Патријарх Цариградски. Рођен у Антиохији 354. год. од оца Секунда војводе и матере Антусе. Учећи грчку филозофију Јован се згнуша на грчко незнабоштво и усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину. Би Јован крштен од Мелетија патријарха Антиохијског, а по том и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља замонаши се Јован и поче се строго подвизавати. Тада написа књигу „О свештенству”, и тада му се јавише св. апостоли Јован и Петар проричући му велику службу, велику благодат али и велико страдање. Када је требао бити посвећен за свештеника јави се ангел Божји истовремено и патријарху Флавијану (после Мелетија) и самом Јовану. А када га патријарх рукополагаше, видеше сви бела светла голуба над главом Јовановом. Прослављен због мудрости, подвига и силе речи, би Јован изабран по жељи цара Аркадија, за патријарха Цариградског. Шест година управљаше црквом као патријарх са несравњивом ревношћу и мудрошћу. Посла мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; сузби симонију у цркви збацивши многе епископе – симонисте; рашири милосрдну делатност цркве; написа нарочити чин свете Литургије; постиди јеретике; изобличи царицу Евдоксију; растумачи Свето Писмо својим златним умом и језиком, и остави цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га прослави, завидљивци га омрзоше, царица га два пут посла у изгнанство. У изгнанству проведе 3 године, и сконча на Крстов дан 14. септембра 407. год. у месту Коману у Јерменији. Пред смрт опет му се јавише св. Апостоли Јован и Петар, као и св. муч. Василиск (22. маја), у чијој цркви прими последње причешће. „Слава Богу за све!” беху његове последње речи, и с тим речима душа се златоустог патријарха пренесе у Рај. Од моштију Златоустових глава му почива у Успенском храму у Москви, а тело у Ватикану у Риму.

Тропар (глас 8):

Уст твоих јакоже свјетлост огња, возсијавши благодат, всељенију просвјети: не среброљубија мирови сокровишча сниска висоту нам смиреномудрија показа, но твојими словеси наказуја, оче Јоване Златоусте, моли Слова Христа Бога, спастисја душам нашим.

Свети мученици Антонин, Никифор, Герман и Манета

Прва тројица видевши један пут, како незнабошци о неком свом празнику клањају идолима са виком и игром, изађоше неустрашиво пред гомилу и почеше проповедати јединог Бога у Тројици. Началник Кесарије Палестинске, у којој се ово и догоди, Фирмилијан, толико се раздражи овим поступком тројице хришћана, да нареди одмах да им одсеку главе. Манета беше девица хришћанка. Она следоваше за мученицима, када их вођаху на губилиште. И она би ухваћена и после љутих истјазања на огњу спаљења. Пострадаше сви 308. год. и преселише се у радост вечну Бога вечнога.

Преподобни мученик Дамаскин

Рођен у Галати у Цариграду, и најпре се звао Дијаманди. У младости живео неморално, тако да се и потурчио. Тад наста горко кајање код њега, и он оде у Св. Гору, где се као монах строго подвизаваше 12 година у Лаври св. Атанасија. Но жељан мучеништва, ради очишћења греха, он оде у Цариград и поче ићи по џамијама, крстити се и викати Турцима, како је њихова вера лажна, и како је Исус Христос Бог и Господ. Би посечен пред капијом Фанара 13. нов. 1681. године. Мошти му почивају на Халки у ман. св. Тројице.

РАСУЂИВАЊЕ

Казна и награда! Ово обоје у Божјим је рукама. Но као што је овај живот земаљски само сенка правога живота на небесима, тако је казна и награда овде на земљи само сенка праве казне и награде у вечности. Главни гонитељи светитеља Божјег Златоуста били су: Теофил патријарх Александријски и царица Евдоксија. По мученичкој смрти Златоустовој обоје њих постиже љута казна. На име: Теофил полуди, а царицу Евдоксију истера из двора цар Аркадије. Евдоксија се ускоро разболи од неизлечиве болести, и ране се отворише по телу њеном и црви закипеше из рана. Такав смрад од ње се распростираше, да не беше лако човеку ни улицом проћи испред њеног дома. Лекари употребише све најбоље мирисе и аромате и кадила, само да колико толико сузбију смрад од скверне царице, али мало у том успеваху. Најзад умре царица у смраду и мукама. Али и по смрти Божја рука тежаше на њој. Ковчег с њеним телом тресао се дан и ноћ кроз читавих 34 године, све док цар Теодосије не пренесе мошти св. Златоуста у Цариград. А шта се догоди са Златоустом после смрти? Награда, – награда какву само Бог може дати. Аделтије, епископ Арабски, који прими Златоуста изгнаника у свој дом у Кукусу, по смрти Златоустовој мољаше Бога, да му јави, где се налази душа Јованова. Једном тако на молитви би Аделтије као ван себе, и виде јуношу светла, који га вођаше по небесима и показиваше му редом јерархе, пастире и учитеље цркве називајући сваког по имену. Но Јована ту не виде. И поведе га ангел Божји ка изласку из Раја, а Аделтије беше жалостан. Када га ангел упита за узрок његове жалости Аделтије одговори, да му је жао, што не виде љубимога му учитеља Јована Златоуста. Одговори му ангел: „тога не може видети човек док је у телу, јер он је код Божјег престола, заједно са Херувимима и Серафимима.”

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно створење света (Постања 1.), и то:

1. како Бог у почетку створи небо и земљу;

2. како земља би без вида и устројства;

3. како се Дух Божји носаше над водом.

БЕСЕДА

о темељу и о камену крајеуголном

Назидани на темељу апостола и

пророка, гдје је камен од угла сам Исус

Христос (Еф. 2, 20).

Темељ апостола и пророка то је, браћо, живот и рад апостола и пророка. То је Стари и Нови Завет. Ко спаја апостоле и пророке? Христос Господ. Без Њега нити би пророк разумео апостола нити апостол пророка. Он је пак испуњење пророка и сведочанство апостола. Тако је Он угаони камен, који везује пророке и апостоле, и држи их уједно, као што угаони каменови држе уједно дуварове. И цео Стари и Нови Завет уједињује се у Њему, налазе смисао у Њему, окрећу се око Њега, надахњавају се Њиме, држе се Њиме – Господом Исусом Христом. Незнабошци и Јевреји где би се састали и где разумели ако не у Исусу Христу Господу? Нигде осим у Њему. У Њему и кроз Њега они се сједињују у једног Новог Човека, у једно бесмртно тело, у једну свету и саборну цркву. И тело и душа састају се у вишем, светом пријатељству само кроз Господа Исуса. Веза душе и тела је била непријатељска све до Његовог доласка у телу; и то непријатељство ишло је на пагубу душе. Он је измирио и осветио обоје. Тако је Он постао камен угаони сваког бесмртног и богоугодног зидања, тицало се то појединог човека, или породице, или народа, или свуколиког рода човечјег, или садашњости, или прошлости, или будућности, или старозаветног или новозаветног. Он је главна стена у сваком зидању, као што је Он глава у телу цркве Божје.

О Господе Исусе Христе, стено спасења нашега, помилуј и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/11/22.11.13._rec_pastira_-_monah_arsenije_jovanovic_64_kbps.mp3

Слово Љубве

СРПСКА ЈАБУКА

Ово је само кратка прича о јабуци и сиромашном војнику на умору. Није написана за какву читанку, већ за оне који толико хитају да омладини испричају да је отаџбина само један "старински појам", за оне који се толико труде да нам одузму наша најтоплија, најбоља, најплеменитија осећања.

Причу је моме другу, капетану Холстаду и мени испричао уредник "Политике" док смо једног дана седели и ручали разговарајући о рату. Он је као резервни официр учествовао у оба похода, и у Турском и у Бугарском рату, био двапут рањен пред Андријанопољом и једанпут у последњем рату. Управо смо стигли до слаткиша, пред нама је стајала чинија са јабукама и поморанџама. Прво је узео поморанџу, а онда је изненада вратио натраг и уместо ње узео јабуку и рекао:

-Сада ћете чути нешто најлепше што сам доживео током целог рата.

Видео сам много примера највеће пожртвованости и оданости, самоодрицања и храбрости, али ипак ништа није оставило тако јак утисак на мене као оно што сам доживео када сам последњи пут лежао рањен у великој болници овде у Београду.

То је било после битке на Брегалници и ја сам био најзад смештен у кревет у Војној болници. Једнога дан стигао је возом из Солуна транспорт од 250 нових рањеника; били су то они несрећни другови који су прешли Албанију, који су прошли кроз ужасне муке прво током марша борећи се против грозних Албанаца, а касније се у Дури и Алексији борећи против болештина. Рањеници и болесници, који су уз много труда смештени на пароброд и после бурног и дугог путовања пребачени у Солун, стигли су најзад возом у Београд, опет после дугог пута. Неколицина их је умрла успут, а још више их је било на ивици смрти. У кревет покрај мог смештен је један прилично млад војник; био је скоро готов. Лице му је имало боју посивеле земље и био је толико слаб да су лекари одлучили да га више не муче регледима. Једино се још ваљало побринути да му последњи часови протекну што лакше. Ту је управо било присутно неколико енглеских и немачких лекара, а као тумач их је пратила супруга примаријуса, госпођа Зондермајер. Нека млада медицинска сестра је стајала одмах уз њих држећи у руци корпу с јабукама и наранџама. Приближила се рањенику и пружила му једну поморанџу, али он је одмахнуо главом као да му је понудила какво зло. Пружио је ка њој своје немоћне, исушене руке и погледао је као да је очима моли за нешто. Затим је оборио поглед на корпу. Онда је она узела једну јабуку, лепо црвену и жуту, иначе какве су дивне српске јабуке, и ставила је на његов покривач. Војник је узе са видљивом радошћу, стави је пред себе, благослови је знаком крста. Његове шаке с исушеним прстима нежно су миловале јабуку као да мазе дечији образ, изнова и изнова, непрекидно. Сузе су лиле низ усахле, изборане образе. "О, то је српска јабука, српска! Да, српска је", говорио је једва чујно. На уснама му се појавио осмех, његове очи су потражиле сестрине као да јој из дубине своје душе шаље речи захвалности. "Хвала, хвала!"

Енглески и немачки лекари упиташе госпођу Зондермајер шта то војник каже. Али она више није могла да одговори. Она, која је месецима свакодневно ходала између рањеника, која је видела тако много дирљиве оданости и пожртвованости, била је сувише узбуђена. Сузе су јој цуриле низ образе и на крају је промуцала:

"Он само каже да је то српска јабука."

Лекари се погледаше међусобно, дубоким наклоном поздравише ту Српкињу и отидоше.

Два дана касније рањеник је умро. У шакама је стезао јабуку а умро је са осмехом на лицу.

Дан касније сам разговарао са госпођом Зондермајер и поменух јој "војника и српску јабуку". Она онда рече: "Нико ме није видео да плачем за време рата, ни када су моја два сина отишла; ни када смо сазнали да су ескадрон у коме је служио млађи син вероватно опколили Бугари и сасекли до последњег човека, нисам имала право да заплачем, али тада нисам могла ништа друго. Дубока љубав нашега народа према Отаџбини казује ми да је то добар и здрав народ и да идемо у сусрет безбедној и великој будућности. Плакала сам од радости и захвалности."

Хенрик А. Ангел

О молитви можете наћи веома много корисних текстова и књига. Једна од најлепших дефиниција молитве јесте она од Св. Теофана Затворника који каже да је то један стални духовни осећај присуства Божијег. То значи да је истинска молитва изнад сваке речи и израза, то је дисање душе и најприроднији покрет душе. Посебно се сећам савета покојног Патријарха Павла који је наглашавао да они који се уче молитви треба да се вежбају најпре у пажњи. И сам блаженопочивши Патријарх када се молио полако је изговарао речи молитава закључавајући ум у речи молитве, пазећи на звук сваке речи. Јачањем пажње постепено се стиче способност да осетимо дубину значења сваке речи молитве и улазимо интуитивно, а не рационално у њен дубљи смисао јер она од молитве ума постаје постепено умно-срдачна молитва. Највећи непријатељи молитве су фантазирање и рационално размишљање. Зато велики учитељи молитве говоре о огољењу ума нпр. Св. Исак Сирин јер тако улазимо у простор молитвеног постојања када молитва тече спонтано и природно и постаје трајни догађај, а не ствар тренутка када изговарамо речи или их читамо из молитвеника.

Архимандрит Сава Јањић

"Било би трагично да, када обучемо ову црну ризу, мислимо да смо се тиме излечили. Не, ја понекад кажем да је ова риза само болничка пиџама. Обукавши је, ми само ступамо на тле на коме тек треба да почнемо да се лечимо."

О монаштву говори отац Данило Хиландарац

http://www.svetigora.com/node/13813

Има ли цену и ако има колико кошта један дјечији живот? Како изгледа живот у многодјетној породици? Може ли васпитање да закасни? Да ли су се овако шаролики симптоми постпорођајне депресије, какве данас можемо видети, јављали у вријеме када је мајкама било важније здравље и срећа дјеце, од обима свога струка?

Ово су нека од питања на која смо покушали да дамо одговор у вечерашњој емисији. Наш гост је архијерејски намјесник Боко - которски, протојереј - ставрофор Момчило Кривокапић.

http://www.svetigora.com/node/13817

Час ти се приближују похвале, час укори, клевете и тешкоће сваке врсте. Врло је важно прозријети ко изазива буру, и све мирно подносити: непријатељство против одређених људи обраћа се у непријатељство против злога који иза њих стоји и на непријатељство подстиче. Наиђу ли ствари које те жалосте и љуте, обрати се Богу и не дозволи зломе да ти приђе. Не успијеш ли у томе, онда бар ћути док се не савладаш. Тада говори мирно и љубазно са другима.

Не чини им никакве замјерке и не подсјећај их на учињену ти неправду. Моли се само Богу да се рђави утисци у срцу изгладе што је могуће прије. Тако ћеш бити чист пред Богом, који човјека води, корак по корак, преко невоља које очишћавају. Тешко је да без невоља побиједимо своје фарисејско самооправдање.

Снага којом подносиш искушења јесте мјера твоје унутрашње зрелости. Преко ње лако можеш да познаш на којој степеници зрелости стојиш. Ако ономе који те је увриједио не опрасташ цијелог свог живота, буди сигуран да унутрашњи пут уопште ниси ни почео. Ако си био увријеђен, па си увреду тек послије годину дана успио да заборавиш, значи да стојиш на најнижој степеници унутрашњег труда. Уколико даље будеш напредовао у духовном труду, утолико ћеш брзе моћи да опрашташ нанесене ти увреде: послије једног мјесеца, једне недеље или једног дана.

А како се у таквим случајевима понаша онај ко је Богом просвећен? Он гледа стријелу увреде која лети према њему и покрива се именом Божијиим као оклопом. Увреда се одбија од њега и не оставља не најмању огреботину. Ако си дотле стигао, можеш сматрати да си узнапредовао у духовном животу.

Међутим, никад не губи најважније из вида: Бог допушта искушење или да би те пробао, или да би сазреле твоје духовне снаге. Стога, прими искушење мирно и поднеси га спокојно, без мржње према твојим увредиоцима. Сјећај се да метал долази у топионицу да би се одвојио од шљаке. Тако се и ти претапаш да би доспио до више чистоте. Поднеси све чувајући унутрашњи мир и љубав Божију, призивајући Господа у помоћ како би кушача удаљио од себе.

(Преподобни Нил Сорски)

Извор: Србин.инфо

Да, пре неколико година приредио сам књигу Екуменизам и време апостасије. То је било у једном посебном тренутку када су активности на промоцији тзв. фестивалског и синкретистичког екуменизма досегле врхунац, па је у књизи доста критике таквог екуменизма за који је и Св. Ава Јустин с правом говорио да је то јерес над јересима. Мој став се према таквој врсти екуменизма није променио јер он не води заједничарењу у истини, већ радије једном непринципијелном компромису у коме наша Црква као носилац пуноће истине Христове може бити само на губитку.

Прошле године сам о питању православно-римокатоличког дијалога разговарао са једним римокатоличким теологом који ми је изложио своје виђење сједињења Источне и Западне Цркве, али тако да свака од њих задржи своје учење, догмате и обичаје и да једноставно само признају да раскол у суштини не постоји и наравно да се успостави интеркомунио. Рекао сам му да ми то више личи на мирну коегзистенцију него на органско јединство у Христу. Наравно, као православни хришћани морамо да знамо да се у Цркви јединство није увек заснивало на униформности, посебно не на литургијској униформности, јер постојале су разне традиције. Ипак веома је важно да се разјасне многа кључна питања посебно у области тријадологије и еклисиологије.

Дијалог је потребан јер је важно да разговарамо како бисмо разлучили шта је од оног што нас раздваја последица историјских, културних и других разлика, а шта је суштински разлика у нашем веровању. Мислим да је сада дијалог посебно између Православне и РКатоличке Цркве кренуо у неком смиренијем и одговорнијем правцу и да се воде веома занимљиви разговори о схватању првенства у Цркви на локалном, помесном и универзалном нивоу. С друге стране, чини ми се да је онај фестивалски екуменизам, који је преовладавао до деведесетих година, више не привлачи пажњу у Православној Цркви. Он је увек био највише везан за односе са протестантским групама са којима није увек лако успоставити богословски дијалог. Искрено бих волео да се интензивнији дијалог поведе са оријенталним хришћанима са којима имамо много тога што нас повезује.

Екуменизам који је тако сјајно описао Св. Ава Јустин и други савремени наши богослови заправо је идеологија која је страна духу Цркве али је исто тако духу Цркве страна и идеологија агресивног, а посебно секташког анти-екуменизма у коме поједини православни хришћани и групе раскидају своју заједницу са Црквом и сами себе проглашавају за мерило истине. Здраво ревновање за Цркву никада не води ка расколу. Нажалост, видели смо да се неки тзв. умеренији анти-екуменисти нису вратили Цркви (нпр Кипријановци) а с друге стране прикључили су им се нови псевдо-ревнитељи који под видом ревновања за истину Цркве шире раздор и мржњу. Као и увек средњи пут је златни пут и управо сам у томе говорио у последњем поглављу моје књиге истичући пример Аве Јустина и Владике Николаја који су ревновали у Цркв,и а не против ње.

Скоро сам се нашалио и рекао да ако бих поново нешто писао овом питању, написао бих можда књигу под називом "Секташки анти-екуменизам и време апостасије".

Архимандрит Сава Јањић

Редовно сам пратио предавања на Богословском факултету и у сали Патријаршије и предамном су се отварали нови видици. Вера у Бога никада није била нити може да буде последица емпиријског убеђења јер да је тако онда та вера не би била резултат наше слободне и ничим изнуђене одлуке да прихватимо Бога, већ би била наметнута датошћу. Без слободе нема ни љубави, а без обоје нема ни истинске вере у Бога.

Наравно, постоје разна веровања у Бога и многа од њих нису исправна или представљају пројекцију сопствене личности, друштвеног система или философије. Ако веру у Бога заснујемо на томе, пре или касније морамо да дођемо у сумњу. Када су идеолози марксизма говорили да је вера опијум за народ нису били сасвим у криву јер многи облици и манифестације веровања у Бога нису засновани на вери у живог Бога кога је објавио Његов оваплоћени Син и кога сведочи кроз Цркву његов животворни Дух Свети. На хришћанском Западу у Средњем веку све до новијег доба Црква је коришћена како би се постојећи друштвени поредак, феудална лојалност владару и духовна покорност ауторитету папе представили као божански поредак. Тако су и многе нехришћанске праксе заживеле у историји Европе, не из аутентичног предања Цркве, већ као последица идеологије која је хришћанство користила као своје средство за очување монархије, а често и крајње тираније и неправде. У таквој атмосфери покренути су и крсташки ратови, настала је и радила инквизиција, а неретко су подстицани организовани погроми Јевреја. У француској револуцији постојало је огромно незадовољство тадашњом Црквом јер је она била директно у служби очувања апсолутистичке монархије која је највећи део становништва држала у беди и неимаштини. Дубоко верујем да је тадашња Црква у Француској и у другим апсолутистичким монархијама у Европи које су доживеле револуцију била чвршће заснована на еванђелским принципима, атеизам и духовни релативизам не би тако лако овлададали нашим континентом. Оно што желим да кажем у вези вашег питања јесте да управо у таквој атмосфери где је аутентичну и живу веру у Бога заменила својеврсна "црквена идеологија" заједно са двоструким моралним аршинима и морализмом, мислећи људи су неизбежно дошли у сумњу јер нису били у могућности да помире оног Бога кога су упознали кроз Еванђеље са "Богом" који кажњава тражећи задовољење свог увређеног достојанства, који одобрава друштвени поредак у коме су милиони људи држани у мраку и незнању.

Ситуација на хришћанском Истоку била је другачија јер је падом Византијског царства средином 15. века хришћански народ дошао у ропски положај и био изложен страдању. Црква је страдала заједно са њим и људи су у тој сиромашној и страдајућој Цркви лакше могли да препознају еванђелске поруке Господа Христа. Ослобођењем од османске власти и формирањем нових националиних држава на његовим развалинама од почетка 19. до почетка 20. века дошло је до стварања друге ситуације. Многи млади православни људи одлазили су на студије у Европу где су се надахњивали најновијим идејама француске револуције и атеизма да би то после некритички доносили у своје средине покушавајући да се саобразе све више секуларизованијој европској цивилизацији. Последица је била та да су атеизам и сумња у Бога пресађени у средину у којој органски нису поникли. Томе су, разуме се, допринели и одређени црквени кругови који су такође некритички преносили и узимали традиције и учења са Запада, која су са собом доносила и оне разлоге који су на том истом Запдау довели до појаве атеизма. Посебно јак западни утицај долазио је из Русије која се још од времена Петра Великог цивилизацијски окренула Западној Европи и уз многа корисна достигнућа и друштвене тековине прихватила и много тога што је било у супротности са аутентичним православним предањем. Иако западни утицаји никада нису потпуно освојили руску православну душу, они су суштински раслабили Цркву, што је касније и довело до учвршћења атеизма у овој најмногољуднијој православној земљи. Снага Руске Цркве се ипак посебно пројавила у томе што је и поред невиђеног прогона и страдања она успела да сачува своју душу и доживи невероватну обнову у наше време, након распада Совјетског савеза.

Слушајући и читајући данашње најистакнутије представнике новог атеизма на Западу: Ричарда Докинса, Кристофера Хичинса, Сама Хариса и Данијела Денета (познатих као четири јахача непостојеће Апокалипсе (the four horsemen of the Non-Apocalypse) можемо да нађемо све оне аргументе који су реакција на кризу пост-модерног хришћанства на Западу. Православна Црква је пред великим раскршћем. С једне стране обновљено благостање након распада комунистичких режима доноси читав низ латентних опасности и искушења која су задесила и хришћански Запад. Повратак Св. Оцима у току двадесетог века помогао је нашој Цркви да се богословски почне враћати духу Св. Отаца и ослободи одређених утицаја који су својевремено пренешени са Запада и заживели у нашој средини. Православно неопатристичко богословље зато има велику прилику да не само православним верницима, већ и хришћанима на Западу где је Црква под снажним ударима секуларизма и општег релативизма у веровању и моралу, помогне да нађу пут ка аутентином поимању живог, библијског Бога. У томе је посебна историјска мисија Православне Цркве која, да би била у стању да то уради не сме да буде затворена у себе већ мора да пружи руку другима. У томе је највећи значај оног здравог, православног икуменизма, који за разлику од синкретистичког, протестантског екуменизма, представља аутентичан православни одговор на потребу активног сведочења вере у живог Бога у времену у коме живимо.

Архимандрит Сава Јањић

Извор: Светигора

http://www.svetigora.com/node/13780

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3/13/11/13.11.13._rec_pastira_-_o._voja_bilbija_64_kbps.mp3

Слово Љубве

У православном предању морал се не може дефинисати само као облик друштвене свести који почива на одређеним конвенцијама и обичајима, већ представља пре свега онтолошки догађај. Другим речима, морал за хришћанина представља динамичко остварење пуноће нашег постојања и живота или у случају неуспеха и пада, изопачење наше аутентичне личности, ипостаси. То значи да је морално добар човек онај који који позитивно одговара својом личном слободом на Божију љубав и себе остварује кроз Христа, у Цркви, као целовиту личност, тј. бива спашен (сачуван). Св. Максим учи да се човекова природна воља (θέλημα φυσικόν) увек у односу на Бога изражава позитивно, за разлику од гномске воље (θέλημα γνωμικόν), односно оболеле воље, која се под видом слободе одлучивања најчешће завршава у бунту и отуђењу од Бога. Дакле морал у нашем духовном животу није само поштовање одређених конвенција, већ аутентични живот који једино можемо да нађемо у Христу, у евхаристијском и природном начину постојања. Такође је веома важно да слобода у Христу губи на својем значењу уколико морални живот сведемо искључиво на спољашње и површно схватање морала, тачније на морализам, пуританизам, што је данас веома често случај.

Гордост је последица погрешног избора, производ пале човекове природе и није природно својствена човеку кога је Бог створио за добро и вечност. Она је по учењу Св. Отаца и подвижника корен свакога зла јер суштински уводи човека и његову вољу у огреховљени (неприродни) однос рема Богу и твари. Зато гордост нема везе са моралом као онтолошким догађајем јер не води оцелотворењу човекове личности већ његовој даљој разградњи кроз читав низ страсти, изопачених природних енергија. Јерес и раскол су директни производи гордости и то најгоре врсте гордости која се споља приказује под образином врлинског живота, ревновања за Цркву, љубав према ближњима и слично. Господ је нарочито изобличавао фарисеје због њихове гордости (Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте, Мт 27, 23)

На овом примеру најбоље видимо разлику између природног и позитивног одговора човекове слободе на Божију љубав и лажне моралности у којој човек може с једне стране да у потпуности живи у складу са моралним конвенцијама (идеологијама) свога времена и своје вере, а с друге стране да онтолошки, суштински живи у отуђењу од Бога, његове љубави и креће се ка вечној смрти. Лажну моралност по правилу следи морализам, као однос у коме морални живот других људи, наравно кроз своју острашћену вољу. Потребно је велико духовно расуђивање да се препозна ова разлика. За архијеретика Арија кажу да је био „високо моралан човек“, али је с друге стране нанео огромну штету Цркви цепајући ризу Христову својим поквареним учењима. С друге стране, неки људи који споља не показују легалистички конформизам према моралним конвенцијама и бивају осуђивани као грешници и неморални, могу да живе и те како богоугодним животом. Сетимо се само јуродивих Христа ради. Ових дана за трпезом прочитавамо веома занимљиву књигу архимандрита Тихона, игумана Сретењског манастира у Москви „Несвети, а свети“ која даје велики број примера људи који су споља изгледали несвето, али су у дубини срца били истинске и верне слубе Божије. У књижевности Достојевског такође можемо наћи много сјајних примера.

Зато је веома велики грех осуђивање, јер осуђивање и клеветање представљају директна ишчадија гордости у којој човек сматра да може и има право да суди и просуђује друге мимо Бога. Онај који осуђује он не прихвата другог као личност, већ га доживљава као индивидуу и просуђује га преко објективних особина, поредећи га са собом и другима. Другога као личност можемо једино познати у личном односу, у заједници. Свети оци су често наглашавали да је управо љубав пут ка познању другога јер другога не прихватамо тако што селективно бирамо шта нам се код њега свиђа, већ као целовиту личност. Моралисти људе категоризују на добре и зле, на праведнике и грешнике и сл. Али на тај начин они занемарују целину личности и задржавају се на природним карактеристикама индивидуалности.

Сетимо се примера јеврејских старешина који су хтели да каменују жену блудницу. Господ им је врло упечатљиво указао на њихову грешку – Ко је међу вама без греха нека први баци камен (уп. Јн, 8, 1-11). Нимало није случајно што је Господ говорио гордим Јеврејима да ће цариници и блуднице ући пре њих у Царство небеско (Мт. 21, 31), што је отишао у кућу Левија Алфејева и сео са многим цариницима и грешницима (Мк 2), што је помиловао покајану грешницу и много других примера. Господ у Еванђељу заправо нигде не осуђује грешнике и блуднике, а тако често изобличава идеологију фарисејског морализма. То свакако не значи да Он оправдава грех, свакако да не, али и те како значи да је гордост на којој почива суви морализам много духовно опаснија и штетнија. Јудаизам у време Христовог живота на земљи претворио се у једну моралистичку идеологију која је непосредно довела до распећа Христовог јер јеврејски учитељи никако нису могли да појме да Бог може да буде изнад моралности, изнад легализма у коме су они разумевали Закон Божији (уп.Да је он пророк, знао би каква га се жена дотиче, јер је грешница, Лк. 7, 39)

Да се вратим другом делу вашег питања, могу ли доброта и морал да се нађу на различитим странама, односно да ли неморалним делом можемо да се жртвујемо за своје ближње. Из онога што је претходно речено, аутентични однос личне љубави према Богу никада не може да се манифестује као супротстављање Божијој љубави и љубави према ближњима. Зато и грех не може бити на никакав начин израз жртве и љубави према ближњем без обзира какво оправдање човек за то нашао. Заправо ово и друга питања везана за морал која сви ми често постављамо у старту су постављена на неадекватној основи јер полазе од морала као идеологије.

Данас живимо у времену у коме традиционални морал или како се често назива „јудеохришћански морал“ долази под удар савременог моралног релативизма. У до јуче морално традиционалним друштвима све више долази до мењања моралних конвенција, при чему се суштински релативизују све досадашње друштвене и моралне вредности. Без обзира што моралне конвенције саме по себи нису и не могу бити критеријум просуђивања других личности и што морализам који почива на овим конвенцијама дубоко удаљује од аутентичне љубави у Христу, то никако не може да значи да се у име пале и огреховљене човекове слободе може прихватити морална анархија. То се посебно односи на разне начине изражавање човекове сексуалности, питање (ре)дефиниције породице, разна биоетичка питања и слично. Црква никада није осуђивала људе грешнике, оне који посрћу, а поготово оне који се боре са својом палом природом и страстима. Штавише, наш црквени календар управо је пун таквих мужева и жена који су достигли светост не зато што су „живели моралним животом“, већ зато што су Божијом благодаћу и силином своје љубави према Богу победили своје слабости и преусмерили своје природне енергије у богоданом правцу. Црква наравно не може да прихвати грех и пад као норму природног стања. То су две различите ствари, које људи често мешају. Свети оци су једноставно говорили, треба мрзети грех, а не грешника.

Данас смо, међутим, врло често сведоци мржње према онима који су духовно посрнули и запали у грех, а све у име неког хришћанског морала, традиционалних вредности и слично. Наравно, ово нема никакве везе са аутентичним еванђелским односом па они који западају у овакву врсту греха у много су већој опасности од оних које сами тако ревносно осуђују. Овакав менталитет међу хришћанима произвео је крсташке ратове, инквизицију, погроме Јевреја и многа друга зла. За следбенике ове моралистичке идеологије, који себе сматрају бранитељима отачких предања и обичаја, баш као што су о себи мислили и некадашњи јеврејски фарисеји, својствено је селективно приступање греховима који се деле на прихватљивије и мање прихватљиве, природне и неприродне и сл.

Ово је приступ моралности који се креће у друштвеним категоријама добра и зла и мери се у оној мери колико појединац следује моралној дужности односно колико се саображава одређеним врлинама. Међутим такав живот неретко се пре у живот под маском и робовање идеологији.

Грех, како нас уче Св. Оци, није суштински питање етике, већ онтологије. Грех је погрешно настројење човекове личности која се погрешним избором индивидуализује, отпада од пуноће постојања, губи свој смисао и сврху и креће у правцу вечне смрти. То није питање квантитета или квалитета „погрешности“. Оваква гледишта неизбежно воде у морализам, осуђивање и коначно у грех, а све у име ревновања за истину и доброту. Послушајмо Апостола који грехове набраја без моралистичке категоризације: 1Кор 6, 9-10 Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије. Како ове речи повезати са претходно наведеним Христовим речима да ће блудници и грешници ући у Царство небеско. Разлика је у томе што у Царство небеско улазе грешници који се кају тј. који су у сталној борби да себе оцелотворе у Христу, као аутентичне и непоновљиве личности. Врло се често дешава да тежина грешности није препрека, већ чак и предиспозиција за светост (уп. Лк 7,47 – Опраштају јој се греси многи јер је велику љубав имала, а коме се мало опрашта, малу љубав има). Страст је само погрешно усмерена енергија, која када се врати у природно функционисање постаје пламена љубав према Богу и ближњима. Сетимо се овде само чудесне Св. Марије Египћанке која је силину блудне страсти Божијом благодаћу али и својим трудом и борбом претворила у љубав која надилази природне законе, или разбојника Мојсеја Мурина, или пак Св. Тиридата цара јерменског, бесног прогонитеља хришћана, а потом великог покајника и светитеља Божијег.

Зато се Црква против греха не бори пуританизмом, већ суштаствено, као против другачијег и погрешног начина постојања који егзистенцијално отуђује човекову личност од Бога и уводи у домен пропадљивости и смрти. Зато Црква грешника гледа као болесника и посрнулог, а не као штеточину и опасност за друштво коју треба физички елиминисати. Хришћани су се из педагошких разлога удаљавали од грешника у својим редовима, тј. грешника који се браћом зову (пример коринтског грешника 1Кор. 5), али се нису гнушали грешника уопште, као што се нису гнушали ни губаваца које су неговали и помагали им када су многи незнабошци бежали од њих. Управо је у томе и снага Цркве која људе привлачи не претњама и моралистичким придикама, већ утехом и спремношћу да саслуша и свакоме помогне да нађе пут ка својој аутентичној личности и место у заједници. Црква потенцијално у сваком грешнику види светитеља и отвара му двери како би ушао у вечност, али не у свом греху и оболелом стању, већ како би нашао у Цркви свој истински дом и духовно уточиште. Ово су веома важни аспекти пастирског рада у једном нео-паганизованом друштву нашег времена.

Данашња криза хришћанства и све мање верника који смисао живота налазе у Цркви великим делом је последица погрешног приступа и погрешног сведочења нас самих у Цркви. Како да данашњи млади човек, обремењен страстима и грехом, осети своје место у Цркви ако му се често обраћамо сувим јуридичким и моралистичким тоном? Како да нађе пут ка истинској слободи у Христу када и ми хришћани неретко наступамо са двојним аршинима и строжије судимо свету него самим себи. Ово је већ посебна тема која се односи на општу кризу Хришћанства у нашем времену, па је боље о овоме наставити неком другом приликом.

Свака реч носи одређену енергију и преноси духовно стање онога који је изговори или напише. Тако и духовна литература која је писана у благодати Духа Светога теши, духовно укрепљује и отвара нове духовне видике. С друге стране у наше време када се много књига преводи и објављује, неретко наилазимо на штива која у нама буде немир и нездрав страх. Највећим делом је реч о апокалиптичким темама којима се приступа ван искуства православног предања, већином у неком хорор или сајенс-фикшн маниру. Здрава духовна литература побуђује страх Божији, а то није страх као неки други страхови, већ надасве дубоки осећај љубави и пажње према Богу и Божијим заповестима. Од апостолских времена хришћанство се препознавало као ширење радосне, добре вести о Богу који је постао човек нас ради да би нас учинио баштиницима вечности, боговима по благодати. У најранијим хришћанским списима нема оне оптерећености злом и дијаболичним темама које се јављају у каснијим вековима, нарочито на средњовековном Западу.

У једној од задњих порука говорио сам о теорији спасења задовољавањем увређеног Божијег достојанства, што је посебно везано за западног средњовековног теолога Анеслма Кентерберијског (1033-1109), нарочито његово дело Cur Deus Homo (1098), односно зашто је Бог постао човек. Упроштено речено, у том учењу Син Божији постао је човек и пострадао на крсту да би својом заслугом задовољио Бога Оца који је увређен прародитељским грехом, као увредом његовом достојанства. Касније Тома Аквински (1225-1274), а касније у време Реформације и Калвин, разрађују ово учење наглашавањем казне којом се задовољава божанска правда. Корени размишљања у овом правцу досежу до бл. Августина Ипонског (354-430). Истина у Светом Писму имамо референци у овом правцу (нпр. Рим 3, 23-26; 2Кор 5, 21; Гал 3, 10,13; 1Пет 2, 24 и 3,18). Међутим, ове теорије засноване су на јуридичком поимању греха, опроштаја грехова и спасења док је већина Светих отаца, посебно, на Истоку ове пасусе у Св. Писму разумевала више у фигуративном смислу. Овом темом су се после бавили теолози Реформације, нарочито Калвин, па се протестантска учења о овој теми разликују и од римокатоличких, на горе, наравно. Анселмова учења православном хришћанину заиста звуче чудно и слободно речено уврнуто, на пример да је Христос својом смрћу на крсту платио откуп Сатани (Cur Deus Homo, 1.7). Божија љубав и милосрђе су у овом систему потпуно подређени појмовима части и достојанства (honor, dignitas) и критичари Анселма су увелико у праву када су препознали да је његов богословски систем формиран под јаким утицајем феудалног друштва његовог времена.

За разлику од света Анселма и Аквинског и њима сличних учитеља, Православна Црква је дубоко чувала своја светоотачка предања дубоко уткана у православни етос и Литургију. Спасење, опроштај грехова, наш однос са Богом нису питања морализма већ онтологије, тачније, живог односа човека и Бога који се не може свести на јуридичке принципе. Страдање није казна Бога који жели да нам нанесе Бол због неке божанске правде која је јача од његовог милосрђа, већ допуштење у коме поштује наш избор и коначно израз његове љубави, јер кроз страдање многи долазе себи и враћају се Богу. Кроз Христа смрт, највећи и коначни непријатељ, постаје двер ка вечном животу. Да Бог није допустио да се након прародитељског греха актуелизује смрт која је као могућност и пре пада постојала у створеној природи, стање отуђености од Бога претворило би се у вечно и непромењено стање. Пакао за православне пре свега је место самоизгнанства, а не простор где Бог вечно мучи оне који нису одговорили на његову љубав. Опроштај грехова није јуридички чин који захтева скрутинозну исповест која се претвара у психоаналитичку сеансу и иследнички чин духовника, већ загрљај Бога и човека који егзистенцијално осећа свој пад и удаљеност од Бога и своје богодане природе. Зло суштински не постоји, већ се реализује у личном промашају, неуспеху пале воље и зато створени свет није несавршен, већ смо ми несавршени да видимо хармонију на којој он почива. Много је тих разлика и за онога који у Православље долази из неког другог хришћанског система треба да се роди читав нови свет.

Да не бих много дужио са Анселмом и његовим учењима, важно је закључити да је овом деформацијом аутентичне православне традиције, посебно оне која је у непрекинутом континуитету развијана на Истоку, отворен пут једној духовности која делује крајње узнемирујуће. Та "духовност" је оптерећена Богом који тражи човеково страдање, муком и патњом која задовољава Божанско достојанство, потребом подвига и мучења тела како би се задовољио Бог и искупили грехови. Морам да кажем да није нимало чудно што су атеистичке теорије настале у интелектуалном и богословском окриљу римокатоличког и протестантског Запада јер веома је тешко разумети како човек може волети Бога који због свог увређеног достојанства тражи наше мучење, бол и патњу. Сећам се још као студент сам читао о једном француском проповеднику из 18. века који је на Велики Петак загрмео у цркви речима: Како Боже можеш да више гледаш страдање и мучење свог Сина на крсту. Зар ниси задовољен његовом патњом коју трпи ради тебе и нас. И тада и сада сам шокиран овим речима јер крајње исходиште овог погрешног учења јесте дубоки шизофрени јаз између Бога Оца и Сина. Бог Отац је подсвесно одгурнут у неке далеке небеске сфере где борави као неки сурови деспот и кажњава све који га увреде, а Бог Син се претвара у неку врсту Прометеја, револуционара који изазива дивљење јер страда ради свог Оца и ради нас. Исход је познат, западни човек је Бога Оца на крају интелектуално елиминисао, а Христос се претворио у човека хуманисту. Хришћанство је у великој мери заменио хуманизам, о чему су писали многи православни богослови и мислиоци. Отуда када данас читамо нека дела римокатоличких мистика бивамо дубоко духовно узнемирени крајностима које произилазе управо из једне духовне атмосфере која је обликована сталним страховима од казне, мучења.

Оно што је јако занимљиво за истраживање јесте како је атеизам који је да тако кажем органски поникао у простору неких деформисаних хришћанских учења на Западу пресађен на Исток и нанео такву огромну штету нашој традицији, посебно у периоду комунизма у двадесетом веку. Атеизам свакако није поникао на источним просторима, већ је тамо донешен од стране интелектуалаца који су доносили напредне европске идеје свог времена. Лажни месијанизам комунистичких теорија нашао је погодно тло на православном Истоку, посебно у Русији где са утицајем европског просветитељства од 18. века имамо процес стварања појединих облика духовности које су стране православној традицији. У Русији се донекле примио и западни пијетизам који је настао као реакција на суву римску јуридичку сотириологију. Св. Игнатије Брјанчанинов доста је писао о овим западним утицајима који човека воде у духовну прелест. Западни утицаји ширили су се и на просторима Османског царства преко разних мисионара, отварањем школа, а посебно школовањем младих интелектуалаца који су доносили са собом не само најновија учења атеиста, већ и духовне традиције које су православном Истоку увек биле туђе и тешко схватљиве. То се односи и на разне апокалиптичке теме, долазак Антихриста и сл., а потом и на разне форме антисемитизма који је на Западу, а потом у Русији новијег доба налазио веома плодно тло.

Осим тога, данас посебно треба имати у виду опасност псеудо-старческе литературе која селективно узима неке елементе из монашког предања наше Цркве, пренаглашава их и представља велику опасност за младе људе, како оне који су у свету, тако и оне који су у манастирима. У монашкој традицији Православне Цркве богонадахнути старци су од самог почетка били веома важан фактор формирања духовне личности младих монаха. Уосталом, пракса искусних стараца који поучавају почетнике није само део хришћанског предања, налазимо је и код будиста, хиндуиста, а касније и код муслимана (суфиста) и сл. Ствар је у томе да послушање кроз које се одричемо наше пале воље представља у хришћанској традицији кључни корак у правцу духовног оздрављења. Самостално расуђивање у ситуацији у којој смо овладани страстима веома је ограничено и често може да одведе у заблуду и прелест. Зато је духовно руковођење по манастирима имало посебан значај и дан данас га има. Проблем је у томе што је пренаглашавање ауторитета старца и апсолутизација личности старца у односу на Цркву увек било и извор проблема и сукоба, нарочито између монаха и Епископата. Свима нам је позната стара духовна поука "«Успокојио си старца свога, успокојио си и Бога свога. А, увредиш ли старца свога, знај да си увредио и Бога свога." Св. Јован Лествичник чак каже да је лакше увредити Бога него старца, јер ако увредимо Бога старац ће се молити за нас, али ако увредимо старца остали смо без заступника. Извлачење ових поука ван контекста у коме су настале може да буде крајње опасно.

Данас смо сведоци појединих монаха који су поштовање својим старцима претворили у идолатрију и са њима заједно иду у стварање пара-црквених група. Довољно је само погледати њихове текстове и коментаре и човека ухвати језа. Преовладава једна мрачна и злокобна слика света, теорије завере, осуђивање и клеветање до отворених излива мржње и бестидне вулгарности као и много тога другога што човека који им следује потпуно удаљује од аутентичне православне духовности, и коначно од Бога. Узмимо с друге стране поуке великих и светих стараца, међу којима ми је посебно драг и близак Св. Силуан Атонски. Његове речи су једноставне и зраче радошћу, благодарношћу и светлошћу. Нема код њега никакве пијетистичке распричаности, оптерећености страдањем и патњом, нема оног болесног страха већ нас учи здравом страху Божијем тј. страху да не повредимо љубав Божију и срце ближњег својом неблагодарношћу, својим самољубљем. Имајући с друге стране у виду списе разних ултра-ревнитеља који свуда виде зло и демоне није нимало чудно да су управо ти квази-духовни кругови главна упоришта "ревновања" за чистоту вере из којих се шире разни трачеви и клевете. Њихови текстови изазивају страх и језу јер не произилазе из истинског духа љубави и бриге за Цркву, већ носе набој демонске енергије. Свет о коме они пишу свет је завера, демонских привиђења, тајних глобалистичких удружења, у коме су изгледа здрави само они - изабрана духовна елита, док остали сви тону у мору греха и страсти. У таквој литератури зато нема здравог учења о Цркви јер је Црква за њих само тамо где су њихови истомишљеници и следбеници. Наравно, не треба даље трошити речи и енергију како би се јасно и гласно рекло да је реч о демонској духовности у којој многе неопитне душе налазе свој духовни бродолом.

Зато је важно читати литературу која духовно изграђује и буди позитивне мисли и осећања. Све оно што уноси немир, страх и зебњу човека удаљује од Бога и његове стварне личности. Зато је читање богонадахнутих текстова увек повезивано по значају са молитвом јер као и молитва бављењем мислима светих људи у нама се изграђује ум Христов (1Кор. 2, 16).