришћани и васпитавали су свог сина као јединог наследника. Љубав према речи Божијој се тако дубоко урезала у срце младог Шија да је увек држао у свом уму и чак увек носио са собом Јеванђеље, посланице апостола Павла и Псалтир. И већ у раним годинама био је обдарен способношћу да тумачи Реч Божију. Родитељи су, уплашивши се на крају прекомерног умног напора свог сина и желећи да му дају одмор једном приликом решили да му одузму ове свете књиге. “Зашто сте ми онемогућили да се бавим божанственим стварима?” успротивио им се ожалошћени младић. “Онај ко се на поучава стално у Закону Божијем одваја се од Царства Небеског... Вратите ми моје благо...” И родитељи, уразумљени речима сина који је био препаметан за своје године нису више ограничавали његову слободу... Кад је сазнао за светог подвижника Јована Зедазнијског Шио тајно напусти родитељски дом и упути се код светог човека. Преподобни Јован је вратио младића родитељима предсказавши да ће и они постати монаси. Предсказање се убрзо обистинило: Шио их је убедио да остатак свог живота проведу у монаштву, а сам је, употребивши за сиромахе и манастире имовину, која је после њих преостала отишао код преподобног Јована, који је у то време обасјавао Антиохију и примивши од њега монашки постриг постао његов ученик.

Двадесет година касније преподобни Шио се као један међу дванаесторицом изабраних ученика светог Јована упутио у Иверију (Грузију) на проповед Речи Божије.

Послуживши овоме делу ширења вере Христове преподобни Шио је пожелео да живи као отшелник. И по благослову католикоса Евлалија и свог учитеља преподобни Шио је кренуо на свој пут западно од Мцхете у непроходне шуме. Овде у пустињи, заштићеној горским и потпуно стрмим стенама пешчане горе од људских погледа Шио се настанио у уској пећини, коју је сам исклесао у стени, једва довољној да се у њу сакрије... Тешко подвижништво је предстојало усамљеном, беспомоћном борцу у суровој дивљој пустињи, али је дивни Промислитељ о њему био Онај Коме се он стално обраћао са молитвом: “Господ је просвећење и Спаситељ мој: кога да се бојим? Господ је заштитник живота мога – кога да се плашим?” И због суровог аскетског подвига Шио је удостојен предивних виђења. У стени се отворио извор из којег је за отшелника текла вода, а са храном је код њега долетао голуб. Управо овај голуб је по извољењу Божијем, којим је одређено да се не оставља покривен благодатни светилник открио људима Шиово станиште... Један Евагрије, познати дворјанин, ловећи по обичају иза реке Куре пратио је голуба који је носио храну отшелнику, и нашао га је погруженог у молитву руку подигнутих ка небу. Био је тако запањен сусретом са овим човеком који се сакрио од света и који је молитвено стајао у пустињи пред лицем Јединог Бога да је усхићен овим одједном у себи спознао да жели да се одрекне од свега светског и почео да моли дивног отшелника да га узме под своје окриље како би се подвизавао у пећини потпуно се предавши Богу.

Од тада су за Шија сазнали и други људи у околини, који су почели да се досељавају близу њега, и тако се скупило до 25 пустиножитеља. На месту које је по откровењу било указано блаженом Шију саградили су цркву у име узора пустиножитеља – Јована Крститеља. Приче о светом подвижнику су се шириле, и место његовог осамљеног живота и подвига је почело да се претвара у обитељ. Када је цар Парсман VI посетио свог бившег миљеника Евагрија у пустињи, са страхопоштовањем се опходио према подвижнику Шију и поклонио му земљу за манастир, давши му значајна средства за изградњу храмова. Главни храм је био храм у част Успења Мајке Божије, други – у част Рођења Јована Крститеља, где су касније почивале мошти преподобног Шија. Све храмове је освештао католикос Макарије. На тај начин је преподобни Шио основао обитељ, која је некада имала мноштво монаха и називала се по имену оснивача Мгвимска (на тридесетак километара од Тбилисија). Овде га је посетио његов бивши учитељ Јован Зедазнијски, и оставши у гостима три дана имао утеху да се увери у висок степен духовног савршенства нових монаха.

Међутим, жеља за потпуном осамљеношћу је преовладала у Шиовој души. Он је напустио обитељ коју је основао, опростио се са братијом поучним речима, оставио им 160 писаних заповести и прекинуо сваки однос са светом, одлучивши се за затворнички живот у тамној дубокој пећини. Храну су му спуштали канапом. Ко може да појми и наброји неизрециве подвиге овог анђела у људском телу!

Када је по откровењу сазнао са час упокојења и причестио се Светим Тајнама преподобни Шио је 9. маја окончао свој земаљски живот. Тело великог затворника је испраћено појањем окупљених монаха и погребено у обитељи коју је он основао. Његове свете мошти и данас служе као заштита обитељи – једне од малобројних које су остале читаве приликом пустошења Грузије.

В тебје, оче, известно спасесја јеже по образу, приим бо крест, последовал јеси Христу, и деја учил јеси презирати убо плот, проходит бо, прилежати же о души, вјешчи бесмертнеј. Тјемже и со Ангели срадујетсја, преподобне Шио, дух твој.

Житије твоје служенијем Господњим исправил јеси и, взем крест оставил јеси всја житејскаја, красото пустињи, преподобне Шио. Кого убо паче тја, и по смерти жив сушча страна Иверскаја почитајет и мошчами твојими, от гроба јавлљеними услаждаетсја, темже не престај мољасја о нас ко Господу.

Живот свој си исправио служењем Господњим и узевши крст оставио си све овоземаљско, лепото пустиње, преподобни Шио. Кога више од тебе који си и после смрти жив, земља Иверска поштује и наслађује се добрима која добија од моштију твојих, зато не престај да се молиш за нас Господу.

"У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави." (1. Јов 4, 18).

Када љубите Исуса, упркос вашим многобројним слабостима, будите уверени да сте победили смрт, јер сте у општењу са Његовом љубављу.

Требало би да осетите да је Господ ваш пријатељ. Он је то сам потврдио рекавши: "Ви сте пријатељи моји..." (Јов. 15, 14). Треба да Му верујемо и да Му се приближимо као пријатељу. И ако паднемо, ако учинимо преступ, приступимо Му с љубаљу и храброшћу, преиспуњени поверењем у обострано пријатељство, без страха од Његове казне. Требало би да Му кажемо: "Да, Господе, учинио сам то, пао сам, опрости ми." У исто време, требало би да осетимо љубав којом нас Он воли, да нас прима с нежношћу и љубављу и да нам опрашта. Не дозволимо да нас преступи наши одвоје од Исуса. Ако верујемо да нас Он воли и ако ми волимо Њега, нећемо се осетити као странци, одвојени од љубави Његове, чак и када учинимо грех. Осигурали смо Његову љубав и без обзира шта учинили, ми знамо да нас Он воли.

Јеванђеље, говорећи алегоријски, упозорава да ће грешници бити узети на место где је "плач и шкргут зуба." (Мат. 25, 30). И засита ће бити тако онима који живе далеко од Господа. Неки свети Оци говоре о страху од смрти и паклу. Они веле:"Свагда се сећајте смрти." Од таквих речи, дубље анализирано, проистиче страх од пакла. Онај, који покушава да не греши, негује овакве помисли, а његова душа је преиспуњена страхом од смрти, пакла и ђавола.

Све има своју важност у одређеном тренутку и у правим околностима. Страх од смрти је исправан у раним фазама духовне борбе. Он је исправан код почетника, код оних код којих је старо "ја" још увек присутно. Почетник се овим страхом чува од сагрешења. Страх је неопходан, јер ми имамо физичку природу, подложну слабостима. Међутим, ово је рана фаза нашег односа с Божанским. На овом нивоу однос са Господом јесте нагодба: да би стекли рај и избегли пакао. Ако ово настојање испитамо, видећемо да је себично.

Не свиђа ми се овај пут. Чим човек напредује и ступа у љубав Христову, зашта ће му страх? Шта год чини нек чини с љубављу и то је најважније. Није вредно да неко постаје добар из страха од Господа, а не зато што Га љуби.

Када се молите, немојте да ико види и наслути шта чините. Чините то у тајности, као подвижници. Сећате ли се када сам говорио о славују? Он пева у шуми, када је тишина, како га нико не би чуо и хвалио. Какво дивно појање у дивљини! Да ли сте приметили како се његово грло напрегне? Исто се догађа и са онима, који љубе Господа. Чим искусе ту љубав, њихово грло и језик напрегну. Они трчи у дивљину, у пустињу, и опште с Богом у тајности.

Не обраћајте пажњу на страсти; не бавите се демонима. Окрените се Исусу. Божанска благодат ће нас научити одговорностима. Ми морамо да имамо љубав и чежњу како бисмо привукли Божију благодат. За благодат Господњу потребан је Божански ерос.

Једном, када смо стекли љубав, спремни смо да се молимо. Господ сам долази таквој души, чим пронађе у њој добру намеру, понизност и љубав. Без добре намере, понизности и љубави нисмо у стању да кажемо:"Господе Исусе Христе, помилуј ме."

И најмања критика коју упутимо другом човеку утиче на нашу душу и нама постаје немогуће да се молимо. Свети Дух се не усуђује да приђе таквој души.

Ми треба да допустимо Господу да учини оно што Он жели са нама; ово је корисније и исправније и за нас и за оне за које се молимо. Исус ће придодати све друго. Међутим, ако испољимо и најмању себичност, ништа се не може догодити. Господ има своје спствене разлоге - зашто нам не да оно што тражимо од Њега. Он има своје сопствене "тајне."

Ако не покажемо потпуно послушање своме духовном оцу и смирење, Исусова молитва ( Господе Исусе Христе, помилуј ме) неће деловати, а истовремено, у опасности смо да будемо обманути. Не изговарајте ову молитву рутински. Ако у творењу ове молитве користите силу, можете бити повређени. Неки људи су се разболели, јер су творили Исусову молитву под притиском. То није здрава молитва.

Не морате да се усресредите претерано, како би изговарали Исусову молитву. Не треба вам посебан напор када имате Божански ерос. Свако место је погодно за молитву: док седите на ниској столици, у фотељи, у колима, на путу, у школи, у канцеларији, свуда. Само нежно изговарајте "Господе Исусе Христе, помилуј ме", без силе или осећаја било какве тескобе.

Молитва у трајању од пет минута, али принесена Господу с љубављу и чежњом вреднија је од свеноћне молитве без љубави.

Превод са енглеског проф. Бојана Србљак

Манастир Лепавина

Шта је Побусани понедељак?

ОДГОВОР:

Побусани понедељак је први дан после Томине недеље, или девети дан од васкрсења Христовог. Он спада у ред оних дана које је света Црква одредила за помињање и молитве за умрле наше сроднике, а који су у нашем народу познати као ЗАДУШНИЦЕ, тј. дани када се врше посебне молитве за упокојење душа наших умрлих (уснулих) сродника.

Овaj дан који се у нашем народу назива ПОБУСАНИ ПОНЕДЕЉАК. Треба одмах рећи да се тај дан држи као дан мртвих чисто по народном предању, јер црквене књиге и прописи о томе не говоре. Чак и у самом народу постоје велике разлике по питању Побусаног понедељника. У неким крајевима се држи и поштује, а у некима не. Овај обичај најпре је настао у крилу руске цркве, одакле је, вероватно, дошао и к нама.

Иначе, мољење за умрле наше сроднике на тај дан врши се тако што се тога дана после Литургије иде на гробље, где се над гробовима врши литија (мали помен) за умрле и преливају гробови, као и на задушнице. У неким крајевима за прекаду гробова тога дана позивају свештеника, а у другим - то обављају сами сродници, јер у Типику и Цветном Триоду нема помена ни прописа да тога, па ни идућих дана, бивају молитве и помени за умрле.

Па ипак, иако то у књигама не пише, постоје озбиљни разлози који оправдавају ово народно предање и традицију мољења за умрле на Побусани понедељак. Ти разлози су следећи:

1) У служби Томине недеље поред главне теме како се апостол Тома уверио у васкрсење Христово, спомиње се и славни силазак Исуса Христа у ад (величаније), где је умрлима објавио своју победу над грехом и смрћу и своје вечно прослављење (I Петр, 3,18 -19);

2) да би се радост васкрсења објавила и поделила са умрлима;

3) мољењима за умрле нема места у Великој и Светлој седмици (тачније: од Лазареве суботе до Томине недеље, сем ако падне 40-тодневни парастос), која иза тога опет почињу од понедељника Томине недеље сагласно прописима Типика.

Вук Караџић у своме речнику каже да се код Срба овај понедељак зове "Ружичало" или "Побусани понедељак" и да људи тога дана иду пре подне на гробље, врше обнову – уређење (=побусавање) гробова, на које засађују ново цвеће (=руже, отуда - ружичало), деле за душу, а свештеници читају молитве за мртве. Обично се, поред остале хране, за "делење за душу" износе и фарбана (црвена) ускршња јаја, која се туцају о споменик а умрли поздрављају са: Христос васкрсе!

Овим предивним црквено-народним обичајем, који је освештан вековним предањем, ми пре свега исказујемо своју љубав, поштовање и пијетет према својим умрлим сродницима (родитељима), са којима желимо да поделимо радост васкрсења Христовог, радост победе над смрћу. Исто тако ми тиме исповедамо своју православну веру у вечни живот и у наше опште васкрсење, јер верујемо свему ономе што су божанска уста Христова о томе изговорила, а Еванђелисти записали. Тако, Христос је рекао једном приликом: "Ко држи реч моју, неће видети смрти до века", што значи када тело умре, душа правог хришћанина остаје нетакнута смрћу. Или опет: "Ко верује у мене ако и умре (читај: телесно) живеће". Па онда реч коју је Господ упутио Јеврејима, а која у њихову главу није могла да се смести: "Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се" (Јн. 8,56). Може ли мртвац видети? Наравно да не може. Само жив човек може видети и радовати се. Јер Бог наш није Бог мртвих него Бог живих. Значи праотац Авраам жив је, иако је умро на хиљаде година пре Христа. А ако је Авраам жив, живи су и сви остали праоци, пророци и праведници. Живи су и апостоли и еванђелисти, светитељи и мученици; жива је Пресвета Мајка Божија и свети Јован Крститељ. Живи су и сви они који су крштени у име Оца и Сина и Светога Духа и који се потом трудише да живе по вери отаца наших. Живи су и сви наши умрли сродници који у Бога вероваше, часним Крстом се крстише, и животом својим своју веру сведочише. Свима њима ми на Побусани понедељак довикујемо сверадосни поздрав: "Христос Васкрсе" и чини нам се да из гробова до наших срца (ако не до ушију) допире потврдни отпоздрав: "Ваистину Васкрсе".

Останите у васкрсној радости.

Из књиге

Практична веронаука

Извор: Манастир Глоговац

Браћи пастирима свете Антиохијске Цркве и духовној деци овог светог апостолског трона:

Обраћам вам се данас, при крају Великог поста и почетком Страдалне седмице, у ово време када смо окружени великом патњом и страдањем. Широм земаља Антиохијске Патријаршије нашим домовима прети опасност, а у нашим државама бесне политички сукоби. Као последица свега тога, људима су угрожена средства за живот, стамбени објекти, чак и сами животи. Смрт и отмице су наша свакодневна искушења, а наше најновије страдање је недавна отмица наше љубљене браће - Епископа Павла Јазигија, грчког православног митрополита Алепа, Искендруна и Александрете, и Епископа Јована Ибрахима, сиријског православног митрополита Алепа, и убиство ђакона који је био са њима.

Делимо бол многих верника наше Цркве услед ових тешких искушења. Трудимо се заједно са нашом браћом, члановима Светог Синода, да ублажимо утицај ових непријатних околности на све грађане наше земље. То је суштински важан део сведочења хришћанске вере. Међутим, одбијамо да се сагласимо са оним кроз шта људи у Сирији пролазе данас. Трудимо се тако да наше неприхватање ове ситуације одражава начела наше вере. Не пристајемо на овакву ситуацију и осуђујемо је. Али будући да смо синови Васкрсења, не бојимо се никога ко посеже за насиљем као средством остварења свог циља.То што нас убијају или киднапују или што уништавају наше институције, неће ослабити ни нашу решеност да се боримо за своја грађанска права и остварење мирољубивог суживота, да не одустанемо од своје отаџбине и да тражимо у њој владавину правде и права. Стога, позивамо све и свакога, било у матичним земљама Антиохијске Патријаршије, било у дијаспори, да изрази своју забринутост и лично изрази противљење недавном развоју догађаја, без обзира на политичко опредељење. Хуманост је дело хришћанства, јер се наш Господ оваплотио ради спасења човека.

Користим ову прилику да, у име вас у матичним земљама Патријаршије и у дијаспори, појачам апел међународној заједници молећи је да учини све што је у њеној моћи у циљу ослобађања талаца чије нас одсуство дубоко погађа. Изузетно је важно да се овај проблем реши што пре како би се спречио ризик да уследе драстичне последице. Наш апел такође подразумева хитан позив на акцију како би се изнашло брзо решење за ситуацију у нашој вољеној Сирији; за спас овог народа као потомка једне изузетне људске цивилизације старе хиљадама година и у циљу спречавања ризичних последица које би могле негативно да утичу на цео регион.

Вољена децо,

Како улазимо у период Свете Пасхе и Васкрсења Господњег, позивам вас да покажемо јединство наше Цркве која свесрдно окупља своју паству око свега што је исправно и праведно. У ово време нарочито појачајмо своје молитве и прозбе. Као што се наш Господ није плашио да иде путем Голготе, тако смо исто и ми позвани да идемо овим путем са Њим, са пуном свешћу о томе да ћемо Крстом победити, јер Господ васкрсе из мртвих и Он ће и нас васкрснути Собом. Умножимо своје молитве као живо сведочење вере, молећи Господа да уклони сваку неправду, молећи се за брз повратак наших заробљених архијереја својим вољеним верницима, за утеху ожалошћених, као и за одвраћање људи суровог срца - да их Господ надахне да се уздрже од повређивања других људи.

Стога позивам све, вернике и свештенство, да дочекамо Страдалну недељу обновљеног духа, сећајући се страдања нашег Господа, повезујући Његово страдање са овим што ми данас проживљавамо. Нека би се у сваком људском срцу десило Васкрсење, као што Господ подиже Лазара из мртвих. Трудимо се тако да Христос победоносно уђе у срце овога света кроз наше службе и служење Њему, као што је победнички ушао у Јерусалим. Нека наше литије ове године буду са свећама повезаним црним тракама уз певање кондака: ,,Возбраној војеводје'' уместо ,,Радуј се, Витанијо'', молећи Пресвету Богородицу да чува нашу Цркву као утврђени град.

Позивам вас да се током Страдалне седмице молите скрушена духа, свесни да у искушењима имамо Бога као уточиште. Бог неће заборавити Своје мало стадо. Нека би љубав, служење и храброст били пут ка радости Васкрсења, радости која се не може одузети.

Извор: http://www.antiochian.org/holy-week-pastoral-letter-his-beatitude-patriarch-john-x

Са енглеског превела Александра Стојановић

СПЦ

Мада је светилиште Богородице од Извора настало још у V или VI веку, то јест у време владавине ромејских царева Лава I (457-474), односно Јустинијана (527-565), служба (у литургичком смислу) посвећена култу који се ту неговао и обновљењу првобитног храма Мајке Божије, настаје у доба Палеолога, у првим деценијама XIV века. Писац службе и других сродних текстова у славу вишевековних чудотворних исцељења Богородичине цркве од Извора (τής Θεοτόκου τής Πηγής) који брзо попримају богослужбену употребу, је византијски историчар и песник Нићифор Калист Ксантопул између 1308. и 1320. године. Такође, почетком XIV века и Манојло Филес саставља бројне епиграме у част исцељења у Богородичином светилишту.

Од тога времена грчки, а касније руски Цветни триоди (Пентикостари) бележе да се празник Богородице Живопријемног (тачније него Живоносног) источника (Ζωοδόχος πηγή) прославља на Источни петак, петак Светле седмице. Овде треба напоменути да се епитет источни не односи на страну света, већ на источник као извор. Истраживачи нису регистровали да је ова служба нашла место у српскословенским цветним триодима, али се она ипак налази у Пентикостару (руске редакције) који данас употребљава наша Црква. У наслову синаксара се истиче да је овај празник посвећен „пресветој госпођи владичици Богородици Живопријемном источнику“.

Даље се бележи да се тога дана празнује обновљење храма Богородице званог Живоносни источник и да се чини памјат чуда која су се догодила. Санаксар садржи и податке о оснивању светилишта и царевима који су га обнављали, најчешће из захвалности због излечења. Како су поменути многи владари, јасно је да је двор био блиско везан за обитељ овог светилишта.

У култним списима Нићифора Калиста Ксантопула дат је опис храма Богородице од Извора обновљеног у његово доба. Црква је, каже Калист, била правоугаоног облика, окружена са четири портика. Крипта је представљала најважнији део храма и у њу су водила два степеништа са по двадесет пет степеника. У крипти се налазио чудотворни извор чија је вода отицала у један мермерни четвртасти базен. Зидови цркве били су осликани фрескама. Храм је имао три параклиса, посвећена Богородици, светом Евстатију и светој Ани.

Оснивање храма Богородице Извора живота објашњава једна легенда и један историјски извор. Када је будући византијски цар Лав Трачанин дошао као обичан војник у Константинопољ, у мочварама испред Златних врата сусрео је слепог човека који је замолио да га поведе и напоји. Док је Лав тражио воду зачуо је глас који му казује где се она налази и да њом треба слепоме да опере очи. Глас му је прорекао да ће постати цар и да на том месту треба да подигне цркву у којој ће људи моћи да нађу оздрављење. Лав је послушао и слепац је прогледао, а он сам је доцније заиста поста цар. Када је ступио на престо, у близини извора је саградио велелепну цркву.

Да је подизање храма у време Лава I легенда, показује Јустинијанов хроничар Прокопије, који заснивање овог светилишта приписује своме заштитнику: „А њој (Богородици) подигао је други храм на месту званом Извор (Πηγή). Онде се налази густа кипарисова шума, луг у свежим пољима пуним цвећа, врт који доноси дивне плодове, извор који тихо жубори својим благим током питке воде, све особито пригодно за светилиште. Такав је простор око светилишта; а сам храм се не може лако описати достојним речима, нити оцртати у мислима, нити се шаптавим говором може о њему причати. Биће довољно рећи само толико да лепотом и величином надмашује већину храмова“ (О грађевинама).

Најпрецизнији податак о датовању изградње манастира Ζωοδόχος πηγή пружа нам византијски историчар Гергије Кедрон (XI-XII век). Он тврди да је Јустинијан саградио манастир у 33. години своје владавине, дакле 559-560. године.

Многобројна чуда која су се збила од времена оснивања светилишта до обнове у доба Андроника II Палеолога наведена су у очуваним писаним изворима. Непознати писац из времена Константина VII Порфирогенита (средина X века) побројао је 47 чуда што су се догодила од подизања па до X века. Током латинске власти у Цариграду, вода са извора престала је да буде чудотворна, што се наставило и током владавине Михаила VIII Палеолога који је водио унионистичку политику према западној Цркви. А за време Андроника II Палеолог који је одбацио политику уједињења Цркава, Богородица је показала своју наклоност тиме што је повратила чудотворну моћ воде у светилишту.

Мада се ово Богородичино култно место налазило изван цариградских зидина, поред њега је била палата царева који су ту долазили са свечаном свитом. Најчешће се то догађало на Вазнесење Господње. Цар би на Спасовдан, како сведочи Константин VII Порфирогенит (913-959) у свом спису о церемонијама на двору, стизао у атријум да би потом у припрати сачекао патријарха. Њих двојица би свечано ушли у цркву, наставили до амвона и царских двери, да би затим ушли у олтар и учествовали у богослужењу (Литургији). Цар би поставио своје дарове на Часну трпезу, изашао из храма и попео се у катихумену, где се налазила мала просторија коју је користио после Литургије. За време свечаног обеда представници Зелених и Плавих (политичке групације у Цариграду) налазили су се у атријуму, а молитвени искази током литије која би потпом уследила прослављали су најпре Богородицу па Вазнесење. Сачуван је и писани извор да је василевс Нићифор II Фока (963-969) провео Спасовдан у цркви од Извора.

Лав Ђакон (друга половина X века), говорећи о побуни што је избила на Спасовдан 967. године, наводи да је по обичају цар био у храму изван градских зидина званом Извор, посвећеном Богородици. Јован Скилица (друга половина XI века), говорећи о истом догађају, помиње прославу Вазнесења на Извору. Ово понавља и Георгије Кедрон. Јован Зонара (прва половина XII столећа) истиче да је по старом обичају на један од Господњих празника василевс био у светом храму од Извора. Када је празник Богородице Живоносног Источника формално установљен, изгледа да је он петог дана Светле недеље врло свечано прослављан у главној царској палати у граду. То би био почетак ширења култа Богородице од Извора изван самог светилишта поред цариградских зидина. Главни посредник биће, изгледа, Велика лавра на Светој Гори, јер је манастир Богородице Ζωοδόχος πηγή четрдесетих година XIV века постао метох овог атонског манастира.

До свих ових података најлакше се долази преко текстова који се односе на тумачење врло познате и распрострањене иконографске представе Богородице типа Живоносни источник, која је настала под утицајем светилишта Мајке Божије од Извора поред константинопољских зидина. Према најновијим истраживањима Татјане Стародубцев (Култ Богородице Ζωοδόχος πηγή и његов одјек у сликарству у доба Палеолога, Зограф 33 /2009/), напознатијим представама Богородице овог типа сматрају се фреске у припрати цркве Афендико у Мистри (између 1313. и1322), у акросолијуму гроба деспота Димитрија у нартексу цариградске Хоре (око 1340), у припратама храмова Светог арханђела Михаила у Леснову (1349) и Вазнесења у Раваници (око 1387), на западном зиду цркве Успења у Волотову код Новгорода (1363-1390) и у олтару југоисточног параклиса храма Светих Теодора у Мистри (око 1400). Без обзира што се служба Богородици Извору живота није нашла у српским богослужбеним књигама средњег века, ликовна представа овог врло значајног Богородичиног култа има репрезентативне одјеке у живопису тако угледних манастира као што су Лесново и Раваница.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3/13/05/08.05.13_rec_pastira_-_starac_tadej_64kbps.mp3

Извор: Радио Слово Љубве

http://www.slovoljubve.com/emisije/rec-pastira-starac-tadej

(„Слава Богу на висини и на земљи – мир, међу људима добра воља.“) Има ту места и за небо, и за земљу, и за људско срце од којег се очекује тежња ка добру (добра воља). Сва друга гледања на свет умањују анђеоску песму, нешто издвајајући, а нешто прећуткујући.

„На земљи мир,“ – јесте социјализам, који ћути „о слави на висинама“. Уместо истинског мира он даје најгори рат, као што је и написано: „И лече ране кћери народа Мог овлаш, говорећи: Мир, мир; а мира нема“ (Јер. 6, 14). Хтели су да излече све ране света економским врућим и хладним облогама, али ништа нису постигли, зато што славу Богу на висинама нису отпевали. Уместо „славе“ испалили су у небо плотуне из свих врста оружја и нису мислили о томе да ће се оловна киша неминовно вратити на њихове главе.

„Слава Богу на висини, а на земљи је џунгла и власт најјачег и најдрскијег,“ – то је капитализам с његовим многоликим социјал-дарвинизмом. Песник је песнику (Пушкин Вјаземском) говорио: „У свим стихијама човек је тиранин, издајица или сужањ.“ Шта се променило? Па, у суштини – ништа. Човек се гуши у свакодневици, једне гризе, других се плаши. Вечито је незадовољан и зато жели да побегне тамо где му се чини да обитава срећа без сенке. Несрећник! Једном-двапут годишње пева Богу хвалу, али свакодневица која га усисава већ га чека покрај црквених врата. Помало умирен он ступа из храма на улицу и одмах пада у чељуст проблема, понаособ ништавних, али заједно страшних као кад се окупи чопор гладних уличних паса.

Дакле, једни желе мир земљи, али не певају славу Богу. Други повремено певају славу Богу, али на земљи желе да уреде живот на свој начин, тако да не буде по савету одозго. Они, уживајући пролазну срећу, говоре Богу: „Иди од нас, јер нећемо да знамо путове Твоје!“ (Јов. 21, 14). Овај дијалог не излази кроз њихова уста, већ се дешава у срцу. О томе да се он чује и да траје представљајући унутрашњи поглед на свет, може да не зна ни сам човек у којем живе ове речи. Али оно што звучи у једнима други ће обавезно изговорити наглас. Тако један светољубац пева понекад ретку лицемерну хвалу Богу, а други наглас објављује да Бога, наводно, нема и да опет треба градити Вавилонску кулу. Обојица делују у истом духу и један другом су потребни. Испоставља се да су социјалиста и капиталиста везани у дубини срца истим гледањем на свет. Они су сијамски близанци чија су се леђа срасла. Исти такви близанци су и трговци дрогом и борци против дроге; затвореници и затворски чувари; троцкисти и капиталисти; борци против Талибана и сам Талибан; антиглобалисти и творци новог глобалног поретка.

Али, шта да ради хришћанин који осећа колико је мали и како мало од њега зависи? Он има обавезу да верује. Да-да, да верује и да буде упоран у вери! Христов гроб је празан. Сишавши с неба на земљу Син Божји је затим сишао и у саму дубину земље, у њен мрак. А затим је васкрсао и вазнео се, испунио је Собом и небо, и небо над небесима, и земљу, и преисподњу. Он је јачи од свих. И Његов опустели гроб спаја, као и пећина Његовог Рођења, небо, земљу и људско срце. На небу је Он – Цар и Господ, Који „воцарисја, в љепоту облечесја“ (Пс. 92, 1). Земља је „подножје ногу Његових“ (Мт. 5, 35). А у људско срце Он жели да усади тежњу ка добру, управо ону „добру вољу“, тако да Његов закон буде написан на људским срцима, а не на каменим таблицама.

Хришћанин не сме да се меша и да се лакомислено раствара у свакој политичкој сили и покрету, ма које пароле да звуче, са сваком пеном и шумом, код којих је вера другостепена ствар. Наш закон могу бити речи: „На почетку добро исповедање, затим – све остало.“ Ако не буде било доброг исповедања или ако оно буде малобројно, неће бити ни добре делатности. Тада ће бити Литургијско стајање „малог стада“ у вери и исповедништво. Наш поглед на свет не треба да жртвује ни небо у корист земље, ни земљу у корист неба, ни своје срце у корист земље и неба. Као што је и наш Бог Тројица, тако и наша вера треба да обухвата пуноћу бића, где се небо и земља заједно радују, а главни соло у овој радости пева очишћено људско срце. Господ је сишао на земљу у Оваплоћењу и узашао је ка Оцу у Вазнесењу и опет ће доћи да учини праведни, а зато и Страшни суд. Једно од Његових имена је – Пунина. „Јер у Њему живи свака пунина телесно“ (Кол. 2, 9). И још: „Који сиђе то је Онај Који и изиђе више свих небеса да испуни све“ (Еф. 4, 10).

О, кад би се напунило именом Његовим и благодаћу што је могуће више срца! Помирили би се тада небо и земља и биће човечанства, разбијено на три дела, стекло би жељено јединство.

Када порасте Ђорђе оде у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Валерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а св. Ђорђе би посечен 303 год. Чудесима, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају.

У рано васкршње јутро, три пута обилазимо око цркве и заустављамо се пред њеним затвореним вратима: то су последњи тренуци ћутања пре блеска васкршње радости, и у тим тренуцима се у нашим срцима, свесно или несвесно, јавља питање које се – како каже Јеванђеље – јавило и у срцима жена мироносица које су у рано јутро трећега дана по распећу, „док још беше мрак“, дошле на Христов гроб. То питање гласи: „Ко ће нам одва-лити камен од врата гроба?“. Хоће ли се још једном догодити то чудо? Хоће ли још једном ноћ постати светлија од свакога дана? Хоће ли се још једном преиспунити срца наша том необјашњивом радошћу која није од овога света, радошћу која ће сву ову ноћ и још толико идућих дана одјекивати у том сверадосном васкршњем поздраву: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

И – двери цркве се отварају. Улазимо у храм обасјан светлошћу. Улазимо у сверадосно васкршње јутрење. Али, негде у дубини душе остаје оно исто питање. „Ко ће нам одва-лити камен од врата гроба?“. Који је смисао свега тога? Који је смисао празновања Васкрса у свету препуном страдања, мржње, ништавности и ратова? Шта значи певати „смрћу смрт уништи“ и слушати о томе да није остало „ниједног мртвог у гробу“, када смрт и даље остаје – без обзира на сву житејску сујету – јединствена и апсолутна земаљска истина? Није ли, онда, Васкрс, односно та светла васкршња ноћ, то сверадосно васкршње ликовање само једно краткотрајно бекство од стварности, могућност краткотрајне духовне опијености после које се, пре или касније, морамо вратити тој сивој свакодневици, том слепом низу дана, месеца и година који неумитно хује крај нас, том сурвавању свега ка смрти и небићу? Одавно нам већ пуне главу тиме да Хришћанство и није ништа друго до једна обична самообмана, „опијум за народ“, фатаморгана и измишљотина чија је једина функција да човеку пружа утеху у његовој тегобној земаљској судбини. А ако ствари тако стоје кажу они – зар онда није много храбрије и човека достојније да се одрекнемо тог привиђења и да се лицем у лице суочимо са том једноставном и недвосмисленом стварношћу нашег живота?

Шта одговорити на све ово? Први приближни одговор би могао бити следећи: не, није могуће да је све то била пука измишљотина! Није могуће да би толико вере, толико радости, толико светлости – ево већ готово две хиљаде година – могло бити пуко бекство од стварности и фатаморгана. Може ли фатаморгана трајати вековима? Овај одговор је, наравно, убедљив, али још увек није коначан. И треба отворено рећи да нема коначног и општеобавезујућег одговора који би било могуће формулисати у облику научног објашњења васкршње вере. Сваки човек у вези са питањем објашњења васкршње вере може да сведочи само о свом сопственом и живом искуству, може да говори искључиво у своје име.

Замисливши се и задубивши се у своје лично и живо искуство Васкрса, сваки човек одједном постаје свестан онога искуства из кога извире сва његова васкршње вере, одједном све у њему бива обасјано заслепљујућом светлошћу у којој се – заиста као восак од лица огња – топе све сумње и сва питања. Које је то искуство? Не могу то искуство другачије описати и објаснити осим као искуство живога Христа, Не, моја вера у Христа није произашла из тога што једном годишње, од најранијег детињства, учествујем у празновању васкршњих празника. Напротив, моја васкршња вера се родила из мог искуства живога Христа и управо то искуство јесте оно што за мене уопште чини могућим Васкрс, што чини могућим да осетим радост и светлост те јединствене васкршње ноћи, што чини могућим да васкршњи поздрав „Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!“ одјекује у мени таквом победном силом.

Како се и када родила та вера? Не знам, не сећам се. Знам само ово: сваки пут када отворим Јеванђеље и почнем да читам о Христу и Његовој проповеди, сваки пут док читам Његове речи почињем – од свег срца и свег бића – да говорим у себи исто оно што су говорили они које су фарисеји слали да ухапсе Христа и који су се враћали необављена посла, говорећи: „Никада нико није говорио као што говори тај човек“. И знам да је Христово учење живо и данас, и да нема ничега у овом свету што се може упоредити са тим Његовим учењем о вечном животу, о победи над смрћу, о љубави која одолева смрти и побеђује је. И, штавише, знам да оно једино што ме никада не напушта и непрестано живи у мени током живота – у коме све изгледа тако тегобно и свакидашње сиво – јесте управо то унутарње сазнање да је Христос са мном. „Нећу вас оставити сироте, доћи ћу вам“, говори Христос. И Христос нам долази и даје да осећамо Његово присуство. Христос нам долази у молитви, у молитвеном трепету душе. Христос нам долази у непојмивој, али тако живој радости коју осећамо целим нашим бићем. Христос нам долази у тајанственом, но опет тако несумњиво извесном присуству Његовом које осећамо у храму за време богослужења. Христос нам долази у Светим тајнама. И све време у нама све више и више нараста тај опит, то знање, та очевидност: Христос је ту, испуниле су се Његове речи – ко Ме воли, Ја ћу бити са њим. И ми и у радости и у жалости, и међу људима и у самоћи непрестано осећамо Његово непорециво присуство, силу Његових речи и радост која долази од вере у Њега.

И, гле, ево јединственог одговора и једиственог доказа: „Што тражите живога међу мртвима? Није овде, него устаде…“ (Лк. 24, 5-6)

И зато је свецело Хришћанство у том стално новом и новом доживљавању вере, у неирестаном оваплоћивању вере у обредима, речима, звуковима и бојама. Ономе ко не верује у Христа, Хришћанство заиста изгледа као фатаморгана. Јер такав слуша неразумљиве речи и посматра неразумљиву церемонију, и објашњава их искључиво споља. Међтим, за онога ко верује све – и обреди, и речи, и звуци, и боје – светли изнутра: и то не као доказ, већ као резултат његове вере, као живот вере у свету, у души, у историји. Зато нам је тако жив, тако стваран и тако савремен Велики петак са његовом тамом и жалошћу. Зато и можемо да плачемо пред Крстом и преживљавамо изнова све то што се догодило на Велики петак као дан тријумфа зла, издаје, кукавичлука и предаје. Зато и можемо да са трепетом и надом гледамо у живоносни гроб Господњи на Велику Суботу. Зато и можемо сваке године да празнујемо Васкрсење. Јер празник Васкрсења није празник на који се сећамо догађја који припада давној прошлости. Васкрсење је стварни, сверадосни и свесрећни сусрет са Оним у Коме је наше срце давно већ сусрело и препознало свој истински живот и светлост сваке светлости.

Васкршња ноћ је сведочанство о томе да је Христос жив и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим. Сва васкршња ноћ јесте позив човеку да у овом свету и животу угледа и препозна зору тајанственога дана Царства Божијег. „Данас пролеће миомирише – и нова твар ликује…“, пева Црква на Васкрс. Нова твар ликује у вери, у љубави и у нади. „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и један другог загрлимо, и рецимо: Браћо! И онима који нас мрзе опростимо све Васкрсењем и запевајмо – Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништивши, и онима који су у гробовима живот дарова“.

Христос васкрсе!

Протојереј Александар Шмеман

Извор: Радио Светигора