Свети Арсеније Сремац, други Aрхиепископ српски (1233-1263)

Аутор: Радован Пилиповић, Број 1065-1066, Рубрика Светачник

Успешно је понео бреме управе младе српске архиепископије, толико важне за српски државни и народни живот средњег века. У његовом житију, прворазредном хагиографском и историографском документу, кога је написао Aрхиепископ Данило II, наводи се да је био родом „од сремске земље“. Српска историографија усваја да је средњовековни Срем обухватао и територију данашње Посавине, Мачву, долину Колубаре и крајеве све „до Ужица“.

Заиста је угарска политичка топографија раздвајала Овострани и Онострани Срем (Syrmia Citerior et Ulterior), тј. данашњи Срем и „Срем“ јужно од Саве ка Колубари. У намери да се са угарском географијом реши питање завичаја првог наследника Св. Саве, и смести не на север од истоимене реке, тумачима Даниловог зборника измицало је из вида да се Св. Сава два пута интересује за завичај придошлице у Жичу, исказујући бригу и нарочито занимање за његову постојбину. Такође, ако је млади Арсеније „од младости своје“ волео монашки живот, могао је да има узор у једином православном Манастиру у Срему, а то је био Св. Димитрије у Сремској Митровици, који се у изворима римске курије означава као „пун монаха Грка“ и „легло шизматичких заблуда“. У сваком случају, доцније вести и традиција место рођења другог српског Архиепископа смешта северно од Саве и Дунава, између поменутих река, свеједно да ли је то Бингула или Дабар код Старог Сланкамена.

ДРУГИ АРХИЕПИСКОП СРПСКЕ ЦРКВЕ

У зборнику Житија краљева и архиепископа српских налази се обимна хагиографија Св. Арсенија, коју је написао Архиепископ Данило II. Како је писац имао за циљ да покаже молитвени и подвижнички лик другог српског Архиепископа, у тексту се налази ипак сразмерно мало позитивних историјских чињеница које би говориле о Арсенијевој управи над Црквом и црквено-политичком окружењу. Наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве, јер је Жича била сувише изложена нападима непријатељских војски. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио три године доцније у жичком метоху Црнча, такође на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи.

ИСТОРИЈА ПРЕНОСА МОШТИЈУ

Као ни за једног другог светог, о моштима Светог Арсенија, другог Архиепископа српског има прилично сачуваних писаних података. Запис из времена Патријарха Јована Кантула („архиепископа пећког и западног Поморја“), из 1604. године, говори да је Манастир у Пећи „света српска архиепископија у којој почивају мошти светих архиепископа и првопрестолника тога светог места: Арсенија, Евстатија, Никодима и других светих“.

Михаило Митрополит коласијски – бањски, кратовски и штипски записао је 1653. на свом дару, Псалтиру, кога је послао Пећкој Патријаршији, да тамо „почивају мошти светих отаца Арсенија, Евстатија и Никодима и других светих богоугодника“. У једном запису рукописне књиге Цркве Св. Ђорђа у Призрену из 1737. г., описује се метеж из те ратне године и пресељење моштију Срба светаца:

Светог Евстатија однели су на другу страну да почива, мислим у Црну Реку, Светог Арсенија су раздробили и расејали безбожни Скити, једва се глава пронашла. О, Господе, приђоше свирепи незнабошци на достојање Твоје, 31 марта 1737.

Према запису из 1806. године мошти Св. Арсенија су почивале у Манастиру Довољи у долини реке Таре. Манастир је био похаран 1809, његове драгоцености и ризница разграбљени, а мошти су имале следећу судбину: „кивот са моштима у пештерама и у јамама (провалијама) земаљским се сакривао. Калуђери Морачког манастира су се много трудили око Светога, да га узму, и нису могли. Светога нико није могао да подигне, само су се пчеле трудиле унутар кивота, носећи светитељу драгоцени дар, изабрани сат медени посред његових моштију, као што је голубица носила Ноју стручак маслинове гранчице“. Јеромонах Јоаникије је 1814. године мошти пренео у Манастир Св. Тројицу Пљеваљску. Свети кивот са моштима другог српског Архиепископа је у међувремену враћен у Манастир Довољу, о чему сведочи запис из 1833. године: „Градише се келије у манастиру Довољи који се налази у Херцеговини, при храму Успења Пресвете Богородице, где почива Свети Арсеније, архиепископ српски“... Мошти су кратко биле у Манастиру Морачи, затим у Кучима, а онда у Ждребаонику, морачком метоху. Године 1884. по наредби књаза Николе I Петровића Његоша пренете су у Манастир Косијерево. Године 1920 су из Манастира Косијерево поново враћене у Ждребаоник, где се и данас налазе. Највероватније је само реч о делићу моштију Светог Арсенија српског, јер на једном кивоту Манастира Добрићево се ишчитавало: „Сије све(те) мо(шти) Арсе(нија) сер(бскаго)“. Део његових моштију чувао се до 1716. године и у Манастиру Крушедол.

ИСТОРИЈА КУЛТА

У српским типицима XV века, дан смрти другог српског Архиепископа 28 октобар, узима се као дан његовог прослављања, црквеном службом и празничним песмама: „Месеца октобра двадесетосмог успомена међу светима оца нашег Арсенија, архиепископа, чудотворца“ (Данилчев типик, из године 1416.). Развој култа Св. Арсенија у средњовековној Србији текао је спонтано, почев од његове чудесне објаве у доба Архиепископа Саве II (1264-1271.), када је уз грмљавину гроб препукао, а братија положила његове мошти у кивот, уз молитву и богослужбено поштовање. Средњовековни српски књижевни списи говоре о чудесним исцељењима болесног младића из Срема, грчког монаха и једне жене. Најстарију службу овом светом написао је Данило II, која је у доба цара Душана незнатно редигована, убацивањем стихира које потенцирају посредништво „за благоверног цара“. Нажалост у Народној библиотеци Србије су у пожару 1941. заувек изгубљени рукописи, службе Св. Арсенију из средине XIV века. Један рукопис је нетрагом нестао после Првог светског рата, а написао га је дијак Станислав за деспота Јована Оливера. Када је смерни Павле по налогу Патријарха Антонија 1574. преписивао Пслатир за Манастир Пећку Патријаршију, да неко не би украо ту књигу, духовну санкцију су гарантовали „владика и светитељ Христов Сава и Арсеније и сви они који су придржавали престо тај“. Када је поклањао новоукоричену богослужбену књигу Манастиру, Патријарх Пајсеј је 1624. заклињао и претио супарништвом Пресвете Богородице и „Светог Арсенија“. Нарочито је важан однос карловачких митрополита према овом светом. Тако је Митрополит Викентије Поповић Хаџи-Лавић 1724. године послао покров за кивот у коме су биле мошти Св. Арсенија Сремца.

Јеромонах Антим Радојковић, сабрат Пећке Патријаршије, знајући као монах дотичног Манастира значај Арсенијеве градитељске делатности у једном занимљивом издању из 1853. године је певао својој обитељи:

„Славна српска Патријаршијо,

Од западне стране на реци Бистрици,

Ти си мати свој српској земљи,

Храм Спасовог Вознесенија,

Први ти је ктитор Свети Сава,

Сатрудник му би Свети Арсеније...“.

(Пјесна на похвалу српским светитељима и манастирима, Београд 1853).

Ликови Светог Арсенија, поред минијатура у рукописима, су живописани у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Студеници, Ариљу, Сопоћанима, Завали, Јежевици, Ораховици, Матејићу код Куманова, Подврху код Бијелог Поља, Благовештењу Кабларском, као и све бројније новије представе. Цркве које су посвећиване његовом имену зидају се у у Пећи, Шудикову на Лиму, Штављу код Сјенице. Култ Св. Арсенија Српског приметан је у Русији, са више или мање званичног црквеног тона и хијерархијске санкције од средине XV века.

У новије време култ Светог Арсенија, другог Архиепископа српског, ширен је, захваљујући руској политичкој и црквеној емиграцији након бољшевичке револуције 1917. године, по Далеком Истоку. Још је у XVIII веку гроф Сава Владиславић, Србин у руској царској служби подигао Цркву у источном Сибиру посвећену Св. Сави, првом Архиепископу и просветитељу српском. Руски Архиепископ у Манџурији Нестор, који је носио титулу камчатски и сеулски, замолио је 1933. Патријарха српског Варнаву за део моштију Св. Арсенија, које су положене у капели Дома Милосрђа у Харбину, манџурском граду у коме се затекао велики број руских избеглица. Том приликом је Архиепископ Нестор написао и акатист Св. Арсенију. Богословија у Сремским Карловцима данас носи име и за небеског заштитника има Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског.

Извор: Православље

Нека и теби то буде правило, проповедниче: где год дођеш да јављаш науку Спаситеља, прво говори о покајању и позивај душе на покајање. Ако тако не учиниш, личићеш на сејача, који баца добро семе по сваком корову.

Покајање је као преобука. Свак ко хоће да изађе пред лице царево, свлачи прљаву кошуљу и облачи се у чисту. Иначе ће бити отеран испред цара (види Мат. 22, 12). Зашто се православни народ преоблачи у недељни дан? Јер излази пред лице Цара над царевима.

Душа потребује преобуку чешће него тело. Јер се душа брже и чешће прља него тело. На пример: душа може да се упрља од безбожних мисли и нечистих жеља. А такве прљаве мисли и жеље падају на душу човекову као невидљива прашина сваки дан. Зато је хришћанину потребно сваки дан чистити своју душу, преоблачити је. Та духовна преобука врши се кроз покајање.

Проповедник треба да очекује три врсте људи који ће одбијати покајање.

Први ће рећи, да их је стид мењати свој грешни начин живота и издвајати се у томе од својих сродника и суседа. Њима треба говорити о Суду Божјем. Неће вам, реците, помоћи на Суду Божјем ни сродници ни суседи. У ономе свету другачије је сродство и другачије суседство од овога на земљи. Тамо се душе групишу пред делима својим у овом земаљском животу.

Други ће рећи, да их је страх ступити на пут покајања. Тежак је, веле, мучан је. Не могу издржати. Њима треба говорити о милости Божјој, која је близу свакоме покајању. Оно што се људима чини немогуће, Богу је лако. Говорити им да је њихов страх неоснован и глуп, као страх мале деце, који плачу кад их мајка хоће да окупа и преобуче. А кад се окупају и преобуку онда се задовољно смеју.

Трећи ће рећи да они немају зашта да се кају. Рећи ће, да они немају никаква греха на души. Међутим сва им душа заудара на грех; али они не осећају рђав задах своје грешне душе. Таквима треба говорити о греху, као највећем тајном злу, које постепено убија човека. Говорити им треба о узроцима греха, о множењу греха и о последицама греха, које човека неминовно постижу у овоме и у ономе животу.

Ако проповедник буде о свему овоме размишљао с молитвом Богу, и ако буде овако поступао, имаће успеха. И осетиће небеску радост у срцу, кад успе бар једнога грешника да приведе к покајању. Само нека проповедник бодро пази на што чешћу преобуку своје сопствебе душе. Тако ће примити двојну награду од Господа: због чистоте своје душе и због покајног грешника, кога је он приволео да се преобуче.

Ово је савет, који носи назив: Преобука.

Мисионар Христов често ће чути грехе од људи, какве није могао ни снити ни помислити. Но нека се не уплаши, нека саслуша мирно, и одржи мир свој у себи. Неискусан мисионар чувши такве грехе одмах почне осуђивати: То је срамота! Како си то могао учинити? Како си се усудио на такав грех? А искусан мисионар тако не говори. Јер он зна, да се осуђивањем духовне ране не лече него још више озлеђују.

Прича се, како је свештеник исповедао неку бабу трговачицу. Па кад је саслушао бабин грех свештеник се узбуди и почне бабу јако резилити. Баба слушала, слушала, па рекла свештенику: Не звечи него лечи, попе!

А како искусан духовник поступа показује овај пример. Отац Силуан лично ми је то причао. У наш манастир, каже, дошло неколико искушеника. Они су живели у манастиру неколико година. Једнога дана чујем ја, да ће један од њих да напусти манастир. Упитам његовог старца да ли је то истина, и старац ми то потврди. Зашто? Зато, вели, наишла на њега сумња у сву веру Божју. Ја сам му, вели, доказивао и доказивао истинитост вере, но нисам га могао убедити. И старац замоли мене, да га и ја позовем и да га убеђујем. Онда ја, прича отац Силуан, одем у своју ћелију и пред иконом Свете Богородице очитам молебан за тога младића. Уз то се помолим Богородици, да ме уразуми, како да поступим и шта да говорим младићу.

Кад сам то свршио, позовем младића к себи, посадим га крај себе и понудим чај. Он ми онда све исприча: како је посумњао у све, и како не може више никако да се моли Богу. Сумњам, вели, и да ме чује Бог; сумњам чак и да има Бога.

На то му ја благо рекнем: Па то је обично искушење, које на многе напада. И на мене је долазила та сумња. И ја сам се мучио и мучио не као ти тако кратко време него дуго дуго времена. Но стидио сам се, да то икоме кажем. Борио сам се јуначки. Преко воље клечао сам на молитви и држао све правило. Док једне ноћи није забелила зора у ноћи моје душе. Те ноћи ја викнем у очајању: Господе Исусе Христе, Спаситељу толиких грешника, зар заиста хоћеш да пустиш душу моју да пропадне? А кад сам то викнуо заплачем се, и паднем лицем на земљу. Дуго сам јецао и ридао, па у томе и заспао. Шта ми се тада на сну јавило, нећу ти причати. Главно је, кад сам се пробудио, ја сам био као изнова рођен. Срце ми је горело у прсима, и радост ми је испуњавала сву душу. Од тога дана више ме никада сумња није мучила.

И теби ће доћи такав радостан дан. Само буди јунак и бори се. Не подај се црној сумњи, која долази од паклених сила. Не очајавај. Господ је близу. Он гледа твоју борбу. Он је готов да помогне. Само неће одмах. Он чека да се ти сам бориш докле можеш. А кад ти учиниш своје, онда ће Он учинити своје. Не бој се. Није то ништа. То су и други имали. То сам и ја имао. То је као једна мала грозница. Проћи ће.

Ове речи младића су разгалиле и охрабриле. И он се реишио да остане у манастиру. И после кратког времена он се и исповедио своме старцу, да је сва сумња из њега излетела. И молио је старца за опроштај.

И тако је о. Силуан као вешт духовник вратио једну поколебану душу к вери. И учинио је то не каквим тешким и заплетеним доказивањем истине Божје но милошћу и љубављу према човеку и снисходљивошћу према слабостима човечјим.

Тако поступај и ти, мисионаре Цара Христа. Сети се како Господ није ни једном речју укорео Закеја, ни жену грешницу, ни разбојника. Немој ни ти корети ни осуђивати.

Сети се, како разуман лекар поступа у болници са болесницима. Не виче, не осуђује, него лечи. И ти тако поступај. Душе грешне - душе су болесне. Њима треба мелем, а не укор.

Не звечи него лечи.

Св. Николај Велимировић

Као људи сви носимо слабости и нико није без њих. Што је човек на већем степену одговорности већа је и борба. Тако је увек било у Цркви и уопште у сваком људском друштву. Људи по слабости некако очекују од јерархије и свештенства савршенство, а тога никада није било јер би у противном Царство небеско у својој пуноћи већ постојало у овом свету и веку. Дакле, сви ми смо у процесу борбе, савлађивања својих слабости, на путу ка пуноћи Царства небеског. Зато је веома важно да верници не буду строге судије својих пастира и обрнуто. Многи светитељи су трпели разне неправде у Цркви али су својим трпљењем и љубављу надвладали искушења и удостојили се велике благодати Божије.

Веома је важно да научимо да живимо заједно носећи слабости једни других и да волимо једни друге и поред наших слабости. У томе је тајна подвига љубави било да је реч о породици, манастиру, парохији, епархији и сл. Што више напредујемо у љубави, све мање осуђујемо слабости других, а све више видимо сопствене слабости или тачније речено, препознајемо слабости других у себи. На пример, да нисмо сами склони гневу или некој другој страсти не бисмо били у стању да то препознамо код других. Слично се сличним познаје. Чињеница да слабости видимо код других и одмах трчимо да друге осудимо, показјује не само да смо и ми сами поробљени том страшћу, већ да је нисмо ни свесни, па осуђивањем других подсвесно покушавамо да избегнемо суочавање са самим собом. Познато је да људи најчешће осуђују код других управо оне слабости које сами имају. Из житија светих сазнајемо како светитељи побеђују страсти благодаћу Духа Светога, тачније речено, преусмеравају залутале енергије своје природе у правом смеру. Они су и те како у стању да примете слабости других, али их не осуђују, већ кроз њих созерцавају пад људске природе, плачу и моле се за цео свет. Зато они састрадавају онима који пате од неке страсти, а не трче да на њих баце камен. Суштина проблема јесте у томе да смо ми у палом стању људске природе још неспособни да јестествено разумемо друге као једносушна бића. Ми смо различите личности, али носимо исту природу и сваки пад другога на известан начин је и наш пад. Као почетници у духовној науци често знамо ове тајне теоретски али велики је подвиг да задобијемо јестествено искуство у овим стварима. Пали човек је дезинтегрисано биће, а у стварности све је повезано. У тај интегрисани, односно евхаристијски начин постојања, који ће у својој пуноћи постојати у вечности урастамо кроз Христа, у Цркви. У Христу ћемо сви бити и један и многи истовремено, што је наравно веома тешко разумети у садашњем начину постојања у коме и друге, и природу око себе видимо као опасност и нешто туђе.

Познање сопствене слабости, грешности веома је тешко и болно. Када би нам Господ одмах у почетку нашег духовног живота открио све поноре пале људске природе пали бисмо у дубоко очајање и безнађе. Зато је тај процес постепен и што више човек напредује у познању сопствених слабости упознаје и друге људе и свет око себе. Ништа му није страно, ниједна страст, ниједан грех. Овим путем немогуће је ићи без благодати Божије која нас истовремено спушта до дубина ада, али нас увек крепи и не дозвољава да се сурвамо у понор очајања. О томе је посебно говорио свети старац Силуан: држите ум свој у аду и не очајавајте. У благодатном стању покајани грешник се радује јер пред њим одједном пуцају неисказиви видици Божанске премудрости.

Данас живимо у времену када се разговори о Цркви и вери врло брзо претворе у црквене трачеве. Овај је рекао ово, а онај урадио оно и сл. Врло често прича која се пренесе два или три пута потпуно је далеко од истине. Наше суђење о свету око нас је крајње ограничено и засновано је на информацијама која добијамо преко наших чула, или других људи и коју обрађујемо у острашћеном начину расуђивања.

Хвала Богу да Господ тако не суди јер он гледа у срце човека. Зато је Божији суд светлост и љубав. Онај ко је заживео у тој светлости и љубави и који се са свим усрђем труди да задобије заједницу са Богом не може да буде остављен. Нема греха који може да надвлада Божије милосрђе јер Бог је изнад добра и зла, изнад правде и неправде и не може се ограничити никаквим моралистичким законима. Најопасније је када човек прихвати духовни мрак и страсти као своје природно стање и уђе у бунт против Бога. Овај пут неизбежно води ка самообожењу и наравно, мржњи и презиру према другима. То је пут палих анђела и гордих људи. Господ ће на крају све обасјати светлошћу своје љубави и они који су живели у светлости или су се трудили да живе у њој кроз Христа, у Цркви Божијој, радоваће се довека узрастајући стално и бескрајно у љубави Божијој. Они, пак, који су заволели дела таме осетиће бол и муку од те светлости и бежаће од ње у дубине адских понора, у неку врсту полупостојања која представља вечну духовну смрт. Будући да смо сви носиоци исте природе немогуће је да у потпуности нестанемо и претворимо се у ништавило зато што је сам Син Божији узео људску природу и увео је у вечно постојање. У томе је и највећа мука и проклетство онима који не желе светлост и живот и теже мраку и смрти, а не могу да пониште своје биће због Христа Богочовека - Сина Божијег.

Када о овоме размишљам дубоко се језим од јуридичких средњовековних теорија које су већином поникле на Западу, по којима Господ кажњава грешнике јер су тобоже увредили његово достојанство. Увређени Бог тражи сатисфакцију (задовољштину) и ако човек не принесе довољно дела који би задовољили Бога бива вечно кажњен или остављен у привременом стању муке и бола (чистилишту). Таквог Бога је тешко прихватити као милостивог Бога којег ми познајемо у Православној Цркви. Зато није ни чудо да су на Западу многи људи устали против овакве идеје Бога, али уместо да нађу пут ка Господу Човекољупцу, отишли су у наручје атеизма.

Архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Дечани

Овај живот је тако кратак. Већина људи верује да то што имамо од живота треба што боље да употребимо, да нешто ‘створимо’, да нешто оставимо иза себе, а и да ‘проживимо’. Знате већ шта то подразумева... У манастиру, такође, осећамо колико је наш живот на земљи временски ограничен, никада довољно молитве. Сваким даном све више осећам колико ми је Бог потребан и колико сам још увек далеко од Њега. Ми, људи, тако се споро мењамо. За двадесет година нисам нешто нарочито постигла на плану духовног усавршавања, тако да не постоји ни могућност да размишљам о томе да ли је то био прави избор или не. Мислим да, и када бих имала још неколико живота, ни то ми не би било довољно да постигнем све што треба. Срећом, након овог привременог, чека нас живот вечни и бескрајне могућности. Што не постигнемо у времену, даће Бог у вечности.”

Мати Ефимија, игуманија манастира Градац

Glogovac Monastery

http://www.svetigora.com/audio/download/13751/08.11.2013.%20KATEDRA_o.Ljubivoje%20Stojanovic_O%20Simvolu%20vjere.mp3

Светигора

Поставивши га за војводу христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но Димитрије не само не послуша цара него, напротив, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то цар веома се огорчи на Димитрија, па када се једном враћаше из рата против Сармата, цар Максимијан сврати у Солун нарочито, да ствар испита. Призва, дакле, цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призна да је хришћанин, и уз то још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу, да разда сиротињи, и оде у тамницу весео, што му предстојаше страдање за Христа Господа. У тамници му се јави ангел божји и рече му: „мир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!" После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви, и избодоше га копљем. Тело његово узеше хришћани потајно и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква. Неки велмож Илирски Леонтије бејаше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима св. Димитрија с молитвом, и би потпуно исцељен. Из благодарности подиже Леонтије много већу цркву на место старе. Светитељ му се јави у два маха. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: „станите, и не дирајте!" И тако мошти св. Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна св. Димитрије много се пута јављао и много пута спасао Солун од велике беде. Чудесима његовим броја нема. Св. Димитрија сматрају Руси покровитељем Сибира, који је освојен и Русији присвојен 26. октобра 1581. год.

Тропар Димитрију, глас 3.

У невољама нађе Васељена великог заштитника, тебе мучениче, који побеђујеш многобошце. Као што си уништио Лијеву гордост и за борбу оснажио Нестора, тако се моли, Свети Димитрије, Христу Богу, да нам дарује велику милост.

Кондак Димитрију, глас 2.

Потоцима твоје крви, зацрвени Бог Цркву, Свети Димитрије, који ти је дао непобедиву снагу, и који чува неоштећен твој град Солун, јер си ти његово утврђење.

Тропар трусу (земљотресу), глас 8.

Христе Боже наш, који гледаш на Земљу и чиниш да се она тресе, избави нас од претњи страшног земљотреса, пошаљи нам Твоју изобилну милост и спаси нас молитвама пресвете Богородице.

Кондак трусу, глас 6.

Избави све нас, Господе, од тешког земљотреса и несносних рана због наших грехова. Поштеди, Господе, Православни народ Твој, који си стекао Крвљу Твојом и не допусти да град пропадне од страшног земљотреса, јер не знамо за другог Бога осим Тебе. Зато реци онима који певају: Ја Сам са вама и нико не може против вас.

Преподобни муч. Јоасаф

Ученик св. Нифонта патријарха Цариградског. Подвизавао се у Св. Гори. Имаше толику љубав према Христу Господу, да му се сви подвизи учинише као недовољни, због чега жељаше да пострада из љубави према Господу своме. Зато оде у Цариград, где јавно пред Турцима исповеди веру у Свету Тројицу и Сина Божјег. Огорчени Турци одсекоше му главу, 26. окт. 1536. год.

Спомен великог земљотреса

У време цара Лава Исаврјанина би страховит и дуготрајан земљотрес у Цариграду 740. год. Народ схвати то као казну Божју за грехе, и мољаше се Пресветој Богородици и св. Димитрију с великим покајањем, док се Бог не смилова и земљотрес не преста.

РАСУЂИВАЊЕ

Чудо св. Димитрија Солунског. Св. Димитрије био је за живота војвода Солунски, и остао је то по смрти. Његово присуство у Солуну људи су осећали нарочито приликом великих беда. Он заштићава град, отклања невоље, одбија завојеваче, и помаже свакоме ко његово име призове. Ево једног дивног случаја његове необичне помоћи људима у беди. Једном нападоше варвари на Солун, и не могоше га узети. Гневни због тога они попленише сву околину, и одведоше у ропство две красне девојке, које дароваше своме кнезу. А девојке те знадоше добро рукама да везу. Када кнез виде неке њихове ручне радове, рече им: „чујем да у вашој земљи има велики Бог Димитрије, и он велика чудеса твори, извезите на платну лик његов". Девојке му рекоше, да св. Димитрије није Бог него слуга Божји и помоћник хришћанима, и најпре се опираху да везу лик светитељев, но када им кнез припрети смрћу, оне заповеђено учинише, и посао до дана св. Димитрија завршише. Уочи дана празника, дакле, оне обе гледаху у свој вез и плакаху тугујући једно због тога што тај празник проводе у ропству, а друго због тога што везени лик свога омиљеног светитеља морају да даду нечестивом варварину. И мољаху се обе девице св. Димитрију, да им опрости. Тада се јави св. Димитрије, и узе обе девојке, као негда ангел пророка Авакума, пренесе их у Солун и постави у своју цркву. У цркви се служаше свеноћно бденије, и народа беше врло много. И сазнавши за чудесно спасење ових хришћанских девојака, сви прославише Бога и Његовог великог слугу и војводу св. Димитрија.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно ослобођење Петра из тамнице (Дела Ап. 12), и то:

1. како Петар спаваше у тамници окован у двоје вериге;

2. како се верни мољаху Богу за Петра;

3. како се ангел светли јави у тамници, ослободи Петра окова и изведе га ван.

БЕСЕДА

о срцу успремљеном за Бога

Готово срце моје, Боже, готово срце моје! (Пс. 57, 7).

Благо оном, браћо, ко може овако рећи Господу своме! Благо оном, чије је срце потпуно готово, да следује вољи Божјој. У томе и јесте готовост срца човечјег, да радосно следује вољи Божјој, и да се не смућава никаквим својим помислима и жељама. Покајани цар Давид следовао је најпре својим грешним помислима и жељама, и био је као лађа на бурноме мору. Но кад је увидео, да ће га бура потопити, обратио се Богу с великим покајањем и плачем, и предао је лађу свога живота потпуно у руке Божје. Готово срце моје, Боже, готово срце моје! узвикује он са великим миром душевним, јер зна, да је предао лађу своју у руке највештијем крманошу. Бесни ли још бура, наваљују ли ветрови и таласи, он се не боји, јер он је уверен, да његову лађу ништа не може разбити, и да ће мирно допловити у тихо пристаниште. Готово срце значи очишћено срце од гордости и смирено пред величанством силе и мудрости Божје. Готово срце значи срце испражњено од свих жеља и маштања светских, и испуњено једино стремљењем к Богу и љубављу према Богу. Готово срце значи срце излечено од свих беспокојстава, брига и страха, и утишано и охрабрено присуством благодати Божје. Хвалићу те и пјеваћу те у слави мојој. Тако продужује Псалмопевац. И то показује, колико је у истини срце његово готово. На име, он се не поноси царском славом својом, него је приписује Богу. Он се понизио пред Богом до ништа, и сва му је сладост, да велича и прославља Бога. Његова лична слава даје му само повод за прослављање преславнога Бога свога.

О браћо моја, потрудимо се, да и наше срце буде што скорије готово пред Богом, — готово да чује реч Божју, готово да следује вољи Божјој, готово да прославља Бога живога.

О Господе Боже, Створитељу наш бесмртни, помози нам приготовити срце наше, да буде сасуд благодати Твоје животворне. Теби слава и хвала вавек Амин.

Како данас очувати брак и достићи меру успешности, васпитати дете у раном узрасту, како се носити са пубертетским променама и искушењима као и другим важњим питањима са којима се сусрећу породични људи, говори нам протојереј - ставрофор Дејан Дејановић, старешина цркве Светог Трифуна на Топчидерском гробљу у Београду.

http://www.svetigora.com/node/13749

Такође као и са осталим нашим гостима моле се форумаши да се опходе са дужним поштовањем.

Питања о. Пантелејмону можете поставити овде

Заправо целокупна православна духовност заснована је на пажњи, на трезвеумљу (σωφροσύνη). Наша мисао је облик енергије и наука је показала да у зависности од наших мисли, да ли имамо позитивне или лоше мисли, природа око нас реагује. Расејане мисли су као светлост која није фокусирана и која не може далеко да оде. Молитва у расејаности је више празнословље јер таква молитва није у стању да нас повеже са Богом и ближњима. Молитва која је заснована на пажњи, на трезвеумљу облик је фокусиране енергије која и те како делује на свет око нас и духовно нас повезује са Господом. Господ зна наше потребе и наше жеље јер је Он познаје срце човека и пре него што му упутимо молитву. Али да би нам помогао Он тражи и нашу слободну вољу. А та наша слободна воља се највише изражава управо нашом молитвом и то моливом која бива у пуној пажњи и сабраности ума и срца. Проблем огреховљеног човека јесте дезинтеграција наших природних сила и отуђеност од Бога. Наше природне силе не делују сабрано и хармонично и зато се дешава да једно желимо, а друго радимо, молимо се Богу за једно, а бива нам друго јер наша молитва не долази из сабраности, већ из расејаности.

Православна традиција молитве је зато највише усмерена како да се научимо сабраној молитви, молитви у којој осећања потискујемо и концентришемо се на саме речи молитве, закључавајући ум свој у речи молитве. За то је најбоља Исусова молитва јер најлакше можемо да се саберемо на њене речи, а с друге стране само име Спаситеља има чудесну моћ и снагу. Врло често, почетници се препуштају "распричаним" молитвама са много жеља и осећања мислећи да је молитва у емоцијама. Наравно, учлешће срца као централног духовног органа је од суштинске важности, али од страсти неочишћено срце извор је многих острашћених осећања која гуше молитву и зато духовни учитељи саветују да се такве молитве и осећања потискују и да се вежбамо у концентрисаном читању, изговарању речи молитве, покушавајући да не дозволимо да нас освоји маштање и лутање ума јер тада молитва престаје. Машта која произилази из несабраног и огреховљеног ума простор је у коме нарочито делују зли духови јер маштом отварамо врата нашег ума и срца мислима и осећањима који не долазе од нас самих. Посебно бих предложио да прочитате савете Св. Игнатија Брјанчанинова о молитви, али и многих других учитеља молитве.

У почетку наша молитва треба да буде полугласна (наравно ако смо сами) јер слушањем речи, звука и покретима наших уста и усана везујемо пажњу на речи молитве. Тек након упорног вежбања бићемо у могућности да сачувамо пажњу и приликом читања молитава у себи. На крају, када хришћанин овлада умећем молитве речи нису ни важне јер оне су само помоћно средство. Молитва је природни говор срца и ума са Богом и своди се у свом најсавршенијем виду на интензивно продуховљено осећање сталног Божијег присуства, на сваком месту и у свако време. Молитва је логосни језик будућег века, језик чистих мисли неоптерећених сликама и представама ума. Врхунац молитве је чист ум или како оци кажу сједињење ума и срца. Таква молитва отвара сва врата и онај ко је задобије долази до познања да су сва материјална блага овог света безвредна према таквом богатству.

Наравно, молитва произилази из нашег евхаристијског живота и једино у здравом евхаристијском односу према свету можемо да задобијемо исправну молитву. У противном, без јединства са Црквом молитва се своди на чисто људску способност која постоји у разним религијама и философским системима.[/size]

Ова тема је јако обимна и много би се могло говорити о њој. И сам сам почетник у молитви тако да сам сигуран да ћете много више моћи да сазнате читајући дела великих делатника молитве.

.

Архимандрит Сава Јањић

Линк ка теми

Старац одговори:

„Шта да кажем? Не кажем да сам видео Пресвету Богородицу, да ће бити рата и тако даље. Знам да ће доћи антихрист, да ће бити Другог Доласка Господњег, али када не знам. Сутра? После хиљаду година? Не знам. Међутим, ја се не узнемиравам због тога. Зато што знам да је час смрти за сваког од нас Други Долазак Господњи. А овај час је веома близу.”

Да се исповедамо

Једном сам га упитао:

„Старче, ако у наше дане дође антихрист, хоће ли нам Бог дати снаге да одолимо искушењима?”

Његов одговор је гласио:

„Ако се исповедамо, даће нам Господ ову снагу.”

Толико је много веровао у Свету тајну Исповести.

Ако у себи имамо Христа …

Говорио нам је кад сам био са једним братом: „Нека нас не муче последња времена, нити антихрист и његови знаци. Јер, треба да знате, ако у себи имамо Христа, ни у чему не може нам нашкодити антихрист, ни најмање.”

Број 666 и антихрист

Да вам кажем шта ми је још рекао:

„Оче Атанасије (узео ме је за руку тако чврсто), ја сам сада слеп, моје телесне очи не служе ме више, јер имам рак на хипофизи, али ипак имам духовне очи и видим. Пре него што одеш, желим да ми нешто кажеш. Шта је рекао Старац Емилијан, наш Емилијан, о броју 666 и о антихристу?”

То је било оних дана после Чернобила. Људи су били узнемирени и ишли су у великом броју сваки дан, посебно Старцу Порфирију који је био близу Атине, и тако узнемирени питали би га:

„Шта ће се догодити? Хоће ли доћи антихрист да нас бележи бројем 666?”

И упитао ме је:

„Хајде, реци ми, дете моје, шта каже Старац Емилијан о броју 666 и о антихристу?”

Ја му кажем:

„Старче, прекјуче на једном скупу рекао нам је да не бринемо. Него да се бринемо о томе да имамо живи однос са Христом, а антихристу да не дајемо много значаја, јер ће он постати центар нашег живота а не Христос.”

Одмах је лупнуо ручицама о кревет и рекао:

„Шта кажеш, дете моје, шта кажеш, дете моје, слава ти, Боже, што сам нашао и једног духовника да се слаже са мном. Бре, дете моје, ови духовници, шта урадише људима овде! Узнемирили су душе, проузроковали су мноштво проблема, породичних и психолошких са бројем 666. Људи не могу да спавају и почели су да узимају лекове за смирење и успављујуће пилуле како би могли да спавају. Каква је то ствар? Не жели тако нешто Христос, дете моје. И да ти кажем нешто?”

Ја му кажем:

„Старче, шта?”

Каже ми:

„За нас хришћане, за нас када живимо Христом не постоји антихрист. Хоћеш ли ми рећи, овде где ја седим на кревету можеш ли сести и ти?”

Рекох му:

„Не, Старче.”

Каже ми:

„Зашто?”

Одговорих му:

„Јер, ако седнем на вас, спљоштићу вас.”

Каже ми:

„А када би могао ти да седнеш?”

Кажем му:

„Када одете ви, могу да седнем ја.”

Каже ми:

„Тачно тако, дете моје, тако се догађа и са нашом душом. Када у себи имамо Христа, може ли да дође антихрист? Може ли да уђе ма које друго супротно постојање у нашу душу? Зато што данас, дете моје, немамо Христа у себи зато и бринемо о антихристу. Када ставимо Христа у себе, све постаје Рај. Христос је све и тако увек, дете моје, да говориш људима, а противника немојмо се плашити. И гле да ти кажем нешто. Када би сада дошао сам антихрист са неком справом са ласерским зрацима да би ме обележио на силу бројем 666, ја се не бих забринуо. Рећи ћеш ми, старче, зар то није знак антихриста? Да, али и хиљаду 666 неизбрисиво да напише по мени ласерским зрацима, ја се не бих забринуо. Зашто? Зато што, дете моје, и прве мученике су бацали зверима, они су се осењивали крстом, а зверови су постајали као јагањци; бацали су их у море, осењивали би се крстом и море је постајало земља по којој су ходали; бацали су их у ватру, осењивали би се крстом и ватра је постајала пријатна свежина. Благословено моје дете, шта смо ми данас? Верујемо ли у Христа? У крст? Ма, зашто ли је Христос сишао? Да није можда сишао како би оснажио наше страдање? Тако, дете моје, да говориш и Старцу, и да говориш људима да се не боје антихриста. Ми смо деца Христова, ми смо деца Цркве.”

Ово што је урадио је оставило велики утисак на мене.

И додао је:

„Да ти кажем нешто?”

Кажем:

„Молим, оче.”

„Како је Патријарх Димитрије дошао у Атину?”

Кажем му:

„Авионом.”

„Е, добро, знам да је дошао авионом. Зар је човек дошао пливајући? Са којим документима је дошао?”

Кажем му:

„Са пасошем, Старче”.

„Грчким или турским?”

Кажем му:

„Не знам”.

„Е, сад ми се и паметан правиш! Са турским је дошао. А који је национални знак Турске, знаш ли?

Кажем му

„Н>е знам, Старче”.

„Е, сада претерујеш, не знаш национални знак Турске? Полумесец. А знаш ли како су Оци наше Цркве називали полумесец након што се појавио Мухамед?”

Кажем му:

„Не, Старче”.

„Е да узмем твоју диплому и да је исцепам. Какав си ти теолог?” рече шаљиво.

Дијалог између о. А.танасија и о. Клиа, коме о. А. препричава један свој сусрет са Старцем Порфиријем:

- Представљате га веома лепо, видим га испред себе сада.

- Ма, и ја га имам испред себе, у срцу га имам. Зато вам све ово и казујем тако. И још је рекао:

„Полумесец је знак антихриста. Ако је полумесец знак антихриста, а Патријарх наш има на свом пасошу овај знак (а на печатима, колико печата лупају наопачке? ), што ће рећи – да је наш Патријарх Антихрист!? Не, бре дете моје, не бре дете моје! Немојмо толико ограничавати еванђелску поруку! Није Христос толико ограниченог ума колико смо ми људи који желимо да одбранимо и заштитимо своја права. Тако да кажеш и Старцу и тако да говориш људима; нити антихриста да се бојимо, нити броја 666”.

И ово је, оче Клио, оставило на мене утисак и веома сам одахнуо. И ја то говорим људима који ми долазе.

Превeлa Ана Бојанић – из књиге (АНТОЛОГИЈА САВЕТА ст. Порфирија {Кавсокаливита}) ΑΝΘΟΛΟΓΙΟ ΣΥΜΒΟΥΛΩΝ ΓΕΡΟΝΤΟΣ ΠΟΡΦΥΡΙΟ ΙΕΡΟΜΑΟΝΑΧΟΥ, ΕΚΔΟΣΕΙΣ (ΙΕΡΟΝ ΓΥΝΑΙΚΕΙΟΝ ΗΣΥΧΑΣΤΗΡΙΟΝ) Η ΜΕΤΑΜΟΡΦΩΣΙΣ ΤΟΥ ΣΩΤΗΡΟΣ ΜΗΛΕΣΙ ΑΤΤΙΚΗΣ, ΣΤ΄ έκδοσις, Αθήναι Ιούνιος 2007, σ. 71-75.

Извор: Црквена општина Касел, Radio Svetigora

Она се прелама као златан, немиран одбљесак у чаши мостарске жилавке. Свјетлост је, по Андрићу, узрок што је овдје, у Херцеговини, човјек способан за живот, храброст и ведрину; због ње има „смисао за меру и стваралачки рад“.

Пише: Владика Григорије

Камен је за Андрића други симбол Херцеговине. Симбол постојаности–грађевина, али и људских живота, симбол трајања. Камен памти дуже и више од људских покољења; у њему је сабијена и сачувана историја – за оне који умију да је читају из „људском руком обрађеном и од употребе излизаном камењу некадашњих градова и здања“. Из камена се може одгонетнути историја једног „бившег града“, као што то писац чини „На камену, у Почитељу“. На почитељском камену споро и лијено протицање времена у једном тренутку се потпуно зауставља, а вријеме и простор се стапају у једно. „Избледео је у бело-модром жару језичак небеске ваге. Ни знака ни бројке, ни писма ни гласа. Не зове се никако, не означава ничим и не бележи нигде оно што казује овај тренутак на камењу, међу камењем, под зенитским сунцем. Дан нема имена, време нема мере, свет је изгубио границе. У савршеној равнотежи мирују тасови постојања и непостојања.“

Из тог херцеговачког камена, старог колико и вријеме, рађа се и развија живот баш као и у плодним и земљом богатим равницама. Тако је израсла и она смоква-богаљ, у пукотини старинског зида у Почитељу, као симбол непрестане борбе за опстанак, воље и жеље за животом која траје од када је свијета и вијека и зато „рађа и рађаће по истим законима по којима рађају бујне и плодне смокве у доброј земљи и на погодном мјесту“. То је тајна Херцеговине, њеног камена и свјетлости који се не дају одгонетнути у потпуности и до краја и који у својој чудесној симбиози представљају метафору живота и постојаности.

Оно што је Андрић записао о Почитељу може се примијенити на цијелу Херцеговину. „Ово је ретко и драгоцено место, овде се може замислити време и односи људски у њему“. Иако обдарен крај нарочитом природом; иако су његови житељи напојени најдрагоцјенијом енергијом – он их ипак описује и открива као људе чија су осјећања дубоко затворена и ограничена неком изванредном разумношћу, искуством и бригом за преживљавањем. Ова земља и њени људи су за Андрића слични по томе што су испоснички суви, испуњени сталном борбом са чамотињом, „даљином и ишчекивањем“. Премда нису лишени страсти, они су увијек „на опрезу“. Има у њима поноса и силе, али најчешће је живот „једно једнолично ишчекивање“ и зато Андрић пролази поред ове земље и њених људи као поред оне смокве израсле из камена – дирнут „чувајући се добро да је не оскрнави олаким поређењем, таштом метафором“.

И људи овог поднебља су подједнако ћудљиви, тајновити и недокучиви попут земље која их је изњедрила. Андрић их и описује тако, заогрнувши их велом тајновитости и неке недоречености, која као да и њему остаје непознаница, измичући могућности потпуног и крајњег уобличавања истине о њима. Такви су ликови тројице Херцеговаца које је Андрић уврстио у свој приповједачки опус: фра-Грга, Херцеговац који је дјеловао у Сарајеву; велики Алипаша Ризванбеговић, и чувени војвода и истински јунак – Богдан Зимоњић. Усуђујем се рећи да су њих тројицана извјестан начин својеврсна оличења Херцеговаца све три вјере.

Богдан Зимоњић је био један од оних народних првака које је Иво Андрић упечатљиво описао у свом роману Омерпаша Латас. Богдан, Херцеговац из околине Гацка, био је крупан човјек, као што су и данас људи из тога краја; људи који у себи носе неки необичан мир и успавану снагу. Описујући Богданову десну руку, Андрић каже како је „била бела и чудно неотпорна, али огромна, тешка као недопечен хлеб; а ипак се у понечему осећала успавана снага ударца из те руке…“. Његово понашање приликом аудијенције код Омерпаше Латаса, царског изасланика, било је по свему необично. Тешко се одлучивао да изговара ријечи, само је „лако трептао очима, његов глас је био блед и скроман“, сасвим неодговарајући снази његовог тела и мушком лицу. Зимоњић је био шкрт не само у ријечима него и у покретима. Једноставно, личио је на „затворен град“. Андрић га описује као добороћудног, учтивог, али „загонетног и увредљиво уздржљивог“. Његова способност да говори тако да „не обавезује никог ни на шта“ излуђивала је његовог саговорника. Била је то, како смо стекли утисак, најбоља одбрана и најбољи напад.

Не знам да ли постоји и у једном књижевном дјелу написаном Андрићевом руком тако јасно и пажиљиво описана моћ ћутања. Зимоњић не одустаје од ћутања и пристаје само на лаки покрет руком или на неку ријеч која није ни потврдна ни одрична: „Ја, ко ће знати“. И када га описује као ћудљивог, загонетног и крутог, Андрић одједном открива да је тај човјек „природан и слободан“, да таквога ни искусан сераскер у својој богатој каријери није сретао. И када му је царски изасланик говорио велике и крупне ствари: о помирењу „крста и некрста“, о стављању на право мјесто сиротиње и угледних људи; и када је говорио оно што су сви амбициозни људи кроз историју говорили– о успостављању правде у свијету, о стварању „породице срећних народа“, показујући тиме да је он, Омерпаша, један од оних људи који „жели све што човек може постати и бити“ – наилазио је на непробојни зид тишине.

Оно што је за нас важније јесте то да је Богдан од оних који неће ништа „до само да буде и остане оно што је“. За мене је као свештеника у опису овог скоро неописивог сусрета двојице људи још важније то што један од њих, Омерпаша, на крају одустаје од свега не би ли само стекао Богоданово повјерење: „Ништа ти не тражим и ништа те не питам. Али, једно хоћу: да ми вјерујеш“. И када ништа не помаже, све се своди на оно круцијално питање, а то је питање вјере. „Је ли вјера, Богдане?“, упитао је на крају царски изасланик. И тада се први пут отвара и Богдан: „Јесте вјера“. И онда се пред оним чудним понашањем сераскера, који се крсти и говори о свом хришћанском поријеклу, наизглед се апсолутно и сасвим отварајући, опет догађа нешто неочекивано: Зимоњић се враћа у своју затовреност, скривајући поглед својим великим састављеним трепавицама, остајући у свом учтивом и хладном љубопитству.

Иако је генијални Андрић описао тренутак који је био „брз као кратка муња“, када је – док се Омерпаша крстио и покушао посљедњим напором да стекне Богданово повјерење – и Богдан отворио очи „природно и широко“. Описујући његове крупне и простране, као у дјетета чисте беоњаче, описао је сву унутрашњу драму једног Херцеговца православца, чији поглед у том трену „није био само зачуђен него и „убојит и гневан, уплашен и жаловит, и презрив и тужан“. У том погледу, који је „само севнуо, а одмах затим се угасио и изгубио под спуштеним очним капцима“, Андрић нам је открио вишевјековну драму и невољу човјека оног времена, а све оно што је Богдан чинио прије и послије тог тренутка била је проста борба за опстанак Херцеговца горштака, свиклог на непрестану борбу, са људима и шкртом природом. Имам утисак да и данас, у нешто другачијим околностима, међу Херцеговцима источне хришћанске вјере живе управо овакви карактери.

Алипашу Ризванбеговића, „господара Херцеговине“, Андрић описује кратко из времена када је био моћан надалеко –и када је пао у немилост. Као што је познато, Алипаша се великом храброшћу и способношћу изборио да буде први човјек у Херцеговини. Владао је земљом „као оштар и лукав тиранин“, али и као „добар домаћин“. Зидао је палате и џамије, уводио новине у пољопривреду, али оно што је најважније: „вјешто се варако и лагао са везирима у Цариграду и пашама у Травнику“. Није прошло много времена, а тај човјек, обдарен снагом и љепотом – када се обогатио и осилио – рекао је оно што није смио рећи: „Од данас не треба нико више да иде цару у Стамбул. Ево вам Стамбул – Мостар, а ево вам и цара у Мостару!“. Иако је свакоме изгледало да ће и поред свега тога овај човјек владати Херцеговином до краја живота, јер је владао „строго и правично“ већ двадесет година, пред крај живота „стари чаробњак се заплео у своје рођене опсене варке“. Седамдесетогодишњег мостарског везира надмудрио је безобзирни Омерпаша Латас. Пресуда је била да се протјера у Азију. Тако је учињено, али се, наводно, неком аскеру, од оних којих су га спроводили – омакла пушка. Сахрањен је крај Ферхадпашине џамије у Бањој Луци. Пре такве “случајне погибије“, Алипаша је петнаест дана пролазио кроз највећа понижења. Окружен Омерпашиним аскерима, у понижавајућем положају проведен је кроз многа босанска и херцеговачка села и градове. У посљедњих петнаест дана живота схватио је „…шта остаје од човека који одједном све изгуби тако, лишен свега стане на сопствене ноге, сам и го, против свих сила света око себе, беспомоћан, а непобедив“.

Очи овог човјека од чијег се погледа некад плашила васколика Херцеговина „још гледају, али не виде и не желе да виде“. Лице које је некад било тврдо и убојито, сада је сасвим другачије. Ношен на мазги, „добио је израз неке мирне, истинске величине“. У једном нијемом монологу, остављен и понижен од људи, Алипаша бесједи сам са собом, говорећи „да му не треба ништа, јер га је Алах и раније увијек подржавао, а сада, од када је неправедно допао ропства и невоље, помаже га више но икад свим што му треба“. „Са постоља свога страдања“ овај чудни Херцеговац, био је убијеђен да је,као са највише планине, увидео „неке истине о људима и људским односима, боље и јасније него икад раније у свом животу“ и даље вјерујући у исправност својих поступака и неправедност страдања које подноси. Он је био, како каже Андрић, од оних људи који се никад ни са чим не мире и чија страст „да живе и утичу на живот живих људи“ оставља траг и послије њихове смрти.

Фра-Грга је још један Херцеговац којег Андрић описује. Он је жупник, фрањевац, који носи у себи многе супротности; у коме се многе особине сукобљавају, а из тог сукоба врло често никне нека трећа, неочекивана особина. Но, овог човјека, пониклог у Херцеговини, служба је ставила у град безбројних сукоба – Сарајево. У њему се успијевао одржати захваљујући и свом херцеговачком менталитету и домишљатости. Ево како то Андрић описује: „Његов разум био је јак, његов практичан смисао велик и готово непогрешан“. Треба напоменути да фратарска служба и дисциплина у Босни никада није била лака ни једноставна. На самом почетку, описујући фра-Гргу, писац напомиње да “Херцеговина, нарочито јужна и југоисточна, има по правилу добар сој људи. То је земља са много камена, а мало свега осталог, а то мало што роди храњиво је и племенито, и са водом и ваздухом даје здраве и разумне људе“. Усљед те разумности и природног поријекла није ни чудо што је фра-Грга био штедљив. Али је његова штедљивост с годинама нагињала тврдичлуку, „више је волио да прима него да даје“. А, с друге стране, то чувено херцеговачко частољубље наводило га је на сујету. Желио је да га људи сматрају „несебичним и дарежљивим“. Тако се догодило „да му његова шкртост строго забрањује оно на шта га његова сујета неодољиво гони“. Фра-Грга је подносио неку врсту добровољне жртве, гостећи господу из конзуларног кора и више османлијске чиновнике и клирике других вјера, вјероватно на тај начин служећи Цркви и свом народу.

Фра-Гргиним сијелима посебну атмосферу и значај давало је то што би за те прилике набављао дуван и вино из Херцеговине; лимунове, поморанџе и нарове. Износио им је ону блатину „што је блага к’о млијеко, јака к’о гром“. Тако је чинио и трпио све гледајући неки већи циљ и покушавајући да у себи споји своја супротна осјећања: од тврдице и себичњака до дружељубивог и дарежљивог човјека, стварајући о себи „подвојена мишљења, привидно супротна, а у суштини подједнако тачна и нетачна“. Тако и у Андрићевом опису овог необичног Херцеговца остаје, као и за многе друге Херцеговце, па и људе уопште, онај вјечити проблем да шта год о њима кажемо или мислимо негативно – на другој страни таса постоји увијек једнако много разлога да мислимо добро и позитивно.

Херцеговци које Андрић описује у својим приповијеткама одраз су менталитета и поднебља из којег су поникли, сједињујући у себи понешто од шкрте природе, али и благородне свјетлости која од постања свијета бјеше у основи свега. С друге стране, они су једним дијелом носиоци и универзалних људских особина које се могу приписати било ком човјеку, у било ком времену или простору. Њихове мане и слабости, предности и квалитети неријетко су општељудског карактера, који превазилази строгу условљеност географским границама, подједнако се сусрећући у свим временима и на свим просторима.

Биљешка о аутору

Владика Захумско-херцеговачки и приморски Григорије (Дурић) рођен је 17. децембра 1967. године у Варешу (Босна) гдје је завршио основну и средњу школу. Дјетињство је провео у селу Планиница, гдје је живјела његова породица, иначе поријеклом из херцеговачког села Бањани. Богословску школу уписао је 1984. а након њеног завршетка уписује Богословски факултет који је завршио 1994. Замонашен је у манастиру Острог 23. јуна 1992. године, одакле одлази са епископом Атанасијем (Јевтићем) у обновљени манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош код Требиња. Рукоположен је за јерођакона а потом и зајеромонаха 1992. Тврдошки игуман постаје 12. маја 1996. а архимандрит 19. августа 1997. Од 1995-1997. био је на постдипломским студијама у Атини.

На владичанском трону Захумско- херцеговачке и приморке епархије устоличен је по благослову Његове светости патријархаПавла, од стране Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија 3. октобра 1999. године, када је стао на чело вјерујућег српског народа у Херцеговини и постао његов духовни вођ. Насљедник је претходних јерарха ове Епархије, осам стотина година старе, од којих је први Иларион, а за њим слиједе седамдесеторијица великих црквених пастира, попут Светог Данила Хумског, Светог Василија Острошког и Тврдошког, Светог Петра Зимоњића и других, до владике Атанасија Јевтића.

“Долази час и већ је настао” (Требиње, 2004.) наслов је прве књиге епископа Григорија која обједињује његову пастирску дјелатност. Преосвештени владика одазива се, као аутор, и на свјетовне теме. У ријетким слободним тренуцима посвећује се књижевном раду. Монаси, Херцеговци Прокопије Чокорило, Јоаникије Памучима и Нићифор Дучић добили су достојног насљедника а књижевност која се ствара на српском језику у Босни и Херцеговини вриједног и радо читаног аутора.

Извор: http://www.dijaspora.nu

У наредној емисији – 7. новембра са вама ће се, драги слушаоци, дружити презвитер Миленко Јеловац! Будите овог четвртка, у 10 часова на фреквенцији 91, 8 MHz!

Радио Беседа

Није у духу источног хришћанства да формулише односе међу људима превасходно у виду права и дужности. Православни више воле да говоре о односима који су "подесни и одговарајући." Ови односи настају из заједничког искуства хришћана као чланова Царства Христовог. Они изражавају наше заједничко схватање Царства Божјег и спроводе се у живот растом личности нo слици и прилици Божјој у стање деификације (гр. теосис), обожења.

1. Прва поставка нашег излагања jecтe да je етички стил православног хришћанства више етос него номос, више морал него зборник понашања или calculus рационалних права (дужности). Ипак, било би погрешно не признати да се неки односи међу људима најбоље могу схватити у исказима о правима и дужностима.

Укратко речено, дужности нису екстерне, спољне заповести, које су наметнуте нашем понашању на легалистички начин. Њих треба схватити као "подесан и одговарајући" начин понашања који хришћани практикују када се ваљано опходе према правима ближњих у ситуацијама свакодневног живота и у заједничким удруживањима. Тако, права су правични захтеви које други постављају на наше понашање и правични захтеви које ми постављамо нa понашање других према нама. И обратно, дужности су чврсти облици хришћанскога начина живота који се тичу, у већини случајева, основних, рутинских н уобичајених аспеката живота, који су створени правима других. Права и дужности су два аспекта исте стварности која потиче од заједничког људског опита, a чега je у основи чињеница да смо сви заједно створени пo слици и прилици Божјој, пo обличју и подобију Божјем.

2. Отуда у Светом писму, Библији не постоји израз "људска права", "религијска слобода," и друге слободе прокламоване у Француској револуцији (18. век), која je у суштини била обезбожена револуција и тицала се искључиво овоземаљског човека и света у којем тај човек живи. По библијском учењу, слобода је највећи дар Божји човеку, то je оно што одликује човека од свих других створених бића. Апостол Павле поручује хришћанима: „Ha слободу сте позвани“ (Галатима 5,13); „Стојте у слободи!“ (Галатима 5,1); „Где je Дух Господњи, онде je слобода“ (2 Kop. 3,17). Али исти Апостол опомиње: „Слободу имамо у Исусу Христу!“ (Галатима 2,4): Ово значи да je хришћанска слобода христоцентрична: моћи не грешити! „Све могу у Христу који ми моћ даје!“ (Филипљанима 4,13). To све могли су свети људи кроз историју - светитељи, који нама служе као узор у свакодневном јавном и приватном понашању.

Велики песник Његош вели: „Бог je саздао слободу за човека“. Слобода je суштински аспект људске личности. Без слободе ми не бисмо били људска бића. Следствено, порицати слободу другомем, значи порицати елемент његове човечанске природе, човечности.

3. Међутим, постоје ограничења слободи, премда и унутар ових граница je неопходна истинска етичка слобода да би човеков живот реализовао своје потенцијале. Човекова слобода je ограничена делимично правима и дужностима других. И они морају имати како слободу да користе своје право, тако и да врше своје дужности. Тако, одузимање слободе неком појединцу без моралних основа атакује на фундаменталну димензију правде и људских права, људског достојанства.

Међутим, слободе се често ограничавају добровољно, a и као резултат разних животних стања. Затим, ми ограничавамо своју слободу када ступамо у извесне личне односе, када вежемо себе договором, или преузимамо институционалне дужности. Тако, слобода мужева и жена сразмерно се ограничава, управо из разлога што су постали супруг и супруга једно другом, са свима обавезама и дужностима које брак повлачи. Слична преусмеравања слободе постоје у односима родитеља према деци и деце према родитељима, послодаваца и запослених, ученика и наставника, и у многим другим односима у друштву.

Библија већ на самом почетку говори о оном ограничавању слободе првог човека још у рају. Бог je рекао Адаму: „Једи слободно са сваког дрвета у врту, али са дрвета познања добра и зла, с њега нe једи; јер у који дан окусиш умрећеш.“ (I Мојсијева 2,17).

Па ипак, и у оквиру ових параметара слобода се мора поштовати. У јавном животу, мора се подржавати и стално уважавати слобода изражавања људског мишљења. Људи углавном поштују ово право. Mнoгa цивилизована друштва поштују je барем на уснама. Тешкоће настају када треба повући линију између истинске слободе и њеног ограничења наметнутог на друштвене деструктивне праксе (разна секташења, кад je у питању слобода вере), као и на говор и учење.

4. Овде избија на видик питање цензуре, забране. Ma колико да je тешко спроводити je у плуралистичком друштву, цензура се у неком виду не може избећи. Но, никад je не би требало наметнути да не би дошло до укидања основне слободе. Ha пример, Црква инсистира нa слободи религије, a постоје многе друге слободе које не би требало поништавати у добро уређеном друштву. Хришћанска етика одбацује тоталитарно гушење слободе.

Међутим, ни грађанска слобода нe може бити неограничена. Нe може, рецимо, човек у крцатом позоришту викнути: „Ватра!“, само зато што je слободан, јер ће доћи до несагледивих последица - рањавања приликом јурњаве напоље, можда и жртава! Такав чин осуђујемо услед потенцијалних деструктивних последица. Ако неко има сиду, a слободан je, неожењен, да ли je слободан да без упозорења ступи у брак са здравом особом? Слично гледамо на неке сатанистичке секте, које од присталица захтевају укидање њихове личности, слободу одлучивања, привређивања и живота од свога рада. Да не говоримо о жртвама које су, негде, потребне у ритуалима, о храмовној проституцији, о употреби дроге као култног чина...

Питање цензуре ниje наишло на разрешење нити у слободном, нити у контролисаном друштву. Она остаје и даље проблем, и нашла je примену у јавном животу. Она се тиче питања као што су порнографија, проституција, неки скандалозни телевизијски програми, (поред еротике, врачање, гатање, хороскопи, врбовање за култне покрете, сатанистичке секте), права хомосексуалаца, лезбејки... У самом хришћанском етосу постоји иста дилема. Међутим, неморално, саморазорно понашање често има озбиљан негативан утицај на добробит ближњега у друштву. Ta дилема постоји, али има и других критеријума за процену.

Један од ових критеријума јесте да доказане погубне последице у друштву, не претпостављене, оправдавају завођење рестрикција на јавно понашање (Понекад и самопогубно понашање, нпр. пијанца, коцкара, може довести до судске одлуке о његовом лечењу, исправљању)! Ове погубне последице имају бити јасне и евидентне, и не треба иx узети из ширег контекста испреплетаних вредности. Овај процес процене опажамо у дисциплини хришћанског узрастања према „висини раста Христовог“ (Ефесцима 4,13) – „Свакоме од нас je дана благодат пo мери дара Христовог“ (Ефесцима 4,7). Сви смо ми позвани да „растемо у познању Бога“ (Колошанима 1,10), да растемо у деификацију, теосис. Ми у овом процесу узрастања у праве хришћане налажемо ограничења на саме себе често и зарад општега добра народа у целини. Примери овога су забрана пушења у аутобусу, авиону и другде, и закони против порнографије.

5. Хришћанин, нормално, има одговорност да ограничи своју слободу уколико она наноси штету вери других или слаби њихово поверење у јеванђеље Христово. Ап. Павле je ово показао на вршењу права да једе месо жртвовано идолима, и, са друге стране, да не врши то право с обзиром на саблазан других хришћана (види I Коринћанима гл. 8). Зато je он могао рећи: „Све ми је дозвољено, али ми није све на корист!“ (1 Коринћанима 6,12).

Када хришћани делују, раде, њихово понашање ниje искључиво лично. Сваки грех њихов не само да одвлачи од личног узрастања пo Божијем лику, него и од укупног хришћанског етоса и интегритета живота Цркве. Недолично понашање хришћана даје повод и добру прилику да други оправдају своје неверовање. Апостол Павле даје хришћанима важан примјер: „Ако јело саблажњава брата мога, нећу јести меса довека, да не саблазним брата свога“ (1 Kop. 8,13).

6.

Богословски je ово сазнање о слободном одлучивању сваког човека

засновано на Светом писму, где Бог уважава човека као слободно биће.

Исус Христос тражи од човека веру, али га на њу не присиљава: Матеј 9,28: „Верујете ли да могу то учинити?“, пита Христос слепе; Марко 9,23: „Ако можеш веровати, све је могуће опном који верује“; Јован 6,29.67.

Слобода изражавања верског убеђења безусловно спада у слободу савести. Човек мора имати могућност да чини oнo на шта га гони његова савест (a за шта држава није позвана), и не сме бити присиљен на понашање које противречи савести.

Слобода верског удруживања, тј. слобода да се човек придружи некој верској заједници или из ње иступи, спада неодвојиво у слободу савести. Исто тако и слобода да се стварају удружења са верским и харитативним циљевима, што иначе почива и на социјалној природи човека и на принципу подршке човека човеком.

Слобода Цркве/верске заједнице јесте плод слободне савести и слободе удруживања. Притом треба имати на уму: Црква се разликује од државе пореклом, уређењем и циљем. Тако из природе ових ствари не произилази право државе над Црквом, него, штавише, закони и opгани државе морају се ограничити нa своје сопствене послове и држати пострани од подручја Цркве и савести.

У праву слободу Цркве спада и слобода да oнa врши своју верску мисију. Овде држава није надлежна пo питању положаја Цркве, штo je подручје светог. Саме верске заједнице имају задатак да развијају своју верску делатност изван сваког притиска и свих нечасних средстава.

ШТА СУ ВЕРСКЕ СЛОБОДЕ

I Под верском слободом разуме се слобода у верским питањима, чија гаранција и заштита се захтева од стране државе, и њено поштовање од људи појединаца, друштвених група, Цркве и других верских заједница (Други ват. концил). Захтев за њеним поштовањем постављају појединци одвојено и у својим удружењима (Црквама. верским заједницама, верским удружењима).

Држава гарантује постојање ствари које се не тичу ње саме, него људи који живе у њој, (држава и друштво нису тек идентични); да у послове државе не спада подручје светог. Увођењем верске слободе у Устав држава врши мудро самоограничење.

(1986. год.) „Православна црква жели да изрази солидарност са ближњима широм света који страдају због своје вере, као и због економског. друштвеног, расног и политичког притиска.

У верске слободе спада и борба против побачаја, ма колико ово прво може бити оспоравано од савремених феминисткиња...*

Предавање одржано на Другом међурелигијском дијалогу Индонезија-Србија, у Џакарти, Индонезија, 23-25. октобра 2013.

СПЦ

Тај порок је толико распрострањен, да је тешко не заразити се њиме. Постоји прича о једном таквом “смиреном” монаху. Он је тако убедљиво разобличавао себе због некаквих грехова, да су му слушаоци поверовали, а када су му поверовали да је заиста такав, монах се наљутио. ... Ми називамо себе грешним, слабо образованим и говоримо о другим својим недостацима ради тога да би се узвисили пред оним људима који смирење сматрају врлином. То јест, ми се размећемо с примитивним лукавством, као: “Ја сам лош“, а човек с којим разговарамо треба да каже: “Не, ти си добар”. - “Не, ја сам лош”. - “Ма, не, ти си добар”. - “Не, ја сам грешан”. - “Ма, какви, шта ти је”. Нама је то пријатно, веома је тешко да прекинемо са тим.

Мој духовник, о.Андреј никада није говорио тако о себи. Није било такве ситуације да би он рекао лоше о себи, нпр. “ја сам грешник” или слично, већ, када су га жалостили или унижавали, или му се обраћали као некаквом простом, безначајном човеку, он на то уопште није реаговао. ... Он ништа ни добро о себи није говорио, никада није причао о свом духовном животу, о својим духовним доживљајима, но када се требало смирити, смирио би се. ..

Ко сматра себе грешним и ништавним, тај сигурно неће ни осуђивати, ни клеветати, ни укорити било кога. Јер, једна је ствар сматрати себе таквим у уму, а друга ствар је, на самом делу, искрено, у срцу то осећати. Када је Св. авва Доротеј рекао свом старцу Варсануфију Великом да сматра себе горим од сваког створења, он му је одговорио: “То, сине мој, за тебе гордост тако мисли”. Но, авва Доротеј је, за разлику од тебе и мене, био мудар човек и одмах је схватио у чему је ствар: “Да, оче, то је за мене гордост, заиста, но ја знам да тако треба да мислим о себи”. Тада му је Варсануфије Велики смирено рекао: “Заиста, сада си стао на пут смирења”. То јест, авва Доротеј је признао да у ствари не сматра заиста себе горим од сваке твари, већ он просто има теоретске представе о томе да треба тако да мисли, али у самој ствари таквог искреног мишљења о себи он нема. То је веома важно. ...

Лажно смирење, то је спољашње смирење. Као прво, то је извештачено смирен изглед. Као друго, то је смиреност у речима: човек говори о себи да је велики грешник и гори од свих, а ако га неко заиста увреди, он се одмах узбуди и веома ревносно брани своја права. Као треће, лажно смирење се пројављује у томе што човек мислено понавља некакве научене фразе смирења, рецимо изреке светих Отаца о смирењу, сматрајући да он мисли тако искрено, но смисао тих фраза не долази из његовог срца. ... Ти идеш и понављаш: “Ја сам гори од свих”, но ако се твоје срце не саглашава са тим речима, значи, у самој ствари ти не мислиш тако. Твоје смирење је умишљено, ти просто имаш превисоко мишљење о себи. Ако си ти смирен у срцу, значи, ти си заиста смирен. Ти можеш да не износиш јавно никакво своје мишљење о смирењу, да немаш никаквих сликовитих представа о њему, а да будеш смирен.

Треба имати у виду да све даје Бог. Свака истинска врлина коју поседујемо је дејство благодати. Треба најпре принуђавати себе на врлине и истинска врлина коју смо задобили је од дејства благодати. А са вештачким приморавањем себе на врлине треба бити довољно опрезан, да не бисмо дошли у заблуду и, уместо да приморавамо себе, не почнемо да глумимо.

Ми ни сами не приметимо како се то може десити: умислимо нешто чак и не пред људима, већ унутра, сами пред собом. Зато је најважније: наћи за себе ону меру смирења коју ти искрено прихваташ срцем, па тек од ње почети уздизати се даље и принуђавати себе на веће.

Извор : Форум Пријатељ Божји