“Овај свет, ова цивилизација је, можемо рећи, збирно име за безброј илузија, за безброј лажних рајева, односно, уколико желимо да идемо до краја, за један општи пакао који се манифестује у животима свих нас, у већем или мањем степену, у зависности колико отимамо уживања од живота или колико у Богу тражимо утеху“, казао је монах Арсеније Јовановић, сабрат манастира Острог, током предавања под називом “Лажни рајеви и себеубиство“, које је у недјељу 2. јуна 2013. одржано у Црквеној гостионици Пасха у Никшићу.

Предавање оца Арсенија на ову веома интересантну и актуелну тему наишло је на изузетну пажњу публике, која је до посљедњег мјеста испунила салу гостионице Пасха у Никшићу. Разговору су, у највећем броју били присутни млади људи, којима је, трагајући за слободом, идентитетом и смислом живота у времену бројних лажних задовољстава и рајева, неопходна искрена и снажна духовна поука.

У тексту који слиједи доносимо изводе из бесједе “Лажни рајеви и себеубиство“ монаха Арсенија Јовановића.

Уживање као неуспела имитација раја

“Човек има, апсолутно, свој смисао, своју одредбу и своју намену и ако је тако, онда се поставља питање зашто је Бог створио човека. Бог је створио човека да би се овај радовао своме бићу, свом постојању, свом животу, да би се радовао Божијој благодати, да би се радовао заједници са Господом. У рају, у првобитној својој егзистенцији, Бог је даровао човеку своју љубав, а та љубав је, у ствари, доживљај непрестане благодатне заједнице са Творцем која се назива још блаженство. Знамо да је дошло до губитка тог првобитног блаженства, јер је човек зажелео више од онога што је имао, имао је блаженство, а хтео је више, желео је да отме више. Од тада почиње отимање, једна врло специфична појава, да пали човек непрестано отима од живота, није задовољан оним што му живот даје него му треба више и више и више, јер му је, у суштини, празна душа. Преступивши заповест, па је пробао са дрвета познања добра и зла, човек је себе ограничио. Ми данас имамо слободу, слободна смо бића да бирамо добро или зло, међутим, то је крајње ограничено. Да је човек остао да се храни од дрвета живота он би имао неограничену палету, неограничени избор безбројних Божијих добара. Овако смо се скучили да бирамо између добра и зла. Окусивши од дрвета познања добра и зла човек је, у ствари, добро помешао са злим, тако да је то та повезаност између уживања и патње“.

“Изгубивши првобитно блаженство човек није могао да га заборави, међутим у овом изгнанству наставља да га тражи, али на погрешан начин и на погрешним местима тако да, на тај начин, више не може да достигне оно блаженство за којим је чезнуо и за којим сви ми чезнемо, ту радост, тај мир, тај спокој, ту љубав у срцу и, на жалост, дошло је само до уживања, а уживање, колико год да траје и колико год да је слатко, оно увек за собом повлачи патњу. Реч уживање, настала је од речи живети, а одатле је настало живање или живљење. Уживање је неки сурогат, нешто лоше, као кад кажемо мишљење и умишљеност, оно што је умишљено је нешто што није добро, што је погрешно, на исти начин је уживање, у ствари, лажни живот, уживање је само неуспела имитација правог живота, неуспела имитација раја, тако долазимо до појма лажног раја. Човек је себи успео да стекне само лажни рај на овој земљи, а лажни рај није ништа друго до сам пакао. Ту имамо тај затворени круг уживања и патње, о којем је још Свети Максим Исповедник говорио да колико год отмемо уживања од овог живота увек после тога морамо то да пропатимо, јер је то један затворени круг. Светост се, у ствари, састоји у томе да човек престане да хрли ка уживању, али исто тако да престане да бежи од патње и да прими све онако како му Господ пружа“.

“Ово је општи пут целог човечанства, међутим, сви ми имамо своје посебне животе, своје посебне путеве и у свом личном путу ми понављамо, у малом, исту причу. Наше детињство је слика раја, слика, мање-више, тог блаженства у коме смо били, јер, знамо, да су деца радосна, њима никад није досадно, они су блажени, спокојни, не требају им спортски мечеви, праћење политичких збивања, нити дискотеке да би се празнили и да би се осећали боље, они су блажени непрестано, но, на жалост, одрастањем ми се суочавамо са овим светом који је пао. У том палом свету одрастање прати сагледавање околине. Док смо деца ми не обраћамо пажњу, добро нам је изнутра, како растемо спознајемо слабости и грехове око себе, видимо да човек више и није тако радостан, као што је био у детињству и, спознајући грех, полако задобијајући ту дрскост, човек престаје бити дететом. Да би се успело у овом свету врло је битно бити бестидан и дрзак, те изгубивши првобитни стид, изгубивши невиност и безазленост ми постајемо дрски и самим тим, не због некакве казне, Божија благодат не трпи бестидност и дрскост, нас полако напушта и ми почињемо све више и више да осећамо празнину и да чезнемо за оним дивним стањима када нам никад није било досадно и кад нам је било дивно у сваком тренутку, кад смо били деца, а не знамо шта се, заиста, дешава, јер нисмо упућени у смисао живота. Зато је васпитање детета од суштинског значаја за здравог и нормалног одраслог човека, да се детету од почетка објасни који је смисао живота“.

Најгори лажни рај је наркоманија

“Овај свет, ова цивилизација је, можемо рећи, збирно име за безброј илузија, за безброј лажних рајева, односно, уколико желимо да идемо до краја, за један општи пакао који се манифестује у животима свих нас, у већем или мањем степену, у зависности колико отимамо уживања од живота или колико у Богу тражимо утеху. Лажни рај човек може пронаћи у многим стварима, почевши од оних најгорих, као што су наркоманија, алкохолизам, сексуалне изопачености свих врста, насиља у којима човек проналази утеху и уживања, као што су, на пример, претерени рад, интернет, страствене навике и хобији, острашћена посвећеност одређеном типу музике, поготову рокенролу и његовим дериватима и било шта друго што човека острашћује и чини га неспособним за правилну и здраву комуникацију са Богом, са самим собом и са другим људима. Најгори лажни рај, на жалост, је наркоманија зато што наркоманија, зато што дрога најбоље имитира то изгубљено блаженство. Они који су пробали дрогу добро знају о чему говорим. Тај поленов прах из пакла, било која дрога да је у питању, тако снажно делује на централни нервни систем да изазива осећање приближно том блаженству за којим сви ми чезнемо и зато долази до зависности и до робовања, јер сви наркомани су, у ствари, велики боготражитељи. То су нежне, суптилне, танане душе које тешко могу да поднесу хладноћу и сивило овог света. Никада немојте да се преварите и да једног наркомана или алкохоличара сматрате обесним људима. То није тачно, то су душе које траже Бога, но изопаченошћу ове цивилизације њима се Бог не нуди, него им се нуди све оно што је супротно томе“.

“Постоји само једно уживање које је право, а то је оно уживање кад се победи уживање, кад човек победи своје слабости. То је највеће уживање. Још су стари Римљани незнабошци рекли “Победити сам себе најлепша је ствар“. У овом палом људском стању, стању губитка рајског блаженства једна од главних особености је да свако уживање, сваки лажни рај брзо губи на првобитном дејству и на сладости свог доживљаја и да аутоматски изискује повећање надражаја односно дозе. На жалост, то је проклетство, то је затворени круг, шта год нам је слатко на кратко, после мора све више и више и више, тако да долазимо до потпуног избезумљења и тешке злоупотребе свега што нам стигне до руке. Без праве утехе, праве љубави која је Божија благодат све убрзо постаје досадно. Једно од основних осећања данашњице је досада. У суштини досаде је немир, немир је неиздржива спорост протицања времена, потреба за било каквим доживљајем, док човек који поседује мир, човек који поседује спокој, који поседује радост у себи, а истински, прави, дуготрајни мир се задобија једно у Богу, такав човек лако траје, он безболно, неосетно, лако пролази кроз време, човек који поседује Бога. Дуготрајна нелечена досада уводи у стање неприродног и болесног дремежа, безвољности и човек савременог друштва мора да се разбуђује из тог мамурлука разноразним стимулансима, било спољним или унутрашњим“.

“У својим поукама Свети Тихон Задонски, који се био повукао у осаму, размишљајући о молитвеном правилу, каже да они људи који немају молитвено правило, који се не баве молитвом, њима мора да је страшно досадно у животу. И то, заиста, јесте тако, јер молитва доноси ту радост, молитва доноси испуњење које човеку даје замену за сва лажна уживања. Наравно, за то се треба потрудити, молитва се не добија тек тако, а да ли се ишта озбиљно у овом свету добија тек тако?! Не, него се, и те како, жртвујемо за разноразне бесмислене ствари, а кад је у питању молитва много нам је тешко“.

“Што се тиче медицине она не може помоћи на духован начин и стога је она произвела легалне наркотике, тако да данас, поред илегалних, имамо и легалне наркотике. То јесу наркотици, иако се зову лекови и углавном су то антидепресиви и седативи. Човекова душа не може бити излечена хемијом, то морамо сви добро да знамо међутим, на жалост кад одемо код лекара данас, уколико имамо некакав проблем, у великој смо заблуди уколико мислимо да ће нам они помоћи разговором, јер се одмах ради о прописивању лекова. Сви ми тежимо стању разбуђености и спокоја, које је супротно досади и немиру, међутим стање врховне разбуђености и спокоја постиже се једино Духом Светим кроз такозвану православну психотерапију. Православна психотерапија уопште није неки посебан појам, који бива паралелан са Црквом, то је у суштини само православље, јер православље као такво, а људи често нису свесни и мисле да је то некаква традиција или морални кодекс, међутим, православље је, у суштини, врховна психотерапија. Христос је био врховни терапеут, Човек Који је дошао да лечи наше душе, Он лечи и наша тела, али увек у сврси да ми спознамо Његову силу и, свакако, да је много важније да се изнутра осећамо добро, него да нам је тело здраво“.

Свет иде ка општој наркоманији и таблетоманији

“За људске слабости је потребна предиспозиција, човек који је формиран здраво, човек који је формиран у здравој породици, где су биле присутне три генерације, баба и деда, тата и мама, где је био разговор, где је, на првом месту, била присутна Црква, разговор о смислу живота, такав човек расте здрав, снажан, има љубав у себи, осећа да га воле и нема ту бесомучну потребу да се пуни било чиме на шта наиђе. На жалост, данас здраве породице је све мање и мање, тако да формирање личности без љубави Божије и без љубави наших најближих, доводи до те предиспозиције да се врло лако постане зависник неких од ових лажних рајева. Цео свет иде ка непрестаном порасту те појаве. Свето Писмо нам сведочи да ће у последња времена понестати љубави и то се, заиста, данас и дешава, што буде мање љубави међу људима, то ће потреба за хемијским стимулансима, било илегалним или легалним, бити све већа. Свет иде ка општој наркоманији, ка општој таблетоманији, сведоци смо глобалне наркоманизације и пилулизације људског ума и нервног система. Говоримо о доласку краја времена, говоримо о доласку антихриста и каже се да ће он бити једна веома харизматична, привлачна личност, која ће бити духовни и политички лидер и која ће чинити разноразна чудеса. По мом скромном мишљењу, једно од најефектнијих чуда антихриста биће лек од наркоманије, свакако лажни лек, који ће, у ствари, бити последња превара и можда најгора од свих“.

“Историја човечанства се може поделити на три цивилизацијска таласа: аграрни, који је трајао око 8 хиљада година, други цивилизацијски талас – индустријски траје само 300 година. У судару између индустријског и аграрног цивилизацијског таласа, а тај судар је почео са Француском револуцијом, долази до појаве шизофреније, али у огромном степену, долази до сукоба, човек се одваја од природе, да не кажемо од Бога пошто је атеизам увек био присутан, али се човек одваја од природе, улази и набија се у градове, у фабрике, губи контакт са природом, контакт са Богом, човек добија више времена. Човек је раније морао више да ради, а рад ипак помаже човеку, једино за секуларизованог човека доколица је погубна, јер се он препушта својим страстима и управо због тога је дошло до огромне појаве шизофреније, тако да, уопште, није тачно да је шизофренија некаква болест, сама по себи, којој ће они стати на реп, наћи чаробну пилулу и излечити је. Не, шизофренија је цивилизацијска појава. На крају, имамо и трећи цивилизацијски талас, који траје само 30-ак година, а то је електронско-компјутерски талас. Производ судара другог и трећег таласа је суицид, самоубиство. Свакако, да је и самоубиства увек било, али никада у овом броју. Помињао сам у ранијим предавањима, ужасно звучи, али поменућу поново: сваких 40 секунди неко у свету изврши самоубиство, што је отприлике две хиљаде дневно. Статистике кажу да је, отприлике, 20 пута више покушаја, значи 40 хиљада људи дневно покуша да се убије, а две хиљаде успе. Ако 40 хиљада покуша, колико онда помисли на то? Претпоставимо да отприлике стотину хиљада људи дневно на свету помисли да се убије. Зашто? Откуд суицид, откуд порив потпуно супротан пориву за животом, импулсу који је усађен у суштину сваког живог бића, па чак и у неживу творевину. И кристали се, чак, боре да живе, једна стена има силу у себи да се не распадне, она жели да постоји. Та сила за животом је уграђена у целокупну творевину. Откуд онда воља за непостојањем у човеку? Постојање да би опстало и трајало мора да има свој смисао, смисао постојања је у трајању, јер је живот створен од Творца да би трајао вечно, а основно гориво постојања је Љубав, првенствено Љубав Божија као чиста енергија, а затим и љубав наших ближњих. Љубав наших ближњих је рефлексија Божије љубави. То је као месец од сунца, уколико сунце не обасја месец, месец не може светлети. Тако и ми, уколико се не укључимо у Бога, уколико се не укључимо у емисију Божије љубави преко молитве, преко Литургије, преко причешћа, ми не можемо да имамо, заиста, праву љубав. То може бити само она телесна, пролазна љубав“.

Генеза самоубиства

“Немање љубави рађа усамљеност, усамљеност рађа беспомоћност, беспомоћност рађа осећање безнађа, осећање безнађа даје губитак смисла или мотива живота, губитком смисла живота човек улази у крајње стање, а то је стање очајања. Очајање је задњи корак до самоубиства. Целокупна творевина се грчевито бори да опстане, једино човек, који је круна природе, који је створен као мали бог он одлучује да неће да живи. Једино биће у творевини које има слободу и које се по томе и приближава Богу, јесте човек. Међутим, ми смо нашу слободу изопачили, наша слобода се разболела и користимо је на своју пропаст. Због чега? Зато што немамо Творца који нам је даровао ту слободу, изгубили смо Га“.

“Сваки несрећник, који је заробљеник свог лажног раја, у њему налази своју љубав, налази утеху, односно потврду своје личности, свог постојања. Међутим, то су лажна постојања, то су лажни рајеви који воде у непостојање, у бекство небића, у нихилизам. Главна потврда идентитета и постојања гласи: Волим, дакле, постојим, али још више од тога је Вољен сам, дакле, постојим. Ако на овом свету знам да постоји барем један човек који ме воли, то је већ довољан смисао за живот, јер ту долази до потврде љубави. Уколико ме неко, заиста воли, ја осећам огромну одговорност да не повредим ту његову љубав. Да би нас људи волели и ми морамо да волимо људе, нарочито да би доживели Божију љубав, која је врховна и која је пуноћа свих радости. Морамо да искажемо своју љубав према Њему. Као што је љубав пројава љубави према Богу и према људима, самоубиство је врховна пројава мржње. Има људи који осећају мржњу према Богу, који осећају мржњу према другима и који осећају мржњу према себи. Статистике говоре да су самоубиства најчешћа пред зору и у пролеће, баш када се буди живот зато што човек који је изгубио смисао живота, који се не радује животу, коме је тешко не може да се суочи са бујањем живота, он је љубоморан на друге, он мрзи живот, он себи одузима живот, јер не може да поднесе бујање живота, то га боли, као оног човека са болесним очима који не може да гледа сунце“.

“Тако ће с нама бити, на жалост, уколико нам се, не дај Боже, деси да овај свет напустимо у некој страсти, оштећене душе, оштећеног чула за Божију љубав. Бог није измислио пакао, ми га стварамо. Божија љубав, Божија светлост, нестворена светлост зрачи на целокупну творевину. Уколико ми не припремимо, не очистимо око своје душе, које је чуло за Божију љубав ми ћемо се мучити у оном свету, јер нећемо бити спремни за љубав Божију“.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Јован је круна благочастивога краљевства; Јован је најбржи исцелитељ и утешитељ болних и ожалошћених; Јован је осветник страдалника, укор лажи; Јован је нама утеха, оскуднима изобиље, сиротама бранич, удовицама хранитељ, стаду чувар, гумну благослов, виноградима плодност, заробљеницима одбрана, нападнутима заклон, гладнима храна; богумилима, јеретицима, масалијанима пораз, заблуди пропаст, а вери правило.

Њега су безбожни јеретици и рођаци напали и главу му одсекли, а он је своје гониоце победио, и по смрти је ваистину живео, и прихвативши рукама чесну главу своју дошао је у ово место (Елбасан), те убице упрепастио, завидљивце сатро, и из овога привременог прешао у непорочно и бесмртно царство. У кругу ангела се налази код престола превисокога али опет близу нас, јер невидљиво међу нама обитава, штедро делећи дарове онима који су дошли (т. ј. који су дошли у манастир светитељев).

О пречуднога чуда! Којим речима по истини да прославим краља и мученика, пречуднога и мироточивога? Којим звуцима да похвалим његово ликовање? Којим начином да опевам његова чудеса? Одвоји се од великомученика земни прах, али се од њега не одвоји Христос; расточи се природа, али не ишчезе вера. На једном се месту налази, а осећа се у целом свету где год бива призван. Онамо на небу уз Христа Бога стоји, а овде се од нас ни најмање не удаљује. Онамо нас заступа, а овде с нама ликује. Онамо служи, а овде чуда твори. Почивају му мошти, а дела му се хоре; ћути му језик, а чудеса му кликују. -

Велико ти је поуздање, свети Јоване Владимире, кад си, ослонивши се на Христа цара, поднео неправедну мученичку смрт, и кад си крст као скиптар прихватио. Шта би рекли сада они који су због мале невоље и опасности одступили од преслаткога Исуса Христа и одрекли Га се ? Нека виде моћ вере.

Из грчког житија светог Јована Владимира

Извор: Радио Светигора

Но Мирослав не имађаше деце те и његова држава дође у власт Петриславу који за наследника имаше сина свога, овог блаженог Владимира. И тако се Владимир зацари (у другој половини десетога века) у Дукљи и осталим пределима Илирије и Далмације, а престоница му беше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини (на западној страни Скадарског Језера).

Блажени Владимир од детињства би испуњен даровима духовним - беше кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све оно што је узвишено и божанско. Како вели за њега и византијски историчар Кедрин, он је био "човек правичан и мирољубив и пун врлина". Њега исто тако похваљује и древни словенски летописац Поп Дукљанин у свом Летопису званом "Краљевство Словена" (глава 36). У раној младости он проведе неко време код неког доброг војсковође да се учи ратној вештини. Иако све то он добро изучи, он у себи споји витештво и побожност, то јест право хришћанско благочешће. Он марљиво изучи и Свето Писмо, и беше веома милосрдан према беднима и сиромашнима. Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију. Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице. Једном речју, он, иако цар на земљи и моћни владар, беше кротки слуга Небескога Цара Христа и Царства Божјег, које није од овога света, али за које се овај блажени већ од детињства беше определио. Зато њега и би удостојен, као што ћемо даље видети.

Живећи тако богоугодно, у сталним и усрдним молитвама Богу и доброчинствима, блажени краљ Јован Владимир имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима богумилима а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило, цар Бугарски, крену у рат са великом војском на државу овог блаженог и хтеде је покорити себи. Свети и христољубиви краљ Владимир, штедећи крв човечију и љубећи већма мир него рат, уклони се са својима у планину звану Облик (или Косогор). Прешавши реку Бојану и опколивши град Улцињ, Самуило опколи тада и ову гору на којој беше свети краљ са својом војском. На тој косој гори (= Косогор) беху змије једовите и отровнице, те голему муку наношаху војсци. Јер кад би кога ујеле, тај је одмах умирао. Свети Владимир се тада помоли Богу са сузама да му свемогући Бог ослободи народ од те кужне смрти. И услиши Бог молитву слуге Свога, и змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа. Међутим цар Самуило посла гласника краљу Владимиру да са свима који беху с њим сиђе са горе, али краљ то не учини. Онда се ту као издајник Јуда нађе кнез тога места који незлобивог краља издаде цару Самуилу, те га овај зароби и посла на заточење. А пред своје заробљавање краљ Владимир скупи све своје око себе и стаде им овако говорити: Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч еванђелску која каже: Добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље ће бити, дакле, да ја сам положим душу своју за све вас и да добовољно предам тело своје да га убију, него да ви пропаднете од глади и од мача. Изговоривши то, он се опрости са свима и отиде к цару, а овај га свезана посла у свој престони град Преспу (крај Охрида) на заточење. Самуило затим за војском удари на градове Котор и Дубровник, освоји их и попали, и даље са војском пороби и освоји Босну и Рашку, па се са богатим пленом врати дома.

Владимир блажени сеђаше тако у тамници у Преспи и мољаше се Богу даноноћно. Ту му се јави анђео Божји који га окрепи и јави му да ће га Бог ускоро ослободити из тамнице, али да ће он после тога мученик постати и неувели венац вечног живота у Царству Небеском задобити. А цар македонски Самуило имађаше кћер по имену Косару, звану још и Теодора, која, Светим Духом надахнута, имађаше велико милосрђе према убогима и сужњима, и често похађаше тамнице и сужње тешаше. Она измоли од оца дозволу да са својим девојкама сиђе у тамницу и опере ноге сужњима, што јој отац и дозволи. Но Косара видевши Владимира, расцветана младошђу, понизна и скромна, и како је пун мудрости и разума Божјег, заволе га срцем. Заволе га не из похоте, него што се сажали на младост и лепоту његову, и што хтеде да га ослободи из тамнице. Косара изађе пред оца свога и замоли га да јој да овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој, јер ју је много волео и знао за Владимира да је од краљевске крви, те јој испуни молбу и изведе Владимира из тамнице. Самуило даде Владимиру Косару за жену и сву му државу поврати, краљевину отаца његових, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку), и испрати га с чашћу и многим даровима. Самуило такође поврати и стрицу Владимировом Драгомиру његову земљу Тривунију (Требиње).

Блажени краљ Владимир, стигавши дому своме са супругом својом Косаром, би дочекан од својих са великом радошћу. И живљаше од тада са Косаром свето и целомудрено. Јер он усаветова жену своју да држе девичанство, пошто су девственици, рече, слични Анђелима. И целомудрена Косара га послуша, те живљаху у целомудрености и свакој врлини љубећи Бога и служећи Му дан и ноћ. И краљеваше над повереним му народом са страхом Божјим и правдом.

У то време самодржац грчки Василије II Македонац (976-1025 г.) изиђе са многом војском на цара бугарског Самуила и у кланцима горе Беласице страховито потуче његову војску (1014. године). Од силне туге и жалости за војском Самуило на пречац умре, а цар Василије дође чак до Охрида. Самуилово царство прими у наслеђе његов син Гаврило Радомир, но после непуне године он би убијен од Јована Владислава, свога брата стричевића. А то беше и породична освета, јер отац Владислављев Арон био је раније убијен на заповест брата му Самуила. Грчки цар Василије пође тада на Владислава желећи да потпуно потчини себи бивше царство Самуилово. Лукави пак узурпатор Владислав настојаше да на превару домами к себи и убије блаженог краља Владимира.

Једнога дана изађе свети Владимир у дубраву близу града са три своја великаша, и виде у шуми једног орла како кружи, а на плећима му блисташе сјајни као сунце часни Крст. Затим орао положи Крст на земљу и постаде невидљив. Блажени краљ тада сјаха с коња и поклони се Крсту Христовом и на њему распетоме Господу, па онда нареди да се на том месту сагради црква; притом и сам даде велики прилог. Када црква би подигнута, онда овај Часни Крст би у њу положен, и ту свети краљ хођаше по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Јер он осети да се приближи време да прими венац мученички, за којим је и сам толико жудео.

А Владислав, убица свог братучеда Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши се да га на превару убије. Зато га позва к себи у Преспу на тобожњи договор. Не верујући у искреност свога брата од стрица и наслућујући неку подвалу, мудра Косара измоли од свога мужа да она прва отиде на договор, не би ли тако спасла блаженог Владимира од неправедног убиства. Но лукави Владислав обману и сестру, а светом краљу посла по изасланицима златни Крст позивајући га да дође и обећавајући му да му се ништа зло неће десити. Обманута Косара није могла распознати нож медом премазан. А свети краљ одговори Владиславу: Знамо да Господ наш Исус Христос, Који је за нас пострадао, није на златном или сребрном Крсту распет био, него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошљи ми по свештеним људима Крст од дрвета, и на веру у име Господа нашег Исуса Христа, уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу. Тада вероломни и лукави Владислав дозва два епископа и једнога пустињака, и претварајући се пред њима да поштено мисли, даде им Крст од дрвета, и посла их краљу. Свети краљ крете тада на пут, и у пратњи Анђела приближаваше се двору Владислављевом. Уз пут се стално мољаше Богу и, као што каже Дукљанин у свом Летопису, свративши у једну цркву он се исповеди и причести светим Телом и Крвљу Христовом.

Прошавши кроз све заседе Владислављеве свети краљ најзад стиже у Преспу. Када га виде Владислав где му долази, устреми се на њега и удари га мачем, али му не науди. Међутим Владимир се не уплаши већ рече: Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му га говорећи: Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и отсече главу светом мученику. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури поменутој цркви. И кад стиже цркви сјаха с коња и рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и уплаши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Јован Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за Царство Небеско, 22. маја 1015. године".

Чесно тело светога краља Мученика епископи и клирици узеше и са песмама и славопојима погребоше у истој цркви близу Преспанског Језера, уз велики плач и ридање супруге му Косаре. Господ пак, хотећи објавити заслуге блаженог мученика Владимира, учини те многи који долажаху на његов гроб у цркву и мољаху се, добише исцељења. А прве ноћи многи видеше на гробу краља Мученика чудесну божанску светлост, као кад многе свеће горе. То уплаши бугарског цара, и он допусти Косари да узме тело светитељево и пренесе га где год хоће. И она узе тело светога краља и однесе у место владавине његове Крајину, и чесно га положи у цркви Пресвете и Пречисте Богоматере Дјеве Марије. Ту свето тело краља Мученика лежаше цело и нетљено, и из себе испушташе дивни мирис као да је многим ароматима намазано, а у руци држаше онај Крст који је од цара добио. У ту се цркву силан народ сваке године о празнику његову, 22. маја, сакупљаше, и заслугама и заступништвом његовим многа се чуда дешаваху онима који се чистим срцем мољаху. А чесна супруга његова Косара, због искрене љубави коју имаше према светом супругу своме, замонаши се при тој цркви и проведе остатак дана живота свога у побожности и светом живљењу. Када се пак упокоји би и она погребена чело ногу супруга свога.

Међутим, Владислав убица надаше се одржати царство своје бугарско и још му присајединити и српско, те стога с војском дође под Драч и опасно га опседе. Али, ту га порази невино проливена крв светог Владимира, и он погибе при споменутој опсади Драча почетком 1018. године, лишивши себе и привременог и вечног живота. По казивању Дукљаниновом, њему се тада јави наоружани војник са ликом светог Владимира. А кад он стаде викати и бежати, Анђео га порази, те се он сруши и умре и телом и духом. А грчки цар Василије II лако заузе Охрид и Драч и победнички се врати у Цариград.

Свете мошти светог Христовог мученика, праведног краља српског Јована Владимира, бише после два века (око 1215. г.), у време благоверног српског краља Стевана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, због чега се светитељ слави и као заштитник Драча, а нешто касније бише пренесене у његов манастир Светог Јована (албански: Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији. Од тада се у овом манастиру, посвећеном светом краљу Мученику (а по предању ту је сам свети Краљ још за живота подигао био задужбину-цркву посвећену Пресветој Богородици), сваке године о његовом празнику окупљала маса верног народа, и на молитве Светитељеве многа исцељења и благодатне даре добијала. И сав народ православни, и српски и грчки и арбанашки, називали су светог Мученика чудотворцем и мироточцем. Цркву у којој почивају мошти Светитељеве из темеља је обновио 1381. године албански кнез Карло Топија, сродник по крви краља Француске, о чему постоји запис на самој цркви (на грчком, латинском и српском). Светом краљу Мученику убрзо је било написано Житије и Служба, и то најпре на српском језику, па онда и на грчком. О томе говори издавач грчке Службе ("Аколутије") и Житија (Синаксара) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (тј. Елбасана), када га је у Венецији штампао 1690. године. Али пошто су српска Служба и Житије некако били загубљени, светогорски хилендарски јеромонаси и проигумани, Лука и Партеније, превели су их са грчког опет на српски, и уз исправке и допуне (особито у Житију) тршћанског пароха и познатог агиографа Вићентија Вакића, то је штампао 1802. г. у Венецији Хаџи-Теодор Мекша, трговац из Трста. Одавде је ту Службу и Житије светог краља Владимира унео у Србљак митрополит Београдски Михаило, 1861. године. Године 1925. подигнута је црква овоме крунисаном Мученику Христовом код манастира Светог Наума, на Охридском језеру, као ктитору овог славног манастира.

Нека би Бог Свемилостиви светим молитвама овога Свог Мученика и Чудотворца погледао на људе Своје и на наслеђе Своје, и учинио конац мучењима и избавио нас од видљивих и невидљивих непријатеља наших. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једносушна и нераздељива, у бесконачне векове. Амин.

Свети мученик Василиск. Спомен Другог Васељенског Сабора. Свети праведни Мелхиседек, цар Салимски.

Извор: Радио Светигора

Чедо моје, добио сам твоје писмо и видео у њему твоје неспокојство. Али не тугуј чедо моје. Не буди тако неспокојан. Ако си поново пао – поново устани. Ти си призван на пут небески. Ништа није чудно, ако се онај који трчи понекад и спотакне. Само треба да у сваком тренутку има трпљење и покајање. Стога се покај кад год погрешиш, и не губи време. Колико оклеваш да затражиш опроштај, толико допушташ лукавом да у теби пусти корене. Не допусти му да те изнервира на твоју штету.

Дакле, не очајавај када падаш, него са усрђем устани и учини метанију, говорећи: Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам. Није те Бог напустио, како кажеш, али пошто је у теби још много световне гордости и много сујете, наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би свакодневно чувствено постао свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше, и да би их укрепио.

Значи, колико год пута да паднеш, поново устани и затражи опроштај. Не скривај тескобу у свом срцу, јер су тескоба и чамотиња радост лукавога из којих се рађа много тога и од којих се душа испуњава горчином, док духовно расположење покајника говори: Сагреших, и опрости ми Оче, и на тај начин прогони тескобу. Зар ја, каже, нисам човек, и зар нисам слаб? Шта ја уопште могу да учиним? Заиста, чедо моје, то је тако. Имај храбрости. Човек стоји на својим ногама само онда, када дође благодат Божија. Ако нема благодати, непрестано се тетура и непрестано пада. И зато буди одважан, и не плаши се.

Видиш ли како је брат, о којем пишеш, претрпео искушење? И ти тако исто чини. Устрој у себи одважан начин размишљања пред долазећим искушењима. Она ће свакако доћи, јер су ти неопходна. Другачије се нећеш очистити. Остави то што ти говоре немар и чамотиња. Не плаши их се. Као што су, благодаћу Божијом, прошла она претходна, тако ће проћи и ова, чим заврше свој посао. Искушења су лекови и исцелитељске траве, које лече видљиве страсти и наше невидљиве ране.

Ти, дакле, имај трпљење, да би свакодневно био на добитку, да би сабирао награду, починак и радост у Царству Небеском. Доћи ће ноћ смрти, када више нико не може да дела. Зато пожури – јер времена је мало!

Нека ти ово буде познато – бољи је један дан победничког живота са венцима и наградама, него многе године проведене у нераду. Јер, један дан подвига (борбе) у познању и чувствовању душе, вреди колико и педесет година онога који се бори немарно и без познања.

Без борбе и проливања крви не очекуј ослобођење од страсти. Након преступа, на нашој земљи расте трње и чичак. Заповеђено нам је да их почупамо, али се они искорењују само са великим болом, раскрвареним рукама и многим уздасима. Зато плачи, проливај реке суза, и омекшаће земља срца твога. А када је земља натопљена, лако ћеш искоренити трње.

Истинољубље свима вама!

Старац Јосиф Исихаста

Извор: Манастир Глоговац

У име Оца и Сина и Светога Духа! Христос васкрсе! Пријатељи моји, већ је преполовење празника Свете Пасхе (Васкрса) и он полако иде ка свом оданију. Црква Христова, која нас води ка спасењу, снисходећи према немоћи наших ослабелих душа, поново нас води на извор живе воде, ка речи Божијој која једина може да оживотвори нашу душу, дух и тело.

Данас се, као и сваке недеље загледамо у неизмерну и бездану дубину овога кладенца да би из њега свако, по својој снази и могућности, захватио воду живота.

Данас смо чули како свето Еванђеље приповеда о беседи Христа Спаситеља са Самарјанком Фотинијом крај древног кладенца, који је у пустињи ископао још праотац Јаков. Нема потребе да још једном понављамо садржај еванђелске приче. Међутим, загледајући се умом у дубину догађаја који се десио крај извора Јаковљевог, с трепетом видимо да и дан-данас, и у наше време, и даље дејствују ови извори живота.

Колико је путника прошло кроз пустињу и сувих уста се нагињало над извор да пије, како би ишли даље, до следећег извора? Колико пута дневно се Самарјанка враћала на овај кладенац да би утолила потребу за водом - и своју и својих ближњих? Пио је из њега и сам праотац Јаков, пила су његова деца и његова стока, захватали су из кладенца, одржавајући живот, његови потомци и потомци његових потомака. Међутим, он (ни тада ни сада) није могао да утоли сталну жеђ оних који су на њега долазили, јер, према Спаситељевим речима, сваки који пије од ове воде опет ће ожеднети (Јн. 4,13). Међутим, овај једини сусрет Христа и Самарјанке, за жену-грешницу и за цео свет претворио се у сусрет са Живим Богом јер је овде, крај кладенца пролазног живота, први пут почео да избија, до тада свету непознати извор Вечног Живота.

Овде је Христос по први пут открио да је Он нови, непресушни кладенац живе воде која тече у Живот Вечни. Овај извор неће пресушити нити ће се умањити, јер он није ископан људским напорима, и ништа људско не може да замути његову кристалну чистоту и да затрује његова живототворна својства.

Овај извор на земљи је света Црква Божија, а његова жива вода је сила Божије благодати, која опрашта, просвећује и освештава сваког човека који му притекне.

И данас ћемо, пријатељи моји, говорити о ономе што је главно. Први пут је у том сусрету, на почетку Свог јавног служења, Христос отворено исповедио да је Он Месија - Спаситељ света. "Ја сам" Спаситељ света - Христос.

Христос, Бог и Човек, дошао је у свет да пронаће и спасе пропале. Прво семе еванђелске речи Он сеје у народу који по свом веровању није припадао ни Јудејцима - премда је чекао Месију, ни незнабошцима. Христос се не открива пред злобним Јеврејима, него пред женом која није знала истину, али је била незлобива.

Самарјани нису знали Истинитог Бога, али је њихова вера била жива, иако неука и несвесна. Питање где и како се треба поклањати Богу живело је чак и у срцу просте жене-Самарјанке. Јевреји и Самарјани, који су живели у блиском суседству, нису међусобно општили. Међутим, за Христа Спаситеља, за Његово учење које је даровано земљи, нема ни Јелина ни Јудејца, нема ни роба, ни слободног, него постоји само човек, ка чијем је срцу усмерена Његова љубав. Љубав Христова је толико очигледна, да осваја упркос вековном непријатељству њихових племена.

Жено, веруј ми да долази час... и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини - добија она Христов одговор (Јн. 4, 21, 23). Од данас ће свако живо људско срце које мучи духовна жеђ, које жуди за истином, које је жедно Бога срести Бога и поклонити Му се у духу и истини на сваком месту, а не у Јерусалиму, где су се молили Јудеји, или на гори Хоразин, где су се на молитву окупљали Самарјани, и не у Атини, где је стајао жртвеник непознатом Богу. Жеђ духа неће утолити ниједан земаљски извор, него само жива вода проповеди Христовог учења и вера у Њега као Искупитеља света.

Жена је поверовала, и њена вера је одмах постала извор живе воде и за друге. Оставивши своје свакодневне бриге, заборавивши на своје сасуде и на своју потребу за водом, она је живо сведочанство чуда које јој се десило понела у град. Његови житељи су тада изашли на Извор живе воде - ка Христу. И они су сусрели Живога Бога и поверовали, а жени су говорили: Сад не верујемо више због твога казивања, јер смо сами чули и знамо да је ово заиста Спаситељ света, Христос (Јн. 4, 42).

Сведочанство Самарјанке о Богу узрасло је у њој до светости. Она је због свог проповедања Христа примила мученичку смрт и била бачена у бунар.

Спаситељ света, Христос је и јуче и данас, и занавек исти.

Због чега онда многи сада заборављају, а многи и одбацују овај, по времену древни Извор Живота? Спаситељеве речи: Ја сам Пут и Истина и Живот, остају занемарене, несхваћене и неприхваћене (Јн. 14, 6). Христос је својевремено и ово објаснио Јеврејима, и Његово објашњење односи се на сва времена. Они нису могли да поверују зато што им је Он говорио истину. Међутим, лаж се већ била претворила у њихово тело и крв, учинивши да истина постане неспојива са њима и за њих неприхватљива.

Лаж! Зар то није она страшна болест која свет данас доводи на ивицу катастрофе?! Зар лаж неће потиснути истину из живота и зар она и поред кладенца живота - Цркве Божије - не рађа многобројне секте, јереси и поделе?! Неподударност речи и дела - пород ове исте лажи - убија дух живота у нама.

Пријатељи моји, није нимало случајно што се данас поставља питање о страшној болести у човеку - о духу лажи, који је њиме завладао а чији је отац ђаво.

Истински богомољци ће се клањати Оцу духом и истином.

Истински богомољци се поклањају Истини. Можемо бити лоши, можемо бити много грешнији од жене-Самарјанке, али не можемо бити лажљиви, не смемо бити лажљиви. Бог има моћ да спасе сваког човека, али је немоћан пред нашом лажи, када се заодевамо у лаж, кад лажемо пред људима, кад лажемо пред Богом. Христос може да спасе грешника који се каје, али не може да помогне умишљеном праведнику, за каквог се ми радо издајемо.

Сада, кад су људи изнемогли од духовне жеђи, кад су болесни и затровани блатом отровних безбожних учења, кад савремени Самарјани и пагани траже истинску воду живота да би оживели умирући дух и окрепили онемоћало тело, свако треба да у себи пронађе искреност и снагу да себе види без улепшавања и лажи. Само тада Господ - Истина, Правда и Живот - може да се одазове на нашу горку истину и да нас научи да Му се клањамо у духу и истини.

Жеђ за истином је први услов који је неопходан да бисмо, као Самарјанка, могли да у свом животу сретнемо Живог Бога. Истина непојмљиве светости Божије и Његово милосрђе изненадиће наше срце, и у светлости ове истине видећемо и истину свог пада, истину своје греховности. Живо осећање несреће довешће нас на Извор живе воде, а Божија благодат ће нас својом оживљујућом силом подићи из пада, подариће уму духовну слободу, ослободиће нас од окова греха.

Пријатељи моји, ми данас живимо у тако сконцентрисаном времену, да се искуство човековог духовног клијања и узрастања одвија видљиво, не протежући се на деценије. И ево, овде и сада, то клијање се дешава и у нама. Човек мртав беше и оживе, и изгубљен беше и нађе се (Лк. 15, 32). Колико је таквих живих мртваца данас дошло у Цркву са животних раскршћа, вођених једним јединим осећањем - жудњом за истином. И Господ чини чудо, враћајући мртве у живот!

Заједно са жудњом за истином брзо, врло брзо, у човеку жедном истине почиње да се појављује и познање истине, јер Господ открива Себе ономе ко жуди за Њим.

Истина и јесте Сам Господ. Ја сам Пут и Истина и Живот, говори Он о Себи у Светом Писму. Заједно са Богом, сила Божија се обавезно јавља у нашем животу кроз Св. Тајне Цркве, постајући у нама извор живе воде која тече у Живот Вечни. Истина - то је и реч Божија - жива, увек делатна, која жедног путника води животним путем. Реч Твоја јесте истина, сведочи Свето Писмо (Јн. 17,17). Истина је и Дух Истине, Дух Свети, Дух Божији, Који од Оца исходи, Којег Син јавља. Дух Свети научиће нас свакој истини. То су три живототворне струје једног Извора - Извора Живота Духа. Међутим, само вера у Христа дарује познање ове животоносне истине.

Ево и последњег услова, без којег ће увенути изданак оживелог духа. Ми у сваком тренутку треба да живимо истином, треба стално да осећамо присуство Живог Бога у свом животу. Дакле, Он је овде, са мном. Он види моје поступке, Он унапред зна осећања мога срца, Он види кретање мог ума.

Господ мој и Бог мој! Мој Господ! Зар нам свеприсуство Божије не доказује и очигледна чињеница, коју нам историја данас показује? Ништа није скривено што се неће открити, сведочи Свето Писмо (Лк. 12; 2).

Учињено у тами ноћној - обнародовано је дању; сахрањено временом (седамдесетогодишња историја Русије) - показало се са свом очигледношћу као да је данас учињено; тајно се појавило кад га нико није очекивао, кад су на њега сви заборавили: јавило се и објавило истину. И светлост (цстине) светли у тами, и тама је не обузе (Јн. 1; 5). Истина Божија нам се сада показала у збору светитеља, који су раније били исмејани, понижени, и оклеветани објављујући свету своју истину. Тама је прогутала оне који су устали против истине, и сећање на њих је ишчезло.

Желим да вам наведем још један пример из живота прошлог века, на први поглед безначајан, који, међутим, јасно показује шта значи и како у животу треба корачатн пред Богом.

Кад спахији, привученом младошћу и свежином младе собарице, није успело да ову девојку наговори на преступно дело, одлучио је да у ту сврху искористи своју снагу и власт. У тренутку кад је голубица већ била у власти овог јастреба и кад ниоткуда није могла да очекује помоћ, девојчин поглед пао је на икону Спаситеља. Њено срце је затреперило ка Богу, и она је узвикнула: "Господине, Он посматра!" И гле чуда! Ослабио је стисак злочиначких руку, и оне су испустиле жртву. Сузе покајања потекле су из очију које нису ни знале за сузе.

Овај пример ће код многих наших савременика изазвати подсмех, али, драги моји, Бог и на нас гледа, и Живи Бог чека да Му се и ми живо обратимо.

Међутим, дар Божији - човекова чудесна слобода увек нас ставља пред избор: да ли ћемо кроз све догађаје, кроз све туге и радости, ићи или не ка бескрајној Божијој истини и љубави.

Господ је увек с нама, али ми не идемо увек ка Богу. Управо због тога за нас увек постоји реална опасност да, иако се налазимо крај студенца живота, останемо мртви, да и поред живе воде останемо жедни, и да поред благодати останемо без благодати.

За богопоштовање и живот у Богу не постоје, драги моји, нити посебно време нити посебне околности, него се увек и у свему истински живот у Богу састоји у томе да наша брига за спасење просветљује светлошћу Истине сваки тренутак нашег живота.

Напајајте се, пријатељи моји, водом живота. Приђите Христу, њеном Извору, приђите у духу и истини. Извор живе воде ће кроз вас потећи и ка онима, који још нису нашли живототворни Извор И које мучи жеђ у пустињи живота.

Наш данашњи одлазак на Извор живе воде завршићу речима архиепископа херсонског Димитрија, како би се његове богонадахнуте речи утиснуле на таблице ваших срца и руководиле вас за живот у духу и истини.

"Ко се Богу моли духом?

Онај ко речи молитве не изговара само устима већ свом својом душом и срцем; онај који, осењујући се крсним знамењем Господњим, духом гледа на Самог Господа, распетог на Крсту; онај ко, приклањајући главу, приклања пред Богом и срце и душу; онај који, падајући на земљу, васцелог себе у најдубљем смирењу предаје у руке Божије, са скрушеношћу срца и са потпуном преданошћу вољи Божијој. Ко се Богу моли истином? Онај, чији су душа и срце оживљени вером и љубављу, оживљени мислима, осећањима, надама и жељама каквима одишу и молитве светих; онај који, поклањајући се Богу у храму, престане да се ван храма поклања кумирима својих страсти; онај који, служећи Богу учествовањем у црквеном богослужењу, служи Богу и самим својим животом и делима; онај који, молећи Бога да му да хлеб насушни, дели тај хлеб са другима, који га немају, а утолико пре га не отима од других; онај који, молећи Бога за опроштај својих грехова, и сам од свег срца прашта свакоме ко је према њему згрешио; онај који, молећи се за избављење од искушења и клевета лукавог ни сам своме брату не даје повода за саблажњавање и спотицање; онај који је, изговарајући у молитви свете речи 'нека буде воља Твоја" искрено спреман да изврши и претрпи све што налаже ова најсветија воља - да истрпи све по вољи Божијој и у славу Пресветог имена Његовог - до крста, до смрти. Управо такве поклонике тражи Бог Отац."

"Господе! Напој водама душу моју, жедну благочешћа!"

Ваистину Христос васкрсе!

Амин!

16. (29.) мај 1994. године

Извор: Светосавље

Пут је Господа водио преко Самарије – области која се налазила северно од Јудеје и која је раније припадала трима Израиљским коленима: Дановом, Јефремовом и Манасијином. У тој области се налазио град Самарија, некадашња престоница Израиљског царства. Асирски цар Салманасар је покорио то царство, одвео Израиљце у ропство, а уместо њих је населио незнабошце из Вавилона и других места. Мешањем ових досељеника са преосталим Јеврејима, настали су Самарјани. Самарјани су примили Мојсијево Петокњижје, поштовали су Јахвеа, али нису напуштали ни служење својим боговима. Када су се Јудеји вратили из Вавилонског ропства и почели да обнављају Јерусалимски храм, Самарјани су хтели да у томе учествују, али им Јудеји нису дозволили, и зато су сазидали себи засебан храм на брду Гаризиму. Примивши Мојсијеве књиге, Самарјани су одбацили списе пророка и сва предања: због тога су их Јудеји сматрали горим од незнабожаца и на сваки начин избегавали да са њима имају било какве контакте, гнушајући их се и презирући их.

Пролазећи кроз Самарију, Господ је са Својим ученицима стао да се одмори поред извора, који је по предању ископао Јаков, недалеко од града Сихема, који јеванђелиста назива Сихар. Можда је то подругљив назив који је ушао у употребу од речи „шикар“ – „појио вином“ или „шекер“ – „лаж“. Јеванђелиста наводи да је било „око шестог часа“, по нашем рачунању око подне, време највеће врућине, што је и изазвало потребу за одмором. „Дође жена из Самарије“, тј. Самарјанка, да захвати воде. Исусови ученици су отишли у град да купе храну, и Он се обратио Самарјанки са молбом: „Дај ми да пијем“. Сазнавши по говору или по одећи да је незнанац који јој се обраћа са таквом молбом Јудеј, Самарјанка се зачудила, како то Исус, будући Јудеј, тражи да пије од ње, Самарјанке, имајући у виду мржњу и презир који су Јудеји гајили према Самарјанима. Али Исус, Који је дошао у свет да спасе све, а не само Јудеје, објашњава Самарјанки да она не би постављала такво питање да је знала Ко разговара са њом, и какву срећу (дар Божији) јој је Бог послао овим сусретом. Да је знала ко јој је рекао: „Дај ми да пијем“, она би сама Њега замолила да јој утоли духовну жеђ, да јој открије ону истину чијем познању теже сви људи, и Он би јој дао ту „воду живу“, под којом треба разумети благодат Светога Духа (в. Јн. 7,38-39). Самарјанка није схватила Господа: под живом водом она је разумела изворску воду, која се налази на дну студенца, и зато и пита Исуса, откуд Он може да има живу воду, ако нема ни чиме да захвати, а студенац је дубок. „Еда ли си ти већи од оца нашега Јакова, који нам даде овај студенац, и он из њега пијаше и синови његови и стока његова?“, са поносом и с љубављу се она присећа патријарха Јакова, који је оставио на коришћење својим потомцима тај студенац. Тада је Господ подиже на највише разумевање Његових речи: „Сваки који пије од ове воде опет ће ожеднети; а који пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни“. У духовном животу благодатна вода има другачије дејство, него материјална вода у телесном животу. Ко се напио благодати Светог Духа, тај више никада неће осетити духовну жеђ, јер су све његове духовне потребе у потпуности задовољене; међутим, онај који пије материјалну воду, као и онај који задовољава све своје земаљске потребе, утољава своју жеђ само тренутно и „опет ће ожеднети“. Осим тога: благодатна вода ће пребивати у човеку, створивши у њему самом извор који куља (буквално са грчког „који скаче“) у живот вечни, тј. који човека чини удеоничарем вечног живота. И даље не схватајући Господа и мислећи да Он говори о обичној води, али само о некаквој нарочитој, која заувек утољава жеђ, она моли Господа да јој да ту воду да не би више морала да долази на студенац по воду. Желећи да уразуми Самарјанку да она не разговара са обичним човеком, Господ јој најпре наређује да позове свог мужа, а затим је директно изобличава за то што она, која је имала петорицу мужева, сада живи у прељубничкој вези. Видевши да је Онај Који говори с њом пророк, Који зна све што је сакривено, она Му се обраћа за одговор на питање које је у то време највише мучио Самарјане у њиховим односима са Јудејима: ко је у праву у спору о месту клањања Богу, да ли Самарјани који се, поводећи се за својим оцима који су подигли храм на гори Гаризиму, клањају Богу на тој гори, или Јудеји, који су тврдили, да се Богу може клањати само у Јерусалиму. Изабравши за поклоњење гору Гаризим, Самарјани су се позивали на Мојсијеву наредбу у 5. Мојс. 11, 29 да се произнесе благослов на тој гори. И мада је њихов храм, изграђен на тој гори, разрушио Јован Гиркан 130. године пре Христа, они су наставили да тамо врше жртвоприношења. Господ одговара на спорно питање тврдњом да је погрешно мишљење да се Богу наводно може клањати само на некаквом једном одређеном месту. Спорно питање између Јевреја и Самарјана ће само по себи убрзо изгубути своје значење, јер и јудејско и самарјанско богослужење ће већ у блиској будућности нестати. То се и испунило када су се Самарјани, истребљивани ратовима, разуверили у значај своје горе, а Јерусалим 70. године после Рођења Христовог био разрушен од стране Римљана, а храм спаљен. Ипак Господ даје предност јудејском богопоштовању, имајући, наравно, у виду да су Самарјани, прихватајући само Петокњижје Мојсијево, одбацили пророчке списе у којима је било детаљно изложено учење о Месијиној личности и царству. Па и само „спасење је од Јудеја“, јер ће Искупитељ човечанства произићи из средине јудејског народа. Даље Господ, развијајући мисао коју је већ изнео, указује да ће доћи (чак је већ дошло, пошто се Месија појавио) време новог узвишеног поклоњења Богу, које неће бити ограничено некаквим искључивим местом, већ ће се практиковати на сваком месту, јер ће се вршити у духу и истини. Само је такво клањање истинито, јер оно одговара природи Самог Бога, Који је Дух. Клањати се Богу у духу и истини значи трудити се да се угађа Богу не само формално, путем приношења жртава, као што су то чинили Јудеји и Самарјани, који су мислили да се целокупно богопоштовање своди само на то, већ путем истинитог и чистосрдачног стремљења Богу, као Духу, свим силама свог духовног бића; то значи познавати Бога и волети Бога, неизвештачено и нелицемерно желећи да се Њему служи испуњавањем Његових заповести /…/

Почињући тобоже да схвата значење Исусових речи, Самарјанка у замишљености каже: „Знам да долази Месија звани Христос; кад Он дође, објавиће нам све“. Самарјани су такође чекали Месију, називајући Га Гашагеб, и заснивајући то очекивање на речима Петокњижја у књизи 1. Мојс. 49,10, 4. Мојс. 24. глава и нарочито на Мојсијевим речима у 5. Мојс. 18,18. Схватања Самарјана о Месији нису била тако искварена, као код Јудеја: Самарјани су у личности Месије очекивали пророка, а Јудеји – политичког вођу. Зато Исус, који дуго пред Јудејима није Себе називао Месијом, овој простодушној Самарјанки директно каже, да Он и јесте од Мојсеја обећани Месија-Христос: „Ја сам, Који говорим са тобом“. У узбуђењу од среће што види Месију, Самарјанка баца поред студенца свој крчаг и хита у град да све обавести о доласку Месије, Који јој је, као Срцезналац, рекао све што је „она учинила“. Ученици који су у то време дошли из града зачудили су се томе што њихов Учитељ разговара са женом, јер су то осуђивала правила јудејских рабина, поучавајући: „не разговарај дуго са женом“, „нико не сме на путу да разговара са женом, чак и ако му је законита жена“, „боље је спалити речи закона, него њима научити жену“. Ипак, имајући страхопоштовање пред својим Учитељем, ученици Му никаквим питањем нису показали своје чуђење, и само су Га замолили да једе храну коју су они донели из града. Али природна глад у Њему се гаси због радости од обраћења Њему становника самарјанског града и бриге о њиховом спасењу. Он се радовао што је семе које је Он бацио већ почело да даје свој плод, и зато, на предлог ученика да утоли Своју глад, одговара им да је за Њега истинска храна испуњавање дела спасења људи, које Му је наложио Бог Отац. Становници Самарије, који су одлазили к Њему, представљају за Њега њиву која је сазрела за жетву, док ће на пољима жетва бити тек кроз четири месеца. При сејању зрна у земљу обично се дешава да жање онај исти који је и сејао за себе; при сејању речи, међутим, духовна жетва чешће припада другима, али се при томе и сејач радује заједно са жетеоцем, јер је он сејао не за себе, већ за друге. Христос зато и каже да Он шаље апостоле да скупљају жетву на духовној њиви, коју су првобитно обрадили и засејали не они, већ други – старозаветни пророци и Он Сам. За време тог разговора код Господа су дошли Самарјани. Многи су поверовали у Њега због речи жене, али још већи број њих је поверовао за реч Његову, када је Он, по њиховом позиву, провео код њих у граду два дана. Слушајући учење Господа, они су се, по њиховом личном признању, убедили да је Он заиста Спаситељ света, Христос.

Архиепископ Аверкије – Приручник за изучавање Св. Писма Новог Завета;

Епархија Жичка, Краљево 2005.

Извор

Има много књига и упутстава посвећених припреми за Свето причешће. Циљ ових књига јесте да пруже човеку знања потребна за свесно, са свештеним страхом и непостидно приступање Путиру с Храном Бесмртности. Ове књиге су различите. У њима има неподударности, углавном везаних за различит степен строгости припреме и различите приступе учесталости причешћивања. Ипак, таква литература постоји и она је многобројна. Али, ево чега немамо! Немамо књига које с читаоцем воде разговор о томе како да се понаша после причешћа,како да чува добијени дар, како да на добро користи реалност богоопштења! Пропуст је очигледан. И нема ничег дрског у томе да се овај пропуст брзо надомести. Озбиљност задатка захтева, као прво, формулисање питања, а као друго, саборне напоре за проналажење тачног одговора.

Искуство, духовно и свакодневно подједнако, говори нам о томе да је лакше добити него задржати. Ако се ради о великом дару умеће његовог коришћења је најтеже што очекује онога ко га је добио. Благослов може да се претвори у проклетство сразмерно с неуким коришћењем или занемаривањем дарова. Историја Израела је пример за ово. Мноштво чуда, Божије вођство, односи између народа и Бога попут супружничких! Шта се више може очекивати? Ипак, као наличје ових односа неумољиво се појављују погубљења и тешки ударци који падају на главе људе који се понашају недостојно избрања. Што се тиче причешћивања реалност Христовог присуства у Евхаристији је још у апостолска времена наводила на то да се говори о болестима и смрти недостојних причесника. Дакле, одавно је време да се говори не само о припреми за причешће, већ и о правилном животу после добијеног причешћа.

Ево прве мисли која почива на површини: зар није умесно да се на дан причешћа уместо вечерњих молитава, покајничких и скрушених, уочи спавања још једном прочитају благодарствене молитве после причешћа? У њима су молбе не просто за опроштај и помиловање, већ „да уђеш у удове и у утробу, учврстиш зглобове и кости, опалиш трње свих сагрешења“ и др. Ове кратке молитве су веома снажне, пуне смисла, радосне и енергичне. Њихово вишеструко или макар поновно читање на дан причешћа појачава у хришћанској души осећај захвалности према Богу, рађа трезвеност (сећање на Господа), распламсава у човеку жељу да се чешће причешћује.

Светитељ Јован (Максимович) је након служења литургије често дуго остајао у олтару. Читао је Јеванђеље, „пребирао“ је бројанице, изговарао је друге молитве и затим је с напором одлазио на свакодневни посао пошто није желео да напусти олтар. И то је лекција. Очигледно да је човек у свету оптерећен бригама и да је ужурбани животни темпо непријатељ усредсређености. Али, човек треба да се труди да после причешћивања не зарони одмах у послове, треба да се потруди да потражи макар кап тишине коју ће посветити читању и размишљању.

Плашим се да тврдим који је тачно од оптинских стараца (чини ми се Варсануфије) саветовао да се на дан причешћа чита Апокалипса Јована Богослова. Очигледно се имало у виду то да је облагодаћени ум хришћанина у то време способнији за примање Божјих тајни него у обичне дане. Није толико у питању конкретан савет колико обриси општег правила: на дан причешћа све могуће време и снаге треба посвећивати проучавању речи Божије и других духовним делима.

Поставши дом Божји посредством причешћа хришћанин постаје страшан за невидљиве непријатеље добра. Од њега као од ватре „бежи сваки злочинац и свака страст“. Стога је за непријатеља битан задатак да се потруди да разоноди хришћанина, да га увуче у ковитлац разноразних брига, да га окружи „незнањем, заборавом, малодушношћу и каменом безосећајношћу“. И непријатељу то полази за руком сразмерно с нашом непажњом. Треба ли се чудити распојасаности греха и хаосу који влада у главама ако не учимо да како треба користимо своје најпобедоносније оружје – битно сједињење с Богочовеком и Спаситељем?

Питање без сумње, није потпуно сагледано, већ смо га се само дотакли. Оно захтева црквену пажњу и самом изговарању питања може претходити позив: „Вонмем!“ („Пазимо!“) И умеће опраштања грешака и способност супротстављања деловању страсти и храброст у незгодама и предукус вечних добара, и још много-много другог се причесницима даје у изобиљу. Ево шта је Јован Кронштатски говорио после причешћивања: „Господ је у мени лично, Бог и човек, ипостасно, суштаствено, истинито, очишћујуће, освећујуће, победоносно, обнављајуће, обожавајуће, чудотворно, што и осећам у себи.“

Богатство дарова које је осећао кронштатски пастир исто је богатство дарова које се даје свима, али нажалост, причесници га не осећају тако дубоко.

Управо у овом смислу ће свеци судити свету. Имајући тачно исто онолико колико и ми, они су умели да свој живот претворе у јарко горење кандила док ми само испуштамо гареж и ризикујемо да у страшном часу суда останемо без уља.

Осим онога што већ имамо можда нам више ништа није ни потребно за чудотворну пуноту и свакодневно хришћанско сведочење. Није нам потребно ништа преко тога, али треба да научимо да користимо оно што имамо. И пре свега треба да научимо да се правилно опходимо према пречистим тајнама Христовог Тела и Крви: да их са свештеним страхом примамо и достојно чувамо у себи.

Протојереј Андреј Ткачов

29 / 05 / 2013

Извор: Православије.ру

С великим напором отварам очи и покушавам да се сетим: шта је било јуче? У сећању су ми се сачувала нека туђа лица, одломци реченица, моји поступци којих би боље било да се не сећам...

Мој живот се у последњих пола године факултета претворио у прави пакао. Желео сам да заборавим на све, да вином залијем свој неиздрживи бол због изгубљене љубави, али се рана у грудима толико повећавала, а тама у мени је постајала све страшнија. И нисам знао како да пронађем пут назад у мој свет, где је тако пријатно и топло, где таласи шапућу код пристаништа, а на небу весело круже чиопе.

У моју главу као да је било наливено растопљено олово, а руке и ноге као да су ми биле напуњене ватом, тако да нисам био у стању да се померим или да устанем.

Тада не просто да сам погледао у провалију, већ сам се нашао на самом њеном дну, свим бићем осетивши смрад погибељи. Тама је била жива и опипљива, обавила ме је својим лепљивим пипцима, парализовала ми је вољу и ум, извукла је из мене све снаге. Чежњиво сам гледао нагоре, где је тињала слаба спасоносна светлост. Било ми је јасно да сам не могу да се извучем из ове јаме, да не могу да савладам окомите оштре избочине, да се никад нећу вратити на своју сунчану пољану.

Од тада се не усуђујем да осуђујем оне који су скренули с правог пута, који су залутали, оклизнули се или пали. То може да се деси сваком, без изузетка.

Несрећа као злобна и опасна звер, вреба нас тамо где је не очекујемо; она једним ударцем може да уништи наш крхки унутрашњи свет, па и цео наш живот. И не треба се уздати у сопствене снаге или очекивати спасење од човека. Други човек није у стању да урони у твој бездан како би ти помогао, зато што сам може да потоне и да се не извуче одатле. Преостаје му само да се нада чуду и оно се понекад дешава.

Бака ме је васпитала у хришћанској вери и од малих ногу сам знао да постоји рај и пакао, да постоји Бог и ђаво. Био сам уверен у то да човек не умире до краја, да његова душа после смрти живи у векове векова.

Али, моја вера је била површна, као део обичаја и предања мог рода.

Кад сам умирао од болова у болничкој постељи сећао сам се молитава које ме је бака научила. А касније, кад ми је постало лакше, сањао сам о томе да одем у тајгу, да понесем само крст и старе књиге које смо имали у светом углу испод икона, да саградим колибицу код чисте и бистре речице и почнем да живим у њој као отшелник до краја својих дана.

Међутим, живот је решио другачије. Уместо на пољани у тајги обрео сам се у ковитлацу мегаполиса; уместо кристалног планинског ваздуха и прозрачне воде удисао сам прави смог и пио сам неку гадост која је полако, али сигурно уништавала мој мозак и моју душу.

Сазнао сам да земаљска љубав може да донесе не само изванредну радост и срећу, већ и неподношљив бол; да реч не само да узноси и васкрсава, већ може и да усмрти.

Скренуо сам са свог уског пута, сурвао сам се и с болом пао на дно провалије поломивши све душевне кости.

И притом сам због нечега поуздано знао да то још није крај...

С напором сам устао из своје постеље и кренуо тетурајући се.

Већ сам знао да ће мој пут бити врло дуг и тежак, али је засад требало да дођем до прве станице с чудним називом Отрадно (Радосно).

Овај пут нам је показао Николај Николајевич, професор историје староруског сликарства. То је био задивљујуће скроман, добар и дубок човек. Потомак славног рода Третјакова, чинило се да зна све о сваком руском храму и о свакој икони. Међутим, оно што је главно – откривао је нама, које је ушкопила совјетска атеистичка школа, диван свет Дионисија и Рубљова с њиховом четвртом димензијом и обрнутом перспективом, где је све удаљено постајало близу, где су анђели просто спуштали на земљу, а свеци лествицом лако усходили на небо.

Слушао сам га и сећао се прича своје баке о некој непостојећој земљи у којој се налазе бели храмови с јарболима звоника, како бродови међу златастим таласима пшенице плове некуда у тиркизна небеса. Мислио сам да су то бајке, да тај свет одавно почива негде на дну, као легендарни град Китеж...

„А ви отиђите у Отрадно,“ – загонетно се осмехивао Николај Николајевич.

И кренули смо.

И сад се сећам ове мале станице у Подмосковљу. Фебруарска мећава нам је бацала у лице прегршти снега. Напред је у краткој бунди весело трчао Николај Николајевич, а иза њега – двадесетак студената: уметници, оператери, режисери. Међу њима је било Руса, Јевреја, Таџика и Туркмена. Свих се дотакла жива реч и позвала их је тамо, на врх брда, где се налазила мала сеоска црква.

Не могу да кажем да је прво путовање преокренуло моју свест. Тескоба, загушљивост, непознати језик богослужења, љутите баке, које су све време стављале примедбе, - све ме је то нервирало и замарало. Напред, испред налоња седео је погрбљени старчић-свештеник ретке беле косе, са светлом ћелом. Сви су ишли код њега на исповест. Пришао сам и ја. Не сећам се о чему сам разговарао с њим, али сам због нечега осетио лакоћу и радост.

Други пут се мом пријатељу десила несрећа. Назвала га је жена из Петербурга и рекла ми је да је утврђено да њихов мали син има менингитис, да је примљен у болницу и да никоме не дозвољавају да уђе у болничку собу.

Наравно, одмах смо кренули у Отрадно. Мој друг се гурајући све лактовима пробио до старца, пао је пред старца на колена. Он га је тешио колико је могао, а онда је устао, отишао у олтар и дуго из њега није излазио. Чуло се како се у рецитатив литургијских песама уплићу његови слабашни молитвени возгласи.

Неколико сати касније телефонирали смо у Петербург и радосна жена мог пријатеља је јавила да њихов син уопште нема менингитис. То су рекли лекари иако су свега два сата пре тога говорили супротно...

Можда је чудо, а можда једноставно подударност.

Још увек се с опрезом односим према различитим чудима, посебно према онима која превише узнемиравају умове и око којих се диже нездрава прашина.

Али тада, тог спарног јулског дана кад сам кренуо у Отрадно код старца, схватао сам да ни ја сам, ни неко други из моје околине, ни доктори, нису у стању да ми помогну. Предубока је била провалија и превише неиздржив је био бол... Ишао сам код старца надајући се чуду.

То је била моја последња нада...

Често желим да се вратим уназад, да нађем заборав у светлим сновима мог детињства, да поседим на обали моје чисте реке, да слушам шапат воде на спруду, али уместо тога због нечега се налазим у зачараној шуми и мрачним лабиринтима свог сећања.

Корачам овом сумрачном, тешко пролазном стазом, покушавам да брзо прођем кроз све своје невоље и несреће, али притом тачно знам да су све оне само увод, најстрашније ме тек чека.

И не желим да идем даље...

Човек је вечито дете, игра се својим животом, а да често није свестан да му у рукама није невина звечка, већ смртоносна бомба. Један погрешан корак, један невешт покрет, једна неопрезна реч – и свет ће експлодирати распавши се на ситне комадиће. И ако човек не погине мораће дуго да иде унаоколо, скупљајући све ове крхотине, покушавајући да их залепи у неку целину. Да би живео. Да би дисао. Да би стварао и размишљао, да се не би претворио у безвољну и равнодушну лутку.

До Отрадног сам ишао читаву вечност. Био је врео летњи дан, на небу као да је било окачено немилосрдно сунце и улице на мом путу су биле покривене мацама од топола. Чинило ми се да сви пролазници упиру прстом показујући моју унутрашњу ругобу, да климају главама, грде ме, разобличавају, називају најгорим речима. Али, било ми је свеједно. Болело ме је тако као да ми је неко забо нож у срце и заборавио да га извади.

А зар човек који је задобио смртоносну рану размишља о томе како изгледа у очима других?

Ушао сам у храм и не примећујући никога, кренуо према месту где је старац обично исповедао. Исповест се већ завршила и морао сам дуго да молим једног прислужитеља да га позове.

Напокон је изашао. Клекао сам на колена пред њим и открио сам пред њим сву своју гадост, ништа не кријући. Није ме било срамота. Много сам се уморио носећи у себи прљавштину и тежину. Очи су ми ослепеле од црнила. Напустио сам свој топли и сунчани свет, отишао у далеку земљу, потрошио сам своје драгоцене бисере на некакав бућкуриш, приморавао сам себе да једем празне и суве мекиње, веселио сам се кад ми је било тескобно и лоше, а сад сам дошао код свог Оца надајући се да ће ме примити и опростити ми.

Вероватно сам говорио дуго и неразумљиво. У извесном тренутку сам чак заборавио да је старац ту, поред мене. Онда сам на својим леђима осетио његове лаке руке, подигао сам главу и угледао сам пред собом очи небеске боје, пуне бесконачне љубави и суза.

Такве су биле очи мог сина кад ми се јавио оданде четрдесетог дана после погибије, иако су у животу то биле две потпуно црне маслине...

Старац је устао, окренуо се ка олтару, гласно је уздахнуо: „Оче!...“ и онда је дуго стајао непокретно.

Кад се окренуо према мени био сам запањен колико је млад са својих 85 година. Очи су му сијале, на уснама је играо лагани осмех. Из њега је исходио неки моћан талас опипљиве светлости.

Тама која ме је толико мучила у последње време, повукла се кукавички подвивши реп; тежина ми је пала са срца. Старац као да је узео и извадио нож из мог срца. Наравно, бол је остао, али је то био бол ка оздрављењу.

Загрлио ме је, говорио је нешто да ме утеши. Али ја, поштено говорећи, нисам био у стању да било шта схватим или чујем.

Мало сам се удаљио од храма, легао сам ничице у траву, као што сам то често чинио у детињству и лежао сам тако скоро до саме вечери осећајући како ме живоносне и светле струје прожимају од главе до пете.

Увек ћу се сећати тог имена: отац Тихон Пелих...

Владимир Шчербињин

Са руског Марина Тодић

29 / 05 / 2013

Извор: Православије.ру

У песмама Преполовљења час је реч о Васкрсењу Христовом, час нас подсећају на приближавање празника Педесетнице, када је Васкрсли Господ послао Својим ученицима Духа Светога, обилно напајајући и утољавајући духовну жеђ оних који су поверовали у Христа као у Месију и Искупитеља света. На дан Преполовљења служи се Велико вечерње са читањима из Старог Завета - паримејима, но катизма је редовна, а не "Блажен муж". Пева се тропар: "Преполовившусја празднику, жаждушчују душу моју благочестија напој водами, јако всјем, Спасе возопил јеси: жаждај да грјадет ко мње и да ищет, Источниче жизњи нашеја, Христе Боже, слава Тебје".

На јутрењу није одређен полијелеј, него само Велико славословље. Катавасија на сам дан празника и дан оданија није пасхална, него "Море огустил јеси". На јутрењу и Литургији, уместо "Честњејшују" и "Достоино јест" пева се ирмос: Лужде матерем дјевство..." На сам празник иде литија на изворе и обавља се мало освећење воде. Преполовљење се празнује осам дана и одаје се у среду пете седмице после Васкрса. На оданију се уместо "Достојно јест" такође пева Лужде матерем дјевство". Претпразништва нема.

Извор: Светосавље

КОМАНДАНТ логора Јасеновац Ивица Матковић наредио је јануара 1943. логорашу др Недељку Зецу да прегледа Жилу Фрковића, једног од најкрволочнијих кољача Јасеновца.

"Кад сам ушао у собу", прича др Зец, "Жиле је сједио раздрљен, разбарушене косе, са закрвављеним очима и пијаним изразом лица.

"На столу је била напола испијена боца ракије и неколико чашица у нереду. 'А, дошао си, докторе. Сједи ту на столицу, и ако хоћеш послужи се ракијом', рекао је.

"У соби смо остали сами. Жиле ме испочетка одмјеравао са свих страна, жмиркавим, пркосним и у исто доба несигурним погледом. А затим је изненада скочио с фотеље, подупро се рукама о сто, и унезвијерено упро поглед у мене. 'Знаш ли ти, докторе, да те сада могу преклати као бравче и да никоме за то нећу одговарати?' 'Знам', одговорих му кратко.

"После извјесног времена некако се смирио, а затим се изненадно зацерекао, одајући неке неартикулисане гласове.

'Знаш ли ти, докторе, зашто сам те зовнуо вечерас овђе? Разумије се да не знаш. Али, не бој се, нећу те заклати. Мораш ми обећати да ћеш ми помоћи.'

'Што могнем, учинит ћу'.

СТРАШНИ ПОГЛЕД УМИРУЋЕГ

КАД год у мучењу и клању покушам поново да доживим занос и задовољство, увијек ме изненада простријели Вукашинов поглед и тада малакшем, бацим нож и не могу више да кољем, жалио се Жиле Фрковић. Почео сам много да пијем, али ми то помаже само на тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: 'Ради ти, дијете, свој посао!' И, ето сад сам постао последња цркотина и ничим више не могу себи да помогнем.

Налио је чашу ракије и одмах је искапио, поново је напунио, а мени дотурио боцу и наредио да себи напуним чашу.

'Елем, докторе, сад смо овђе нас двојица сами. И ако итко ишта од овога што ћемо разговарати сазна, ти знаш што те чека.'

Затим је испрекидано и неуједначено наставио:

'Више не могу да поднесем ове муке. Не помаже ми ни клање, ни мучење, ни крв, ни јаук, ни жене, ни ракија. Врло добро знаш тко сам ја. Ето ја, Жиле, најкрвавији усташа у Јасеновцу, који је поклао десетине хиљада логораша и највише задовољство доживио у том клању, ето, тај Жиле је сада последња пачавра, због тамо некаквог старог, смрдљивог сељачине Вукашина из Клепаца.'

Поново је застао, испио чашу ракије, па наставио:

'Ти се сјећаш кад је у коловозу Јуре Маричић послао око 4.000 људи у Градину на клање. Тада смо се Перо Брзица, Зринушић, Шипка и ја опкладили тко ће те ноћи заклати највише логораша. Већ послије једног сата био сам далеко испред по броју закланих. Никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати заклао сам 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу по 300-400.

Док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну и ту угледао једног постаријег сељака који с неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем и како ми се жртве у највећим мукама претурају. Тај његов поглед некако ме пресјекао: учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем. А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин (Мандрапа, АМ) из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали, а њега послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром, који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући га, у мени се наједном разбуктала жеља да му мир и спокојство разбијем најсвирепијим мучењима и да у његовим мукама, болу и копрцању повратим занос.

Издвојио сам га и ставио на један пањ. Наредио сам му да викне: Живио поглавник Павелић, ако то не каже, да ћу му одсјећи ухо. Вукашин је шутио. Откинуо сам му ухо. Није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче: Живио Павелић, или ћу му откинути и друго ухо. Он је и даље шутио: откинуо сам му и друго ухо. Вичи: Живио Павелић, или ћу ти откинути нос. А кад сам му и по четврти пут заповједио да узвикне: Живио Павелић, и запријетио да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао, и уперивши поглед некако кроз мене и преко мене у неизвјесност, полако и разговијетно ми је добацио: Ради ти, дијете, свој посао!

Послије свега те његове последње ријечи потпуно су ме избезумиле, скочио сам и ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од уха до уха и ногама га сјурио у јаму. Али, тада је и у мени нешто препукло и те ноћи нијесам више могао да кољем. Перо Брзица је побиједио, јер је заклао 1.350 логораша, и ја сам му без ријечи платио опкладу.'

"Послије ове чудовишне исповијести Жиле је наједном умукао, унезвијерено се загледао негђе у даљину и неко вријеме остао као скамењена фигура. Затим су му се почели неправилно трзати мишићи на лицу, очима је сијевао около, стезао шаке и заривао нокте себи у дланове, почео је неправилно да дише.

"Одједном, провалило је из њега неко чудовишно јецање и плач с рикањем. Неочекивано, нагло је устао из фотеље и срушио се на кољена испред мене. У једном маху ухватио је и почео да љуби моју руку. Тек послије првог запрепашћења могао сам кроз његово рикање да разаберем како говори:

'Докторе, ко бога те молим, помози ми! Ја знам да сам кукавица и не могу сам себи ове муке прекратити једним хицем из револвера. Ни клање, ни мучење, ни најсвирепија злостављања логораша више ми не помажу, не помаже ми више ни исповијест, ни молитва логорског фратра Брекала. Не помаже ни разврат са женама, ни пиће, ни оргијање. Ништа ми више не помаже. А ја сам одређен за лијечнички преглед за комисију. Ти ћеш тамо бити као лијечник и дават ћеш стручне приједлоге. Докторе, преклињем те, пошаљи ме негђе на одмор, у неку бању, да се тамо покушам примирити.'

'Добро, предложит ћу да те пошаљу у Липик.'

"Послије хистеричног плача Жиле се смирио и придигао, стао преда ме и мрко ми добацио:

'Сад знаш све. Можеш ићи'!"

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/05/27.05.13_zbor_-_golijan_i_jerotic_surcin_samopopravljanje_preumljenje_obozenje_64kbps_.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-protojerej-stavrofor-milorad-golijan-i-akademik-prof-dr-vlad

У свим јеванђелским догађајима се ради управо о сусретима, о сретањима личности Бога и личности човјека. Сваки од тих сусрета је спасоносан и преображавајући за људе, али најкарактеристичнији су они у којима Христос исцјељује болесне људе. Таквом једном догађају посвећена је и ова недјеља, трећа по Васкрсењу, коју зовемо Недјеља о раслабљеном.

“Потом бјеше празник јудејски и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања, која се јеврејски зове Витезда и има пет тријемова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слијепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер Анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А ондје бијаше неки човјек који тридесет осам година бијаше болестан. Кад видје Исус овога гдје лежи, и разумје да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли здрав да будеш? Одговори му болесник: Господе, човјека немам, да ме спусти у бању кад се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе прије мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи! И одмах оздрави човјек, и узе одар свој и хођаше. (… ) Потом га нађе Исус у храму и рече: Ето постао си здрав, више не гријеши да ти се што горе не догоди” (Јован 5, 1-15).

Ево кључног питања које Господ упућује болном, јадном, немоћном, раслабљеном човјеку: “Хоћеш ли здрав да будеш?” Он као да говори: Ја нећу на силу да те исцијелим, нећу без твоје воље и жеље да ти се намећем за добротвора. Заиста, свако оздрављење (било оно духовно или физичко) јесте плод сусрета и сарадње између Божанске силе, са једне стране и човјекове вјере и жеље за оздрављењем са друге стране. И тек када чује наше: “Да, Господе”, (а то ДА је наша вјера, наша нада, наше повјерење у Њега, наша молитва и горућа жеља), тек тада Господ Који нас је и створио, Који је Једини истинити Извор здравља и живота својом исцјељујућом силом и благодаћу доводи наше тијело и душу, све биће наше, у ону првобитну равнотежу и хармонију које су увијек плод Његовог присуства у нашем животу.

Једна од богослужбених пјесама и молитава које у ову Недјељу о раслабљеном пјевамо у Цркви каже: “Душу моју, свакодневним гријесима, срамним дјелима и страховима раслабљену, подигни Божанском силом Твојом као што си подигао раслабљенога.” Јако је важно да схватимо и да пред Богом и самима собом признамо да смо сви ми паралисани сопственим гријесима, слабостима и малодушношћу које трају краће или дуже, али нас свеједно чине веома сличнима овом човјеку о коме говори данашње Јеванђеље. И док год су страх од гријеха или преданост гријеху јачи од жеље да га се ослободимо, док год је вјера у Господа и поуздање на Њега замијењено неким јадним поуздањем у сопствене (не)моћи или – још горе – равнодушношћу, дотле ћемо бити паралисани и попут овог јеванђелског болесника неспособни да направимо ма и један корак напријед. Господ Који нас је по Лику своме створио слободнима и Који Једини зна праву цијену и вриједност истинске слободе, већ је учинио све да нас спаси и исцијели, али посљедња ријеч (и то је страшна одговорност човјекова!) остаје на нама. Без нашег “да, Господе”, ни сила Крста, ни снага Васкрсења, ни безгранична љубав Његова неће имати прилике да се пројаве у нашим животима.

Други, веома важан моменат у овом Јеванђељу је одговор болесника на питање: “Желиш ли да будеш здрав?” Умјесто конкретног одговора, он каже: “Господе, немам човјека!” А на Господње питање: “Желиш ли да будеш здрав?” – ако желиш, ако вјерујеш, ја сам ту и вјера ће те твоја спасти – он као да одговара: наравно да хоћу, али не могу сам, треба ми неко, треба ми Други, и шта значи само моје хтијење кад “немам човјека?” И ето, то је довољно, то је онај први корак ка изласку из себе и кретању у сусрет другима, Другоме, Њему, Богу Живоме. У овом питању-одговору одузетог човјека крије се клица вјере и воље за исцјељењем, као и свијест о сопственој немоћи. На овај “импулс” вјере, на ову упорност и вољу за оздрављењем (пуних тридесет осам година, стално изнова, он са надом очекује да анђео Божији узбурка воду!), Господ одговара чудом: “Устани, узми одар свој и ходи!” Још једном, као у толико много других јеванђелских примјера исцјељења, (крвоточива жена, двојица слијепаца, Енеја) – Матеј 9, 21-22 ; Матеј 9, 28-30 ; Дела 9, 33-35, Божанска љубав и сила сусреле су човјекову вјеру и истинску жељу, и из тог сусрета произишао је благослов, увијек спасоносан и ослобађајући за човјека.

Прва недјеља по Васкрсењу (Томина Недјеља) велича чудо вјере. Друга (Недјеља Мироносица) прославља неустрашивост љубави према Богу. У овој трећој недјељи Света Црква нас поучава о неопходности наше добре воље и наде, нашег – речено савременијим рјечником – позитивног настројења и афирмативног односа према сопственом животу. Поучава нас и подсјећа да смо бића заједнице, да свако од нас потребује “човјека” да би се кроз тај однос и сам отворио и достигао равнотежу свога бића, јер једино тако можемо бити истински чланови оне заједнице, Цркве, која нас сједињује са Богом и обезбјеђује нам живот вјечни.

Тумачећи ово Свето Јеванђеље Оци Цркве пореде бању Витезду са Црквом Христовом. И као што раслабљени лежаше тридесет осам година узет, тако сви ми који годинама робујемо сопственим страстима и слабостима, као одузети чекамо да се деси чудо. А Господ, дуготрпељиви и многомилостиви, хода од срца до срца и куца (Откр. 3,20), тихо и ненаметљиво постављајући питање: “Хоћеш ли здрав да будеш?” По ријечима оца Јустина Поповића, Он као да каже: “По вољи вашој нека вам буде, воља ваша прерађена вјером у Мене исцијелиће вас; ви сте сами љекари себи (…), јер постајете чудотворци чим душу своју, вољу своју, срце своје подвигом вјере сједините са душом Мојом, вољом Мојом, срцем Мојим.”

Христос, дакле, има власти над читавим бићем човјековим. Он је Господ не само душе већ и тијела човјековог и свих његових чула. Он се тијела људског не стиди, Он и за то тијело има вјечни живот, и ништа му тјелесно – осим гријеха – није мрско, страно, туђе. Својим Богочовјечанским тијелом он је осветио и непрестано освећује то људско тијело и васкрснувши из мртвих, саваскрсао је и ту материју од које је наше тијело саздано, дајући и њој (тој материји) вјечну и непролазну вриједност.

Али, у свему овоме Господ тражи наше учешће, нашу сагласност и добру вољу са вјером. Свети Јован Златоусти је говорио да је Бог, када је видио да су сва људска чула, способности, таленти – а много их је у човјеку – отказали, показали се слаби, непоуздани и нестални, дао човјеку једну нову силу, једну нову способност, једно ново чуло, а то је – вјера. Та вјера, која је дар Божији, а која се у нас усељава у оној мјери у којој ми за њу отворимо своје срце, јесте она која у себи носи сву божанску силу, енергију и дејство Божије. На тај начин, том вјером преображени, ми постајемо изабрани сасуди у које се смјешта “Несмјестиви” и у које се излива Његова свемоћна Божанска сила. Зато је Апостол Павле могао рећи да ми “вјером ходимо”.

Још једна важна ствар садржана је у посљедњој реченици јеванђелског одломка који смо навели. То је Христова реченица: “Ето, постао си здрав, више не гријеши да ти се што горе не догоди.” Овим Господ открива да су наше тјелесне слабости и падови тијесно повезани са оним дубљим, духовним слабостима и падовима тј. са гријехом. Видљивим чудом исцјељења Он показује и доказује невидљиво чудо које је прије тога учинио – чудо отпуштања гријехова.

Са човјековим падом пала је и сва природа, тако да је сасвим у праву био велики средњовјековни љекар и философ Парацелзус када је говорио да “из краљевства природе долазе болести, као што из краљевства духа долазе изљечења.” И сама смрт је, по Св. Ап. Павлу, једна трагична “плата за гријех.” (Римљанима 6,23) Самим тим, једино Онај Који је Једини Безгрешни, може бити Извор здравља и живота вјечног. А Он је узевши на себе нашу људску природу, својим Васкрсењем и нама отворио пут у вјечност. Ако вјерујемо у Њега са жељом да достигнемо свеобухватно, духовно-тјелесно исцјељење свога бића, моћи ћемо – за разлику од овог јеванђелског болесника – поуздано рећи да ми имамо Човјека, штавише Богочовјека Који посредује за нас и спасава нас у оној мјери у којој ми желимо бити спасени.

Извор: Радио Светигора

Спаситељ је био у Кани Галилејској, где је излечио сина царевог чиновника па како се приближавао јудејски празник, по некима Педесетнице, а по другима Пасхе, зато и он дође у Јеруса лим. Христос је у време празника долазио у Јерусалим зато, што се онда скупљало много народа, а особито побожног, па је проповедајући и чинећи чуда многе к себи обраћао. Овчија бања била је на "овчијој капији"о којој и Нејемија говори, и која је добила име јамачно од бање, а бања се опет зове тако или зато што су се ту прале овце, које су биле намењене за жртву или зато, што су се ту продавале. Овако је бања позната и због своје лековите воде а данас се зове Богородичина благајница. Ова је бања била преобраз новозаветног крштења. Јер као што је она лечила болести, исто тако и ова је; разлика је само у томе, што је Овчија бања лечила телесне, а хришћанска бања крштења, лечи душевне болести и што је прва лечила само по неколико пута у години, а друга лечи увек и на послетку прва је лечила при. силаску анђела а друга лечи при силаску Св. Духа. Овчија бања имала је унаоколо пет притвора, пет оделења испод стреје, које су два реда стубова држали и у тим притворима чекали су болесници да се вода узмути јер је само тада лечила.

Јер анђео Господњи силазаше у одређено време у бању и мућаше воду; и који је најпре улазио пошто се замути вода, бивао је здрав, па ма каква болест да је на њему.

Бања је дакле лечила само једанпут у години и то незнано кад, па и ако је сила Божија неограничена и његова благодат бескрајна један пут је и само једног лечила јер је и закон дат сам једном јудејском народу, а бања хришћанског крштења лечи увек и све, јер је и Јеванђеље дато целоме свету. Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље свакоме створењу, па ко узверује и крсти се, спашће се, а ко не верује осудиће се казао је Господ Спаситељ.

И онде беше један човек који тридесет и осам година беше болестан. Јеванђелист не каже, ни одакле је ни које онај болесник! Напомиње само да је сиромах и да 38 година болује хотећи тиме да нам претстави, како величину и тежину болести тако и надприродну силу која га је излечила.

Кад виде Исус овога где лежи, и разуме да је већ одавно болестан, рече му: хоћеш ли да будеш здрав?

Дуговремени болесник чекајући 38 година да се вода замути показао је тиме већу и бољу сталност и стрпљење од других па зато се Спаситељ к' њему и обраћа учећи нас тиме, да Бог онима помаже, који имају постојану наду на небо а и народна пословица каже: трпљен спасен. Међутим, Спаситељ му не каже: хоћеш ли да те излечим! јер је знао да га болесник не познаје, већ га пита: "хоће ли, жели ли, да буде здрав! и то не зато, што није знао какав ће одговор добити, а особито кад болесник већ 38 година болује, већ зато, да би и други видели његову сталност и издржљивост.

Одговори му болесни: да, Господе, али немам човека да ме опусти у бању кад се вода замути; а док ја дођем други сиђе пре мене.

Из ових речи види се, да је овај болесник био сирома и без сродника. Међутим и ако за тако дуго време није могао добити реда да благовремено уђе у купатило ипак је не само био постојан у нади, да ће и на њега доћи ред, него због тога се није тужио ни на Бога нити на ближњега па се на послетку не усуђује ни Спаситеља да моли за помоћ. Тридесетосмогодишње лежање овога болесника у бањи, на месту, где увек има доста људи, који се никад не хтедоше смиловати да га у воду спусте, уверава нас, да су Јудеј и у оно време били и сувише немилосрдни.

Рече му Исус устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек и узевши одар свој хођаше. А тај дан беше Субота.

Заповедајући Спаситељ болноме да и постељу са собом узме и иде, хтео је тиме да увери своје непријатеље, да је он заиста свемоћни Господар целе природе. Ово је чудо народ задивило, но, код старешина изазвало је гунђање, бајаги што је болни излечен у Суботу, али у истини зато, што их је чудо разљутило па је и проузроковало гњев њиховога пакосног Фарисејског срца, па зато:

Тада говораху Јевреји ономе што оздрави: данас је Субота, и не ваља да носиш одар.

Злобни Фарисеји несмејући ништа да кажу Спаситељу, који је по њиховом мишљењу нарушио закон о Суботи, укоравају излеченог болесника! Хо, баш по Св. Писму, закон о празновању старозаветне Суботе, која је сада замењена са Недељом, ниуколико не забрањује старање о преким потребама, како телесним тако и душевним, па ни надгледање саме животиње, а камо ли страдајућег човека. И тако, на овај дан дозвољава се вршење нужних послова, а наређује чињење дела љубави, што је и Спаситељ овом приликом учинио.

А он им одговори: онај што ме излечи, он ми рече: узми одар свој и ходи. А они га запиташе: Ко је тај човек, који ти рече: узми одар свој и ходи? Но, излечени није знао ко је; јер се Исус уклони, почем много људи беше на том месту.

Сиромах не противећи се Фарисејима ипак дубоко уважава и слуша онога, који га је само са једном речи излечио, па и ако није знао ко је његов добротвор. Спаситељ се беше уклонио да би избегао похвале од стране народа а тиме прекратио и гунђање неблагодарних и пакосних Фарисеја.

А потом, нађе га Исус у цркви и рече му: ето си здрав, сад више не греши, да ти не буде горе.

Спаситељеве речи: Здрав си и више не греши уверавају не само о томе, да је Исус Христос истинити Месија, него да је и дуговремена болест излеченога била последица његових грехова, па зато му Спаситељ и налаже, да се убудуће чува грешења, јер му, каже: може ти бити и горе, тј. може бити осуђен на вечне муке, јер само ад може бити гора казна од 38-мо годишње тешке болести, а у крајњој нужди и усамљености.

Болесник је на сваки начин због кратког задовољавања неких својих страсти изгубио најважнији део свога живота, но зар се то исто и данас не догађа пијаницима, сластољупцима, развратницима и другима?

А човек отиде и каза Јеврејима: да је оно Исус који га излечи:

Благодарни исцељеник јавио је Јудејима, ко га је исцелио, али не у намери да га изда већ да га као благодаран прослави.

Извор: Радио Светигора