"Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, примио сам је за руку и рекао: Морам ти нешто рећи. Сјела је и јела у тишини.Примијетио сам бол у њеним очима. Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања што мислим. Желим развод, рекао сам смирено. Није изгледала изнервирано мојим ријечима, него ме тихо... упитала: Зашто? Избјегавао сам њезино питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене, ти ниси човјек!!

Те ноћи нисмо више разговарали.Плакала је. Знао сам да је хтјела сазнати што се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор, изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волио. Само сам је жалио!

С дубоким осјећајем кривње, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30 % улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Почела је јако плакати предамном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опсједала неколико тједана , чинила се сада чвршчом и јаснијом.

Следећи дан, дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увијек била за столом и писала. Није ме било брига па сам се окренуо и наставио спавати.

Ујутро ми је презентирала своје увјете за развод: није хтјела ништа од мене, али је требала одгоду од мјесец дана до раставе. Захтјевала је да се у тих мјесец дана обоје трудимо живјети нормално колико год је то могуће.

Њени разлози су били једноставни: наш син има испите у тих мјесец дана и није хтјела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво.Али имала је још један захтјев, хтјела је да се присјетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега вјенчања. Захтијевала је да је у тих мјесец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих вратију. Мислио сам да је тотално полудјела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивима, пристао сам на њене чудне захтјеве.

Рекао сам Ивани какве увјете ми је жена поставила за развод... Гласно се смијала и мислила да је то апсурдно. Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом, рекла је презриво. Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо дјеловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас: Тата држи маму у наручју.

Те ријечи су ме погодиле.

Од спаваће до дневне собе па до вратију, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла;немој нашем сину говорити за развод. Кимнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А ја сам се одвезао сам до уреда.

Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осјетити мирис њезине блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била просиједа. Наш брак је на њој оставио данак. На минуту сам се упитао што сам јој то учинио.

Четврти дан кад сам је подигао, осјетио сам како се осјећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене.

Пети и шести дан осјетио сам како осјећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе. Како је тих мјесец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вјежба учинила јачим. Једно јутро бирала је што ће обући. Испробала је неколико хаљина али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула: све су моје хаљине постале превелике. Одједном сам схватио колико је смршавјела и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је.

Одједном ми је синуло... Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвјесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао: Тата вријеме је да носиш маму . Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је постало битан дио живота. Моја жена га је дозвала да се приближи и чврсто га загрлила.

Окренуо сам главу на другу страну јер сам се бојао да би се могао предомислити у задњој минути.

Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њезине руке обгрлиле су мој врат тако природно и њежно.

Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега вјенчања.

Но њезина све лакша тјелесна тежина ме чинила јако тужним. Задњи дан, кад сам је држао у наручју, једва сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао: Нисам примјетио да је у нашем животу недостајало интимности.Одвезао сам се до канцеларије... Истрчао из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свака одгода натјерала да промијеним мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата а ја сам јој рекао: Жао ми је али ја више не желим развод.

Погледала ме запањено, а затим дотакнула моје чело. Имаш ли грозницу? Рекла је. Макнуо сам јој руку с моје главе. Жао ми је, Ивана, рекао сам, нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вјеројатно зато што ни она ни ја нисмо цијенили појединости у нашим животима, а не зато што више нисмо вољели један другог. Сада схватам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега вјенчања, сам је требао тако носити док нас смрт не растави.

Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвјећарници на путу кући сам наручио букет цвијећа за моју жену. Продавачица ме питала што написати на картици. Насмијао сам се и написао: Носити ћу те свако јутро док нас смрт не растави.

Те ноћи сам стигао кући с цвијећем у руци и осмијехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету. Погледао сам је и сав запрепаштен она лежи у кревету мртва.

Борила се с раком мјесецима а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа примјетио.

Знала је да ће убрзо умријети и хтјела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод. Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг...

Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама.

Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари један за другога да изградите интимност. Да имате прави сретан брак!

Хришћанин стално благодари, не мрзи, а позван је да воли не само своје ближње него и своје непријатеље. Црква нас учи да се у сваком успеху не гордимо, али да и у страдањима не падамо у очајање јер ко се узда у себе увек ће се разочарати, а ко се узда у Христа увек ће у срцу имати радост. Као хришћани не смемо заборавити да је брига о ближњем највећи израз наше љубави према Богу

Наша вера нас учи да није царство земаљско, односно, живот на земљи и оно што у њему радимо коначна мера човекова, његовог мишљења, начина живљења и достојанства. Човек је биће достојно поштовања само ако је вечно биће, ако се земаљско царство и живот улива у вечно и непролазно царство небеско. У сусрет великом дану, светом дану Васкрсењу за „Јединство“ говори архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани.

Шта нам потврђује васкрсење?

Васкрсење Христово је најчудеснији догађај у историји људског рода који истовремено превазилази границе времена и простора у коме живимо. Син Божији постао је човек, пострадао на крсту и васкрсао у трећи дан, да би нама отворио врата вечног живота. Смрт није могла да држи у својој власти самог Животодавца Христа и зато је Христовим васкрсењем побеђена сила смрти. Физичка смрт и даље постоји као биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који и умре у Христу вечно ће у њему живети. Истински живот је, дакле, за нас много више од биологије и хемије. То је тајна над тајнама и темељ наше вере православне.

Христос победио силу смрти

Има ли места за страх од смрти у Царству Христовом?

Царство Христово није од овога света. Господ није дошао на свет као светски моћник да ослободи јеврејски народ од римске власти нити да ствара овоземаљско царство. Царство Божије је унутра у вама, каже Господ и они који живе по заповестима Божијим, воле Бога и ближње своје, жртвују се за друге и духовно већ живе у Царству небеском које ће у својој пуноћи доћи тек након краја овога света и века и на начин који је нама ограниченим људским бићима тешко да разумемо. То Царство небеско доживљавамо и на свакој Св. Литургији, а чврсто верујемо да ћемо га наследити и у вечности ако останемо верни Христу Богу нашем. Ми верујемо да је једино Бог пут, истина и живот и да је овоземаљско постојање у овом времену и простору само сенка будућег вечног живота у Христу који је постао човек да би сјединио створено са вечним. Зато је и постао човек родивши се од Ђеве, а истовремено остајући предвечни Бог. Зато је и страдао на крсту али је као Бог васкрсао победивши силу смрти. Иако је телесна смрт туга за све људе јер се привремено раздвајамо од оних које волимо, она за нас није крај већ наставак живота у Христу па се молимо за наше покојнике и чекамо дан када ћемо се опет заједно видети у Царству Божијем.

Пре хиљаде година Праведни Јов је поставио питање „Кад умре човек, може ли оживети“? Код једног дела хришћана то питање се и данас поставља…?

Ми хришћани верујемо да физичка смрт није крај нашег живота јер живот није само биолошка категорија. Након физичке смрти долази до раздвајања душе и тела и душа наставља да постоји до свеопштег васкрсења када ће се поново сјединити са телом. Човек је створен као психофизич ка целина и зато наша вера у бесмртност не почива само на вери у бесмртност душе.

Светитељи нас уче да је душа без тела сенка од човека, а тело без душе леш. Тек након васкрсења из мртвих, након краја овог света и века, заживећемо пуноћом живота у Христу. За оне који су живели у љубави Божијој то ће бити вечна радост, а за оне који су живели у неправди и мржњи, вечна мука и патња. То су реалности раја и пакла. Господ ће својом љубављу све загрлити, али они који га не желе и својим делима га се одричу та љубав ће за њих бити вечно мучење. Божија љубав никога не жели да мучи али као што је светлост за онога који живи у светлости радост, тако је за онога чије су очи навикле на мрак бол. Рај и пакао нису различити простори, већ различита стања у којима ће се наћи сви људи и васцела твар када Бог васцелу творевину преобрази и сједини у Христу Господу. Зато у овоме животу треба да направимо прави избор и да не дозволимо да нас грех одвуче у таму да не би били лишени вечне светлости и радости коју нам је Господ припремио у вечности.

Како најбезбедније превазићи невоље, неправде и жалости са којима се свакодневно сусрећемо у о в о з е м а љ с к о м животу?

Морамо да увек будемо свесни да све неправде и жалости са којима се суочавамо у о в о з е м а љ с к о м животу привремено трају, а ми хришћани, верујемо да нас очекује в е ч н и живот у Хр и с т у . К а д а з н а т е д а привремено треба да претрпите неки бол или операцију, да би после тога били здрави и живели нормално, нисте толико у страху. Проблем је што ми често гледамо само живот у оквиру овоземаљских граница и онда нас бриге и проблеми овога света толико обузму да нисмо у могућности да живот гледамо шире. Наша вера нас управо учи да је за малена ово земаљско царство, док је небеско довека. Црква нас учи да се у сваком успеху не гордимо, али да и у страдањима не падамо у очајање јер ко се узда у себе увек ће се разочарати, а ко се узда у Христа увек ће у срцу имати радост.

Црква је сведок реалности царства небеског

Шта је мисија Цркве данас и у којој мери може поштовати људске слободе у савременом друштву, а истовремено имати јако упориште у сопственом светом Предању и историји?

Најважнија мисија Цркве у свету јесте да стално сведочи реалност Царства небеског које долази, али већ овде и сада почиње и да позива на промену живота. Покајте се, јер се приближи Царство небеско била је прва и основна проповед Цркве од почетка. Људске слободе у овоме свету су важне и треба их подржавати, али је слобода много комплекснији феномен. Истински слободан човек није увек онај који ради шта хоће, већ онај који је у стању да савлада своје слабости и успе да остане кормилар своје душе до краја. Разни грехови, пороци и друга зла овога света чине нас зависнима од пролазних уживања и када су нам она ускраћена тражимо кривицу у другима, свађамо се и гневимо. Отуда толико неслоге, ратова, сукоба у овоме свету. Христос нас учи да иако живимо на овој земљи, ми смо пре свега путници ка Царству небеском и зато хришћанин и своју слободу и смисао живота увек пројектује у перспективи Царства Божијег. То је потпуно други начин живота од онога који је данас уобичајен у овоме свету. Бог нас учи и да у свакој биљци и животињи, свакој природној лепоти видимо лепоту премудрости Божије и да природу не оштећујемо већ користимо колико је потребно али као мудри домаћини.

Постоји одређен број православних Срба који веру доживљавају као личну и приватну ствар независно од Цркве. Како их усмерити на прави пут и указати да је Црква извор и носилац вере?

Хришћанска вера није приватна ствар и Црква нас стално окупља у заједницу и повезује светим тајнама, молитвама, богослужењима. Наша вера нас учи да човек индивидуалац, који живи себично и за своје интересе није права и потпуна личност. Праву личност остварујемо тек ако у љубави живимо са другима и друге не гледамо као своју конкуренцију, сметњу или непријатеље, већ као оне који су позвани такође у Христу да буду наша вечна сабраћа у Царству Божијем. Зато чинећи добро другима не губимо, већ добијамо.

Свођење вере на приватну или националну ствар и на обичаје сужава пуноћу Христове истине и може да претвори нашу веру у идеологију која се више ослања на политику него на вечне истине које нам је Бог открио. У Христово време многи Јевреји су очекивали ослободиоца од римске власти, а Христос је дошао да им донесе вечни живот и слободу, не од Римљана, већ од греха и смрти. То је суштинска разлика. Многи млади људи мисле да је слобода у гажењу свих друштвених конвенција и правила, у дроги, алкохолу и неморалу. Али када већ зађу у те мрачне просторе тек онда осете колико су неслободни и заробљени, али тада је већ много тешко оздравити. Зато нас Црква учи да чувамо и своју душу и своје тело од греха, не зато што то смета Цркви, већ смета нама да живимо са Богом и осетимо пуноћу слободе која нам је дата у Христу Исусу.

Може ли се грех као лажни избор и лажно духовно усмерење, противно божанској вољи, окајати постом у храни и пићу?

Грех је неприродни начин постојања јер живећи у греху своје природне снаге користимо у погрешном смеру што води ка даљем губитку наше слободе, већој зависности од материјалних ствари овога света и неслози са другима. Човек у греху је духовно болестан и покајање је не само промена начина размишљања већ пре свега промена потпуног начина живота. Пост и молитва су два крила покајања јер постом показујемо да не зависимо само од биологије и хемије која регулише наше тело, а молитва уздиже нашу душу ка духовним вредностима и човека повезује са Богом. Као што је човек састављен од тела и душе ни покајања нема без поста и молитве. Наш Бог је Бог љубави и опростиће нам сваки грех, али проблем је у томе што грех затвара човеково срце и чини га неосетљивим и према Богу и према ближњима. Покајањем отварамо срце и онда оно може да прими топлину Божије љубави и опроштаја. Зато не можемо очекивати да нам Бог опрости наше грехове ако нисмо спремни да и сами опростимо својим ближњим.

Брига о ближњима, израз љубави према Богу

Како су код српског становништва примљени духовни семинари у организацији Епархије рашко-призренске и Дома културе у Грачаници?

Духовни семинари који се, хвала Богу, одржавају сада сваког четвртка у Грачаници с б л а г о с л о в о м Преосвећеног Владике Теодосија представљају право духовно освежење у животу наше Епархије. Захваљујући сјајним предавач има, нашим уваженим Епископима и богословима, верници могу на овим семинарима да много више сазнају о својој вери и продубе своје духовне видике. Искрено се надам да ће ова духовна окупљања и дружења још више ојачати веру у нашем народу и да ћемо имати више хришћана који не живе само формално хришћанским животом, већ који своју веру озбиљно шватају као нови начин живота.

Наша истинска отаџбина је на небесима

Шта треба да буде смисао живота сваког хришћанина?

Хришћански живот не сме да буде формалност и Црква није само овоземљаска институција или невладина организација. Смисао нашег живота треба да буде да у сваком тренутку и на сваком месту будемо сведоци истине Васкрслог Христа, да испуњавамо његове спасоносне заповести и да све догађаје око нас (нарочито политичке и историјске) разумевамо духовно. Наша истинска отаxбина је на небесима иако живимо привремено на земљи. Наше истинско благо је у Богу и нашој души која живи по Богу, а не у пролазним стварима овога света. Ако тако будемо живели наш живот ће бити пун смисла и радости без обзира на све тешкоће. Међутим, онај који граби земаљско благо и плаши се оних који могу да убију тело или му отму то благо, живи у сталној бризи и нема мира. Хришћанин стално благодари, не мрзи, а позван је да воли не само своје ближње него и своје непријатеље. У ранохришћанској посланици Диогнету из 2. века налазе се можда и најлепше речи шта хришћане разликује од осталих људи. Иако све то звучи парадоксално за нас хришћане ово су истине које нас воде ка вечном животу: „Хришћани живе у отаxбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаxбина, а свака отаxбина туђина....Бораве у телу, али не живе по телу. На земљи проводе дане, али им је живљење на небу. Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе. Воле све (људе), а сви их прогоне…. Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују. Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним. Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују….

Епархија рашкопризренска је јако посвећена социјалним питањима и муком обичних људи. Који су највећи проблеми верника Српске православне цркве на Косову и Метохији?

Као што је човек психофизич ка целина, тако је и Црква увек бринула не само о духовном напретку верника, него и о свакодневним потребама нарочито сиромаш них и угрожених људи. На Косову и Метохији много је сиромаштва и људима је често потребна најосновнија помоћ. Зато је Епархија преко своје добротворне организације Мајка девет Југовића већ организовала рад 6 народних кухиња у којима се свакодневно храни преко 2000 лица. Међутим, и у свакој парохији треба организовати помоћ угроженој браћи и сестрама. После сваке литургије верници би могли заједно са својим свештеницима да организују посете и помоћ старијим и болесним парохијанима и другим људима којима је помоћ потребна. Често је многим људима потребна само једна блага реч и осећај да о њима неко брине. Као хришћани не смемо заборавити да је брига о ближњем највећи израз наше љубави према Богу. Односно, као што нас уче Свети оци Цркве, нема богољубља без човекољубља, као што нема ни истинске љубави према ближњем ако та љубав није заснована на Божијој љубави. А та Божија љубав нас учи да у сваком човеку треба да препознамо лик Божији.

извор: http://www.jedinstvo.rs/online/index.php/2013-01-28-10-01-43/2013-01-28-10-03-43/978-2014-04-18-05-49-32

На крају једног поља стајаше Љубав и Самоћа и посматраше млади заљубљени пар. Самоћа рече Љубави:

- Кладим се, да ћу их раставити.

Љубав узврати:

- Сачекај само мало! Дај ми шансу да проверим само једну ствар код њих, а после тога можеш да одеш код њих колико год хоћеш пута.

Самоћа се сложи са тим. А Љубав се приближи заљубљенима, додирну их, погледа их у очи и спази у њима сјај.

Врати се назад и рече Самоћи:

- Хајде, сада је ред на тебе!

- Не, – одговори Самоћа – Сада ништа не могу да направим, сада су њихова срца испуњена љубављу. Доћи ћу мало касније.

Протече неко време и Самоћа наврати покрај куће оног заљубљеног пара и виде младог оца и младу мајку са новорођеном бебом. Самоћа се била надала, да ће их до тада напустити љубав и нестрпљиво ишчекујући, прекорачи преко њиховог прага. Но погледавши им у очи, она виде само Захвалност.

Окрену се назад и рече:

- Доћи ћу касније…

Протече још доста времена и Самоћа се појави поново пред њиховим вратима и зачу дечију вриску. Отац се тек вратио са посла уморан, а мајка је успављивала децу. Самоћа се опет понада, да ће овог пута моћи да их растави, јер како рече: „Прошло је толико времена и Љубав и Захвалност би досад већ требали да напусте њихова срца.” Но погледавши им у очи, она сада спази у њима Поштовање и Разумевање.

- Доћи ћу касније, рече и овог пута и окрену се и оде.

Протече опет много времена. И Самоћа се, по обичају, још једном појави пред домом заљубљених. Примети сада да су им деца већ била порасла. Седи отац је нешто објашњавао синовима, а мајка је припремала вечеру у кухињи. Загледавши им се у очи, Самоћа се још једном разочара, видевши овај пут у њима Поверење.

Протече највише времена од тада. И Самоћа још једном сврати у исти дом. Запазила је сада да унучад одлазе од куће, а да крај камина остаде да сједи растужена и онемоћала старица. Самоћа је погледа и славодобитно рече:

- То је то, дошао је коначно и мој тренутак!

Хтеде затим да јој погледа у очи и да се увери, но истог трена старица устаде и изађе из куће. Самоћа крену за њом. Ускоро, некада млада девојка, а сада стара жена, стиже до гробља и седе поред једног гроба. Беше то гроб њеног супруга.

- Изгледа, да сам ипак закаснила – рече Самоћа. – Време је довршило оно што је био мој задатак.

Тек тада се Самоћа загледа у расплакане очи старице, и у њима виде по први пут УСПОМЕНУ: Успомену на Љубав, Захвалност, Поштовање, Разумевање и Поверење.

Тог дана је апостол Тома своје неверје заменио вером. Сумње апостола Томе је уклонио сам Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили апостоли окупљени на молитву, рекавши Томи да опипа Његове ране. Након тога, апостол Тома је узвикнуо: "Господ мој и Бог мој!"

У богослужењу Томине недеље, поред главне теме о уверењу апостола Томе у Васкрсење Христово, спомиње се и славни силазак Исуса Христа у Ад (величаније), где је умрлима објавио Своју победу над грехом и смрћу и Своје вечно прослављење (1. Пт 3, 18-19). Поредак службе тога дана, као и њен садржај, није обичан, васкрсан. Ово као да је поредак једнога од дванаест празника, само без паримеја, али са литијом, са певањем нарочитих стихира које описују догађај који се празнује.

Од Томине недеље се опет врше молитве за умрле, након прекида унутар периода који је почео од Лазареве суботе. Из овог периода забране су изузети четрдесетодневни парастоси, сагласно прописима Типика. На дан после Томине недеље, у Побусани понедељак, служе се парастоси на гробљима, чиме живи као да честитају својим упокојеним сродницима и ближњима радосни празник Васкрсења Христовог. На парастосима и сахранама на гробљу све до оданија Васкрса уместо "Свјатиј Боже" пева се "Христос воскресе".

преузето са сајта СПЦ

слика наслова преузета са фб странице orthodox youth

Васкрсења је дан, просветимо се торжеством. Загрлимо један другога, рецимо браћо, и све који нас мрзе опростимо са Васкрсењем. О колико радости и љубави у овоме светоме дану. О колико неизреченога милосрђа Божијега према грешноме човјечанству. Син Божији васкрсава из мртвих и својим смрћу уништава смрт и онима који су у гробовима живот дарује!

Тек свијетлим догађајем Васкрсења Сина Божијег цјелокупни мој живот и све у њему добило је свој прави и оргинални смисао. И мој долазак на свијет као новорођенчета, моје дјетињство, школовање, ступање у брак, рађање моје дјеце и читава моја животна активност добила је своје оправдање захваљујући чудесном празднику побједе над смрћу. И читава љепота свијета, високе планинске шуме, небеско плава мора, кристално чиста језера, шароликим цвијећем покривена поља засијала су у свом пуном сјају тек сазнавши да је Христос побједио смрт. Па и радост овоземаљског живљења, моја љубав према другим људима, мој труд и напор да будем добар и чиним добро, добила је вјечну награду животворним Васкрсењем Сина Божијега.

Због свега тога Васкрсење је није само праздник, већ нешто много више. То је васељенски и универзални догађај цјелокупне обнове читавога свијета и човјечанства. Васкрсењем се обнавља цијела природа заједно са човјеком, јер су људи кроз Васкрсење добили могућност новога, вјечнога живота. Васкрс је главни и централни догађај цјелокупне наше вјере. Оно је оправдање и потврда истинитости јеванђелске проповједи, као јединога и исправнога пута који води у вјечност. Васкрс је темељ и круна нашег исповједања, јер да Христос не уста из мртвих онда је узалуд и вјера наша и проповједање наше каже апостол Павел (Кор.15,14), Али ми на само да исповједамо и вјерујемо, него и знамо да је Христос устао из мртвих, и својом смрћу уништио окове смрти. У томе је и главна радост данашњега дана, да смрт више не постоји и нема власти над човјечанством. Због тога је наша вјера, вјера прије свега у Васкрслога Господа, Бога Побједиоца таме и смрти. Његова славна побједа над смрћу данас сија неизрецивом и неописивом свјетлошћу торжества, јер нико други, до сам Бог нема моћ и снагу да разруши таму, ђавола и саму смрт. Свети апостол Павле нам свједочи да сви ми који смо се у Христа Исуса крстили, у његову смо се смрт крстили (Рим. 6. 3). А његова смрт је вјечни живот и вјечна побједа над физичком смрћу. Његова љубав која се изражавала жељом да поново човјека уведе у Рај, Васкрсењем је напокон остварена. И то поновно устајање умрлога и гријехом палога човјека, бива тако славно и свечано, да сам Бог силази у смрт и од туда води душу свакога праведника. Сви ми који крштењем улазимо у Цркву Христову, постајемо сапричастници и учестници смрти, али и Васкрсења Христовог. То је догађај који нас обједињује у жељи да се сви нађемо у наручју праведнога Аврама и свих праведника.

Тешко је заиста људскоме разуму, врло често ограниченоме гријехом, схватити сву спасоносну вриједност Христове побједе над смрћу. Својим Васкрсењем Христос је показао да наш прави и искрени живот наступа тек послије смрти, то јесте у вјечности. На тај начин овоземаљски живот је само припрема за оно што слиједи, а то што слиједи је вјечно и непропадљиво царство Божије. Обновљена заједница Васкрслога Бога и васкрслога човјека наступа после наше смрти. Тиме је и смисао и постојање наше на земљи добило своје оправдање, као припрема за улазак у Небеском Царство гдје вјечно сија свјетлост и сладост Васкрслога Господа. Због тога је Васкрсење спасоносна истина која је вјечно присутна у Цркви, која своје учење о небеском царству Божијем темељи управо на догађају Васкрсења Сина Божијег. Црква без Васкрсења је само обична институција, а са Васкрсењем Црква је Богочовјечанси организам који нас води вјечној заједноцо са Богом. Васкрс је праздник вјечне Божије љубави према човјеку. Јер је Христос првина умрлих, а за њим кроз смрт у вјечни живот пролазимо сви ми који вјерујемо у Њега. То је вјечна, непролазна и радостна истина Православне Вјере. То је наговјештај боље будућности и показатељ како се по стрпљивом подношењу тешкоћа долази до славе и побједе над злом. Христос је добровољно пошао не само на страдања ради човјека, него се потпуно подложио његовим законима, спустио се да саме смрти. И када се чинило да је његов живот побијеђен, Он је својим Васкрсењем почео живјети сасвим новим и савршеним животом. Почео је живјети бесмртном славом коју је поклонио и људскоме роду и свакоме праведнику који у њега вјерује.

Истина о Васкрсењу потребно је да непрестано сија у нашим срцима. То је догађај који треба да опредјели цјелокупни наш овоземаљски живот, јер је то дар Божији кроз који се обнавља цјелокупна личност и душа и тијело. Васкрсење је на тај начин главни циљ свакога од нас, који нам се богато нуди самим Богом за праведан хришћански живот. Данас ми примамо плату и награду за подвиг великога четрдесетодневнога поста, а плата непроцјенљиве вриједности је управо Васкрсење. Сваки наш подвиг, пост, молитва, добро дјело данас бива стосруко награђено. Ликујући и духовно славећи Васкрсење Христово, као највећу тајну Божијега промисла о спасењу људи, ми данас треба да оставимо сваки гријех иза себе. Дужни смо да покажемо и дјелом посвједочимо своју љубав према свима, па чак и према оним акоји нас мрзе и проклињу. Јер заиста нема ништа новијег и радостнијег под Сунцем небеским, до свијетлог и славног Васкрсења Сина Божијега. Данас све бриге и сваки проблем престају, свако земаљско мудровање губи свој смисао, јер нам се дарује нови, савршени и вјечни живот са Богом. Христос нас данс преводи од смрти ка животу, од земље ка небу, стога радујмо се веселимо се томе!!!

Свештеник Миладин Митровић

Source: http://www.pravoslavie.ru/srpska/70142.htm

© Pravoslavie.Ru

У самом Саборном храму, поред полиције и војске, ред и церемонијалне процедуре извршавају званични чувари Христовог гроба каваси (гавази), Турци Селџуци потомци најстаријих чувара Гроба, родом из Константинопоља (Цариграда), непрекидно из две породице већ 250 година. На Велики петак Саборни храм се закључава, а унутра остаје десетак хиљада људи. Храм се отвара у 10 часова на Велику суботу. Око 11 часова, комисија састављена од градских власти - представника полиције и Министарства за туризам града Јерусалима и црквених представника православних Грка и монофизита Јермена и Копта - у целој Саборној цркви гаси сва светла, свеће и кандила, којих само у Кувуклији (параклис Гроба Господњег у Саборном храму) има преко стотину. Затим Кувуклију прегледају да не би остао неки предмет којим би могла да се упали ватра.

На мермерну плочу Гроба чланови комисије остављају комаде вате, неупаљено кандило и патријархов Молитвеник са златним листићима, а улаз запечате огромним воском испод кога су двери завезане белом траком у облику слова X, које монаси у рукама унакрсно држе. Тако је данас, а по угледу на Велику суботу, када јудејски јерарси тразише од Пилата да Христов гроб запечате и стражу поставе, јер мислисе да тако "спрече" Васкрсење Христово.

Занимљиво је поменути разлике у ишћекивању овог важног догађаја. Наиме, православни са европских простора то чине скрушено, на молитвено тих начин, док православни Арапи Палестинци ударају у таламбасе, певају и играју, бивајући чак на раменима (они тада певају лепе песме Богородици и Светом Ђорђу на свом језику). Представници свих хришћанских конфесија морају узети благослов православног патријарха, јер без благослова не могу добити ни свеће са упаљеним Благодатним огњем од патријарха.

Око 13 цасова долази патријарх града Јерусалима и целе Палестине, отац Сионске цркве са великодостојницима у литији. Ова свечана литија, на чијем је целу он, обилази три пута око Кувуклије уз појање Воскресеније Твоје, Христе Спасе и Свјете тихиј, после цега патријарх, благосиљајући народ, предаје жезал својим помоћницима, скида митру, сакос и омофор, остајуци само са епитрахиљем, у стихару, појасу и наруквицама. Уласком у Христов Гроб, патријарх (или неко од митрополита, а по благослову патријарха) клекне, лагано прелазећи ватом по мермерној плочи Гроба, изговарајући првосвестеничке молитве за долазак Благодатног огња. Поред њега су припремљена четири снопа по 33 свеће. У параклису Анђела је и јерменски представник, и то само на метар и по, "контролисући" да случајно патријарх сам не упали свежњеве свећа. Ово неповерење казује о томе да Благодатни огањ заиста долази, и то само православном патријарху.

Платинастобела, пурпурна, громолика, огњена нит спушта се кроз отворену куполу Саборне цркве, чујно парајући ваздух, брзином таман довољном да људско око све региструје. Присутни виде огромну муњу која се разлива невиђеним сјајем. Та сила Благодатног огња пали патријарху кандило и вате на Гробу, а он од њих припремљене свеће. Благодатни огањ у првим минутима уопсте не пече, нити може било шта да изгори ако се њиме упали. За тили час огањ се разнесе свуд по храму. Црква личи на огромну буктињу. Огањ се брзо разнесе по Јерусалиму и Маслинској гори, али и по целој Светој Земљи. Током целе године кандила и свеће на часним трпезама православних храмова у Светој Земљи пале се и горе овом чудесном ватром.

• Вера
  

Избијено и убијено тело Његово оживело је. Попљувано лице засветлило се као сунце. Место трнова венца - круна Цара над царевима. Место осамљености - војске су га анђелске окружиле. Место десетак разбеглих ученика - пола милијарде следбеника славе га данас. Место тесног гроба - стотине хиљада посвећених му храмова по свој земној планети.

Обнажено тело обукло се у славу небесну. Љуте ране засијале се као звезде. Крв из рана непрестано се још точи у милионе путира - животворно пиће верних! Унакажен од убоја јавио се у красоти невиђеној. Оковани роб показао се свемоћним Господарем неба и земље. Бездихани мртвац открио се као Животворац. Одбачен од људи - посведочен као једини Спаситељ људи. Продан за тридесет сребреника постао је мерило свих вредности. Стандард свега доброга!

Непознати сад је најпознатији. Загонетни - сад је Кључ свих загонетки. Најудаљенији - сад је најближи сваком срцу људском. Погребени праведник васкрсао је. Неправедно осуђен од људи постављен је од Бога за Судију живих и мртвих. Нараштај за нараштајем опијао се Њиме. Племе за племеном прилазило је к Њему. Народ за народом поклањао се Њему. Царства курјачка уступала су место царству Јагњетовом. Крвожедна племена паганска, очишћена Његовом крвљу, уздигла су буктињу Божије истине и братољубља. Континенти онда непознати, насељени су сада са стотине милиона хришћана.

И насељавање овог америчког континента отпочело је у Његово име и Његову славу. Оци овог народа били су они који су Њега волели више од живота свога. Као такви нису се устрашили смрти ни на бурном океану ни у беспутној пустињи нити под стрелама дивљака. Јер су знали, да ко за Њега умре, тај вечито живи.

Ко год се од хришћана борио за праву слободу, борио се у Његово име;

Ко је тражио правду, позивао се на Њега;

Ко је тражио Бога, није могао Њега мимоићи;

Ко је проповедао братство, проповедао је Њега;

Ко је мирио завађене, стављао је пред њих Крст и Јеванђеље.

Грешници су се кајали од стида пред Њим.

Злотвори су савлађивани Његовом љубављу.

Бесомучници су исцељивани Његовим именом.

Очајници су добијали снагу гледајући у Његово Распеће.

Покајници су вапили Њему за опроштај.

Самртници су предавали своје душе у Његове руке.

Страдалници су се уздали у Њега.

Борци за истину и слободу носили су Његово крсно знамење.

Крстоносне војске заклињане су Њиме.

Мученици за Његово име и Јеванђеље журили су у смрт као на весеље.

Не говорим ја о неколико стотина или неколико хиљада њих, чија су имена уписана у календар, него о безбројним милионима свих крштених генерација по васцелом свету у току две хиљаде година, чија су имена знана и уписана на небесима: о војсци Христовој, против које је немогуће војевати, и према којој су све противничке војске као „трска стучена и лан задимљен“; о спасеним народима на небу, чији је број већ близу броја песка у мору и звезда на небу, како је обећано Авраму.

Христови противници још у првом нараштају говорили су међу собом: „Шта да се ради? Зар не видите да му се не може ништа? Гле, свијет оде за Њим.“ Ово што су они тајно шаптали међу собом злобно и устрашено још за живота Исусова, у првој генерацији крштених људи, то можемо ми данас радосно објавити трубама и клицањем: Заиста не може му се ништа: гле, уистини, свијет оде за Њим!

Јер човек може победити човека али не и Сатану. А Он је победио Сатану. Човек може победити дивљу природу, али не и смрт. А Он је победио смрт.

Човек може убити човека, али не и васкрснути. А Он је васкрсавао мртве, васкрсао је и Себе, и васкрснуће на крају билионе оних који су веровали у Њега.

То ће бити Његова света породица у светом и вечном царству Његовом. Нека би дао Бог да се и ви сви нађете у тој светој породици Христовој, у којој се већ налазе милиони ваших предака, старих и нових.

Или зар не осећате ви, да све ово што ја говорим, говорим не само о јеванђелској и општој црквеној историји, него и о историји ваших богоносних и крстоносних предака: свештеника мученика и радника паћеника, и сељака и тежака који прекиваху час плугове у мачеве, а час мачеве у плугове; крстоносних војника, што са крстом војеваху, па или са крстом побеђиваху или под крстом умираху; кнежева, краљева, царева и свих великих богољуба, који својим благом подизаху задужбине по земљи својој и туђој, држећи се оне народне мудрости: „Све за душу, а душу низашто“; девојака и момака, удовица сиротица, које попут свете Петке, светога Саве и царице Милице и Јелене, презреше све пролазне радости живота па кретоше уском и трновитом стазом монашких подвига у наручје Христово; и безбројних стараца и младенаца, који за име Христово бише вођени кано овце на кланицу, и то не само у старо гусларско време, него и у наше епске дане.

Стара православна вера у васкрсење распетога Христа, и распете правде уопште, често је потврђивана и подмлађивана легионима нових и све нових мученика српских за Христа. Ево једног из многих примера нашег времена и нашег поколења:

Кад су безбожни властодршци постројили у Краљеву 2200 грађана, разног узраста и пола, ненаоружаних и невиних, да их стрељају због 22 њихова војника погинула у борби са националним српским четницима, тада један богомољац, Драгослав, црквењак наше катедрале, стојећи у строју, узео је да мирно чита Нови завет. Приметивши да ће непријатељ убрзо да пуца из митраљеза, он затвори свету књигу и метну у недра, па онда викне из свега гласа:

„Не бојте се смрти, браћо, ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!“

На то из две хиљаде грла као из једнога разлеже се одговор као олуја:

ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ!

У том плотуни загрмеше и 2200 хришћанских тела оборише на земљу, док 2200 душа узнесе се у небесну војску мученика за веру Христову. Јер макар да је неко од њих и грешан био, као разбојник на крсту, отишао је у Рај зато што је пред смрт признао и исповедио васкрсење Христово.

То су све моја духовна чеда, из моје тужне резиденције. Кам да сам и ја са њима с таквом славом отишао из овога света у бољи! Али судба Божија није то хтела. Него ме оставила да се мучим и преживљујем муке свога народа.

Но ја вам овим не казујем историју жалости, но историју славе вашег народа. И уздржавам се да вам говорим више, да се не би погордили. Јер знајте да врлине предака не спасавају небрижне потомке. Потрудимо се зато бити до смрти на духовној и моралној стражи да би се одржали на висини наших крстоносних предака.

Честитајући вам данашњу славу вашег храма - славу над славама свега хришћанскога света - ја похваљујем вашу љубав према Христу и вашу народну слогу. Растите у тој љубави и утврђујте ту слогу. Поштујте свога неуморног владику и свог вољеног новог пароха рођеног у мојој епархији као и све свештенике духовнике. Не обазирите се ни лево ни десно него напред правим путем Божијим. Да би заслужили улазницу у небеско царство Христово, коме су се приволели сви крштени преци ваши, да би се удостојили великог Састанка са Христом и својим мученичким рођацима из давних и нових времена. А шта је слађе од тога састанка? И да би стали у строј безбројних војски анђелских и светитељских, па у хору с њима славили вечну победу Христову над смрћу певајући:

Христос воскрсе из мртвих, смрћу смрт попра и мртвима у гробовима живот дарова.

Христос воскресе, браћо и сестре!

Христос воскресе, радост донесе!

• Вера
  

„Рече им Пилат: Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен“ (Мт. 27, 65-66). На Велику Суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Тада је Господ душе праведника из ада увео у рајска насеља.

„Животе Христе, био си положен у гроб, и анђелске војске се ужасаваху, славећи Твоје снисхођење."

„Један од Тројице ради нас у телу претрпе презрену смрт, ужасава се сунце и дрхће земља."

„Судија света као осуђеник стаде пред Пилата судију и би осуђен неправедно смрћу на крсном дрвету".

„Сунце а уједно и месец помрачивши се Спаситељу, понашају се као доброразумне слуге; који облаче црну одећу".

„Као човек умиреш Спаситељу добровољно, и као Бог васкрснуо си мртве из гробова и дубине грехова".

„Ко ће исказати заиста, нови страшни догађај? Јер онај који влада створењем данас прима страдање и умире за нас".

„Величамо Те, Исусе Царе и поштујемо погреб и страдања Твоја, којима си нас спасао од пропасти".

„О горе и хумке и множине људи, плачите сви и тужите са мном матером вашега Бога."

„О слатко моје пролеће, чедо моје најслађе, камо зађе Твоја лепота?"

„Достојно је величати Тебе животодавца који си на крсту руке раширио и сатро моћ непријатеља."

• Вера
  

С чиме да се сравни овај догађај, као бездан тајанствен, као земља тежак, као пакао језовит? Од милиона просведневних бивања у пространој васиони, које очи наше гледају и уши наше слушају, с којим бивањем да се упореди овај безимени злочин на Голготи? Да ли с јагњетом усред гладних вукова? Или са невиним младенцем у жвалама змијског цара? Или са мајком, окруженом сумасшедшим синовима и кћерима? Или са вештаком, упалом у машину, коју је он сам саздао, и мрцвареном на смрт точковима те машине? Да ли са Авељом, кога брат уби? Но то већи грешник уби мањег грешника, а овде је злочин над безгрешним. Да ли са Јосифом, кога браћа продадоше у Египат? Но то је грех према брату али не и према добротвору, а овде је грех према Добротвору. Да ли са праведним Јовом, чије тело претвори Сатана у гној, и смрад, и ручак црви? Но то се зли Сатана подиже против створења Божјег, а овде се створење подиже против Створитеља? Да ли са дивним Давидом, против кога диже буну син му Авесалом? Но ово је мала казна Божја за велики грех Давидов, а овде је Праведник, Праведник, највећи Праведник под највећим, највећим страдањем!

Милостиви Самарјанин, који је спасавао човечанство од разбојничких повреда, сам је пао у руке разбојника. Седам врсти разбојника окружили су Га. Првог разбојника представља Сатана, другог старешине и вође народа јеврејског, трећег Јуда, четвртог Пилат, петог Варава, шестог непокајани злочинац на крсту, и седмог покајани злочинац на крсту. Застанимо за час и расмотримо ову разбојничку дружину, усред које виси распет Син Божији, у крви и ранама. На прво место долази Сатана, највећи пакосник рода људског. Он је отац лажи и разбојник над разбојницима. Двојака су његова кушања, којима он куша род људски, да би га упропастио: он куша слашћу и куша муком. На почетку он је кушао Господа на Гори Искушења слашћу, влашћу и богатством, сада пак на крају, он Га куша муком. Када је био побеђен и посрамљен при првом кушању, он је оставио Господа и побегао до Њега. Но није Га оставио сасвим него само за неко време, Тако стоји написано у Јеванђељу: отиде од Њега за неко време (Лк. 4, 13). Ово неко време је истекло, и, ево, он се поново јавља. Сада му није било нужно, да се јавља откривено и видљиво; сада је он деловао кроз људе, кроз синове таме, који су од велике светлости Христове ослепили, и у слепилу своме предали се у руке Сатани и послужили као његово оруђе против Христа Господа. Но он је ту, близу сваког језика, који хули на Христа, на сваким устима, која пљују пречисто лице Његово, при свакој руци, која Га шиба и трновим венцем боде, у сваком срцу, које гори огњем зависти или мржње према Њему.

Други разбојник то су вође и старешине народа јеврејског, политичке, верске и интелектуалне вође тога народа. То су књижевници, фарисеји, садукеји и свештеници. На челу свију стоји цар Ирод. На разбојништво против Господа њих је покренула завист и страх, завист према моћнијем, умнијем и бољем од себе, и страх за свој положај, власт, част и богатство у случају, да сав народ стане уз Христа. Ништа не помаже, гле, свет иде за њим (Јов. 12, 19), вајкали су се они у својој немоћи, зависти и страху. У чему је пак њихово разбојништво према Господу? У томе што су Га без законског саслушања и суђења ухватили и убили. У Јеванђељу пише, да се главари свештенички и књижевници и старешине народне у двору Кајафином саветоваше како би Исуса из преваре ухватили и убили (Мат. 26, 34). Они се, дакле, нису саветовали, како да Га туже суду и како да Његове тобожње кривице изнесу пред суд, па да Му суд суди, него како ће Га ухватити и убити, и то преваром! Када је правдољубиви Никодим предлагао, да се Господ најпре од стране суда саслуша, те да се дозна шта чини, они су с негодовањем и подсмехом одбацили тај предлог (Јов. 7, 50-52).

Трећи разбојник је Јуда, вајни и жалосни апостол. Сатана је ушао у крв Христову из богомржње и човекомржње; старешине и вође народне ушле су у крв праведничку из зависти и страха; Јуда се пак придружио Сатани и народним старешинама из среброљубља. Његов злочин састојао се у томе, што је за прљавих тридесет сребрника издао свога Учитеља и Добротвора. Свој злочин он је сам признао пред тим истим старешинама, који су га и најмили за дело издаје. Ја сагреших, вели, што издадох крв праву. И бацивши сребрнике у цркви изиђе, и отиде те се обеси. (Мат. 27, 4-5). А и сама његова одвратна смрт сведочи против њега, јер стоји за њега написано овако: и обесивши се пуче по среди, и изасу се сва утроба његова (Дела Ап. 1, 18).

Четврти разбојник је Пилат, ћесарски намесник у Јерусалиму, и у тајанственом смислу представник паганског, незнабожачког света у осуди Богочовека. Колико је он презирао Јевреје, толико и Јевреји њега. У почетку он се никако није хтео мешати у суђење Христу. Узмите га ви и по закону својему судите му (Јов. 18, 31). Тако је рекао тужитељима Христовим. Потом је стао на страну Христову, и после извесног саслушања објавио Јеврејима: ја никакве кривице не налазим на њему (18, 38). Најзад, устрашен од претње: ако овога пустиш ниси пријатељ ћесару, Пилат пресуди да буде као што они ишту (Јов. 19, 12; Лк. 23, 24), и нареди да Христа шибају и разапну. Злочин Пилатов састоји се у томе, што је могао а није хтео заштитити праведника. Гле, сам је он рекао Господу: власт имам распети те, и власт имам пустити те (Јов. 19, 10). Овим признањем Пилат је за увек натоварио на себе одговорност за убиство Христа. Шта је навело Пилата на овај злочин, и шта га је гурнуло у дружину осталих разбојника? Слабодушност и страх, слабодушност у одбрани правде, и страх за свој положај и за милост ћесареву.

Пети разбојник био је Варава. Он је у то време лежао у тамници за буну и за крв (Лк. 23, 19). Због таквих недела он је и по јеврејском и по римском закону заслуживао смрт. Лично и свесно он се није ништа огрешио о Христа. Огрешили су се они, који су њега претпоставили Христу. Помоћу Вараве разбојника Пилат је мислио спасти Христа од смрти; Јевреји су пак помоћу невинога Христа спасли Вараву. Наиме: Пилат је ставио Јеврејима на гласање и слободан извор. Христа или Вараву; и слични су изабрали себи сличног. Бога или разбојника? И разбојници су гласали за разбојника!

Шести и седми разбојник били су они злочинци, који су на Голготи висили свак на своме крсту, један с десне а други с леве стране Христу, као што је видовити Исаија пророчански провидео и предсказао: и би метнут међу злочинце (53, 12). Један од тих разбојника и у смртним мукама изговарао је устима својим хуле а други молитве. Ево два човека у истоветном положају: обојица приковани на крст, обојица при растанку са овим светом не очекујући ништа више од овога света! Па како различни ипак! Ево утука свима онима, који вичу: ставите људе у исти материјалан положај, дајте им свима исту част и имање, па ће сви и духом бити исти! Један разбојник издишући руга се Сину Божјем: ако си ти Христос, помози себи и нама! А други се моли Господу: опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје (Лк. 23, 39-42)! Крсне муке једноме су убиле и тело и душу, а другоме су убиле тело и спасле душу. Крст Христов био је једноме на саблазан а другоме на спасење.

Такви су били разбојници око Христа. Но о благодати Божија! помози нам да пре него што осудимо оне разбојнике, који Господа љубави приковаше на крст, расмотримо свој сопствени живот и испитамо, да ли и ми не припадамо тој истој разбојничкој дружини. О кад би ми били бар као онај седми разбојник, који се на крсту покајао, и у муци телесној потражио и нашао спасења својој грешној души!

Ако неко дише мржњом према Богу и људима, тај је најближи друг Сатани и најоштрије оруђе његово.

Ако је неко испуњен завишћу према богоугодним људима и слугама Христовим, тај је разбојник и богоубица исто онако као Ирод, Ана и Кајафа, и остале вође и старешине народа јеврејског.

Ако је неко среброљубив, тај није далеко од богоиздајства, и његов најближи друг у разбојничкој дружини овога света јесте Јуда.

Ако је неко слабодушан у одбрани праведника и толико бојажљив за свој положај и своју угодност, да се чак сагласи и на убиство праведника, разбојник је он исто онако као и Пилат.

Прави ли неко буне и пролива ли људску крв, па неко други пострада место њега, било по каквој омашци суда или по неваљалству људи, он је разбојник онако исто као и Варава.

Хули ли неко на Бога целога свог живота, било делима било речима, и стоји ли богохулство на језику његовом чак и на самртном часу - ваистину, таквоме је духовни брат онај богохулни разбојник на крсту.

Благословен пак нека је онај, који допавши мука због својих грехова не хули ни на кога и не осуђује никога, него се сећа греха својих и вапије Богу за опроштај и спасење! Благословен нека је онај седми разбојник, који разумеде муке своје на крсту као заслужене муке за своје грехе, и разумеде муке невиног Спаситеља као незаслужне муке, за грехе других људи, те се покаја, испроси милост Божију, и обре се први у Рају вечног живота заједно са Спаситељем! Три откровења дођоше нам кроз њега: спасоносност покајања, ма и на самртном часу, спасоносност молитве к Богу, и брзина Божјег милосрђа. Диван пример остави он свима нама, који се ма каквим грехом упрљасмо, од Бога одвојисмо и у злочинце убројасмо. Сваки је грех злочин према Богу, и сваки ко ма и један једини грех учини, убраја се у разбојнике, то јест у слуге Сатане. Нека нико, дакле, у муци не ропће, да му мука не би била на погибао место на спасење. Него нека мрак муке осветљава размишљањем о својим гресима, кајањем и молитвом. Тако му само мука неће бити на погибао него на спасење.

А сада када смо видели све разбојнике око Христа Господа, застанимо за час и пред самим Господом, и посмотримо какав изгледа Он међу разбојницима. Пре свега обазримо се за час на врт Гетсимански, где уморни ученици спавају а Господ клечи на молитви и у борби - оче мој, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу него како ти. - Зној пак његов бијаше као капље крви које капаху на земљу. Нераздвојно је божанство Христово од Његовог човечанства, но пред нашим очима час се пројављује више једно час више друго. Посматрајући Га као слабачка младенца у пећини, ми видимо човека. Посматрајући Га у бекству за Египат, или у дугогодишњем ћутљивом раду у Назарету, опет ми видимо човека. Видећи Га жедна, и гладна, и уморна од путовања, ми гледамо човека. Но када Га посматрамо, како мртве васкрсава, хлеб умножава, бесомучне и прокажене исцељује, буру утишава, ветрове зауставља, по води ходи као по суху - тада заиста не видимо пред собом човека него Бога. У врту Гетсиманском ми Га видимо и као Бога и као човека. Као Бога - јер док три најбоља човека у свету, три прва апостола Његова, од умора спавају, дотле Он неуморно бди на молитви клечећи. Као Бога - јер ко је икад могао и смео ословити Бога са речима: Оче мој, осим Њега Јединога, који је као Син сазнавао Своју једнобитност са Богом Оцем? као Бога - јер ко би се од смртних људи усудио рећи, да ће се на његову реч слетети око њега дванест легиона ангела? Као Човека - јер, гле, као човек Он клечи у прашини земној; као човек зноји се од муке; као човек води борбу сам са собом; као човек ужасава се страдања и смрти; као човек моли, да Га мимоиђе горка чаша бола.

Ко може описати и измерити бол Христов оне страшне ноћи уочи Распећа? Бол душе и тела! Ако је на Крсту био већи бол телесни, овде је био већи бол душевни. Јер се каже, да Он беше у борењу. То је унутрашње, душевно борење; то је објашњавање са Оцем; то је тајанствено саветовање Човека са беспределном Божанском Тројицом о нечем, од чега зависи сав створени свет од почетка до краја. На једној страни преужасни бол човека, од кога се лије крвав зној у хладној ноћи, а на другој страни Божији план људског спасења. Ово двоје стајало је у борби. Ово двоје требало је да се измири. Човек је викао: ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова! Богочовек (Послушни Син) је додавао: али опет не како ја хоћу него како ти. А Бог је опредељивао, да се чаша мора испити. И кад се Човек измирио са опредељењем Бога, мир се поновно повратио души Његовој, онај никад невиђени мир на земљи, кога више није могло поколебати ни издајство, ни пљување, ни подсмевање, ни шамарање, ни трнов венац, ни лаж, ни клевета, ни неблагодарност, ни сав безумни урнебес унаоколо, па чак ни мука на Крсту. Господ Исус однео је главну победу над Сатаном у врту Гетсиманском, и то однео ју је послушношћу према Богу Оцу. Непослушношћу према Богу Адам је побеђен од Сатане; послушношћу према Богу Христос је победио Сатану, и спасао Адама и његов род. У врту Рајском Сатана је победио човека, у врту Гетсиманском Човек је победио Сатану. То је и било оно борење, које јеванђелист спомиње. Требао је баш човек да победи, човек а не Бог, да би тако сви људи имали пред собом пример борбе и победе, пример човечански, коме се може подражавати. Зато је Бог и пустио Човека Исуса, да се бори са Сатаном и свеколиком силом његовом. Отуда и преужасни бол Човека; отуда и узвик: да ме мимоиђе чаша ова! Отуда и зној као капље крви са лица Човековог. Но ако је тело слабо, дух је срчан. И дух је однео победу најпре над телом а потом и над Сатаном. Можда Сатана није могао докучити, да је он потпуно побеђен у врту Гетсиманском, те је продужио ликовати гледајући Господа поругана, распета и умртвљена. Но када се Господ, кроз смрт и гроб, спустио као гром у царство Сатанино, тада је сатана сазнао, да је његова тобожња победа на Голготи само свршетак његовог пораза у врту Гетсиманском.

Као што је Господ Исус гладовао и жеђовао као човек; као што се замарао као човек; као што је као човек јео и спавао, ходио и говорио, плакао и радовао се, тако је Он као човек и страдао. Да нико од нас, дакле, не каже: лако је било Њему страдати - Он је био Бог! али како ћу ја да поднесем страдање? Такав говор је само изговор, који потиче од незнања и од лености духа. Уствари, није лако било Христу страдати, јер Он није страдао као Бог него као човек. И још, теже је било страдати Њему, Невиноме и Безгрешноме, него нама, кривим и грешним. Не заборавимо никад, да кад ми страдамо, страдамо за своје грехе. Господ Исус пак није страдао због Себе и за Себе, него због људи и за људе, због многих људи и за све грехе људске. А кад један грех донесе Адаму смрт, кад један грех удари на Каиново чело вечни жиг стида; кад због два три греха Давид онолико пострада; кад због многих греха Јерусалим би разорен и Израиљ одведен у ропство - можете мислити, какво је страдање морао поднети Онај, на Кога су се натовариле планине свих грехова људских из свих столећа и свих поколења! Ту су страшни греси, од којих се земља цепала и гутала људе и стоку; ту су греси, од којих су пропадали градови и народи; ту су греси, од којих је долазио потоп, и глад, и суша, и помор, и скакавац, и гусеница; ту су греси, који су производили ратове међу људима, пустош и разор; па греси, који су отварали капије душе људске и насељавали људе безумним духовима; па греси, од којих се сунце помрачивало и море колебало и реке пресушивале. Шта да набрајамо? Може ли се избројати песак у мору и трава у пољу? Сви ти греси, од којих је сваки поједини смртоносан као отров од најљуће змије - јер је плата за грех смрт (Рим. 6, 23) - сви до једнога свалили су се на невиног Човека Исуса. Он грехе наше узе. Какво чудо онда, што са Његовог чела пада зној као капље крви! Какво чудо, ако Он вапије: да ме мимоиђе чаша ова! Гле, једва ко умре за праведника, а Христос умре за безбожнике (Рим. 5, 6-7)! Замисли себе, да си изведен на губилиште за једнога праведника, па ћеш видети како је то тешко. А замисли себе на губилишту за разбојника, и то за разбојника који је према теби вршио разбојништво - замисли, да си изведен на смрт ради његовог спасења! Од саме помисли зној ће те облити. Тада ћеш донекле појмити крвав зној Христов. И тада ћеш, устрашен, задивљен, избезумљен, узвикнути: ево Човека, који је Бог!

Ево човека! узвикнуо је Пилат пред руљом јеврејском показујући Христа под трновим венцем и у скерлетној хаљини. Зашто је то узвикнуо Пилат? Да ли из дивљења достојанствености, мирноћи и ћутљивости Христовој, или с намером да изазове сажалење код Јевреја? Можда и једно и друго. Узвикнимо и ми с дивљењем: ево Човека? Ево правог, истинског, прекрасног Човека, каквога је Бог мислио онда кад је стварао Адама. Ево Човека кротког, смерног и послушног вољи Божијој, какав је Адам био у Рају пре греха и изгнања. Ево Човека без мржње и злобе, са неколебљивим миром посред буре мржње и злобе људске и демонске! Његова борба свршена је у врту Гетсиманском. Онда када је трећи и последњи пут узвикнуо ка Оцу: нека буде воља твоја! настао је мир у души Његовој. Тај мир давао Му је достојанство, које је дражило Јевреје и изазивало дивљење код Пилата. Он је предао тело Своје вољи Оца Свога, као што је мало после предао у руке Његове дух Свој. Своју човечанску вољу Он је потпуно покорио божанској вољи Оца небесног. Не желећи никоме зла Незлобиво Јагње клецало је под тешким Крстом ка Голготи. Није толико тежило на Њему дрво од Крста колико греси рода људског, греси, који су заједно са Његовим телом имали да буду приковани на то дрво.

Но шта говоримо, да Христос у тим страшним часовима никоме није зла желео? Тиме је само половина речена. Он је свима и свакоме само добро желео. Но и тиме није све речено. Он није само желео добро него је до Свог издисаја радио на добру људи. Чак и са самога Крста Он је радио за добро људи, за добро оних који су Га на дрво ексерима заковали. Све што је могао учинити за њих у крсним мукама Он је учинио, наиме: опростио им је грех њихов.

Оче, опрости им, јер не знаду шта чине. Ово није само добра жеља, ово је добро дело. Највеће добро дело, које грешни људи могу потребовати од Бога. Са Крста, испод руке смрти, сав савијен од бола, Господ је испуњен бригом за спасење људи. Он извињава људе њиховим незнањем. Он се моли за разбојнике, који Га гвожђем закивају и копљем пробадају. Он и распет испуњава Своје велике заповести, дате људима: заповест о непрестаној молитви, заповест о милосрђу, заповест о опраштању, заповест о љубави. Ко је икад павши у руке разбојника молио се за добро разбојника, молио се за њихово спасење, бринуо о њима, извињавао њихово недело? И најбољи људи кад су падали у руке разбојника молили су се Богу само за своје спасење, мислили о своме добру, бринули се за себе, и оправдавали себе. И најправеднији људи пре Христа нису се могли уздићи до молитве за злотворе своје. Свак је призивао и Бога и људе на освету према својим злотворима. А Господ, ево, извињава Своје злотворе, брине о њима, опрашта им, и моли се за њих. Какве ситнице ми злопамтимо! За какве ситнице се гневимо и светимо! И то ми, који сваки дан изазивамо гнев Божији преступајући Његове свете заповести било нечистим мислима, било нечистим жељама, било неправедним делима! Нико од нас не може се назвати човеком, ако није човекољубив. Човекољубље само може нас учинити човеком, правим и истинитим човеком. Узалуд гледамо у Господа на Крсту, узалуд слушамо Његову последњу молитву за грешнике - ако човекољубља немамо, и ми спадамо у ону разбојничку дружину, која је Њега неправедно осудила и убила. Нека нас, дакле, не испуњава само дивљење према Господу Човекољупцу, него уз дивљење и стид, уколико се она молитва са Крста и на нас односи.

„Што већа љубав то веће и страдање“ - каже свети Теодор Студит. Ако не умемо још да измеримо колика је љубав Господа Исуса према нама, постарајмо се да измеримо страдање Његово за нас. А страдање Његово за нас толико је велико и страшно било, да га је и земља осетила и затресла се; осетило га је и сунце и помрчало; и камење - распало се; и завеса - и расцепила се; и гробови отворили се; и мртви подигли се и капетан под Крстом - и признао Сина Божијега; и разбојник на крсту - и покајао се. Нека, дакле, наше срце не буде слепље од земље, тврђе од камена, неосетљивије од гроба, и мртвије од мртваца. Него покајмо се као разбојник на крсту, и поклонимо се Сину Божијем као капетан Пилатов под Крстом. Да би и ми тако, са многом светом браћом и сестрама, били за увек искупљени од смрти страдањем Христовим, очишћени пречистом крвљу Његовом, загрљени раширеним рукама Његовим светим, и удостојени бесмртнога царства Његовог. Јер ко то пренебрегне, тај ће остати у овоме животу у антихристовој разбојничкој дружини, а у животу оном имати удео са непокајаним разбојницима, далеко, далеко, предалеко од лица Божија. Јер ако је Бог једном био са разбојницима на земљи, неће никад бити с њима на небу.

Поклонимо се, дакле, страдањима Господа, распетога за нас грешне. Исповедимо и прославимо Његово свето име. Слава Му и хвала као истинитом Човеку и истинитом Богу, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и у сву вечност.

Амин.

Развој плаштанице је прилично сложен и доводи се у везу са развојем воздуха, великим входом и вечерњом службом Великог Петка. Воздух је платно које је символ покрова у који су Јосиф и Никодим увили тело Христово. У њега је увијано Јеванђеље и свештеник га је износио прислоњено на груди или на рамену док су се појале стиховње стихире вечерње Великог Петка и полагао га на сто у средини храма где му се народ поклањао до краја јутрења Велике Суботе.

Тада је на јутрењу Велике Суботе, на трисветом великог славословља, које се појало споро, Јеванђеље обношено у литији и полагано на свету трпезу која символично представља гроб Господњи. Када смо говорили о воздуху, битно је рећи да су символизми и пракса Великог Петка утицали на то да се на воздуху слика или везе тело мртвог Исуса Христа. Судећи по сликовитим представама скидања са крста и полагања у гроб, представа Исуса на воздуху све више је потискивала Јеванђеље које је par excellance символ Христа, да би доцније прерасла у самосталан литургијски предмет у "плаштаницу", која се додавањем Богородице, Јосифа и Никодима, јеванђелисте Јована, мироносица и анђела развила у слику "оплакивања Христа", док је воздух поново попримио своју стару, једноставну форму.

Касније је плаштаница почела да се износи у току појања стиховњих стихира на Велики Петак, увек заједно са Јеванђељем, на средину храма на посебан сто. Тамо је била предмет поклоњења и манифестовања побожности верника (цвеће, ароматична уља) до момента символичног "полагања у гроб" после завршетка "опела", односно јутрење Велике Суботе.

Сто на који се полаже плаштаница, који је символизовао камен на коме је тело Христово било припремљено за полагање у гроб, временом се толико развио да је добио и балдахин (киворијум), по угледу на Свету трпезу или кувуклију Светог гроба. Када се стигло до ове тачке било је онда лако да се дође до погрешног тумачења овог стола као Гроба Господњег, а полагање Јеванђеља и плаштанице се почело сматрати као полагање у гроб, и на крају да би конфузија била већа на њему је почела да се служи Литургија Велике Суботе.

• Вера
  

Историјски - тај зачетак је од Сатане; те као што су завист и гордост сатански греси, тако исто и блудња је сатански грех. Уистини блудња је и сада као и од увек Сатанино једино занимање, цело биће његово. У Јеванђељу названа је та сатанска блудња лажју. Он је лажа и отац лажи. И код људи свака блудња јесте лаж. Јер није од Истине, нити ходи путем Истине, нити се стреми ка Истини, него је бесциљна, бесмислена и бесплодна. И у нашем језику назива се блудњом свако удаљавање од правога пута и циља. Кад неко сиђе с правога пута или изгуби циљ свога пута, за њега се каже: заблудео! То јест: упутио се лажним путем ка лажном циљу. Блудња је лаж, и она долази од оца сваке лажи.

И телесна блудња је лаж. Она је као израз свих блудњи човекових. Савршена лудост, беспуће и бесциљност. Вршење воље не Божије него Сатанине. Тријумф себичности и бесловесности. Сушта лаж од оца сваке лажи. У ту лаж обукли су се Адам и Ева када су по Сатанином рецепту захтели постати богови. Осетили су се нагим. И били су наги од Истине. И духовни вид им је одузет, онај вид којим су они дотле гледали једно у другом живу божанску душу. Остале су им само очи телесне, очи којим су они могли видети само тело једно другог. Земља је гледала земљу. И земља је само видела земљу. Љуска је посматрала љуску, док је језгро скривено од обојега. И од тада почели су они рађати децу у телесној похоти, то јест у блудњи или лажи. Јер нису мислили на циљ свога сједињења, уређеног и одређеног по разуму Божјем. Нису мислили на децу него на себе, и то не на себе као живе душе него као телеса. Тако се изродило потомство Адамово у похоти и блудњи или лажи. Ко је могао спасти род људски од те сулуде блудње осим Онај који се није родио од похоти ни од воље тјелесне, ни од духа лажи него од Духа Светога и од Девојке Свете? Ко пак од људи може примити спасење осим онога ко верује, да је Христос рођен од Духа Светога и Девојке Свете?

У данашњим читањима, поукама и песмама Црква нам показује пример једне жене грешнице, која је са том вером у Сина Деве Марије примила спасење. Вама је свима познато како се то догодило. Ја ћу поновити причу укратко: Неки губави фарисеј позвао је Господа Исуса на ручак. Ту је био и Јуда. Кад су сели за трпезу наједном уђе у кућу једна жена, позната грешница из града. Донесе стакленицу скупоценог мира, зађе позади Исуса, распусти своје косе, клече и поче мирисом прати ноге Господње, мирисом и сузама прати, а косом отирати. Тада се јавише два господина за реч: губави домаћин и Јуда среброљубац. Губави домаћин подругљиво рече у себи за Исуса: да је он пророк знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грјешница. А Јуда опет, ванбрачни син неке друге грешнице према предању - оваплоћење среброљубне блудње свога рода и сам погружен у финансијске апетите свога племена - љутито узвикну: зашто се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима?

Тако су се, дакле, против покајане жене грешнице дигла два љута грешника: један фарисеј сав од греха губав телом и душом, и један издајник који је за 30 сребрника продао свога Учитеља. Но од обојице ми добијамо по једно драгоцено сведочанство, од губавца - да грешнике нико тако не оптужује као грешник, а од издајника - да је миро које је она грешница левала на ноге Исусове заиста било веома скупоцено. Стајало је триста гроша, по речима Јудиним. А Јуда је био вешт то проценити! Укоревши обојицу како ваља Господ се окрете уплаканој жени покајници и благо јој рече: Опраштају ти се гријеси... Вјера твоја поможе ти; иди с миром (Лука 7, 37; Јов. 12, 4). И устаде жена изнова рођена, чиста и светла као Ева пре греха; не више грешница но праведница, и не више жена него девојка, управо девица тек рођена Духом Господњим. Све њене блудње биле су скинуте с њеног живота као одвратна дроњава хаљина.

Ево чуда над чудесима! Ево радости, којој се ангели небески радују, а од које пакао плаче! Кћи Сатанина постаје кћи Божија. Изгубљена овца - нађена. Беспутна - упућена на пут. Ослепљена гнојем сатанске блудње - прогледала и видела себе као живу божанску душу. Заблудела у свињски обор - враћена у царски двор Оца свога. Која сила на земљи може то чудо учинити, тај преврат у човеку произвести? Какав збир природних и културних сила може ту промену у човеку извршити? Која школа, и каква мудрост било јелинска или индијска? Нико и ништа, и опет кажем: нико и ништа осим Њега од Деве Рођенога. Једино Он свесилни Носилац и Спроводилац вечне небеске силе, могао је то чудо учинити.

Он и данас чини таква чудеса, чудеса препорођаја и преокрета. Нико други осим Он. Приђите му зато сви ви, грешници и грешнице, слободно с покајањем и сузама. Учините жртву од свога имања, блудњом стеченога, као она велика покајница. Нека замирише ваша жртва као драгоцено миро. А свако добро дело у име Његово представља пред Њим драгоцено миро, и мирише као најмириснији аромат. Не питајте, где ћемо Га наћи, да му ставимо наше миро, купљено од добитка на блудњи нашој.

Не питајте, где је кућа оног губавог фарисеја, да би нашли Сина Деве Марије. Гле, он није више за трпезом губавог Симона на земљи, Он је за рајском трпезом Оца Свог на небесима. Но слободно Му се може и сада прићи; чак и лакше него онда, јер се не мора нико тискати између губаваца и издајника. Сваки Му може слободно и лако прићи. Ако хоћеш, можеш прићи икони Његовој у цркви, и принети Му своје сузе и своје миро. Слободно и храбро, не бој се. И не мисли, да те Он неће погледати и чути због гадних греха твојих. На против, Он те чека. Он гладни и жедни за твојим покајањем. Он ће се окренути од небеске трпезе и погледати на тебе. Само принеси миро у облику ма какве жртве и уз то сузе твоје. И чућеш у срцу слатки глас Његов: Опраштају ти се гријеси; иди с миром! И мир ће ваистину завладати у немирној души твојој. Јер ћеш бити нова твар, очишћена и растерећена и препорођена. И веселићеш се и играти од радости, славећи Христа Бога, вазда слављенога на небеси и на земљи. Амин.

Владика Николај

Преузето са сајта : Пријатељ Божији

Данас је пролеће душама нашим:

Христос из гроба као сунце засија,

Мрачну буру грехова наших одагна.

Њега песмом величајмо јер се прослави!

(Пасхална богослужбена песма)

Када после дуге и хладне зиме гране рано пролеће, целокупна природа и творевина Божја обрадује се сунцу, његовим топлим зрацима и његовој енергији која све и сва, без разлике, обасјава и греје. Тада све слави Господа, Даваоца сунца и пролећа. Тако и ми, браћо и сестре и драга децо духовна, после ледене и ужасне зиме греха – особито после убиства Богочовека Исуса Христа на Велики Петак, на Голготи – видевши данас Христа Васкрслога, радосно кличемо и појемо: Данас је пролеће душама нашим! Христос – Сунце живота са Истока – из гроба васкрсе и засија! Мрачну буру грехова наших одагна! Њега песмом величајмо јер се прослави! Зато смо данас радосни, зато заједно са анђелима на небесима и са свим људима овога света ликујући певамо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт порази и онима у гробовима живот дарова.

Међу многим изразима којима црквени песници величају Христа Васкрслога, запажамо и назив Пролеће. С правом Га тако називају јер Господ Исус Христос јесте Пролеће нашег новог живота. То није случајна песничка конструкција. Ту није реч о пролећу као годишњем добу, већ је посреди дубоко поимање смисла и значења пролећа као почетка, новог живота природе и свега у њој.

До Васкрсења Господа Исуса Христа, односно до Његовог претходног силаска у ад, били смо у оковима греха и смрти, у аду преисподњем. Смрт је господарила над нама. Сишавши у гроб, Он разруши ад, покида окове греха и смрти и ослободи нас. Објашњавајући богочовечанску тајну силаска Христа Спаситеља у гроб, Његовог боравка у њему и Његовог Васкрсења, свети апостол Павле ликујући пита: Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? У тајни Васкрсења, односно у тајни Васкрслога Господа Христа, садржана је наша победа над грехом, смрћу и ђаволом. Зато је и било потребно да Христос постане Емануил што значи - Бог са нама, тојест да узме на Себе сву нашу људску природу и да је нераздељиво и несливено, сједини са божанском природом у једној и јединственој богочовечанској Личности Својој. Да као Богочовек победи адамовски грех непослушности Богу и Оцу и сатре последице првороднога греха. Богочовек Христос, а не само Бог или само Човек, победи сатану, грех и смрт! Ту тајну победе Господ је најавио и приликом кушања, после Његовога крштења у реци Јордану, рекавши: „Иди од мене, сатано, јер стоји написано: Господу Богу својему поклањај се и њему јединоме служи” (Мт. 4, 10).

Подсећајући вас на ове јеванђелске истине, позивамо вас да данас, на дан Васкрсења, будемо истински и суштински причасници новог и вечног Живота, новог и вечног Пролећа, Христа Господа. „Нека данас, нико не плаче због греха и сагрешења, јер опроштај из гроба засија”, узвикује свети Јован Златоуст. Нека се више нико не боји смрти јер нас од ње ослободи Спаситељ, Који крсном смрћу Својом угаси смрт и ослободи оне над којима је она владала. Ми данас славимо Христа Васкрслога. Славимо смрт смрти, славимо разрушење ада, славимо почетак новог живота, славимо Узрочника свега тога, Јединог Благословеног и Прослављеног у векове векова.

На истини Васкрсења Христа Спаситеља, Који је Васкрсењем из мртвих Себе положио, не само као крајеугаони камен Цркве Своје, већ и вере свих нас који се крстисмо у име Оца и Сина и Светога Духа, утемељена је сва наша вера, и нада, и љубав. Ми верујемо и исповедамо Њега „Који је васкрсао у трећи дан, по Писму”. Без Васкрслога Христа Господа, наша вера не би само била празна већ би се и распршила попут мехура од сапунице. Свети апостол Павле, који је на посебан начин доживео Истинитог и Васкрслог Господа Исуса Христа, закључује: „Ако Христос не васкрсе, узалуд је вера наша” (IKop. 15, 17). То је искуствена вера Апостола народâ и Цркве Христове. Нека би дао Бог да и ми, искусивши данас Христа Васкрслога, смело и без страха певамо: Христос васкрсе!

За разлику од апостола Павла, други свети апостоли, који су доживели страхоту Великог Петка, као и свете жене мироносице, на другачији начин су доживели Васкрсење Христово. На вест да је Христос васкрсао и да се јавио Кифи, тојест апостолу Петру, и „некима од жена”, обузе их страх и трепет, а неки посумњаше. Уместо радости и вере, њих обузе страх и сумња. У сумњи у вест, да је Учитељ васкрсао, најдаље је отишао свети апостол Тома који без много размишљања рече: „Док не видим ране од клинова и не метнем прст у ране од клинова, нећу веровати.” Ништа чудно и необично, ако се има у виду кроз какве су духовне борбе и страдања прошли свети апостоли! Страшни суд Великог Петка, суд над Богочовеком Христом, оставио је још страшније последице на светим апостолима и онима, који су ишли за Њим и који су се надали, да ће их Он ослободити окова римског ропства. Њихова нада и њихова вера била је угрожена док су гледали страшно судилиште над Њим, док су гледали како немилосрдни и сурови човек, суди и на крст распиње Учитеља њиховог и Човекољубивог Спаситеља света. Страх изнутра и страх споља, страх од Синедриона, од Понтија Пилата, од Јудејâ, страх одасвуд! Страх је обузео ученике и апостоле и они се разиђоше на све стране као овце без пастира. Знајући добро њихова срца, њихове страхове и њихове помисли, Господ долази међу њих јављајући им, да је васкрсао и поручује им: „Не бојте се, ја победих свет” (Јн. 16, 33), и: Не будите неверни него верни!

Данас Он долази и нама, браћо и сестре, уплашенима и преплашенима. Уплашенима од глобалног светског поретка и беспоретка, од великих и малих инквизитора, а и од нових Пилата, који поново суде и пресуђују истини и правди, и поново прете Голготом, наслеђу Божјем на земљи. И нама Он поручује данас: Не плашите се! Ја сам с вама и победих свет! Вером препознајући у Њему Победника свакога греха и сваке неправде и смрти, охрабримо се и не плашимо се оних који, не знајући шта чине, још питају: шта је Истина? Ми пак, искусивши Васкрслога Господа као Истину над истинама, данас, сабрани око Њега на духовном Сиону, славимо Га и величајмо, јер Му дођоше „сва богопросвећена светила са Запада, од Севера и мора, и од Истока деца Његова, славећи Га кроз векове”. „Данас је дан Васкрсења, озаримо се торжеством!” кличе црквени песник и додаје: „Загрлимо једни друге, рецимо браћо и онима који нас мрзе и свима све опростимо Васкрсењем!” Нека из наших грла, а пре тога из наших срца, потече песма и слављење Христа који нас прослави. Свепобедним и сверадосним поздравом Христос васкрсе! још једанпут поздрављамо све вас, драга децо светосавска у отаџбини и у расејању широм света. Васкрс је празник свеправославног јединства и свехришћанског заједништва. У име Христа Васкрслога позивамо вас на јединство и слогу у Цркви Његовој. Ко није у јединству са Црквом, коју Он стече крвљу Својом, није ни са Њим, Христом Господом.

Без Христа нема Цркве, а Црква никада није без Христа. Зато ван Цркве нема спасења. Ван Цркве је усамљени, „аутономни”, бездомни човек, са својом непослушношћу Богу и Цркви, са својим егоизмом и противљењем Духу Светоме, попут Адама изгнаног из раја. Такве људе Сâм Господ назива вратима пакла која неће надвладати Цркву Божју.

Посебно поздрављамо нашу страдалну браћу и сестре на Косову и Метохији који, иако у оковима неслободе, обесправљености и дискриминације, данас са нама славе победу Добра над злом, Живота над смрћу, Христа Васкрслога над демонским силама таме.

Са истом љубављу у Васкрслом Христу Господу и топлим молитвама данас поздрављамо и сву нашу браћу и сестре у Далмацији и Лици, на Кордуну, у Банији, Славонији и Барањи.

Са радосним поздравом Христос васкрсе! поздрављамо сву нашу браћу и сестре у Републици Српској, Федерацији Босне и Хрцеговине, Црној Гори, Словенији и Бившој Југословенској Републици Македонији, нарочито ове последње који, на челу са својим неправедно утамниченим Архиепископом, страдају за јединство Цркве и за чистоту вере православне.

Посебно се данас молимо Победитељу греха, смрти и људске неправде, за нашу у Христу Господу браћу и сестре на Блиском Истоку и у Украјини, са жељом и молитвом да светлост Христова Васкрсења разагна таму греха која се надвила над њима и да просветли ум и душу сејачима мржње према светом Православљу и озари их миром и светлошћу истине.

Нека Васкрсли Христос Господ покида окове неправде, безакоња и лицемерства којима синови безакоња оковаше Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована кога преко нас поздравља читава православна васељена и читав правдољубиви свет.

Молимо се Васкрслом Христу Господу да вас љубав Божја увек и непрестано испуњава. Још једанпут вас срдачно поздрављамо сверадосним васкршњим поздравом:

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2014.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом:

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски ИРИНЕЈ

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ ваљевски МИЛУТИН

Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ

Епископ нишки ЈОВАН

Епископ западноамерички МАКСИМ

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ

Епископ крушевачки ДАВИД

Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ умировљени славонски САВА

Викарни епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Викарни епископ моравички АНТОНИЈЕ

Викарни епископ липљански ЈОВАН

Викарни епископ ремезијански АНДРЕЈ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Епископ брегалнички МАРКО

Викарни епископ стобијски ДАВИД