Ово богоугодно дело снимљено је у октобру 2011. године, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Господина др Давида. Филм је сниман у цркви светог Николаја мирликојског Чудостворца у Врбници код Крушевца, уз несебичан труд тамошњих парохијских свештеника о. Бране Павловића и о. Милоша Костића. Деца која су говорила текст о Литургији су оченици ОШ "Жабаре" из Жабара и ОШ "Иво Лола Рибар" из Лаћиследа. Сниматељ је господин Горан Ерчевић.

http://www.eparhijakrusevacka.com/

Кад се семе посеје, треба да дође на њ сила топлоте и светлости, да учини да расте.

Кад се дрво усади, треба да дође сила ветра, да га учврсти.

Кад домаћин дом сагради, он тражи силу молитве, да му дом освешта.

Господ Исус Христос посејао је најблагородније семе на њиви овога света. Требало је да сиђе сила Духа Светога, да то семе загреје и осветли, да би успешно расло.

Господ Син усадио је у дивљу њиву смрти дрво живота. Требао је да духне силни вихор Господа Духа, да дрво живота учврсти.

Превечна Премудрост Божија саздала је била Себи домове од изабраних душа људских. И Дух силе и светости Божије требао је да сиђе у те домове и освешта их.

Божански Женик изабрао је био Себи Невесту, Цркву чистих душа, и Дух вечне радости требао је да сиђе, да прстеном веже небо и земљу, и Невесту обуче у свадбено рухо.

Све како је проречено, онако се и збило. Дух Свети је обећан, и Дух Свети је сишао. Ко је могао обећати силазак Духа Свемоћнога на земљу осим Онога који је знао, да ће Га тај Дух послушати и сићи? А према коме је могао Дух Свемоћни показати такву Своју хитну послушност, ако не према Ономе, према коме је Он имао савршену љубав?

О, како је савршена љубав увек спремна за савршену послушност! Та савршена љубав ничим се савршено не може ни изразити него савршеном послушношћу. Љубав вазда бди са жељом и готовошћу, да послуша свога љубљенога. А од савршене послушности истиче, као поток меда и млека, савршена радост, која и чини чар љубави. Отац има савршену љубав према Сину и Духу. Син има савршену љубав према Оцу и Духу. И Дух има савршену љубав према Оцу и Сину. Због те савршене љубави Отац је највољнији послушник Сина и Духа, и Син је највољнији послушник Оца и Духа; и Дух је највољнији послушник Оца и Сина. Савршена љубав чини Оца савршеним слугом Сина и Духа; и Сина савршеним слугом Оца и Духа; и Духа савршеним слугом Оца и Сина. Као што се у створеном свету никаква љубав не може равнати међусобној љубави божанских ипостаси, тако се и никава послушност не може равнати њиховој међусобној послушности. Дело сврших које си ми дао... нека буде воља твоја! Не показују ли ове речи савршену послушност Сина према Оцу? - Оче, ја знадох да ме свагда слушаш рекао је Господ Исус при васкрсењу Лазара; а доцније једном узвикнуо је: Оче, прослави име своје! тада глас дође с неба: и прославио сам и опет ћу прославити (Јов. 11, 42; 12, 28). Не показује ли све ово савршену послушност Оца према Сину? - Утешитеља послаћу к вама ... да буде с вама вавек. - А кад дође Утешитељ, Дух истине, који од Оца излази, он ће сведочити за мене (Јов. 16, 7; 14, 16; 15, 26). И заиста, у педесети дан по васкрсењу Утешитељ Дух истине сишао је на оне, којима је обећан. Не показује ли ово савршену послушност Духа Светог према Сину?

Оно спасоносно правило, које апостол Павле препоручује свима верним: чашћу један другога већег чините (Рим. 12, 10) остварено је у савршенству међу ипостасима Свете Тројице. Свака ипостас труди се, да чашћу учини остале две ипостаси већим од себе; као што свака опет послушношћу жели да се умали пред другим двема. И да није овога слаткога и светога напора код сваке божанске ипостаси да поклони своју част другима двема и да себе умали послушношћу, то би по бескрајној љубави, коју свака од њих има према свакој, тројство Божанства утонуло у једну безразличност ипостаси.

По безграничној љубави, дакле, Господа Духа Светога, према Господу Сину, Дух је с безграничном послушношћу похитао, да испуни жељу Сина, и сишао је у одређено време на апостоле. Господ Син је знао поуздано, да ће Га Господ Дух Свети послушати, зато је онако поуздано и обећао Његов силазак на апостоле. А ви седите у граду јерусалимском док се не обучете у силу с висине, заповедио је Господ Исус апостолима Својим. Не питајте, откуд је Господ Исус знао унапред, да ће та сила с висине, или Дух Свети, хтети сићи на ученике Његове. Није само то Господ знао унапред него и све остало што ће се догодити до краја времена, па и после краја времена. Али ако дубље уђете особено у овај случај, видећете, да ово предзнање и предсказање Господа о силаску Духа, предзнање је и предсказање само утолико уколико се односи на спољашњи догађај тога силаска но не и уколико се тиче сагласности Духа и Његовог хотења да испуни вољу Сина и сиђе. Јер пре него што је Господ и приговорио о силаску Духа Он је већ имао усрдни и драговољни пристанак Духа на то. Управо Дух Свети је и говорио кроз Њега о Своме силаску. Јер, не каже ли се у Јеванђељу, да Исус беше пун Духа Светога (Лк. 4, 1)? И не признаде ли сам Господ Исус у Назарету, да се на Њему испунило пророчанство Исајино: Дух је Господњи на мени: зато ме помаза да јавим јеванђеље сиромасима (4, 18)? Јасно је, дакле, да је Син у беспрекидном општењу са Духом Светим као и са Оцем - у општењу узајамне љубави, послушности и радости. Помазање Духом сведочи о живом и стварном присуству Духа у једној личности. Откуд би, дакле, Помазаник могао нешто говорити о самом том Духу, а да Дух то не зна? и обећавати неку сарадњу тога истог Духа, а да Дух није с тим унапред сагласан? А да је Дух Свети био присутан у Господу Исусу као и да је Он био сагласан са сваком речју, сваким делом и сваким обећањем Исусовим, то сведочи и данашње јеванђеље.

А у последњи велики дан празника стајаше Исус и викаше говорећи: ако је ко жедан нека дође к мени и пије. Овде је реч о празнику шатора, који се празновао у јесен за спомен грађења шатора у пустињи у време јеврејског путовања кроз пустињу. Тај празник се празновао седмога месеца по јеврејском рачунању, што одговара нашем септембру, и био је празник великог весеља (III Мојс. 23, 34; V Мојс. 16, 13 - 14). Седам дана празновао се он, и последњи дан морао је бити нарочито торжествен, кад се назива великим. Ако је ко жедан, викао је Господ, нека дође к мени и пије. У безводном Јерусалиму било је тешко напојити многољудну масу света и обичном, природном водом. Нарочите водоноше вукле су воду за храмовне судове са извора Силоамског. Шта је побудило Господа да говори о жеђи и о води? Можда жаљакање народа на жеђ; можда посматрање трудбених водоноша, који су тегобно вукли воду одоздо из Силоама на брдо Мореју, где је храм био; а можда и та околност, што је то био последњи дан, те је Господ хтео да искористи време, да опомене окамењена срца људи на духовну жеђ и да им предложи духовно пиће. Некада је рекао Господ жени Самарјанци: ко пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети до века. И сада Он мисли на ту исту животворну воду духовну, сада када призива свакога жеднога: нека дође к мени и пије!

Ко у мене верује, као што Писмо рече, из његова тела потећи ће реке воде живе. - А ово рече за Духа којега после имадоше примити они који верују у име његово; јер Дух свети још не беше (дат њима), јер Исус још не беше прослављен. Пре свега Господ опредељује веру у Себе. Он обриче награду само онима који правилно верују у Њега, а то значи онако као што Писмо рече. Он неће да се у Њега верује као у једног од пророка. Гле, сви пророци су пророковали о Њему. Нити Он хоће да Га сматрају за другог Илију или Јована Крститеља. Гле, и Илија и Јован били су само слуге Божије и претходници Његови. А Он Себе не назива ни слугом Божијим нити ичијим претходником. Свето писмо говори о Њему као Сину Божијем, рођеном од Бога Оца у вечности и од пресвете Дјеве Марије у времену. Кад је апостол Петар такву веру у Њега исповедио рекавши: ти си Христос, син Бога живога, Он је такву веру похвалио (Мат. 16, 16). Кад су Га пак главари и књижевници хтели збунити разним заплетеним питањима, Он је њих збунио и ућуткао наводом из Светога Писма, да очекивани Месија није само син Давидов него и Син Божији (Мат. 22, 42 - 45). Он хоће да се у Њега верује и као у врховно откровење Божије, у којем се сустичу сва остала откровења од почетка до краја. Мимо Њега сујетна је вера, сујетна нада, немогућа љубав. А да је правилна вера у Њега спасоносна, у то ће се уверити они који правилно верују. Како ће се уверити? Из њихова тела потећи ће реке воде живе. Под водом живом овде се разуме Дух Свети, као што сам јеванђелист објашњава: а ово рече за Духа. Ко верује, дакле, у Сина Божијега, Дух Божији наставиће у њему, и духовне живоносне реке тећи ће из тела његова. Но зашто из тела? Зато што је тело у овом животу код светих обиталиште Духа Светога, као што и апостол говори: или не знате да су телеса ваша црква светога Духа која живи у вама (I Кор. 6, 19)? Тако говори апостол Павле вернима, на које је Дух Свети већ био сишао кроз веру у Сина Божијега. Под телом у ужем смислу разуме се срце човечје, као средиште живота и телесног и духовног. Опет апостол Павле вели: посла Бог Духа Сина Својега у срца ваша (Гал. 4, 6). И тако, дакле, из срца као из главног светилишта Духа Светога разлиће се духовне живоносне струје по целом човеку, телесном и духовном. Последица тога биће, да ће тело у верујућег постати оруђем духа човечјег, а дух човечји оруђем Духа Светога. Сав човек биће очишћен и осветљен и оснажен и обесмрћен тим струјама Господа Духа, тако да ће све његове мисли, и сва љубав, и све делање бити управљено у вечни живот. Струје његовог живота преливаће се у вечност, и струје вечности преливаће се у његов живот.

Но у то време када Господ Исус ово говораше Дух Свети још не беше, јер Исус још не беше прослављен. То јест, Дух Свети још не беше на вернима, а на Исусу беше. Не беше Дух Свети још отпочео у пуноћи и у свој сили Своје дејство у свету. Јер Господ Исус још не беше прослављен, тј. још не беше до краја жртвован за род људски, и још не беше завршио Своје дело као Спаситељ људи. У домостроју људскога спасења Отац има пуноћу дејства у свету, кад шаље Сина на дело спасења људског; Син има пуноћу дејства вршећи то дело спасења као Богочовек, а Дух Свети има пуноћу дејства утврђујући, освећујући и продужујући дело Сина. Но немој разумети ово, као да кад Отац дејствује, Син и Дух не дејствују; или да кад Син дејствује, Отац и Дух не дејствују; или да кад Дух дејствује, Отац и Син не дејствују. Такво злочестиво и лудо схватање нека је далеко до тебе. Јер, гле, док је још Син био у пуноћи Свога дејства на земљи, дејствовали су заједно са Њим и Отац и Дух, као што се то показало при крштењу на Јордану, и као што је сам Господ Исус рекао: Отац мој до сада дела, и ја делам (Јов. 5, 17). И Отац и Син, дакле, дејствују заједно и истовремено. Исто тако дејствују и Дух Свети заједно и истовремено са Сином, што се види из обећања Господа Исуса, да ће послати ученицима Духа Утешитеља но да ће и Он остати с њима у све дане до свршетка века. Тројично Божанство је једно по суштини и недељиво, но у односу према створеноме свету Оно изражава Своје дејство час опажљивије кроз ову божанску ипостас час опажљивије кроз ону. Кад је, дакле, Господ Исус обећавао силазак Духа Светога на апостоле, Дух Свети је био у Њему, тако да се може рећи, да колико је то обећање дошло од Господа Сина толико је оно дошло и од самог Господа Духа Светога.

Размотримо сада, како се то обећање испунило, или како се догодио силазак Господа Духа Светога, коме ми данас и посвећујемо ово торженствено празновање.

И кад се наврши педесет дана бијаху једнодушно сви апостоли заједно. По заповести свога Господа апостоли су седели у Јерусалиму и чекали силу с висине, која ће им указати, шта им даље ваља чинити. Бејаху сви једнодушно и заједно на молитви, сви као један човек, као једна душа. Садржина душа чини душе људске различним или сличним; а садржина душа свих апостола у том времену беше једна и иста: њихове душе беху испуњене прослављањем Бога за оно што је било и ишчекивањем онога што ће бити.

И уједанпут постаде хука с неба као дување силнога ветра, и напуни сву кућу где сеђаху. И показаше им се раздељени језици као огњени, и седе по један на сваког од њих. И напунише се сви Духа Светога. Каква је то хука? Да није хука ангелских војски? Да није хука крила херувимских, коју је чуо пророк Језекиљ (1, 24)? Каква је да је, она није од земље него од неба, и није од земаљских ветрова но од силе небесне. Та хука објављује силазак Цара небесног, Господа Духа Утешитеља. Није Дух огањ, као што Он није ни голуб. Но Он се јавио на Јордану у виду голуба, а сада се јавља као огањ; тамо да означи невиност и чистоту Господа Исуса, на кога је и сишао био, а овде да означи огњену силу и топлоту и светлост, силу која сагорева грех, топлоту која загрева срца, светлост која просвећује ум. Дух је бестелесан, и не оваплоћава се ни у каквом телу, али се по потреби јавља у оним облицима материјалним, који облици најбоље симболизирају значај момента. Зашто се пак Дух Свети у овом случају јавио у виду раздељених огњених језика, тако да по један огњени језик седе на сваког појединог од апостола, то је појмљиво одмах из онога што је следовало - и стадоше говорити другим језицима као што им Дух даваше да говоре. Ето, дакле, објашњења, зашто се Господ Дух јавио у виду језика, и то раздељених језика. Да би прво Његово дејство било то, да апостоли могу говорити другим језицима. Из овога је пак јасно, да је од почетка цркве Христове спасоносно Јеванђеље намењено било свима народима на земљи, као што је Господ определио после Свога васкрсења заповедивши апостолима: идите и научите све народе. Јер пошто Јевреји, као народ изабрани, одбацише Господа и распеше Га, то победни Господ учини Себи ново избранство од свих народа на земљи, те се створи нов изабрани народ, не једнога језика него једнога духа, народ светих или Црква Божија. Како би пак апостоли Христови ишли свима народима и научили све народе, ако не би знали језике тих народа? Прва моћ, дакле, коју су ови први мисионари Јеванђеља потребовали, да би могли отпочети своју мисију, била је моћ разумевања и говора страних језика. Као прости људи они су знали само свој матерњи језик, јеврејски, и ниједан други. Да су учили многе друге језике обичним путем и начином, кад би их научили? Ни за цели живот не би научили онолико колико их је Дух Свети научио у једноме тренутку. Јер погледајте колико је разних народности с разним језицима било сабрано тада у Јерусалиму: Парћани, и Миђани, и Еламљани, и они из Месопотамије, и из Јудеје и Кападокије, и из Понта и Азије, и из Фригије и Памфилије из Мисира и крајева Ливијских, и путници из Рима, и Крићани и Арапи!

Сваки од њих слушаше где они говоре његовим језиком. И дивљаху се сви и чуђаху. Видели су пред собом људе просте, простог држања, простог изгледа и одела, и чули су величање Бога свак на свом матерњем језику. Како да се не диве? И како да се не чуде? Неки од њих, не знајући како да објасне целу ту ствар, почели су називати апостоле пијаним. Но тако то често бива: пијаним људима трезан изгледа пијан, и лудима разуман изгледа луда. Венчани са земљом и опијени земљом - како су другчије могли и судити о људима, који су били напуњени Духом Светим, и који су као духоносци говорили оно што им је Дух давао да говоре? Људи рутине не воле изненађења, и кад изненађења дођу, они их сретају или са гневом или са подсмехом. Но Дух Свети није као насилан човек, који проваљује и улази у туђ дом. Он улази тамо, где му се врата дома драговољно отварају и где Га очекују као најмилијег и најжељенијег госта. Апостоли су Га жељно очекивали, и Он је сишао на њих и уселио се у њих. Није Он сишао на њих с хуком претње него с хуком радости.

О, Браћо, како се радује Дух Свети неисказаном радошћу, када нађе чисте и отворене душе, које чезну за Њим! С хуком радости Он се усељава у њих и дарује их Својим богатим даровима. Као огањ Он улази у њих, да сагоре и последње клице греха; као светлост, да их обасја незаходимом небесном светлошћу; као топлота, да их загреје божанском топлотом љубави, којом се греју бесмртне војске ангела у царству Божијем. („Као лампа мада је пуна уља и мада и фитиљ има што остаје сва тамна ако се огњем не зажеже, тако је и душа угашена и помрачена све док се не додирне до ње светлост и благодати Светога Духа“. Симеон Н. Богослов. Слово 59). Даром језика обдарио је Он апостоле као првим даром Својим, њима најпотребнијим у то време. Но доцније Он је, опет према потреби службе апостолске, изливао у њих и друге дарове: дар чудотворства, дар прорицања, дар мудрости, дар речитости, дар трпљивости, дар унутрашњег мира, дар извесности веровања и надања, дар Богољубља и човекољубља. Обилно и радосно Дух Свети је раздавао те дарове не само апостолима него и њиховим прејемницима и свима светима у Цркви Христовој до дана данашњега, све према потреби и чистоти људској. Својим великим делом на земљи Господ Исус је донео велику радост и Оцу и Духу Светоме. Од првих рајских дана Адамових, Дух Свети није имао те радости, какву је имао у дан Педесетнице, када Му је од Господа Сина створена била могућност, да пуномоћ Своје силе дејствује међу људима. Дејствовао је Он, истина, беспрекидно и на род човечји у оковима греха од пада Адамова до васкрслог Христа, али је Његово дејство тада стешњавано и спречавано грехом људским. Тесним и претесним путем Он је ходио и тада међу људима долевајући уља у кандило живота колико да се сасвим не угаси. Он је дејствовао и кроз законе природне, и кроз законе људске, и кроз пророке и цареве, и кроз уметника и мудраце, уколико су се ови могли и хтели подати Његовом дејству. Где год је у прашину земну канула суза чежњивости за правдом Божијом, то је било од топлоте, којом је Он загрејао срце људско. Где год је синула светла мисао мудраца о једином бесмртном Богу, то је била Његова искра, убачена у душу људску. Где год је уметник испевао, или изрезао, или насликао неку бајку живота, која је колико толико отварала заслепљеном човечанству вид за божанску истину, ту је Он додиривао Својим животворним дахом дух људски. Где год је витез са вером у Бога и самопожртвовањем устајао у заштиту потлачене правде и истине, ту је Он уливао Своје силе у срце људско. Но све је то било без великог замаха и без велике радости. Све су то биле само мрве, добациване гладним сужњима у тамници. Када је Господ Исус срушио тамницу греха и смрти, и извео пред Духа Светога дванаест Својих апостола, као дванаест светлих царских дворова, тада је Господ Дух са хуком радости и са пуноћом Свога дејства уселио се у њих. Ожалошћени Господ Дух Свети још од греха Адамова тада је први пут с великим дахом, с великим замахом и с великом радошћу поново отпочео Своје неограничено дејство силе и надахнућа у људима.

Или, ради бољег поимања, помозите се оваквим сравњењем. Сунце сија и у зиму и у пролеће. Но његова светлост и топлота не могу да учине, да ишта у зиму из снега узрасте. У пролеће пак исто то сунце, са истом светлошћу и топлотом чини, да из земље ничу и расту сва посејана семена. Кажу научници, да се земља у зиму нагиње од сунца, да предели снежни даље стоје од сунца, и да примају сунчану светлост кроз косе а не управне сунчане зраке. У пролеће земља се нагиње ка сунцу, снежни предели долазе ближе к сунцу, и светлост и топлота сунчана спушта се кроз управније зраке. Од Адама до Христа душа људска била је као земља у зимско доба. Дух Свети је светлио и грејао, но због греховне искривљености душе људске и због њене удаљености од Бога, душа људска стајала је као замрзнута, и из ње нису могли никакви плодови да ничу и напредују. Господ Исус исправио је душу људску и приближио је к Богу, очистио је од леда и снега, узорао и посејао божанско семе по њој. И Дух Свети почео је тада, као сунце у пролеће, да Својом силом извлачи и показује дивне и слатке плодове по њиви душе људске. Никад зима не може веровати, каквим све чудесима пролеће кити земљу. Тако ни људи, нагнути у страну од Духа Светога, живећи душом покривеном ледом и снегом својих сопствених самообмана, не могу никада веровати, каквим чудесним даровима украшава Дух Свети оне људе, који се приближише к Њему и стану под управне зраке Његове божанске светлости и топлоте. А и како би један Ескимос, који се родио и преживео цео век у леду и снегу, могао веровати путнику из јужних крајева, када му овај прича о цвећу и дрвећу, о шареним пољима и зеленим брдима?

Тако ни неки људи из удаљене од Бога земље, залеђене и помрачене грехом, нису поверовали апостолима, када су им ови почели јављати радосну вест о живоме Богу на небесима, о Оцу, који призива к Себи све оне који се желе назвати Његовим синовима; о Сину Божијем, који се јавио у свету као човек, поживео с људима, пострадао за људе, васкрсао у сили и вазнео се у слави; о Духу Светоме, који је сишао на њих и обдарио их даровима небесним; о светлој и бесмртној домовини нашој на небесима, од које нас је само грех одвојио; о чистоти живота, која се тражи од нас, да би се могли повратити у ту своју небесну домовину и постати друговима и браћом ангела у вечном животу. Неки су поверовали тој радосној вести, неки нису поверовали. Из божанских апостола разлевале су се реке воде живе по свему свету. Неки су пришли и напили се те воде живе, а неки нису. Апостоли су ходили мећу људима као богови, чинећи чуда, исцељујући сваки недуг и сваку немоћ и проповедајући покајање и опроштење грехова. Неки су их примили с радошћу а неки су их одбили с гњевом и подсмехом. Они који су их примили осетили су и сами заједницу своју са Духом Светим и дејство Духа Светога у себи. И тако је растао Народ Светих, и Црква Божија ширила се и утврђивала у свету. Тако је семе никло и плод донело. Тако се дом истине, коме је Господ Исус камен темељац, освештао Духом Свесветим, распространио на све четири стране света и врховима својим узвисио до највиших висина небеских.

Празнујући данашњи дан као празник Духа Светога, који је из бескрајне љубави према Господу Сину са бескрајном радошћу и послушношћу благоизволео спустити се на земљу и узети у Своје свемоћне руке дело људскога спасења, сетимо се у песмама благодарности и Пресвете Дјеве Марије, на коју је Господ Дух Свети сишао био раније него на апостоле. На апостоле Господ Дух је сишао као на Цркву, као на једнодушно друштво светих, док је на Богоматер Он сишао као на нарочито изабрану личност. Дух Свети доћи ће на тебе и сила Свевишњега осениће те, благовестио је архангел Гаврил Пресветој Дјеви. И она је силом Духа Светога родила најбољи плод, од кога мирише небо и земља, и којим се хране сви верни од почетка до краја. О Пресвета и Пречиста Богомајко, зоро и колевко нашега спасења, узоре наш у смирењу и послушности, заштитнице и молитвенице наша пред престолом Божијим, моли се непрестано за нас, заједно са светим апостолима!

О, Царе небесни, Утешитељу, Душе истине, дођи и на нас, и усели се у нас, и пребивај у нама као сила, светлост и топлота; као живот наш и радост наша! И очисти нас од сваке скверне, и спаси, Блаже, душе наше! Напуни срца наша радошћу и грла наша песмом, да Те славимо и величамо са Оцем и Сином - Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Извор: СПЦ

http://radiosvetigora.wordpress.com/2013/06/20/јереј-предраг-шћепановић-савремени-о/

Исак Сирин каже у 10. веку: "Једва да се нађе нека племенита душа која искрено љуби Господа." Будимо искрени према Господу као према себи. Као што се и ми не можемо одрећи себе, тако се и Господ не може одрећи нас, јер смо ми Његова творевина. Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро. Не везујмо се за земљу, него се везујмо за Небо. Земља остаје, а Небо вечно траје и за вечни живот који не пролази, свако треба духом да се преобрази.

Боље сами себе да осудимо да нас Господ не осуди. Ако сами себе осудимо, онда се зна да смо се покајали и да нећемо више грешити. Не судимо другима да се не би судило нама. Праштајмо да би се и нама праштало. Мени је Бог све, Бог је биће моје… Душа моја љуби и благодари и хвали непрестано Господа. Бог се никоме не свети. Бог нас кажњава да би нас привукао себи, зато што нас љуби и чека наш повратак. Сваки човек се мора претопити као што се злато топи, из зла у добро, из лењости у рад, из незнања у знање, из немудрости у мудрост. Заједница са Богом јесте живот и светлост и наслада свима добрима. А оне који одступају од Њега Он отпушта, јер су то они сами изабрали. Ко Бога неће, Бог се ником не намеће. Који Њему хоће, тај ће брати рајско воће. Удаљење од светлости јесте тама, удаљење од Бога јесте смрт. Без Бога ни преко прага, са Богом и преко мора.

( Отац Тадеј Витовнички )

Преузето са блога манастира Глоговац

Међутим, док коментатори и медији представљају ову врсту „обожавања“ познатих личности као врсту религије, већина обожавалаца познатих се изјашњава да нема осећај да оно у шта се упуштају има религијски карактер и потпуно одбацују идеју да су личности којима указују ту врсту „обожавања“ богови или божанства. Дакле, култура која се ствара око познатих личности, односно популарна култура је двосмислена. Она очигледно има елементе религије и самим тим изискује и нашу пажњу као црквених људи и хришћана верника.

Данас нам је свима јасно како сазнајемо за познате личности. Вести о њима и њиховим приватним животима данас заузимају велики део медијског простора, па је тешко не знати за поједине личности. Занимљиво је да су у самом почетку филмске индустрије информације о познатима, намењене широким народним масама, у одређеном смислу биле контролисане и било какви скандали су бивали цензурисани, јер се сматрало да друштво није било спремно за такву врсту сензација и скандал-маркетинга. Међутим, све је почело да се мења шездесетих година прошлог века када је новинарство, а посебно фотографско новинарство, доживело експанзију. Познате личности ухваћене у неком незгодном и компромитујућем тренутку постале су интересантније за јавност од цензурисаних и контролисаних производа. Јавност је показала да је више заинтересована за ону људску и стварну страну познатих него за култ и приче фабриковане око њих. Ипак, култура око познатих личности или популарна култура се показала као нешто што може бити изманипулисано и искоришћено не само од стране новинара, већ и од стране самих познатих личности. Бројне емисије, документарни филмови, живи „ријалити“ програми указују на то да је култура око познатих личности промењива, прилагодљива и манипулативна. Многе познате личности данас нису више мета новинара, већ саме својевољно отварају своје приватне животе за јавну инспекцију. Кроз њихово самооткривање они постају продукт. Њихова интима постаје артикал. Данас, знамо за поједине људе јер је тешко не знати за њих. Дакле, култура око познатих личности данас је познавати и бити познат на све могуће начине.

Још шездесетих година прошлог века, када је култура око познатих почела да измиче контроли, један западни критичар је рекао да су познате личности (звезде) оне личности које су познате по њиховој познатости. Овим се подразумева да бити познат није обавезно повезано са неким уметничким даром, вештином или врлином. Овим се чак подразумева одређени степен „плиткости“ познатих личности, тако да је бити познат, искључиво резултат медијске пажње. Уколико се сложимо са овом тврдњом, онда морамо да закључимо да културу око познатих личности карактерише непромишљена знатижеља и неукусна самопромоција. Ако овоме додамо још и повезаност самооткривања познатих личности и комерцијалног интереса за продуктима популарне културе, онда нам не преостаје ништа друго већ да закључимо да је позната личност само један аспект експлоатисања лаковерне јавности. У том случају, једина логична богословска реакција би била да се разобличе негативне стране опсесије познатим личностима и искритикује популарна култура као деградирајући феномен. Међутим, и поред евидентних недостатака у популарној култури, богословско мишљење о популарној култури мора узети у обзир улогу и значај коју она има у јавности, као и то да она представља потенцијално средство за мисију којим може да се изрази богословска креативност.

Теорија да је медијска представка популарне културе и културе око познатих личности нека врста религије делимично се ослања и на теорију секуларизације, односно опадања религиозности у свету са западном културом. Према овој теорији популарна култура попуњава празнину која настаје одсуством религије. Јасно је да се у овом случају подразумева да је религија основни принцип који даје смисао свему. Међутим, било какав покушај да се популарна култура мери неком религијском аналогијом значило би редукцију саме религије. Ипак, мора се признати да култура створена око познатих личности неодољиво асоцира на религију. Медијски створена, позната личност као таква не помаже организовању друштва и не нуди никакву врсту колективног идентитета, али сама популарна култура створена око њих је лако измењива, такорећи ненаметљиво агресивна кроз медије и уређена тако да је пријемчива за свачији укус. Тако, упркос домишљатости и духовитости одговора „витез џедај“ на питање верске опредељености током последњег пописа, популарност овога одговора указује на то да сама идеја није пука случајност. О чему се ради?

Велике медијске индустрије културе које утичу на обликовање популарне културе виде велику прилику у маркетиншкој манипулацији и спиновању. Верски, митски, духовни, па и магијски симболи, дакле и позитивни и негативни верски симболи, у зависности од потребе, данас су скоро неизоставни део маркетинга, а духовне теме више нису резервисане само за света места, свете књиге или духовну музику, или пак они мрачни аспекти духовности не везују се само за окултизам, спиритизам и томе слично. Медијски простор отвара могућност манипулисања, спиновања и комбиновања свих поменутих идеја и, било свесно или несвесно, релативизује религијске истине стварајући на тај начин једну нову културу – популарну културу. Користећи религијске елементе или симболе ствара се комплексан свет митских прича и бајки које утичу на обликовање популарне културе. Изражавајући се неким митским језиком, у популарној култури постоји много богова, а посао медија је да их представи на један забаван, питак и прихватљив начин, што свакако подразумева константне измене.

Популарна култура или, прецизније, култ око познатих личности чини значајан аспект стварања имиџа и стилова, и игра кључну улогу у њиховом пласирању и прихватању. То опет значи да се култура и приче створене око познатих личности нуде као алтернативни извори усмеравања личности, посебно младих, тако да, с једне стране, постоји веза између тога шта значи бити мушко, женско, црн, бео, хомосексуалац или хетеросексуалац, одређеног политичког определења..., а, са друге, циљано конструисаних прича и стилова живота у медијским расправама. Популарна култура на неки свој, забаван начин пажљиво спинованом артикулацијом нуди разна тумачења идеје шта значи бити човек, или суперчовек, добар или лош, позитиван или негативан, природан или неприродан. Неретко се и многе хришћанске идеје узимају ван контекста Цркве и хришћанске традиције и представљају се на један „сензационалнији“ и за широке народне масе „интересантнији“ начин зарад „вишег циља“. Ипак, манипулишући само елементима и појединим идејама Цркве, религије или вере у нешто, популарна култура у најбољем случају може бити окарактерисана само као сурогат религије у савременом свету, али не и као религија, па чак ни њена алтернатива. Тешко је поверовати да људи који су се шаљиво изјаснили на поменутом попису заиста верују да су „витезови џедаја“, док православни хришћанин ипак у своје определење може да буде уверен.

Из свега можемо закључити да идентификовање начина на које се пласирају религијске и богословске теме у популарној култури није исто што и рећи да ове теме у потпуности могу да замене религију. Можда се у популарној култури све чешће јављају теме као што су грех, пад, врлина, рај, пакао, анђели, демони, добро, лоше, али хришћанске теме ван контекста Цркве не могу бити поређене са хришћанским богословљем. Посебно је немогуће сматрати алтернативом за Цркву и веру индивидуалне и исфабриковане идеје, ма колико се чиниле логичне и ма колико биле медијски исфорсиране. Са друге стране, на Цркви је да препозна у којој мери ова култура утиче на верско образовање оних који немају црквено образовање или било каквог појма о Богу, Цркви и вери, и у којој мери популарна култура утиче на њихово разумевање хришћанске проповеди. За хришћанску заједницу која је навикла да преноси хришћанску проповед онима који су већ део заједнице, ово може представљати посебан изазов, а не треба сметнути са ума да се утицај популарне културе не зауставља само на онима који су ван црквене заједнице. Сви смо савременици и сведоци те културе, тако да су неретко и они унутар црквене заједнице у одређеној мери под утицајем различитих промена и тема које се намећу медијским дискурсима. Признајући ово, не значи да Црква нема начина да задржи различит став, а самим тим и понуди својеврстан допринос популарној култури. Упркос многим својим недостацима и великом простору за критику од стране Цркве, популарна култура отвара могућност читавом спектру научних поља и јавља се као нови изазов са којим се Црква сусреће у модерном друштву. Стога, популарна култура, ипак може бити од користи богословљу данас.

јереј Владимир Вранић

Преузето са сајта СПЦ

Волети Бога и људе, значи служити онима које волиш. Ако не служиш, значи не волиш. Другог пута нема. Онај, који се смирује пред другим, дан за даном прераста своје мало "ја" и сусреће се са Христом; непослушни штити своје "ја" уз помоћ демона самоугађања и самољубља.

Људи, који воле једни друге - не сматрају већ знају да се таква Љубав веома ретко среће.

Старац Симеон Атонски

Manastir Glogovac

Замислите, да видите ученике некога учитеља, о коме ви никад ништа нисте чули; видите их смерне, трезвене, мудре, вредне, послушне и испуњене сваком врлином под сунцем. Шта ћете ви мислити о њиховом учитељу? Несумњиво, мислићете најбоље што се о једном учитељу може мислити.

Или замислите, да видите војнике некога војсковође, чије име једва да је допрло да ваших ушију; видите их окретне, храбре, дисциплиноване, пуне дружељубља и самопожртвовања. Како ћете ви судити о њиховом војсковођи? Свакако, судићете с највећом похвалом и дивљењем.

Или замислите, да се пред вас изнесе неко воће, какво ви никад у животу нисте ни видели ни кушали; воће прекрасно на вид, особитог укуса и заносног мириса. Ви би питали, с каквог су дрвета такви дивни плодови? Па и ако то дрво никад пре није долазило до сазнања вашег, ви ћете га сматрати најбољим дрветом на свету и одаћете му сваку славу и хвалу.

Видећи, дакле, добре ученике, ви ћете и учитеља сматрати добрим. Видећи добре војнике, ви ћете и њиховог војсковођу сматрати добрим. И видећи добре плодове, ви ћете и дрво сматрати добрим.

Свако се дрво по плоду свом познаје (Лк. 6, 44). Добро дрво не даје зле плодове, нити зло дрво добре плодове. Е да ли се бере с трња грожђе, или с чичка смокве (Мат. 7, 16)? Не; као што се ни с винове лозе не беру трњине, нити са смокве чичак. Добро дрво добар плод доноси, а зло дрво зао плод. То је тако очигледно свакоме, да не треба доказивати. Таквим очигледним примерима из природе Господ Исус служио се, да учини људима очигледним духовне и моралне истине. Јер природа уопште служи као најбоља слика душевног живота људског.

Претпоставите за час, да ви не познајете Господа Исуса Христа; да никaд о Њему ни чули нисте; да никад Његово Јеванђеље читали нисте. Али у исто време претпоставите, да се нађете у једној земљи, у којој живе само, Његови апостоли, светитељи, мученици, Његови угодници и угоднице, речју: сви они који су следовали Њему и живели по Његовом закону и примеру. Ви би се нашли, дакле, међу ученицима једног непознатог вам учитеља; и међу војницима једног непознатог вам војсковође; и видели би плодове једног непознатог вам дрвета. И не знајући ништа о Христу ви би Га познали по Његовима. По Његовим ученицима ви би сте познали најбољег Учитеља под сунцем; по Његовим војницима и следбеницима ви би сте познали најмоћнијег и најпобедоноснијег Војсковођу, који је икад ходио по земљи; по плодовима Његовим ви би сте познали најслађе и најкорисније Дрво, Дрво Живота, чија сласт превазилази сласт свих осталих дрвета у створеном свету.

Данас црква празнује спомен само једне малене групе Његових ученика и следбеника. Данас она износи пред лице ваше само триста и осамнаест Његових слатких, мирисних и нетрулежних плодова. Само три стотине и осамнаест! Ваистину: чета мала али одабрана! То су триста и осамнаест светих отаца са Првог Васељенског Сабора, који се у време цара Константина Великог састаше у Никеји 325. године, да веру православну одбране, разјасне и утврде. Јер у то време беху се појавили љути вуци (Дела Ап. 20, 29) под видом пастира црквених, који због свог развратног живота нису могли сместити у себе истину Христову, него су заводили верне учећи их развратно као што су развратно и живели. Зато је Дух Божји и скупио био светитеље Божје на Сабор, да се покажу прави ученици Христови насупрот лажним; и да се огледа снага оних, који војују за Христа против оних, који су војевали против Христа; и да се виде истински и слатки плодови доброг Дрвета, Христа, насупрот трулим и горким плодовима са дрвета злога. Као што звезде светле на небу примајући светлост од сунца, тако су светлили свети оци у Никеји примајући светлост од Христа Господа а кроз Духа Светога. То су били христоносни људи, јер је у сваком од њих Христос живео и светлио. То су били више грађани неба него грађани земље, сличнији ангелима него људима. То су у истини билихрамови Бога живога, као што рече Бог: уселићу се у њих, и живећу у њима (II Кор. 6, 16). Није ли довољно да поменемо само тројицу од њих, вама најпознатијих, да би знали ценити какви су били и остали 315: светог оца Николаја, светог Спиридона и светог Атанасија Великог? Многи су од њих дошли на Сабор са ранама за Христа на своме телу. Свети Пафнутије имао је једно око избијено од мучитеља. Сви су они сијали унутрашњом светлошћу, која је од Бога, и у којој се види и зна истина. Као следбеници пак Онога, који је на Крсту распет, они су сва мучења сматрали за ништа, због чега је и њихова неустрашивост у одбрани истине била безгранична и неисказана. Тим својим богоданим знањем истине и својом неустрашивошћу у одбрани истине ови свети оци оповргли су и сузбили јерес злочестивог Арија, и установили су Симбол Вере, који ми и данас као Божју и спасоносну истину држимо и исповедамо.

Но данашње јеванђеље не говори о овоме Сабору него о последњој молитви Господа нашег Исуса Христа, упућеној Оцу небесном. Зашто се баш та молитва чита у јеванђељу на данашњи дан? Зато што је она показала своје дејство и на овом Првом Васељенском Сабору. Силом те молитве Бог је учинио свете оце на том Сабору просвећеним и неустрашивим поборницима истине и победиоцима над заблудом и злобом људском и демонском. Та силна молитва гласи овако: у оно време подиже Исус очи своје на небо и рече: оче! дође час, прослави сина твојега, да и син твој прослави тебе. Све оно, што је Господ Исус људе учио да чине, сам је чинио. Он је учио људе да се моле Богу овако:Оче наш, који си на небесима! И Он, дакле, узводи очи Своје к небесима, тамо где Отац живи, и говори:Оче: Не говори Он, као ми што говоримо: Оче наш, него само Оче! Само Он једини могао је рећи: Отац Мој, и нико други ни на небу ни на земљи. Јер Он је Син Јединородни Оца Небеснога, Једини раван Оцу по јестеству и суштини по милости и благодати Божјој. Подиже очи своје - не само телесне него и умне, и на првом месту умне. Цариник не шћаше ни очију подигнути на небо, јер осећаше грешност своју. Безгрешни Господ пак слободно подиже очи своје на небо, јер је безгрешан. Час његов био је на помолу, час врховног страдања. Тај најстрашнији час на целој дужини времена од почетка до краја само је Он јасно видео, видео га од самог почетка, и од самог почетка Он га је прорицао и о Њему говорио ученицима Својим. Но ученици то нису схватили нити срцем то усвајали све док се раздаљина тога часа није више мерила данима но минутима.

Прослава Сина Твојега! То јест: прослави Га у овом страшном часу као што си Га и до сад прослављао. Прослави Га у смрти, као што си Га прослављао и у животу: Прослави Га у понижењу и мукама, као што си Га прославио у моћним делима и речима: Прослави Га међу људима, као што је Он од почетка прослављен међу ангелима. Прослави Сина Твога, да и син твој прослави тебе. Ако би из прве реченице изгледало, као да је Син мањи од Оца, из ове друге реченице види се њихово равенство и узајамно равносилно дејство. Отац прославља Сина, и Син прославља Оца, неподељеном моћи и неподељеном љубављу. Као што је тајновидац то видео и изрекао: који се год одриче сина ни оца нема; а који признаје сина, и оца има (I Јов. 2, 23). Отац је послао у свет Сина, Син је објавио свету Оца. Нити би се знало за Сина без Оца, нити за Оца без Сина. Као што се не би знало за светлост, да не долази од сунца, нити за сунце, да га светлост не објављује. И апостол узима ово упоређење називајући Христа сијањем славе Његове (Јевр. 1, 3), тј. Очеве. Но ово прослављање Себе Господ Исус не тражи од Оца ради Себе самог но ради људи, као што се види из даљих речи - као што си му дао власт над сваким телом, да свему што си му дао да живот вечни. Ето у чему човекољубиви Господ гледа славу Своју! Наиме, у томе, да може људима дати живот вечни. То се Он моли у Оца Свога. То прослављање Он тражи од Оца. Док људи спремају Њему горки час муке, зноја и крви, дотле се Он моли, да може људима дати живот вечни. На најтежи камен Он одговара најслађим хлебом. Да је Отац Њему дао власт над сваким телом, то је Господ у више махова изразио. Све је мени предао отац мој, рекао је Он (Мат. 11, 27); и још: све што има отац, моје је (Јов. 16, 15). А по васкрсу Своме Он је објавио ученицима Својим: даде ми се свака власт на небу и на земљи (Мат. 28, 18). Тако, дакле, као што је имао власт над сваким живим створом, тако Господ жели од Оца, да може располагати и животом вечним у погледу оних душа, које су Му дате, то јест, да овима Он може дати живот вечни. Јер једна је ствар имати власт над смртним светом, а друга располагати животом вечним. Кад је Бог хтео у почетку створити жива и бесмртна човека, онда је у томе стварању узела учешћа Света Тројица, јер се вели: да створимо човека по своме обличју (Пост. 1, 26). И сада, када Обновитељ и Спаситељ света, хоће да смртним људима дарује живот вечни, Он се молитвено саветује са Својим Оцем, при чему се подразумева и присуство Духа Светога. И у овом као и у оном случају Света Тројица се истиче као једини власник вечнога живота. И у овом као и у оном случају вечни живот наглашује се као највеће добро, којим Бог располаже. Овај тренутак враћања човека у вечни живот исто је тако величанствен и јединствен као и тренутак стварања човека из прашине. Јер учинити смртна човека бесмртним исто је тако узвишено и божанско дело као и створити га из прашине.

А ово је живот вечни да познају тебе јединога истинога Бога, и кога си послао Исуса Христа. Познање Бога у овом животу на земљи чини почетак и предукус живота вечнога. Познање Бога - то је живот вечни за нас док смо на земљи. А какав је живот вечни у ономе свету то око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође (I Кор. 2, 9). То је Бог открио Духом својим још у овоме свету само Својим највећим угодницима. Но највиша наслада и у вечном животу, у царству небесном, изгледа да се састоји у највишем познању Бога, то јест у гледању лица Божјега, јер и сам Господ говорећи о деци вели: ангели њихови на небесима једнако гледају лице оца мојега небеснога (Мат. 18, 10). Ненасито гледање Бога и живљење непрестано у присуству Божјем, у неисказаном дивљењу и радости, у беспрекидном славопоју и умилењу - није ли у томе живот ангела и праведника у ономе свету? Није ли то живот у познавању Бога? Но док смо овде на земљи, како апостол вели, ми сад видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу (I Кор. 13, 12). Наше познање Бога сада је делимично, а онда ће бити потпуно. Не треба, међутим, сматрати да онај човек познаје Бога, који само својим умозакључком дође до тога, да Бог постоји некако и негде. Онај познаје Бога, ко осећа животни дах Божји у себи и свуда око себе; ко и умом и срцем и душом чувствује величанствено и страшно присуство јединога истинога Бога како у природи, тако и у животу људском и у животу свом сопственом.

Зашто Господ наглашава: јединога, истинога Бога? Зато да би одбио од Својих верних свако многобоштво и свако идолопоклонство, и да би још једном потврдио речи, које је изрекао кроз Мојсеја: Ја сам Господ Бог твој, и немој имати других богова осим мене. А зашто наглашава, да је живот вечни и у познању Њега, Исуса Христа? Зато што се кроз Њега открио Бог у највећој мери, у којој се могао открити смртним људима, и што само кроз Њега људи долазе до највишег богопознања, до кога у опште могу доћи у овоме животу. Као што је сам Господ рекао Јеврејима: кад бисте знали мене, знали бисте и оца мојега (Јов. 8, 19), из чега је јасно, да се Отац може познати само кроз Сина, Господа Исуса Христа.

Ја тебе прославих на земљи: дело сврших које си ми дао да урадим. Шта значе речи на земљи? Значе: у телу, и међу људима. Дело, које је Господ свршио у телу међу људима, јесте дело људскога спасења. До Његове смрти на Крсту то дело се састојало у животворним речима, никад дотле нечувеним на земљи, и у безбројним чудесима никад дотле невиђеним међу људима. Но и речи и чудеса Своја Господ је приписивао Оцу Свом небесном. Да поред послушности научи људе и смирености.

И сад прослави ти мене, оче, у тебе самога славом коју имадох у тебе пре него све постаде. Шта би на ово могли рећи они, који говоре, да је Христос обичан човек и створење Божје као и остала створења? Гле, Господ говори о слави, коју је имао у Оца пре створења света! Једном приликом Господ је рекао за Себе Јеврејима прежде даже Аврам не бист, аз јесам (Јов. 8, 58), а другом приликом, на питање: ти кто јеси? Он је одговорио: начаток (8, 25). Да је Он пре Аврама, и да је Он - почетак, толико је Он изволео рећи неразумним Јеврејима, но да је Он постојао и био у слави и пре створења света, то им није хтео објавити. Сада, кроз ову молитву, Он то објављује целоме свету. Зашто тек сада? Зато што Он зна унапред, да ће ова молитва доћи до слуха људи тек после Његовог славног васкрсења, после кога ће људима лакше бити веровати и у предвечну славу Његову. Слава Његова равна је слави Очевој, јер то је слава Јединороднога од Оца (Јов. 1, 14). Није ли сам Господ посведочио: све што има отац моје је (Јов. 16, 15)? И слава Очева, дакле, слава је Његова. И у слави, као и у моћи, Он је раван Оцу. Па зашто онда моли Оца да Га прослави? Он се не моли за прослављање Своје Божанске природе него човечанске. Његова човечанска природа новост је за створени свет а не Његова божанска природа. Ону треба обожити и увести у славу божанску, да би се и ми људи могли приближити тој слави. То је крунисање целога дела Спаситеља света. То је велика тајна измирења људи с Богом и њиховог благодатног усиновљења кроз славу Богочовека. Запазите још врло важну околност, да Господ моли Оца, да Га прослави, пошто је најпре рекао, да је свршио дело, које Му је дато да сврши. Ово је јасна поука свима нама, да тек онда кад испунимо вољу Божју можемо се надати награди од Бога. Сетите се пророчанства Христовог, да на крају времена, када дође син човечји у слави оца својега, тада ће платити свакоме по делима његовим (Мат. 16, 27). Благо праведницима у те дане, јер ће стоструко бити награђени за добра дела своја, и засијаће као сунце од светлости славе Христове пред престолом Свевишњега.

Ја јавих име твоје људима које си ми дао; твоји бијаху па си их мени дао, и твоју реч одржаше. Какво је то име Божје Господ Исус јавио људима? Име Отац. То име било је подједнако непознато и незнабошцима и Јеврејима. То име је сасвим ново откровење људима. Старозаветни пророци и праведници знали су Бога под именом Бога, или Творца, или Господа, или Цара, или Судије, но никако под именом Оца. Ово име Божје била је вековна тајна за људе. Нико од смртних људи није могао ни објавити ово интимно име Божје, јер под бременом греховнога мрака и страха нико од смртних није могао ни осетити очинство свога Створитеља. А оно што се не може осетити, ако случајно и дође на језик, нема велике цене. Само рођени од Бога може назвати Бога Оцем; само Га он може као Оца јавити без лажи ни на срцу ни на језику. Јединородни син који је у наручју очином, он га јави (Јов. 1, 18).

Коме је јавио Господ то преслатко име Отац? Људима, вели, које си ми дао од света. Неки тумачи мисле, да је Господ нарочито рекао људима од света да се не би мислило на ангеле, небесне људе, него на обичне земаљске. Но несумњиво је правилније узети, да је Господ овде мислио на ученике Своје, у ужем и у ширем смислу. А ово је јасно из доцнијих речи ове молитве, где се вели: не молим пак само за њих, него и за оне који ме узверују њихове речи ради (ст. 20). Сасвим је неосновано, међутим, мишљење учитеља предистинације, који у оним речима виде Божје предодређење једних људи за спасење а других за пропаст.

Твоји бијаху па си их мени дао. То јест: бијаху Твоји као створења и слуге, који су Тебе познавали само као Творца и Судију, а сада су од Мене научили Твоје слађе и драже име, и кроз Мене су усиновљени. Дао си их Мени као робове, да би их ја Теби привео као синове. Они су се показали и достојни ове части, јер твоју реч одржаше. Човекољубиви Господ овим одаје велику хвалу ученицима Својим пред Оцем небесним. Па наставља ту хвалу: сад разумеше да је све што си ми дао од тебе. Јер злобни Јевреји нису хтели то разумети, него су клеветали на Господа, као да је ђаво у Њему и као да је Његова чудотворна моћ од Велзевула, књаза ђаволског. Треба се сетити, како је међу старешинама јеврејским била стална недоумица и препирка око Христа: је ли Он од Бога или није? па ће се онда разумети, зашто Господ одаје хвалу ученицима, што они разумеше, да је Он од Бога. Све што си ми дао; то јест: све речи и сва дела.

Јер речи које си дао мени дадох њима; и они примише и познадоше истинито да од тебе изиђох, и вероваше да си ме ти послао. Под речима треба разумети мудрост и силу, коју је Господ предао Својима, а не само речи. Дејство те мудрости и силе ученици су већ опробали за живота Спаситељева, и уверили се, да је то у истини божанска мудрост и божанска сила.

Ја се за њих молим; не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји. Шта ово значи, да се Господ не моли за сав свет него само за ученике Своје? Ученици су добра земља, на коју је небесни Сејач посејао Своје спасоносно семе. За ону њиву, дакле, што је Сејач сам обделао и посејао, Он се и моли на првом месту. То Господ чини прво зато, да научи нас, да се молимо Богу са скромношћу и то само за оно што је најпотребније; а друго зато, што Његово дело носи карактер више органски него механички. Усред дивљег поља овога света Он је оградио једну малену њиву, и на њу посејао племенито семе. Кад то семе порасте и плод донесе, онда ће се њива ширити, и семе ће се даље сејати. Није ли природно, дакле, да се Трудбеник моли Богу само за ограђену, обделану и посејану њиву а не за цело дивље поље? Многи сујетни реформатори кроз историју света покушавали су, да применом својих теорија одједанпут усреће цео човечји род, апелујући одмах на цело човечанство. Но њихови покушаји брзо су се разбијали у ништа као мехури на.води, остављајући разочарани свет још у већој жалости. Дело Господа Исуса има невидљив и незнатан почетак, као зрно горушично под земљом, које лагано расте, но кад узрасте, никакви га ветрови не могу поколебати. И кад земљотрес дође, он поруши и највеће куле, механички постројене, али ништа не нашкоди дрвету. - Уосталом, Господ се није молио Оцу само за ученике, него - као што се доцније види - и за оне који ме узверују њихове речи ради. Ипак, не за цело дивље поље света, него само за проширену њиву, на којој ће ученици сејати племенито семе јеванђеља.

И моје све је твоје, и твоје моје; и ја се прославих у њима. Сем личних својстава Син је потпуно раван Оцу и Духу Светоме; раван у безвремености и бесмртности, раван у сили и власти, раван у мудрости и праведности. По личним својствима пак Отац је нерођен, Син је рођен, а Дух је исходан од Оца. Као Родитељ односи се Отац према Сину, а као Источник према Духу Светоме. Господарство и власт над свим створеним, видљивим и невидљивим светом, подједнако и неразделно припада Оцу као и Сину, и Сину као и Духу Светоме. По јестеству и битности ово троје је јединство неразделно, а по ипостасима тројство несливено. Отуда, све што има Отац, има и Син и Дух Свети - и моје све је твоје, и твоје моје. То важи и у погледу следбеника Христових. Они припадају Оцу као и Сину, као и Духу Светоме. Зашто Господ малочас говори: твоји бијаху па си их мени дао, а сада пак: и моје све је твоје, и твоје моје? Зато што их је Он, Посланик Очев, примио од Оца као сиров материјал, облагородио их и искупио од греха, па их сада, као облагорођене и искупљене, из љубави поново даје у својину Оцу. Очева својина, дакле, Његова је својина, а Његова својина Очева. Као што је тешко поделити љубав два лица, која се љубе, тако је тешко поделити и својину њихову. Још говори Господ; и ја се прославих у њима. Као Бог прослави се Он пред људима а као Човек пред Светом Тројицом и ангелима. Чиме се прославља једно дрво ако не плодовима својим? И Господ не тражи празну славу, но гледа славу Своју у плодовима Својим, то јест у следбеницима Својим, који следоваше Њему с вером, с добрим делима, с љубављу и ревношћу. Тражи ли један родитељ неку већу славу него да буде прослављен у деци својој? И Господу је највећа радост, што се прославио у деци Својој, у верним Својим.

И више нисам на свету, а они су на свету, а ја идем к теби. Оче свети! сачувај их у име своје, оне које си ми дао, да буду једно као и ми. Зашто Господ каже, да није више на свету? Зато што је Његово дело било свршено, и сада је Он очекивао само да претрпи последње и највеће страдање, и да крвљу Својом невином запечати свршено дело. Погледајте, с каквом нежношћу моли се Он за ученике Своје! Ни мајка се не моли тако за своју рођену децу. Оче свети! сачувај их! Он их оставља као јагањце међу вуковима. Кад не би родитељско око с неба стражило над њима, заиста би их вуци све поклали. Сачувај их у име своје, тј. као Родитељ, као Отац. Буди и њима Отац, као што си и Мени, и очинском љубављу чувај их и штити од злих вукова, и руководи их, да буду једно као и ми. У томе савршеном јединству показаће се не само свепобедна сила верних него и слава Божја, да - и суштина Божја. Као што су Отац и Син суштином једно а лицима разно, тако нека буде и међу вернима: разна и многа лица а битно јединство љубави, воље и ума.

Даље Господ говори: док бијах с њима на свету, ја их чувах у име твоје, то јест: чувах их као децу у име Оца. Оне које си ми дао сачувах, и, нико од њих не погибе осим сина погибли, да се збуде писмо. Нико од избраних Господом не погибе осим Јуде издајника, како је и писано у Светом писму. Но ни Јуда не погибе зато што је то писано него зато што је био неверан Богу и идолопоклоник сребру. У писму пак стоји проречено за Јуду: који са мном хлеб једе, подиже пету своју на ме (Пс. 41, 9; Јов. 13. 18). И још стоји написано: власт његову нека прими други (Пс. 108, 8; Дела Ап. 1, 20). Оба ова пророчанства збила су се на Јуди. Он је јео хлеб са Господом Исусом, и подигао је пету своју на Њега. После издајства Јуда се обесио, а његову апостолску власт примио је Матија. А сад к теби идем, завршује Господ, и ово говорим на свету, да имају радост моју испуњену у себи. При растанку са Својим ученицима и са светом, Господ управља ову молитву Оцу небесном. Господ зна, да пред њим стоји смрт и гроб, но Он то не спомиње бесмртноме Оцу, јер су смрт и гроб као ништа у очима Божјим. Он говори о повратку Своме Оцу - а сад к теби идем, у вечну славу, коју имадох у теби пре него свет постаде. Још се Он моли, да ученици Његови имају радост Његову. Каква је то радост? То је радост, коју има послушан син, кад изврши вољу оца свога. То је радост миротворца, чији унутрашњи божански мир не може поколебати све беснило овога света. То је радост домаћина, који је једну њиву искрчио, узорао и посејао, и који види како усев расте и напредује, па се весели. То је радост победиоца, који је оборио све противнике своје и даровао победоносну силу пријатељима Својим, да до краја времена побеђују. То је, најзад, радост чистога и незлобнога срца - радост, која значи живот, љубав и моћ. Ту и такву радост, и то у пуноћ и желео је Господ Исус ученицима Својим при растанку са светом.

Ова предсмртна молитва Господа Исуса Христа потпуно је услишана од Оца, и њени резултати убрзо су се показали. Први мученик за веру Христову, свети архиђакон Стефан, при мучеништву свом видео је славу Божију и Исуса где стоји с десне стране Богу (Дела Ап. 7, 55). А видовити апостол Павле пише, да Бог посади Христа себи с десне стране на небесима, над свима поглаварствима, и властима, и силама, и господствима, и над сваким именом што се може назвати не само на овоме свету него и на ономе који иде, и све покори под ноге његове (Ефес. 1, 20-21). То је што се тиче прослављења Господа Исуса. А што се тиче духовног јединства следбеника Његових, и то се остварило онако како је Он молио Оца. Јер се вели у Делима Апостолским, да сви једнодушни бијаху (1, 14). и да у народа који верова беше једно срце и душа (4, 32).

Но, као што напоменусмо, молитва Христова не односи се само на апостоле - премда на њих на првом месту - него и на све оне, који су узверовали и узверују у Господа њихове речи ради! Та молитва односила се, дакле, и на свете Оце Првог Васељенског Сабора, које данас прослављамо. Сачувај их! молио се Господ Оцу Своме. И Отац их је сачувао од заблуде Аријевске и Духом Светим надахнуо, просветио и оснажио, те су веру православну одбранили и утврдили. Но та молитва односи се и на све нас, који смо се крстили у цркви апостолској, и који смо од апостола и њихових следбеника узнали за спасоносно име Христа Спаситеља. О, браћо моја, помислите, да је Господ Исус пре две хиљаде година пред саму смрт Своју мислио на вас, и молио се Богу за вас! О, нека би вас ова свемоћна молитва сачувала и очистила од сваког греха, испунила вас радошћу и ујединила срца и душе ваше! Да сви будете једно у прослављању Оца и Сина и Духа Светога - Тројице једнобитне и неразделне, којој нека је слава сада и навек, кроза све време и сву вечност.

Амин.

Извор: СПЦ

И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје.

Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне „слушкиње Божије Анастасије - Васкрснице, моје бесмртне дародавке".

Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава" у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац... Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост.

Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше.

Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула" у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет.

У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, З1.децембра 1915/1.јануара 1916. године, архимандрит Венијамин (Таушановић), потоњи владика браничевски, постригао је младог богослова Благоја Поповића, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим Епископом Далматинским Иринејем.

Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства.

На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920-1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград.

Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског университета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе.

Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског университета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског.

У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију.

По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије „Свети Сава", премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно-васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско-рационалистички метод наставе.

Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха.

Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1-9 из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8-12/1927) отац Јустин издао је у Призрену.

Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања.

На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско-богословске проблематике и носио је назив „Гносеологија Св. Исака Сирина".

Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису „Хришћански живот", изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова.

Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце.

Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године.

По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу).

У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство.

Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике.

Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски университет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог университета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском университету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да „специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство".

Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом „О суштини православне аксиологије и критериологије". Касније, изабран је за професора догматике.

У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве.

Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године.

Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски.

У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: „Раскрсница", „Вера и живот", „Народна одбрана", „Духовна стража", „Црква и живот", „Весник Српске Цркве", „Светосавље", „Хришћанско дело", „Пут", „Богословље", „Идеје", „Хришћанска мисао", „Пастирски глас", „Преглед Епархије Жичке", „Жички благовесник"... Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски...).

Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе.

По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као „народни непријатељ", проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи.

По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948 радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа" (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса).

Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти.

Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у „Православном мисионару" (1958), два у „Гласу Православне Епархије Нишке" (1968, 1969), и четврти у „Православљу" (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у „Американском србобрану" (1969) у Питсбургу у Америци и у „Календару Свечаник" у Минхену (1970).

Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа.

На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих.

Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних „сведочења о Светом Ави Јустину", под карактеристичним насловом „Заљубљен у Христа", Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености. Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига „Православна Црква и екуменизам" (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском).

Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.

Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе.

Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве.

Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику.

Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе.

„Човек и Богочовек", наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО-ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето-васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света.

Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује и даље Еванђеље Христово". Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно „живо савремено Еванђеље Христово". Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско-светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље.

Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!"

Манастир Ћелије

Кад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи студ смрти - о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предела? Има ли, има ли, такве ластавице?

Изван круга хришћанске цркве нико вам на ово питање не зна дати никакав поуздан одговор. Једино црква зна, и то зна поуздано. Она је видела тај рајски предео, за којим душа наша чезне у мразном сумраку овог битисања на земљи. Она је видела и ту благословену Ластавицу, која је прва узлетела у тај жељени предео, просецајући Својим моћним крилима тамну и тешку атмосферу између земље и неба, и отварајући пут јату за Собом. Осим тога црква на земљи зна вам казати и за безбројна јата ласта, која су следовала оној првој Ластавици и одлетела за њом у земљу благу, обилну сваким добром, у земљу вечног пролећа.

Ви се досећате, да ја под том спасоносном Ластавицом мислим на вазнесеног Господа Исуса Христа. Није ли Он сам за Себе казао, да је он почетак , почетак и пут ? И није ли Он сам рекао Својим апостолима: ја идем да вам приправим место, и узећу вас к себи (Јов. 14, 2-3)? И није ли им још пре тога рекао: и кад ја будем подигнут од земље све ћу привући к себи (12, 32)? То што је Он рекао, почело се испуњавати одмах после неколико недеља, и продужило се испуњавати до дана данашњега, и испуњаваће се до краја времена. То јест, будући почетак првом створењу света , Он је постао почетак и другом стварању или благодатном обновљењу старе твари. Грех је саломио крила Адаму и целом Адамовом потомству, те су сви отпали од Бога, удаљили се и слепили се с прашином, од које им је тело било створено. Христос је као Нови Адам, први човек, Првенац међу људима, који је с духовним крилима узнео се на небо, ка Престолу вечне славе и силе, пропутивши тако пут ка небу и отворивши све капије неба Својим духовно окрилаћеним следбеницима. Као орао што пропућује пут орлићима својим. Као ластавица што иде напред, указујући јату пут и сламајући тешки отпор ваздуха.

Ко би ми дао крила као у голуба? Одлетео бих и починуо! Узвикивао је жалостиво пророк пре Христа (Пс. 55, 6). Зашто? Он сам објашњава : срце је моје уздрхтало у мени, и страх смртни спопаде ме. Страх и трепет дође на ме, и гроза подузе ме. Такво ужасно осећање страха смртнога и језа битисања у пределима овога живота морало је као тешка мора притискивати сав разумни и поштени свет пре Христа. Ко би ми дао крила, да одлетим из овог живота? Морала се запитати многа благородна и осетљива душа. Но куда да одлетиш, грешна душо људска? Да ли се још као кроз сан сећаш оног топлог и светлог предела, из кога си протерана? Гле, капије су за тобом затворене, и херувим с пламеним мачем постављен је, да ти забрани приступ. Гле, грех ти је саломио крила, не птичија него божанска, и притиснуо те тврдо за земљу! Треба неко ко ће те прво ослободити од терета греха, ко ће те опрати и усправити. Па онда треба ти неко ко ће ти усадити и однеговати нова крила, да би могла полетети. Па ти треб а неко , врло моћан, коме се и херувим с пламеним мачем уклања с пута, да ти пропути до твоје светле домовине. Па ти, најзад, треба неко, ко ће умилостивити увређенога Творца, да те поново прими у пределе бесмртне државе Своје. Тај неко није био познат прехришћанском свету. Он се јавио као Господ и Спаситељ твој, Исус Христос Син Бога живога. Из љубави према теби Он је пригнуо небо к земљи и спустио се на земљу, обукао се у тело, постао сужањ ради тебе сужне, претрпео зној и мраз, поднео глад и жеђ, открио Своје лице да буде попљувано и предао Своје тело, да буде клинцима на Крст приковано, легао у гроб као мртав, спустио се у ад да розори једну гору тамницу од овог живота, која је теби била намењена по растанку са телом, - и то све, да би тебе опрао од блата греховног и усправио те; потом је васкрсао из гроба, да теби тиме усади крила за летење к небу, и најзад вазнео се на небо, да теби отвори пут и привуче те у ангелско обиталиште. Ти не мораш сад, дакле, да уздишеш у страху, трепету и грози као цар Давид, нити да желиш крила као у голуба , јер се јавио Орао, који је показао и просекао пут. Ти треба само да негујеш духовна крила, која су ти крштењем дата у име Његово, и да свом силом пожелиш, да се уздигнеш тамо где се Он уздигао. Он је урадио за твоје спасење деведесет и девет процената онога што је требало урадити; зар се нећеш ти потрудити да урадиш онај један преостали процент на твом сопственом спасењу, и то после тога када ти се тако обилно допусти улазак у вечно царство Господа нашега и Спаса Исуса Христа (II Петр. 1,11)?

Вазнесење Господа са земље на небо исто је тако велико изненађење за људе као што је Његово спуштање с неба на земљу и рођење у телу било изненађење за ангеле. Уосталом, који догађај у Његовом животу не представља јединствену новост и јединствено изненађење за свет? Као што су ангели морали с дивљењем посматрати, како Бог при првом стварању одваја светлост од таме, и воду од суха, и како уређује звезде по небесном своду, и како подиже из прашине биље и животиње, и како најзад уобличава човека и даје му живу душу, исто тако сваки од нас мора, хтео нехтео, с дивљењем посматрати догађаје у животу Спаситељевом, почев од необичне благовести архангела Гаврила Пресветој Д ј еви у Назарету па све редом до Његовог моћног вазнесења на Гори Јелеонској. Све на први мах изненађује, но по сазнању плана домостројства нашега спасења, све нагони разумна човека на радосно клицање и прослављање моћи, мудрости и човекољубља Божјега. Не можеш ниједан велики догађај избрисати из живота Христовога, а да не онаказиш све, као што не можеш живоме човеку одсећи руку или ногу а да га не онаказиш, или као што не можеш уклопити месец са свода небесн ог или погасити један део роја звезданога, а да не нагрдиш стројности и красоту неба. Зато и не помишљај да кажеш: вазнесење Господа није било потребно! Кад су и неки Јевреји, поред све своје злобе, морали да признаду и да узвикну све добро чини (Мк. 7, 37)! како ли тек ти, који си крштен у Његово име, треба да верујеш, да све што је Он чинио, чинио је добро, смишљено, стројно, премудро? И вазнесење Његово је, дакле, исто тако добро, смишљено, стројно и премудро као и Његово ваплоћење као и крштење, као и преображење, или као васкрсење. Боље је за вас да ја идем, рекао је Господ Својим ученицима (Јов. 16, 7). Видиш, како Он све устројава и чини што је за људе боље? Свака његова реч и сваки Његов поступак има за циљ наше добро. Његово вазнесење је од недогледног добра за све нас. Да није тако, Он се не би ни вазнео. Но задржимо се најпре на самом догађају вазнесења онако како га јеванђелист Лука описује у два своја дела, у Јеванђељу и у Делима Апостолским.

Рече Господ Својим ученицима: тако је писано и тако је требало да Христос пострада и да васкрсне из мртвих трећи дан. Ко је писао? Писао је Дух Свети, од савета Свете Тројице, а кроз пророке и тајновидце, у закону Мојсијеву, и у пророцима и у псалмима. Овим књигама Господ даје утолико важности, уколико су оне предсказање онога што се с Њим збило. Тамо је предсказање, овде испуњење. Тамо сен и слика, овде живот и стварност. Тада им от вори ум да разумеју Писмо. Отворити ум равна се чуду васкрсења из гроба. Јер под тешком копреном греха ум се људски налази као у гробној тами: чита и не разуме, гледа и не види, слуша и не појима. Ко је више гледао у слова Писма и читао него јерусалимски књижевници, па ипак - ко је мање видео у прочитаним словима него они? Зашто и њима Господ није скинуо мрачну копрену с ума, да и они разумеју као и апостоли? Зато што су ови били вољни, да им се то учини, а они нису. Јер док књижевници и старешине говораху за Њ: овај човек је грешан и вребаху прилику да Га убију, дотле апостоли говораху: Господе! Коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Јов. 6, 68). Само вољнима Бог отвара ум; само жеднима Он даје воду живота; и открива се само онима који Га чежњиво траже.

Тако је писано и тако је требало. Да су то писали обични људи по своме људскоме разуму, не би се Син Божји позивао на њихово писање нити би се журио да га испуни. Али пророчко писање јесте писање Духа Божјега, и Бог, доследан Себи и Својим обећањима, послао је сина Свог јединородног, да та написана обећања и испуни. Тако је требало, говори Онај који види сав створени свет с краја у крај, као што човек гледа лист исписане хартије пред собом. Па кад Видовити вели, да је тако требало, нису ли смешни слепци, кад говоре, да тако није требало? Требало је, да господ Исус у времену пострада, да би се ми у вечности радовали. И требао је да васкрсне, да би и ми кроз Њега васкрсли у живот вечни.

И да се проповеда покајање у име његово и опроштење греха по свима народима 1 почевши од Јерусалима. Да није Господ Исус пострадао и умро због наших греха, ко би од нас знао, да је грех тако преужасан отров? И да није васкрсао, ко би од нас, сазнавши за ужас греха, имао наде? Онда не би било ни покајање корисно нити опроштење могуће. Јер покајање одговара страдању за грех, а опроштење васкрсењу по сили божанској. Покајањем стари човек, окужени грехом, леже у гроб, а опроштењем рађа се нови човек у нови живот. Ево предивне благовести свима народима на земљи, почевши од Јерусалима! Оно што је слуга Свевишњега, архангел Гаврил, изговорио Пресветој Деви пророчким речима: он ће спасти људе своје од греха њихових, то сада потврђује сам Господар, са искуством страдалника и са правом победника. Но зашто се каже: почевши од Јерусалима? Зато што је у Јерусалиму принета велика жртва за сав род људски, и што је ту засијала из гроба светлост васкрсења. У тајанственом смислу пак, -ако Јерусалим представља ум у чoвеку - јасно је да од ума треба да почне покајање, смирење и скрушеност, па да се одатле распростре на целог унутрaшњег човека. Гордост ума низвргла је Сатану у ад: гордост ума одвојила је Адама и Еву од Бога; гордост ума покренула је фарисеје и књижевнике на убиство Господа. Гордост ума главни је црвињак греха и до дана данашњега. Чији ум не клекне пред Христом, тога ни колена неће клекнути. Ко је отпочео смиривати свој ум покајањем, тај је отпочео лечити своју главну рану.

А ви сте сведоци овоме. Чега сведоци? Сведоци страдања Господа, сведоци Његовог славног васкрсења, сведоци потребе покајања, сведоци истине опроштења грехова. И апостолу Павлу, кад га је обратио од гонитеља у апостола Свога, Господ је рекао: јер ти се зато јавих да те учиним слугом и сведоком овоме што си видео (Дела Ап. 26, 16). А апостол Петар, у првој својој беседи народу по силаску Светога Духа вели: овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци (2, 32). Још и апостол Јован говори: што чусмо што видесмо очима својима, што размотрисмо и руке наше опипаше - то јављамо вама (I Јов. 1, 1-3). Апостоли су, дакле, били лични сведоци живоносне проповеди Христове, Његових чудеса и свих догађаја живота Његовог на земљи, на чему је засновано наше спасење. Они су били слушаоци, гледаоци и саучесници Истине. Они су први укрцани у брод спасења од потопа греховнога, да би продужили друге укрцавати и спасавати. Њихов ум био је укроћен од гордости и њихово срце очишћено од страсти. То им је и сам господ посведочио : ви сте већ очишћени речју, коју вам говорих (Јов. 15, 3). Не само, дакле, да су они били сведоци свега спољашњега, што се могло видети, чути, размотрити и опипати у погледу Слова Божјега него су били сведоци и унутрашњег препорођаја и обновљења човека покајањем а кроз очишћење греха. Јеванђеље се збило не само на њихове очи и уши него и унутра у срцу и уму њиховом. Читава револуција срца и ума одиграла се у њима за три године њиховог учеништва у Христа. Та револуција састојала се у мучном умирању старога човека у њима и још мучнијем рађању новога. Колико је самртних мука поднела душа њихова докле они најзад, обасјани светлошћу и препорођени, нису могли узвикнути; ми знамо да пређосмо из смрти у живот (Јов. 3, 14)? Колико времена, колико труда, сумње, страха, агоније, лутања, разматрања и испитивања - докле они нису постали истински и верни сведоци како телесног страдања, смрти и васкрсења Господа Исуса тако и свога сопственог душевног страдања, смрти и васкрсења!

Но ипак у то време апостоли још нису били потпуно духовно очврсли и омужали. Зато их Господ наставља и руководи као децу, храбрећи их при растанку: нећу вас оставити сиротне (Јов. 14, 18). Зато се и бави с њима још четрдесет дана после Свога васкрсења, показујући себе жива многим и истинитим чудима и говорећи о царству Божијем и зато им, најзад, обећава послати Духа Светога, силу с висине.

И изведе их на поље до Витаније, и подигнувши руке своје благослови их. И кад их благосиљаше, одступи од њих, и узношаше се на небо. Како величанствен и дирљив растанак са земљом! Тамо на ивици Горе Јелеонске, на догледу хумке, испод које је умрли Лазар поново се дигао у овај времени живот, уздигао се васкрсли Господ у недогледне висине вечнога живота. Уздигао се не до звезда него изнад звезда; уздигао се не до ангела него изнад ангела, и не до највиших сила небесних него изнад ових, изнад свих бесмртних војски небесних, изнад свих рајских обиталишта ангелских и праведничких, далеко, далеко и за херувимске очи, до самога престола Оца небесног, до у сами тајанствени олтар Свете и животворне Тројице. Мера те висине не постоји у створеном свету; можда је њој равна у противном правцу само дубина, у коју је гордост сурвала Луцифера, одступника од Бога; дубина, у коју је Луцифер хтео сурвати и род људски. Господ Исус спасао нас је од ове бесконачне пропасти, и место дубине бездна уздигао нас у божанске висине неба. Уздигао је нас, велимо, из два разлога: прво, јер се Он уздигао као телесни човек, као што смо и ми, и друго, јер се уздигао, не Себе ради, него нас ради, да би нама отворио пут примирења с Богом.

Узносећи се Својим васкрслим телом, које су људи били умртвили и у земљу зарили, Он је благосиљао рукама, које су људи били клинцiма израњавали. О, благословени Г осподе, како је превелика милост Твоја! С благословом је по ч ела историја Твога доласка у свет, с благословом се и завршила. Објављујући Твој долазак у свет архангел Гаврил је поздравио Пресвету Богоматер речима: радуј се, благодатна, благословена си ти међу женама! А сада, када се Ти поздрављаш са онима, који Те примише, Ти шириш пречисте руке Своје и обасипаш их благословом. О, најблагословенији међу људима! О, благодатни источниче благослова! Благослови и нас, као што си благословио апостоле Твоје!

И кад гледаху за њим где иде на небо, гле, два човека стадоше пред њима у белим хаљинама, који рекоше: људи Галилејци! што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо. Два човека у белим хаљинама јесу два ангела Божја. Невидљиве војске ангела пратиле су свога Господара са земље на небо, као што су Га негде допратиле с неба на зем љ у при Његовом зачећу у Назарету и рођењу у Витлејему. Двојица од њих при вазнесењу Господа учинили су себе видљивим за очи људске, по промислу Божјем, ради једне испоруке ученицима. Та испорука била је неопходна за оне, који су се могли осећати остављеним и осамљеним по одласку Спаситеља. Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи. То је испорука Христова преко ове двојице ангела. Видите ли, колико је човекољубље Господа? Чак и у време Свога узношења на небо, ка престолу славе Тројединог Бога, Он не мисли о Себи, ни о Својој слави после понижења, нити о Своме одмору после труднога дела на земљи, него мисли о Својима, који остају иза Њега на земљи. И ако их је Он лично довољно био и усаветовао и укрепио, ипак Он им шаље ангеле Своје, да их још више укрепи о обрадује. И ако им је обећао послати Духа Утешитеља; и ако им је Он лично рекао: нећу вас оставити сиротне, доћи ћу к вама - ипак Он чини и нешто више, што им није обећао: Он им показује ангеле небесне, као веснике и слуге Своје, једно да их тиме увери о моћи Својој, а друго да им и кроз ангелска уста понови обећање, да ће Он опет к њима доћи. Он све, све чини, само да одбије од њих страх и тугу, и да их обогати храброшћу и радошћу.

И они му се поклонише, и вратише се у Јерусалим с великом радошћу. Поклонише се свесилном Господу и душом и телом, у знак поштовања и послушности. Тај поклон њихов значи: нека буде воља Твоја, свесилни Господе! И вратише се с горе Јелеонске у Јерусалим, како им је и наређено. Не вратише се с тугом но с великом радошћу . Били би тужни, да се Г оспод на други начин растао са њима. Но Његов растанак са њима био је новим и величанственим откровењем за њих. Он није ишчезао од њих ма како и незнано куда, но у слави и сили уздигао се н а небо. Тиме су се очигледно обистиниле пророчке речи Његове о овом догађају, као што су се пре тога обистиниле и оне о Његовом страдању и васкрсењу. И ум ученика тиме се отворио, да разумеју оно што је Он рекао: нико се не попе на небо осим који сиђе с неба, син човечји (Јов. 3, 13); и још оно што је у виду питања рекао ученицима (кад су се ови саблажњавали од Његових речи о хлебу који сиђе с неба); а ако угледате С ина човечијег да одлази горе где је пре био (6, 62)? и још оно: изиђох од О ца и дођох на свет; и опет остављам свет и идем к О цу (16, 28). Тама од незнања улива у душу људску страх и недоумицу, а светлост од познања истине улева радост и ствара снагу и поуздање. У страху и недоумици били су ученици, кад им је Господ говорио о Својој смрти и васкрсењу. Но кад су га видели васкрсла и жива, обрадоваше се. У страху и недоумици морали су опет бити ученици, кад им је Г оспод говорио о Свом вазнесењу на небо и растанку са њима. Но кад с е и то на њихове очи догодило, како је проречено, они се испунише великом радошћу. Страх је разбијен, сумња ишчезла, недоумица одлетела, а место свега тога извесност, прекрасна сунчана извесност, и од извесности снага и радост. Сад су они поуздано знали, да је њихов Господ и Учитељ с неба сишао, јер се на небо и узнео; и да је од Оца послат, јер се к Оцу вратио; и да је свемоћан на небу као што је био и на земљи, јер Га ангели прате и Његову вољу испуњују. С тим поузданим знањем везана је била сада и поуздана вера, да ће Он опет доћи, и то не ма како него у сили и слави, као што им је Он више пута говорио, и као што су ангели Његово обећање поновили. Њима, дакле, сада ништа није остајало него да у свему ревносно изврше Његове заповести. Он им је заповедио да седе у Јерусалиму и чекају силу с висине. С великом и потпуно оправданом радошћу, и са исто тако великом вером, да ће та сила с висине доћи на њих, они се вратише у Јерусалим.

И бијаху једнако у цркви хвалећи и благосиљајући Бога. То јест непрестано су ходили у храм јерусалимски, и ту су хвалили и благосиљали Бога. На другом месту опет каже се: сви једнодушно бијаху једнако на молитви (Дела Ап. 1, 14). После свега што су видели и сазнали, они нису могли више одвојити ума и срца свога од Господа, који се удаљио био испред њихових очију, али који је зато остао још дубље усађен у душе њихове. Са силом и славом Он је обитавао у душама њиховим, и они су ликујући хвалили и благосиљали Бога. И тако, Он се брже вратио к њима него што су они очекивали. Није се вратио, да га очи виде, него се вратио уселивши се у душе њихове. Но није сам Он био усељен у душе њихове него заједно са Оцем. Јер је Господ рекао за онога ко има љубав к Њему: ја и Отац к њему ћемо доћи, и у њ ега ћемо се настанити (Јов. 14, 23). Требало је само још да и Дух Свети сиђе и настани се у њима, па да они буду савршени људи, у којима је обновљен образ и подобије т ројединог Бога. На то су они имали да чекају у Јерусалиму. И сачекали су, и дочекали су. И на десет дана доцније сишао је Дух Свети, сила с висине , на ту прву цркву Христову, да се никад не одвоји од Цркве Христове уопште до дана данашњега и до краја времена.

Хвалимо и ми и благосиљајмо Господа, који нам је вазнесењем Својим отворио ум, да видимо пут и циљ нашега живота. Хвалимо и благосиљајмо Оца, који на нашу љубав према Сину одговара Својом љубављу, и усељава се заједно са Сином, у сваког оног који држи и исповеда заповести Господње. И држимо у уму нашем непрестано Оца и Сина, хвалећи их и благосиљајући - као апостоли негде у граду јерусалимском - чекајући, да и на нас сиђе сила с висине, Дух Утешитељ, који још при крштењу на сваког од нас силази, но који се због греха наших од нас удаљава. Да би се и у нама тако обновио цео првобитни небесни човек. Да би се тако и ми, као апостоли, удостојили, да нас благослови прослављени и вазнесени Господ наш Исус Христос, коме нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Свети Владика Николај

1) Код јеванђелиста Марка каже се то исто другим речима: проповедите евангелје всех твари . Свакој твари означава опет - свима људима. „Од сваке твари човек има понешто. С камењем он има заједничко биће, са дрвећем живот, са животињама чувствовање, с ангелима разум... Отуда се под сваком твари разуме човек. " Григ. Двојеслов: Бес. XXIX.

СПЦ

Неки људи имају много пријатеља и познаника, али се и далје осећају усамљено. То је мислим самоћа без Бога, без духовног живота, самоћа можда због умора; и овде се суочавамо са привидним, лажним осећајем самоће. Познавао сам једну жену, која се на исповести све време жалила на своју самоћу, иако је имала предивне синове, од којих је један био свештеник, добру снају, предивне унуке, који су је волели. Та жена је наставила у неком смислу да буде центар своје породице, али се она свеједно жалила на самоћу и говорила: "Сви моји пријатељи су умрли, а немам ни мужа поред себе". Њој је увек нешто недостајало. Чини ми се да јој је недостајало право душевно настројење.

У наше време срећемо други греховни преокрт - човек специјално остаје сам ради тога, да би како се њему чини боље уредио свој живот. Многи савремени људи данас не желе да се жене или удају, јер желе да живе како им се свиђа. "Ја - кажу они - се још нисам нашетао, ништа у животу још нисам постигао. Кад све своје задовољим - тада ћу тражити себи супругу". Све то је наравно егоизам.

Постоји још и потреба стремљења за "дружењем" са духовником као један од начина превазилажења самоће и компензације недостатка општења. Дешава се некад, да понеко од духовних чеда, посебно "старих" постане пријатељ свештеника, или боље речено пријатељски елемент улази у те односе: свештеник негде с њима путује, одлази у госте, притом односи остају пуни страхопоштовања, и та духовна чеда, свештеникови пријатељи, чувају правилну дистанцу. Али ако се у односима са духовником појави привезаност, увреда, ревност према њему, завист према онима који му одузмају време - значи у тим односима нешто није како треба. Посебно је опасна ствар када неке неудате девојке покушавају да у свештенику нађу пријатеља: почну да се љуте на њега, да му досађују са питањима, која е не односе на исповест. Ја све то схватам као тежину стања једне усамљене девојке, која жели да се уда, али и поред свега треба да схвати да духовник - није пријатељ. Он постоји ради тога, да би био посредник између ње и Бога, да јој помогне да се учврсти у вери, а не да с њом води друге разговоре на исповести или да иде с њом у госте. Ако су односи такви, онда су они неправилни и девојка не добија никакву духовну корист. Могу да откријем једну малу тајну: често се дашава да када се девојка уда сва њена духовна питања и тешкоће из неког разлога нестају. Чини ми се да то говори о томе да код ње пре удаје није постојала духовна глад, већ незадовољство због самоће.

Старац отац Павле Груздев је говорио: "Све воли и свих се бој". Те речи подразумевају и неку предострожност, и одређену дистанцу у односима са другим људима. Некада је корисно и неопходно бити сам. Свети су тражили да се осаме, одлазили су у пустињу, скривали се од људи по шумама. У Јеванђељу је речено: да би се помолили треба да се затворимо у своју клијет, да останемо сами и да се у самоћи обратимо Богу.(види Мт. 6,6). Једно време сам желео да будем сам, али ми Бог то не даје, јер треба општити са разним људима, и бавити се разним пословима.

Некада је и мајци са много деце потребно да остане сама на неко време, јер и она треба да буде са Богом, и треба да се помоли. То је веома важно за мајке - да некада буду у тишини. Али истовремено треба носити свој крст и следити Божју вољу.

Ако живимо са Богом и Богу се молимо - све можемо да савладамо, и сама самоћа, коју људи јако тешко подносе, може човеку да буде на добро, уколико он тражи спасење своје душе, ако је он са Богом.

Пријатељско општење је добро и у некој мери неопходно, и Сам Христос је имао пријатеље, Лазара је називао Својим пријатељем.Човеку је потребна топлина и саосећање других људи, и тај ко то нема, њему је тешко да живи, јер се душа изопачује. На пример, деца која су своје детињство провела по домовима, нису добила љубав и топлину у детињству, су нечим оштећена, и веома је тешко надокнадити тај недостатак љубави. Деци су у тинејџерсим годинама потребни пријатељи, а још више током младости. Ако говоримоо правим пријатељима - они се могу наћи и касније током студија и на послу. Пријатељи пре свега треба да буду духовно блиски. Православни млади људи треба да траже пријатеље на местима где се налазе људи који служе ближњима, и који стреме подвигу.

Превела са руског др Радмила Максимовић

Извор; Сајт манастира Лепавина

"Што им је детињство досадно, журе да одрасту, а потом би желели поново да буду деца. Што троше здравље да би стекли новац, па потом троше новац да би вратили здравље. Што живе као да никада неће умрети, а онда умиру као да никада нису живели."

- Које би животне поуке дао деци ?"

Старац, осмехујући се, одговори:

"Да науче, да никога не могу присилити да их воли. Да није највредније оно што поседују, него ко су у свом животу. Да науче како није добро да се упоређују с другима. Како није богат онај човек који највише има, него онај коме најмање треба. Да науче како је довољно само неколико секунди да се дубоко повреди вољено биће, а потом су потребне године да се излечи. Да схвате како постоје особе које их нежно воле али то не знају да кажу, ни да покажу. Да науче да се новцем може купити много, осим среће. Да две особе могу да посматрају исту ствар ,а виде је различито. Да науче да је прави пријатељ онај који зна све твоје мане, а ипак те воли.

Јер, види синко, људи ће заборавити шта си рекао, људи ће заборавити и шта си учинио али никада неће заборавити какве си осећаје у њима побудио".

Као што кошута чезне за изворима водним, тако душа моја чезне за тобом, Боже! Жедна је душа моја Бога, Бога живога (Пс. 41, 1-2)! Ово није усклик некога сиромаха и простака, који није имао могућности да своју душу запоји мудрошћу људском, светским знањем и умењем, философијом и уметношћу, познавањем танких нити, из којих је изаткан живот човека и живот природе. Не; него је ово одушевљени и болни усклик једнога цара, богатог у светском богатству, генијалног по уму, отменог по осећајима срца, и моћног по јачини и делима воље. Напојивши душу своју свим оним, за чим неслободна душа жуди у овоме свету, цар Давид је наједанпут осетио, да се његова духовна жеђ не само није утолила него да је порасла до толике мере, да је сва ова материјална васиона није могла ниуколико утолити. Тада се он осетио у овоме свету као в земљи пустје и непроходње и безводње (Пс. 62, 1), и завапио је к Богу као једином извору бесмртнога пића, за којим једна разумна и пробуђена душа чезне. Жедна је душа моја Бога, Бога живога!

Не треба ни доказивати, да телесна храна не може заситити душу човечју, нити да је телесно пиће може напојити. Но чак ни сав онај животни дух, који просијава кроз све твари, оживљујући их и хармонизирајући их, није у стању заситити и напојити душу.

Тело прима непосредно ону храну, која је у суштини истоветна с телом. Тело је од земље, и храна је телу од земље. Зато се тело у овоме свету осећа дома, међу својима. Али се душа мучи, распиње се и мучи, гади се и протествује, што мора да прима храну посредно, и то храну не истоветну с њом него само сличну њој. Зато се душа у овоме свету осећа у туђини међу туђинцима. Да је душа бесмртна и да по суштини својој припада једном бесмртном свету, доказ је и то, што се она у овоме свету земаљском осећа као незадовољан путник у туђини, и што је ништа у свету не може потпуно нахранити и напојити. И чак кад би душа могла сручити у себе сву васиону као једну чашу воде, њена жеђ не само не би се умањила него би се посигурно још и повећала. Јер тада јој не би преостала више ниједна обманљива нада као да ће за идућим брдом наићи на неки неслућени извор пића.

Жива је душа људска, жива и вазда жедна живота; и ништа је не може запојити осим живота, битни и непосредни живот. А битни и непосредни живот је једино у Богу, у Богу живоме. Жедна је душа моја Бога, Бога живога! Ово није песма, него је ово један сухи факт, као сухо грло жедног арслана који риче у пустињи, и чија се рика може учинити птицама у оази као песма, но арслану је то не песма него јаук и запомагање. Жедна је душа моја Бога, Бога живога! Ово не говори песник, него ожеднели путник у земљи пустој, непроходној и безводној: не говори ово певач, него један од најопитнијих и најискуснијих испитивача и зналаца душе људске у историји света.

Човече, ако икад помислиш, да телесна храна и телесно пиће може нахранити и напојити и душу твоју, онда се налазиш на ступњу, на коме се налазе животиње домаће и зверови горски. Ако си прешао тај ступањ, па се надаш, да душу твоју може нахранити и напојити мудрост људска и красота овога света, онда се налазиш на ступњу полуопитних и полузрелих. Као што је она прва мисао луда тако је ова нада Јалова. Јер на овом другом ступњу ти примаш рику и јаук жеднога света за песму и весеље, старајући се да туђом жеђу заситиш своју жеђ. Ако си пак прешао и тај други ступањ, и осетио жеђ неисказану, коју не може свака бара светска утолити, коју не може утолити ни васцели океан васионе, онда си у истини опитан и зрео човек, прави човек. Само на томе ступњу незаситиве жеђи душевне, давидовске жеђи душевне, ти ћеш схватити данашње јеванђеље у пуном смислу његовом.

У време оно дође Исус у град Самаријски, звани Сихар, близу села које даде Јаков Јосифу сину својему. По брду Самари цела област између Јудеје и Галилеје добила је назив Самарија. Пут, који води из Јерусалима за Галилеју, и дан данас пролази кроз Сихар. Сихар се сада назива Аскар, и налази се близу Сихема, који се у наше време назива Наблус. Ту беше и један комад земље, што Јаков купи од синова Еморових, и начини жртвеник на тој земљи и назва га: Силни Бог Израиљев (Пост. 33, 1920). Ту земљу потом остави Јаков сину своме Јосифу, који је ту доцније и сахрањен (Ис. Навина 24, 32). Обично град даје важности суседноме селу, док је овде обрнут случај; село Јосифово било је знаменитије од града Сихара, због чега јеванђелист и опредељује положај града по селу - близу села.

А онде бијаше студенац Јаковљев; и Исус уморан од пута сеђаше на студенцу; а беше око шест сахати. Било зато што је праотац Јаков са својом стоком обитавао код овога бунара, било пак зато што га је он сам ископао и озидао, тек се овај бунар називао по његовом имену. Заморен стрменитим и безводним путем од Јерусалима Господ се спустио код овога бунара, да се одмори. Шест сахати по источњачком рачуњању означава подне. У време највеће дневне жеге, дакле, заморени Господ приспео је на то место. Беше уморан од пута ради нашега спасења, као што је доцније на крсту био крвав од рана и узвијен од болова опет ради нашега спасења. Но зашто није путовао ноћу, по хладовини? Ноћ Му је служила за молитву. Уосталом, ни свака ноћ није за путовање. А да је овом приликом, рецимо путовао ноћу, авај, Јеванђеље би било краће за један јединствени догађај и за једно изванредно поучно и спасоносно откровење. Путовао је дању, пешачећи, по стрмени и жези, уморан и жедан јер је журио, да сваки тренутак Свог земног времена, и дању и ноћу, искористи за наше добро, за наше спасење.

Дође жена Самарјанка да захвати воде. Рече јој Исус: дај ми да пијем. Нарочито се наглашава, да је жена била Самарјанка, пошто су Јевреји сматрали Самарјане за незнабошце. Дај ми да пијем, рече јој Господ. Он је био уморан и жедан, из чега је јасно, да је тело Његово било право тело човечје, а не привидно, како су неки јеретици учили. Као што је Његово тело пролевало сузе од жалости за људима, и као што је страдало од болова на Крсту, тако је осећало и потребу за храном и пићем. Истина, Он је могао кад је хтео савладати и отклонити ову потребу Својом божанском силом на дуже време, чак и за све Своје време на земљи, но по чему би се онда познао као прави човек, по чему би био у свему као браћа, и како би могао онда људе назвати браћом (Јевр. 2, 11-17)? Како би научио нас стрпљивом страдању и подношењу, да сам није страдао и подносио? И најзад, зар би Његова крајња победа имала онај блесак, који и нас све крепи и обасјава у мукама живота, да Он сам није прошао све те муке, и то у највећој мери? Рећи ће неко: зар Он, који је могао умножавати хлеб, ходити по води као по суху, није могао на овоме дугом путу једном моћном речју - да, једном помишљу - отворити извор воде у камену или песку, и утолити Своју жеђ? Заиста Он је то могао. Гле, то је учино и Мојсеј у пустињи; то су чинили у Његово име многи светитељи кроз историју цркве Његове; како, дакле, да Он то није могао? Не; него Он то није хтео. Он није учинио ниједно чудо ради Себе, - да би Себе нахранио, напојио или оденуо. Сва Његова чуда била су ради људи. У Његовом животу нема ни сенке себичности. Чак и кад је младенац, избегао испред мача Иродова, то није учинио ради Себе него ради људи. Јер још није било време; а кад је Он Свој посао међу људима завршио, Он онда није бежао испред смрти, него јој је ходио у сусрет. Бескрајно човекољубље, нераздвојно од бескрајне мудрости, надахњавало је и руководило све речи Господа Исуса, све Његове поступке и све догађаје живота Његовог на земљи. Дај ми да пијем! То Створитељ иште од свога створења. Те речи брује кроз двадесет векова; јер те речи Он није рекао само жени Самарјанци него свим људским покољењима до краја времена. Дај ми да пијем, говори Он и дан данас свакоме од нас. Не говори то Он - Створитељ воде и распоредитељ мора и океана, река и извора - зато што је жедан воде него зато што је жедан наше добре воље и љубави. Дајући Њему ми не дајемо ништа своје него опет Његово. Свака чаша воде на земљи Његова је, зато што ју је Он створио; и сваку чашу студене воде коју ми дајемо једном од Његове најмање браће, платио је Он Својом драгоценом крвљу. Ипак, у беспримерној смирености Својој Он не иште воду од жене као Створитељ од створења него као што би искао човек од човека. Да покаже тиме Своје смирење. Да засведочи тиме Своју праву човечанску природу, ограничену и потребиту. Најзад, да научи још нас услужности и милосрђу. Човек има права искања од човека; и човек има дужност услужности и милосрђа према човеку.

Јер ученици његови бијаху отишли у град да купе јела. Господ је, дакле, био не само уморан и жедан него и гладан, као и ученици Његови. Још један доказ Његове истинске човечанске природе и Његовог мудрог уздржавања од чуда тамо где чудо не доноси опште користи у делу спасења. Јеванђелист помиње одсуство ученика, да би објаснио, зашто је Господ искао воде од жене. Јер да су били ученици ту, они би захватили воду, и жена би остала неспоменута. Свакако је Провиђење хтело, да се оваква прилика створи; ради поуке наше, да и ми кад видимо и свог непријатеља у невољи помогнемо га. И кад је наш народ у непријатељству са суседним народом, ми као људи не смемо пренести то непријатељство на сваког човека из тога народа, него у даном случају дужни смо помоћи сваког потребитог човека без обзира припада ли он нашем народу или не.

Рече му жена Самарјанка: како ти, Јеврејин будући, можеш искати од мене, жене Самарјанке, да пијеш? Јер се Јевреји не мешају са Самарјанима. Ова Самарјанка стајала је на општем гледишту онога времена, да један човек треба да мрзи не само непријатељски народ него и сваког појединца из тога народа. У причи о милостивом Самарјанину Господ је истакао мржњу Јевреја према Самарјанима, а сада при овом догађају пак очитује се мржња Самарјана према Јеврејима. Да би се разбили зидови мржње између народа и народа, потребно је најпре разбити зидове мржње између човека и човека. То је једини разумни метод лечења рода човечијег од тешке болести узајамне мржње.

Одговори Исус и рече јој: Кад би ти знала дар Божји, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би искала у њега и он би ти дао воду живу. Дар Божји може се разумети у материјалном и духовном смислу. У материјалном смислу под даром Божјим треба разумети све што је Бог по доброти Својој створио и дао човеку на корист и употребу. Кад би ти, жено, знала, да та вода није ни Самарјанска ни Јеврејска но Божја; и да ту воду Бог при стварању није одредио за Самарјане или за Јевреје него за људе, ти би са страхом захватила од те воде, као Божјег дара, и напојила жедна човека - још са већим страхом - као створа Божјег. Јер сав овај свет је Божји дар човеку, а човек опет дар Божји свету. У духовном смислу пак под даром Божјим треба разумети само Господа Христа. Даровавши сав овај видљиви свет човеку, човекољубиви Господ дарује и Себе самога. Кад би ти, жено, знала, какав је драгоцени дар послао Бог и Јеврејима и Самарјанима и свима осталим народима, без изузетка, ти би уздрхтала душом, ти би заплакала од радости, ти би занемела од чуда, и не би се усудила ни помислити на узајамну злобу и мржњу између Јевреја и Самарјана. Па још кад би теби била откривена сва унутрашња тајна Онога који с тобом говори и кога ти цениш по телу као обична човека а по оделу и језику као Јеврејина, ти би искала у њега, и он би ти дао воду живу. Под водом живом Господ разуме благодатну и животворну силу Духа Светога, коју је Он обећао верницима. Ко у мене верује, из његова тела потећиће реке живе воде. (А ово рече за духа којега после примише они који верују) (Јов. 7, 38-39). Не поимајући ништа од свега овога жена му одврати:

Господе, ни захватити немаш чим а студенац је дубок; од куда ћеш дакле имати воду живу? Еда ли си ти већи од оца нашега Јакова, који нам даде овај студенац, и он из њега пијаше и синови његови и стока његова? Слуге немаш, суда немаш, а студенац је дубок, како ћеш захватити воду живу? Прерушени Господ чинио се жени обичним беспомоћним човеком. Водом живом, и онда као и данас, називала се вода изворска, насупрот кишници, сабраној у бунарима и цистернама. Но живом водом називала се и вода у бунарима, ако је изворска, и то само на дну бунара, где избија кључ воде, којом се пуни бунар. Прво, дакле, жена помишља на дно бунара, одакле вода кључа. Но на мах јој долази и друга мисао, која је гони на питање: еда ли си ти већи од оца нашега Јакова? То јест: еда ли ти можеш створити други неки извор воде, мимо овога? Праотац Јаков није створио овај студенац него га је само озидао и оградио. Ако би ти могао створити неку изворску, текућу воду, која би сва била жива, онда би ти био већи од праоца Јакова. Еда ли си ти већи од њега? Овај Јаковљев бунар тако је обилан, да и он пијаше из њега, и синови његови и стока његова, па и ми сви из ове околине и сви путници и намерници, и то кроз толико столећа. И вода у бунару никад не пресушује. Еда ли ти можеш још нешто веће учинити?

У овим речима жене Самарјанке изражава се с једне стране поноситост праоцем Јаковом а с друге стране више него сумња, готово подсмех Господу Исусу. Не онако груби и јавни подсмех као при васкрсењу кћери Јаирове - и подсмеваху му се (Мат. 9, 24) - али ипак посредни и вешто прикривени подсмех. Но Господ, који је био решен да извлачи људе из глиба греховнога, решен је био и да отрпи сваки подсмех и од демона и од људи. Он не кара, дакле, жену због ове жаоке подсмеха, него продужује да спасава њену душу.

Одговори Исус и рече јој: свако ко пије од ове воде опет ће ожеднети; а који пије од воде што ћу му ја дати неће ожеднети до века; но вода што ћу му ја дати биће у њему извор воде, која тече у живот вечни. Господ не одговори жени на њено питање, како је она очекивала. Он неће да њој говори о Своме превасходству над Јаковом. Он увиђа одакле долази неспоразум између њега и жене, што жена не увиђа. Неспоразум, наиме, долази од туда што Он говори о пићу духовном и животворном, док жена, научена да мисли само по чулном земаљском разуму, држи у памети воду видљиву, одређену од Бога да тренутно гаси телесну жеђ. Жива вода, о којој Господ говори, Јесте животворна божанска благодат, која храни и поји душу, уводећи је тако у вечни живот још овде на земљи. Та животворна благодат, када уђе у достојна човека, отвара у њему непресушни извор живота, радости и силе.

Рече му жена: Господе, дај ми те воде да не жедним нити да долазим овамо на воду. Жена још увек остаје при своме поимању мислећи увек још о води изворској, земаљској. У најбољу руку она је могла помислити о Христу као неком волшебнику, који неким врачаријама може учинити неко чудо. Да би разбио те луде мисли женине, Господ изненадно окреће разговор на сасвим други предмет.

Рече јој Исус: иди зовни мужа својега, и дођи овамо. Одговори жена и рече му: немам мужа. Рече јој Исус: добро си казала: немаш мужа; јер си пет мужева имала, и сад кога имаш није ти муж; то си право казала. Да би, дакле, научио жену да мисли духовно а не телесно, Господ налази за мудро не да учини неко чудо пред женом него да се покаже као тајновидац и пророк, што има исто онако велико дејство као и чудотворство. Иди зовни мужа својега! Господ зна да она нема мужа, но хоће да чује њен одговор, припремајући јој неочекивано запрепашћење Својим свезнањем и провиђањем. Пет си мужева имала - то је било довољно изненађења за жену, но кад је још чула и једну своју преступну тајну, коју је она хтела скрити, наиме: и сад кога имаш није ти муж - то је морало на њу дејствовати као неочекивани гром.

Но не укоревај жену Самарјанку душо хришћанска, не укоревај, него се запитај: ко је твој муж? И да ниси и ти имала већ пет мужева? И да твој садашњи муж није незаконити? Душа је црква, а глава је цркви Христос Господ; другим речима: муж је души хришћанској сам Господ. ако си се држала само овога чулнога света, венчавајући се са њим и блудећи са њим кроз својих пет чула, онда си ти, душо, у истини у истом оном грешном и незавидном положају, у коме се налазила жена Самарјанка. Ако си се разочарала у својим чулима, у чулним уживањима, ти си, истина, презрела своја чула, и од њих се развенчала, тако да су она постала као пет умрлих мужева; но остала си ипак да животариш са шестим незаконитим мужем, наследником оних пет: то је твој чулни разум; то је сва она лаж и гнусоба, коју су у тебе, као у сметлиште, временом нагомилала твоја чула. Јер гле, ништа у теби нема до представе о ономе и успомене на оно што си са својих пет чула, као са пет мужева, искусила и преживела. Разговор измећу Господа и Самарјанке, то је разговор измећу Бога, који је веран, и душе, која је неверна. Тај разговор се и тебе тиче. То је разговор небесног Женика са Својом невестом, душом људском. Зар не увиђаш, да је баш зато Господ Исус и повео разговор са Самарјанком о њеном мужу? Он је могао повести и другачији разговор са женом, и на други начин исто тако показати се пред њом тајновидац и пророк. Он је могао открити и друге њене тајне, или ма какве тајне њених родитеља, или ма какве тајне њених суседа у Сихару, знање којих исто би тако изненадило и запрепастило жену. Но Он је намерно повео разговор о мужу, пошто се овај разговор и на тебе односи, душо хришћанска, и на тебе и на све душе, које је Бог од почетка створио и које ће до краја стварати. Питање о мужу твоме, душо, најважније је питање за тебе, најважније и најсудбоносније. С ким си венчана, онога си и жена. Ако си венчана са светом, са светом ћеш и пропасти. Ако си венчана са грехом, са грехом ћеш и умрети. Ако си венчана са демоном, са демоном ћеш и у вечности пребивати. У сваком том случају ти се појиш даноноћно водом, од које се све више жедни. Само ако признаш Христа Господа, као свога законитог женика, и ако се вером и љубављу венчаш с Њим, ти се онда појиш живом водом, од које се не жедни, и којом се плови у царство небесно и живот вечни.

Рече му жена: Господе, видим да си ти пророк. Оци наши клањаху се (Богу) на овој гори, а ви кажете, да је у Јерусалиму место, где се треба клањати. Рече јој Исус: жено, веруј ми да иде време када се нећете клањати оцу ни на овој гори ни у Јерусалиму. Ви не знате коме се клањате, а ми знамо коме се клањамо; јер је спасење од Јевреја. Господ је намерно циљао, да потресе духовне струне у души Самарјанке. Погађањем њене прошлости Он је то успео. У жени, у којој је дотле дејствовао само чулни, земаљски разум, наједанпут се почео будити њен духовни разум, дотле успавани наркозом чулног разума. Она прво признаје Христа за пророка. За почетак и толико је доста. И одмах потом њено интересовање за духовне ствари почиње нагло расти. Она поставља Господу Једно питање, сасвим савремено у њене дане. Препирке о месту поклоњења Богу биле су сталне препирке између Самарјана и Јевреја. Шта је Богу угодније: да Му се људи клањају на гори Самаријској или у Јерусалиму? Ко је прави поклоник и прави богомољац: Онај ко Му се клања и моли овде или онај ко Му се клања и моли онде? Оци наши клањаху Му се на овој гори. Жена не каже: ми него оци наши, да би тиме као дала већу важност оној гори, и јаче оправдала савремене јој Самарјане као да хоће да каже: нисмо ми изабрали ову гору за поклоњење Богу него оци наши, који су били већи и ближи Богу од нас. И сада, као и раније, Господ не одговара жени на њено питање, ни да ни не. Он продужује да буди и узвисује њену душу све више и више. Жено, веруј ми. Веруј Мени, а не веруј ни онима који ти говоре о поклоњењу на овој гори нити онима који ти говоре о поклоњењу у Јерусалиму. Иде време, жено, када се нећете клањати Оцу ни на овој гори ни у Јерусалиму. Господ нарочито употребљује реч Отац место Бог или богови (Самарјани су се клањали и Богу и боговима), да би тиме дао на знање жени, да ће се новим поимањем Бога, као Оца, доћи и ново поклоњење. Поклоњење Оцу неће зависити од места, због чега ће се сасвим упразнити обе искључивости, и самарјанска и јеврејска. Господ овим пророкује оно што се због Његовог доласка у свет ускоро и збило. Но и ако Он изједначује по вредности обе искључивости, и пророкује поништење обојих, ипак Он даје извесну надмоћ Јеврејима над Самарјанима у богопознању. Ви не знате коме се клањате, а ми знамо коме се клањамо. Господ види, да жена Њега сматра за Јеврејина, па сходно њеном убеђењу Он говори, убрајајући и Себе у Јевреје, и не хотећи да о тој за Њега безначајној ствари води разговор са њом. Ви Самарјани не знате коме се клањате јер ви се клањате многим боговима, многим идолима; ви обожавате тобож Бога Аврамова и Јаковљева, а поред тога приносите жртве и безбројним идолима асирским и вавилонским. Јевреји бар знају за једног Бога, ма да Му и они служе, слично вама, каменим срцем, помраченим умом и мртвим обичајима. Ипак, спасење је од Јевреја; то јест: Месија ће се родити међу Јеврејима, и кроз Њега ће доћи спасење свему свету. Тако је обећано праоцима, тако је пророковано пророцима, тако је припремано Промислом Божјим, и - тако се и збива.

Али иде време, и већ је настало, када ће се прави поклоници поклањати оцу духом и истином, јер отац иште таквих поклоника себи. Бог је дух, и који му се поклањају, духом и истином треба да се поклањају. Поклоњење Богу у Самарији је лажно, јер Самарјани не знају коме се клањају. Поклоњење пак у Јерусалиму јесте само слика и сен правога поклоњења Богу, сен добара која ће доћи (Јевр. 10, 1). И лаж и сен ће ишчезнути ускоро, и право поклоњење Богу зацариће се. Родило се Сунце новога дана, и нови дан све више расте разгонећи таму и сени. Иде пуно време, а сад је тек његово јутро. Кад потпуно овлада светлост новога дана, људи ће познати Бога као Оца, и тада ће Му се поклањати као синови а не као робови, то јест не ће Му се поклањати мртвим словима и мртвим жртвама него духом и истином, душом и телом, вером и делима, мудрошћу и љубављу. Цео човек клања ће се целом Богу. Састављен од душе и тела, човек ће и једно и друго посветити Богу, и једним и другим служити Богу. Прави поклоници неће се клањати тварима но Творцу, нити злим демонима под именом богова него једином свемилостивом Оцу светлости и истине. Таквих поклоника иште Себи Отац небесни. Бог је дух, а не тело, не кип, не мртво слово, не ово или оно место. Зато они који Му се клањају треба да Му се клањају духом, духом и истином. Општећи са смртним светом око себе човек се представља својом смртношћу пред смртнима; но општећи с Богом бесмртним, човек мора изаћи пред Бесмртнога са оним што је бесмртно у њему. Као што вели апостол: не тражим што је ваше него вас (II Кор. 12, 14). Стари свет је служио Богу законским формалностима, и приносио је јарце и овнове Богу на жртву, и празновао је суботу, и тачно вршио прописана умивања и чишћења, али је био заборавио милосрђе и љубав. Читао је речи: жертва Богу дух сокрушен, сердце сокрушено и смирено (Пс. 50), читао је те речи, али нити их је разумевао нити испуњавао. Од сада ће се служити Богу духом и истином, јер је сам Господ сишао међу људе, да покаже пример такве службе и таквог поклоњења. Богу је био додијао смрад јарчевске и овновске жртве, коју су Му приносили људи мрачна духа и камена срца. Некада то није био смрад него благоухани мирис; и то онда када су му такву жртву приносили Ноје, Аврам, Исак, Јаков и Мојсеј. Али тај мирис долазио је не од крви и меса животињског него од богобојажљивог духа и богољубивог срца верних слугу Божјих. Доцније, када се дух жртвопроносача умртвио а срце окаменило, није имало шта да мирише пред Богом, пошто Бог не тражи мирис крви и меса него мирис духа и срца човечјег. И сав негдашњи мирис са жртвеника претворио се у смрад пред Господом; са свих жртвеника, како са оних у Самарији, тако и са оних у Јерусалиму. На ђубриште света, где је царовала смрт и смрад, дошао је живи Господ, да посеје цвеће духа и истине, које ће уништити смрт и растерати смрад, тако да ће нови свет бити као чиста и украшена невеста пред Богом.

Рече му жена: знам да ће доћи Месија који се зове Христос; кад он дође казаће нам све. Рече јој Исус: ја сам који с тобом говорим. И тада дођоше ученици његови, и чуђаху се где говораше са женом, али ниједан не рече: шта иштеш? или шта говориш с њом? А жена остави своје судове и отиде... Каква чудна драма! Каква брза смена сцена и догађаја! Само Господ стоји у средини свега непомичан као вечност. Изазвана духовним речима Господа Исуса, жена наједанпут помишља о обећаном Месији, кога су Самарјани очекивали онако исто као и Јевреји. Кад он дође казаће нам све, говори жена. За њу, као и за све остале Месија је нешто далеко, нешто још даље него прамичак магле на далеком хоризонту. На њено запрепашћење Господ објављује, да је Он очекивани Месија - ја сам који с тобом говорим. Занемела од чуда, жена Му ништа не одговара. У томе се враћају апостоли из града, и чуде се, шта то њихов Учитељ има да разговара са женом неверничком, Самарјанком. И они застају неми од чуда. Жена пак не знајући шта више ни да пита ни да разговара, оставља своје судове и бежи натраг у свој град, да објави оно што је сазнала. Једна ћутљива сцена, но речитија од свих људских речи! Међутим жена журно ходећи стиже у град и објави свему граду о чудном човеку на бунару Јаковљеву. Да није то Христос? Она се не усуђује да каже: то је Христос, ма да је познала Његову необичну духовну мудрост, него као у двоумици пита: Да није то Христос? као да хоће да каже: ја сам женска страна, и не могу да просудим но ви сте људи, расуднији и обазривији од мене, ви, дакле, ходите да видите. Овим жена пројављује природну женску скромност, једну добродетељ, која се код жена никад не може довољно нахвалити. Колико чудном вешћу толико и својом скромношћу жена беше узбудила све грађане Сихара, који изиђоше, дакле, из града и пођоше к Њему.

У томе беше се заподео разговор измећу Учитеља и Његових ученика. А ученици његови мољаху га, међутим, говорећи: Рави, једи. Јер они бејаху купили јела у граду и донели Њему да једе. Несумњиво, да је Он био гладан; но место да узме јело и једе, Он наставља Своју божанску мисију, ради које је и дошао у свет, не обзирући се на телесну глад. Тренутак је био врло важан, и Он га није хтео упустити. Он није хтео интерес духа дати за чанак сочива. Зато и одговара ученицима: ја имам јело да једем, за које ви не знате. Тада ученици говораху међу собом: већ ако ко донесе да једе. Он говори о духовној храни, а ученици о телесној. Понавља се готово иста сцена, као и мало пре са женом, кад је Он говорио о духовној води а жена о води бунарској. Тако и сада: Он говори о храни духовној, коју кад човек једе никад више не гладни, а ученици мисле на храну телесну.

Рече им Исус: јело је моје да извршим вољу онога који ме је послао, и да свршим његово дело. Воља Оца воља је и Сина, као што је и битност Оца битност и Сина. Зашто онда Господ Исус говори о вољи Очевој а не о Својој, и о делу Очевом а не о Своме? Но није ли свеједно: говорио Он о вољи Очевој или Својој, и о делу Очевом или Своме? Није ли то једна иста воља? И није ли то једно исто дело? Јесте, ваистину јесте; но Он именује вољу, којом се руководи, вољом Очевом, и дело, које врши, делом Очевим, ради нас самих - да би нас, непослушне и погорђене, научио послушности и смирењу. Но погледајте, колико је Њему мила и драга воља Очева - да је Он не назива Својом дужношћу него Својом храном! Јело је моје да извршим вољу Очеву. О, како божанствен пример и како незлобив укор свима нама, који сваки дан говоримо о својој дужности као о неком бремену! Ваистину, гледајући на Господа и Његово драговољно отправљање Своје претешке дужности међу људима, мора се с разлогом рећи: нико на свету не може извршити своју дужност према Богу, ако му ова није постала пријатна као свакодневна храна. То што Господ Исус говори, да Он извршује вољу Очеву а не Своју - као и на другом месту што вели: не чиним вољу своју него вољу оца (Јов. 6, 38) - не показује да је Син мањи од Оца, него показује превелику љубав Сина према Оцу. Јер се код истог јеванђелиста вели, да Отац свагда слуша Сина: ја знадох да ме свагда слушаш (Јов. 11, 42). Дакле, савршеној послушности Сина одговара савршена послушност Оца, као што опет савршеној послушности Оца и Сина одговара савршена послушност Духа Светога. А савршена послушност само тамо влада, где влада савршена љубав. Отуда, извршити вољу Очеву право је јело за Сина; извршити вољу Сина право је јело за Оца; а извршити вољу Оца или Сина, право је јело за Духа Светога.

Не кажете ли ви, продужује Господ, да су још четири месеца па ће жетва приспети? Ето велим вам: подигните очи своје и видите њиве како су већ жуте за жетву. Мало час им говори о јелу духовном, а сад им говори о жетви духовној. Близина жетве духовне опажа се као и близина жетве земаљске. Кад класје ужути, или убели, свак зна, да је жетва близу. Кад људи сами у гомили прилазе Христу, није ли јасно, да је приспела жетва духовна? Самарјани чувши од жене за Христа, не рекоше јој да је полудела, него одмах оставише све своје послове и у гомили пођоше к Њему. Подигните очи своје и видите ту гомилу људи што жури к нама! То је њива Божја. То је сазрео усев, који само очекује жетеоце. Заиста, жетва је велика а посленика мало (Лк. 10, 2). Ви сте ти посленици, ви сте жетеоци на њиви Божјој. Зашто Ме нудите телесним, пропадљивим јелом, на догледу тако дивне и тако обилате жетве? Не заборавља ли добар домаћин и ручак и вечеру кад нахрањен радошћу гледа такву жетву пред собом, и кад сав узбуђен и Богу благодаран хита, да је што брже пожње и у житнице сабере, пре него што би бура наступила и усев упропастила? Не будите, дакле, ни ви сувише забринути за телесну храну ни за себе нити за Мене, него журите на жетву, да вам награда не би пропала, јер и који жње прима плату, и сабира плод за живот вечни, да се радују заједно и који сије и који жње. Јер је у том истинита изрека: да је други који сије а други који жње. Ја вас послах да жњете где се ви не трудисте; други се трудише, а ви у посао њихов уђосте. На пространој њиви Божјој једни исти посленици не стижу, због краткоће века људског, и да посеју и да пожњу. Једни сеју и умиру не дочекавши да виде плод свога труда; други се рађају онда, када је посејано семе узрасло и за жетву ужутело; и тако ови постају жетеоци и сабирачи плодова, које нису посејали. Њива Божја сеје се још од почетка живота на земљи, и сејачи су били праоци и богоугодници, пророци и праведници, нарочито пророци. Сејали су а нису видели усев узрастао и узрео. Сви они вером живеше и у вери помреше, не видевши обећани плод за живота свога, него га видеше издалека (Јевр. 11, 13) духовним очима својим. И сам Господ Исус рекао је једном Својим ученицима: многи пророци и праведници желели су видети што ви видите, и не видеше (Мат. 13, 17). Сејачи нису видели то што жетеоци виде, наиме; плодове и жетву. Но и једни и други примиће плату за свој труд, јер су и једни и други посленици Божји на њиви Божјој, да се тако радују заједно и који сије и који жње. Тиме Господ похваљује труд пророка и праведника старозаветних, и тиме ободрава апостоле на жетвени труд. Као да хоће да каже: они поднеше већи труд него ви; јер заиста теже је бити сејач и не видети плода на њиви, него бити жетелац узрелога жита. Ви у посао њихов уђосте. Они као надничари и слуге трудише се и помреше, не видевши Домаћина жива у средини својој; а ви имате Домаћина у средини својој, и радите не као надничари и слуге него као синови, - управо Домаћин сам ради, а ви само сарађујете. Радујте се, дакле, и с радошћу журите да жањете узрело жито.

И из града онога многи од Самарјана вероваше у њега за беседу жене која сведочаше: каза ми све што сам учинила. Видите, како је усев узрео! Видите, како је жетва велика! Жедна земља брзо је упила воду. Многи Самарјани повероваше у Христа и пре него Га видеше, на саму реч женину. Она није чинила чуда, она није била апостол; напротив, она је била једна грешна жена, па ипак њена реч донела је жетву многу међу овим незнабошцима. Какав срам и стид за богоизбране Јевреје, који и поред толиких моћних чуда Христових мећу њима, и поред толиких моћних речи из уста Његових у уши њихове, осташе глуви и слепи, непокајани и окамењени! Сваке похвале пак достојна је ова жена Самарјанка, која не прећута благовест, што чу од Господа, него пожури, да је и другима објави. Она је слична оној жени, која нађе изгубљени динар, и нашавши сазва другарице своје и суседе и рече: радујте се са мном, ја нађох динар изгубљени (Лк. 15, 9)!

А када дођоше Самарјани к Њему, мољаху га да би остао код њих; и оста онде два дана. И много их више верова за његову беседу. Док су Назарећани хтели да гурну Господа с брда у пропаст за његову беседу, и док су га Гадаринци молили, да их остави и иде од њих, дотле ови Самарјани мољаху га да би остао код њих. Господ је услишио молбу њихову, и остао је код њих два дана. И жетва је била преобилна, јер поред оних, који повероваше у њ због женине беседе, још много више њих поверова Га због беседе из Његових пречистих уста.

А жени говораху: сад не верујемо више за твоју беседу, јер сами чусмо, и познасмо, да је овај заиста спас свету, Христос. Шта је Господ у току та два дана говорио духовно жедним и гладним људима, не зна се, јер је све то остало незаписано. Но да је говор Његов био вода жива, од које се више не жедни, и хлеб живота, од кога се више не гладни, о томе сумње нема. То се види прво по великој множини оних који повероваше у Господа, а друго по њиховом правилном исповедању вере у Њега. Овај је заиста спас свету, Христос. Поред многих богова, у које су веровали Самарјани, они су веровали донекле и у Бога Израиљева. А у Бога Израиљева веровали су не зато што су Га познавали него из поштовања према Израиљу, тј. Јакову, који је негде живео у њиховој средини. Гле, и жена Самарјанка говори о оцу нашем Јакову! Несумњиво, да су Самарјани чули и за пророчанство, везано за име Јаковљево, наиме за звезду, која ће засијати од Јакова. Када је једном Валак, цар моавски, ратовао са народом Израиљевим, позове он Валаама, једнога гатара, да му прорече победу над Израиљем, да би тако охрабрио своју војску. Валак обећа Валааму велике дарове за његову услугу, и Валаам заиста дође у логор Валаков. Но кад је хтео гатати и прорицати Валаку оно што је Валаково срце желело, наједнапут дух Божји дође на њ, и он отпочне прорицати не оно што је он хтео него оно што је Бог хтео, говорећи: како су лепи шатори твоји, Јакове, и колибе твоје, Израиљу! Кад је Валак чуо те речи, он почне корети Валаама, али овај се не убоја, него продужи: каже Валаам син Веоров, каже човек коме су отворене очи: видим Га, али не сад; гледам Га, али не изблиза; засијаће звезда из Јакова и устаће палица из Израиља (IV Мојс. 24). И ево појавио се Онај, кога је Валаам гледао издалека. Засијала се Звезда од Јакова, сјајнија од сунца и лепша од најлепшега сна. И видеше Самарјани и обрадоваше се. Видеше и повероваше. Напише се бесмртнога пића и оживеше животом вечним.

Но није Христос Спаситељ делио живу воду само Самарјанима и Јеврејима. Он ју је делио и дели и данас свима и свакоме, ко се у пустињи овога живота осећа духовно жедан. Једном приликом стајаше Господ Исус у Јерусалиму и викаше говорећи: ко је жедан нека приђе к мени и пије (Јов. 7, 37). Чујете ли, како се каже: викаше? Добри Пастир не шапће него виче своје стадо на појило. Човекољубиви Вожд стоји у усијаној пустињи овога света и виче све путнике од жеђи малаксале. Благо оном, ко чује глас Његов и приђе Му са вером! Неће га Он распитивати ни за језик ни за народност, ни за старост ни за богатство, него ће му дати воде живе, која крепи и подмлађује, обнавља и препорађа, оживотворава и усиновљава, изводи из пећи огњене овога света и уводи у Врт Рајски. О, божанско пиће, како си чудотворно! О, слатки Спаситељу, прохладни студенче, како си прозрачан, обилат и животворан! О, Душе Свети Утешитељу, привуци Господу Исусу све оне, чија душа чезне за бесмртним животом, и који у жеђи својој вапију: жедна је душа моја Бога, Бога живога! Господу Исусу нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

СПЦ

Споља гледано, није изгледало да има неки проблем али је имао. Не један, више проблема који су га мучили изнутра. Тешко му је ишло уклапање међу људе, стидљив, није имао право друштво за којим је чезнуо. На друге је увек гледао као на више од себе, осећао је себе као неког ко је увек споредан, и имао је жељу да се уклопи и буде признат од оних који су му изгледали, у то време, као узори. Имао је и извесне комплексе физичке природе. То сам сазнао касније.

За време студирања, одвојио се од родитеља и решио да почне нови живот. Све је, мало по мало, почело да се одвија онако како је одувек желео. Прихватају га они за које је мислио да никад неће бити у њиховом друштву, постаје омиљен међу девојкама и почиње да мисли високо о себи.

Алкохол, дрога, блуд, крађа и лаж, непрестана лаж, и окултизам , на крају, како је по природи био склон некаквој духовности, постали су свакодневница. Постао је опседнут астрологијом, све му је било с њом у вези па је чак , без већих проблема , погађао шта је ко у хороскопу и слично.

Али, скоро свако јутро, после слично проведене ноћи, будио се са осећањем гађења према себи тако да од срамоте и стида није смео мислима и сећањем да пређе по протеклој ноћи. А онда, ипак, опет је живео понављајући исто.

Оно што је било добро у свему је да је, очигледно, имао некакву унутрашњу кочницу па никад , из страха највише, није ушао до краја у све те лоше ствари. Није веровао у Бога, бар није тако изгледало, али је пар пута , у друштву, „бранио“ Бога кад би неко о Њему почео лоше да говори.

Онда је, за кратко време, два пута завршио у болници. Нешто је почело да му се дешава. Говорио је да се разболео. Али од чега ? Све медицинске анализе су говориле да је он здрав, резултати су били добри.

Појавио се снажан страх од смрти и болести која води у смрт. Ноћне море, није јео па је видно смршао. Понекад није могао да устане из кревета по неколико дана. Осећао је страшан немир да је „шкргутао зубима“. Хтео је да побегне од себе, да се извуче из своје коже, али није могао. Престао је да се смеје а често је плакао. Касније ми је рекао да тај период, тј. то стање најбоље може да се опише као - предукус пакла. Преко лекара, затим врачара код којих су га родитељи, у најбољој намери, водили, на крају завршава код психијатра који му приписује некакве лекове и повремене контроле.

То стање мучења је трајало месецима и било је врло интензивно. Осећао је да , ако жели да оздрави, мора неком да се отвори и каже све о себи, све оно што га мучи и што је крио годинама, ма колико тешко било да се то превали преко уста и да се открије, до краја, онакав какав стварно јесте.

То је и урадио. Отишао је код психолога из локалне болнице и испричао све. После је свима, па и мени, испричао своје тајне иако нико то од њега није тражио. Очигледно да је имао потребу за тим. Чини ми се да је , без проблема , могао да се исповеди пред читавим светом да је требало. Ојачала му је нада на оздрављење. Та нада да ће оздравити непрестано је била присутна ма колико да су муке , у појединим тренуцима, биле велике.

У међувремену су му под руке стигле некакве молитве[1] које је почео да говори свако јутро и свако вече. Сазнаје да у близини града има православни манастир и почиње да сваке недеље одлази на литургију иако му је, доста дуго, био прави подвиг да издржи до краја богослужења.

Први пут се причестио иако није знао ништа о причешћу, ни шта прима ни зашто прима. Само је веровао да тако треба.

Појавила се свест о греху, почео је да примећује унутрашња дешавања којих никад, до тада, није био свестан. Примећивао је сопствене помисли и појавила се свест о добру и злу. Први пут се исповедио. Заједно смо били у Манастиру Ковиљ, нас неколико и свима нам је била прва исповест. Добро се сећам, било је већ касно увече, субота, чекали смо ред за исповест са неким монасима. Сећам се, кад је завршио, тек кад је завршио, почео је да плаче. Плакао је сатима без престанка. Седео је са нама и плакао, можда је хтео да престане али није могао и као да је са тим слатким плачем, у којем су били помешани радост и туга, све чега је још остало у њему а требало је да изађе, заиста изашло напоље.

На крају, или на почетку можда, једног јутра је приметио да је оздравио, тихо и неприметно, баш како се надао да ће бити. Напушта стари живот кад је открио сласт новог. Престаје да псује, краде да чини блудне грехе, да лаже и да чини све оно што му је пробуђена савест откривала као грех. Јеванђељске речи су се потпуно оствариле и имао сам прилику да гледам у оног који “мртав беше, и оживе; изгубљен беше, и нађе се.”[2]

Тек касније читајући богословску литературу проналазим опис ове појаве која се одиграла у његовом животу. Тек тада, месецима после, овај догађај успевам да назовем правим именом – покајање.

[1] Поменуте молитве, интересантно, добио је од једног младића који је у време кад ово пишем проглашен, на неки начин, за државног непријатеља.

[2] Јеванђеље од Луке , 15. Глава, стих 32.