У овај дан два догађаја доминирају у богослужбеним текстовима. To су покајање блудне жене која излива миро на ноге Господа и помисао злочестивог Јуде на издају свога Учитеља (као и појава истоветне, богоубиствене мисли код непрајатеља Христових).

Овде, као да на неки начин имамо праобраз онога шта ће се десити. Наиме, у центру је Христос, невина жртва; пред Његовим ногама је блудница која се каје и која тражи опроштај за учињене грехове, исто оно шта ће, разапет на крсту, учинити и благоразумни разбојник који је поверовао у Господа. Са друге стране је Јуда, који осуђује покајно молитвени акт блудне жене, тј. њен поступак да на ноге Спаситеља излива скупоцено миро. И управо, док ова жена покајно плаче крај ногу Спаситеља света, у Јуди се појављује помисао и жеља да изда свога Избавитеља.

Грешница целива ноге које ће убрзо са два клина бити приковане за крст, а опроштај њених грехова подарује јој Онај који је спреман да страда и да сваког човека заштати Својим безгрешаим телом, преузимајући терет страдања. To је суштина речи пророка Исаије, који каже: "Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар беше на њему на шега мира ради, и раном његовом ми се исцелисмо" (Ис. 53,5).

Крајњи грех је одбацивање, неприхватање божанске и жавотворне истине, исто као и одбацивање љубави која се даје у замеиу за страдања, а управо у пројављеном користољубљу и Јудиној похлепи, можемо видети немерљиву нељубав и гордост коју грех постојано носи са собом.

Света Касијана

Покајни плач блуднице са свом силином препознајемо усамогласнима монахиње Касијане (јутрења, 8. глас). Овде, кроз уста грешнице, света Црква излаже један од основних догмата: Jloгoc страдава ради избављења човека који је због грехопада изгубио заједницу са Творцем.

Господе, жена која је пала у многе грехе,

осетивши Твоје Божанство,

узела је чин мироносице,

и ридајући Теби миро пре погреба приноси.

Авај мени! Говорећи јер ноћ ми је

распаљивање блуда неиздрживог,

а мрачна и без зрака је жеља Греха!

Прими моје изворе суза,

Ти који облацима низводиш воду мора.

Пригни се мојим срдачним уздасима,

Ти који си приклонио небеса

неизрецивим снисхођењем твојим.

Да целивам пречисте ноге твоје,

и обришем их опет косом главе моје,

од којих се Ева у рају,

предвече шум ушима чувши,

страхом сакрила.

Мноштва Грехова мојих,

и бездане судова твојих ко ће испитати.

Душеспашче Спасв мој,

не презри мене, слушкињу твоју,

Ти који имаш неизмерну милост.

Ова стихира се проузноси у Велику среду (на сједињењу са литургијом пређеосвећених Дарова), на Господе Теби зовем... Кроз лик блудне жене, овде се на покајне сузе позивају сви грешници, сви они који су пали у блуд јер он (блуд), он је онај оштри жалац, клинови који забадају у руке и ноге распетог Христа јер, грех је заправо изопачење, све оно шта је супротно Христу и Његовом учењу.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogosluzbeni/BogosluzenjeStrasnaSedmica/BogosluzenjeStrasnaSedmica04.htm

Поставио/ла 8 hours ago Храм Светог Јована Крститеља

Бројни су разлози који су довели до овог феномена. Ако бисмо поменули неке, ту би спадао недостатак управљања монашком духовности, чије је експлозивно оживљавање потресло темеље западног пијетета на многе, разнолике начине и још увек то ради, и људска потреба за директним, видљивим и опипљивим решењима и интервенцијама Бога у свом животу. На основу ова два основна узрока, може да се открије низ других проблема, као што су паралелне појаве мноштва даровитих људи, којима је својствена тенденција идолопоклонства, харизматике и претеривања у њиховом приступу, као и рекламе многих свештеника и исповедника који имају дубоку жељу за духовним угледом и вишестепену ауторитарност верника који их следе.

Дуговековни сукоб институционалне Цркве и монашке духовности - у споју са незрелошћу верника, има за последицу подсвесне тежње да магично нађу у свему, било због притиска свакодневице, било због неког умишљеног идолопоклонства које никада није потпуно нестало из наших крајева, већ је напротив - родило гротескне ситуације које муче и задржавају мноштво душа.

У недавно објављеном чланку смо надугачко писали о томе да Бог открива своју вољу или молитвом (највише достигнуће савршених и напредних) или се до ње стиже када духовни отац – исповедник, поставља питања (најскромнији и најсигурнији пут за све). Понекад се магија не уклапа овде нити постоји потреба за хитно мешање скромног и мирног Духа Божјег. Може понекад Господ да пренесе своју вољу или учини чудо кроз магновење или у визијама, па чак и апокалиптичним пророчанствима и саветима кроз визионарске и проактивне старешине, али то не значи да беспризорно дислоцира релевантну црквену власт, која тражи понижење пред својим духовним оцем. Треба имати у виду да, уколико се оглушимо о савете духовног оца у корист неког харизматичног духовника, он може да нас наведе и на духовно неверство и прељубу.

Ово наравно, не значи да морамо да се клонимо таквих духовника, јер су и они примили од Цркве Светог Духа, али би било добро да се овај чин обавља свесно и са благословом личног духовног оца. Такође, не би требало да превиђамо чињеницу да ово има скривену себичности и очекивање нечег изузетног и ванредног од Бога, што произилази из тражења визија, чуда и откриц́а дарова.

Бог сваки пут проналази бескрајне начине да нам открије провиђења и чудесно интервенише у нашим животима. Ми, међутим, треба да у понизности и вери тражимо откривење божанске воље, на коју ћемо с радошћу покорити своје ја, и на сваку посебну прилику да будемо спремни да саслушамо како Бог одлучи да разговара са нама, на пример кроз догађаје. Али у сваком случају, мудри верник ће да прибегне и окрене се свом духовном водичу (обично свештенику и исповеднику), како би се оправдала божанска воља и да би се запечатио лични став и тумачење истих, и избегле грешке и демонски изазови.

Дубока унутрашња жеља и подсвесна тенденција за оваплоц́ењем и визијом Бога и Његовог аутентичног присуства у нашем животу, рађа потребу за имањем једног духовника. Осим тога, свима нам је добро познато колико је та потрага за побожним очекивањима и проналажењем истинске вере ометана од стране демона као и од стране источних религија коју проповедају разноразни шарлатани и самопрозвани просветљени, а која је постала мода у западном свету.

Наша православна вера нема на шта да буде љубоморна, јер су у њеној историји увек постојали богоноси и свеци предводници. Треба међутим, направити разлику. Освец́ени очеви и старци, лаици, свештеници и монаси, нису сви у истој класи по духовности нити увек кроз њих Бог говори. Ту, као да се ради о аутоматској вези с небесима и детерминистички је неизбежна потреба да се божанство изрази кроз сеансе или чак кроз оне који нису гласноговорници, зависно према сопственој вољи оних радозналих који их прате. Писац ових редова је био сведок о инциденту када је свети старац Пајсије († 1994), направио грешку у откровењу некоме, због чега се и сам збунио, али није се везао и понизно је прешао преко тог догађаја.

Можда је Господ то дозволио дидактички, с циљем да схватимо како Он стоји изнад свих нас и да смо сви ми слаба биц́а, која имају потребу да непрекидно зависе од нестворенога, и да представљају једноставно, функционалне органе унутар Цркве.

Светитељи су подељени у класе према степену њихове чистоц́е, њиховог нивоа образовања, карактера и комбинација које могу да проистекну из овога. Дакле, можемо да сретнемо даровите очеве који подучавају лажне или јеретичке ствари (више због незнања и необразованости или простоте). Али, постоје и многи велики свеци који су грешили, јер су били фокусирани на лична хтења и интерпретације, пре и изнад божанске воље и изнад откровења. Ово не би требало наравно, да нас разочара или зачуди, јер Бог поштује индивидуалност и слободу других. На нама је да уочимо када нам се светитељ обраћа, а када кроз њега говори Дух пророчанства.

Један пример: многи данас буквално схватају пророчанства везана за Инстанбул и распад Турске, као и за глад у свету и ратове. Ако изузмео то да се о једном пророчанству суди тек пошто се оно (не)оставри, треба имати у виду да се често најдубље људске чежње преводе на пророчке изјаве (нпр. као старац Пајсије, који је потекао из Мале Азије, није могао да види нешто друго, осим поновног успостављања хеленизма тамо где је рођен).

Грешке очева не умањују њихову светост. Уосталом, црквена историја је пуна таквих ствари, чак и јеретичких веровања и учења светих (свети Августин је главни пример). Неслагање Петра и Павла нас такође учи да не треба да обожавамо лица и њихове позиције, без обзира ко су и где се налазе, али да треба да прецизно проучимо светодуховне детаље, јер изнад свега и свих је Христос и Његова Црква. Господ наступа и као педагог, тако што нам указује на грешке светаца, да би нас заштитио од паганских магија и наше импулсивности.

Свети Серафим Саровски је рекао да савршени никада не изражавају своје мишљење уколико немају божју информацију. Такав један случај савршености, недавно смо срели код новооткривеног свеца Порфирија Кафсокаливитиса († 1991). Ова ретко харизматична личност је обично говорила тек када је нешто добијала од Духа. Међутим, писац ових редова зна (побројано на прсте једне руке) и за то када је велики Порфирије омануо, јер не треба да заборавимо и део релевантне наставе блаженог Серафима који је рекао, кадгод сам причао из главе, грешке су се дешавале...

И те грешке понекад могу да буду мале, понекад велике, (Свети Силуан). Ако бисмо анализирали овде један догађај Кафсокаливитиског свеца, који је и сам критиковао једног харизматичног старца, који је са својим пророчким саветима довео једног свештеника у трагични положај (пожелео је да се размонаши), тако да почињемо да сумњамо донекле у ризик који би могао да постоји уколико бисмо слепо веровали у све што нам старци говоре.

Геронтолатрија, која понекад завршава као чиста похотљивост ка геронтима, у почетку само у машти и кроз споро даровање за вернике, који се понекад оглушују од дарова, и додирују границе психопатологије и заблуда, па чак и хипохондрије и зависности од присуства старешине, залазећи чак и у детаље о његовом животу - до тачке неетичког уласка у тајне брачних односа – а то не произилази само од стране једноставних и наивних верника. Јер, није мало случајева где су оперативна матрица сами старци, који носе разне психотичне синдроме, а ради се заправо о болесној сујети због које се тешко лечи надувани его који често додирује демонско.

Као што је познато, православље је ноторно ходање по танком ужету, распетом између тачности и грешака – било индивидуалних било колективних. Црквена историја је пуна просветљених и чистих водича, за које претпостављамо да ће због њихове високе перформансе и оданости, непогрешиво водити своју духовну децу. Разлика је у харизматичности малобројних отаца и није привилегија многих. Поједини дарови Духа Светога нису дати било коме нити случајно. Условима за добијање таквих поклона претходе многе послушности. Нико нема право да се директно или индиректно јавља да буде изабран, јер и лаик верни треба да се понизно укључи у трку откровења и налажење старешине да би могао да стекне духовне вредности и статус.

Најсигурнији пут је налажење доброг духовника, једноставаног, човека из народа, нормалне особе (колико нам само недостају такви људи!), који ће да теши друге и нец́е тражити следбенике нити се оглашавати путем рекламирања свог имена. Послушност човеку који нас воли и брине за нас, говоре исти језик са нама - другим речима, духовна хемија је та која ц́е довести сваког до одговарајуц́ег старца, увек са тајном помоц́и Духа – и то је начин духовног непретка и спасења у Христу. Уосталом, оно што је најмерљивије је наша борба и истинска послушност. У таквом случају, не дозвољава Бог да се његов верни и часни слуга превари и доведе на опасне путеве, чак и ако је пао у руке не тако добром духовнику. Слобода унутар Цркве може понекад да доведе неке вернике на више од једног духовника истовремено (као што видимо у животу Светог Силуана Атонског).

Бог почива у послушности, што је показатељ практичне љубави и испуњавање празнине истим, као и браћом. Та послушност међутим, не сме да се схвата као нешто магично нити сме да прерасте у компулзивни кошмар и неурозе. Милитаризација духовног живота и Бог казнитељ су сигурно далеко од православне духовности. Како је карактеристично говорио Свети Порфирије, послушност треба да буде свесрдна и радосна. Само тада ће уродити плодом у Христу и довести до светости и излечења, док у осталим случајевима постаје мучење и доводи до психосоматских болести, као и свака друга духовна вежба за Бога када се не одвија под поклонством Духа Светога.

И сами харизматични, модерни Оци, показали су нам пут покретања геронтисма, како личним ставом у сенци и тишини монашког живота, тако и путем својих учења. Нама не преостаје ништа друго него да проучавамо и следимо њихов пример. Христ, после свега, жели поред себе следбенике, вође, а не фобичне савести и слабиће, кукавице са инвалидитетом личности скривених иза било ког самопрозваног свеца његове Цркве.

Извор:хттп://ввв.пемптоусиа.гр

Костас Ноусис, Богослов - Филологос

***

превела с грчког:

Бранкица Богдановић

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=7403

Шта Страсна седмица представља за нас хришћане, за наш ход ка Васкрсу, како се молити током ове седмице, како не претерати, како не устукнути од сопственог крста, нека су од данашњих тема. "Издаја Христа се стално и стално понавља на разне начине", поучио нас је отац Арсеније и напоменуо да наше духовно оружје треба да буде спремно нарочито током Страсне седмице.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/14/04/14.04.14_-_rec_pastira_-_monah_arsenije_jovanovic_2_-_1.02.04.mp3

Хришћански пост садржи елементе вегетаријанске и медитеранске исхране, које доказано смањују ризик од гојазности, повишеног крвног притиска, дијабетеса и других хроничних болести, истакла је др Весна Димитријевић-Срећковић, ендокринолог, професор Медицинског Факултета у Београду и коауторка књиге „Пост, пут у живот - хришћански пост као метод превенције и лечења дијабетеса, атеросклерозе и канцера“.

У Србији је све више људи који пате од тзв. метаболичког синдрома - повећања обима струка и повишених вредности триглицерида, шећера и крвног притиска. Метаболички синдром носи ризик од атеросклерозе, депресије, стерилитета и канцера, који данас има пандемијске размере.

Првобитна исхрана била је базирана на намирницама биљног порекла и људи су били знатно здравији у односу на време доминације меса. Нарочито црвеног (свињетина и јунетина), које погодује развоју разних облика карцинома. Иначе, храна животињског порекла обилује беланчевинама и засићеним масноћама, које узрокују повишен ниво холестерола и утичу на појаву атеросклерозе, објаснила је др Весна Димитријевић-Срећковић и посаветовала да се у исхрану уврсти маслиново уље, махунарке, рибе... Такође, нагласила је др Димитријевић-Срећковић, поред хране за тело, важно је да нахранимо и душу - опростимо свима и у молитвама не заборавимо велике светитеље: Светог Нектарија Егинског, Свете Лекаре Козму и Дамјана, Св. Луку Симферопољског и друге исцелитеље.

Књига „Пост, пут у живот“ представља јединство медицинске и богословске науке и изазвала је огромно интересовање јер је нека врста практичног приручника за очување здравља. Писана је за Хришћане, али и за оне који то тек треба да буду, посредством поста и других компоненти хришћанског живота, рекао је протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, коаутор књиге, професор Православног богословског факултета у Београду. Српска Православна Црква кроз историју имала је под својим окриљем мноштво болница, што упућује на изузетну бригу о здрављу људи. Пост се понајмање тиче хране јер се одиграва у нашој вољи, више но за столом. И важно је да постимо у заједници, да саборно јачамо своју вољу уздржавањем од уживања у храни, саветује проф. Вукашиновић.

Књига „Пост, пут у живот“ довела је у Ваљевску гимназију мноштво верног народа Ваљева, након Београда, другог града у ком је промовисана. Идеја за промоцијом књиге проистекла је из сусрета др Весне Димитријевић-Срећковић са Епископом ваљевским Г. Милутином, који се збио прошле године, у време када је покренута иницијатива за градњу Храма Светог Нектарија Егинског, надалеко познатог по исцелитељним молитвама.

Извор: Епархија ваљевска

• Богословље
  

Јутрење Великог понедељка Црква нас позива да дочекамо „почетак страдања Господњих“, „да са очишћеним разумом и умртвљеним страстима пратимо Господа на путу у Јерусалим“, „да се распнемо са Њим и да се умртвимо Њега ради за сласти живота“, како бисмо „са Њим живели“.

У Велики понедељак слави се спомен целомудреног Јосифа, кога су браћа из зависти продала у Египат, као праслике Христове, и тога како је Господ проклео неплодну смокву, као праслику јудејског зборишта које је Господа предало на смрт.

У Велики уторак спомиње се прича Господа о десет девојака и о талантима, други долазак Господњи и страшни суд.

У Велику среду спомиње се како је жена грешница помазала Господа у Витанији, у дому Симона губавога, а истовремено се спомиње и Јудино издајство, које се збило после након догађаја. У песмама се дирљиво и поучно пореди поступак покајане блуднице и ученика издајника. У уторак и среду служи се Велико повечерје и носе се црне одежде.

Етиопска икона

На Велики четвртак спомен је Тајне вечере и смирења Господњег, које се изразило кроз прање ногу Својим ученицима и установљење Свете Тајне Тела и Крви Његове.

Велики петак је спомен светих и спасоносних страдања Господа нашег Исуса Христа, Који је ради нас добровољно претрпео пљување, ударце, шамаре, увреде и смрт на крсту. Зато је одређено да се ноћ уочи Великог петка проводи у слушању Јеванђеља о страдањима Христовим.

Повест о Христовим страдањима излаже се хронолошким редом, кроз 12 читања изабраних из сва четири Јеванђеља. Ова Јеванђеља читају се током читавог јутрења Великог петка, које се служи на Велики четвртак увече, а према Типику почиње у 2. час ноћи, то јест у 7 сати увече. Зато јутрење Великог петка носи нарочит назив: „Посљедованије (чин, поредак) светих и спасоносних страдања Господа нашег Исуса Христа“. Приликом сваког читања Јеванђеља удара се у звоно, тако да број удараца показује редни број Јеванђеља које се чита. Након што буде прочитано и дванаесто Јеванђеље, удара се 12 пута, а затим кратко звоне сва звона. Читање Јеванђеља сви слушају са упаљеним свећама. Након сваког читања пева се: „Слава долготерпјенију Твојему, Господи“. Пре првог и последњег Јеванђеља кади се читав храм, почев од средине.

Богослужење у Велику суботу представља побожно бдење над гробом Господњим. То је спомен на пребивање Господа у гробу и Његов силазак у ад. На Велику суботу служи се Литургија светог Василија Великог. После Литургије обавља се благосиљање хлеба и вина (чита се иста молитва као и на литији, али без спомињања „пшенице и јелеја“). Хлебови и јелеј се освећују зато да би верујући могли да се окрепе, јер се у старини после ове Литургије, која се завршавала касно (у Типику је речено: „еклисијарх треба да пази, да када се Литургија завршава, буде други час ноћи“), верујући се нису разилазили по кућама, него су остајали у храму, слушајући читање књиге Дела апостолских све до самог Васкршњег јутрења.

Извор: Манастир Лешје

Пост Страсне седмице

Иза Васкршњег поста, који се завршава у петак шесте седмице поста (пред Лазареву суботу), долази Страсна седмица, у коју се исто пости, посвећена страдању и смрти Господа Христа, а по заповести Његовој да ће доћи "...дани кад ће се отети Женик од њих, и онда ће постити у оне дане" (Лк 5,35). У Апостолским установама о овом посту пише: "Нека се овај пост врши пре поста Пасхе (Страсне седмице), почињући од другог дана седмице (понедељка), а завршавајући се у петак: затим почињите свету седмицу Пасхе (страдања Христових), постећи са страхом и трепетом у сво њезино време, свакодневно приносећи молитве због сагрешења."

Дакле, у Апостолским установама, Велики пост је назначен као: Велика четрдесетница на коју се наставља пост Страсне седмице. Св. Епифаније Кипарски за овај пост каже: "Четрдесетницу, до седам дана пре Пасхе, Црква обично проводи у посту. Осим тога, и шест дана Пасхе (Страсну седмицу) сав народ проводи у сухоједењу."

http://www.crkvenikalendar.com/post/post-velikipostovi.php

извор Храм Светог Јована Крститеља

Разговор водила Славица Лазић, новинар листа „Православље“.

http://slovoljubve.com/sites/default/files/5/11/07/10.06.11_-_pravoslavlje_dr.petar_jevremovic_-_1.06.27.mp3

Радио Слово Љубве

Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намераваше издати: Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима? А ово не рече што му беше стало до сиромаха, него што беше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу. А Исус рече: Остави је! Она је то сачувала за дан мојега погреба; Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда. Дознаде пак многи народ из Јудеје да је онде и дођоше не само ради Исуса, него и да виде Лазара кога он подиже из мртвих. А првосвештеници се договорише да и Лазара убију; Јер многи од Јудејаца долажаху због њега и вероваху у Исуса.

Сутрадан многи народ који бјеше дошао на Празник, чувши да Исус долази у Јерусалим, Узеше гране од палми и изиђоше му у сретање и клицаху: Осана! Благословен који долази у име Господње, цар Израиљев! А Исус нашавши магаре уседе на њега, као што је писано: Не бој се, кћери Сионова, ево цар твој долази седећи на магарету. Али ово не разумеше испрва ученици његови; него када се прослави Исус, онда се сетише да ово беше за њега писано, и да му ово учинише. А сведочаше народ који беше с њим када Лазара позва из гроба и подиже га из мртвих. Због тога му и изиђе народ у сретање, јер чу да је он учинио ово знамење.

НА ПУТУ У ВИТАНИЈУ И ЈЕРУСАЛИМ

Шеста, и последња недеља Великог поста зове се „Врбица (недеља палми). Током шест дана који претходе Лазаревој суботи и Врбици, кроз литургију Цркве, следимо за Христом од оног момента када је објавио смрт свога пријатеља и затим кренуо на пут за Витанију и Јерусалим. У недељу увече, на вечерњи, дата је тема и тон за целу седмицу:

„Отпочињући са ревношћу шесту недељу поста и објављујући празник палми принећемо химне Господу који долази у Јерусалим у божанској слави и сили да би смрћу усмртио смрт".

Центар пажње је Лазар - његова болест, његова смрт, туга рођака и Христово реаговање на све ово.

Тако, у понедељак ми слушамо: „Данас је болест Лазарева саопштена Христу

док је ходао с друге стране Јордана ..."

У уторак: „Јуче и данас је Лазар болестан".

У среду: „Данас је мртви Лазар сахрањен и његови ро ђаци плачу ..."

У четвртак: „Лазар је мртав већ два дана..."

Најзад, у петак: „Изјутра дође Христос ... да васкрсне мртвог брата (Марте и Марије)."

Цела седмица је прошла у духовном медитирању о предстојећем сусрету Христа и смрти - најпре у лицу његовог пријатеља Лазара, а затим Христовој сопственој смрти. Она представља приближавање онога „Христовог часа" о коме је Он тако често говорио и према коме је било усредсређено целокупно Његово земаљско служење. Морамо да се запитамо: које место и значење има ово размишљање у посној литургији? У каквом су они односу према нашем посном труду?

Ова питања представљају још једно питање које треба да укратко расправимо. У прослављању догађаја из Христова живота, Црква веома често - ако не и увек - транспонује прошлост у садашњост. Та ко на Божић ми певамо: „Данас Дјева натприродно рађа..." На Велики Петак: „данас стоји пред Пилатом"... На Врбицу: „Он данас долази у Јерусалим". Поставља се питање: Какво значење има ово прено шење догађаја, какав је значај овог литургичког да нас?

Вероватно, већина посетилаца цркве разуме то као реторичку метафору као поетску „фигуру говора". Наш модерни приступ богослужењу је или РАЦИОНАЛАН или СЕНТИМЕНТАЛАН. РАЦИОНАЛНИ се прилаз састоји од свођења литургичке прославе на ИДЕЈУ. То има свој корен у „западњачкој" теологији, која се развијала на православном истоку после патристичке ере, за коју је литургија у најбољем случају сировина за лепе интелектуалне дефиниције и предпоставке. Оно што у богослужењу не може да буде сведено на интелектуалну истину, етикетирано је као „поезија" тј. нешто што не треба сувише озбиљно узимати у обзир. А пошто је очигледно да догађаји које прославља Црква припадају прошлости, литургичком ДАНАС, није давано ни какво озбиљно значење. Што се тиче СЕНТИМЕНТАЛНОГ прилаза, он се појавио као резултат инди видуалистичке и егоцентричне побожности, и у многим случајевима, представља супротност интелектуалној теорији. За ову врсту побожности, богослу жење је, изнад свега, корисни оквир за личну молитву, надахњујућа позадина, која има за циљ да „подгреје" наше срце и да га управи према Богу. Овде је садржина и значење служби, литургичких текстова, обреда и радњи секундарне важности. Оне су корисне и од значаја само док сам на молитви. На тај начин литургичко ДАНАС, као и сви други литургички текстови, сведено је на некакву неодре ђену предану и одушевљену „молитву".

Због тога што је у црквеном менталитету у односу на ова два става дошло до оштре поларизације, веома је тешко доказати да литургија НЕ МОЖЕ да буде сведена ни на „идеју" ни на „молитву". Идеје се не светкују и свечано не служе. Што се тиче личне молитве, у Еванђељу није речено да се ради молитве закључамо у своју собу и тамо успоставимо лични контакт са Богом (Мт. 6,6)! Суштина неког славља је у томе да оно обухвата и догађај и социјалну или колективну реакцију на тај Догађај. Прослављање је могуће једино онда када људи скупивши се превазилазе природну одељеност и изолацију једног од дру гог, заједно реагују као „тело", као да су заиста једно у односу на неки догађај (напр. свадба, погреб, по беда, слава.. .). Природно чудо свих прослава се са стоји баш у томе што превазилази, па нека то буде и за извесно време, ниво идеја и оног што се зове индивидуализам. Јединка се у прославама заиста губи и на јединствен начин проналази друге. Али какво је значење литургичког ДАНАС, којим Црква започиње свако своје славље? И какав смисао имају про шли догађаји прослављани ДАНАС?

Може се без преувеличавања рећи да је цело купан живот Цркве непрекидно СПОМИЊАЊЕ и СЕЋАЊЕ. На крају сваке службе обраћамо се светима „чију успомену прослављамо", али изнад свих сећањ а, Црква је СЕЋАЊЕ НА ХРИСТА. Са чисто при родне тачке гледишта, сећање је компликована способност. Тако, сећати се некога кога волимо и кога смо изгубили, означава две ствари. С једне стране сећање на прошлост је нешто више него просто знање о прошлости. Када се сећам свог покојног оца, ја га видим, он је присутан у мом сећању не као збир свега што ја о њему знам, већ је присутан у целокуп ној својој живој реалности. А с друге стране та при сутност чини да изразито осећам да он више није овде, да у овом свету и у овом животу више никад нећу додирнути руку коју у сећању тако живо видим. На тај начин, сећање је: најчудеснија, а у исто време најтрагичнија људска способност, јер ништа боље не открива нарушену природу у нашем живо ту, човекову немогућност да било шта одржи и истинито поседује у овом свету. Сећање нам открива да „на земљи владају време и смрт". Али то је само због ове јединствене људске функције сећања на коју је и хришћанство уредсређено, јер се и оно састоји од сећања на једног Човека, на један Догађај, на једну ноћ у чијој дубини и тами нам је речено: „...чи ните ово у мој спомен". И, гле, десило се чудо! Ми Га се сећамо и Он је овде - не као носталгична слика прошлости, не као тужно „никада више", него са таквом интензивном садашњошћу да Црква може вечито да понавља оно што су апостоли рекли после Емауса: „...Зар није у нама горело срце?" (Лк. 24:32).

Природно сећање је, пре свега, „присуство одсутног", тако што је год више присутан онај кога се сећамо, бол због његовог одсуствовања је оштрији. Али у Христу, сећање је поново постало сила која испуњава време поремећено грехом и смрћу, мржњом и заборавношћу. Ово ново сећање, које превазилази време и његову поремећеност, представља срж литургичког прослављања, литургичког ДАНАС. Но, буди мо сигурни, Дјева не рађа ДАНАС, нико „фактички" не стоји пред Пилатом, и, ако чињенице, ови дога ђаји припадају прошлости. Али ДАНАС ми можемо да се сећамо ових чињеница. Прва је првенствено дар и сила тога сећања које преображава чињенице прошлости у ДОГАЂАЈЕ који вечито имају значај. Литургичка прослава је поновни улазак Цркве у одређени догађај, а то не означава само њену „идеју" већ њену радост или тугу, њен живот и конкретно постојање. Треба знати једно: узвиком „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио", разапети Христос је показао Свој „кеносис" и Своју понизност. Празнујући ово сваке године оног јединственог Петка, ми, без умовања о догађају, поуздано знамо да ће ове речи, једном изговорене, остати вечито реалне, да их никада не може избрисати никаква победа, ни каква слава или „синтеза". Потребно је да се објасни једна ствар: Лазарево васкрсење је било потребно да би се „потврдило свеопште васкрсење" (тропар дана). Славље овог дана је уочи једне седмице која представља лагано приближавање сусрета живота и смрти, у коме ћемо и ми постати његов саставни део и властитим очима видети и целим бићем осетити оно што је Јован изразио речима: „Исус... узбуди се веома у души, узруја се и - заплака" (Јн. 11:33-35). За нас се све ово дешава ДАНАС. Ми нисмо били са уплаканим сестрама код гроба у Витанији. Ми о томе знамо само из Еванђеља. Али у црквеној прослави, ДАНАС та чињеница постаје и за нас ДОГАЂАЈ, а за мене сила мога живота, сећање и радост. Теоло гија не може бити изнад „идеја". И са становишта идеје, да ли нам је потребно ових пет дугих дана, када је једноставније исказати речима, потврдити свеопште васкрсење? Али суштина је да реченица сама по Себи ништа не потврђује. Истинита ПОТВРДА долази од славља, од ових пет дана у којим смо сведоци борбе између живота и смрти, када по чињемо не толико да разумемо колико да сведочимо да ће Христос победити смрт смрћу. Лазарево васкрсење, дивна прослава те једин ствене суботе, је изнад поста. У петак, који јој прет ходи, певамо „...пошто се испунило назидавајућих четрдесет дана...", а изражено литургичким терми нима Лазарева субота и Цветна недеља су „почетак Крста". Међутим последња седмица Великог поста - непрестано предславље - ових дана је последње откровење значења Великог поста. Рекли смо на по четку овог поглавља да је Велики пост припрема за Васкрс. Међутим, у стварности, у општем доживљају који је постао традиционалан, ова припрема је апстрактна и номинална. Велики пост и Васкрс су стављени један поред другог, али без стварног разумева ња њихове узајамне везе и независности.

Чак и онда када се о посту не мисли као о времену у коме се једном у години треба исповедити и причестити, он се обично схвата у терминима личног труда и напора и тако остаје егоцентричан. Другим речима, оно што стварно недостаје у духовном до живљају јесте онај физички и духовни напор усмерен на наше учествовање у ДАНАС Христовог вас крсења, не на апстрактну моралност, не на морално побољшање, не на већу контролу над страстима, чак не ни на лично усавршавање, него на учествовање у крајњем и свеобухватном Христовом ДАНАС.

Хришћанска духовност, која није на ово усмерена, у опасности је да постане лажно - хришћанска, јер је на крају крајева мотивисана с а „его", а не са Христом. Опасност је овде и у томе да срце, очишћено и ослобођено од демона који су га насе љавали, остаје пусто и празно и демон се у њега враћа, „узимајући са собом седам других духова, још горих од себе, па уђу и бораве онде, и последње стање тога човека бива горе од првога" (Лк. 11:26). Све у овом свету, па и „духовно" - може да буде демонско: стога је важно да се поново открије зна чај и ритам Великог поста као исконске припреме за велико ДАНАС Васкрсења. До сада смо видели да Велики пост има два дела. Прве недеље Крста, Црква нас позива да се усредсредимо на себе, да се боримо против тела и страсти, зла и свих осталих грехова. И док ово чинимо стално смо позивани да гледамо на пред, да меримо и мотивишемо наше напоре „нечим бољим" што је за нас припремљено. Од недеље Крста центар посног богослужења постаје мистерија Хри стовог страдања, Његовог Крста и смрти. Оно постаје „ход горе у Јерусалим".

Најзад, за време ове последње седмице припрема, почиње славље мистерије. Напор поста нас је учинио способним да оставимо по страни што је упорно по мрачивало централни предмет наше вере, наде и радости. Ма како било и само се време приближава своме крају. И оно се сада више не мери нашим преокупацијама и бригама, већ оним што се дешава на путу за Витанију, и даље, за Јерусалим. И још јед ном, све ово није теоретисање. За свакога који је оку сио истинити литургички живот - макар једном па и непотпуно - готово да је очигледно да од овог мо мента ми чујемо „Радуј се, Витанијо, кућо Лазарева", па онда, „... сутра долази Христос", спољашњи свет постаје помало нереалан и човек скоро доживљава бол када долази са њим у неопходни свакодневни контакт. То што се дешава у цркви, у службама кроз које из дана у дан, схватамо шта значи очекивати и зашто је Хришћанство, изнад свега другог, очекива ње и припрема, па када дође петак увече када певамо „пошто се завршило четрдесет дана душевног уса вршавања..." ми, не само да смо испунили годишњу хришћанску „обавезу него смо спремни да узмемо као своје речи које ћемо певати следећег дана: „О, смрти, Христос те је већ у Лазару уништио! Аде, где је твоја победа...?".

На Лазареву суботу празнује се посебано и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, односно Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри око извора. Пратећи елементи овог празника имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице. Данашње врбове гранчице замена су за палмине. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване у кућама.

На Врбицу, после подне, увек се држала литија изван храма. Сведочанстава ο Врбици имамо већ крајем IV века. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе.

О библијском и литургијском смислу празника говори Епископ бачки др Иринеј

http://www.svetigora.com/audio/download/6925/Ep_Irinej_Lazareva_subota_predavanje_27.03.2010.mp3

Илустрација преузета са www.westsrbdio.org

Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим.

Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен".

Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу".

Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.

Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља како Христос јаше на магарету, а прате Га ученици, док народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.

Извор

Цвети

Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим. Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен". Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу". Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.

Начин празновања

Уочи овог празника, држи се вечерња, врши се литија са палмовим гранчицама или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном молитвом и кропљењем богојављенском водицом. Гранчице се током године чувају поред славске иконе у домовима. Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља: Христос јаше на магарету, кога прате ученици, а народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.

Народни обичаји

Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће. Најчешће велике цветове маргарете, да би били лепи и крупни; дрен да би били јаки; љубичицу, да би били миришљави и привлачни; врбове гранчице, да сви буду напредни. Ово цвеће се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноће. Понекад се цевеће потапа у воду са златним или сребрним прстеновима и онда се том водом деца умивају. Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи нарочит букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. По томе којих цветова има, или који преовлађују девојка разазнаје момкова осећања.

У Шумадији момци и девојке сакупљају се на игралиштима и раскршћима дарујући узајамно цвеће, где сваки цвет има неко посебно значење. Ту се сви шале и смеју, али нико не игра и не пева јер траје пост. Одлазак у цркву од ране зоре раширен је у Херцеговини, док у Поповом пољу ујутру наберу доста млечике, којом се оките штале и торови. Од празника Цвети до Духова, цвеће се не бере.

У Србији су Цвети празновани и као народни празник, јер је тог дана 1815. године, вожд Другог српског устанка, Милош Обреновић, код цркве у Такову подигао народ на Турке.

Извор

Молитва нас приближава Богу и наспрам тог средишта бића и светова, не види се оно што видимо у овом променљивоме свету. Душа која стално тражи Господа и која Му се моли, она припада Господу, без обзира на то што њен нижи, чулни део, понекад и против њене воље, бива узнемирен због близине и делања сила које нису сродне души човека.

Како нас света Црква премудро учи: у миру се помолимо Господу и за једнога и за све. Душа онога који се моли у смирењу, ако се и разгори, гори тихим и чистим пламеном. Гори, али не сагорева. Кипи, али не искипи. Излива се, али се никада не испразни.

Зар душа која се усрдно моли, зар она не ступа у заједницу са оним за кога се моли? Зар у том јединству она не даје снажан подстицај снаге души којој је потребна помоћ?

Најбољи начин дружења и заједнице међу људима јесте да се молимо једни за друге. Ако молитва није савршена, њене недостатке према могућностима треба исправљати, а никако очајавати због њих. Треба разликовати активну молитву од стања када се неко наслађује молитвом. Активну молитву човек треба да чини свагда и неуморно, наравно према прописаном молитвеном правилу, а утеху дарује Господ по благодати Својој, онда када је то потребно да би привукао и укрепио човека, и онда када човек може да је прихвати. Исто тако, ако осетите да у вама нема снаге, немојте да вас због тога обузме немоћ и очајање, него се прво престаните да уздате у себе и молите се, уздајући се у Господа.

Ако од човека тражите да вас научи како да се молите, добићете одговор: Не знамо како да се помолимо.

Ако кажете: Господе, научи нас да се молимо - добићете одговор који су небројени људи добили пре вас.

Треба да се трудимо да стекнемо трајно страхопоштовање према светињи. Ако страхопоштовање према светињи дође и прођe, оно би ипак у души требало да остави смирену и топлу жељу за заједницом са Господом.

Требало би да се трудимо да у молитви свагда будемо постојани и да не допустимо неким тренутним ситуацијама да нас поколебају. Исто тако у молитви треба да будемо и тихи и смерни, и да не допустимо уобразиљи да се разбукта.

Онај ко од усхићења прелази у хладноћу срца, и ко није довољно учврстио мир у души својој, том је потребно још много труда да уложи.

Ако је човек читаве године служио Богу и остаје и даље у тој жељи, тај труд му неће пропасти без обзира ако су се околности промениле. И у породичном животу свако може да нађе време за молитву и тиховање. Онда када нема могућности да се оде у храм на богослужење, Господ ће и домаћу молитву примити ако је она искрена и дубока. Нико од вас не тражи да служите двојици господара. За Господа се може служити и у самоћи исто као и у породици. Ако видите да ће вас породични живот ипак ометати у служењу Богу, тада се одлучите за самоћу.

То што нисте у могућности да идете у храм, немојте примати само са тугом, него и са смиреном послушношћу вољи Божијој. Нека у вашем срцу постојано обитава Име Божије и нека се из ваше душе ка Господу уздиже миомирис молитве, и тада ћете бити као да сте у храму Божијем.

Ако вам се дају сузе, будите захвални Богу за то и користите их да би њима чистили душу своју. Али, као што ни у чему не треба да претерујемо, тако понекад и сузама треба поставити границу, тако шта ћемо ум свој усредсредити ка неком другом корисном делу.

„Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала“. Где је научила тако да воли? Она је уместо јелеја имала сузе покајања. Божија љубав према онима који се кају, попут небеског огња, пала је и на њу и успламтило је њено кандило.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/SvFilaret/SvFilaret02.htm

http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com/2014/04/blog-post_9.html

Наравно, због потреба манастира поједина братија имају благослов да путују и врше потребне набавке и то је уобичајено у свим манастирима. Такође, када братија иду на лечење морају да изађу из манастира али за потребе вишедневног боравка имамо нашу кућу код Београда у којој монаси бораве и живе у поретку који је утврђен манастирским типиком. Ово је пракса која постоји у свим општежитељним манастирима. Наши монаси из Дечана не могу да путују када хоће и без потребе, то једноставно није наша пракса и део нашег поретка. Морам да кажем да је братију много теже натерати да путују када негде треба отићи јер се сви много лепше осећамо код куће у манастиру.

Што се тиче савремене технологије, важно је имати у виду да су манастири кроз историју били увек међу првима који су прихватали одређена савремена достигнућа али у циљу наше хришћанске мисије. Недуго после појаве Гутенбергове штампарске пресе монаси у Црној Гори већ раде на штампању првих књига:

"Тадашњи господар Црне Горе Ђурађ Црнојевић 1492. у Венецији набавља штампарску пресу са покретним словима и почиње да штампа богослужбене књиге. Прва књига из ове штампарије излази 4. јануара 1494. после читаве године упорног посла и носи име Октоих - првогласник. Штампарију и штампу је водио јеромонах Макарије, док је украшавање књига вршило седам монаха." Wikipedia http://bit.ly/1axSiBj

Такође у другој половини 16. века имамо штампарију у манастиру Грачаници где је у то време живео и радио већи број монаха. И наши дечански монаси у 16. веку активно раде на штампању књига. Нарочито бих поменуо мог имењака Саву Дечанца из 1597. који је штампао књиге у Венецији.

За хришћане технологија је увек била прихватљива уколико може да омогући ефикаснији мисијски рад цркве. Тако и у данашње време користимо компјутере, мобилне телефоне и сл, не ради забаве и разоноде већ управо како бисмо имали бољи контакт са људима које интересује духовни живот. Ево и овај наш форум не би постојао да није информативних технологија.

Уколико, међутим, савремена технологија одвлачи монаха од његовог духовног живота и циља, тада је она штетна. Према томе, савремена технологија није по себи штетна, већ једино начин њене употребе може бити добар или лош.

Архимандрит Сава Јањић

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шабачког г. Лаврентија из штампе је изашло допуњено издање Сабраних дела Светог владике Николаја Велимировића. Надахнут истим речима чувеног новинара светског гласа, Стивена Грама, Преосвећени Владика Лаврентије се потрудио да речи Светог Николаја, коме се дивила тадашња светска културна елита, поново дођу у руке свога народа и буду читане. У српском народу готово да не постоји дом у коме нема бар неколико Николајевих речи записаних на благослову изнад кућних врата: Боже благослови оног ко улази у овај дом, заштити и сачувај оног ко из њега излази, и дај мир ономе ко у њему остаје. У репринт издању доносимо Сабрана дела Светога владике Николаја по мисионарској цени у жељи да дела нашег златоустог проповедника буду приступачна сваком нашем вернику.

Министар у Вилсоновој влади (1933.) Џон Кингсбури записао је следеће: „Ви, Срби, можда не знате колико је владика Николај, који припада читавом хришћанском свету, поштован и цењен у Америци. Он је за свој народ учинио много. Верујем као појединац највише. На заказане беседе, у појединим градовима Америке, људи су путовали по неколико сати брзим возовима да чују његове пророчке речи. Ја сам лично поносан што се убрајам у пријатеље тог великог српског сина.“ Данас, више него икада, народ се диви Николајевим беседама, оне су заступљене свугде, а народ је тај који осећа потребу за њима. Имајући у виду потребу у народу за Николајевим делима, Епархија шабачка се одлучила за овај мисионарски подухват у коме жели да пошаље Николајеве речи „његовом“ народу. Сабрана дела Светог владике Николаја охридског и жичког штампана су у тринаест томова, тврд повез – графокожа са златотиском.

Контакт за

информације и поруџбине:

(+381) 064/800-8230

savo.orthodox@gmail.com,