"И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и благослови Бога и рече:

''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''. А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И благослови их Симеон, и рече Марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многих срца"(Лк. 2, 25-34).

Митрополит Амфилохије, Епископ Данило - Нема лепше вере од хришћанске

• Вера
  

У то време завлада Римским царством цар Гордијан, чија ћерка Гордијана сиђе с ума, и тиме баци свога оца у велику жалост. Сви лекари не могаху лудој Гордијани ништа помоћи. Тада зли дух из луде девојке проговори и рече да њега нико не може истерати осим Трифуна. После многих Трифуна из царства буде и овај млади Трифун позват по Божјем Промислу. Он би доведен у Рим где исцели цареву ћерку. Цар му подари многе дарове, које Трифун при повратку све раздели сиромасима. У свом селу продужи овај свети младић чувати гуске и молити се Богу. Када се зацари христоборни Декије, свети Трифун би истјазаван и љуто мучен за Христа. Но он поднесе сва мучења с радошћу великом, говорећи: "О кад бих се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога!" Све муке ништа му не нашкодише, и мучитељи га осудише најзад на посечење мачем. Пред смрт Трифун се помоли Богу и предаде душу своју Творцу своме 250. године.

Предсмртна молитва светог Трифуна: "Господе Боже богова и Цару царева, Најсветији од свих светих, богодарим Ти што си ме удостојио да завршим подвиг без колебања. И сад Ти се молим, да ме се не додирне рука демона невидљивог, да ме не свуче у дубину погибељи. Него, нека ме свети Твоји ангели уведу у красна насеља Твоја, и учини ме наследником царства Твог жељеног. Прими душу моју, и услиши молитву свих оних који буду Теби приносили жртве за спомен мој; погледај на њих из Твог светог обиталишта; даруј им обилне и нетрулежне дарове. Јер Ти си једини благ и милостив Дародавац во вјеки вјеков, амин." Како св. Трифун пострада у Никеји, и како се над његовим мртвим телом догодише многа чудесна исцељења, хтедоше га грађани никејски ту у своме гробљу сахранити. Но светитељ се јави некоме у визији и изрече своју жељу да га пренесу у његово село Кампсаду где је некад гуске чувао, и тамо сахране.

Извор: Охридски пролог

• Вера
  

Питање: Као особа која верује у Бога, какво је ваше мишљење о некоме ко жели да се бави модерним истраживањима, посебно која на крају доводе до оспоравања Бога, као што су генетски инжењеринг, космологија и неурологија?

Истраживање које ради на оспоривању Бога има болест предрасуде. Истраживања се чине да би се открила научна истина. Какав је проблем ако неко жели да прошири хоризонте својих мисли и знања? Бог је ближи на овај начин. Бог није идеологија која треба свим средствима да се брани, ми верујемо у Њега, јер је Он Истина. У том смислу, чак и научна истина открива Њега. Ако је Он и даље питање онда је време да сазнате о Њему. Верник који се боји научног истраживања и страхује од истине. Можда је он верник који у ствари не верује.

Питање: Шта кажете о теорији еволуције? Зар то није у супротности учења Цркве?

У вези са овим питањем, учење Цркве се заснива на инспирисаној књизи Постања. Ово није књига о физици или биологији. У разговорима да ли је Бог обликовао човека из земље и где га је пронашао, најважније је то да је човек створен "по лику и подобију Божјем". Све остало спада у детаље. Како наука може подрити ово? Осим тога, ако наука побољшава наше разумевање овог света и наше слике о Њему, зашто бисмо то оспоравали? Највише што можемо рећи је да боље разумемо неке ствари.

Боголикост човека, којом смо створени и са божанским животом угравирани у циљ божанске сличности не може да се промени науком. Иако се може бахато оспоравати од стране неких научника.

-Питање: Дакле, није битно да ли човек потиче од животиња?

Оно што је битно јесте божанско порекло човека и његов однос према Богу, наиме да нас је Бог створио, а не "како" нас је створио. И такође, опасност није да човек потиче од животиња, већ да ми не завршимо као оне: " И човек у части будући, не разумеде, изједанчи се са стоком неразумном и постаде јој сличан" (Пс. 48:13). Иако је наш циљ да будемо боголики, ми настојимо да докажемо да смо животиње?

Дакле проблем није у научној потврди еволуције, већ посвећеност њеном болесном тумачењу. Други не доказују непостојање Бога, него потврђује страствену кратковидост човека. Замењују божански смисао човека са несмотреном дегенерацијом - на животињу! Чак ни животињама се ово неби свидело.

Питање: Али, ми имамо значајне сличности са животињама и мора да пронађе њихов значај.

Интересовање за нашу сличност са животињама ме изненађује. Ако би слично интересовање било са нашим афинитетом према Богу, како би ствари биле другачије. Треба да откријемо значај овог афинитета. Што се тиче животиња, сигурно да постоји сличност. Наше тело на један или други начин подсећају на више примате. Ми можемо чак и да научимо животиње инстинктивним врлинама. Постоји много таквих примера у Светом Писму. Христос у Беседи на Гори каже: "погледате птице у ваздуху" и на који начин можемо да их имитирамо.

Али оно што је битно је наша разлика са животињама. Човек је психосоматско биће. То је извор његовог вредности. Време је да обратимо пажњу далеко од наше сличности са животињама према могућности наше сличности са Богом.

Извор

Биографија Митрополита Николаја је крајње необична због тежњи за истином, посветивши се науци на Харварду је магистрирао астрофизику и докторирао медицинску технологију, у Солуну докторирао теологију. Радио је у Наси као стручњак, а као хирург је смислио помоћни методу при операцији срца. Један је од највећих научника данас. Оставивши Насу и велики академски успон отишао је на Свету Гору да се замонаши. Након извесног времена изабран је за епископа и данас је митрополит Месогеје и Лавриотике, наставио је да се бави научним радом. Професор је медицине и теологије. Његов мотив је био пронаћи истину.

Погледајте сјајан документарни филм о Митрополиту Николају у емисији Духовници

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=aqmSYzZ6G04

Манастир Глоговац

Da li će Srpska pravoslavna crkva prihvatiti gregorijanski kalendar?

Ипак, у времену у коме живимо и посебно у мисији коју Православна Црква данас има у свету "нејединство" око употребе црквеног календара ствара непотребну конфузију јер наша Црква не наступа пред неправославнима у потпуности литургијски јединствено. Питање календара не исцрпљује се, наравно, у томе који је календар исправнији. Са научне тачке гледишта доказано је да су и Јулијански и Григоријански календар недовољно тачни. За Цркву календар није питање астрономије, већ он има превасходну улогу у регулисању богослужбеног живота Цркве, што је од суштинског значаја за њен живот и мисију у свету. Такође треба имати у виду да сваки календар, који је освештан литургијским животом Цркве постаје и сам својеврсна икона времена. Већи део шире јавности није упознат да је један број помесних Цркава прихватио на сабору у Цариграду 1923. год. тзв. Новојулијански календар, а не Григоријански. Тај, Новојулијански или како се још зове, ревидирани Јулијански календар резултат је рада Србина Милутина Миланковића, професора небеске механике на тадашњем Београдском универзитету. На Сабору све православне Цркве ипак нису прихватиле нови, реформисани календар у бризи да то не изазове унутрашњу неслогу јер се овај нови православни календар практично подудара са Григоријанским календаром и са њим ће ући у раскорак тек од 2800. године.

Познато је да је један од кључних разлога увођења новог календара био намера да се Црква приближи западним хришћанима тако што ће се Божић и остали велики црквени празници славити у исто време. Међутим, исхитрено увођење новог календара без претходне припреме у појединим помесним Црквама довело је до цепања унутрашњег јединства, што је проблем који до данас није зацељен. Истина, раскол у који су ушле тзв. старокалендарске заједнице у Грчкој, Румунији, Бугарској није проузрокован само променом календара од стране црквене јерархије. Он је последица, с једне стране, доношења одлука од далекосежног значаја без довољно припреме и саборске свести, али и, с друге стране, још више незрелог, а како се касније показало "секташког" менталитета, код оних који су у име наводне верности предању кренули у цепање јединства Цркве. Проблем који је настао није само у настајању расколничких тзв. "старокалендарских" заједница, већ и у својеврсном поремећају литургијског јединства између помесних Цркава које су прихватиле нови календар и оних које су наставиле да регулишу свој богослужбени живот по старом календару. Опет и опет, треба нагласити да то суштински не угрожава јединство Цркве, али представља аномалију јер је календар и слављење најважнијих празника у исто време веома важан видљиви символ јединства наше Цркве, нарочито пред неправославнима.

Двадесети век, а засигурно и почетак овог века, период су веома важног духовног буђења Православне Цркве која осећа да треба да постепено надилази оквире тзв. националних Цркава и наступи у јавности са појачаном свешћу о свеправославном јединству и васељенској (икуменској) мисији Цркве. У таквој ситуацији условно речено постојање литургијског нејединства (у погледу календара) у великој мери умањује снагу сведочења Православне Цркве. Искрено речено, најоптималнија ситуација била би када би све Православне Цркве регулисале свој литургијски живот по једном календару, без обзира да ли би то био стари, нови или неки сасвим трећи, око којег би се Цркве саборски договориле, што је иницијално била и намера реформисања јулијанског календара на Цариградском сабору 1923. Међутим, у ситуацији у којој поједини конзервативнији сегменти Цркве евентуалну промену календара и даље виде као пут ка издаји Православља, није једноставно наћи право решење решење, а да се истовремено не отворе нова жаришта раскола.

Ових дана смо били сведоци новинских чланака у нашој штампи у којима се поставља питање да ли ћемо догодине славити Божић у децембру. Ово питање које поставља и добар број неупућених верника само по себи показује ситуацију на канонском простору СПЦ. Пре свега, жалосно је да они који постављају то питање нису свесни да ми УВЕК славимо Божић 25. децембра, уосталом као и сви други православни и неправославни хришћани. Разлика је у томе што ми следујемо Јулијанском календару па наш 25. децембар пада у 7. јануар по новом календару. Чињеница коју нико не може да оповргне на нашим просторима јесте да ми црквено следујемо старом календару, али да време и даље рачунамо по новом. Ако данас упитате своје парохијане који је данас дан, готово засигурно ће вам дати одговор по новом календару. Врло често и многи у свештенству и монаштву треба да размисле и прорачунају дане пре него што кажу који је дан по старом календару, док се црквена администрација све чешће води по новом календару и само поједини инсистирају на стављању два датума на званичне документе. Иако се често поносимо тиме што следујемо старом календару, готово сви смо навикли да говоримо како нам Св. Никола пада 19. децембра, а не 6. као што је то увек било у Цркви, да је Велика Госпојина 28. августа, а не 15. августа. Нарочиту конфузију међу мање упућеним верницима стварају редовне Божићне посланице које носе датум претходне године, иако је (ново)календарски већ наступила наредна година. Ова ситуација понајбоље показује колико заправо не размишљамо по старом календару, иако су многи од нас веома ревносни да осуде нови календар као неправославан. Раније такви проблеми нису постојали јер једноставно у православним земљама државни календар био је Јулијански, тако да није постојала ова дихотомија. Ситуација је сада другачија у свим православним земљама.

Противници промене календара веома често говоре да ће промена датума слављења празника изазвати велику саблазан у народу. Истина, не би било нимало једноставно да одједном прескочимо 13 дана и пропустимо празнике светитеља који се славе (или их све прославимо у један дан, као што је то учињено приликом промене календара у Грчкој). Али, с друге стране зар није исто тако саблазан да вековима славимо празнике у своје дане, а онда дођемо у ситуацију да у свакодневном животу Божић и Госпојину дочекујемо 7. јануара или 28. августа и да се на то тако лако навикнемо. А то се управо догодило у свакодневном животу већине верника (наравно част ревносним изузецима који у својој глави у потпуности размишљају по старом календару, а такви су, сложићемо се, веома ретки). Дакле, немамо ситуацију у којој ми с једне стране у потпуности живимо по старом календару и треба да евентуално пређемо на нови, већ ситуацију у којој формално рачунамо црквени круг године по старом календару, а практично размишљамо и живимо по новом.

Ова конфузија у животу између старог и новог календара посебно се огледа у време божићних празника. Неколико дана пред Божић су период најинтензивније припреме и поста за овај велики празник. Међутим, чињеница да су по новом календару у те дане слави почетак нове календарске године, која се прославља као државни празник са нерадним данима, имамо ситуацију у којој само најревноснији верници настављају пост и избегавају новогодишње славље, док највећи број људи прекида пост и слави и ову и ону православну нову годину (која долази 13 дана касније). Да којим случајем Србија званично следује Јулијанском календару и да Божић и црквено и државно обележавамо 25. децембра, сасвим би било логично да прославимо и Нову годину након великог празника Христовог рођења.

Наравно сви ови проблеми нису суштински препрека оним православним хришћанима који се чврсто држе правила своје вере, али морамо имати у виду да највећи број верника није тако ревносан. У нашим крајевима колико-толико ова разлика није приметна као на пример у западној дијаспори где највећи број становника прославља Божић и друге велике хришћанске празнике у различито време од православних који следују старом календару. Конфузија је још већа што те празнике други број православних, који следују новом календару прослављају у исти дан као и неправославни хришћани. Сви они који живе у тој стварности не могу, а да не признају да то у великој мери отежава литургијско јединство, а календар постоји управо због тога. Зар не би било нормално да Божић и друге велике празнике (осим Васкрса који, хвала Богу сви православни славе у исто време) прослављамо литургијски заједно. Међутим у садашњој ситуацији, док Грчка Архиепископија у Америци слави Божић, епархије СПЦ су још у данима Божићног поста и не могу заједно да прославе празник Рођења Христовог. Док западним хришћанима и православнима који следују новом календару сасвим добро дођу државни празници и слободни дани за одмор крајем месеца децембра, православнима који славе Божић 13 дана касније ови празници падају у државне радне дане.

Из свих ових примера које сам навео може да се закључи да постоји више проблема везаних за црквени календар који се не могу лако занемаривати. Црква је увек све такве проблеме решавала руководећи се пастирским циљевима и потребама своје мисије у свету и зато није нимало чудно што ће се питање календара наћи на дневном реду свеправославног сабора који је у припреми. Најважније је да се нађе саборно решење које ће помоћи Цркви да у времену у коме живимо још више потврди своје пуно јединство и као таква да снажније мисијски наступи у свету.

У вези са ревидираним Јулијанским календаром препоручујем ова два чланка са српске Википедије:

Ревидирани јулијански календар http://bit.ly/1iLdI1Q

Миланковићев календар http://bit.ly/1ark0ln

Отац мунајпре беше незнабожац, јер би рођен од нехришћанских родитеља: од оца Јелина и мајке Јеврејке, па се држао и јелинске заблуде и јеврејског неверја. А мајка светог Григорија, блажена Нона, беше хришћанка, рођена од хришћанских родитеља, и од малена васпитана у вери и страху Божјем. По промислу Божјем она би удата за незнабожног мужа, да би и њега привела у свету веру, по речи апостола: Муж некрштен освети се женом крштеном (1 Кор. 7, 14), – што и би. Јер Нона, говорећи свагда своме мужу речи богомудре, и усто молећи се усрдно Богу за њега помоћу Божјом преведе га у хришћанство.

И муж њен имађаше од Бога овако виђење у сну: Певао је он из Давидовог псалма стихове, које никада у устима имао није, сем ако их није био чуо од супруге своје која се често молила. Сам пак он није се молио, нити је умео, нити хтео да се моли. Те речи из псалма, које је певао у сну, биле су ове: Обрадовах се кад ми рекоше: хајдемо у дом Господњи! (Пс. 121, 1). И певајући то, он је у срцу осећао неку милину. И пренувши се од сна, радоваше се. И исприча својој жени. А она разумеде да то сам Бог призива њеног мужа светој Цркви својој. И стаде га отада марљивије поучавати хришћанској вери. И упути га на пут спасења.

Догоди се да се у то време налазио у Назианзу свети Леонтије, епископ Кесарије Кападокијске, који је ишао у Никеју на Први Свети Васељенски Сабор. Блажена Нона доведе овомс светитељу свога мужа Григорија, те га овај својим рукама крсти. После светог крштења Григорије стаде водити праведан и богоугодни живот, као што и доликује истинском и правом хришћанину. И Григорије показа толики напредак у побожности и добрим делима, да је касније био изабран за епископа у истом граду Назианзу. Али о томе ће бити речи доцније.

Живећи са таквим мужем у чесном браку, блажена Нона жељаше да добије мушко чедо. И приношаше топле молитве Даваоцу свих добара, да јој подари сина. И обећаваше још пре зачећа, као некада Ана за Самуила, да ће, ако добије сина, дати га на службу Богу. И Господ, који твори вољу богобојажљивих, и слуша молитве њихове, услиша молитву срца жене побожне, и у сну јој преко божанског откривења показа дете које је имала родити. И виде Нона сина пре роћења, какав изгледа у лицу, и сазнаде му име. И кад дође време, она роди мушко дете, и надену му очево име Григорије, као што јој би у сну речено. To беше око 330. године. Велику благодарност узношаше она Богу и дете потпуно препусти Божјем промислу. И одмах My сасвим поклони оно што од Њега измоли молитвом. Али га одмах не крстише. Јер у то време беше обичај у многих хришћана да крштење одлажу до оног узраста и година, у којима се Господ наш Христос крсти од Јована на Јордану, тојест до тридесете године. Али касније, са оправданих разлога, овај обичај би укинут од овог светог Григорија Богослова, и од Василија Великог, и од Григорија Ниског, и од других великих Отаца. И по том древном обичају хришћанском, дете свети Григорије не би одмах крштено, него крштење његово би одложено до његове тридесете године,

А када дете Григорије мало поодрасте, дадоше га, по обичају, да учи школу. И растући по годинама, он растијаше и разумом. И сходно имену свом, Григорије беше оштроуман, будан и марљив у учењу, и превазилазаше своје вршњаке. Њему не сметаху дечачке године, да разуме и схвати оно што само људи зрели могу разумети и схватити. Још у детињству беше врло озбиљан: мрзео је дечје нгре и шале и претставе; вежбао се у врлинама и учењу, и није губио време на бесмислице. А кад прилично беше поодрастао, побожна мајка поучаваше га у побожности многим материнским саветима. Причала му је како је он плод њене молитве, како га је усрдним молитвама измолила од Бога, и како га је пре зачећа обећала Богу на службу. И добри јуноша слагаше у срцу свом речи мајчине, и просвећиваше душу своју вером, надом и љубављу ка Христу, истинитом Богу. А веома заволе целомудреност душе и чедност гела, и заветова се да ће своју чедност марљиво чувати до краја живота. На ово би упућен с једне стране, честим мајчиним поукама пуним љубави, а с друге, једним сном који је имао у дечачким годинама. О томе сну причао је каоније сам ово:

Спавајући једном, он виде у сну где две девице стоје близу њега. Обучене у беле хаљине, оне беху дивне, a пo узрасту и годинама равне. На њима не беше никаквих спољашњих накита: ни злата, ни сребра, ни бисера, ни драгог камења, ни свилених меких хаљина, ни златних појаса. He беху горде са лепоте своје, нити охола погледа, нити им косе беху расплетене, чиме обично световне девојке лове младиће, и о чему се обично брину. Но ове две девојке беху одевене у просте чисте беле хаљине, пристојно опасане, имале су танке велове не само преко главе него и преко лица, очију оборених, образа заруменелих од девојачког стида, пуне целомудрености. Усне им беху као црвена ружа; ћутљивост њихова беше врло речита пристојношћу. Гледајући их, он осећаше велику радост у срцу свом, и мишљаше да нису од земнородних, него да су надчовечанска бића. А оне, видећи како им се он много радује, заволеше га, и грљаху га као чедо своје. А кад их он упита, ко су, и одакле су дошле, прва рече да је Чедност, а друга – Уздржање. И причаху му како стоје пред престолом Цара славе, Христа, и како се наслађују лепотом Небеских девица. И говораху му: Чедо, буди једне мисли с нама! ум свој присаједини уму нашем, и лице своје сатвори као лица наша, да бисмо те, обасјана изванредном светлошћу, узнеле на небо, и поставиле те близу бесмртне Тројичне светлости. – Рекавши то, оне се узеше на небо, летећи као крилате. А дечак Григорије праћаше их погледом пуним љубави, све док не зађоше у небеса. И пренувши се од сна, осети како му је срце препуно неисказане милине и радости. И од тога доба његов је дух пламтео ревносним чувањем своје чедности. Он се трудио да своју чедност сачува великим уздржањем, избегавајући свако наслађивање храном, пијанством и преједањем.

После овог светог Григорија блажена Нона роди и другога сина, Кесарија, и кћер Горгонију. Васпитавала их је у побожности и књижној мудрости. А блажени Григорије, желећи да се потпуно усаврши у беседништву, философији, и целокупној мудрости јелинској, отпутова најпре у Кесарију Кападокиску, где се упозна са Василијем Великим, а затим у Кесарију Палестинску, где у то време беху чувене школе. Тамо му главни учитељ беше Теспезије ритор. Затим отиде у Александрију. И тамо од многих људи накупи много мудрости, и обогати се знањем. После тога, зажелевши да иде у Атину, он седе на лађу са људима нехришћанима. А када су били на пучини, наста силна бура на мору, и сви беху у очајању, и оплакиваху телесну смрт. Григорије пак плакаше, бојећи се духовне смрти, пошто још не беше крштен већ само оглашен. И сећаше се древних чудеса Божјих на води: преласка Израиљаца преко Црвеног Мора, спасења Јониног из китовог трбуха; и с ридањем се мољаше Богу, да их избави од погибије. За ту његову опасност на мору његовим родитељима би откривено у сну. И они одмах стадоше на молитву, и топле сузе проливаху, молећи Бога да буде у помоћи њиховом сину на мору. И Бог, чувајући слугу свог Григорија на корист других, и спремајући га да буде тврђава Цркве, укроти свирепу буру на мору и запрети ветровима. И наста тишина велика на мору. И сви на лађи, видећи да су преко очекивања спасени од дављења, и као да су се из мртвих вратили, прославише Христа Бога. Јер знађаху да се море утиша што је Григорије у молитви призивао свемоћно име Христа Бога. Осим тога, један младић, сапутник и пријатељ светог Григорија, виде ноћу за време буре Григоријеву мајку, блажену Нону, где иде по мору, хвата лађу која тоне и извлачи је на копно. И одмах се утиша море. И младић исприча то виђење свима. И сви исповедише да је Григоријев Бог велики помоћник, и узнесоше My благодарност, и вероваше Га. A отац пак Григоријев, који се у Назианзу са сузама молио за свога сина Григорија, и после молитве заспао, имаде овакво виђење у сну: Виде једног преисподњег демона Ерина, где Григорију спрема погибију на мору. А Григорије га дохвати рукама, и победи. – По овом виђењу отац Григоријев дознаде да се Григорије спасао од топљења. И са супругом узнесоше благодарност Богу. – А Григорије настави без опасности пловидбу, и стиже у Атину.

У Атини свети Григорије изучаваше световне науке. И сви се дивљаху бистрини ума његова и целомудрености живота његова. Ускоро дође у Атину и свети Василије ради изучавања философије. И постадоше Григорије и Василије присни пријатељи и другови. Дом им беше један, храна једна, дух један, умовање једно, и нарав једна, као да су рођена браћа. А обојица беху виђени и угледни у Атини. Јер за кратко време превазиђоше своје учитеље, те они, ученици, постадоше учитељи својим учитељима. У то време над Римљанима и Грцима цароваше Констанције, син Константина Великог, a y Атини изучаваше философију Јулијан, који касније постаде цар и отступник од Бога. О њему је Григорије често говорио: О! како велико зло римска и грчка земља хране! – Јер је провиђао шта ће од њега бити.

Пошто су доста година провели у Атини, и потпуно изучили сваку науку, и превазишли атинску мудрост, Василије отпутова у Египат да се тамо у духовних људи учи духовној мудрости, као што о томе пише у његовом Житију, а Григорија умолише Атињани, те га задржаше као учитеља. Али он мало остаде тамо, јер чу да му је отац постављен за епископа у Назианзу, те се одмах врати к оцу свом у своју отаџбицу. Било му је тада нешто преко тридесет година. И он онда прими свето крштење из руку очевих. И хтеде да се одмах повуче из света и удаљи у пустињу, али га родитељи задржаше код куће.

Живећи код куће, свети Григорије се заветова да се никада не куне, нити узалуд призива име Божје. И тај завет одржа до краја свога живота. Он је непрестано читао божанске књиге, проводећи и дан и ноћ у богомислију, у богоразмишљању. И много пута је имао виђење Христа. Затим се указа потреба, те га отац рукоположи за презвитера. Поред тога отац је желео да га начини епископом. Али свети Григорије, избегавајући такав чин и почаст, а жудећи за монашким молитвеним тиховањем, тајом побеже, и одбеже у Понт к своме пријатељу, светоме Василију. Свети Василије је тада такође већ био презвитер, и већ имао у Понту манастир са мноштвом монаха. Он је и писао био Григорију из Понта, свесрдно га позивајући код себе. И тако њих двојица опет, као некада у Атини, стадоше живети заједно, имајући један другог себи за образац врлина, и угледајући се један на другог. И заједнички писаху подвижничка правила за монахе. И проведе тамо свети Григорије са светим Василијем доста времена. Затим умре Григоријев брат Кесарије. И плакаху за њим родитељи много. А отац са сузама писаше Григорију, убеђујући га да се врати к њему и помогне му у старости. И блажени Григорије с једне стране бојећи се да се не огреши о оца, a c друге видећи потребе Цркве, – јер Аријева јерес тада силно потресаше Цркву, а и оца његовог због наивности његове беше обманула мало, – оде из Понта у Назианз. И помагаше оцу у црквеним пословима, и у домаћинству. И када изложи оцу Аријеву јерес, излечи му ону малу рану што му та болест беше задала.

Када се после смрти Константинова сина Констанција зацари Јулијан, испуни ce Григоријево пророштво о њему, јер тај безаконик сатвори велико зло, одрекавши се Христа јавно и устројивши гоњење на Христову Цркву. Против њега је устао свети Григорије преко многих богомудрих списа својих, изобличавајући његову заблуду и пагубну идолску прелест и лажне јелинске басне. Законопреступник Јулијан није дуго царовао, јер је злом смрћу завршио. После њега зацари се Јовијан, благочестиви хришћанин. За време његово цветала је вера Христова.

После Јовијана зацари се аријанац Валент. И аријанска јерес се опет осили, и притешњаваше православне по целом свету. Тада и у Кесарији Кападокијској аријанство хтеде да зарази многе својим зловерјем и помете Христову Цркву, а архиепископ Јевсевије, невичан, колебаше се, јер не имађаше уза се Светог Василија. Дознавши за то, свети Григорије писа овоме, саветујући му да умоли аву Василија да се из Понта врати у Кесарију и помогне у борби против злочестивих. Исто тако писа и светом Василију, пријатељски га саветујући и молећи, да преда забораву пређашњи Јевсевијев гнев против њега, и оде у Кесарију у помоћ беспомоћнима, и одбрани Цркву од аријанаца. Тако свети Григорије помоћу својих писама помири архиепископа Јевсевија и светог Василија, и удеси те свети Василије дође у Кесарију Кападокијску. И чим он дође, посрами аријанце, те једни од њих умукоше, a други се повукоше. А архиепископ Јевсевије радоваше се светом Василију, и поживе с њим у љубави све до смрти своје.

На упражњени архиепископски престо у Кесарији православни око 370. г. поставише Василија Великог, иако он то није хтео. A зловерни аријанци роптаху против тога, и понесени завишћу учинише те се град Тиана одвоји од Кесарије. Јер у Тиани беше епископ Антим, који се лицемерно правио православан. Одвојивши се од Василија са својим једномишљеницима епископима, он се прогласи митрополитом тианским. На тај начин се Кападокијска област подели на двоје, и настаде велики спор око граница епархија. Свети Василије, видећи да су од његове епархије узели неке градове и села, створи овакав план: између Кесарије и Тиане налазио се мали град Сасим; у њему треба основати епископију; и за епископа поставити човека побожна, који би распре утишао, и многе душе у вери сачувао. Немајући за то место човека подесна, свети Василије написа писмо своме другу, светом Григорију, молећи га да се прими за епископа у граду Сасиму, јер нико не би био тако способан да тамо утврди веру као он. Свети Григорије му одговори, одлучно одбијајући да се прими епископства. И још много пута писао му је свети Василије поводом исте ствари, али све је било узалуд. Онда се свети Василије диже и лично оде у град Назианз. Тамо се договори са старим Григоријем, епископом назаинским, оцем светог Григорија, и они обојица убедише Григорија да се прими епископског чина. И тако по сили неопходности свети Григорије постаде епископ града Сасима.

Када за то сазнаде тиански митрополит Антим, који је Сасим присвајао својој епархији, доведе тамо војску да не допусти Григорију да заузме епископски престо. А војска је још и пут чувала. На путу за Сасим, свети Григорије дознаде за Антимову злобу и војну силу, и оде у један манастир, и служаше болесницима. Затим се повуче у пустињу на жуђено безмолвије, усамљеничко монашко подвизавање. Али после извесног времена, на преклињање родитеља, он се опет врати у Назианз, јер му родитељи беху веома остарели, и његова им помоћ беше врло потребна, пошто осим њега нису имали друге деце. Јер Кесарије, други син њихов, беше умро, као што то раније споменусмо. А и кћер њихова Горгонија беше променила светом. Обојима свети Григорије одржа посмртно слово. И тако престарелим родитељима беше остао само свети Григорије, као једина зеница очију њихових. И било је немогуће оглушити се о родитеље. Свети Григорије био је дужан да им у старости послужи, и да их сахрани када се упокоје.

Тако се свети Григорије врати опет из пустиње у Назианз. Отац његов Григорије, већ изнемогли старац, жељаше да син његов Григорије још за живота његова заузме епископски престо у Назианзу. И мољаше, и преклињаше, па чак и заклињаше сина да пристане на то. Али он, повињујући се заповести очевој, водио је све црквенепослове, но нипошто није хтео да заузме епископски престо. И он рече оцу: Оче, немогуће ми је да за твога живота заузмем твој епископски престо. – Отац више не наваљиваше за то, али препуштајући му сву бригу о Цркви, говораше му: Сине мој, док сам ја у животу, буди ми жезал старости моје; a пo одласку мом из овог света, учини како ти буде најзгодније.

После тога престави се стари Григорије, епископ назиански, отац светога Григорија, пошто је на епископском престолу седео четрдесет и пет година. Када се преставио, било му је сто година. И би славно сахрањен, јер и свети Василије Велики дође на његову сахрану. А госпођа Нона, мајка светог Григорија, остаде у животу. Али ускоро се и она упокоји у Господу. И њој беше такође сто година.

Пошто сахрани своје свете родитеље, и ослободи се бриге о њима, свети Григорије жељаше да се ослободи и вреве светске, јер га народ салеташе да заузме епископски престо оца свог. И он кришом оде у Селевкију, и борављаше при цркви свете првомученице Текле. Одатле би другарским молбама позван од светог Василија Великог, да узме на себе бригу о сиротиштима и болницама. Јер свети Василије беше подигао велике домове за збрињавање оних који немају где главе склонити. И смести у њима убоге и болесне, удовице, и сиромахе, и странце. И храњаше их. И ту бригу о њима повери своме милом другу. И беше свети Григорије хранитељ убогих, служитељ болесних, и утешитељ странаца.

У то време од јереси аријанске, која је већ много година потресала Цркву Божју, као од неке хидре нова глава, произађе нова јерес, и наношаше штете многима. Та јерес беше Македонијева. Она је хулила на Светога Духа. Док су аријанци исповедали да је Отац – Бог нестворени, предвечни, а Син – створен, не једносуштан са Оцем и не савечан; дотле су македонијевци исповедали да је Син раван Оцу, али су хулили на Духа Светог: једни су од њих говорили да је Дух Свети твар а не Бог, а други – да није ни твар ни Бог. И њих свети Григорије називаше полу аријанцима, јер су поштовали Сина а бешчестили Светога Духа. Ова се јерес нарочито ширила у Византу. И саборском одлуком светог Василија Великог и многих других православних епископа, свети Григорије би усаветован да, као човек мудар и силан у речи, иде у Визант и тамо сузбије ту јерес а заштити праве догматс свете вере. Али пре но што он крену за Визант свети Василије Велики се разболе и упокоји. И тако се угаси свемирски светилник. Свети Григорије је дуго плакао за њим. И надгробним словом се опростио са њим.

Потом крену на пут, и стиже у престоницу Византије, Цариград крајем 379 г. Ту га с радошћу дочекаше православни. Али нађе Цркву Христову умањеном, и број се верних могао лако избројати, пошто је велики део града био пошао за јересима. У рукама су јеретичким били и сви огромни и дивни храмови Божји. Само један мали и стари храм свете Анастасије, на који јеретици нису обраћали пажњу, беше остављен православнима. И свети Григорије се одмах даде на посао. Као некад Давид наоружан праћком против Филистимљана, тако свети Григорије, наоружан речју Божјом против јеретика, побеђиваше их у препиркама, и њихове догмате кидаше као паучину. И својим богомудрим и богонадахнутим речима он сваки дан привођаше многе од зловерја православном правоверју. И за кратко време толико се умножи Црква Христова, да је било немогуће избројати њене верне. А број јеретика се из дана у дан смањиваше. И збиваше се оно што у Светом Писму пише за дом Давидов и за дом Саулов: Дом Давидов све већма јачаше, а дом Саулов постајаше све слабији (2 Цар. 3, 2).

Но још аријанско и македонијевско зло не беше престало, појави се нови јеретик од Сирије, Аполинарије. Он је зло учио о оваплоћењу Господњем: Христос тобож нији примио душу човечанску, него је место душе имао Божанство. На тај начин, оваплоћење Господње није истинито, није стварно. Пошто овај јеретик беше речит и вичан јелинској мудрости, многе заведе у своју јерес. А ученици се његови размилеше по свима земљама, као удицом ловећи неуке и вукући их у погибао. И добри подвижник свети Григорије опет имађаше велику борбу, борећи се са овим јеретицима. Оне што су отпадали од Православља он је изобличавао, претио, молио; друге је у вери одржавао; а треће од пада подизао. А Аполинаријеви ученици, идући по народу, клеветаху светог Григорија, како он тобож дели Христа на два сина. Упорно и свуда протурајући ту клевету, они успеше да у народу изазову гнев и злобу против светога Григорија. Јер и водена капља, ако често пада, дуби камен. Они који нису умели да се снађу у превиспреним речима јеретичким, и да схвате дубине тајне очовечења Христова, стадоше место православних пастира и учитеља поштовати вукове и јеретике, и њима веровати. И пастира који проповеда истину, сматраху за вука и јеретика. И изазвавши побуну, камењем засуше светог Григорија, као некада Јевреји светог првомученика Стефана, али га не убише пошто је Бог штитио свога угодника. Али пошто не беху задовољили своју злобу, они га зверски шчепаше, и градскоме епарху на суд одведоше, као неког бунтовника, и виновника нереда и побуна. А светитељ, потпуно невин, али кротак и смирен срцем, иако у толикој опасности од народа, говораше Христу Богу свом: Ради имена твог, Христе, ако и пођем усред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер си ти са мном (Пс. 22, 4). А епарх, знајући да је невин, а притом видећи и очигледну злобу људску, пусти га на слободу. И изиђе без рана и бијења мученик, без мучења – венценосац, имајући само једно: добру вољу да страда за Христа.

Због таквих подвига и силних борби са јеретицима, свети Григорије се прочу, и постаде познат свима, и свуда слављаху мудрост његову, и од целе свете православне Цркве би му дат назив: Богослов. Као древноме Богослову, светом Јовану, девственику и возљубљеном ученику Христовом. Овај назив, иако се даје свима великим учитељима и светитељима уопште, јер су сви богословили благочесно о Светој Тројици, светом Григорију је дат за изванредне и изузетне заслуге у овом погледу. Као знак за његове победе и триумфе над тако великим и многобројним јеретицима. И отада стадоше га сви називати Богословом. Веома вољен од православних, сви су они желели да им он буде патријарх. Усто и Петар, патријарх александријски, који дође после Атанасија Великог, писао је светом Григорију Богослову хотећи да му повери престо Константиновог града као човеку достојном и који је толике трудове поднео за Цркву Христову. Али злобни људи спречише то одмах на овај начин:

У Цариграду се налажаше један јелински философ, присталица циничке философије, по имену Максим, по рођењу Египћанин. Беше то човек лукав, препреден, вешт и пакостан. Он дође к светоме пастиру, Григорију Богослову, одбаци јелинско безбожје, крсти се и постаде члан свете Цркве. И вођаше рђав живот, лицемерно се покривајући побожношћу као овчијом кожом: уствари пак изнутра беше вук, што се доцније и обелодани. А светитељ Божји Григорије, не знајући његову поквареност, сматрао је његово обраћење у хришћанство за велику ствар, па га прими под свој кров и за своју трпезу. И учини га клириком. Он пак, угледајући се на Јуду, намисли да отступи од свог оца и учитеља, и да поведе борбу против њега. За ту своју намеру нађе помоћника у једном презвитеру који се није Бога бојао, a био је вичан сплеткама. И стаде Максим потајно са овим лукаво смишљати, како да се докопа патријаршијског престола у Цариграду. Али пошто им је за такав подухват било потребно доста злата, да би митом и поклонима придобили многе за своје једномишљенике, они се најпре дадоше на посао да дођу до злата. И уз помоћ Сатане дођоше до жељеног злата на овај начин. У Византију дође са острва Таса један презвитер, и донесе много злата ради куповине мермерних плоча које се доносе из Прикониса. Максим и његов помоћник преварише овога великим обећањима, те му узеше злато. И оно им беше доста да остваре свој зли план. И тајно послаше у Александрију многе и велике поклоне патријарху Петру, и епископима и клирицима што су поред њега, молећи га много да пошље у Византију своје епископе, који би Максима довели на патријаршиски престо. Саблажњен поклонима, Петар као да заборави на своје раније писмо светоме Григорију, пристаде на њихову молбу, и одмах посла у Цариград своје египатске епископе. Дошавши у Цариград, они се никоме не јавише, ни пастиру, ни клиру, нити коме од кнезова, Него за време јутрења уђоше с Максимом у цркву, да га посвете за архиепископа. Свети Григорије беше у то време болестан. Вест о томе разнесе се одмах на све стране, и за тили час слегоше се презвитери, клирици и много народа. И то не само православни, него и јеретици. Јер сви беху изненађени том потајном злобом и незаконитим посвећењем. И распалише се гневом, и викаху на египатске епископе, и спречише их да своју неправедну намеру сроведу у дело. Постиђени, епископи изиђоше из цркве, и уђоше у кућу неког свирача, и тамо извршише неправилно посвећење, и објавише Максима за цариградског патријарха. Уз Максима беху неки од духовних лица и од мирјана: једни од њих били су због преступа одлучени од Цркве, други – подмићени, а трећи – прелашћени обећањем поклона и почасти. Нажалост, Максима подржаваше и римски епископ Дамас. А огромна већина народа, и то све честити граћани, беху силно љути на Максима, и грђаху га страшно. Негодоваху, и на самог светог Григорија што је таквог човека примио под свој кров и удостојио га свога пријатељства. А свети им одговараше, говорећи:

Људи немојте се љутити на мене што сам му чинио добро, не прозревши његову поквареност. Јер ми нисмо криви, ако не можемо да прозремо унапред нечију поквареност. Једино Бог зна унутрашње тајне људске. Осим тога, зар нам Закон Божји не наређује, да очински с љубављу отварамо срце своје свакоме долазиоцу? Спаситељ рече: Који долази к мени, нећу га истерати напоље. За мене је била велика ствар што Максим од јелинског идолопоклонства приђе крштењу, и што од Зевсовог служитеља постаде служитељ Свете Тројице. Притом се показиваше и врлинаст, иако лицемерно, као што се већ обелодани његово лицемерство и поквареност. Али није наше да такве ствари испитујемо, јер нам није дано да улазимо у тајне помисли људске, нити да знамо будућност, сем кад нам Бог тако нешто открије. Ми гледамо на лице а Бог на срце. – Успокојен таквим речима, народ се још са већом љубављу припијаше уз светог Григорија Богослова.

Максим пак поведе са собом све египатске архијереје који га поставише за архијереја, и отиде код благочестивог цара Теодосија Великог, који се тада налазио са војском у Солуну. И приступивши му, мољаше га да му да патријаршијски престо цариградски. Јер кукавац, пошто му црквена правила не даваху власти, намисли да од царских наредаба добије власт управљати Црквом. Желео је да чини насиље, не да епископује. Стога благочестиви цар с великим гневом и претњом отера Максима и епископе што беху с њим. И отпловише сви у Александрију, где се Максим опет лати истога посла. Јер напунивши златом руке многих клирика Александријске цркве, он је дрско и безочно говорио патријарху Петру: Или ми издејствуј цариградсјси престо, или од твога отступити нећу. – И вештим сплеткама копаше јаму патријарху, и сигурно би остварио своју пакосну намеру, да за то убрзо не дознаде епарх александријски. Бојећи се да у народу не настане нека побуна, епарх протера Максима силом и са срамом из Александрије.

Свети Григорије Богослов, пошто му у Византу телесно здравље беше сасвим оронуло, одрече се управе над Византијском црквом, и жељаше да отпутује у своју отаџбину, у Назианз. И изговори народу последњу поуку, саветујући им да држе чисту веру и чине добра дела. А кад народ разазнаде да хоће да иде од њих, настаде плач, и сви као да једним устима говораху: О оче! одлазећи од нас, ти одводиш са собом и Свету Тројицу! Јер без тебе неће у овом граду бити правог исповедања Свете Тројице. Заједно с тобом отићи ће из овог града Православље и побожност.

Када свети Григорије чу овакве речи од народа, и виде народни плач, одустаде од намере, и обећа им да ће остати код њих док се епископи не скупе на сабор. Јер се очекивао сабор епископа, да изабере достојног човека за патријарха. Светитељ је то чекао: да на престолу види пастира православног, па да иде у своје отачаство. У то време благочестиви цар Теодосије беше у рату са варварима. Пошто их победи, он са триумфом дође у Цариград. А патријаршијску саборну цркву држаху аријанци, и патријарх им беше Демофил. Православни пак, као што је већ речено, имађаху мали и стари храм свете Анастасије. Цар позва Демофила, и саветоваше му да прими православну веру. Ако пак неће, онда да уступи своје место. Демофил, упорна срца, претпостави да буде лишен престола, него да напусти своје зловерје. И предаде цар светом Григорију Богослову и православнима саборну цркву, коју су аријанци држали четрдесет година. Предаде им и све остале цркве.

И кад архијереј Божји Григорије с клиром и народом хтеде да уђе у цркву, мноштво аријанаца, наоружаних као за рат, стајаху пред црквом, спречавајући православне да уђу. А светом Григорију прећаху смрћу. И најмише једног младића, снажног и безочног, да се крадом привуче Григорију, и зарије му нож у стомак. Али Бог штићаше свога служитеља. И беше силна хука и бука и метеж од стране аријанаца, и сигурно би учинили неко зло, да није дошао сам цар и увео светог архијереја у цркву. A православни народ, весели и радосни, узнесоше захвалност Богу, проливајући сузе радоснице, што после толико година добише натраг своју светињу. И једнодушно се обратише цару, молећи га да на патријаршијски престо посади Григорија Богослова. A светитељ, због сталних телесних болести својих немајући снаге да говори громко усред народног клицања, рече преко једног клирика ово: О чеда моја! сада је време да благодаримо и славимо Бога једнога у Тројици, што нам поврати цркву нашу. Због тога треба сада да величамо доброту Божју, а питање патријаршиског престола решићемо касније! – Чувши ове архијерејеве речи, народ престаде са клицањем. И кад се заврши света литургија, сви се разиђоше. А аријанци умукоше посрамљени.

Благоверни цар Теодосије веома поштоваше светог Григорија Богослова, као оца свог. Али он не одлажаше често код цара, добро се сећајући Соломонових речи: Ретко нека ти нога ступа у кућу ближњега твог, да не би, наситивши се тебе, омрзао на те (Прич. 25, 17). Главна брига светитељева беше: да стално поучава народ, да посећује болеснике и исцељује их, да теши оне којима се чини неправда, да штити немоћне, и да стадо своје чува од јеретичких саблазни. А понекад је одлазио и на село, јер је волео безмолвије, усамљеничко молитвено тиховање. А тим одмором је помало лечио честе болести своје, да му тело не би изнемогло за остале трудове. Иако је господарио огромним црквеним имањем, он никада не узе за себе ниједну драхму, нити испитиваше црквене економе колики су приходи а колики расходи. Сматрао је да то није посао епископа већ економа. А препоручиваше свима, да имају чисту савест пред Богом.

Малаксавајући од свагдашњих трудова и старости, свети Григорије се једном разболе, и лежаше на одру. Народ сазнаде и дође да га обиђе. А он, седећи на одру, питаше их: Шта желите, чеда моја? Који је разлог, те сте дошли к мени? – А они му се поклонише, и захваљиваху му много за његове трудове: што град очисти од јереси, што многе цркве које су аријанци држали дуго година опет поврати православнима, што толика добра учини свима својим поукама и својим пастирским старањем око свију. И говораху: Сада пак, о оче! ако одлазиш к Богу, помоли се за своје стадо, за благоверног цара, и за сву Цркву. – Светитељ их обавести, да његова болест није на смрт. И пошто их по обичају свом поучи, отпусти их. И пошто сви изађоше, остаде један младић, и припаде к ногама светитељевим, са сузама и ридањем молећи га да му опрости грех. А када светитељ упита какав је то грех, младић ништа не одговори, већ само ридаше и опроштај мољаше. Тада неко од присутних рече: To je убица твој, оче! који по наговору јеретика хтеде да ти зарије нож у стомак, али те Христос заштити. И ето, сада се каје, и моли опроштај. – Светитељ рече младићу: Мили, нека ти Господ наш Исус Христос буде милостив, и нека ти опрости грехе твоје! Само отсада буди наш, остави јерес, и приступи Христу Богу, и Њему служи верно. – И тако с опроштајем отпусти тога младића. О томе сазнаде сав град, и дивећи се његовој незлобивости, још више га заволеше.

Потом се стадоше стицати епископи у Цариград 381, године, с једне стране ради бирања престоничког патријарха, a с друге – да се на другом Васељенском Сабору предаду анатеми јереси и потврди Православље. – И скупише се сто педесет православних епископа, међу којима најстарији беше свети Мелетије антиохијски. Тада свети Григорије Богослов, болестан и тужан, и преко своје воље би посађен на патријаршијски престо, пошто су га молили цар и сав народ. Затим се после не много дана разболе пресвети Мелетије, патријарх антиохијски, и отиде ка Господу. Онда дођоше епископи из Египта и Македоније, и негодоваху због постављења Григоријевог, пошто је без њих био изабран. И говораху да је његово постављење неправилно, јер је постављен не од александријског већ од антиохијског патријарха. Јер међу патријарсима александријски престо је први после римског, па je зато требало да он постави цариградског патријарха. И би међу епископима велика несугласица, и врева, и распра. Једни говораху да је Григоријево постављење правилно, други – да није.

И свађаху се епископи међу собом. А када свети Григорије Богослов виде каква је због њега распра и свађа међу епископима, устаде у сабору, одржа говор свима, и рече:

Свештени и чесни пастири, ја нисам желео да узимам управу над Цариградском црквом, иако је ова црква узрасла и учврстила се мојим знојем и трудом. Мени је доста било да то препустим Богу, и да од Њега очекујем награду. Али љубав словеснога стада и општа одлука епископа примора ме да примим престо. Сада пак чујем да се многима то не допада. Знајте дакле, да не иштем ни богатства, ни високе положаје, ни почасти, нити желим да се називам патријарх цариградски, и без туге одлазим из епископије. А ви се договарајте, и чините што вам је воља. Мени је одавно мила пустиња. Јер нас не лишавају Бога они што нас лишавају престола.

Рекавши то, он изађе, и напусти патријаршију, и усели се у једну малу кућицу, удаљену од цркве, избегавајући вреву и расправљање оних што су долазили к њему. А многи од народа долажаху код њега, и мољаху га да се сажали на стадо своје, и да га не оставља, пошто је толики зној и труд уложко, те га је умножио. И говораху: О оче! покажи милост према љубљеној деци својој, ради које си се толико времена мучио! поклони им и остатак дана својих, да бисмо, по престављењу твом, имали тело твоје, ми који смо просветљени твојим учитељством. – А светитељ, као чадољубив отац, би тронут, и беше у недоумици шта да ради. И мољаше Бога да Он учини како је најбоље.

На Сабору епископа расле су несугласице и распре. Блажени Григорије дође на Сабор, одржа говор, и рече: Људи и сапастири Христова стада, срамота је што се толико свађате ви, који треба да друге поучавате миру. Јер како можете друге учити слози и једномислију, када је таква неслога међу вама? Но ја вас молим пред самом Пресветом и Једносушном Тројицом да успоставите мир и љубав међу собом, те да сложно решите црквена питања. А ако сам ја узрок вашој неслози и подвојености, нисам вредноснији од пророка Јоне, баците ме у море, и утишаће се ваша бура. Волим да пострадам, ако хоћете, иако сам невин, само да се ви помирите, и будете једномислени. Рините ме с престола, протерајте из града, само љубите истину и мир, са пророком Захаријем говорим (Захар. 8, 19). Здраво да сте, свештени пастири, и сећајте се мојих трудова!

Када он то рече, постидеше се сви противници, и беху дирнути његовим речима. А свети Григорије напусти Сабор, са намером да се врати у своје отачаство. Али најпре оде цару, да се опрости са њим. И рече му: Царе, за многа доброчинства твоја која си учинио Цркви, нека те Христос награди у дан награде! А дар који сада иштем од тебе, моћни господару, не одреци ми. He иштем имања, нити молим за своје сроднике, нити хоћу скупоцене покриваче за свети престо, него желим одмор себи уморном од трудова, еда би престала и завист многих, и ти својим напором смирио епископе! Учини крај борби међу епископима ти, који си учинио крај безочностп варвара! украси своју победоносну државу тиме што ће епископи имати мир и слогу међу собом! А они ће то имати, ако ми допустиш да ја отпутујем у своје отачаство. Ето, тај поклон молим од тебе! ту ми последњу милост укажи!

Цар се зачуди речима светитељевим, и заплака. Заплакаше и присутни великаши. Јер сви гајаху према њему огромну љубав, и нису желели да га пусте. А он, једно због старости и свагдашње болешљивости своје, а друго – због раздора међу епископима, свесрдно мољаше цара да га отпусти, како би остале дане живота свог провео у миру и одахнуо мало од трудова многих. И отпусти га цар. И он се опрости са свима. А кад одлажаше из престонице, сав га народ испрати са плачем и ридањем.

По одласку светог Григорија из Цариграда, епископи, иако су волели светог Григорија и плакали за њим, на Сабору у Цариграду поста3326Fri, 07 Feb 2014 10:45:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BE-%D0%BF%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D1%81%D1%80%D1%86%D0%B0-%D1%81%D0%B2-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%84%D0%B8%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BA%D0%B0%D0%B2%D1%81%D0%BE%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B2%D0%B8%D1%82-r3328/

На све требамо гледати добрим оком. Да не помислимо ништа лоше о другима. И један поглед и један уздисај утичу на наше ближње. И најмања љутња чини зло. Да имамо у души доброту и љубав и њих да дајемо.

Да пазимо да се не љутимо на људе који нас вређају, већ се помолимо са љубављу, за њих. Било ста да ради нас ближњи, никад не размишљајмо лоше о њему. Увек да се помолимо са љубављу и утврдимо мисли у добру.

Никад не требамо мислити о другом да ће му Бог дати неко зло или да бити кажњен за свој грех. Таква мисао, без да сом свесни како, доноси велико зло.

Много пута кажемо другом: `` Зар се не бојиш Божије Правде? Зар се не бојиш Његове казне?`` Други пут кажемо:`` Не може тако, примићес казну од Бога за то!`` или кажемо: `` Боже не казни га због тога ста ми је учинио`` или ``Нек му се не деси ( нека ствар) ``

У свим овим случајевима имамо дубоку жељу да се казни други. Уместо да признамо да нам је бес грешка, ми испољавамо љутњу на други начин, а тобоже, молимо Бога за њега. Тако , заправо, ми проклињемо брата. Или када, уместо молитве, кажемо: `` Наћи ћеш то и то од Бога. Платиће ти Бог за то сто си ми учинио`` и тада му опет желимо казну од Бога. Чак и када кажемо: `` Нека… види Бог`` намера наше душе, на један мистични начин, утиче на душу нашег ближњег, и њему се дешава зло.

Када мислимо лоше, нека сила излази из нас и преноси се на другог, као сто се преноси глас звучним таласима, и заиста други трпи зло. Десава се нечто као урок, када човек има за друге лоше мисли. Ово произилази из наше љутње. Ми предајмо, на мистичан начин, наше зло. Не изазива Бог зло, већ људска злоба. Не казњава Бог, Већ се наше расположење, мистично, преноси на душу другога, и цини зло. Христос никада не жели зло, већ нам је рекао: `` Благосиљајте непријатеље своје…```

Завист је једна веома лоша ствар. То је један зли утицај када је неко завистан и чежне за неким или нечим. Ово захтева велику пажњу. Љубомора чини велико зло другоме. Онај који завиди не схвата да чини зло. Видели сте шта каже Стари Завет: `` Завист и поквареност оцрњују добро…``

Међутим, када је ``други`` побожан, када се исповеда и причешћује и има Крст изнад себе, ништа му се не може десити. Сви демони да навале на њега не могу му ништа. Постоји у нама један део душе који се зове ``етиколог``. Када овај ``етиколог`` види неког да нарушава норме понашања, побуњује се ( реагује устанички), али онај који тако процењује ( узбуђући се) учинио је исто то дело нарушавања норми. Не рашчишћује то, сам са собом већ са другима, а то Бог не жели. Кажемо, на пример: `` Требао си да урадиш ово, ниси урадио, видиш шта ти се десило?`` . Тиме у ствари желимо другоме зло.

Када зло мислимо, тада ће оно у стварности може десити. На један мистични и невидљиви начин смањујемо у другоме снагу да се креће ка добру. Чинимо му зло. Можемо бити узрок његове болести, губитка посла, имовине итд. На тај начин, не само да чинимо ближњем зло, већ и себи, удаљујући се од Благодати Божије.

Тада се молимо и не бивамо услишени. `` Тражимо и не налазимо``. Зашто? Дали сте се икад запитали? `` Зато што зло тражимо``Морамо наћи начин да исцелимо склоност, која је у нама, да осећамо и мислимо зло према другоме.

Зар је могуће да неко каже: `` Како се само понаша тај и тај, казниће га Бог`` а да мисли да то говори без злобе? Врло је осетљива (танана) ствар да неко расуди дали има или нема зла у себи. То се не види јасно. Врло је мистична та ствар шта крије наша душа и како може утицати на лица и ствари.

Ово се не десава када са страхом кажемо да други не живи добро и када се помолимо да му Бог помогне и да му да покајање, дакле када нити говоримо, нити у дубини душе желимо да га казни Бог за оно што ради. Тада не само да ближњем не чинимо зло, већ му чинимо добро. Када се неко моли за свог ближњег, једна добра енергија излази из њега и иде ка брату исцељује га, оснажује и оживљује. Мистично је како излази из нас ова снага. Па ипак у стварности онај који има у себи доброте, саље другима своју добру снагу (енергију), мистично и просто. Шаље светлост ближњем, која ствара један заштитни круг око њега штитећи га од зла. Када имамо према другом добро расположење и молимо се, исцељујемо га и помажемо му у стремљењу ка Богу.

Постоји живот невидљиви, живот душе. Он је веома снажан и може да утиче на другог без обзира ако нас деле километри. Ово се дешава и са клетвом која је снага ( енергија) коју покреће зло. Ако се ипак, помолимо са љубављу за неког, колика год да је раздаљина, предаје се доброта. Дакле даљина не утиче ни на зло ни на добро. Можемо их послати на неограничене раздаљине. Шум ( покрет) наше душе мистично достиже и утице на другог без да и једну реч кажемо. Без да говоримо, можемо ближњем предати добро или зло без обзира на даљину. Оно што се не може изразити има често већу снагу од речи.

Зла снага (енергија) нема препреке, не сметају јој ни браве ни даљине. Зла снага може и ауто покварити без да постоји неки квар.

Разумете ли како наше зле мисли и лоше расположење утичу на друге? Зато морамо наћи начин да очистимо дубину наше душе од сваког зла. Када нам је душа освећена, сија добром. Тада шаљемо ћутке нашу љубав без иједне реци, а то је у почетку тешко.

Био је неспособан за добро дело (Апостол Павле) а после Христовог усељавања у њему, био је неспособан да чини зло. И викао је : ``Не живим више ја, живи у мени Христос``. То је говорио, то је са поносом проповедао `` Имам Христа у себи`` а пре тога `` Хтео сам да чиним добро, али нисам могао``.

Тако низводимо Благодат Божију. Бивамо Богонадахнути. Ако се предамо Њему, ако се предамо Христовој љубави, тада ће се све елементарно променити, све ће се преправити, све ће променити сустину. Љутња, бес, завист, пакост, осуђивање, незахвалност, меланхолиа, мука … све постаје љубав, радост, чезња, Света Љубав. Рај.

Превод и извор: Поуке.орг тим

http://www.agioritikovima.gr/didaches/gerontos-porfur/38233-peri-logimοn-t

Са нама је у емисији протојереј Слободан Мајкић, парох јагодњачки из Епархије осјечко - пољске и барањске.

Послушајте!

Радио Светигора

http://www.svetigora.com/node/14263

У јуну 1988. на Помесном Сабору Руске Православне Цркве блажена Ксенија Петроградска је канонизована.

Блажена Ксенија је рођена између 1719. и 1730. године и свој спасоносни подвиг носила је у Петрограду (садашњи Санкт-Петербург). Ксенијин муж, Андреј Фјодорович Петров, био је појац дворског хора. Ништа није познато о детињству и младости Блажене Ксеније, а народно сећање је сачувало само то што је везано за сам почетак њеног јуродивог подвига – изненадна смрт мужа који је умро без хришћанског покајања.

Потресена тим страшним догађајем, двадесетшестогодишња удовица је одлучила да отпочне најтежи хришћански подвиг – да се прави безумна, како би, приневши оно најдрагоценије у човеку – разум, умолила Створитеља за помиловање изненадно преминулог супруга. Ксенија се одрекла свих световних блага – свог звања и богатства, и више од тога – саме себе. Оставила је своје име, и узевши име свог супруга, прошла са њим цео свој крсни пут, приносећи на олтар Божији дарове спасоносне љубави према ближњем.

Када је на дан погреба свог мужа Ксенија обукла његову одећу: прслук, кафтан, панталоне и качкет, и тако одевена кренула у погребну поворку, родбина и њени пријатељи бејаху помислили да јој је смрт Андреја Фјодоровича помрачила разум. Сви су се били веома сажалили на њу. А Ксенија их је, као она која је изгубила разум, тешила говорећи: „Андреј Фјодорович није умро, већ се оваплотио у мене, Ксенију, која је давно умрла“ Тако је започело њено лутање улицама Петрограда.

Кућу, коју је наследила након смрти мужа, одлучила је да поклони Параскеви Антоновој, која је изнајмљивала код ње собицу, сав свој иметак да раздели сиротињи, а новац да однесе у цркву за покој душе „слушкиње Божије Ксеније“.

Дознавши за такву њену одлуку, рођаци њеног мужа замолише управу, да не дозволи Ксенији да у безумљу раздели сву своју имовину. Међутим, након одговарајућег испитивања беше изведен закључак да је она потпуно здрава и да има право да располаже својом имовином како сама жели.

Након тога, Блажена Ксенија је разделила све што је имала и изашла само у једном мужевљевом оделу на улицу, упутивши се у подвижничко странствовање. Изложена свакојаким оптужбама и подсмесима, по читаве дане – зими и лети, по жези и мразу, лутала је Петроградом. Њена чудна одећа и неразумљив говор, њена кротост и незлобивост изазивали су подсмех злих људи, посебно несташних дечака који јој се ругаху. Али је Блажена Ксенија, непрестано се молећи, беспоговорно носила свој спасоносни подвиг.

То време везано је за почетак градње нове камене цркве на Смоленском гробљу. Подигнута грађевина је била већ веома висока, па су зидари морали најпре да подигну цигле на скелу, па тек онда да граде. Блажена Ксенија је одлучила да тајно помаже градитељима. Ноћима, без обзира на временске прилике, подизала је циглу и слагала је на скелу. Радници би се изјутра веома чудили ономе што се дешавало. Најзад су одлучили да сазнају ко је тај невидљиви помоћник, и дошавши на градилиште током ноћи, установили су да је то читавом Петрограду добро позната „безумна“ Ксенија.

Мало по мало, најосетљивији хришћани су почели да примећују да Ксенија није само глупа просјакиња, већ да носи у себи нешто посебно. Милостињу коју су јој давали, она није узимала од свакога, већ само од добрих и срдачних људи. Увек узимајући само копејку, она је одмах давала сиромасима сличним њој.

Када се мужевљево одело на њој с временом већ било искрзало, она је почела да се облачи и зими и лети у бедне рите, а на босим, и од мраза натеченим ногама, носила је исцепане ципеле. Многи су јој нудили топлу одећу и обућу, али Блажена није хтела ништа да узме, и наизменично је облачила или црвену блузу и зелену сукњу, или зелену блузу и црвену сукњу.

Дању је Ксенија, као безумна лутала по граду, а ноћу је, склањајући се од људских очију, одлазила ван града, у поље, где је проводила време у молитви, наизменично метанишући на све четири стране света. У пољу је, према њеним речима, присуство Божије било „видљивије“.

Убрзо је окружење почелао да обраћа пажњу на то, да се у њеним речима и делима често крије дубоки смисао. Примећивали су да, ако је Ксенија од неког нешто тражила, то беше знак да му помаже и спасава га од невоље и беде која ће га задесити, и обратно, ако је некоме нешто давала, тога је у скорије време очекивала велика радост.

Касније, када је Блажена почела важити за прозорљиву, појављивала се на улицама и пијацама града, како би јој сви који су је знали нудили своје услуге. Упадајући у реч један другом, молили су „Андреја Фјодоровича“ да узме нешто или макар да окуси од понуђених производа, јер беше тад у народу веровање – узме ли Ксенија нешто од домаћина, његова трговина ће постати веома успешна.

Угледавши је, мајке са децом журиле су јој у сусрет да их благослови или само да помилује дете по глави, уверене, да ће га само један додир Блажене одмах исцелити.

Својом великом смиреношћу, подвигом духовног и физичког сиромаштва, љубављу и молитвама за ближње, Ксенија је стекла благодатни дар прозорљивости. Тим је својим даром она многима помагала у уређивању живота и спасењу душа.

Познат је случај када се Блажена Ксенија побринула за добробит и спасење, тада још нерођеног детета. Као дугогодишња познаница, дошла је код Параскеве Антонове, којој је била поклонила своју кућу, и рекла јој: „Ето, ти ту седиш и ушиваш чарапе, а не знаш да ти је Бог сина послао! Иди што пре на Смоленско гробље“. Иако силно збуњена том бесмислицом, Параскева је ипак послушала Блажену и отишла. На гробљу је видела гомилу света, а када је мало ближе пришла, сазнала је и то да је неки кочијаш оборио трудну жену. Ту пак, на земљи жена је родила дечака и испустила душу. Сви су се питали ко је она и има ли родбине, али нису успели да сазнају. Видевши у том догађају Божију промисао, Параскева је дечака узела к себи, усвојила га и однеговала у свој строгости хришћанског живота. Син је мајку веома поштовао и пазио до дубоке старости, а Параскева је захваљивала Богу и слушкињи Божјој Ксенији за њену заповест да дечака узме за сина.

Блажена Ксенија је живела скоро четрдесет и пет година у јуродивом подвигу, па се може закључити да је предала своју душу Господу почетком деветнаестог века.

Света угодница Божија сахрањена је на Смоленском гробљу у Петрограду, где је својевремено помагала градњу цркве, подигнуту у име иконе Смоленске Мајке Божије.

Од дана упокојења Блажене прошло је око два века, али чуда учињена молитвама угоднице не бледе, нити народно сећање на њу ишчезава.

Године 1902 над гробницом Блажене Ксеније сазидана је нова капела са мраморним иконостасом и надгробним спомеником. Она је увек била отворена за служење помена, који се нигде толико често нису служили као на гробу Блажене Ксеније.

Данас је капела рестаурирана и поново отворена за приступ и молитве.

Нека би дао Господ молитвама блажене Ксеније своју милост и благослов свима онима који с вером и љубављу притичу њеном небеском заступништву. Амин.

Одбацивши таштину овог света, узела си на себе крст бездомног боготражитељства,

ниси се плашила дубоког бола и немаштине, нити оних што ти се ругаше, јер си познала љубав Христову. И сада наслађујући се овом љубављу на небесима, Ксенија Блажена и божански мудра, моли се за спасење душа наших.

Данас светло ликује град светог Петра, јер мноштво оних који су тужни и који се у твоје молитвено заступништво уздају, свеблажена Ксенија, налазе утеху, јер си Ти граду овом похвала и утврђење.

Извор: pravoslavlje.ru;

• Вера
  

- Наравно да им помогне. Када се молим за свеупокојене, видим у сну моје родитеље, јер се одморемолитвама које чиним. Кад год имам Св.Литургију,читам општи помен за све упокојене. Ако се понекад непомолим за упокојене, упокојени које познајем појаве се пред мене. Једног рођака, који је погинуо у рату, након Свете Литургије сам видео испред мене за времепарастоса, јер нисам имао њега написаног међу тим именима упокојених з апомен, него само у помјаникуза Проскомидију са другим палим јунацима.

Tоком Свете Проскомидије, не треба помињати самоимена болесних него и упокојених, јер упокојени имајувелику потребу за молитвом.

Старац Пајсије

Извор: Манастир Глоговац

Важно је да не предузимамо ништа на своју руку и да књигу молитвено прочитавамо, трудећи се у сабраној молитви без примене посебних метода. Отшелнички живот је један од најбољих начина да се достигне умно-срдачна молитва, али не и једини. Неки су се молитви научили служећи другима у општежићу или у породици. Важно је да се не постављају нереални циљеви и да се саветујемо са онима који имају више искуства у овој делатности, јер у противном можемо да упаднемо у обману.

Не смемо заборавити да молитва није циљ нашег духовног живота, већ као и пост и друге врлине, само средство. Уколико нас наш молитвени труд чини трпељивијим, смиренијим, споријим на осуду и милостивијима према другима, онда смо на правом путу. Плодови погрешне молитве и уопште духовног живота јесу прелест и гордост, а препознајемо их по осуђивању и сталном примећивању слабости оних око нас, ругању и злурадости, цинизму и злоби.

Што више неко напредује у духовном животу, све мање примећује оно што је лоше и све више воли људе онакви какви јесу и у слабостима својим, а не онакве какве би ми желели да их видимо.Човек све више спознаје своје слабости, али не очајава због њих, већ се још више радује јер зна да Господ својом љубављу све покрива и све исцељује. Сетимо се бесмртних речи старца Силуана "држи свој ум у аду и не очајавај". У тим речима је велика тајна тог огромног духовног парадокса, а у Хришћанству је све у тим светим парадоксима - умри да би се родио, смири се да би се узвисио, дај другима да би се обогатио и сл.

Архимандрит Сава ЈАњић

Но дубока природа Максимова и његова велика љубав према Господу Христу као и његово неслагање са неким стварима на двору, о чему ће још бити речи, учинише да он после не много година напусти овај свој високи положај царског секретара и отиде у манастир да се тамо у тишини потпуно посвети Богу. Најпре ступи у манастир Филипик у Хрисопољу[2]. V том манастиру он не остаде дуго због најезде персиске војске, која у то време стигне до Халкидона, него ускоро преће у манастир св. великомученика Георгија у месту Кизику у Хелеспонту. Овај манастир се налажаше под надзором епископа кизичког Јована, човека веома благочестивог и образованог, који постаде св. Максиму духовни отац и учитељ у богословљу. Али касније, преподобни Максим је превазишао свога учитеља у духовној мудрости и врлини, што се види из књига које је преподобни Максим упутио овом епископу Јовану. У овом манастиру свети Максим живаљше у великим телесним и духовним подвизима дуже година све док 626. године, при нападу Персијанаца и Авара на Цариград и околину, он би принуђен, као и сва братија у манастиру, да напусти манастир. Заједно са својим послушником Анастасијем, који га од тада праћаше нераздвојно до саме смрти, он крену најпре у Јеладу, затим оде на острво Крит, где је имао препирања о вери са неким епископима монофизитским. такозваним северијанима.

У то време беше распрострањена јерес монофизитска, која се ишчаури из јереси Евтихијеве, и која је булазнила да у Господу Христу постоји само једна природа. Насупрот православном исповедању, које верује и тврди да у Господу нашем, оваплоћеном Богу, постоје две природе, божанска коју има од вечности, и човечанска коју је узео од Свете Богородице када је постао човек. Ове две природе у једном су лицу Христовом, јер се Христос Бог не дели на два лица, него се распознаје у двема природама несливено. Из ове монофизитске јереси појави се у ово време светог Максима нова јерес, јерес моноенергетска и монотелитска[3], која учи да у Христу Господу постоји само једно дејство, једна енергија, и само једна воља и једно хтење. Православно пак веровање и учење у овој ствари јесте ово: Богочовек Исус Христос, као што има две природе тако те две природе имају и два дејства и две воље. Заштитници н распрострањивачи ове јереси беху најпре цариградски патријарх Сергије[4], патријарх александријски Кир[5], и сам цар Ираклије, кога оци заведоше у ту јерес. Кроз ту јерес они и цар су желели да угоде јеретицима монофизитима и да се на основу ње сједине православни н монофизити. С тим циљем и би постављен Кирос за патријарха александријског, да би као следбеник те јереси лакше склопио лукави споразум у вери са монофнзитима, којих је у Александрији било највише и где им је био центар. Овом и оваквом политиканству у вери и издајству православне вере успротиве се одлучно свети Максим н Софроније, потоњи патријарх јерусалимски.

Са светим Софронијем, тада још монахом, срео се преподобни Максим у Картагени, где је стигао са острва Кипра, и настанио се у једном манастиру избеглих монаха испред арапске најезде. У том манастиру беше игуман исти свети Софроније, који беше родом из Палестине, и који беше већ отпочео борбу против моноенергетске и монотелитске јереси, коју особито спровођаше патријарх Кир у Александрији. Софроније је још као јеромонах лично дошао да моли Кира александријског и Сергија цариградског да одустану од своје јереси, која их одвајаше од православне вере Светих Отаца. Но они га не послушаше. Штавише патријарх Сергије придоби за ову јерес и папу Римског Хонорија[6] Када пак ускоро, 634. године, Софроније би изабран за патријарха Јерусалимског он сазва тамо сабор који осуди ову јерес и у писму, које он разасла свим патријарсима, изложи православно светоотачко учење. У Картагени пак борбу против монотелитства вођаше свети Максим са својим ученицима. Он потстрекаваше и картагенске епископе на борбу против ове јереси и писаше на све стране православнима, побијајући јеретичку лаж и излажући православно учење. Чувши за такво Максимово противљење јереси, патријарх Сергије покушаваше да га придобије за своју јерес и своју јеретичку политику, но у томе није успео, те се окрену против светог Максима. У то време умре и свети Софроније у Јерусалиму, те преподобни Максим остаде, такорећи, једини борац против монотелитства, јереси коју је царска власт пошто - пото хтела да спроведе и наметне свима. Патријарх Сергије је био наговорио цара Ираклија да напише и изда исповедање њихове криве вере, пуно јереси монотелитске. Цар написа то исповедање и назва га Ектесис, тојест Изложење[7]. И нареди да сви морају тако веровати. Од тога настаде велика пометња у Цркви Христовој. А ава Максим, гледајући како пометња потреса Цркву не само у Цариграду, него и по целом Истоку, и како се јеретици умножавају и учвршћују, а Православе опада и колеба се у олуји гоњења, туговаше душом, уздисаше и много плакаше.

У то време умре јеретик патријарх Сергије и на његово место дође Пир, такође присталица монотелитске јереси[8]. Он сазва сабор да потврди царево монотелитско Изложење вере (Ектесис) и онда га посла свима на потпис. На Истоку то Изложење потписа Кир александријски, но на Западу папа Северин[9] одбаци царев Ектесис, а његов наследник папа Јован IV[10] предаде царев Ектесис саборској анатеми. Цар Ираклије, који беше већ при крају живота, видећи да многи архијереји и богомудри оци одбацују и не примају његово Изложење, па га чак и анатеми предају, осети се веома постиђен, и разасла на све стране своју посланицу у којој је јављао да Изложење није његово вероисповедање него бившег патријарха Сергија, који га је сам написао, а њега приволео да потпише.

Пошто цар Ираклије умре, на престо дође његов син Константин[11]. Али он царова само четири месеца и умре, тајно отрован од своје маћехе. После њега маћеха његова Мартина успе помоћу патријарха[12] да на престо доведе свог сина Ираклиона. Али после шестомесечног царовања Ираклионовог устаде против њега цео Сенат, ухватише га и отсекоше му нос, као и његовој мајци Мартини, па обоје осрамоћене послаше на заточење. Онда изабраше за цара сина Константинова, а унука Ираклијева, Констанса, који потом доби сина Константина, прозваног Погонат[13]. А када се зацари Констанс, тадашњи патријарх цариградски Пир, једномишљеник Мартине, за кога се у народу држало да је заједно са њом отровао Ираклијевог сина Константина, оца новоизабраног цара Костанса, уплаши се силно, па се одрече патријаршијског положаја, и добровољно оде у изгнанство у Африку. После њега на цариградски патријаршијски престо дође Павле[14] такође јеретик монотелит. Том се јереси зарази и цар, и постаде њен велики поборник и распространитељ.

Док се преподобни Максим бавио у Африци, стиже тамо патријарх цариградски Пир, пошто напусти престо. И стаде обилазити градове, заводећи правоверне у своје зловерје. И много би штете нанео тамо Цркви Христовој, да није имао одлучног противника у лицу преподобног Максима. Они су се по читаве сате препирали око вере. И појави се потреба да се у Картагени састане сабор афричких епископа, да чују њихов спор. А то је желео и Григорије, патриције те покрајине[15]. Сабор се састаде, и отпоче спор о вери измећу Пира и Максима. И богомудри Максим победи Пира, позивајући се на Свето Писмо и на догмате светих отаца: и доказа да у Христу Богу постоје две природе и две воље, два хтења и два деловања, али у једном недељивом лицу[16]. Побеђен, Пир се преклони Православнима и би примљен од Цркве с љубаву и чашћу, и у својству патријарха. Тада Пир састави и књижицу православног вероисповедања, и отпутова у Рим код папе Теодора, наследника Јованова. И прими га папа чесно, као православног патријарха цариградског. Чу се то у Цариграду, да је Пир пришао православнима, и силна пакост обузе јеретичко збориште. И пустише лажан глас у народ, како су тобож афрички епископи и папа приморали Пира, иако он није хтео да приђе њима. Тај глас допре и до самог цара. Цар одмах посла у Италију једног достојанственика, по имену Олимпија, јеретика, да Пира поново обрати у монотелитско вероисповедање. Стигавши у Италију, Олимпије оде у град Равену. Ту дозва к себи Пира из Рима, и поврати га опет у монотелитску јерес. А Пир, као пас повративши се на своју бљувотину, заслужи да са једномишљеницима својим буде предан анатеми од стране светих отаца, што касније и би.

У то време цариградски патријарх Павле, јеретик, наговори цара Констанса, те написа (као што раније и дед његов Ираклије написа Изложење) исповедање своје вере, препуно јереси, назвавши га Типос, што значи Узор, Образац, и разасла га на све стране, са наређењем да се тако има веровати и да се не сме дае о томе расправљати[17]. Стиже Типос и до Рима, када папа Теодор већ беше на самрти. Пошто он умре, папом постаде блажени Мартин 649 године. Цар изрази жељу да нови папа усвоји његов Типос о вери. Али он то одби, говорећи: Када би и цео свет хтео примити то ново учење, које је супротно Православљу, ја га примити нећу, нити ћу отступити од еванђелског и апостолског учења и од предања светих Отаца, па макар и смрт поднео. — А свети Максим, чувени богослов, беше тада у Риму[18], и саветова папи, блаженом Мартину, да сазове помесни сабор, и да царево вероисповедање, звано Типос, саборски прокуне као јеретичко и Цркви Христовој противно. Тако и би. Папа сазва сабор својих епископа, њих сто пет; мећу њима беше и ава Максим, који беше главна богословска снага тога сабора . Он и написа богословско исповедање тог сабора. Сабор[19] предаде анатеми заблуду Кирову, Сергијеву, Пирову и Павлову, као и царево јеретичко вероисповедање Типос. И посла папа свима вернима у свету посланицу, утврђујући их у Православну, а осуђујући јеретичку заблуду и наређујући да је се ревносно чувају.

Чувши за то, цар се разљути и разјари страшно. И посла у Италију свога намесника Теодора Калиопу, наредивши му да папу Мартина ухвати, и оптужи како он кобајаги шурује са Сараценима, подговарајући их да устану против грчко-римског царства и зарате са његовим царем; и како тобож не држи веру, предану од Отаца, па чак и Пречисту Богомајку хули. — Дошавши у Рим јуна 653. г. царев намесник диже те оптужбе против папе пред свима. А блажени папа Мартин, потпуно невин у свему због чега се оптужује, брањаше се од злонамерних клевета, и говораше: Са Сараценима никада никакве договоре имао нисам, сем што сам преко њих слао милостињу православној браћи који су живели у беди и сиротињи. А Пречисту Богомајку, ако ко не поштује, и не исповеда, и не клања Јој се, — нека буде проклет и овог и оног света! Свету пак веру, предану од светих Апостола и од светих Отаца, нисмо ми који не држимо, него они који супротно нама мисле. — Али намесник царев не узе у обзир одбрану папину, него тврђаше да је папа крив за све, па додаде напослетку да је, тобож, и на папски престо дошао незаконито. И једне ноће, да нико не зна војници дођоше и одведоше папу, и намесник га одасла цару у Цариград. Затим би послат у Херсон на заточење, где и сконча[20].

На неколико дана пре но што папа би одведен, по царевом наређењу би у Риму ухваћен преподобни Максим са својим учеником Анастасијем, и окован одведен у Цариград. Јер цар је знао по чијем савету и настојању би сазван онај сабор што изрече проклетство на једновољнике и његово вероисповедање Типос. Када морем стигоше у Цариград[21], изађоше пред преподобног Максима неки уди које цар беше послао. Сам изглед њихов одавао је њихову свирепост. Они безочно дохватише преподобног, па га онако окованог, босог и без одела, стадоше вући по улицама. А за њим иђаше његов ученик уздишући. И довукавши преподобног до једне мрачне тамнице, затворише га ту самог. Ни ученику не допустише да буде с њим, већ и њега одвојено затворише.

После неког времена одведоше преподобног на испитивање у цареву палату, где је већ био на окупу цео Сенат, само без цара. Када преподобни изиђе пред њих, сви га погледаше мрско, пуни јарости и гњева. И наложише једноме од достојанственика, ризничару, да га испитује. Овај ризничар беше красноречив, и вешт да поставља лукава питања и да правду претвара у неправду, и да истину извитопери бое него ико. И какво зло и безочност не пројави овај иследник при ислеђењу! Какве све претње и увреде не нанесе светитељу! Не постиде се ни чесне старости његове( јер блаженоме беше тада преко седамдесет година); не побоја се ни благодати која је зрачила из лица светитељева; не поштеди ни кротку, благу, смелу и љубавну нарав његову, ни свети чин његов. Иследник изношаше против невиног праведника најнеправедније оптужбе, које не доликују иоле правичном и здравом разуму. Кроз његову прелукаву красноречивост пробијала је вештина, дрскост и препреденост, а исто тако бестидност и безуме. Против кротких и благоразумних речи праведнога мужа он није могао изнети ништа стварно и истинито, него је на красноречив начин говорио све саме бесмислице и бестидности. И очигледно био побеђен. Какве су лажне и неосноване оптужбе изношене тада против светог Максима, и какве су лажи хтели да протуре као истину, показује ученик преподобнога Максима, други Анастасије, описујући све то подробно. Ми ћемо од тога изнети овде нешто мало.

Чим свети Максим претстаде Сенату, одмах га безакони човек онај, сенатор — ризничар, стаде незлобивог најсуровијим речима изазивати, и претњама плашити, називајући га безакоником, издајицом отаџбине, и непријатељем царевим, и приписујући му све што је најодвратније и најгоре. А светите га упита, због какве кривице он говори против њега такве ствари, и за какво га то издајство оптужује. А он, подмукли клеветник, приведе сведоке који очигледно лагаху и будалаштине изношаху против преподобног, како је он, тобож, као пријатељ и наклоњен варварима — Сараценима, предао им велике градове и покрајине грчко-римског царства: Александрију, Пентапољ и Египат. А светите доказа да је то лаж, достојна смеха, и рече: Шта ће мени монаху заузимање градова, и какве везе ја хришћанин имам са Сараценима? Зар ја не желим више добра хришћанским градовима?

Тада безумни клеветник прибеже другим лажима, и, као бунцајући у сну, поче се дерати и сипати клевете како је, кобајаги, блажени Максим грдио цара источног а величао цареве западне. Па изведе и лажне сведоке. А преподобни, уздахнувши дубоко, рече: Благодарим Бога мог, што сам дат у руке ваше, те ме тако неправедно оптужујете, да бих се на тај начин очистио од вољних грехова мојих и од порока живота мог. Али, ево, одговорићу кратко на ваше клевете: Питам вас најпре, да ли од мене лично чусте то што кажете да сам грдио цара, или вам је неко други причао? А они одговорише да су им то причали други, који су то из његових уста чули. Но кад светитељ затражи да доведу те луде да се суочи са њима, они изјавише да су ти уди већ помрли. Тада их светитељ упита: Када изјављујете да су помрли ти људи који су из мојих уста чули како грдим цара, зашто ме не изведосте на суд док они беху v животу? Да сте то урадили, уштедели бисте себи многе напоре, а и ја бих за доказану кривицу искусио казну. Но очигледно је да није истина то због чега ме клеветате; и они који ме на суд изведоше, сигурно немају пред очима својим Бога који испитује срца људска. Не видео лица Господа мог, нити се хришћанином звао, ако сам икада помислио, или пред ким говорио, или од кога чуо те лажи које против мене измишљате.

Затим приведоше лажног сведока, неког Григорија. Он исприча како је у Риму чуо где ученик Максимов Анастасије цара назива „попом" — чему се тај Анастасије научио од учитеља свог Максима. А свети Максим смело разголити ову лаж и клевету, изјављујући: Када Григорије беше у Риму, разговарао је с нама о једновољију, и желео да ми усвојимо догмат о томе како је изложен у Типосу. Ми то одбисмо, држећи се онога што је корисно по душе наше. А то што ви сада говорите, то ми није познато, јер ни ја, ни ученик мој, никада тако нешто говорили нисмо, Бог је сведок. Али знам, да том приликом рекох, не ученику мом, већ самом Григорију ово: Догмате вере треба да испитују и да о њима доносе одлуке свештенослужитељи а не цареви, јер је свештенослужитељима поверено да и цареве помазују, н руке на њих стављају, и Хлеб Небески приносе, и олтару претстоје; њима је дато да врше и све остале Божанске и узвишене Тајне .— То рекох тада, и сада говорим. И сам Григорије неће одрећи да се сећа тих речи мојих. Одрекне ли то, он ће се одрећи себе сама. Због овога нека ме сваки или осуди, или оправда.

Тужиоци, који су сву наду своју били положили на лажи, не знајући шта да раде, изведоше праведнога Максима напоље, а уведоше његовог ученика Анастасија. Претећи му страшно и свирепо, они га наговараху да рекне нешто против свог учитеља, II примораваху га да изјави како је учите његов мучио у Риму Пира док су се препирали о вери. А Анастасије, мушки се држећи, изјави: Учитељ мој, не само није никакво зло учинио Пиру, него га је н веома поштовао. — Када то Анастасије изјави, они га стадоше песницама тући по врату, по лицу, по глави, желећи на тај начин да неправдом победе. И онда га опет послаше натраг v тамницу. А светог Максима поново уведоше. И покушаше да другом клеветом победе непобедивог. А клевета беше ова: он је, тобож, следбеник Оригенових догмата, и у свему сагласан са њим. — Светитељ одмах лако оповрже ову безочну клевету, показујући да је Ориген одлучен од Христа и од удела хришћана, а ко следује њему и његовим баснама, томе ће Бог судити. Тада га опет испитиваху о Пиру, и због чега се он отпади од цариградског патријарха, не желећи да има општење са њим. И још му многа друга питања поставише. Онда покренуше питање о царском Типосу, којег се светитељ гадио. И стадоше говорити како овај Типос треба да се држи у великом поштовању, као велики и непроменљиви догмат вере. А кад светитељ то оповрже, они га обасуше силним грдњама. И видећи да су побеђени од преподобног Максима, и у своје мреже ухваћени, распустише Сенат.

После тога отидоше цару, и поднеше му извештај о несавладивом јунаштву овога аве. И говораху: Максим је непобедив у препиркама, и нико га не може придобити за нашег једномишљеника, макар га и на муке ставили. — И преподобни би поново бачен у тамницу. А после кратког времена дођоше код њега други, мислећи да ће га честим расправљањима и претњама уплашити, те тако и на своју веру склонити. Они му рекоше да их је патријарх послао, и стадоше питати светитеља: Којој цркви припадаш: византијској или римској, антиохијској или александријској, или јерусалимској? Ето, све су те цркве с нама сагласне. Ако си ти дакле члан васељенске Цркве, онда буди у јединству с нама, да не би лутајући у изгнанству настрадао. — Блажени муж им мудро одговори: Христос Господ назва васељенском Црквом право и спасоносно исповедање вере. Зато и Петра назва блаженим што изрече такво исповедање, и обећа ла на таквом исповедању сазида Цркву своју. И ја хоћу да чујем ваше вероисповедање, коме су пришле све цркве, како ви кажете. Јер не желим ни ја да се отпадим, ако је то вероисповедање добро. — Посланици му одговорише: Ма да нисмо овлашћени да о томе с тобом говоримо, ипак ћемо рећи: ми говоримо да у Христу постоје два деловања због разлике природа, а једно деловање због сједињења двеју природа у једно лице. — А светите им рече: Кажете да се два деловања претворише у једно деловање због сједињења двеју природа у једно лице. На тај начин ви осим та два деловања уводите треће деловање, сливено. Не, одговорише они, него кажемо два деловања, а једно због сједињења. Светитељ рече: Ви сами себи сачињавате веру непостојану, и исповедате да је Бог без бића. Јер ако у једно деловање сливате два деловања због сједињења природа у једно лице, и опет у два деловања раздељујете једно деловање због разлике природа, онда неће бити ни јединства ни двојства у деловањима, која се међусобно уклањају, и чине неделатним оно у чему бораве, и потпуно непостојећим, немајући ни један покрет од природе, који се природи не може одузети или променити. Јер иначе природа би била лишена свога бића, немајући деловања по природи. То ја не могу да примим, нити научих од светих Отаца да тако исповедам веру. А ви имате власт, па изволите чинити што вам је воља. — Они пак, немајући шта да одговоре на то, рекоше му да онај који се не повињава њима мора бити стављен под анатему, и примити прописану за то смрт. Светитељ им кротко и смирено одговори: Оно што је Бог унапред благоволео о мени, то нека сада буде на славу светог имена Његовог.

Посланици онда отидоше и обавестише о овоме оне који их беху послали. И пошто се цар посаветова с патријархом (као оно некада Пилат с Јеврејима против Господа), осудише светога на прогонство у неки градић, звани Визија, у Тракијр!. Тако исто и ученика његовог Анастасија послаше на заточење у најудаљенију покрајину грчкога царства, у неко озлоглашено место Перверу. То исто урадише и са другим учеником преподобнога, оним Анастасијем из Рима, који написа ово Житије преподобног Максима. Њега послаше у тракијски град Месемврију.

У исто то време би доведен у Цариград и блажени Мартин, папа римски. И пошто га ту много мучише, послаше га у Херсон у прогонство. Док још он беше у Цариграду, умре патријарх цариградски Павле. После Павла опет дође за патријарха гореспоменути Пир. А кад он после четири месеца умре, на престо патријаршки ступи Петар, који се исто тако чврсто држаше монотелитске јереси и настојаше да придобије за себе и папу Евгенија I.

Пошто прође много дана, цар и патријарх Петар послаше код преподобног Максима угледне уде: Теодосија, епископа Кесарије Витинијске, и два патриција, Павла и Теодосија. Послаше их, да преподобнога придобију за свога једномишљеника. Они су много и дуго говорили преподобноме, час ласкајући му, час претећи му, час испитујући га, а час питајући га. Присутан беше и визијски епископ. Епископ Теодосије упита преподобнога: Како живиш, господине аво Максиме? — Он одговори: Онако како је пре векова предзнао Господ и одредио да буде деловање мога живота, о коме Он промишља. — Упита га Теодосије: Шта дакле, зар Бог пре векова предзнаде и одреди дела свакога од нас? — Светитељ одговори: Предзнаде Бог помисли наше, и речи. и дела, који су у нашој власти; а предодреди и одреди оно што има да нам се деси, и није у нашој власти него у Његовој божанској вољи. — Упита га епископ Теодосије: Шта је у нашој власти, а шта није? — Одговори свети Максим: Све то зна господин мој, само куша слугу свог. — Епископ на то рече: Уистини не разумем и не знам, и хоћу да се научим, каква разлика постоји измећу онога што је у нашој власти и онога што није у нашој власти. — Преподобни Максим одговори: У нашој су власти наша добра и зла дела, а нису у нашој власти наказања и казне које нас сналазе, или награде; јер ми немамо власти ни над болестима ни над здрављем, него само над узроцима њиховим, који болест изазивају, или здраве чувају. И као што је неуздржање узрок болести, а уздржање узрок доброга здравља, тако је и држање заповести Божјих узрок добијања царства небеског, а нарушавање заповести Божјих одводи у пакао огњени. — Упита га епископ: Зашто мучиш себе овим прогонством, чинећи дела која то заслужују? — Светите одговори: Молим Бога да, кажњавајући ме овом муком, опрости мени оно што сам учинио нарушавајући свете заповести Његове. — Епископ упита: Не дешавају ли се невоље многима ради искушења? — Светитељ одговори: Светитељи бивају искушавани, да би се обелоданиле њихове тајне врлине, као што је то случај са Јовом и Јосифом. Јер Јов би кушан, да се покаже дотле непознато јунаштво његово; а на Јосифа насрну искушење, да би се обелоданила његова целомудреност и уздржање, који човека чине светим. И сваки од светитеља, који су макар и недобровољно страдали у овом свету страдали су зато, да невољама, које их по попуштењу Божјем сналазе, сатру гордог отступника — ђавола. Јер у сваком светитељу трпљење је дело искушења. — Епископ Теодосије рече: Заиста си добро и корисно рекао, и желео бих да о таквим стварима увек разговарам с тобом. Али, друга је ствар посреди, због које ја и ова господа, уважени патрицији, дођосмо до тебе, преваливши толики пут. Стога те молим, пристани на оно што ти предлажемо, и обрадуј целу васељену. — Светитељ одговори: А шта је то, господине? И ко сам ја, и откуда да мој пристанак на ваш предлог значи радост за целу васељену? — Епископ рече: Тако ми истине Господа мог Исуса Христа, ово што ти ја и ова многоуважена господа патрицији кажемо, то чусмо из уста господина нашег патријарха и благочестивог цара. — Свети Максим рече: Реците ми онда, господо, шта желите, и шта чусте. — Теодосије одговори: Патријарх и цар желе да преко нас сазнаду од тебе, због чега не држиш општење са цариградским престолом. — Максим одговори: Знате за новачења која потекоше од списа Кира, бившег патријарха александриског, о Девет поглавља, које усвоји и потврди цариградски престо патријаршки, и друге про:лене и додатке и повреде светих Сабора, које починише првосвештеници византијске цркве: Сергије, Пир и Павле. Та новачења су позната свима црквама. И то је разлог што ја, слуга ваш, не одржавам општење са цариградском црквом. Нека се уклоне од Цркве саблазни, које уведоше поменути уди! Нека ре уклоне са онима који су их увели! Нека се отстрани с пута камен спотицања, и ви пођете глатким путем Еванђеља, очишћеним од сваке јереси! И када будем видео да је црква цариградска онаква каква је раније била, тада ћу и ја бити према њој какав сам раније био, и обновићу општење с њом без икаквог потстицања од стране луди. А док у њој буду биле јеретичке саблазни, и архијереји — саблазнитељи, дотле ме никакве речи ни дела неће навести да са њима успоставим општење.

Епископ Теодосије га упита: Какво зло ми исповедамо, те се туђиш општења с нама? — Преподобни Максим одговори: Ваше је зло у овоме: Ви говорите да је једно деловање Божанства и човечанства Спаситељевог. Но ако треба веровати светим Оцима који кажу, да је и природа једна у оних којих је деловање једно, онда ви исповедате Свету Тројицу не Тројицом него четворицом, као да је оваплоћење било саприродно Логосу, и отступи од сродне по човечанској природи истости коју има с нама и с Пречистом Дјевом Богородицом. Отступањем пак од сродне истости, начини се други састав, саприродан Логосу, као што је и Логос саприродан Оцу и Духу, и добија се тако не Тројица него четворица. И још: Када одузимате деловање, и тврдите да је једна воља Божанства и човечанства Христова, смањујете Му раздељивање добара. Јер ако свака природа нема своје властито деловање, онда и када хоће коме да чини добро, не може, јер јој је одузето чињење добра: без природног деловања и дејства ниједна ствар не може чинити што и деловати. Усто говорећи да и тело Христово има једну вољу у двема природама, ви исповедате да је оно по вољи саздате свих векова и целокупне творевине заједно са Оцем и Сином и Светим Духом, а по природи саздано. Или тачније говорећи: по вољи тело је беспочетно (јер Је воља Божја без почетка, као што и Божанство нема почетка), а по природи оно је новосаздано. Тако пак исповедати, не само је безумно него је и безбожно. Јер ви не само кажете да је у Христу једна воља, него и да је та воља божанска. А божанској се вољи не може приписивати никакав почетак или крај, као ни самом Божанству. Исто тако и Христу, Господу одузимате сва чудеса и особине, помоћу којих се распознаје његово Божанство и човечанство, када законом и Типосом тврдите да у Њему нити је једна нити две воље или деловања. Није једна, јер раздељујете у две: нису две, јер их сливате у једну.

Говорећи им такве и многе друге ствари, као што о томс опширно пише ученик светитељев Анастасије, они почеше да увиђају своју заблуду. Рече му епископ: Прими царев Типос, не као поуздани догмат вере, него као решење спорних питања, јер је написан не као догмат него као решење. Свети Максим га упита: Ако Типос није догмат, који одређује да је у Господу нашем једна воља и једно деловање, зашто ме онда низашта предадосте варварима и незнабошцима? Због чега сам осуђен да боравим овде у Визији? и због чега су моји саслужитељи протерани, један у Перверу а други у Месемврију? — А када би споменут онај помесни сабор у Риму, сазван од блаженог папе Мартина ради анатемисања монотелита, епископ Теодосије примети: Нема важности тај сабор, јер не би сазван по царском наређењу. — Преподобни одговори: Ако се сабори, који се држе, утврђују царским наредбама, онда нема православне вере. Погледај на саборе, који се по царским наредбама одржаше, а на којима богохулно прогласише за догмат да Бог Син није једносуштан са Богом Оцем: први у Тиру, други у Антиохији, трећи у Селевкији, четврти у Цариграду под аријанцем Евдоксијем, пети у Никеји, шести у Сирмији, а много касније седми у Ефесу под претседништвом Диоскора, — сви се ти сабори одржаше по царским наређењима. Али су сви одбачени, и анатеми предани, јер на њима беху донесени безбожни и богопротивни догмати. Зашто не одбацујете онај сабор који одлучи Павла Самосатског, и предаде га анатеми? А тај сабор беше под Дионисијем, папом римским, и Дионисијем Александријским, и Григоријем Чудотворцем, који и претседаваше овоме сабору. И овај сабор одржа се без царске наредбе, па ипак је чврст и неодбацив. Црква Православна признаје за истините и свете оне саборе, који показаше да су њени истинити догмати истинити. И као што твоја преосвећеност зна, и друге томе учи: канони заиста наређују да се у свакој хришћанској земљи два пута годишње држе помесни сабори ради заштите спасоносне вере наше и ради исправљања оних којима је потребно исправљење. А канони и не спомињу царске наредбе.

После дугог разговора и расправљања, богомудра и богоглагољива уста преподобног Максима, и његов језик Духом Светим кретан, победише противнике. И сећаху они дуго ћутећи, погњурене главе и оборених очију. Затим их обузе умилење, и они стадоше плакати. И уставши поклонише се светитељу, нашто им он такође одговори поклоном. И пошто сатворише молитву, они с радошћу приступише православном вероисповедању Максимовом, и с радошћу га примише. И обећаше да ће и они тако веровати и исповедати као и он, и да ће и самог цара привести Православљу. Да би све то потврдили, они целиваше свето Еванђеље и часни Крст и свету икону Спаситеља и Пресвете Богоро дице. После тога дуго разговараху о корисним стварима, па се опростише целивавши један другог. И онда се епископ Теодосије са патрицијима врати у Византију.

Када обавестише цара о свему што су разговарали и урадили, разљути се цар страшно. И догоди се то, да се епископ Теодосије и оба патриција, бојећи се царевог гнева, поново вратише у јерес. И Павле патриције би наново послат у Визију, да отуда доведе у Цариград преподобног Максима али са чашћу. А кад би доведен, дадоше му да живи у манастиру светог Теодора.

Сутрадан посла цар код преподобнога два патриција, Епифанија и Троила. Праћени многим високим достојанственицима, војском и слугама, они дођоше с охолошћу и са славом светском. Дође с њима и гореспоменути епископ Теодосије. Овога преподобни Максим очекиваше. А очекиваше и да испуни обећање:

да не само он православно верује, него да и цара, и друге приведе Православљу. Али он слага, угађајући више земаљском цару и сујетном свету, него небеском Цару и његовој светој Цркви. Пошто сви поседаше, натераше и преподобног да седне. Тада патриције Троил поведе разговор, говорећи: Господар васељене, цар, посла нас к теби, да разговарамо о ономе што је корисно по његово царство, Богом утврђено. Али нам најпре кажи, да ли ћеш испунити оно што се наређује или не? Одговори свети Максим: Да најпре чујем, господине шта ми наређује његово величанство, па ћу одговорити шта треба. Јер како могу одговорити на оно што мн није познато? А Троил настојаваше на том, говорећи: Нећемо ти казати шта доносимо, док нам најпре не кажеш да ли ћеш се повиновати цару. Видећи да упорно настојавају, и суровим речима изнуђују одговор од њега преподобни одговори: Пошто ви нећете да кажете мени, слузи своме, шта господар наш цар жели, онда ево мог одговора пред самим Богом п Анђелима његовим, и пред свима вама: Радо пристајем на све што ми цар нареди, ако то није противно Богу II не шкоди вечном спасењу душе. — Чим то светитељ рече, патриције Троил устаде да иде, говорећи: Ја одлазим, јер видим, да овај неће испунити вољу цареву. — А присутни уди ускомешаше се и настаде граја. Тада епископ Теодосије обрати им се речима: Рецит<]]>3272Sun, 02 Feb 2014 20:14:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B2%D0%B8%D1%88%D0%B5-%D0%BE%D0%B4-%D1%81%D0%B2%D0%B8%D1%85-%D0%B8%D0%BF%D0%B0%D0%BA-%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%BC-%D0%B1%D0%B0%D1%85%D0%B0-r3267/

Највише од свих ипак волим Баха који је изашао ван свих оквира времена у коме је живео и створио бесмртну музику која стално наново одушевљава у сваком узрасту и времену. Истинско уживање у музици не подразумева маштање. Заправо најбоља музика је она која нас толико обузме да потпуној сабраности пратимо музичке линије и осећај је веома близак молитви. Зато мислим да слушање музике на овај начин посебно духовно обогаћује.

Сваки од великих композитора открио је један део чудесне тајне музике и зато се тешко везати само за једну врсту музике и једног композитора. Посебно одушевљава када добри извођачи бесмртне музичке композиције проживе и изразе толико лично да је свако ново слушање увек нови доживљај и радост.

Нарочито ми је занимљива оркестрална музика. Иако никада нисам успео да засвирам у оркестру, дубоко осећам из искуства честог слушања и разговора са музичарима да је заједничко музицирање, нпр. симфонијски оркестар, један од најлепших израза саборности у уметности. Сваки инструмент остаје оно што јесте и прати своју мелодију, а сви заједно чине хармонију и потпуно јединство - звучна икона.

Искористио бих прилику да посебно препоручим Бахове Бранденбуршке концерте у изведби Фрајбуршког барокног оркестра (Freiburger Barockorchestra) са сјајним виолинистом Готфридом фон Гелцом. Незаборавна изведба коју имам и у високој резолуцији на DVD. Ево је и на youtube па ко воли може да послуша (свих шест концерата):

Посебно волим Andante другог Бранденбуршког концерта у коме имамо фантастичан трио: виолине, обое и блокфлауте уз тиху пратњу чембала и виолончела. Фантастична ствар. Можете је наћи горњем снимку у 24 минути, тачније 24.47.

Архимандрит Сава Јањић

Познати руски часопис "Славианка" урадио је значајан интервју са игуманом манастира Ватопед, архимандритом Јефремом, на тему: "Грешне мисли".

Старац Јефрем, који је свима познат по снази својих духовних ријечи и јасноћи којом описује сложене теме, сада нам даје јасну слику грешних мисли, иако наглашава да постоје чак мисли које нас чине духовно јачим.

Истина је да многи од нас не знају стање наших мисли и колико оне могу нашкодити нашој духовној цјеловитости или нашим напорима да се крене према таквом духовном интегритету.

Шта су мисли? Како се оне јављају у нашем свакодневном животу? Како их препознајемо и како управљамо њима? Ово се нека од питања која ће старац Јефрем да нам објасни.

Испод је наведен дио текста који је објављен у руском часопису "Славианка".

Шта су грешне мисли и каква је његова духовна суштина?

То су мисли које се противе Божијој вољи и дјелују у области човјековог ума, са или без његове властите воље. Ум је немиран и он или ствара мисли или се спољашњи фактори непрекидно приказују у уму.

Одакле долазе такве мисли?

Њихов извор је или пожудно срце човјеково или сами демони. Сам Христос нам открива: "Јер од срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, курварства, крађе, лажна свједочанства, хуле на Бога" (Мат. 15:19).

Човјекове страсти су настале и храњене грешним мислима. Демони су извјесна бића која се хране прекомјерном мржњом према људима и на било који начин ће ометати човјеково спасење. Њихов главни посао је да у човјековом уму посију зло, поквареност, подлост, грешне и богохулне мисли.

Наравно да постоје божанске мисли чији је извор у самом Богу и Његовим светитељима, који охрабрују грешника на покајање и доносе утјеху свима онима који су у невољи, просвјетљујући честитост, тако да они знају да им је то "Бог открио Духом својим" (1 Кор. 2:10).

Духовни напредак код човјека огледа се првенствено у квалитету нечијих мисли. Ми морамо гајити чисте, свете и божанске мисли. Ми морамо претворити наш ум у фабрику добрих мисли, као што би рекао блажени старац Пајсије.

Како ми препознајемо ове мисли и како их разликујемо од грешних мисли?

Само са опрезношћу (будношћу) можемо посматрати ум, и морамо бити пажљиви приликом препознавања мисли. Будност је умјереност, пажња коју намећем свом уму.

Ово се постиже призивањем свесветог, величанственог и преслатког имена нашег Господа. Молитва "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног" је најјаче оружје против демона и страсти, и у стању је да држи ум под контролом и да надзире мисли.

Мисли су као авиони који лете у ваздуху. Оне не зависе од нас уколико авиони стално лете у ваздуху. Али ми им не смијемо допустити да слете у нас, да их прихватимо и дамо им наш пристанак.

Која је разлика између жеље и мисли?

Жеља је расположење да ми морамо нешто да урадимо, да тражимо нешто, и то је покрет срца, док мисли дјелују у области ума.

Прво пожелимо и након тога жеља се изражава интерно кроз мисли. Жеља је почетак, сам коријен. Одсијецањем грешних жеља ми се у суштини ослобађамо грешних мисли.

Ово је разлог зашто је наш Господ нагласио: "А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу свом" (Мат. 5:28). Он жели да одсијечемо коријен страсти.

Свети Григорије Палама каже да се ум вјерника који се бори у молитви лако чисти од помисли баш као што се срце особе (које је снага која производи мисли) не може очистити док се све снаге душе, физичке и духовне, не очисте.

Морамо ли исповиједити све наше мисли?

Мисли које свакодневно долазе у наш ум су безбројне. Већина њих су сујетне, зле и грешне. Демони добро знају свој посао и они узгајају овакве мисли. Ми им подлијежемо само онда када пристанемо на њих, када ове мисли спроводимо у пракси.

Зависно од тога у каквом је духовном стању особа, судиће јој се како се бори са својим мислима. На примјер, за напредне, који имају велико духовно знање и надзор над мислима, пристанак на грешне мисли је гријех. За оне који су тек започели са својим духовним животом то не мора бити грешно.

Особа која се правилно бори она исповиједа своје мисли како не би пристала на њих, гдје кроз саму молитву и борбу не би била у стању да им одоли. Немогуће је било коме да исповиједи све своје помисли. То је психолошка болест. Многи долазе на исповијест са свеском у којој су написали своје мисли, на стотине својих помисли које су дневно пролазиле кроз њихов ум. Ово није исправно. Они не само да замарују духовника односно исповједника, већ немају никакву корист. Ово није опрез над мислима, то није плод будности и духовног напретка, већ је болесна ситуација.

Може ли неко ступити пред свети путир у ситуацији када нам тачно пред Свето Причешће навире грешна помисао?

Наравно да ћемо приступити. Шта читамо од св. Јована Дамаскина пред Свето Причешће?: "Стојим пред вратима твога храма и не одустајем од страшних помисли".

Рат са помислима је веома тежак, како су описали свети оци. У овом конкретном случају морамо да имамо презир према оваквим мислима јер их убацује непријатељ који жели да нам ускрати благослов Светог Причешћа. Осим уколико помисао није повезана са смртним гријехом који није исповијеђен, мислим да се таква помисао неће борити са нама у том тренутку јер би већ била укорена од стране наше савијести.

Да ли постоје неке деструктивне мисли које воде према духовној смрти?

Да, то су мисли очаја и безнађа. Ове мисли, како кажу свети оци, су одсијецање главе подвижнику. Вјерник никада не смије заборавити љубав и милосрђе нашег Бога Оца, без обзира на дубину гријеха који су починили. Никада не смијемо заборавити да постоји нада и да постоји покајање.

Христос није дошао да суди свијету, већ да свијет спаси. Христос је примио покајање лопова, зликовца на крсту, који је био у смртној агонији, спасио га и смјестио у Рај.

Да ли парови требају да исповиједају међу собом помисли које имају једни за друге?

Мислим да не. Боље је да своје помисли кажу свом заједничком духовном оцу. Будите свјесни да ђаво, од тренутка када је двоје уједињено брачном круном, изнад њих ставио мету да их у одређеном тренутку растави. Из тог разлога, нажалост, многи парови не препознају овај рат. Док на самом почетку брака теку мед и млијеко, и док их уједињује љубав, након тога почињу неслагања и свађе, "Не свиђаш ми се", "Не волим те", итд. Све ово је рат.

Зашто? Шта се десило након десет година брака и више, и да се међусобно више не воле? Боље је да на почетку парови кажу овакве проблеме свом духовном оцу, који ће их просвјетљењем преко Духа Светог водити у складу са тим, и својом молитвом одагнати демонску енергију која је дошла међу њих да их раздвоји. Не кажем да парови не требају међу собом разговарати о овим стварима јер је то суштина њиховог јединства и љубави, већ да не требају једни другима говорити грешне мисли које је посијао ђаво.

Како се можемо борити против помисли?

Боримо се будношћу и молитвом: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме". Свети Јован Синајски у својој књизи Лествице каже: "Име Исусово мучи наше непријатеље." Наши непријатељи су наше страсти, наше грешне мисли, демони. Не постоји ефикаснији начин од тога да се молитва изговара самопријекорно и са болом у срцу.

Ако видите да нека помисао одолијева упркос вашем напору и молитвама и да вас не пушта на миру, онда је добро да је исповиједите. Исповијест је заправо понизност, јер "Господ даје благодат пониженима" (Јаков. 4:6). Срамота коју осјећамо пред нашим духовним оцем кроз исповиједање ове грешне мисли, оправдаће нас пред Богом и Бог ће нас ослободити од енергије ове страсти, ове грешне мисли.

Јако је добро гајити добре мисли а презирати оне грешне, лоше мисли, међутим ово тражи доста труда и марљивости.

Презир који показујемо према лошим мислима посијаним од стране ђавола ће умањити тог ђавола, заробити га, да бјежи, јер је ђаво арогантан и он жели да се бринемо за њега и да нас окупира, а не подноси да га презиремо.

Ако можете ово гајити на овакав начин то је онда најбезболније, као што би св. Порфирије Кавсокаливит рекао. Тражимо мир, радост и љубав Христову, а занемаримо наше зло, наше страсти, наше грешне мисли. Окренимо своје лице, цијело наше биће, према Христу и тражимо Његово лице, Његову милост. Иако полако, без да то и увидимо, бићемо освећени, а стари човјек који нас је умарао са својим жељама и мислима ће побјећи, и ми ћемо се обући у новог човјека "који је саздан по Богу" (Еф. 4:24).

Извор: http://www.johnsanidopoulos.com/2014/01/elder-ephraim-of-vatopaidi-interviewed.html ;

Манастир Лепавина

Чули смо данас из одељка светог Апостола (Дап. 12), који се чита на овај празник, како је анђео Господњи на чудесан начин ослободио ап. Петра из тамнице у време када је почело прво гоњење Цркве у Јерусалиму. Тада су сви апостоли редом били прогањани, затварани и мучени ради Имена Христовог. Тако се и св. ап. Петар нашао у тамници. Међутим људске намере и људске силе нису могле да спрече промисао Божији. То се видело и на овом избављењу св. ап. Петра из тамнице, као и на другим многобројним чудесима, која ће се касније догађати св. ап. Павлу и његовим ученицима (Дап. 16, 14-37).

Промисао Божији у раној Цркви је био да се проповед јеванђеља Христовог прошири, почевши од Јерусалима преко Мале Азије све до Европе. То је оно што је Бог Дух Свети одредио светим апостолима. Тако је и првоврховни апостол Петар своју проповед почео већ у Јерусалиму. Пошто је био затворен, Бог га на чудесан начин изводи из тамнице. Анђео Господњи га буди ноћу у тамници, када са његових руку спадају окови, тј. ланци или вериге, које ће остати у Цркви као символ његовог страдања.

Св. ап. Петар је већ у раној Цркви уживао велико поштовање, јер је чинио многобројна чудеса, да је чак и његова сенка исцељивала људе (Дап. 5, 15). Због тога су рани хришћани узимали ове вериге којима је ап. Петар био окован, полагали их на болеснике и ови би одмах оздрављали. Корени овог данашњег дивног празника Часних верига су, дакле, у животу ране Цркве, а сам догађај је описан у књигама Новог Завјета. Данас се по промислу Божијем, један део верига ап. Петра налази у Цариграду, а други у Риму, поред гроба св. ап. Петра.

У Новом Завјету од св. ап. Петра имамо две посланице у којима нам он говори о врлини хришћанског живота, о новој твари у Христу, о нашем препороду у Христу, а говори такође и о потреби да држимо исправно Веру у Христа. Већ ап. Петар у својим посланицама полемише против лажних учења и јереси, које ће се појавити већ у периоду апостола и ране Цркве. Зато св. ап. Петар у својим посланицама наглашава да није спасоносна свака проповед и свака вера. Спасоносна је само она вера која је аутентична, тј. она коју у Духу Светом проповедају апостоли и св. ап. Петар такође. Што се тиче житија св. ап. Петра, знамо да је после проповеди у Палестини и у Јерусалиму на мученички начин завршио свој живот 67. године у Риму, у време императора Нерона. Св. ап. Петар је пострадао мученичком смрћу, распет стрмоглавце на крсту, јер је сам из смирења тражио да на тај начин пострада. То је био израз његовог најдубљег покајања, јер је св. ап. Петар, по својој импулсивној природи, у време страдања Господа Исуса Христа, три пута се Њега одрицао, али се после тога горко кајао. Св. ап. Петар је био првоврховни апостол, најпре и управо због тога што је предњачио у покајању. То показује читаво његово житије, а посебно његова мученичка смрт. Св. апостоли су својим мучеништвом запечатили своју љубав према Господу Исусу Христу, јер су њих једанаесторица пострадали на разне начине, док се само апостол св. Јован Богослов упокојио у дубокој старости у Малој Азији.

Данас света Црква празнује чудесно избављење св. ап. Петра из тамнице и поклоњење његовим часним веригама, које су символ страдања, символ крста. Св. апостоли су били ти који су проносили име Христово кроз тадашњи незнабожачки грчки и римски свет. Њихова мисија је била проповед Јеванђеља, а истинитост те проповеди, они су потврђивали својим страдањем, својим оковима, својим ланцима, батинањем, а као печат - и својим мучеништвом, за шта их је Господ у Цркви увенчао неувенивим венцем Својим.

Св. ап. Петар јесте био првоврховни апостол, али у источној православној традицији не постоји предање да је он имао власт над другим апостолима. То нам, између осталог, потврђују и речи данашњег Св. Јеванђеља које се чита на св. Литургији (Јн. 21, 15-25). Из овог одељка се види да св. ап. Петар није имао никакву власт над другим апостолима, већ да им је био једнак по достојанству, а његов ауторитет у раној Цркви је происходио из његове спремности на служење и љубав према Господу и Његовој Цркви. Када Господ Исус Христос каже св. ап. Петру за св. ап. Јована: “Ако ја хоћу да он остане до краја шта је теби до тога! Ти хајде за мном.” (Јн. 21, 22-23) Те речи значе да сваки апостол има своју мисију на коју ће га Бог послати, а да је њихова једина Глава и Руководитељ у томе Сам Господ Исус Христос, никако св. ап. Петар. Зато је, по промислу Божијем, св. ап. Јован Богослов најдуже живео од свих апостола. Читав свој живот, своју апостолску мисију вршио је у Малој Азији, а тамо је и скончао у Ефесу. У време свога прогона, св. ап. Јован Богослов је у пећини Откровења на Патмосу имао виђење последњих догађаја и сведочења Цркве. Њему је, ради Цркве, откривено шта ће се све збивати до другог доласка Христовог и како ће после Суда Божијег бити васпостављено ново Небо и нова Земља (Отк. 21, 1-2). Св. Јован Богослов је сва та чудесна откровења забележио у својој књизи Апокалипсис Новог Завјета, а циљ ове књиге је да покаже победу Јагњета-Христа над непријатељима Цркве.

Православна Црква поштује св. ап. Петра као првоврховног апостола заједно са св. Павлом, али га у православном предању поштујемо као дивног сведока Христовог, дивнога у своме мучеништву и страдању. Не у некаквом тријумфализму, нити спољашњој слави, па чак и световној моћи, што се, на жалост, у новом миленијуму, у западној хришћанској традицији везивало за овога великог апостола, већ управо онако као и друге св. апостоле - крајње смирене сведоке јеванђеља Христовог. Ето, таквог апостола Петра наша Црква празнује - мученика, сведока истине јеванђеља Христовог, онога који се и сада моли на небесима за Цркву Божију, заједно са осталим апостолима и хоровима светитеља.

Многи Свети Оци нашег времена говоре да Цркву Христову чекају и данас велика искушења и велика страдања, можда чак и много већа него што су била у раној Цркви. Зато ми треба да се припремамо за такво сведочење. Добро знамо какве су наше духовне моћи, колико смо ревносни у вери, колико смо постојани у молитви, колико смо спремни на одрицање ради сведочења Христа. Међутим, и поред тога, морамо бити спремни на велика искушења, која да бисмо победили, потребна нам је вера св. апостола. Њиховим примером треба да се поучавамо, њиховим животима и њиховим мучеништвом, како би бар у најмањем били слични њима. Ако и падамо - да устајемо, ако се и одричемо - да се кајемо. Ако и напуштамо пут јеванђелски - да се исправљамо док још има времена, док смо још овде у животу, у историји. Јер никада се не зна када ће кога Бог, по промислу, позвати. Ево сада се, пре неки дан упокојио поглавар Грчке Цркве, Архиепископ Христодул. Није био стар човек. Имао је 69 година. Наш Патријарх Павле има сада 94 године, још је жив и његова мисија још траје.

Јеванђелски посматрано, да бисмо проценили вредност неког човека и његовог дела, морамо првенствено гледати на крај његовог живота. Било је људи који су у свом животу на почетку били веома ревносни у вери, врло марљиви и одани Цркви. Међутим када дођу искушења, као што се каже у Св. Јеванђељу – дажд и буре - да ли ће се та кућа срушити, тј. да ли ће тај човек пасти и удаљити се од Христа? То првенствено зависи од тога да ли је био утемељен на чврстом темељу - на Христу. Да ли је своју личност утемељио на Христу, на Цркви Божијој, на православној Вери? Или је темељио на самоме себи? Можда је темељио на себи, на угађању себи и својим страстима. Ако је тако, чим дођу искушења и провере, такав човек неће издржати, као што ни кућа сазидана на песку није издржала невреме (Мт. 7, 24-27). Св. апостоли су нам примери верних сведока Истине Христове, који су себе утемељили на крајеугаоном камену Христу и ту своју веру у Христа су потврдили мученичком смрћу. Зато их ни многобројна страдања, ни прогони, нису могли одвојити од љубави Христове, како каже св. ап. Павле (Рим. 8, 35). Сведок те и такве Истине био је и св. ап. Петар, којег наша Црква поштује као првоврховног апостола, али првоврховног у покајању, у служењу, у страдању за Господа. Показујући своју крајњу љубав према Њему, тиме је он заслужио да буде постављен на место које га је Црква поставила. Св. ап. Петар се у црквеним химнама назива кнезом апостола и првоврховним апостолом, заједно са св. ап. Павлом и наша га Црква заједно са другим апостолима помиње кроз читаву богослужбену годину, показујући тиме да смо и даље заједно и једно у Цркви Христовој.

Дај Боже да и ми укрепљивани примермо св. ап. Петра будемо, бар у маломе, сведоци вере и да наше бреме које нам је Црква одредила, достојанствено носимо. Да не скидамо крст који нам је, по промислу, одређен. Да не будемо као они који силазе са свога крста да би друге распињали, него да прихватимо и своја сопствена распећа, јер је то једни спасоносни пут. Наше распеће је наше послушање у Цркви, било да је у манастиру, на парохији или у богословији. Своје послушање на које смо од стране Цркве постављени, треба да извршавамо честито, поштено сведочећи своју веру својим животом. Ако на томе путу има страдања - тада да трпимо страдања. То значи носити крст сведочења. То се посебно односи на нас овде у распетој Далмацији, где смо кренули од нуле, где је до скора, као што сви добро знате, било све срушено, и одисало апокалиптичном пустоши. Ништа нисмо имали. У многим парохијама нисмо имали ни кадионице, ни једног путира, свећњака, ништа није било. Сада се ипак, хвала Богу, стање изменило, али је потребно још много трпљења и много рада. Потребан је наш труд и залагање, да би Господ преко нас слабих, које је изабрао, учинио оно што не би учинио преко моћних и јаких. Они који су били моћни и јаки отишли су са ових простора и склонили се на друга места где су мања искушења, где им је бољи и лагоднији живот. Нису спремни на мучеништво. И то је за поштовање. Не можемо ни то осуђивати, али у сваком случају бар ми који смо овде сада, да будемо верни сведоци бар у маломе. Ако и падамо - да устајемо, по примеру св. ап. Петра и других апостола и многих светитеља Цркве Христове до данас, како би, по речима другог првоврховног ап. Павла, добар рат ратовали и дело које нам је Бог дао завршили (2.Тим. 4, 7). Амин.

Епископ далматински Фотије

манастир Крка,

29. 01. 2008. год.

Извор: Епархија далматинска