Манастир Острог

Ако посматрамо демонско дело око нас, можемо увидети његову обману, јер жели да остави утисак да нема потребе за духовном борбом. Многе страсти се данас сматрају нормалним, сматра се да више нема потребе борити се против њих! Непријатељ се притајио, али дела: "Пишем вам, младићи, јер сте победили нечастивога," вели Св. Јован, апостол Љубави. Непријатељ је постао веома лукав и оставља утисак - на разне начине - да нема потребе борити се.

У наше време, чак и неке цркве говоре о Христу као лепом и слатком, "новом Христу," који прихвата човекове грехе као нормалне. На несрећу многе тзв. "цркве" падају у ову обману. На Западу неке црквене вође јасно и гласно говоре да су грехови против људске природе (на пр. хомосексуалност) уствари нормални. Зашто не прихватити геј парове као нормалне и зашто не би имали свештенике, који су поседнути овом ружном страшћу? Зашто када је "Христос" добар момак?...И онда су у невољи када се сусретну са Православним хришћанством и када виде иконе које приказују Христа као превише озбиљног!

Недавно ме је упитао један православни мирјанин зашто се Исус не смеје на иконама?...Тако би изгледао слатко. Наш Христ је превише озбиљан!

Љубљени моји, Христ је озбиљан, јер види слабост злога и до које мере смо погођени њоме!

Живот је озбиљна ствар и подразумева сталну боробу против зла. Ако нисте свесни ове борбе, онда ћете бити жртва ђавола.

"Пишем вам, младићи, јер сте победили лукавога. " Опет, победа подразумева борбу. Свака озбиљна ствар у овом животу добија се уз напоран труд! Кроз упорну борбу и аскетски подвиг, као што вели Св. Павле: "Онај који тежи земаљској круни практикује самоконтролу..."

Али апостол Љубави (Св. Јован Богослов) наставља:

"Пишем вам, младићи, јер сте јаки и реч Божија у вама пребива, и победили сте нечастивога."

Можемо рећи да ова друга апостолска поука упућена младићима говори о детаљима. Победа се не дешава сама од себе.

"Пишем вам, младићи, јер сте јаки" - да ли препознајемо младе којима се обраћа апостол Јован, пишући ове речи? Јака омладина!

А изгледа да не познајемо много јаких, младих људи у данашњем времену.

Данашња омладина изгледа врло крхко; духовно, као да су систематично ослабљивани, готово програмирани, могу да кажем. Данас, ми живимо у свету који ослабљује дух, људе и наравно, то се највише одражава на нашу децу, на нашу омладину. А да бисмо били јаки, морамо да будемо ојачани.

Постоје млади људи који сањају да имају јаке мишиће - па вежбају тело. Наравно, то није лоша ствар, ако се практикује умерено. Али веома мали број људи чезне за духовном снагом, светом снагом Христовог спортисте!

Многи чезну за авантуром и сањају о животу препуном интересантних ствари...

Хтао бих да вам кажем да је најузбудљивија авантура живот у Христу! Ако желите живот пун дивних изненађења, онда почните да живите по Христу, корачајте уском стазом у почетку, која ће се, што даље њоме идете, проширити. Овај пут започиње у вашем срцу, где вас Христос сусреће и како напредујете на њему, шири се бесконачно, стижући до Царства Небеског.

Пут греха је широк, простран у почетку, али како напредујемо, он је све ужи, док коначно не доведе до ћорсокака, из којег нема излаза.

Уски пут, међутим, захтева дисциплину, борбу, али како напредујемо на њему, он ће нам се открити у својој бесконачности.

Дакле, да ли мислиш да си јак?

Да би постао јак, човек мора да буде ојачан средствима која су му понуђена силом Христовом, кроз Св. Духа. "Ви сте јаки и реч Божија у вама пребива."

Уствари, објашњење следи у Матеју, глава 13, у причи о сејачу; у параболи он вели да је семе реч царства, па је називамо речју Божијом, али у Матеју она се посебно назива "речју царства."

Да ли нас реч "царство" или Царство Божије интересује, да ли она има неко значење у нашим животима?

Неки су умањили њено значење као што видимо на неким местима, кућама царства, или јеховиним домовима. Дакле, за многе је "царство" изгубило смисао.

Љубљени моји, нека не буде тако! Спасавајућа реч Христова јесте "реч о царству". Бог је прихваћен као Цар, Он влада, али то подразумева да и ми владамо уз Њега. Зар није авантура постати цар? И Господ нас позива на ову авантуру - да владамо са Њим у царству Његовом.

Ова реч мора да остане у нама...парабола у Јеванђељу по Матеју даје нам лекцију рекавши да семе често бива брзо украдено када је једном бачено на каменито тло или у трње. Само неко семе падне на добро тло и донесе плода, једно 30, друго 60, а треће 100. Када је Св. Јован Богослов говорио о омладини која је јака, он је мислио да "реч Царства" пребива у њима, и немогуће ју је лако украсти или угушити. То је Његова реч која клија, расте, цвета и доноси плод у нама. "Када реч Божија у вама пребива," говори Апостол, "онда сте победили нечастивога."

Сваки пут када изговоримо молитву Оче наш, ми се молимо да будемо избављени од лукавог.

"Ви сте победили нечастивога," а демон је зло које поткрада наше животе, наш вечни живот, али такође и овај физички живот. Он жели да се ми изгубило на овом путу.

Љубљена моја омладино, позвани смо у победоносу битку. Исповедајмо Христа као Онога који побеђује зло. На празник Воздвижења Часнога Крста читамо: Исус Христос НИ КА - Исус Христос побеђује. Он нас позива да будемо победници ове битке заједно са Њим, победници у овом авантуристичком, предивном боју за Царство Божије. Амин.

Отац Василије (Михоц) професор теологије

Извор: хттп://ортходоџњорд.њордпресс.цом/2013/08/26/а-њорд-то-тхе-ѕоутх/

Манастир Лепавина

Сви свештени благослови су у знаку крста.

Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом.

Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста.

Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина.

Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: "Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана.

Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незаменњив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим неподаштавају као Јеховини сведоци.

У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они ус му одговорили: "Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што једете на литургији." Онда их је он поново упитао: "Чега се од свега тога највише бојите?" И одговорили су му: "Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину."Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст, крштење и божанско причешће.¹

Моћ часног крста

Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет.

То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верујеу Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.²

На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободекоја је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне." (Филипљ. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт ‡ смрћу смрт уништи ‡ тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост.

Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.

На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо.

Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и "саздао у себи новога човека." (Еф. 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи.

На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти.

Својим распећем, "уздизањем пуним смирења" како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се "кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до âда". На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света.³

На крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца универзума, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима.

Смрт Господа на крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење:

Јер је ДОБРОВОЉНА

Господ приступа смрти не као осуђеник, него као цар који се жртвује за своје поданике, као што и каже: "Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши" (Лк. 12, 50). Зато Византинци пишу на крсту: "Цар славе", и сликају Христа не обузетог болом (са обешеним телом које се одржава на истегнутим рукама и изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола (руке на крсту су хоризонталне).

Јер је СТВАРНА СМРТ

По божанству нестрадални Господ страдао је за нас по телу. Његова људска природа је прошла предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да нашу смрт доживи потпуно а не само феноменолошки. У Гетсиманском врту се људска природа заиста уплашила, али се опет покорила божанској вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење и живот света.

Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ безгрешан за грешнике. Основна је истина да је Господ био безгрешан јер је Његова људска природа од самог оваплоћења уједињена са божанском, због тога што је ово јединство испостасно јединство у лицу Логоса Божијег.

Крст Христов је био јесте "за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће божанска сила и божанска мудрост" (1. Кор. 1, 23). То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Као што каже св. Григорије Палама: "То је, дакле, сила и мудрост Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати."⁴

Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће се догодити.

Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: "Иди од мене Сотоно! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско." (Мат. 16, 23).

И опет, идући на добровољно страдање каже: "Сад се прослави Син човечији." (Јн. 13, 31). И у другим деловима јеванђеља крст се карактерише као славаХристова (Јун. 12, 23). Слично говори и св. Јован Златоуст: "Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је крст слава чуј Христа који каже: "Оче, прослави ме славом коју сам имао кодтебе пре него што је свет настао", подразумевајући овде славу крста."⁵

Учешће хришћана у крсту Христовом

После укоравања Петра Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: "Тада Исус рече ученицима: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде."(Мат. 16, 24).

Синовима Заведејевим и њиховој мајци кји су тражили првенство одговорио је: "Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових Господњих речи следи да је "Христос пострадао за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама" (1. Петр. 2, 21).

Крст није само "облик" или "символ" или "знак" Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, "јединствени начин живљења хришћана."

Као што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: "Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик." (Лк. 14, 27).

Али шта значи следовати Христу и носити крст, тј. живети крстоносно?

а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24). Одбијам старог човека и борим се да из себе искореним грешне и егоистичне страсти, свој егоцентризам и самољубље.

А облици самољубља су: маловерје и неверје; равнодушност према ближњем, и још горе, искоришћавање ближњег; телесна уживања и обожавање тела; грамзивост и среброљубље;

Злопамћење и клеветање, и свако дело којим рањавамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и сујета.

Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да опонаша богољубивог и човекољубивог, али у суштини воли једино самога себе.

Ако своје самољубље не распнемо на крсту Христовом не можемо бити Његови истински ученици, јер не можемо задобити Његову истинску љубав.

Зато Његов ученик ап. Павле и каже: "А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапте свет и ја свету" (Гал. 6, 14).

По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени однос према творевини, односно наше страсти. Значи, свет је распет мени и ја сам распет мени и ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не само грех, него и грешне жеље и грешне помисли.

Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св. тајнама са ‡ умрли и са ‡ васкрсли у Христу. "Који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо", те тако можемо "ходити у новом животу" (Римљ. 6, 3-4).

У замрлом животу нам се преко крштења даје нови живот у Христу.

Хришћански живот после крштења је борба "могућности" да постане "стварност."Обновљени и даровани нам нови живот у Христу треба да победи и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека. Ова борба је крст.

Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама нам говори о нашем бежању од света (прва тајна крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли покушава удаљити од Бога потребно је одстранити свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара пракси а друга теорији (сагледавању, сазерцању).

Овде св. Григорије напомиње да без теорије не можемо очистити нашег унутрашњег човека од лоших и страсних помисли: "Кад преко трактичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује."

Св. Исак Сирин такође⁶ каже: "Дејство крста је двојако...

... Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теорија.⁷

По св. Григорију, крст је деловао и у Старом Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око двадесет праобраза крста у Старом Завету.

Такође су постајали и праведни мужеви који су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак који је својом послушношћу оцу био праобраз Христове до смрти послушности Оцу. Затим Јосиф који је неправедно протеран и претрпео многа искушења.

На крају, код свих старозаветних праведника је деловала тајна крста као пракса и теорија, и том силом су побеђивали грех и постајали пријатељи Божији.

Крст је деловао и код Аврама када је у себи умртвио љубав према отаxбини и по заповести Божијој пошао у непознату земљу.

Крст је деловао и код Мојсија када је одбио почасти фараоновог двора и изабрао страдање за свој народ.

Крст је опет деловао када је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви телесно мудровање силом боговиђења.

И завршава св. Григорије:

"Недостаје ми време да приповедам о Исусу Навину и судијама и пророцима, цару Давиду и осталима који су деловали тајном крста; заустављали реке и сунце, побеђивали у рату, затварали и отварали небо, чинили облаке кишовитим..."⁸

Дакле, "и пре Христове крсне жртве крст је био тај који спасава."⁹

Ако је сила крста Христовог деловала код свих старозаветних праведника, разумљиво је да је деловала и код пресвете Богородице Марије која је од почетка успела у томе да "човек одбаци из себе све оно што Богу није угодно."¹⁰ Никада није заокупљала себе чак ни нечистим помислима, а у младости је учинила оно што је Аврам учинио у старости: напустила је своју кућу и родбину и ушла у светињу над светињама где је сјединила свој ум са Богом и остала је непрекидном созерцавању Бога.

Наравно, крст је животу Богородице као пракса и теорија није био исти као код старозаветних праведника који су имали удела у греху. За њих је крст био борба за надилажење греха, док је код пречисте Богородице уздизање из силе у силу, из славе у славу, из теорије у теорију. "Од тренутка кад се родила", каже св. Никола Кавасила, "устројавала је пребивалиште за Онога који може да спасе човека, трудила се да беспрекорно уреди обитавалиште Божије, тј. саму себе како би била достојна да Га прими.

О овој крсној борби и теорији ‡ виђењу Бога ‡ које је Богородица имала у Светињи над светињама говоре нам у својим беседама на "Ваведење пресвете Богородице" св. Григорије палама и св. Никодим Светогорац.

б) Подносим нехотична исиушења живота стрпљиво и без роптања

Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица, као и наша смрт, неправда, незахвалност и запостављеност, прогони које понекад трпимо, сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које нас, ако их правилно искористимо, распињу и приближавају Христу.

Ако се озлоједимо, бићемо духовно оштећени. Ако их примимо пасивно, стоички, јер не можемо другачије, опет ништа нисмо урадили. Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у великом добитку. Добровољно прихватање крсног страдања као дара божанске љубави за наше духовно усавршавање уздиже нас у висину светих мученика.

Један светогорски аскета је карактеристично рекао:"Једно славословље "Слава ти Боже" у време болести има већу вредност од хиљаду "Господе Исусе Христе" кад смо здрави."

Христу са-распет апл. Павле нас уверава: "Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати" (2. Тим. 2, 12). Овај став су у животу показали сви свети на челу са блаженим и многострадалним Јовом, који се због тога сматра праобразом Христа. Јов је био праведан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог допустио да претрпи неподношљиве болове, док су други безбожни напредовали.

Познати православни богослов о. Димитрије Стани..аје говорећи о овој теми поучава: "Бог има право давати и одузимати дарове. И човек не би требао прилазити Богу због тога што му је Бог поклонио неке дарове. Такав став према Богу не би био одраз истинске љубави, него само једна оданост због сâмих дарова. То би значило стављати дарове изнад Дародавца. Однос Бога и човека би се, у том случају, заснивао на принципу уговора и човек би могао да каже: "Бићу Ти одан онолико колико ми дајеш." Такав човеков став би значио да је Бог сâм по себи недостојан љубави. Тада би овај однос зависио од интереса, тј. човек само користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у суштини, волео једино сâмога себе. Тиме би дарови, као знаци љубави Божије и као начини човековог уласка у лични однос са Богом, изгубили свој смисао.

Дарови имају смисао само онда када ступимо у истински лични однос са Богом, однос који је изнад свега тварног. Једино оваква веза не бива оптерећена материјалним идолима. Све наше идеје о стварима и даровима Божјим исчезавају у светлости оваквог односа. Тако очишћени приносимо себе Богу и узносимо се да дијалога љубави са Њим. Тада осећамо да је Бог безгранично већи од свих својих дарова и свега што је стварно. Овим односом бивамо уздигнути на једну другачију раван постојања поново добијамо све оно што смо изгубили.

Хришћанин који у себи има љубав Божију за свакога ‡ ону љубав која сачињава нетрулежну и неисцрпиву стварност ‡ осећа да има највећу од свих радости. Већу него што све ствари овога света могу да му пруже, већу и од самог његовог постојања. То је чињеница коју врлински људи откривају у свом страдању. Овај крст се даје човеку како би успео да открије Бога у једној другој равни постојања, у једној апофатичкој дубини. Али, такође, и да другима покаже да постоје и такви који могу остати сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све што имају, па и онда кад изгледа да и сâм Бог измиче испред њих."¹²

На један посебан начин у страдању Христовом учествовала је и Богородица. "Богородица је суделовала и састрадавала тиме што је допринела узвишеном пражњењу (кенози) Бога Логоса" (св. Григорије Палама).¹³

Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не могући да објасни њено надумно зачеће и трудноћу "намисли да је тајно отпусти" (Мат. 1, 19). Треба да је тада био велики бол простодушне девојке Марије.

Искушења и тешкоће су биле и кад је тражила место да се породи, јер се ретко дешава да жена спремна за порођај не може да нађе место да роди.

Искушење је било и Иродово убијање деце. Искушење је било и бекство у Египат. Без крова на главом у Витлејему, избеглица у Египту.

Искушење и агонија приликом поклоњења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана свог дванаестогодишњег сина.

Сваки Исусов бол за време Његове трогодишње делатности био је њено искушење.

Саслушајмо св. Николу Кавасилу: "А заједно са својим Сином је учествовала у понижењу и увредама.

И када су Га убили они којима је чинио добро, она је заједно са Њим трпела све Његове болове.

Узела је учешће у свему што је њен Син учинио за наше спасење. Дала Му је своју крв и тело, учествовала у Његовим мукама и радостима. И кад су Њега на крсту проболи копљем она се осећала као да је и сâма прободена ножем, као што јој је и предсказао св. Симеон.¹⁴

И после Вазнесења свог Сина опет је видимо као прву међу апостолима и хришћанима. И као што је при распећу у Христовом "стајала поред крста", тако и после Вазнесења она подиже крст Цркве јер је била једна од првих жртава гоњења хришћана.

в) Преузимам добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу

Сам Господ нас је учио да је пут јеванђеља узан и тежак, и да Царство Божије трудбеници добијају. Без труда и рада над сâмим собом стари човек неће одступити, страти неће бити искорењене.

Постом, молитвом, бдењем, метанијама и свеукупном православном аскезом одстрањују се страсти и хришћанин од телесног постаје духован. Подвизава се да према људима и материјалним добрима не би прилазио острашћено. Да се бори не као животиња, него као икона Божија. Да не употребљава свет потрошачки, него евхаристијски. Позната је светоотачка изрека: "Дај крв и добиће дух." Пост Велике четрдесетнице је врло напоран, али без овог напора ‡ сараспећа Христу ‡ не може се доживети радост Васкрса.

У нашој православној Цркви, где се подвизавамо крстоносно, добијамо доживљај Васкрса. У нашој Цркви је све васкрсно јер је све крстоносно. Наша Црква је Црква крста и васкрсења. Без крста нема васкрсења. А крст не постоји као крст ако није праћен васкрсењем. Зато ми православни и Велики петак славимо васкрсно, док на Западу и Васкрс славе у знаку крста. "Крсту Твоме клањамо се владико, и свето васкрсење Твоје славимо."

Св. Јован Златоуст "Беседу о крсту" почиње следећим речима: "Данас имамо празник и славље, јер се наш Господ налази прикован на крсту... Крст је темељ нашег спасења, крст је претпоставка безбројних добара."¹⁵

У труду и напору подвига и крстоносног живота крије се најтајанственија и најистинскија радост и спокој, као што је и сâм Господ наговестио: "Благо онима који плачу јер ће се утешити". Сузе покајања и подвига су, сагласно св. оцима, радосна туга.

Аскетски је био и живот наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у светињи над светињама. Али и после вазнесења на небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије Палама, живела таквим животом који се може упоредити са најтврђом аскезом.¹⁶

Од Спаситеља и Богородице учили су се крстоносној аскези и св. апостоли, и тај наук предали цркви.

Наш народ је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се издржи тешко 400-годишњице ропства под Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале су истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу.

Размислимо какво васпитање данас нудимо својој деци и колико им помажемо да надиђу свој егоцентризам и да постану истински слободни људи?

Данас се рекламирају и промовишу и други облици аскезе, неправославни и нехришћански. Јеванђелска и православна аскеза нема никакве везе са аскетским методама разних источњачких, индијских учења типа јоге, где аскеза има антропоцентрички карактер и само је једна гимнастика воље а не сараспеће Христу.

У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у самооправдању. Него је увек средство за добијање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човеку.

За православне хришћане прихватање крста је израз покорности и љубави према Богу. То је уздарје Богу који се жртвовао за нас.

Страдања за Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као што је то случај са ап. Павлом: "Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу попуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква.

У страдањима многих мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св. Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на њих у молитвама позвати. То је пример савршене љубави, јер се страдања овде дешавају не само за лично спасење, него и за спасење других.

Крст и савремени свет

Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом.

Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује.

Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом.

Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи "О нашем надању": "Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: "Хришћанство је радост." А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. "Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном," рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: "Није мене достојан." А то значи: "вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа.

Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак."

Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става; сида, наркоманија, еколошка катастрофа.

А решење није тамо где се мисли, одн. у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна али недовољна. Коренито решење је једино покајање.

Јудеји су тражили "знак" од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погред и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења.

Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: "Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин."¹⁷

Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма.

Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: "Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско." (Фил. 3, 18-19).

Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати ‡ са крстом у руци не напредујеш ‡, него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих).

Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести.

Јевреји су хтели Месију али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота.

Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту ‡ српски би ова скраћеница била ХСК ‡ прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист.

Црквена општина Прокупља прикупља средства којима ће се у наступајућем периоду помагати најсиромашнијим породицама у општини. У првој расподели за сваку породицу је обезбеђено помоћи у вредности од 20.000 динара.

Како појашњава протонамесник Слободан Петровић, најсиромашније породице добијаће помоћ у виду огрева, школског прибора, хране и одеће, а све то зависи од тога шта им је најпотребније.

– Помоћ је већ обезбеђена за 17 најсиромашнијих породица које живе на тероторији прокупачке општине. Сваки свештеник је у својој парохији предложио оне којима је помоћ најнеопходнија – појаснио је свештеник Слободан, и додао да је Фонд који је формиран за ове намене и даље отворен.

Он наглашава да су до сада Прокупчани показали разумевање за најсиромашније, јер су се одазвали акцији у солидном броју и да се нада да ће се тај тренд и наставити.

– Свако доноси колико има и шта може да одвоји у овом времену које није баш лако. Одзив суграђана показује да поштују хришћанске идеје и да деле са својим сународницима оно што имају – наглашава протонамесник Слободан.

Ово је први пут да Црквена општина Прокупља оснује фонд оваквог типа и организује акцију.

Телеграф

Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, - али какву ћерку и каквог унука!

Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађегаплода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте - то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане.

Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест Светог архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.

Данас је велики Празник, Свепразник, Мала Госпојина. А то значи мали Божић, јер се данас родила Пресвета Богомајка, Која нам Господа и Бога Христа родила. Отуд, овај Празник препун је радости. У безбројним данашњим молитвама и песмама непрекидно се наглашава да се данас рођењем Пресвете Дјеве Марије све и сва испуни радости. Све и сва, јер нам је Она - Бога родила. А шта је веће од тога на овој земљи?

Данас је и мали Ускрс, јер нам је Пресвета Богомајка родила телом Господа Христа. Телом којим Васкрсли из мртвих победи смрт, и све и сва испуни бескрајном радошћу. Јер шта је радосније за нас људе него да смрт буде побеђена, да смрт буде уништена, да нам Живот Вечни буде осигуран? А то је урадила Пресвета Богомајка родивши телом Господа Христа, телом коме је Господ дао васкрсну силу, дао бесмртност и Живот Вечни.

Данас је и мали Спасовдан, јер се родила Она која је дала тело Господу Христу, тело које је васкрсло из мртвих и узнело се на Небо и седи изнад свих Херувима и Серафима. Каква част за људско тело и каква радост за нас људе! А то је све чудесна заслуга Пресвете Богомајке, Која се родила на данашњи дан. Данас је, исто тако, мали Духовдан, јер се родила Она која нам је дала Сина Божјег, Господа Христа, Богочовека, Спаситеља света, Који је испунио сав домострој спасења, узнео се на Небо и ниспослао Духа Светога, и основао Цркву на земљи, дао такорећи телу Богомајке душу небеску. Зато је данашњи Празник заиста Празник велике и неисказане радости.

Све је од Ње, Пресвете Богомајке; све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је. Она Му је дала ту човешку природу, Она му је дала душу нашу, дала му срце наше, дала му тело наше, да би све то Он спасао, да би све то испунио Богом, да би све то очистио, осветио, обожио и тако човека, биће људско рођено испунио највећом радошћу, бесмртном радошћу, сверадошћу. А то, то је подвиг и дело Пресвете Богомајке. Све је у Господу Христу од Ње, сав Спас, сав Богочовек, сво Еванђеље Његово, сва Црква Његова,сви Светитељи, сви хришћани, сви праведници, ви и ми, данашњи хришћани. Све је то од Ње, од Пресвете Богомајке. И још, од Ње смо и ми хришћани Срби, прави и истински Срби.

У једној дивној нашој молитви пева се и вели се: „Данас би почетак спасења нашег ". Данас, не на Божић, него данас, на дан рождества Пресвете Богомајке. Зашто? Зато што нам је Спаса Она родила. И родивши се на земљи, гле , са Њом се већ јавља и почетак нашег спасења. Уствари, од данас почиње Божић, од данас почиње Ускрс, од данас почиње Богојављење, од данас почиње Преображење, од данас почиње Духовдан, од данас почиње Црква, од данас почиње целокупно Хришћанство, од данас почињемо и ми, ја и ви и сви Срби, исрећни и несрећни Срби. Јер, све што јс велико, све што је свето у нашој историји, то је од Ње, Пресвете Богомајке. Од Ње сав Свети Сава, од Ње сав Свети Симеон Мироточиви, од Ње сви Свети Немањићи, од Ње сви Свети Српски Патријарси, Свети Српски цареви, Свети српски Сербљи, Свети Српски сељаци, Свети Српски Мученици што гинуше за Крст часни и Слободу златну. Од Ње сви велики Српски Мученици до данашњега дана, сви прави Срби.

Погледајте, данас је Празник свете Студенице. Велики Немања и превелики његов син Свети Сава посветили су Студеницу, ту мајку свих наших светих задужбина - коме? Рождеству Пресвете Богомајке - данашњем великом и светом Празнику да би се и у српској души родило све што је блиставо, све штоје еванђелско, да вечни поток Благовести Христове понесе сваку српску душу изовога на онај свет и принесе је Светом Престолу Тројичног Божанства. И највећи број светих задужбина наших посвећено је Пресветој Богомајци. Да, Она је заиста увек била и остала хранитељица, тј. чуварка и спаситељица рода Српског Христоносног.

И Она, родивши нам Бога Господа Христа, и давши све то штоје Он донео свету, због света тога Она је најславнија од свих људских бића створених у свима световима. Најмоћнија, Најчистија, Најбезгрешнија. Гле, Она је изнад Херувима и Серафима, чистија и светија од њ их. Људи, горе срца! Не бојте се ни греха, не бојте се ни смрти, не бојте се ни ђавола. Гле, пред намаи над нама је, испред нас и око нас, и свуда у свима световима Она - Пресвета свемоћна Богомајка. Јача од свих смрти, јача од свих грехова, јача од свихђавола, јер нам је родила Победите љ а смрти и Спаситеља Господа Христа. Зато Њено име, Њена личност, Њено присуство на небу и на земљи испуњује неисказаном радошћу сва створења Божја. Јер кроз Њу и од Ње Господ све спасава пакла, све спасава греха, свима се отвара Рај, свима се отвара Царство Небеско. О, какварадост имати испред себе, над собом, изнад себе, као вођу рода људског Пресвету, Преблагословену Матер Божју, Богородицу, Приснодјеву Марију. Све, свешто је од Ње, све је спасење наше.

Чарна данашња песма, дивни тропар, пун је божићне радости,пун је ускршње радости, пун је васељенске радости, пун је радости небеске. Казује нам сву тајну нашег спасе њ а и казује нам тајну наше радости. Зашто ми православни толико волимо, толико поштујемо и толико се молимо Пресветој Богомајци? Јер у Њој, од Ње, за нас је све, за нас православне. Дивни тропарданашњи гласи: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, објави радости целомесвету. Јер из Тебе сину Сунце Правде, Христос Бог наш. И разрушивши клетву, проклетство, даде благослов. И уништивши смрт , дарова нам Живот Вечни". Ето, ту је сво Еванђеље Сп аса, савдомострој спасења, сав Господ Христос, целокупно дело Његово. Значи: у Њој - Пречистој Богомајци.

Од Ње и код Ње, е то, ми се спасавамо, ми Живот Вечни добијамо, ми смрт побеђујемо. Сунце Правде Господ Христос рађа се кроз Њу и изЊе у овоме свету да одагна сваки мрак, сваку таму, да уништи сваки пакао и даљудима осигура бесмртни Живот Вечни, отвори сав Небески Рај и подари ЦарствоНебеско, и славу, и сва блага небеска. И ми, имајући пред собом Богомајку каонашу Молитвеницу, као нашу Посредницу пред Богом, као нашу Заштитницу свакодневну и сваконоћну, ми смо заиста моћни и силни, ми хришћани. Знате лик ада смо најмоћнији, знате ли када је хр и шћанин свемоћан? Када је сав прострту молитви пред Пресветом Богомајком, када је сав поверен Њој, када свом душом својом иде за Њом и служи Њој. Онда, онда ти си моћ, и сила, и свесила! Нема моћи мрачне и страшне у овоме свету која би могла да нашкоди твојој души итеби. Нема смрти која те може отети из наручја Пресвете Богомајке. Нема ђавола који може да се приближи теби кад си ти предан Пресветој Богомајци.

А Она, Она је на небу и на земљи, непрекидно служи Своме Божанском Сину. Шта је Њен живот на земљи био? Служење Богу, служење Господу Христу. Шта је Њен живот на небу? Опет служење Господу Христу, служење Богу. Непрекидно Богослуж е ље. Ето, то је Пресвета Богомајка, Пресвета Богородица. Ими празнујемо Њу толико пута у години и, боље рећи, сваки дан и сваки час Православна Црква ј е слави кроз безбројне песме и стихире на свакодневним богослужењима. Непрекидно Јој служи. О, те дивне среће да и ти и ја учествујемо у томе! И ми муцамо те дивне молитве и непрекидно призивамо Њу за Заштитницу,за Молитвеницу свих нас, васцелог рода људског и рода Српског. Сваки празник је Њен. И данашњи празник је Њен. За нас је то извор благости, извор сил е и у нассе улива сада с неба безбројна и неисказана Божанска сила. Заступништвом и молитвама Пресвете Богомајке и ми постајемо моћни и силни, моћни да сатремо сваки грех који јуриша на нас или ниче у нама, у нашој души, из наше грехољубиве природе. Зато је сваки празник Пресвете Богомајке извор радости за нас.

Ми православни хришћани и на данашњи дан прослављамо Њу Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Владичицу нашу Богородицу. И ми, служећи Њеном Божанском Сину, служимо уствари и Њој. Јер вршећи заповести Еванђеља Христовог, ми показујемо своју љубав према Њему и потврђујемо своју љубав. „Ко љуби мене, врши заповести моје " - вели Спаситељ. И ми, вршећи заповести Исусовог Еванђеља, идемо за оствареним и вечним Ева н ђељем Господа Христа, првим оствареним Еванђељем - Пресветом Богомајком. Шта је Она? Оличење Еванђеља Христовог у роду људском, најсавршеније оличење, савршеније од свих Светитеља, од свих Анђела, оличење свесавршеног Еванђеља Христовог. Пресвета Богомајка, за нас хришћане, за све православне хришћане, за сва небеска бића. Пред њом трепте Херувими и Серафими, јер је неизречено узвишенија од Херувима и драгоценија и скупоценија од Серафима. То је Она, највећа вредност свих светова, највећа вредност и највеће благо рода људског.

И зато све наше молитве, све молитве Православна Црква лије и излива и шаље Њој. Све су те молитве препуне славе Пресвете Богородице, и Она је у свима молитвама увек испред свих нас. Као да ходатајствује и посредује пред престолом Чудесног Сина Свог, Господа Христа, да нас спасе греха, да нас спасе смрти, да нас спасе пакла. И зато ми православни хришћани толико величамо Пресвету Богомајку. Никога више толико као Њу, после Њеног Божанског Сина, Господа Христа. И како је увек дивна, увек заносно лепа и моћна, она чудесна молитва коју толико пута на дан понављамо у нашим православним молитвама: „Помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију, са свима Светима, сами себе и један другог и сав живот свој Христ у Богу предајмо " .

Не можемо ми предати живот свој Господу Христу без Ње. Само са Њом и са свима Светима ми можемо ући у Царство Небеско, ући у Рај, и наследити сва блага која је Господ Христос дошавши на овај свет дао и даривао.Од нас тражи се само једно - вера. И у вери молитва и љубав и служење Господу Христу свим бићем и свом душом, свом снагом, свим срцем својим. Заиста, Господ Који нам је донео толика блага, Који нам је даровао Живот Вечни, даровао нам најпре Пресвету Богомајку, Пресвету Богородицу, Која нас је спасла после пада људског кроз нашу праматер Еву, спасла нас греха, смрти, ђавола, кроз Сина Свог Божанског. Њу нам је дао Он. Такву радост, такво благо кад нико се томе није надао!

И ми имајући та блага, како ћемо душу своју људску, човечанску душу своју, и савест, и цело биће своје најбоље употребити у овоме свету и наћи најбољи пут и највећу вечност и вредност за све то? Како? Само верујући у Господа Христа и служећи Му кроз Пресвету Богомајку, вођени Њоме ипредвођени. Нека би нас Она увек крилила и чувала од свакога греха, од свакестрасти, од сваке смрти, од сваког ђавола.

Нека би нас увек сигурним путем, путем молитве, путем поста, путем милосрђа, путем љубави еванђелске, путем кротости и смирености, водила ка Сину Свом, и извела из овог света у онај свет и увела у Царство Небеско. Да тамо заједно са Њом, далеко од Ње, али увек присутни у Њој, славимо Чудесног Сина Њеног Господа Христа. А и Њу, Пресвету Богомајку, Која је Њега родила, Њега, ту Сверадост свих светова, ту Свевредност свих људских светова. Њему преко Богомајке част и слава и сада и увек и кроза све векове. Амин.

Текст преузет из књиге: Преподобни Јустин Ћелијски,ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ, Београд,1998.

Чим се одлучиш да постиш, да се кајеш и да исповедиш своје грехе одмах ће се појавити мноштво унутрашњих и спољашњих препрека. Непријатељи људског рода, сазнавши зѕ твоју намеру на сваки начин ће те узнемираваати разним неприликама споља и сумњама, помислима и страховима изнутра. Али, све ће нестати чим покажеш да имаш чврсте намере.

Човек треба да се исповеда што је могуће чешће, паузе између исповести треба да буду испуњене духовном борбом и напорима, који ће се учвршћивати припремама за претходну исповест и припремом за следећу. Значи, често исповедање греха ће те чувати, подржавати и чинити бодрим сав твој духовни живот. Благодат Божја која делује у Светим Тајнама Покајања и Причешћа осетно чини да човек почне да осећа своје грехе и слабости, да се не упушта тако лако у грех и да се учвршћује у истинама вере: Црква и сав њен поредак му постају драги и блиски срцу.

Иако је пожељно да човек има свог духовника, то уопште није обавезѕн услов за истинско покајање. За човека који стварно пати због свог греха нема разлике код кога се исповеда: само да се што пре покаје и добије разрешење. Покајање мора бити потпуно слободно, без икакве принуде.

Исповест није разговор о својим недостацима и сумњама, то није једноставно упознавање духовника са собом. Исповест је Света Тајна, а не само "религијски обичај." Исповест је ватрено покајање срца, жеља за очишћењем која се рађа од осећања светиње, исповест и покајање су тзв. друго крштење, и сходно томе, у покајању умиремо за грех и васкрсавамо за светост. Покајање је први степен светости, ван Бога.

Прва ствар за онога који се спрема за исповест мора бити испитивање срца. За то је потребно да се човек припреми неколико дана - да пости, да чита духовну литературу, да се више моли, да чита савете и поуке о Светој Тајни Покајања, да се сети и да запише своје грехе. Обично људи који немају искуства у духовном животу не виде ни мноштво својих греха ни њихову одвратност. Кажу: "ништа посебно нисам учинио", "имам само ситне грехе, као сви остали", "нисам крао", "нисам убијао" - тако често многи почињу исповест. А самољубље, нетрпљење прекора, безосећајност, човекоугађање, слабост вере, недостатак љубави према ближњем,, а малодушност и духовна лењост? Зар све то нису тешки греси? Зар је наша вера делатна и ватрена? Да ли сваког човека волимо као брата у Христу? Да ли смо достигли кротост, безгневље, смирење? Чиме објаснити нашу безосећајност на исповести, нашу умишљеност, ако не каменом безосећајношћу, мртвилом, смрћу душе и срца? Зашто су Свети Оци, који су нам оставили покајне молитве, сматрали себе највећим грешницима, а ми смо убеђени да је код нас све у реду?! Што јаче светлост Христова обасјава срца, тим човек више осећа све мане, чиреве и ране. И обрнуто: људи који су зароњени у греховни мрак ништа не виде у свом срцу, а ако и виде не ужасавају се, јер немају са чим да упореде, јер је Христос за њих сакривен завесом њихових греха.

У покушају да се човек разабере у погледу моралног стања своје душе треба да се потруди да направи разлику између основних и секундарних грехова, између симптома и дубљих разлога. На пример, ми примећујемо, и то је врло важно, расејаност на молитви, непажњу за време богослужења, одсуство интересовања за слушање и читање Светог Писма, али зар ови греси не проистичу из маловерности или слабе љубави према Богу?! Треба у себи да приметимо својевољност, непослушност, самооправдање, нетрпељивост, тврдокорност и тврдоглавост, али много је важније да човек открије и схвати њихову везу са самољубљем и гордошћу. Ако примећујемо у себи жељу да увек будемо у друштву с људима, ако испољавамо брбљивост, склоност ка подсмевању и оговарању, ако се превише бринемо о свом спољашњем изгледу и одећи, треба брижљиво да испитамо те страсти, јер се наша сујета и гордост најчешће тако испољавају. Ако претерано примамо к срцу животне неуспехе, тешко подносимо растанак, неутешно патимо за умрлима, зар се у јачини и дубини тих наших искрених осећања не крије неверје у благу Промисао Божју?

Постоји још једно средство које може да нам помогне у познању наших греха. Пре исповести треба да се присетимо за шта нас обично криве људи који живе заједно са нама, наши ближњи: често су њихова окривљавања, прекори и напади оправдани. Пре исповести треба да затражимо опроштај од свих пред ким се осећамо кривим да бисмо Светој Тајни приступили мирне савести.

Приликом таквог испитивања срца човек треба да пази да не падне у претерану сумњичавост и ситничарску подозривост према сваком покрету срца; ако кренемо тим путем можемо да изгубимо осећај за битно и небитно, да се заплетемо у ситнице. У таквим случајевима треба привремено да оставимо испитивање своје душе и молитвом и добрим делима да просветлимо своју душу.

Припрема за исповест се не састоји у томе да се човек што подробније присети греха, и да га чак запише, већ у томе да достигне оно стање усредсређености, озбиљности и молитве, у којем ће наши греси постати јасно видљиви као на светлости. Онај ко приступа Светој Тајни Исповести код духовника не треба да донесе списак грехова, већ осећање покајања, не детаљно препричавање свог грешног живота, већ скрушено срце.

Знати своје грехе још увек не значи покајати се за њих. Истина је да Господ прима искрену и поштену исповест, чак ако она и није праћена снажним осећањем покајања, ако и тај грех - камену безосећајност, исповедимо храбро и отворено, без лицемерја. Ипак, скрушеност срца, жалост због сопствених греха јесте оно најважније што можемо и треба да донесемо на исповест.

Али, шта да чинимо ако се наше срце исушено од греха не орошава живоносним водама суза? Шта уколико су "немоћ духовна и телесне слабости" толико велике да нисмо у стању да се искрено покајемо? Ипак, то није разлог да се исповест одлаже у очекивању осећања покајања. Бог се може дотаћи нашег срца и у току саме исповести, јер сама исповест, само гласно изговарање својих греха могу да омекшају наше срце, да изоштре духовни вид, да продубе осећање покајања.

За превладавање наше духовне тромости служе молитвене припреме за исповест и понајвише пост. Исцрпљујући наше тело, пост нарушава наше телесно спокојство и душевни мир, који су погубни по наш духовни живот. Ипак, пост сам по себи само припрема и растреса терен нашег срца које после тога може да упије молитву, Реч Божју, Житија Светих и дела Светих Отаца, а што ће бити праћено појачаном борбом са својом греховном природом, што ће нас подстаћи да активно чинимо добра ближњима.

Наша безосећајност на исповести најчешће има корен у недостатку страха Божјег у нама. Ето, на то треба усмерити своје напоре. Због тога је веома корисно читање и размишљање о смрти, о Страшном Суду, о несрећном бивствовању грешника у паклу, о пролазности живота и о бесконачној величини вечности.

На исповести не треба очекивати питања, човек сам треба да уложи напор, јер је исповест подвиг и самопринуда. Треба да говори тачно, не скривајући ругобу греха уопштеним изразима. Прилично је тешко, али је неопходно на исповести избећи саблазан самооправдавања, одрећи се покушаја да се духовнику објасне "олакшавајуће околности", одрећи се изговарања другима који су нас, наводно, навели на грех. Понекад се људи позивају на слабо памћење које, наводно представља препреку да се човек сети свих греха. И заиста, често се дешава да лако и брзо заборавимо своје грехе. Али, да ли се то дешава само због заборавности? Има например, случајева, кад је јако и до бола било повређено наше самољубље, кад нас је неко незаслужено увредио, или насупрот томе случајева који годе сујети: успеха, добрих дела, похвала, захвалности - свега тога се сећамо дуго година. Све оно што у нашем светском животу на нас оставља снажан утисак дуго и јасно памтимо. Не заборављамо ли своје грехе због тога што им не придајемо озбиљан значај?

Неки људи се боје и као да не верују да им греси могу бити опроштени и та бојазан понекад поприма облик болести. Осећај страха се темељи на недостатку вере, наде и љубави према милосрдном Господу, или пак на честом понављању греха. Труди се да не грешиш и онда ће се, уз Божју помоћ, смањити и брига за то да ти Господ неће опростити.

Не усуђуј се да помислиш да су твоји греси толико велики да нема смисла кајати се. Ко прима наше покајање? Ко исцељује наше греховне ране? Свемогући Бог. Запамти: Свемогући. Свемогући Лекар! И као такав, Он чини могућим опроштај и најтежих могућих греха.

Има такозваних неисповеђених греха са којима многи живе много година, а можда и читавог свог живота. Све време они имају жељу да их открију духовнику, али их је превише срамота да о њима говоре и тако пролази година за годином. Међутим, они стално муче душу и припремају јој вечну осуду. О, како се треба плашити непокајаних и неисповеђених греха! Наш живот је, како каже Апостол, исто што и пара (Јаковљ. 4,14), данас смо живи, а сутра нам се спрема крај. Где ћемо тамо сакрити своје грехе? Треба се стидети греха, а не покајања. Покајање је победа над самим собом, победнички трофеј због којег је онај који се покајао достојан сваког посштовања и части.

Знак потпуног покајања је осећај лакоће, чистоте и неизрециве радости, када грех човеку изгледа исто онако тежак и немогућ као што је пре тога била радост.

Покајање неће бити потпуно уколико човек, кајући се изнутра, не донесе чврсту одлуку да се не враћа том греху. Али, рећи ћеш: "Како могу да обећам да нећу поновити грех? Зар није исправније мислити да ће се због наше немоћи, поновити? Јер, и на основу искуства свако зна да се кроз неко време човек враћа истим гресима и да се из године у годину не види побољшање?" У ствари није тако! Нема случаја да приликом искреног покајања и добре жеље Свето Причешће које је човек примио, у души није изазвало благе промене. И тешко да човек може сам да суди о свом стању. Све већи захтеви према себи, строгост и изоштрен духовни вид често стварају утисак да греха има све више и да се њихово дејство појачало. Верник почиње да мисли да је постао још грешнији, да болести постају снажније. У ствари, много тога се побољшало, много зла је одбачено, али се на његовом месту појавило оно што раније није било примећено и борба се мора наставити истом снагом.

Често нам Господ по посебној Промисли Својој затвара очи за наше успехе, да би нас сачувао од сујете и гордости. И обрнуто: да не бисмо пали у очај и да бисмо се одлучили на борбу с грехом, Господ нам не допушта да одједном видимо слику свог греховног пада, која је крајње ужасна, већ нам, по мери нашег духовног узраста, отвара очи. Често грех дуго остаје у човеку, али честа Исповест, причешћивање Светим Тајнама поткопава и слаби његов корен. Па и сама борба против греха, патња због греха - зар већ то само по себи није напредак?! "Не бој се, чак и ако падаш сваког дана и одлазиш од путева Божјих, стој храбро, и Анђео-Чувар ће поштовати твоје стрпљење", говори Свети Јован Лествичник.

Па чак и ако нема овог осећања олакшања и препорода, треба имати снаге за повратак исповести, своју душу у потпуности треба очистити од нечистоте, треба храбро избацити све наказности, све гадости, без прикривања, без украшавања, очистити је од скврноте и прљавштине. Онај ко тежи ка томе увек ће успети!

Само, не смемо себи да приписујемо своје успехе, да рачунамо на своју снагу, да се уздамо у своје могућности. Тако можемо да изгубимо све што смо стекли.

"Да, господе, Царе, дај ми да сагледам своје грехе..." (из Великопосне молитве Св Јефрема Сирина)

"Господе, дај ми мисао за исповедање греха мојих" (из 7. Молитве Св Јована Златоуста пре спавања)

"Расејани ум мој сабери, Господе, и залеђено срце очисти, као Петру дај ми покајање, као царинику - уздах и као блудници - сузе.

Амин.

manastir.se

Тема сабрања је била едукација родитеља о процесу рехабилитације кроз који пролазе њихова деца и ближњи.

Са родитељима су разговарали васпитачи Жарко Срданов и Дејан Зековски и штићеници Младен и Видан који су сведочили, како изгледа свакодневни живот штићеника у терапијској заједници " Земља Живих".

На састанку су донешени закључци о томе како треба родитељи да се односе када њихово дете заврши програм заједнице и да је њихова подршка у том периоду неопходна и драгоцена и њихово обавезно учествовање као и промена њих самих и читаве породице.

Састанак је био интерактиван и показао је веома добре резулатате.

Земља Живих

Прота Андрија Поповић је рођен у знаменитој и старој свештеничкој породици Поповић која је свом народу и Цркви дала више од 20 свештеника. Рођен је 28. октобра 1869. године у Шекулару, Црна Гора, од оца Сава, свештеника и мајке Магре, рођ. Пешић. Основно школовање је завршио у родном Шекулару, а богословску школу при манастиру Острог. После женидбе са Миленом, рођеном Вуковић, рукоположен је за свештеника 12. јуна 1891. године у манастиру Острог и добио је парохију свога оца Сава у Шекулару. Своме народу и Цркви служио је пуних 30 година на парохији у Шекулару и од свих је био цењен и поштован.

У Првом балканском рату прота је био војни свештеник у Гребачко–шекуларском батаљону, где није вршио само своју верску дужност, већ је учествовао у свим борбама свог батаљона. У Првом светском рату прота Андрија учествује као војни свештеник Дечанске бригаде, а затим и као дивизијски свештеник. Учесник је у знаменитих бојева црногорске војске на Козари, Гласинцу, Викри, Добруну, Суводолу. По капитулацији Црне Горе интерниран је у Мађарску, где остаје до 1917. године, када бива пуштен из војног логора на интервенцију Митрополита Митрофана Бана. После рата, 30. маја 1921. године, добија парохију источку у варошици Исток, у Метохији, са 126 домова. Службу Божију је вршио у манастиру Гориоч све до 3. јула 1933. године када је освештана Црква Светих апостола Петра и Павла у центру Истока.

Проту Андрија су ценили и уважавали његови парохијани у Истоку и околним местима његове парохије и свима је служио као пример својим животом, службом Богу и роду. Поред своје свештеничке службе, прота Андрија је узимао учешћа у раду многих друштава и удружења. Био је председник Аграрне заједнице, члан Управног одбора за изградњу Народног дома у Истоку, учествовао у раду Црвеног крста. Са својим сином свештеником Владетом руководио је изградњом цркве у Истоку, као члан Одбора за подизање цркве. Подучавао је народ саветима, бритком речју и зрачио својом појавом. На парохији источкој остаје до 18. фебруара 1928. године када предаје дужност пароха и парохију од 202 дома сину Владети и одлази у заслужену пензију. Као пензионисани свештеник помаже свом сину, свештенику Владети у животу источке парохије, у богослужењима, изградњи цркве, унапређењу парохије (1933. године било је 450 домова у источкој парохији).

Прота Андрија није напустио свој Исток и своје парохијане у страхотама Другог светског рата. Остао је да брани свој дом, своје огњиште, свој народ, својим присуством и примером. Храбро је пркосио Шиптарима, којима је сметао на њиховом путу уништавања и сатирања свега српског и православног у Истоку. Велики прота Андрија мученички је страдао од Шиптара 11. септембра 1943. године, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља у својој 74. години. Иако је био упозорен да постоји план за његово убиство, није хтео да напусти своју кућу и Исток, храбро пркосећи својим душманима који су га мучки убили. Сахрањен је сутрадан, под куршумима, на Старом источком гробљу.

Његови земни остаци пренети су на Ново источко гробље и сахрањени у породичну гробницу јуна 1968. године. Парастос проти Андрији и свим упокојеним члановима његове породице служио је Епископ рашко–призренски Павле, потоњи Патријарх српски.

Прота Андрија је био одликован за своје заслуге од државних власти Југословенском круном V реда, Златном медаљом Обилића за храброст, Јубиларном медаљом краља Николе, Ратном споменицом Краља Петра од 1914–1918. и Медаљом Освећено Косово 1912. те Крстом 1913.

Епископ рашко–призренски Серафим га је одликовао чином протојереја 5. марта 1933. године у манастиру Гориоч и тиме му одао признање и захвалност за његове заслуге Цркви.

Прота Андрија је имао са протиницом Миленом шеснаесторо деце. Вечан му спомен!

Извор: Православље

Зато сам био прилично изенађен када ми једном док сам служио у Донском манастиру, приђе један наш парохијанин по имену Николај и рече:

-Сад сам схватио једну ствар: свештеници су најбољи, највећи, најтрпељивији и најдивнији људи на свету!

Зачудих се и упитах га откуд му одједном такво мишљење.

Николај одговори:

- Имам једног мачка. Много је добар, паметан, леп.... Али има чудну навику: кад жена и ја одемо на посао, он се попне на нашу постељу и, да простиш, направи штету. На све начине покушали смо да га одвикнемо, претили му, кажњавали га, али све узалуд. На крају саградимо читаву барикаду око кревета. Вратим се кући, а тамо хаос: барикада растурена, мачак се попео на постељу и поново обавио радњу. Ја се разбесним и одерем га од батина! Увређени мачак побеже под сто, седе и поче да плаче. Стварно је плакао! Први пут сам тако нешто видео, текле су му праве сузе. Утом дође жена и нападе ме: "Како те није срамота? Ти си ми неки православни хришћанин! Нећу с тобом ни да разговарам док се не покајеш, пред свештеником, за свој зверски, одвратни, нехришћански поступак!" Није било друге, а и савест ме је мучила, те сутрадан одем у манастир, на исповест. Исповедао је игуман Глеб. Сачекам у реду и све му испричам.

Отац Глеб био је много добар човек, средњих година, игуман из Тројице-Сергијеве лавре, тада привремено на испомоћи у Донском мнастиру. Имао је обичај да се за време исповести ослони на налоњ: подметне песницу под браду и слуша грехе парохијана. Николај му детаљно и искрено исприповеда своју тужну причу. Дуго је причао трудећи се да ништа не сакрије. А кад је завршио, отац Глеб мало поћута, уздахну, па рече:

-Хммм-да... Ружно је све испало, нема шта!.. Само нисам схватио, тај Копт, је л он овде студира? Зар на универзитету немају студентски дом?

-Који Копт? Упита Николај.

-Па тај што живи код вас, о коме си ми сада причао.

"Мени пуче пред очима - заврши своју причу Николај. - Отац Глеб је био мало наглув, па је уместо речи "кот" ( на руском мачак) мислио да ја говорим "Копт" (припадник древног народа који живи у Египту). Испало је да неки Копт због нечега живи у нашем стану и физиолошке потребе обавља на нашој постељи и да сам ја тог Копта зверски умлатио, а он се завукао под сто, седео тамо и плакао... И такву је небулозу отац Глеб мирно слушао целих десет минута. Тада сам схватио да су наши свештеници најдивнији, најневероватнији, најтрпељивији и највећи људи на свету."

Архимандрит Тихон (Шевкунов), Несвети а свети

На турниру је учестововало неколико екипа. Присутни су могли да уживају у фудбалским мајсторијама, које су изводили играчи екипа које су се тога дана окупиле на Ченејском травнатом терену за мали фудбал.

Поред две екипе штићеника са Ченеја, на турниру је наступила екипа штићеника из Брајковца, где се такође налази једна од терaпијских заједница Земље Живих, екипа из Новог Сада са Новог Насеља и једна екипа састављена од играча из Суботице, Бајмока, Бачке Тополе и Сирига.

Турниру су присуствoвале породице пријатеља Земље Живих, чија су деца уживала у прелепом амбијенту на Ченеју.

У финалу је наступила екипа штићеника са Ченеја и екипа са Новог Насеља. После изједначене борбе током целог меча, победу је однела екипа са Новог Насеља.

Домаћини су се побринули да за све присутне припреме послужење, чувени Ченејски пасуљ. Трпезу је благословио и све присутне за трпезом љубави поздравио свештеник Велимир Врућинић, који је чест гост Земље Живих и велика подршка штићеницима Земље Живих.

Према атмосфери која владала на Ченеју, сви учесници су се сложили да је једини и прави победник „Земља Живих“ која их је тога дана сабрала на Ченеју, са жељом да овај турнир прерасте у традицију.

Земља Живих

Послушајте: http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/09/12.09.13_zbor_-_mitropolit_amfilohije_o_caru_konstantinu_64kbps_.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-visokopreosveceni-mitropolit-crnogorsko-primorski-g-amfilohi

Био је ожењен и служио је као парохијски свештеник у цркви Светих Четрдесет Мученика, која је била једна од три парохијске цркве. Имао је густу коврджаву косу због чега су га називали "Купола", јер је изгледао као купола цркве.

Много је волео Древну Грчку, а поготово величанствену Византијску културу.

Никада није говорио гордо о свом пореклу, већ га је карактерисала доброта, љубазност, и несебична Хришћанска љубав од ране младости до краја овоземаљског живота. Био је одличан свештеник са изванредним познавањем Православне Литургије. Његов глас је био прелеп, а знао је Византијско појање. Завршио је "Кринаики" школу и сви су га у селу волели.

Због љубави према своме позиву Свету Литургију није служио брзо, па су га због дуге Литургије мало критиковали у селу.

Први прогон Грка се догодио од 1914-1919, па је био присиљен да напустио своје село и да оде на Цхиос као и већина становништва.

Љубав према својој земљи и делом праведно понашање Грка га је дубоко ранило током овог сумрачног дела Његовог живота.

Када се вратио назад, Старац је одлучио да никада више не напусти место које му је Бог одредио да га на њему слави.

Али ускоро, нестабилност у региону се догодила поново и многи људи су постали избеглице.

Бруталност Турака је задала тежак ударац Хеленизму и те ране осећамо и дан данас. Села Цесме су била напуштена, а људи који су ту дуго живели су понели са собом само оно што су могли.

Цхиос, Северна Грчка и Скиатхос су постали уточиште многима. До данас, потомци ових генерација су доказ прогона који су се током историје догодили.

Рођаци оца Георгија су га у страху молили да иде са њима, знајући да ће бес Турака бити велик и смртоносан.

(Колико је нама познато седам чланова фамилије Карастаматис су избегли на Скиатхос, а касније отишлу у Солун, осим Стаматије и њеног брата Георгија Александридиса и најмлађе ћерке која се упокојила. Тако да се фамилија настанила негде у Солуну и околним избегличким местима.)

Отац Георгије је био непоколебљив. Његова бела брада је била спремна да буде буде обојена Његовом крвљу и био је спреман да буде крунисан као краљ својим мучеништвом.

Герилски ратници су донели највећа страдања и приближавали су се Цесми, а Карастаматис је чекао у селу са друга два старија становника Георгијем М. и Николасом К, што је записано у књизи Јована Д. Аикатериноса "Изгубљена Домовина" (Моје село Агија Параскеви у Цесми 1760-1922), на страни 660.

Њих тројица су испратили све остале становнике Агиа Параскеви и Старац их је срдачно благословио и молио се за њих. Он их је крштавао, венчавао, и био уз њих као прави проповедник љубави. Пастир је послао своје разумно стадо док је он непоколебљиво остао спреман да страда и живот да у земљи Светаца Мале Азије.

На јесењу недељу 4ог Септембра 1922 јутарњу тишину села су прекинула звона. Разапето-Васкрна порука је последњи пут пренета овим часним парохијским свештеником Светих Четрдесет Мученика.

Отац Георгије је био на свом месту јер није хтео да напусти парохију без Свете Литургије упркос тешкој ситуацији. Претходну ноћ Турске гериле су стигле са намером да убију све Грке.

Носећи своју свету одежду почео је да служи Свету Литургију док су се друга двојица молила надајући се да ће их Турци поштедети због њихове старости.

Неколико момената пре него што су Турци ушли у цркву њих двојица су успели да побегну.

Можда је овај моменат страха своја два пријатеља оца Георгија подсетио на ученике Христове у Гетсиманском Врту.

Можда га је то подсетило на мучеништво Светих Четрдесет Мученика у чијој је цркви служио годинама. Док су били у језеру њиховог мучеништва један од њих је одустао и отишао док је други дошао по имену Аглаио, који је видео у визији величанствене круне мучеништва на главама оних који су били бачени у замрзнуто језеро.

Побожни свештеник је стајао пред Светим Олтаром и није оклевао да жртвује Јагње. Онда је дошло до вике и пуцњаве.

Дани су пролазили, а сунце пуно срамоте и туге је прошло, па су Георгије М. и Николас К. напустили своја скривалишта и полако се приближавали цркви.

Свети Свештеномученик Георгије Карастаматис, као један од Светих Четрдесет Мученика је био крштен у крви свог Севастијског Језера испред Прелепих Двери као и Нови Свети Свештеномученик Филумен на Јаковљевом Бунару 1979. На овај начин је отишао у Рај који је волео и коме је служио без жалбе до последњег даха.

Георгије М. који је бродом побегао на Цхиос је био очевидац онога што је видео и доживео, па је посведочио побожан живот Светог Свештеномученика Георгија Карастаматиса.

(Моја бака Стаматиа која је била Свештеномученикова рођака из фамилије Карастаматис, је дошла као избеглица на острво Скиатос када је имала дванаест година. Моја прабаба, мајка баке Стаматије, Марија Карастамати, имала је брата Георгија који је постао монах на Светој Гори и који је на монашењу добио име Симон.)

Смрт оца Георгија је била мученичка; жртва на небеском олтару и још један вредан дијамант који украшава круну Христа Цара.

Мученичка смрт Светог Митрополита Хрисотомоса Смирнског се славила од 1923 као и свих других који су страдали за време катастрофе у Малој Азији. Александријска Патријаршија им је прва дала почаст и предложила је и осталим Православним Црквама да их славе по Православној Традицији међу великим облаком Новомученика.

Масакар у Грчкој није био на националној и расној основи, јер је у Малој Азији дуго присутан религијски фанатизам, чему су доказ масакрирана тела Хришћана. Црквена савест Грчког народа и мноштва избеглица је препознала светост свих оних који су страдали у Ионији. На основу свега овог Црква мора да прихвати црквену савест као највећи критеријум истине и вере Цркве.

"Свети Синод Грчке Православне Цркве на свом састанку, а по предлогу Митрополита Патраса Никодемоса, под бројем 2556 Јула 5, 1993 је убројао међу Свеце Православне Цркве све оне који су мученички страдали 1922 године у Малој Азији - Владике, Свештенство, и Мирјане."

Међу овим Светим Мученицима се налази и Свети Свештеномученик Георгије Карастаматис. Гериле су га убиле док је служио Свету Литургију у свом Цесменском селу Агиа Параскеви. Његова храброст да стоји пред Светим Олтаром, Олтаром који је био место Његовог мучеништва, је била његово исповедање вере.

Част и благослов свима који потичу од ове генерације. Света дужност је да се ода почаст овом новом Свештеномученику када се славе сви они који су страдали за време катастрофе у Малој Азији, на Недељу пре Празника Воздвижења Часног Крста, али поготово на дан када је страдао Септембра 4ог. Људи из села Агиа Параскеви који су сада у Цхиосу славе овог Свештеномученика као Свеца по Православној традицији, док трг испред Цркве Свете Параскеве носи Његово име.

Молим се Светом Георгију да нас благослови и да нам да здравља, такође га молим да се Грцима не понове тако болни дани.

Од Пантелиса Хоулиса

Извор:http://www.johnsanidopoulos.com/search/label/Modern%20Saints%20and%20Elders

http://www.manastir-lepavina.org/vijest_cir.php?id=7151