Марија Египћанка је у свом животу сјединила и пројавила две крајности – бездан греха и висоту побожности и врлине. У годинама своје младости, окупирана саблазнима порока, седамнаест година је провела у греху, да би се силом благодати Божије, као заблудела овца поново вратила Цркви. На зов Цркве Марија, која није марила за Божије заповести и која је помрачила у себи Божији лик, божанским промислом се наново благодатно обновила. Рођена је у Египту и већ у дванаестој години осетила је изазов туђинског закона који војује у нашим удовима и занемаривши родитељску љубав, побегла је из њиховог дома у Александрију, на бурно и широко поље света, на тржницу порока. Не нашавши довољно задовољстава у граду, у којем је прилив људи садржан у безброј личности жељних телесних наслада, Марија је смислила да оразноличи свој раскалашни живот путовањем у Јерусалим, заједно са поклоницима који путоваху на Воздвиженије животворног Крста Господњег. Током путовања, и по приспећу, у Јерусалим, она је све до самог празника наставила све дубље и дубље да тоне у бездан разврата. Изгледало је да јој више нема помоћи која би је могла извадити из греховне дубине. Дошавши у Јерусалим на празник Воздвиженија животворног Крста, вучена знатижељом, Марија је заједно са осталим подвижницима и побожним хришћанима, на дан празника, пошла у Божији храм. Али, дошавши у притвор храма она једноставно није могла да, заједно са осталима, ступи у сами храм и приступи животворном Крсту Господњем. Сви остали су неометано ступили унутар храма, а Марија, уз много покушаја и напора, једноставно није могла да прекорачи праг светилишта, невидљиво задржавана божанском силом. Мислећи да њу, као крхку жену, истискује из реда гурање мноштва светине, одлучила је да се некако пробије до средишта масе и да тако заједничким напорима једноставно буде унесена у храм; међутим, опет само њу, чим би се дотакла црквенога прага, нека чудна сила гурала је назад. Три – четири пута је она тако покушавала да уђе у храм, али без успеха. Присутни у храму наслађиваху своја побожна осећања гледањем уздигнутог животворног Дрвета; Марија, пак, посрамљена и ожалошћена, остаде у предворју храма и потресена осећањем стида и кајања горко је заридала схвативши да се у њезином несхватљивом ометању уласка у храм огледа Божија десница Вишњега која јој, као недостојној, не дозвољава да уђе у храм и целива животворни Крст. У пламеној молитви Богу Марија је исповедила све грехе своје заклињући се да ће их све окајати и искупити уколико измоли милост да уђе у храм и поклони се животворном Дрвету. У дубокој скрушености духа и суза, Марија је погледала на икону Богомајке која се налазила на врху зида у предворју и зрак спасоносне наде блеснуо је у њезиној скрушеној души. Марија је молила заједничку Заступницу свих – да је удостоји уласка у храм како би легла пред животворни Крст Сина Њезиног, са тврдим уверењем и намером да до гроба проводи трезвен живот. Невидљивим заступништвом Преблагословене Дјеве, нови покушај Маријин да уђе у храм био је без тешкоће. Она је ушла и, обузета страхом са сузама раскајаног срца, пала је пред животворно Дрво и са дубоким страхопоштовањем и сузама, целивала га је. Тако је одпочело најискреније покајање једне грешнице пред Богом! Вративши се у предворје Марија је опет пред оном истом иконом прионула на молитву призивајући Богомајку да, као сведок њезине одлучности у покајању, дарује јој поуку на путу покајања и тада као да је из даљине чула глас: „Ако пређеш Јордан, пронаћићеш праву утеху“.

Напустивши Јерусалим Марија је приступила светим Тајнама у храму Јована Крститеља, у близини Јордана, а потом се осамила у јорданској пустињи где је провела 48 година, скоро без хране и одеће, даноноћно оплакујући грехе своје. У 48. години усамљеничког и веома трудољубивог живота, у време св. Четрдесетнице, у пустињи ју је сусрео преп. Зосима – монах обитељи, који се по обичају током Великог поста удаљавао из манастира тражећи у пустињи пример најузвишенијег монашког самоодрицања, а нашао је ту која је некада била пример раскалашности. Само обличјем човечанског тела, потпуно сувог и опаљеног сунцем, нагог и покривеног једино сребрнастим власима, приказала се Марија Зосимовом погледу. Видевши га, она је нагнала у бекство, али чувши за њом сузну молбу старчеву да га благослови, она је стала и замолила га да јој добаци своју одећу како би се покрила и тако омогућила разговор са њим. На његову упорну молбу Преподобна је смирено открила свој негдашњи живот; казавши му о првој половини свога живота – бурног и превртљивог, и о упорности да се преобрати, Марија му је испричала и о свом животу у пустињи: „Веруј ми, оче Зосима, седамнаест првих година провела сам у овој пустињи борећи се са својим безумним похотама као са љутим зверовима: када сам осећала глад, прохтевало ми се да једем рибу и месо, као што сам то у Египту чинила; пошто сам у свету волела да пијем вино, по некада нисам могла да утолим жеђ ни капима воде; много сам патила од глади и зноја, много од болести. Ранији моји прохтеви су као ватра палили утробу моју; на ум су ми долазиле раније саблажњиве песме и мутиле мир души мојој; преступничке пожуде су ми узбуркавале крв и присиљавале да паднем ничице, да ударам у земљу и са сузама молим помоћ с висине. Трудила сам се да на уму имам моје завете и да их супротставим унутарњим прохтевима тела; призивала сам Божију Мајку у помоћ, као свога јемца; плакала сам горко и дуго, целе дане и целе ноћи и једино тада ме је обасјавала слатка светлост и разгонила невољне мисли“.

Седамнаест година је провела Марија у средишту мрачног живота овога света; седамнаест година је трајала њезина тешка борба са грешним пожудама и, најзад, добровољну мученицу посетио је жељени покој духа – плод необичних трудова и подвига, благодатни мир послан од Господа, Који нам свима саветује: приступите мени сви невољни и обремењени и Ја ћу вас одморити. Од тада, Марија се бићем уподобљује ангелима, преузневши се изнад тела и света: Зосима је њу у време молитве видео узнесену од земље како стоји у ваздуху, и видео њезину прозорљивост речима, као и то да је два пута ходала по води Јордана као по сувом, а добила је од Бога и предзнање о времену своје смрти. Испричавши му свој живот, Преподобна га је замолила да идуће године у време Великог поста опет дође у пустињу са светим Даровима како би се причестила. Зосима јој је испунио свету жељу. Примивши Тело и Крв Исуса Христа и сјединивши се тајанствено са Њим, велика подвижница пустиње је умолила Преподобног да на исто место и у исто време дође и следеће године, али Зосима ју је тада већ нашао упокојену, а њене часне мошти је сахранио. Ускоро, пошто је примила причешће од Преподобног, она се упокојила – 530. године, 1. априла.

Софроније, патријарх јерусалимски, који је живео почетком VII века, саставио је опширно житије преп. Марије Египћанке које се и сада чита на богослужењу. А свети преп. Андрија Критски, звани и јерусалимски због монашких подвига у Је-русалиму, као изасланик јерусалимског патријарха Теодора на шести Васељенски Сабор 691. године, донео је собом у Константинопољ житије преп. Марије заједно са својим каноном знаним под именом велики. Од тога времена до сада, Православна Саборна Црква чита тај канон, а установила је да се и житије Преподобне чита у четвртак пете седмице Четрдесетнице, а у васкрсни дан те седмице савршава спомен у част Преподобне, оличавајући у њој обличје истинског покајања!

Труда ради бдења, Црква у четвртак служи Литургију Пређеосвећених Дарова и олакшава пост.

http://www.mitropolija.com/nedjelja-peta-casnog-posta-gluvna-prepodobne-marije-egipcanke/

Зашто се људи праве већи и бољи него што су? Гле, ни трава у пољу не прави се већа него што је, нити се рибе у води ни птице у ваздуху праве боље него што су. Зашто се људи праве већи и бољи него што су? Зато што су у истини негда били већи и бољи него што су сада, па их тамно сећање о томе нагони да се величају и уздижу, ма на конопцу што га сами демон затеже и опушта.

Од свих ствари које се могу учинити и научити смирење је најтежа наука за човека. Зато је Господ Исус изразио науку о смирењу јасно прејасно као сунце, како речју тако и примером, да нико никад не би могао посумњати у неизмерну и неизбежну важност смирења у делу спасења човека. Зато се и јавио у телу људском, које је дошло Адаму као казна после греховнога пада. Обукао се у дебелу и грубу одећу осуђеника безгрешни Господ и Творац прозрачних и светлосних херувима - није ли само то јасна и довољна лекција о смирењу грешних људи? Но ту исту лекцију Господ је поновио тиме што се родио не у царском двору него у овчарској пећини; и тиме што се дружио са презреним грешницима и сиромасима; и тиме што је прао ноге Својим ученицима; и тиме што је драговољно примио на Себе сва страдања испивши најзад и најгорчу чашу у мукама на Крсту. Па ипак људи су најтеже схватали и најнерадије усвајали очигледну лекцију о смирењу. Чак и сами ученици Христови, који су посвакодневно гледали кротког и смиреног Господа, нису могли разумети Његову кротост нити усвојити Његову смиреност. Њихова занетост самим собом и брига о њиховој сопственој части, слави и награди, испољавала се чак и у страшним тренуцима када је она најмање смела доћи до израза. Но она је долазила до израза и у тим тренутцима по попуштењу Божјем, да би се пред вековима и покољењима очитовала сва слабост, сва греховна палост, раслабљеност и ништавност човечје природе. Тако например када је Господ изрекао страшну реч о богаташима: лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божје Петар поставља Господу питање личне награде ученика: шта ће дакле бити нама (Мат. 19, 27)? Другом приликом опет када је Господ изрекао ученицима предсказање о издаји, о мучењу и убиству Сина Божјег, ученици су продужили пут за Њим препирући се мећу собом ко је највећи. Познавши мисли и чујући тајне разговоре њихове Христос је том приликом узео једно дете, ставио га међу њих и загрливши га укорео дететом препираче о првенство (Мк. 9. 31-37). Опет тако приликом Свог последњег путовања у Јерусалим када је Господ још исцрпније говорио о Своме страдању предсказујући да ће Син Човечји бити предан незнабошцима, и наругаће му се, и биће га, и попљуваће га, и убиће га, и трећи дан устаће - у том свечаном и страшном тренутку, дакле, када Господ Славе предсказује Своје крајње понижење, змија гордости опет диже своју главу и покреће двојицу од првих ученика на такво заискивање какво личи више на ругање часноме и страшноме страдању Господњем. О овом последњем случају говори данашње јеванђеље.

У време оно узевши Исус дванаесторицу поче им казивати шта ће му се догодити. Ово није прво, ни друго, но последње предсказање Спаситељево о Његовом скором мучеништву. Идући из Галилеје за Јерусалим, да се више у смртном телу не врати истим путем у немоћном телу људском, Господ понавља Својим ученицима оно што им је већ више пута говорио. Зашто им ту исту ствар толико понавља? Зато да би код њих ишчупао и последњу клицу гордости, коју је Он у њима још увек видео и која се баш и овом приликом показала. Даље и зато да им ови страшни догађаји не би дошли изненадно и сасвим их разочарали и сваку наду у срцима њиховим убили. Овако, Његова јасна видовитост у предсказању свега што ће се збити светлиће им као тајанствена и чудна луча и осветљавати и загревати душе њихове онда када наступе ти мрачни тренуци привремене победе грешника над Праведником. Најзад још и зато да би и њих припремио за њихово страдање и њихов крст, јер кад се овако ради од сирова дрвета, шта ће бити од суха (Лк. 23, 21)? И ако мене изгнаше и вас ће изгнати, рекао је Господ (Јов. 15, 20). Он иде први на страдање, Он даје пример свима. На овом последњем путовању за Јерусалим Господ је то изрекао ученицима Својим не само речима него и симболички. Јер код јеванђелиста Марка налази се пред данашњим јеванђељем ова чудна напомена: а кад иђаху у Јерусалим, Исус иђаше пред њима, а они се чуђаху, и за њим иђаху са страхом. Изгледа да је Он преко обичаја био измакао напред испред њих, да им тиме покаже како Своје драговољно хитање на страдање и покорност вољи Очевој тако и Своје првенство у страдању. И ученици треба, дакле, да следују божанском Првенцу у страдању, и да драговољно, као Он, похитају своме мученичком крају. А ученици се чуђаху, јер не разумеваху понижење и смрт Онога који се толико пута показао на њихове очи моћнији од људи, од природе и од легиона демона. И иђаху за Њим са страхом, јер и ако не разумеваху ипак предосећаху да ће се морати збити све оно страшно и непојамно, о чему им је Он говорио, толико пута говорио.

Ево узлазимо у Јерусалим, и син човечји биће предан главарима свештеничким и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима; и наругаће му се, и биће га, и попљуваће га, и убиће га, и трећи дан устаће. Све ово збило се од речи до речи, и тачка по тачку, само на неколико дана доцније. Овакво тачно предсказање могао је дати само Онај, пред чијим очима нема завесе између садашњости и будућности, Онај који види оно што ће се догодити исто онако јасно као и оно што се већ догађа. Узвишен над стихијама природним Господ Исус био је узвишен над временима. Догађаји свих времена били су пред Њим откривени као обичном гледаоцу оно што бива на улици. Он који је могао видети сву прошлост жене Самарјанке и сву будућност света до краја времена, могао је и лако и јасно видети шта ће се с Њим самим догодити у размаку неколико дана од овога дана када је последњи пут узлазио са Својим ученицима уз брда Јудејска ка Јерусалиму. Док су ученици очекивали од Њега све већа и већа чуда и све већу и већу славу на свој људски начин, дотле је Он Себе гледао усред многољудне гомиле везана, поругана, попљувана, искрвављена и на Крст распета. Пред последње и највеће чудо Он је морао постати сметлиште света и попљувана играчка најгаднијих грешника у свету. Пре уздизања у небо Он се морао спустити далеко испод земље, испод гроба, до у дно Ада. Пре уласка у небесну славу и заузимања престола Судије неба и земље Он је морао проћи кроз шибу и срам. Не може зрно пшенично родити род многи ако паднувши на земљу не умре (Јов. 12, 24). Без страдања нема васкрсења, без понижења нема узвишења. Кроз три пуне године Он је то објашњавао Својим ученицима и ево пред сам растанак с њима показало се да Га нису разумели. Јер ево с каквим искањем излазе пред Њега двојица од првих апостола.

И пред њега дођоше Јаков и Јован, синови Зеведејеви говорећи: учитељу! хоћемо да нам учиниш што те замолимо. А он им рече: шта хоћете да вам учиним? А они му рекоше: дај нам да седнемо један с десне стране теби а други с леве у слави твојој. Ето какве мисли и жеље испуњаваху ове ученике на самом предвечерју велике трагедије њиховог Учитеља! Ето како је отврдла и огрубела људска природа коју је Господ Исцелитељ тежио да облагороди и обоготвори! После толиког Његовог силног наглашавања да ће први бити последњи а последњи ирви; после толико понављаног учења о избегавању светске славе и првенства; после толико пута примером показаног смиривања пред вољом Божјом; и најзад после страшног предсказања Свога крајњег унижења и незаслуженог страдања, - ова двојица ученика, и то двојица од првих, усуђују се искати од Господа своју личну награду и своју личну славу! Гле, они се не задржавају мислима својим на предсказаним мукама Господа него само на предсказаној слави Његовој. Они захтевају за себе лавовски део те славе: један од њих да седне с десне а други с леве стране царствујућег Господа! Какви су то пријатељи које не муче пре свега предстојеће муке њиховог пријатеља? Ви сте пријатељи моји (Јов. 15, 14), рекао је Господ њима. А они се сада немарно односе према мукама Његовим и захтевају свој део, и то врло крупан део, оне славе коју Он има тек да стекне понижењем, знојем, крвљу, муком и болом. Они не нуде своје учешће у страдањима Његовим но само у слави Његовој. Али нашто оптуживати ову двојицу браће? Гле, све се ово збило, да би се открила дубока развраћеност природе људске. Јаковљево и Јованово искање славе, без мука, јесте искање свих Адамових потомака - увек исто искање славе без мука. Кад год је Господ говорио о Својој будућој слави стално је наглашавао и муке предходеће тој слави. Но апостоли Његови, као и сви други људи, желели су некако прескочити муке и ускочити у славу. Људима непосвећеним у тајну Христовог страдања ни до дан данас некако није јасна веза између страдања и живота, између муке и славе. Они би увек некако хтели да одвоје живот и славу од страдања и муке, и оно прво да благослове и усвоје а ово друго да прокуну и одбаце. То исто су покушали у овом случају Јаков и Јован. И овим својим покушајем они нису испољили само своју личну слабост но слабост човечјег рода уопште. А Господ је баш и желео, да ниједна слабост Његових ученика не остане неоткривена због опште користи целог човечјег рода, коме је Он и дошао као Лекар и Источник Здравља. Кроз апостоле је откривена слабост; на апостолима показан је метод Христовог лечења; на апостолима најзад објављено је и Христово здравље и сила. Овом приликом Господ је поново изнео пред ученике Своје слику страдања Свога и слику славе Своје. За синове Зеведејеве то је било искушење коме су они подлегли. Наиме: они су изабрали славу а одбацили страдање. Господ је хтео да исцеди и последњу кап гноја из душе Својих ученика пре него што се уздигне на Крст. Његове речи о страдању и прослављању дејствовале су као тежак притисак на душе ове двојице, и од тог притиска исцедио се последњи гној гордости из њихових душа. Ту духовну операцију Господ је вршио над Својим најомиљенијим пријатељима ради здравља њиховог и ради здравља нашег. Да нико од нас не помисли, да је већ исцељен од греховне раслабљености своје, ако се неко време уздржавао од зла, постио и чинио милостињу призивајући Господа Исуса у помоћ. Гле, ова два апостола су три године нераздвојно ходили с Господом у телу, гледали у Његово лице, слушали науку из Његових уста, посматрали Његова чуда, с Њим јели и пили, па ипак на крају крајева показали су код себе још неизлечене ране сујете, и самољубља, и земног телесног мудровања, и духовног непоимања. Они су још увек мислили не по хришћански него по јеврејски, тј. увек су још веровали у земаљско царство Месије, у Његову земаљску победу над непријатељима и у Његову светску славу и моћ, сличну слави и моћи Давида и Соломона. О, хришћанине, помисли и забрини се: како ћеш ти излечити себе од ових рана и како ћеш достићи савршенство смирења и покорности вољи Божјој кад ова два дивна брата нису могли то постићи ни кроз три године дана у непрекидном личном општењу са Живим Господом? Они су то постигли доцније када је огњени Дух Божји сишао у срца њихова и разгорео их љубављу према Христу. Тада они нису жудели за славом мимо страдања него су са стидом од своје раније сујете учествовали свим бићем у мукама Господа свога прикивајући драговољно срца своја на крст Пријатеља свога.

Но ослушнимо шта Господ одговара овим ученицима на њихову молбу: а Исус им рече: не знате шта иштете: можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим? А они му рекоше: можемо. А Исус им рече: чашу дакле коју ја пијем испићете, и крштењем којим се ја крстим крстићете се; али да седнете с десне стране мени и с леве, не могу ја дати него којима је уготовљено. Како је преблаг и кротак Господ! Сваки обичан смртни учитељ испунио би се гнева према таквим својим ученицима, и викнуо би: идите од мене, јер сте неспособни за духовну науку! Три године вам говорим и објашњавам, а ви још увек говорите као неразумни! Међутим Господ им одговара јасно но ипак кротко и благо: не знате шта иштете. То јест: ви не мислите духовно но телесно; и не тражите славу Божју но славу своју. Ви још нисте начисто ко сам Ја и какво је царство Моје. Ви Мене још сматрате Месијом само народа израиљског, и Моје царство сматрате царовањем над тим народом. Зато се и усуђујете тражити првенство у таквоме царству. Но, гле, Ја сам Месија свих народа, и Спаситељ живих и мртвих, и Цар једнога царства невидљивог, у коме би сав човечји род представљао само један део истог. Безбројне ангелске војске радују се што се само могу назвати слугама у том царству. Серафимима и херувимима у подножју престола Божјег не пада ни на ум да ишту првенство у том царству. Последњи у царству Моме већи је и величанственији од највећих и најславнијих царева овога света. Не знате, дакле, шта иштете. Кад би ви знали царство Моје, ви не би мислили о своме рангу у њему него једино о путу који води истоме: о страдању и мукама о којима вам Ја и говорим увек и увек кад год говорим о царству. Зато да вас ја упитам о оном што је важније и корисније од ваших сујетних брига и жеља: можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим! Господ овде мисли на чашу смрти и на крштење крвљу, тј. мучеништвом. Ово је треће крштење; прво је Јованово крштење водом, друго је Христово - водом и духом, а само некима даје се крштење крвљу, тј. мученички венац. Несумњиво да је крштење крвљу скопчано с највећом жртвом, али и с највећом славом. Овим крштењем имали су се крстити и апостоли Христови. Зато Господ и управља главну пажњу ученика на предстојеће им мучеништво. Јер ништа нема страшније ни душегубније него поклецнути у мукама и одрећи се Христа. Тек што је Јуда намирисао понижење и страдање свога Учитеља, он се Овога одрекао, и тиме погубио себе заувек. Јер и он је узалуд очекивао зацарење Христа у Јерусалиму, а с тиме и своју славу и добит, па кад је осетио да ће место круне Христос пре понети трнов венац, он се измакао и удружио са онима који су изгледали богатији и славнији у овом свету од Спаситеља.

На питање Христово Јаков и Јован без оклевања одговарају: можемо. Овај одговор доказује ипак, да је љубав њихова према Господу била велика. Несумњиво да је и ово страшно питање Христово о чаши и крштењу утицало на ову браћу, као горак лек на болесника, да се убрзо отрезне и да се убрзо застиде својих мисли о слави онда када је требало мислити о страдању. Недостижно вешт у руковању душама људским Господ је тако рећи тренутно обрнуо душе Јакова и Јована упутивши их од чежње за славом на припремање за муке и смрт. Како дивна и узвишена поука и за све нас хришћане! Кад год се ми уображењем дижемо у бесмртно царство Христово и лутамо мислима по њему тражећи у њему своје место и свој ранг, Господ нам упућује оно исто питање које је упутио синовима Зеведејевим, наиме: можете ли пити чашу Моју и крстити се крштењем Мојим? Он нас увек трезни и упућује да бринемо не о граду небесном у који још нисмо стигли него о путу који још стоји непређен између нас и тога града. Прво се морају чесно издржати све муке, па онда се тек улази у славу. Залуд сви наши снови о слави, ако нас неприправљене нападну муке и ми се одречемо Господа. Тада нас чека срам место славе, и вечна пагуба место живота. Блажени су сви они између нас који на питање Христово, да ли могу испити чашу муке за Њега, стоје у сваком часу готови с одговором: Господе, можемо! А о томе ко ће сести с десне стране Његове а ко с леве није важно за нас да знамо. Смирени Господ говори: то не могу ја дати. Тек кад васкрсне и вазнесе се Он ће као Бог бити Судија живим и мртвим. Сада пак док је још у смртном и непрослављеном телу, у скромном положају слуге целога света; и сада када тек стоји пред главном пробом Свога смирења и Своје савршене покорности вољи Очевој, пред ужасима понижења и страдања, Он не ће да опредељује и распоређује места и части у Своме будућем царству. Као човек Он неће да отима од Себе оно што Њему припада као Богу. Тек кад је испио Своју горку чашу и крстио се крвавим крштењем, пред самим Својим издисајем на Крсту, Он се усудио обећати Рај покајаном разбојнику. Да би таквим Својим држањем научио људе смирењу, и увек само смирењу, без кога би цела зграда спасења била саграђена без темеља. Изјава Господња не могу ја дати не може се никако тумачити у том смислу као да је Син Божји нижи од Оца по божанству у царству небеском, како су је неки јеретици тумачили. Јер Онај који је рекао ја и отац једно смо (Јов. 10, 30) није могао Себе опорицати. Речи не могу ја дати, могу се правилно протумачити само кад се тумаче по времену а не по вечности. У времену и у Своме пониженом чину телесног човека, и то још у тренутку пред највеће Своје понижење Господ Исус, по Својој доброј вољи и ради наше поуке и нашег спасења, није хтео притежавати сва она права и сву ону моћ коју је после, као васкрсли и прослављени Господ Победилац објавио. Тек кад је васкрсао, кад се прославио телесно, и кад је победио Сатану, свет и смрт, Господ је објавио Својим ученицима: даде ми се свака власт на небу и на земљи (Мат. 28, 18). Но целом овом тумачењу мора се додати још нешто што показује премудру и свевидовиту обазривост Господа у домостроју људскога спасења. Он хоће да покаже да у Бога нема пристрашћа, нема лицепријатија, јер Бог не гледа ко је ко (Рим. 2, 11). Хоће Господ да каже да апостоли не треба да буду толико самоуверени у своје спасење и прослављање само због тога што су се назвали Његовим апостолима. Јер и мећу самим апостолима може се наћи неко ко ће пропасти. Царство је уготовано свима онима који се у овом животу покажу достојни царства, без икаква обзира на звање и на спољашњу приближеност Христу, или на какву сродничку везу с Њим по телу, какву су имала ова два брата, Јаков и Јован. Смирење до самопрезрења и страдање до смрти - то су две лекције које Господ хоће да усади у срца Својих ученика почупавши из њих коров гордости, самомњења, самопрецењивања и сујете.

И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова и Јована. Срдња десеторице на ону двојицу није долазила због њиховог духовнијег и узвишенијег поимања царства Христовог од поимања Јаковљева и Јованова него из просте људске зависти. Јер зар би се дало и замислити да је Јуда издајник имао узвишенији појам о Христу и Христовом царству него ли Јаков и Јован? Зашто Јаков и Јован да уздижу себе над нама осталим? То је било притајено питање, то и главна побуда срдње и протеста десеторице против двојице. Својом завидљивом срдњом десеторица апостола и нехотично су се показали једномишљеници са Јаковом и Јованом у поимању, односно непоимању, духовног царства Христовог и Христове небеске славе. Но познато је, да Господ Исус није бирао најмудрије од мудрих овога света за своје ученике него, напротив, готово најпростије од простих. Он је то намерно чинио, да би се и у томе показала сила и величина небесног Јунака. Он је изабрао најмање, да од њих направи највеће; изабрао је најпростије, да од њих направи најмудрије, изабрао је најслабије, да од њих направи најмоћније; изабрао је најпрезреније, да од њих направи најславније. И у томе тешком задатку Господ је успео исто онако сјајно као у свему осталоме. И у томе се показала не мања Његова сила и чудотворство него и у стишавању буре и умножавању хлеба. Откривајући нам слабост ученика Христових богодухновени јеванђелисти постижу тиме двојак циљ: прво, кроз то они откривају и наше сопствене слабости; и друго, показују величину силе Христове и мудрост Његовог метода у лечењу и спасавању људи.

Сада када су и осталих десет ученика пројавили своје непоимање славе Христове и у исто време своју неизлеченост од обичне земаљске завидљивости, Господ искоришћује прилику да их све једанпут више поучи смирењу.

А Исус призвавши их рече им: ви знате да они који се сматрају да владају народима господаре над њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде већи међу вама, нека вам служи. И који хоће да буде први међу вама, нека буде свима слуга. Ево новог поретка ствари! Ево новог друштвеног устава, непознатог и нечувеног у паганском свету пре Христа! Међу незнабошцима господари су господарили силом и великаши владали ауторитетом своје власти, или порекла, или богатства. Они су господарили и владали, а остали сви њима се покоравали из страха и служили са трепетом. Они су се сматрали првим и старијим и узвишенијим и бољим зато само што су се положајем, и влашћу и чашћу уздизали над осталим људима. Положај и сила и богатство били су мерилом првенства међу људима. То мерило Господ Исус одбацује и установљава служење као мерило првенства међу Својим верним. Није први онај кога на узвишењу највише људских очију виде но онај кога највише срдаца људских по добру осећају. Круна не даје првенства сама по себи нити богатство и сила дају старешинство у хришћанском друштву. Звања и положаји празне су форме, ако нису испуњени корисном службом људима у име Христово. Сви спољашњи знаци и симболи првенства представљају само шаренило за гледање, ако првенство није заслужено службом и правдано службом. Ко се силом држи на врху, држаће се за мало, а кад падне само ће се на дну моћи задржати. Ко богатством искупљује своје старешинство, примаће почасти са језика људског и из руку људских, но заједно с тим и презрење из срдаца људских. Ко силом стоји узвишен над људима, стојаће над вулканом мржње и зависти, док се вулкан не провали и он у њему не пропадне. Али међу вама да не буде тако, заповеда Господ. Јер такав поредак није од добра него од светлости; а ви сте синови светлости. Међу вама нека царује првенство љубави и нека влада старешинство љубави. Онај између вас ко највише служи браћи својој из љубави тај је први у очима Божјим, и његово је првенство трајно и у овом и у оном свету. Смрт нема власти над љубављу нити над тековинама љубави. Ко љубављу стекне првенство у овоме животу, тај ће га задржати и у оном; и неће му се одузети него ће се још увећати и потврдити потврдом која не гине.

Ко иоле зна колико је зла свету донела, и дан данас доноси, борба о првенство, тај ће схватити како је благотворна ова наука Христова. Њом се уноси највећи и најблагословенији преврат у друштво људско од када друштво људско постоји. Удубите се само у мисао, како би било људима, кад би се равнали и врстали по величини службе и љубави наместо што се равнају и врстају по сили, богатству, раскоши и спољашњем знању? О, колико би и колико оних који се сматрају последњим постали првим! О каква би радост завладала срцима људским, и какав ред и мир и хармонија! Свак би се утркивао да послужи другима место да завлада над другима. Свак би пожурио да да и помогне место да отме и одмогне. Свако срце било би испуњено радошћу и светлошћу место злурадости и таме. Тада би ђаво са свећом тражио по свету безбожника, и не би га нашао. Јер где љубав царује, ту је Бог видан и јасан за свакога. А да ова наука није утопија и неостварљива сањарија, показују Христове завршне речи у данашњем јеванђељу: јер син човечји није дошао да му служе него да служи, и да даде душу своју у откуп за многе. Господ наш није дао људима ниједну заповест коју Он сам није до савршенства испунио, и тако оставио пример за углед свима. Заповест о служби људима Господ је испунио целим животом својим на земљи, не, него чак и начином доласка Свога на земљу, па Својом смрћу, па најзад Својом несусталом човекољубивом делатношћу за људски род кроз Духа Светога после Своје смрти и Свога преславног васкресења. Својом смрћу Он је дао живот у откуп за многе. Он не каже за све него за многе, што значи, да Његову љубав неки неће прихватити нити Његово жртвовање оценити. Његова служба из љубави иде до страдања и до смрти. Јер ко служи из љубави, а не по некој нужди, тај не преза ни од смрти. И зато што Христова служба људима није ограничена ни временом, ни страдањем, ни смрћу, - зато она има карактер савршене откупне жртве. Таквом Својом службом Господ је искупио људе од власти ђаволске, од греха и смрти. Но такву службу Господ не би могао ни отпочети ни свршити без превеликог и ненадмашног смирења Свога. Будући први од вечности Он је себе учинио последњим, јавивши се у свету као слуга и роб, да би кроз службу људима дошао опет до Свог ненадмашног првенства и тиме показао људима пут ка истинитом првенству, ка благородном и трајном старешинству. Једни су људи примили к срцу овај пример Сина Божјега, и по Његовом примеру а у Његово име потпуно се предали служби људима из љубави, а други су презрели Његов пример и Његову науку. Шта је било са првима а шта са другима? О томе нас учи историја Христових апостола.

Јуда је одбацио и науку и пример Христов и завршио је овај живот срамно и стидно, обесивши се, а осталих једанаест који примише к срцу речи данашњег јеванђеља о смирењу и пођоше подражавати Учитељев пример службе из љубави прославише се и на земљи и на небу, и у времену и у вечности. Као Јуда прошли су и сви они који су одбацили науку и пример Христов; а као осталих једанаест апостола прошли су и сви они који спасоносну науку усвојише и ненадмашни пример подражаваше. Хиљаде Јуда однеговала је земаљска историја човечанства, но и хиљаде хиљада православних и верних ученика и следбеника Господа нашег и Спаса Исуса Христа. И као што је Господ победио на крају Своје кратковремене земаљске историје, тако ће Он победити и на крају целокупне и дуготрајне историје света. Војска спасених и прослављених следбеника Његових биће несравњиво већа од војске Његових противника а ђаволских пријатеља и богоборника. О, да би се и ми нашли у војсци спасених и прослављених! О, да би се и на нас смиловао Господ Исус у последњи дан, када сунце земаљско једном зажмури, да никад више не прогледа! Сладосни и животворни, Господе, опрости нам грехе наше пре тога дана! Презри сва наша дела као нечиста и ништавна и спаси нас само по Твојој неизмерној милости, по којој си и дошао на земљу да нас недостојне спасеш. Теби нека је слава, Господе Велики и Дивни, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек кроза све време и сву вечност. Амин.

Свети Владика Николај Велимировић из књиге "Омилија"

Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима;

И наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће.

И дођоше пред њега Јаков и Јован, синови Зеведејеви, говорећи: Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо то молити.

А он им рече: Шта хоћете да вам учиним?

А они му рекоше: Дај нам да седнемо један с десне стране теби а други са леве, у слави твојој.

А Исус им рече: Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим?

А они му рекоше: Можемо. А Исус им рече: Чашу, дакле, коју ја пијем испићете; и крштењем којим се ја крстим крстићете се;

Али да седнете с десне стране мени и с леве није моје да дам, него ће се дати којима је припремљено.

И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова и Јована.

А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима.

Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи;

И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга.

Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.

(Свето Јеванђеље по Марку 10,32-45)

http://www.svetigora.com/audio/download/3483/5.Nedelja_Casnog_posta_Gluvna.mp3

* * *

Непрестано руководећи православне хришћане током Четрдесетнице ка освећујућим подвизима поста и покајања, Црква у богослужењу пете седмице теши и храбри оне који посте чињеницом да су прошли већ половину поста, и побуђује да ми „који смо преполовили свештени пут поста треба радосно да хитамо ка будућем васкрсењу". Умножавајући при крају посног попришта побуде ка неослабљеном богоугодном животу, Црква и у петој недељи наставља да нас подсећа како смо ми, који падосмо у грех, слични онима које заробише, те нам заповеда уздање у Господњу милост. „Завапи Христу Богу који је распет за тебе, каже Црква, и који је добровољно примио ране: побрини се за мене, Господе, и спаси ме". Свештене химне које Црква и данас поји на богослужењу пете седмице примљене су у VII и VIII веку од Софронија Јерусалимског, Андрије Критског и Студита - Јосифа и Теодора.

„Да људи не би били лењиви према духовним подвизима", Црква током три дана пете седмице: четвртак, суботу и у васкрсни дан, пружа вернима нарочите подстицаје ка подвизима благочашћа. У четвртак на јутарњем богослужењу Црква поји цео Велики канон св. Андрије Критског и житије св. и преп. Марије Египћанке. Из тих разлога се читање канона св. Андрије Критског у четвртак пете седмице Великог поста негде још назива и стајање Марији Египћанки.

Овим речима почиње синаксар у четвртак пете седмице Четрдесетнице, и каже још: „Велики канон неизмериву дирљивост има: сваку, пак, повест Старог и Новог завета забележио је и сабрао, од Адама до самог Христовог вазнесења и апостолске проповеди, поучавајући сваку душу како да ревнује у добру и подражавању у сили: зле да избегава и увек да тежи покајању, сузама, исповедању и другим богоугађањима. Тај канон је толико широк и умилан да може и најжешћу душу довољно да омекша и покрене на добро, само ако се скрушеним срцем и са пажњом поји".

Канон се овај назива великим због мисли и спомена који се у њему налазе: његов плодни аутор га је сложио од осталих канона који у себи не садрже више од по 30 тропара, а овај има 250 тропара и сваки тропар излива неизразиву сладост. Из тих разлога се овај велики канон и произноси у великој Четрдесетници јер дарује велико гануће; произноси се и два пута на повечеријима прве седмице, разврстан у четири прва дана њезина, док се у четвртак пете седмице Четрдесетнице, на јутрењи, чита цео, у пуном издању, заједно са дневним каноном. „Велики канон читамо умилно, каже Црква, скрушеног срца и гласа, на сваки тропар чинећи по три метаније (земна поклона)".

Заједно са великим каноном који снажи душе подвижника, Црква произноси и цело житије св. преп. Марије Египћанке, показујући њоме и у њој образац истинског покајања и пример усавршавања верујућих, „покреће нас према Богу и чини да опет постанемо разборити, помаже нам да не паднемо у очај уколико нас неки грех некада зароби". Повест о преп. Марији Египћанки дочарава вид искреног покајања и неизрецивог Божијег човекољубија према онима који искрено желе да се одрекну својих сагрешења.

Марија Египћанка је у свом животу сјединила и пројавила две крајности - бездан греха и висоту побожности и врлине. У годинама своје младости, окупирана саблазнима порока, седамнаест година је провела у греху, да би се силом благодати Божије, као заблудела овца поново вратила Цркви. На зов Цркве Марија, која није марила за Божије заповести и која је помрачила у себи Божији лик, божанским промислом се наново благодатно обновила. Рођена је у Египту и већ у дванаестој години осетила је изазов туђинског закона који војује у нашим удовима и занемаривши родитељску љубав, побегла је из њиховог дома у Александрију, на бурно и широко поље света, на тржницу порока. Не нашавши довољно задовољстава у граду, у којем је прилив људи садржан у безброј личности жељних телесних наслада, Марија је смислила да оразноличи свој раскалашни живот путовањем у Јерусалим, заједно са поклоницима који путоваху на Воздвиженије животворног Крста Господњег. Током путовања, и по приспећу, у Јерусалим, она је све до самог празника наставила све дубље и дубље да тоне у бездан разврата. Изгледало је да јој више нема помоћи која би је могла извадити из греховне дубине. Дошавши у Јерусалим на празник Воздвиженија животворног Крста, вучена знатижељом, Марија је заједно са осталим подвижницима и побожним хришћанима, на дан празника, пошла у Божији храм. Али, дошавши у притвор храма она једноставно није могла да, заједно са осталима, ступи у сами храм и приступи животворном Крсту Господњем. Сви остали су неометано ступили унутар храма, а Марија, уз много покушаја и напора, једноставно није могла да прекорачи праг светилишта, невидљиво задржавана божанском силом. Мислећи да њу, као крхку жену, истискује из реда гурање мноштва светине, одлучила је да се некако пробије до средишта масе и да тако заједничким напорима једноставно буде унесена у храм; међутим, опет само њу, чим би се дотакла црквенога прага, нека чудна сила гурала је назад. Три - четири пута је она тако покушавала да уђе у храм, али без успеха. Присутни у храму наслађиваху своја побожна осећања гледањем уздигнутог животворног Дрвета; Марија, пак, посрамљена и ожалошћена, остаде у предворју храма и потресена осећањем стида и кајања горко је заридала схвативши да се у њезином несхватљивом ометању уласка у храм огледа Божија десница Вишњега која јој, као недостојној, не дозвољава да уђе у храм и целива животворни Крст. У пламеној молитви Богу Марија је исповедила све грехе своје заклињући се да ће их све окајати и искупити уколико измоли милост да уђе у храм и поклони се животворном Дрвету. У дубокој скрушености духа и суза, Марија је погледала на икону Богомајке која се налазила на врху зида у предворју и зрак спасоносне наде блеснуо је у њезиној скрушеној души. Марија је молила заједничку Заступницу свих - да је удостоји уласка у храм како би легла пред животворни Крст Сина Њезиног, са тврдим уверењем и намером да до гроба проводи трезвен живот. Невидљивим заступништвом Преблагословене Дјеве, нови покушај Маријин да уђе у храм био је без тешкоће. Она је ушла и, обузета страхом са сузама раскајаног срца, пала је пред животворно Дрво и са дубоким страхопоштовањем и сузама, целивала га је. Тако је одпочело најискреније покајање једне грешнице пред Богом! Вративши се у предворје Марија је опет пред оном истом иконом прионула на молитву призивајући Богомајку да, као сведок њезине одлучности у покајању, дарује јој поуку на путу покајања и тада као да је из даљине чула глас: „Ако пређеш Јордан, пронаћићеш праву утеху".

Напустивши Јерусалим Марија је приступила светим Тајнама у храму Јована Крститеља, у близини Јордана, а потом се осамила у јорданској пустињи где је провела 48 година, скоро без хране и одеће, даноноћно оплакујући грехе своје. У 48. години усамљеничког и веома трудољубивог живота, у време св. Четрдесетнице, у пустињи ју је сусрео преп. Зосима - монах обитељи, који се по обичају током Великог поста удаљавао из манастира тражећи у пустињи пример најузвишенијег монашког самоодрицања, а нашао је ту која је некада била пример раскалашности. Само обличјем човечанског тела, потпуно сувог и опаљеног сунцем, нагог и покривеног једино сребрнастим власима, приказала се Марија Зосимовом погледу. Видевши га, она је нагнала у бекство, али чувши за њом сузну молбу старчеву да га благослови, она је стала и замолила га да јој добаци своју одећу како би се покрила и тако омогућила разговор са њим. На његову упорну молбу Преподобна је смирено открила свој негдашњи живот; казавши му о првој половини свога живота - бурног и превртљивог, и о упорности да се преобрати, Марија му је испричала и о свом животу у пустињи: „Веруј ми, оче Зосима, седамнаест првих година провела сам у овој пустињи борећи се са својим безумним похотама као са љутим зверовима: када сам осећала глад, прохтевало ми се да једем рибу и месо, као што сам то у Египту чинила; пошто сам у свету волела да пијем вино, по некада нисам могла да утолим жеђ ни капима воде; много сам патила од глади и зноја, много од болести. Ранији моји прохтеви су као ватра палили утробу моју; на ум су ми долазиле раније саблажњиве песме и мутиле мир души мојој; преступничке пожуде су ми узбуркавале крв и присиљавале да паднем ничице, да ударам у земљу и са сузама молим помоћ с висине. Трудила сам се да на уму имам моје завете и да их супротставим унутарњим прохтевима тела; призивала сам Божију Мајку у помоћ, као свога јемца; плакала сам горко и дуго, целе дане и целе ноћи и једино тада ме је обасјавала слатка светлост и разгонила невољне мисли".

Седамнаест година је провела Марија у средишту мрачног живота овога света; седамнаест година је трајала њезина тешка борба са грешним пожудама и, најзад, добровољну мученицу посетио је жељени покој духа - плод необичних трудова и подвига, благодатни мир послан од Господа, Који нам свима саветује: приступите мени сви невољни и обремењени и Ја ћу вас одморити. Од тада, Марија се бићем уподобљује ангелима, преузневши се изнад тела и света: Зосима је њу у време молитве видео узнесену од земље како стоји у ваздуху, и видео њезину прозорљивост речима, као и то да је два пута ходала по води Јордана као по сувом, а добила је од Бога и предзнање о времену своје смрти. Испричавши му свој живот, Преподобна га је замолила да идуће године у време Великог поста опет дође у пустињу са светим Даровима како би се причестила. Зосима јој је испунио свету жељу. Примивши Тело и Крв Исуса Христа и сјединивши се тајанствено са Њим, велика подвижница пустиње је умолила Преподобног да на исто место и у исто време дође и следеће године, али Зосима ју је тада већ нашао упокојену, а њене часне мошти је сахранио. Ускоро, пошто је примила причешће од Преподобног, она се упокојила - 530. године, 1. априла.

Софроније, патријарх јерусалимски, који је живео почетком VII века, саставио је опширно житије преп. Марије Египћанке које се и сада чита на богослужењу. А свети преп. Андрија Критски, звани и јерусалимски због монашких подвига у Је-русалиму, као изасланик јерусалимског патријарха Теодора на шести Васељенски Сабор 691. године, донео је собом у Константинопољ житије преп. Марије заједно са својим каноном знаним под именом велики. Од тога времена до сада, Православна Саборна Црква чита тај канон, а установила је да се и житије Преподобне чита у четвртак пете седмице Четрдесетнице, а у васкрсни дан те седмице савршава спомен у част Преподобне, оличавајући у њој обличје истинског покајања!

Труда ради бдења, Црква у четвртак служи Литургију Пређеосвећених Дарова и олакшава пост.

У суботу пете седмице Црква врши молебни чин акатиста или похвале Пресветој Богородици Одигитрији, почињући причу на тај дан овим стиховима:

Град обухваћен ратом, непрестаним песмама

Благодарно опева силну Заштитницу.

На основу приче древног предања, након вазнесења Господа, св. евангелиста Лука, иконописац, насликао је лик Божије Мајке и показао јој га. Видевши своју слику Она се сетила свога ранијег пророчанства: „од сада ће ме блаженом звати сви нараштаји", те рече: „благодат Моја нека буде са овом иконом". Свети Лука је послао икону у Антиохију уваженом Теофилу (Лк 1:3), за кога је написао и коме је послао своје Евангелије и књигу Дела Апостолска. Из Антиохије, где су верујући са великим страхопоштовањем поштовали благодатну икону, она је после много година пренесена у Јерусалим; Евдокија, супруга грчког императора Теодосија Другог (408-450), која је путовала на поклоњење светим местима, пренела је икону из Јерусалима у Константинопољ, сестри свога супруга - св. Пулхерији, као знак мира и љубави. У Константинопољу је икона Богородичина, захваљујући побожности и расположењу Пулхеријином, постављена у Влахернској цркви где се чувала и Њезина часна риза, и где је постала позната под именом Влахернска. Благочестива Пулхерија је устројила да се у Влахернском храму, једном недељно - у уторак, чини молебан Богородици.

Икона Богомајке коју је насликао евангелиста Лука и која је била постављена у Константинопољском храму, чинила је многа благодатна знамења. Јавивши се једном двама слепцима Богомајка их је привела у Влахернску цркву икони својој, и даровала им вид. Због овога благодатног знамења, ову чудотворну икону почеше називати Одигитрија тј. путовођа, заступница и помоћница. Овај назив чудотворној икони Богомајке сачувао се од тада за свагда, а утемељио се трикратним избављењем Константинопоља од силних непријатеља, које Црква достојно приписује невидивом заступништву Одигитрије.

Прво избављење је било у време императора Ираклија 626. године од Персијанаца, Авара и Скита. Војсковођа Хозроје, Сарвар, покоривши Сирију, Палестину и Египат, неометано је са силном војском дошао до Хризопоља (садашња Скутара), рушећи хришћанске храмове и приморавајући хришћане да се клањају Сунцу. Да би одвукао персијску војску од своје престонице, Ираклије је мимо надања Персијанаца ударио у њихов бок. Сазнавши о царевом походу аварски хан је одлучио да искористи његово одсуство из отаџбине подмукло нарушивши мир и са поморским и копненим силама устремио се иза граница Империје. Грци се збунише. Непријатељ је опколио Константинопољ - и са мора и са копна, те је град постао потпуно незаштићен. Патријарх Сергије је тешио житеље престонице саветујући их да се сво уздање усмери на Бога и његову Пречисту Мајку: „Будите храбри, чеда, говорио је он, уздајмо се у једнога Бога узданицу нашег спасења и од свега срца и душе пружимо му своје руке и погледе; Он ће растерати невољу која нас окружује и разорити све планове наших противника". Патријарх је са свештеним иконама Богомајке и са мноштвом придошлог народа извршио унутар зидина града крсну литију, храбрећи браниоце града. Персијанци и Авари продираху са Истока и са Запада не би ли спалили околину главног града: патријарх, узевши нерукотворени лик Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, икону Одигитрије, драгоцену Ризу Пресвете Дјеве Марије и животвореће Дрво Крста, и учинивши два пута крсни опход по зидовима града мољаше се са сузама: „Васкрсни, Господе! -и разбећиће се непријатељи Твоји; и ишчезнуће као дим, и растопиће се као восак од огња". Дошавши тако литијом до залива патријарх је погрузио часну ризу Богомајке у мирне воде залива. Дејством благодатног промисла, море се узбуркало и потопило непријатељске бродове; непријатељи на копну беху побијени мачем и протерани. Тако је Бог својим милосрђем и заступништвом Богомајке даровао Грцима победу над непријатељима, од којих не само да је била повраћена територија коју они освојише у грчким провинцијама, него за свагда беше уништена њихова сила. Сам патријарх, утешен брзом помоћи Пресвете Богородице, целу ту ноћ је одстојао приносећи небеској Заступници химне хвале и благодарноти; успомену на чудесно избављење Константинопоља Црква је за свагда очувала, потомака ради, у нарочитом празновању са којим је касније сјединила успомену на двократно још избављење Константинопоља од непријатеља, уз помоћ Одигитрије.

Након тридесет и шест година од првог избављења Константинопољ је, заступништвом Одигитрије у време Константина Погонота (668-685), други пут спасен од Сарацена који су током седам година опседали Византију. Највећи део бродова и тридесет хиљада непријатеља, молитвама Цркве и заступништвом Богородице изгинуше под зидинама града од грчког дејства и претрпених бродолома.

Најзад, трећи пут, Константинопољ беше сачуван опет од Сарацена, заступништвом Одигитрије, у време цара Лава Исавријанца (716-741). У време царевања Лава Исавријанца, Сарацени опколише Константинопољ са 1800 једрењака, у намери да га разоре. Житељи града, узевши најчасније Дрво Крста Господњег и свету икону Одигитрије, извршише по зидинама града литију, са сузама молећи Господа. Флота сараценска беше скоро сва уништена веома јаком буром у Егејском мору, и једва да десет бродова остадоше цели; непријатељске трупе су у хрпама прекривале острва, обале и улаз у луку.

Иако Синаксар у субошу пете седмице Четрдесетнице говори само о Трократном избављењу Константинопоља, иосредством Богомајке - ипак историја сведочи и о четвртом:

Аскољд и Дир наоружавши 200 бродова прокрчише себи пут, 866.г. у Црно море, пустошећи огњем и мачем обале, и опколише Константинопољ са мора. Имп. Михаил Трећи, који је тада царевао у Константинопољу, беше одсутан због рата са Агарјанима на Црној реци. Дознавши од намесника цариградског о новом непријатељу, пожурио је у ирестоницу; уз велику опасност иробио се кроз обруч непријатељских бродова, немоћан да угрози њихову силу, поуздао се у Госиода, од кога је помоћ и стигла. По сведочанству византијских летописаца, народ се у молитви обратио Богородици у њезином славном храму у Влахерни. Патријарх Фотије је са великим торжеством изнео Њезину ризу на обалу и иогрузио је у море, тихо и сиокојно. Одједном се подиже бура која је разбила и уништила непријатељску флоту, те само незнатни остаци њезини вратише се у Кијев.

Сагласно византијским летописцима, Нестор овако описује следећи догађај.Уплашени небеским гневом, руски безбожници хитно упутише делегацију у Константиноиољ ради светог крштења.

Грамата патријарха Фотија, писана крајем 866. г. источним епископима, сведочи о томе шта се, у ствари, збило. „Руси, пише он, познати по жестини, поробиоци суседних народа, који се у својој дрскости усудише да ратују са римском империјом, већ оставише сујеверје и исповедише Христа, те постадоше наши пријатељи, мада још до недавно беху најзлобнији непријашељи. Они од нас добише епископа и свештеника, испољивши живу усрдност и вољу ка хришћанском богослужењу".

Дивну помоћ Одигитрије, благодатно дарујућу верујућима, Црква помиње и прославља у суботу пете недеље Великог поста из разлога што је прво избављење Константинопоља било око тога времена. Уз то, Богомајка је хитра помоћница и у покајању. Њезиним садејством православни побеђују видљиве и невидљиве непријатеље. Њезином помоћи Грци су много пута победили невернике, а Марија Египатска, коју помињемо у четвртак пете седмице Четрдесетнице, и у следећи васкрсни дан, победила је грех свој.

Богослужење, које се врши у суботу пете седмице Четрдесетнице у част Богородице, назива се похвала и стајање, из разлога што су похвалне химне Богородици верујући првотно произносили стојећи целу ноћ. Због тога се похвална пјенија у част Одигитрије, до данас савршавана у Цркви, називају акатисти или стајања. „Не назива се сједален, јер тада сви људи једноставно стоје (акатист), појући химну Мајци Речи".

Акатист је похвала (панагерик) Богомајци, састављен од 24 песме - 12 кондака и 12 икоса, распоређених саобразно двадесетчетирма словима Грчког алфавита. Ауторство акатиста неки приписују Георгију Писидијском, ђакону Велике Цркве у Константинопољу (половина VII века). Свака песма почиње одговарајућим јој по редоследу словом алфавита - кондак се завршава псаломским: алилуја, а икос архангелским поздравом Богомајци: радуј се. Акатист се завршава кратком молитвом Пресветој Дјеви да Она свагда буде избавитељица хришћана од невоља и искушења. У томе смислу се акатист чита у свима осталим данима године, на почетку или по завршетку других служби похвале; али у суботу акатиста он улази у сами састав богослужења и поји се на јутрењи, и то не сав одједном, него раздељено - у размацима са другим песмама и читањима - у четири различита изласка. Свака пауза почиње и завршава се певањем кондака „Избраној Војвоткињи". Обичај читања акатиста утврдио се после двају нових избављења Константинопоља, заступништвом Богомајке.

У почетку празник акатиста се вршио само у Константинопољу, уствари, само у Влахернском храму, у коме се и чувала чудотворна икона Мајке Божије заједно са свештеним заостацима њезиног земног живота: ризом и појасом Њезиним, и где је народ у ноћ најезде Авара и Персијанаца на град служио свеноћно бдење Богомајци; али у IX веку овај празник је унесен у типик манастира св. Саве, и у типик Студитског манастира, а потом и у Триод, те је од тога времена постао свеопшти обичај у целој Православној Цркви.

У васкрсни дан пете седмице Великог поста, неослабљено побуђујући верне на истинско покајање којим се достиже Царство Божије, Црква причом о богаташу и Лазару, описаном и у химнама, учи да Царство Божије није храна и пиће, већ правда и свето уздржавање. Зато ће у њега ући само они који добра из својих ризница дарују у руке убогих. Заједно са овом поуком, ради охрабрења духовних трудбеника, Црква савршава и службу св. и преп. Марији Египатској, показујући у њој образац истинског покајања, а самим тим показује колико је велика и неизрецива милост Божија и човекољубије према онима који искрено желе да се обрате од својих сагрешења.

Ради утехе и охрабрења онима који посте Православна Црква и у петој недељи Четрдесетнице на Литургији читањем Апостола подсећа о спасоносној сили крсне жртве Божијег Сина за нас. Дошао је Христос, Првосвештеник будућих добара не са крвљу јарчијом нити јунчијом, него Својом крвљу уђе једном за свагда у светињу извршивши вечно искупљење (Јевр 9:11-14). А у читању Евангелија Црква подсећа подвижнике на приближавајућу се радост васкрсења Христовог пророчким речима Исуса Христа, које се читају на Литургији, у евангелију недеље: Ево улазимо у Јерусалим и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима: и наругаће му се и ухватиће га, и попљуваће га, и убиће га, и у трећи дан ће васкрснути (Мк 10:35-46).

Текст преузет из књиге:

Григорије С. Дебољски,

ДАНИ БОГОСЛУЖЕЊА,

Сомбор 1996.

Извор: Епархија бачка

И још и ово: "А ви, каже, кад се молите, уђите у своју клет, затворите врата своја и помолите се Оцу вашему у тајности, а Он ће вам узвратити јавно". То је реч о молитви нашој приватној, личној, за наше потребе. Али у цркви Христовој постоји и молитва заједничка, ево као што смо се и ми сада сабрали овде, која има један виши ниво, један виши смисао, за коју молитву поред ових речи које Господ упућује за сваку потребу свакога, каже: "Јер где су два или три сабрани у моје име ту сам и ја међу вама". А како да не буде овде, где нас је толико сабрано, свакако у име Његово.

Исто тако кад чинимо милостињу да не чинимо јавно показујући пред људима да нас они хвале, него чинимо то да помогнемо брату у невољи, зато што знамо да смо браћа, да би се и он подигао и оспособио да и он може сам себе да издржава.

А они који су у невољи, немоћи, да им помогнемо да опстану, јер је то заиста љубав коју од нас Господ очекује према ближњима, сигурно, онолико колико се може. У данашњим приликама када се једва саставља крај са крајем, онолико колико можемо, не више, дабоме, не ни мање. Углавном не чинити то да нас људи хвале, јер је то лицемерје, то је сујета, то је гордост.

Данашњи дан, субота пред недељу ево ову сиропусну, пред сам Пост, посвећена је, Црква света је посветила, светим монасима, монахињама. Онима, дакле, који су свој живот посветили Богу и у молитви, у посту, у богомислију, уздизању душе своје, јачању своје душе провели свој живот и као што се каже у црквеним песмама: "Који су знали да покоре оно мање важно ономе што је више важно", тј. тело души и они су нам на тај начин прокрчили пут којим треба и ми да идемо у ове посне дане држећи пост према могућности, мислим у погледу строгости.

Црква је одредила да тешким болесницима, од туберкулозе, шећерне болести и других тешких хроничних болести, да могу држати пост онај најблажи на риби и зејтину читаво време, исто тако жене трудне и које доје, такође тешки радници и престарели. Зато не претеривати, мислим у томе да ако је немоћан човек да држи сувише строг пост и да на тај начин онемоћа још више.

Бог нам је дао разум, ми смо сарадници Божији да чинимо оно што по разуму можемо и разуме се по разуму проспетљеном Богом. И разуме се они који могу и поготово који имају и сувише резерве да држе пост строжији који је у једењу без уља, а уље суботом и недељом, и вина на Благовести и на Цвети.

Нека Господ помогне, и Оци свети који су знали да држе пост како треба и телесни и духовни, помогну и нама да и ми у ово време знамо како чинити за своје спасење и за помоћ свима људима добре воље, а толико их је данас разних јеретика који не држе пост никако и који нас осуђују што га држимо. Да се ми помолимо Богу и за њих, е да им Господ просветли ум унутрашњи и срце и да и они иду путем којим треба ићи. Дабоме, ми да им покажемо тај пут ћутке, онако како ваља и требује. Бог вас благословио!

Поставио/ла Glogovac Monastery

Тада се и у организму појављују аномалије. Духовно стање утиче и на тело, на ендокрине жлезде, јетру, жуч, панкреас, желудац. Чуо сам, како кажу „да би био здрав, попи изјутра млеко и поједи понеко јаје, мало маслаца и два-три двопека“. Није то баш тако. Ако желиш да живиш исправно, ако заволиш Христа, све ће бити добро уз једну поморанџу и једну јабуку. Велики лек за све јесте препустити се Христу и Њему служити. Тада се све исцељује. Све почиње да функционише правилно. Љубав Божија све мења, преиначује, освећује, исправља, преображава, пресушаствљује. Наша убога душа ће се веома утешити ако будемо чезнули за Господом. У том случају нећемо се бавити свакодневним и приземним стварима – бавићемо се само духовним, вишим стварима. Живећемо у духовном свету. А када живиш у духовном свету – живиш у другачијем свету. У свету у којем се пријатно осећаш и за којим чезне твоја душа. При том, међутим, ниси равнодушан ни према другом човеку, своме ближњем. Желиш да и он нађе спасење светлост, освећење. Желиш да сви уђу у Цркву.

Св. Порфирије Кавсокаливит

http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com/2014/04/blog-post.html

Свака ситуација у којој човек може да себе представи пред Богом, светом и другим људима, од свеобухватне радости Божије присутности, па до безграничног очаја изгнанства, греха и отуђења, нашла је свој савршени израз у јединственој Књизи, која је увек сачињавала свакодневну храну Цркве, смисао њеног богослужсња и самоизградње.

За време Великог поста посебно је наглашена библијска димензија богослужења. Може се рећи, да је четрдесет дана поста, враћање Цркве у ситуацију Старог Завета - у време пре Христа, време покајања и очекивања, време „историје спасења", које се креће према свом испуњењу у Христу. Ово је враћање неопходно зато што ми - иако припадамо времсну после Христа, познајемо Га и „крштени смо у Њему" - стално отпадамо од новог живота који смо од Њега примили, а то значи падамо поново у „старо" време. Црква је, с једне стране, већ „код куће" јер је она „благодат Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Духа Светог". Са друге стране, она је као путница такође „на свом путу" дугом и тешком - у правцу испуњења свега у Богу, повратка Христовог, и краја сваког времена.

Велики пост је време када се остварује овај други аспект Цркве, њеног живота као очекивања и пута. Баш у овоме њеном аспекту Стари Завет добија свој пуни значај; као књига пророштава која су сс испунила, али и књига свсга отвореног „на путу" у Царство Божије.

Употребу Старог Завета у богослужењу за време поста опредељују два главна принципа: двократно читање Псалтира и lectio continua, тј. потпуно читање трију књига - Постања, пророка Исаије и Прича.

Псалми су увек заузимали и јединствсно место у хришћанском богослужсњу. Црква у њима види не само најбољи, него најадекватнији и најсавршеннји израз човекове молитве, кајања, слављења и хваљења, а такође и речима насликану истиниту икону Христа и Цркве, откривењс у Откривењу. За свете Оце, каже један тумач њихових дела, „сам Христос и Његова Црква се моле (плачу) и говоре у овој Књизи". Псалми су, од самог почетка, сачињавали основ Црквене молитве и Њен „природни језик". Употребљавали су се у богослужењу као „утврђени псалми", тј. као постојани материјал свих дневних служби: „Вечерњи псалми" (Пс. 104) - на вечерњи; на јутрењи шест псалама (Пс. 3, 38, 63, 88,103, 143), и псалми хвала (Пс. 148, 149, 150); групе од три псалма на Часовима итд. Из Псалтира су изабрани Прокимени, стихови за алилуја за све празнике и славља током године. И најзад цео Псалтир, раздељен на двадесет делова или Катизама, пева се у потпуности

сваке недеље на вечерњама и јутрењима. Овај трећи вид употребе Псалтира удвостручава се за време Великог поста; Псалтир се у посту испева не једанпут, него двапут сваке педеље, а један део Псалтира укључен јс у Трећи и Шести час.

„Непрестано читање" Постања, Исаије и Прича води своје порекло од времена када је пост био Црквом одређено време пре примања свете тајне Причешћа, када су службе биле претежно катихетског карактера, и посвећене поуци катихумена. Свака од три књиге одговара једном од три основна вида Старог Завета: историји Божије делатности, стварању и моралним поукама. Књига Постања је „оквир" вери Цркве. Она садржи причу о стварању, паду и, најзад, о обећању и почетку спасења преко Божијег Савеза са Његовим изабраним народом. Он нам саопштава три основне димензије вере Цркве у Бога као Створитеља, Судију и Спаситеља. Она открива основе хришћанског поимања човека створеног „по слици и прилици Божијој", отпалог од Бога и човека, који је остао објекат Божије љубави и старања и, најзад - спасења. Она разоткрива значење историје као историје Спасења, која води Христу и у Њему добија испуњење. Књига Постања објављује тајну Цркве кроз слику и реалност Народа Божијег, Савеза, Ковчега завета итд.

Исаија је највећи од свих пророка. Читање из његове књиге за време Поста означава да је страдањем и жртвом Христовом поново откривена велика тајна спасења.

Најзад, књига Прича је epitome моралних поука Старог Завeта, моралног закона и мудрости. Ако их нe прихвати, човeк нe може да разумe своје отуђење од Бога, чак не може ни да чује добру вeст праштања, преко љубави и благодати.

Одељци из наведене три књигe сe читају за времe поста свакодневно - од понедељка до пeтка: Постања и Прича на вечeрњима, а Исаија на Шестом часу. Иако јe пост већ одавно престао да буде катихуменско доба Цркве, основна сврха наведених читања задржала је свој првобитни значај. Нашој хришћанској вери јe потребно да се сваке годинe вратимо библијским изворима и основама. Библија нијe збирка догматских „предлога" које треба прихватити и за свагда запамтити.

Она јe живи глас Бога који нам, поново и поново, говори уводећи нас увек све дубље у неисцрпно богатство своје Мудрости и Љубави. Нема веће трагедије у нашој Цркви од скоро потпуног незнања Св. Писма од стране њених чланова, а што је још горе, од стварно потпуне равнодушности према њему. Оно што је за Оце Цркве и Светитеље представљало бесконачну радост, интересовање, духовни и интелектуални раст, данас је за многе православне застарели текст, без значаја за њихов живот. Стога, треба сс надати, да ће, са поновним откривањем духа и значаја Великог поста бити поново откривсно и Свето Писмо као истинита духовна храна и заједничарство са Богом.

• Молитва
  

• Житије Преподобног Симеона Дајбабског
  
• Скромни и смирени дајбабски старац
  

У Кијеву је замонашен у рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острогу, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан.

На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској Светињи, а ту га је, као дајбабског јеромонаха, посјетио архимандрит Јустин Поповић, велики српски теолог, који је такође, истог дана одлуком Светог Архијереског Сабора СПЦ, заједно са Светим Симеоном, прибројан Христовим Светитељима.

Свети Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по Грегоријанском календару) 1941. године.

Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада па до данас, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дајбабе.

Пророчка је ријеч: „Сјећање на праведника је с похвалама". Она се, ево, остварује и у наше дане на праведном Старцу Симеону из Дајбаба, код Подгорице. Лик његов и дјела његова и њему сличних људи, заборав, очевидно, покрити неће, а и не може. У временима великих забуна и беспућа, о. Симеон Поповић је ходио стемено, вјечно — новим путем чистоте, цјеломудрија и светости. Зато се и на њему испунила истина из Књиге Премудрости Соломона: „Часна старост није у мноштву љета, нити се мјери бројем година; сједина људима је разборитост и зрео узраст — живот неупрљан" (гл. 4, 8—9).

Некадашња земља Зета, садашња Црна Гора, обилује каменом и јадом, али и олтарима правим на камену крвавом — и свецима у њима. Темељ њене духовне грађевине и њене историјске природе је Св. мученик Јован Владимир. Придржавају је и њену архитектонику одржавају четири непоколебива стуба: Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, праведни Деспот Стефан Штиљановић и преподобни Стефан Пиперски. Мошти Св. Арсенија Сремца, које чува у својим њедрима, опипљиви су свједок њеног непрекинутог светсавског насљеђа. Наравно, не и једини. Милује је и на дјетињу чистоту призива чедна рука новомученика Острошког Чобанина Станка. Сестринско-материнска жртвена љубав и дјевичански стид Преподобне Стефаниде (Стевке Бурчевић) из Враке код Скадра (савременица Старца Симеона, упокојила се 1945. г. у Битољу), препораћа је вјековима и обнавља духом и дахом вјеч-не Љубави.

Драгоцјени камен нашег времена уграђен у ту неразориву граћевину управо је Старац Симеон из Дајбаба. Живећи у овом вијеку великих промјена и заблуда, често крваво плаћених, али и времену драгоцјених иску-става и прозрења, о. Симеон није подлегао забунама и заблудама. Успио је да прозре у суштину збивања, али и саму њихову Христолику потку; уз то и да поживи вјерно своме прозрењу и животном опредјељењу. Савременицима је као такав, зрачио својим животним примјером и дјелом, па сија, ево, и сијаће и својим потомцима. Примио га је Бог, по пророку, себи “да не би зло измијенило разум његов” (Прем. Солом. 4, 10), и то зло огромно, које се пред крај његовог земног живота испртило на његов народ. „Похитао је из зле средине" (исто, стих. 14), у времену велике смутње и распамећености, да би се у ове дане нашег враћања себи и памети, поново вратио, и засијао Црној Гори и много шире од ње, новом свјетлошћу препородитељског путоказа.

Старац Симеон у духу својих духовних предака, надахнут, у току свога школовања, руском побожношћу подизао је Манастир Дајбабе, светињу у непосредној близини некадашње Зетске Свете Горе, тј. бројних манастира на Скадарском језеру, процвјеталих у вријеме Балшића, сачуваних у народном памћењу и повјеоници. Тако је он, уствари, обнављао замрли духовни живот на црногорским просторима, а и шире, и тиме враћао своју и народну душу чистоти, припремајући је за велика искушења ратног и поратног безумља. То нам, управо, потврћује, у овој књизи, скицирани животни пут Старца Симеона као и избор из његових списа, придодат житију.

• Вера
  

|

Он је заробљен уколико му је везана само једна канџа, па макар му и читаво [тело] било изван замке. Зар ловац не може да га ухвати кад год зажели? Тако је и са душом. Непријатељ је обара кад год усхте, уколико у њој постоји навика само на једну страст. Наиме, она му је потчињена због те страсти. Због тога вам ја увек говорим: не дозвољавајте да страст у вама постане навика, него се подвизавајте, умољавајући Бога дан и ноћ, да не упаднете у искушење. А ако и будемо побеђени као људи, и спотакнемо се у сагрешење, постарајмо се да одмах устанемо, да се покајемо, заплачемо пред благошћу Божијом, и стражимо борећи се. Видећи наше настројење, смирење и скрушеност, Бог ће нам пружити руку и на нама показати милост Своју. Амин.

ПРЕПОДОБНИ ДОРОТЕЈ ПАЛЕСТИНСКИ

ПОУКЕ

О СТАРАЊУ ДА СЕ БРЗО ОДСЕЦАЈУ СТРАСТИ, ПРЕ НЕГО ШТО ДУША [У ЊИМА] СТЕКНЕ РЋАВУ НАВИКУ

Glogovac Monastery

А Исус видевши да се стече народ запрети духу нечистоме говорећи му: Душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега!

И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: умрије.

А Исус, узевши га за руку, подиже га; и устаде.

И кад уђе у кућу, питаху га ученици његови насамо: Зашто га ми не могосмо истерати?

И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом.

И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју; и не хтеде да ко дозна,

Јер учаше ученике своје и говораше им да ће Син Човечији бити предан у руке људи, и убиће

а, и када га убију, трећег дана васкрснуће.

(Свето Јеванђеље по Марку 9, 17-31)

http://www.spc.rs/sr/nedelja_chetvrta_posta_sredoposna

Сигурно је да смо ми и тела, да смо и земаљски, и треба нам слобода у овоме свету. Колико је за наш народ и за друге правдољубиве и истинољубиве народе, потребна слобода! Али ми смо и душе и за нас је потребна слобода од греха. Она прва слобода, као и живот, проћи ће и пролази. Али слобода греха, слобода праведника никада, и она нас уједињује са свима светима у Царству Небеском.

Водити рачуна дакле да не будемо робови греха. Ви знате и по себи и по другима какво је то ропство. Најмање, да тако кажем, страсти које добијемо - колико је то ропство! Узмите само пушача, пијаницу, да не говоримо о другим гресима, блуду и злочинима. Колико је то и какво робље!

Преузето из књиге Живот по Јеванђељу, Патријарх српски Павле, Народна и универзитетска библиотека у Приштини и Арс Либри, Београд,1998.

О животу светог Јована Лествичника, писца Лествице, не зна се много. Обично се узима да је рођен 525. године, вероватно у Цариграду, у побожној породици богатих и знаменитих цариградских племића, светих Ксенофонта и Марије. Према ономе што о њему пише монах Данило, свети Јован је дошао у Синајски манастир када је имао шес-наест година. Синајски манастир, од IX в. познат под именом свете Екатерине, саградио је византијски цар Јустинијан 527. године у северном подножју једног од главних синајских врхова, Џебел Мусе, на Синајском полуострву. Манастир је убрзо постао средиште духовног живота и стециште монаха из Египта и Палестине, па чак и из других, даљих земаља. Ту долази и свети Јован, и живи под руководством светог старца Мартирија све до старчеве смрти, пуних деветнаест година. Тада се повлачи у једну пећину у синајским врлетима, на месту званом Тола, где живи пуних четрдесет година у веома строгом подвигу, и то прво потпуно сам, а потом са учеником Мојсијем. Његови подвизи и светост почињу да привлаче људе, монахе, који долазе ради савета, утехе, исцељења. Изгледа да се после четрдесет година проведених у Толи вратио у манастир да настави са општежитељним подвигом, можда и на тражење браће. Тек, сигурно је да га братство Синајског манастира бира за игумана. Тај избор се догодио вероватно почетком 600. године, јер је с јесени те године сачувано једно писмо светог Григорија Великог, папе римског упућено светом Јовану као игуману синајском. Колико је свети Јован после тога провео на положају игумана није могуће утврдити, али се зна да га је за живота напустио, уступивши га рођеном брату, Георгију, и повукао се у своју испосницу у Толи, где је вероватно и умро. Ако је тачно предање да је умро у осамдесет трећој години старости, онда би година његове смрти могла бити 608.

Свети Јован је био веома образован човек. То се види из његовог дела Лествице, у коме се може установити широко познавање не само светоотачке литературе и Светог Писма, него и класичне философије, па чак и извесних лаичких наука, као нпр. медицине или војне вештине. Тиме се потврђују речи његовог биографа да је био човек "са општим образовањем". Под општим (енциклопедијским) образовањем у то доба се подразумевало темељно познавање граматике, поетике, реторике, философије, математике и других дисциплина. Његово име било је познато широм културног света већ за време његовог живота, што недвосмислено доказује његова лична веза и преписка са римским папом, светим Григоријем Великим, као и многобројне везе са разним подвижницима и светитељима Блиског Истока. На основу података у самој Лествици, може се закључити да је он и путовао, и обилазио чувене центре, посебно у Египту, као што су Каноп, Филаки (Тамница) код Александрије и други. Колико је био цењен као духовник и посвећеник у божанске тајне, најбоље сведочи писмо светог Јована, игумана једнога другог синајског манастира, Раиту, удаљеног од манастира свете Екатерине око 30 км. Јован Раитски моли да му игуман синајски напише и пошаље једну књигу посвећену монашком животу, монашкој философији. Тако и настаје Лествица, или Рајска Лествица, главно дело светог Јована, по коме он и носи назив Лествичник. То је спис састављен из тридесет поука: као што је потребно да човек проживи тридесет година од свог рођења да би постао зрео - по мерилима онога доба - тако је и монаху потребно да прође тридесет ступњева у своме подвигу, да би достигао духовно савршенство. Идеја Лествице, тј. ступњевитог узрастања у духовном савршенству, узета је из познатог сна старозаветног праоца Јакова (Пост.28,12-13). Символички, Јаковљева лествица, која стоји на земљи а врхом дотиче небо, по којој се анђели Божији пењу и силазе, и на чијем се врху налази сам Господ - треба да означи човеков пут ка висинама божанског савршенства, везу између земље и неба, пут на коме човека прате анђели Божији и који има сасвим одређен циљ: самога Господа Бога. Монашки подвиг треба да буде пут којим се душа поступно ослобађа од земаљског и уздиже ка небеском. Отуда символички назив Лествица.

Уз Лествицу, преподобни Јован Лествичник је, посебно за раитског игумана, написао спис под називом Поука пастиру, у коме се дају практични савети манастирском старешини (настојатељу) у погледу духовног руковођења братством. Осим тога, сматра се да је свети Јован написао и коментаре Јеванђеља по Матеју и Луки, као и известан број писама монасима. Међутим, ти коментари и писма су изгубљени. Изгубљено је и његово писмо светом Григорију Великом.

Извор: Епархија шумадијска

• Богословље
  

|

И кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима; и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају; и не могоше.

А он одговарајући рече: О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к мени.

И доведоше га њему; и кад га виде дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену.

И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: Из детињства.

И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.

А Исус му рече: Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује.

И одмах повикавши отац детета са сузама говораше: Верујем, Господе, помози мојему неверју!

* * *

БЕСЕДА

Историја о исцељењу месечара о коме данашње јеванђеље говори налази се још и код Матеја 17,14-21 и код Луке 9, 37-43. Но докле је код последње двојице исказана само суштина овога дога ђаја код Марка су изложене и све појединости. Месечара, о коме данашње Јеванђеље говори, излечио је Спаситељ одмах после свога силаска са Тавора, где се беше преобразио, па зато о овом догађају треба код Марка читати још од 14-тог стиха.

При тумачењу овога Јеванђеља нећемо говорити о Месечарима, јер се како о њима тако и о узетима (паралисанима) и беснима и уопште о злим духовима опширно говори при тумачењу Јеванђеља двадесет треће Недеље.

У оно време, неки човек приђе ка Исусу и клањајући му се рече: Учитељу доведох к' теби мога сина у коме је неми дух. И кад год га ухвати ломи га те баца пену и шкрипи зубима и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају, и не могоше.

Отац болнога детета назива овога духа немим зато, што је њего вом сину спречавао не само слух већ и говор. Овај бедни отац бе ше довео свога сина к' Спаситељу, но како је Господ баш у то време био на Тавору, он га покаже ученицима и замоли их, да му сина опросте од тешког страдања.

Као што се види из његових речи, Христови ученици нису му могли помоћи и то због његове слабе вере, као што ћемо то видети и из Спаситељевог одговора, али због тога се опет изроди жива препирка између ученика и књижевника, који су говорили, да ученици нису могли болнога излечити због слабе моћи њиховога учитеља те су тиме порицали и његову свемоћност. Но у то време дође и Спаситељ па саслушавши оца

Он одговарајући рече му: О, роде неверни докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к' мени. И доведоше га к' њему, и кад га виде одмах стаде га (дух) ломити и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену.

Спаситељ са речи роде укорава многе, јер је било много Јудеја који као и овај нису веровали у његово свемогућство па иако су толика Христова чуда видели. А да околостојећи не би и за њега, као што су за ученике, мислили да ни он не може болеснику помоћи, Спаситељ заповеда да му болесника доведу како би и излечење и свемогућство било јавно пред свима. Међутим Спаситељ дозвољава духу да болесника и овом приликом мучи како би сви присутни видели, од каквих се тешких мука има да спасе.

И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: од детињства. И често га баца у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш помози нам, смилуј се на нас.

Ово је питање ставио Спаситељ, не зато, што није знао од када болесник страда, него да би се и околостојећи могли уверити, да је неми дух могао страдалника и погубити само да га Бог није чувао. А очине речи ако што можеш јасно показују његову слабу веру у Христову моћ, но та слаба вера и била је узрок због кога и ученици нису могли болнога да излече, па зато

И Исус рече му: ако можеш веровати, јер је све могуће ономе, који верује? И одмах повикавши отац детињи са сузама говора ше: верујем. Господе, помози моме неверију. И Исус видећи да се стече народ запрети духу нечистоме говорећи му: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. И повикавши и изломивши га јако изиђе: и учини се као мртав тако да многи говораху: умре. А Исус узевши га за руку подиже га, и уста.

Са речима: ако можеш веровати Спаситељ је оснажио слабу веру несрећнога оца, који осећајући и своју слабост са сузама запо маже: Господе, помози моме неверију. Но баш у то време беше се и много народа стекло да види шта ће бити а Спаситељ да би избегао похвале од народа он одмах изгони духа и тако спасава болесника. У исто време и духу запрећује, да се више у болесника враћа јер је знао, да би се због и очине и синовљеве слабе вере могао опет повратити, па би и отац и присутни могли мислити, да болесник није потпуно излечен.

А кад уђе у кућу питаху га ученици његови насамо: што га (духа) ми не могосмо истерати? И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом.

Ученици се обраћају Спаситељу са овим питањем зато што су се, немогавши излечити болесника, бојали да већ нису изгубили власт, коју им Господ беше дао против нечистих духова. И Спаситељ је пред множином сакупљеног народа казао, да је томе узрок слаба вера страдајућих, па као што онда није само страдајуће уко рио него многе, тако и сада вели ученицима да су и они криви, по чем оставши сами за време његовог бављења на Тавору, они нису то време провели у посту и молитви већ у препирању са књижев ницима и фарисејима. Међутим није их хтео јавно да укори, јер су они били будући учитељи васељене. И тако, сваки проповедник за остварење свог циља нужно је да се не само знањем обогаћава, не го да средством поста и молитве још и хришћанским врлинама своје срце обогаћава јер ће само тако моћи да савлада све препреке на путу свога високог позива и да грешника обрати ка Христу и на путу спасења.

И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју и не хтеде да ко до зна; јер учаше ученике своје и говораше им, да ће се син човечи ји предати у руке људске, и убиће га и пошто га убију устаће трећи дан.

Спаситељ пролазећи кроз Галилеју хтео је да нико не зна за овај његов пут, јер је том приликом говорио ученицима о своме страдању. Но није хтео да и други осим ученика знају за његова страдања зато, што се то није слагало са тадашњим мишљењем о Месији. Па и сами ученици разумевајући Спаситељеву смрт нису разумевали и његово васкрсење па за то јеванђелист и вели: да ученици запиткиваху један другог: шта значи устати из мршвих, а после Христо вог васкрсења разумели су и то, јер Лука вели: И рече Исус ученици ма: ово су речи које сам вам говорио док сам био с вама, да све треба да се сврши што је за мене написано у закону Мојсејевом, и у пророцима и у Псалмовима. И тада им отвори ум да разумеју Свето писмо и рече им: Тако је писано и тако је требало да Христос по страда и да устане из тртвих трећи дан.

ЗААМВОНА МОЛИТВА У ЧЕТВРТУ НЕДЕЉУ ПОСТА

Ти све људе подупиреш и понижене усправљаш, Христе Боже наш. Ти си из недара отачких неодељено произишао и од Свете Дјеве Марије се оваплотио и у свет си дошао да би природу нашу, отпалу од раја, и од нетелесних и душегубних разбојника нападнуту, обнажену трулежношћу и зло рањену, бриге удостојио и древној отаџбини повратио. Ти Сам Владико невидљиве наше убоје исцели и телесне погибли свежи, преко часне крви Твоје, коју си за нас излио, и светог печата Твог који си нам даровао. И избави нас од непрестаних рана и од невидљивих злодетеља који хитају да нам отму веру и наду у Тебе, и хоће да са нас свуку Твоју благодат. Не лиши нас Твога човеко љубљ а, гостионице и спаситељног Твога лечилишта да бисмо се, излечени и, од свакога порока очишћени, удостојили да будемо записани са првороднима Цркве небеске; Јер си Ти лекар видљивих и невидљивих болести; Ти и благочестивом роду нашем саборац буди.

Возглас : Јер си ти Бог Спаситељ наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем, и свесветим, и благим и животоворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова.

Народ : Амин .

Извор: Епархија бачка

Иако је његов крајњи циљ Пасха, обећана земља Царства Божијег, на крају сваке недеље Велики пост има специјални „застој" - очекивање тог циља. То су два „евхаристична" дана - субота и недеља, који имају посебан значај у духовном путовању Великог поста.

Почнимо са суботама. Њихов специјални статус у нашој традицији, њихово искључивање из посног типа богослужења, захтева извесно објашњење. С тачке гледишта „правила", које смо раније објаснили, субота није дан поста већ дан празновања, јер ју је сам Бог установио као празник: „и благослови Бог седми дан и освети га јер се тога дана одморио од дела која учини и створи Бог". Не може нико развргнути или укинути оно што је Бог наредио. Истина је да многи хришћани мисле да је божанска установа суботе просто пренета на недељу, која је тада постала хришћански дан одмора или sabbath. Ничим не може бити поткрепљено ово веровање - нити из Светог Писма нити из Светог Предања. Баш напротив, „бројање" недеље од стране св. Отаца као првог или осмог дана подвлачи њену разлику од седмог дана, дана освећеног и благословеног од Бога. То је дан када је признато да је све што је створено - „врло добро", и такво је његово значењe у Старом Завету, које је задржао и сам Христос и Црква. То значи, да је и поред греха и пада, свет остао добра Божија творевина; он је одржао ону суштинску доброту, којој се Бог радовао: „И виде Бог све што јс створио и, гле, бејаше врло добро". Одржавати sabbath (субота) као што је од почетка замишљено, значи да живот може имати смисла, може бити срећан и стваралачки. Он може да буде оно зашто га је Бог створио. А субота, дан одмора, када се радујемо плодовима нашег рада и наше делатности, остаје за увек благослов који је Бог даровао свету и његовом животу. Овај континуитет хришћанског разумевања суботе у односу на Стари Завет не само да не искључује него логички подржава дисконтинуитет. Јер у Христу ништа не остаје исто, јер је све испуњсно, превазиђено и свему је дато ново значење. Ако је субота, у својој крајњој реалности, присутност Божијег „врло доброг" у самој структури овог света, онда је „овај свет" откривен у Христу у новој свстлости. Христос је од њега направио нешто ново. Христос је човеку даровао Царство Божије које „није од овога света". И у овоме је врхунски „прелом" који за хришћане чини „све ствари новим". Доброта света и свега у њему, сада се подразумева у њиховом коначном опредељењу и завршетку у Богу, у Царству Божијем, које ће доћи, и појавити се у свој својој слави тек пошто се оконча овај свет. Штавише, овај свет, са одбацивањем Христа, показао је да је у власти „кнеза овога света" и да у „злу лежи". За њега пут спасења није у еволуцији, побољшавању или „прогресу" већ у крсту, смрти и васкрсењу. Он „неће оживети ако не умре". На тај начин хришћанин живи двоструки живот" - не тако што овај „световни" живот ставља поред својих „религијских" активности, већ у том смислу што овај живот у својој целовитости чини да буде „предукус" и припрема за Царство Божије, чинећи да свака његова делатност буде потврда и очекивање онога што „треба да дође". Такво је значење и еванђелске привидне контрадикције: Царство Божије је „међу нама" и Царство Божије „треба да дође". Уколико га човек не открије у средишту свога живота не може у њему да види предмет оне љубави, очекивања и жудње, на које нас Еванђеље призива. Човек може и да верује у казну или награду после смрти, па да ипак не разуме радост и јачину хршћанске молитве: „нека дођe Царство Твоје"! - „Дођи, Господе Исусе"! Христос јe дошао да бисмо могли да Га чекамо. Он је ушао у живот у времену да би живот и време постали пролаз, пасха у Царство Божије.

Субота, дан стварања, дан „овог света" постао је - у Христу - дан очекивања, дан пред даном Господњим. Преображај суботе се десио оне велике и свете Суботе у којој је Христос, пошто је „обавио све своје послове", лежао у гробу. Следећег дана „првог после суботе", Живот је засијао из животодавног гроба, мироносицама је речено: „Радујте се!"; ученици не повероваше од радости и чуђаху се, и почео је први дан новог стварања. У томе Новом дану Црква учествује, у њега она улази у недељу. Међутим, још увек она живи и путује у времену „овога света" који је у својој тајанственој дубини постао субота, јер према апостолу Павлу „ви сте умрли и ваш живот је са Христом сакривен у Богу. Када се јави Христос, Који је наш живот, онда ћете се и ви са њим јавити у слави".

Све ово објашњава јединствено место суботе - седмог дана - у литургичкој традицији: њен двоструки карактер као дана празника и дана смрти. Она је празник зато што јe у овом свету и у овом времену Христос победио смрт и прогласио Своје Царство, јер су Његово оваплоћење, смрт и васкрсењe испуњењe стварања коме се Бог радовао у почетку. Она јe дан смрти јер је у Христовој смрти умро и свет, и његово спасење, испуњење и преображење су с оне стране гроба, у „веку који треба да дође". Све недеље у литургичкој години имају своје значење од две одлучујуће суботе: оне Лазаревог васкрeсња, које се десило у овом свету и представља објаву и сигурност свеопштег васкрсења, и оне вслике и свете суботе Пасхе, када је и сама смрт преображeна и постала „празник" - Пасха у нови живот новог стварања.

Ово значење суботе добија посебну јачину за време Великог поста, јер је сврха Великог поста баш у томе да поново открије хришћанско значење времена као припреме и ходочашћа и статус хришћанина као „туђина" и „изгнаника" у овоме свету. Ове суботе повезују посне напоре са будућим испуњењем, и дају посту посебан ритам. С једне стране, субота у Великом посту је „евхаристични" дан обележен служењем божанске Литургије св. Јована Златоуста, а Евхаристија је увек празник. Специфичан карактер овог празника је ипак да се он односи на Велики пост као путовање, стрпљење и напор, те тако постаје „станка" чија сврха је да размислимо о крајњем циљу тога путовања. Ово је посебно подвучено у одељку из Посланице Јеврејима који се чита сваке суботе Великог поста. Централна мисао се односи на типологију историје спасења, поклонички пут, обећањс и веру у ствари којс ће доћи.

Прве суботе, слушамо величанствсни предговор Посланици (Јевр. 1,1-12) са свечаним сведочењем о Стварању, искупљењу и вечном Божијем Царству:

„Бог који је од давнина много пута и на много начина говорио нашим очевима преко пророка, у ове последње дане проговорио нам је преко Сина, кога је поставио за свога наследника, чијим посредством је и свет створио ... А ти си увек исти и твојих година неће нестати..."

Ми живимо у овим „последњим данима" - данима крајњег напора. Ми смо још увек у „данас", али приближава се крај. У другу суботу ми слушамо:

„Гледајте, браћо, да како не буде у коме од вас зло срце које нe верује, па да отпаднe од живога Бога. Него бодрите један другога сваки дан, док год се каже данас... Постали смо, наиме, Христови саучесници само ако почетак поуздања до краја чврсто држимо..."

Борба је тeшка. Страдање и искушења су цена коју плаћамо за „боље и трајно имање", Из овог разлога, штиво треће суботе бодри нас:

„Не одбацујте, дакле, своје поуздање, које има вслику награду. Вама је, наиме, потребна истрајност да извршитс вољу Божију и примите обећање. Јер још мало, врло мало, па ће доћи, онај који треба да дође и неће одоцнити..."

Вера, љубав и нада су оружје ове борбе, потврђује нам читањe четврте суботе.

Време се скраћује, очекивање постаје све жељније, уверење све радосније. Такав је тон Посланице која се чита пете суботе:

„... Христос ће се, пошто је једном примет на жртву да понесе грехе многих, други пут јавити не због греха него да спасе оне који Га чекају".

Ово је последње читање из Посланице, све до Лазареве суботе, када са времена очекивања, почињсмо да „прелазимо" у време испуњења очекивања.

За Лазареву суботу су одабрани одељци из Еванђеља св. Марка. Кључ његовог значења је дат прве суботе: Христос одбацује фарисејски табу јеврејске суботе, објављујући:

„субота је створена ради човека, а није човек ради суботе. Стога је Син човечији господар и суботе..."

Настаје нова eсра. Почело је поновно стварање човека. Друге суботе слушамо како губавац говори Христу:

„Ако хоћеш, можеш ме очистити ... и Христос му одговори, хоћу, буди чист..."

Треће недеље видимо како Христос кида све табуе: „... једући са цариницима и грешницима". Четврте недеље на оно „врло добро" из Постања Еванђеље одговара са радосним ускликом: „... све је добро учинио, и глуве чини да чују и неме да говоре..."

Најзад, пете недеље све ово достиже врхунац у одлучном Петровом исповедању: „...Ти си Христос..."

Тимe човек прихвата тајну Христа, тајну новог стварања.

Великопосне суботе, као што смо рекли, имају и другу тему или димензију: то јe смрт. Са изузетком прве суботе, која је традиционално посвећена св. Теодору Тирону, а пета - субота акатиста - остале три суботе су дани општег сећања на оне који су уснули у Господу „у нади на васкрссње и на живот вечни". Ово сећање, како смо већ напоменули, припрема и објављује субота Лазаревог васкрсења и Велика и Света Субота Страсне недеље. Не ради се само о делу љубави и „добром делу". Ствар је у том да „овај свет" суштински откривамо као свет који умире и као смрт. У овом свету смо осуђени на смрт, као што је на смрт осуђсн и сам свет. Али у Христу је смрт уништена изнутра, као што апостол Павле каже, изгубила је „жаоку", сама је постала улазак у пунији живот. За сваког од нас овај улазак у пунији живот је почео са Крштењсм, које је наша крсна смрт и чини мртвим оне, који су живи („ви сте сви мртви") и живим оне који су мртви: јер „смрти нема више".

Због велике искривљености уобичајене свакодневне побожности у односу на право значење хришћанске вере, смрт се поново вратила. Ово символизује на многим местима употреба црних одежди при сахранама и опелима. Ипак треба да знамо да је за хришћане боја смрти бела. Молитве за мртве нису туговање и то није нигде боље показано него у вези између општег помињања мртвих, са суботом уопште и посним суботама, посебно. Због греха и преступа, радосни дан Стварања је постао даном смрти. И сама творевина Божија „потчињавајући се ништавности" постала је смрт. Али Христова смрт је васпоставила седми дан чинећи га даном поновног стварања, превазилажењсм и уништењем онога што је овај свет учинило триумфом смрти. И крајњи циљ Великог поста је да се у нама пробуди „жељна жудња за откривањсм синова Божијих", што је садржина хришћанске вере, љубави и наде. Овим даном смо спашени. Нада, коју сада видимо, није нада. Јер ко се нада оном што види? Али ако се надамо оном што не видимо, то очекујемо са стрпљењем... Светлост Лазареве суботе и радосни мир Велике и Свете Суботе дају значење и значај хришћанској смрти и нашим молитвама за умрле.

• Богословље
  

Сваки човек у дубини своје душе тражи Бога, али то је веома тежак пут који наличи на на пут кроз непроходну џунглу. Много је стаза на том простору, неке од њих воде ка истинитом познању Бога, али многе воде у духовну и душевну погибељ. Ми у Цркви имамо огромну обавезу да својим животом стално потврђујемо нашу веру. Уколико ту настане несклад и једно говоримо и проповедамо, а друго чинимо онда постајемо саблазан за друге и они траже неке друге истине и путеве спасења. У нашој Цркви никада не смемо дозволити да се вера у живог Бога претвори у ритуални формализам и лицемерје, већ увек морамо бити свесни да се вера у Бога мери љубављу према ближњима и спремношћу да сваког човека, праведника или грешника прихватимо као брата који носи лик Божији и који је позван на вечни живот. Отуда су највећи противници наше вере разне овосветске идеологије које људе деле према политичкој, националној, расној и др. припадности. Христос је дошао не да би донео нову веру већ објавио истину коју нам је донео од Оца Небеског. Дошао је да укине све разлике и поделе. Црква Христова зато не познаје чак ни добре ни лоше људе. Сви људи су створени за добро, али имамо оне који су духовно оздравили и себе реализовали као целовите личности у Христу (светитеље), имамо оне који су на путу оздрављења и, коначно, оне који су болесни и нису чак ни свесни своје болести.

У дубини душе свако људско биће жели да воли и да буде вољено и сваком човеку је потребна заједница (породица, пријатељи). За нас Хришћане управо је Црква место и простор у коме налазимо заједницу са другима. Уколико у Цркви закажемо и не будемо у стању да препознамо потребе људи и покажемо милосрђе и љубав према свима, а посебно према оника који су посрнули, и сами ћемо изаћи ван тајне Цркве и своју веру претворити у својеврсну идеологију, било конфесионалну или моралистичку.

Људи који, на пример, желе да нађу мистику у далекоисточним религијама то чине зато што најчешће уопште не познају мистичку традицију сопствене Цркве и Цркву доживљавају само у својој организационој и спољашњој форми. Хришћански мистицизам другачији је од система који човека не гледају као целовито психо-соматско биће. Зато платонистичка и неоплатонистичка учења никада нису биле прихваћене као учење Цркве. Човек је јединствена целина душе и тела, при чему душа не може да постоји сама за себе. Отуда је кључни елемент хришћанске вере Васкрсење. Човек је позван на вечност али као створен није вечан сам по себи ни у свом душевном ни телесном саставу. Хришћански мистицизам није зато никада био спиритуализам. За нас као хришћане духовно није оно што је бестелесно, већ све што је прожето благодатним енергијама живог Бога. Зато су духовне и свете мошти иако су пропадљива материја која остаје нетрулежна захвљујући благодати Божијој. Ми, дакле, верујемо у Бога чији је Син постао човек по свему сличан нама осим по греху и заувек сјединио своју божанску са човечијом природом и као Богочовек Христос "седи са десне стране Бога Оца". Пропадљива материја тела је у Христу удостојена достојанства које приличи само божанској природи и у томе је највећи домет наше хришћанске вере. Отуда је хришћански мистицизам суштински различит од система који негирају реалонст овога света, тела и материје и у свом исходишту иду у дуализам у коме је материјално једнако греху и паду. Ми Хришћани, верујемо да је овај свет реалан јер га је Бог створио као таквог, али такође гледамо на овај свет из есхатолошке перспективе када ће све видљиво бити престворено и настаће ново небо и земља где ће и наша људска природа бити тако преображена да неће бити ни Грка ни Јеврејина, ни мушког ни женског пола. Зато хришћански реализам увек произходи из есхатолошке перспективе и ако кажемо да је овај свет пролазан, то кажемо зато што знамо да је васцела твар у динамици кретања ка Царству небеском када ће свака твар добити своје природно и вечно назначење.

Ми као хришћани, а посебно монаси, позвани смо да живимо у атмосфери тог есхатолошког очекивања колико је то год могуће у овом свету и веку, и зато треба да надилазимо биолошки начин постојања како би заживели у есхатолошкој радости Царства небеског које већ овде бива међу нама у Цркви, кроз Литургију и друге Свете Тајне.

Архимандрит Сава Јањић