РЕЧИ, ИНФОРМАЦИЈЕ, МИСИОНАРЕЊЕ: РАЗГОВОР СА МИТРОПОЛИТОМ ЈОВАНОМ БЕЛГОРОДСКИМ

A+ A-

Благословите Владико! Молим Вас испричајте нам о вашим студентским годинама на Санкт Петербуршкој Теолошкој Академији.

Нека Божји благослов буде овде на све администраторе, професоре, и студенте! Ако бих укратко испричао о својим студентским годинама на академији, хтео бих кажем да за време тих година 1980-их, Совјетске власти су често мењале свој став према академији. Али, у исто време, дошло је до напретка када је било дозвољено да се приме на акедемију студенти који су завршили друге факултете. Ја сам био један од тих студената и започео сам академију у другој години.

Године студирања на академији су биле право откровење за мене. Када сам завршио универзитет и док сам био на магистратури, упознао сам се са световним образовним институцијама и чак предавао на њима. Оно што су професори на академији нудили је било другачије од онога што се нуди код световног приступа. Изнад свега, постојало је велико поштовање речи, одговорности за оно што кажеш, и неопходност да разумеш оно што примењујеш.

Сада се присећам, ако нисмо знали неку реч професор би нас послао у библиотеку да би пронашли тачно значење речи које би смо пренели целом одељењу. Празнословље није било дозвољено. Академија је учила студенте да схвате речи као животодавне и активне, а не само нешто што се чује у ваздуху. Тако да су моје године студирања биле формација основног схватања свега што се догађа уз разумевање суштине.

Владико, данас сте служили Свету Литургију, молећи се заједно са ректором, свештенством, професорима, и студентима. Са ректором сте обишли академију. Које сте промене приметили у академији од времена када сте ви студирали овде?

Радује ме што се најмодерније образовне методе користе, тако да је академија у кораку са временом. Мени се свиђа приступ којим се тражи и извор информација, а не само уче информације. Због много информација треба се правилно усмерити и пронаћи истину. Мислим да академија учи своје студенте правилно, да разумеју информације, а не само да их науче, по речима Апостола:"Не верујте сваком духу, већ испитујте духове да ли су од Бога" (1 Јован 4:1).

Владико, ви сте ректор на Белгородској Теолошкој Академији, која има мисионарски карактер. Да ли постоје разлике у образовном програму на вашој Академији? Које методе користите да обучите будуће мисионаре?

Наравно, постоје разлике. Поред стандарда који постоје (јер пролазимо кроз процес акредитације за теолошке факултетске образовне установе), ми имамо наше специјалне програме који припремају будуће мисионаре.

На пример, за време студија на акдемији, практично сви студенти учествују у практикуму у далеким Епархијама Руске Православне Цркве. Некада је то у Русији, а некада у иностранству. Практикуми се базирају на већ основаним стандардима. Ми тако испуњавамо благослов Његове Светости Патријарха и Синода, који захтева да модерно теолошко образовање има мисионарски карактер. Мисионарски карактер треба да доминира. Тако да се ми трудимо да учимо наше студенте и социјалној психологији. Постоји и специјална дисциплина која се бави решавањем конфликта. Такође, заступљена је и етнографија која је данас неопходна. Ове модерне методе помажу нашим студентима да се боље уклопе у културу народа у местима где ће мисионарити. Ми желимо да наши студенти имају и практично знање поред теоретског. Потребно је знање како опстати у одредјеним срединама, као на пример у Камчатки и Чукотки, у којима током зиме морају да користе псе који вуку санке. Комуникационе вештине и добре физичке способности су такође потребне. Имамо добру спортску салу и опрему за физички тренинг наших студената. Што је такође веома битно.

Сећам се да смо играли фудбал против студената који су ишли на факултет за физичко васпитање. Некада смо ми побеђивали, а некада они. Што значи да смо имали потребан тренинг. Ако изоставимо неки од ових параметара доћи ће до негативног утицаја на психичко стање наших студената, тако да узимамо све у обзир.

По вашем мишљењу, коме је мисионарење потребније: становницима великих градова или становницима удаљених села?

Ми говоримо о Јеванђељу које треба проповедати свим крајевима земље. Шта су крајеви земље? То су сва места где се Јеванђеље није проповедало. Ово не зависи од места где ће те живети: било то у Чукотки или Камчатки, или у центру Москве или Санкт Петербурга. Крајеви земље су свуда где људско срце није прихватило Јеванђеље или Христа.

Проповедање Добрих Вести је не могуће без личног примера. Свештеници и парохије могу дати овај пример. Стварање пријатељске и блиске заједнице није овек лако. Какав савет би сте дали младим свештеницима? Како треба градити свештенички живот и на који начин треба створити парохију?

Прво, свештеници не треба да почну тако што ће наметнути велики терет на своје стадо. Најчешћа грешка младих свештеника је да они одмах почињу да траже много. Прво би требало да те захтеве примене на себи. Следеће, свештеник треба да разговара са својим парохијанима једноставним језиком и да увиди да ли су они стварно парохијани, а не само људи који долазе на празнике и не живе као део заједнице. Заједница је створена када сваки члан има свој позив, ми то називамо мисионарска служба. Што је више људи који мисионаре биће већег утицаја чланова заједнице на социјални и мисионарски рад целе Цркве, а тако ће и заједница бити јача. Веома је битно правилно организовати процедуре за прихватање одређених одлука. Данас, нико не сме бити вођен принципом "ја сам главни и ја знам боље од свих осталих чланова заједнице шта треба урадити." Треба што чешће организовати састанке и дискутовати о ономе шта треба да се уради, на пример када црква треба да се обнови. Тада ће људи бити информисани шта се дешава. Ако се овако не ради онда ће само постојати црквена зграда али не и парохија. Неће постојати заједница након Свете Литургије и ван црквених зидова. Под модерним условима веома је битно да људи буду више активни и то би требало да буде примарни задатак свештеника.

Владико, кога би издвојили од модерних мисионара као прави пример који треба да пратимо?

Постоје многе аскете о којима не говоримо и које никада нећемо видети на телевизији. Ови подвижници живе тајно. На пример, знам једног студента који је био далеко на практичној настави и остао тамо, саградивши цркве међу људима који никада нису видели свештеника. Постоје стотине оваквих примера. Битно је да ми који се припремамо за мисионарски рад учимо од претходних мисионара, као што је био Свети Инокентије Венијаминов и читањем дела мисионара као на пример Архимандрита Макарија Глукхарева. Ово је све неопходно да би схватили шта је мисионарски рад. На пример, дневник Светог Николе Јапанског садржи пуно информација на који начин треба комуницирати са људима.

Некада нам изгледа да су се људи променели. Можда су постали мање саосећајни са болом других, мање дружељубиви, и егоистични. Ипак човек се у суштини није променио; он је створен по лику Божјем. Тако да је рад претходних мисионра веома битан. Нико не може да каже да користећи нове методе у нашим модерним условима за време концерта или спортског догађаја, да се наше мисионарење променило. Човек коме говоримо се није променио, јер је он лик Божји. Друго је што таланти и способности човека нису у потражњи у данашњем друштву. Ми морамо да их спознамо у човеку и да их развијемо у њему. Ово мора бити урађено на чврстој основи мисиоанара претходних генерација.

Владико, шта би сте предложили студентима на теолошким школама и на шта да се фокусирају као будући свештеници и мисионари у данашњем свету?

Прво, треба да спусте ниво и да не сматрају своје мисионарење најбољим. Када смо почињали наш мисионарски рад за време агресивне Совјетске власти ништа није било дозвољено. А данас постоје многа искушнеја која често леже као тежак камен на неискусним душама. Овај камен, који се назива потрошња и нагон за богаћењем, омета свештенике који се припремају за проповед. Због тога, навикните се на аскетизам. Уопште, модерном свету је потребно присуство аскетизма у свим стварима. Данас, ми морамо то да проповедамо. Али, ово не значи одбацивање свих добара и напредака технологије. Већ значи сразмерно коришћење онога што је неопходно човеку да одржи живот, ради узвишене сврхе људског живота: сједињења са Богом и слављења Бога. То је најважнији принцип.

Интервју водио: Станислав Шардаков

Извор: http://www.pravmir.com/words-information-mission-a-conversation-with-metropolitan-john-of-belgorod/

Осим разговора, током емисија слушаоци ће имати прилику да чују записе и бесједе Светих отаца, као и поучне приче које се тичу ових тема.

У вечерашњој емисији наш гост је ректор Цетињске богословије протојереј - ставрофор Гојко Перовић.

http://www.svetigora.com/node/13680

СТАРАЦ ДАНИЛО КАТУНАКИЈСКИ О 666 И АНТИХРИСТУ

A+ A-

Веома сам се обрадовао твом писму Маја 25. које ми је предао отац Иларион, духовно чедо Јеромонаха Саве.

Читам га са пуно пажње и дивљења, као што би и требало. Твој ентузијазам, као доброг Хришћанина, да проучиш Свето Писмо је за похвалу. Из твог писма сазнајем да пишеш о броју 666 и Антихристу.

Сведобри Бог који види твоју добру веру и добру вољу, неће дозволити да упаднеш у обману, као што су неки пали, јер су се уздали у свој его и хтели да интерпретирају Откровење Светог Јована Богослова.

Доказ о смерном мишљењу које имаш о себи је то да си се плашио да не упаднеш у замке које су направљене од "добрих" намера лукавог змаја и то што ниси заснивао закључке на на свом мишљењу. Због тога си служио Свету Литургију четрдесет дана и свакога дана чинио побожна дела па тек онда написао свој рад.

У овоме си за похвалу, јер си узео за пример Светог Апостола Павла, који је тачно знао оно што друге учи, јер је био директно ученик Исуса Спаситеља. Ипак, сваке године је одлазио у Јерусалим да изложи своја размишљања Светом Петру и Светом Јакову. На овакав начин је постао просветитељ васељене.

Пошто ми верујеш у свему, љубљени, и тражиш са непоколебљивом вером да ти кажем да ли мишљење и закључак које си изложио о броју 666 и Антихристу имају основа, ја ћу ти потпуно отворено рећи шта Свети Оци и Црква сматрају о овоме.

Они саветују опрез и кажу да се Откровење Светог Јована не интерпретира по нашем схватању, јер су сви који су хтели да га интерпретирају пали у тешке обмане.

Такође, сви они који покушавају да одгонетну бројеве и да им дају значај у вези времена доласка Антихриста нису успели, нити су имали икакве користи. И једни и други који су се бавили оваквим проблемима су упали у страшне обмане.

Ми смо убеђени да Свети Апостоли и сви велики Оци нису објаснили Свето Откровење, јер говори о будућим догађајима који треба да се открију након што се догоде.

У Његовој посланици Галатима, Апостол Павле критикује оне који гледају на време и године: "Гледате на време, месеце, и године. Бринем се за вас, да се нисам узалуд трудио око вас." (Гал. 4:10)

Такође, јасно видимо у Светом Јеванђељу да Господ наш Исус, иако је објаснио својим ученицима надприродне и велике тајне о суштини Свете Тројице и све остало што је неопходно да знају за њихово спасење, ипак време и годину Његовог доласка није: "О дану и сату нико не зна, чак ни Анђели на небу, ни Син, већ само Отац." (Мат 24:36)

Шта ово значи? Зар наш Богочовек Исус није ништа знао о овоме? Хула је да неко размишља овако. Али дао нам је знаке и догађаје који ће претходити доласку Антихриста, а као што видимо данас је то близу. Као што можемо да видимо у Делима Апостолским Господ нам забрањује не корисне интепретације: "Није ваше да знате времена и године које је Отац задржао у власти својој"(Дела 1:7).

И као што пишеш да си грешан човек и ја сам, а задобио сам милост Божју исповешћу и под каноном сам, па зашто би љубљени мој онда себе окупирали стварима које су изнад наших моћи. Зашто да себе окупирамо бројевима и претпоставкама о временима и годинама?

Уместо да се бавимо тако опасним истраживањем, зар није боље да угодимо Богу врлинама и да избегнемо скривену гордост?

Колико је Богу угодно што понизно мислимо о себи и што плачемо над нашим гресима, толико му није угодно када истражујемо и запиткујемо до бесконачности Стари и Нови Завет.

Доказ овоме је лопов који први ушао у Рај, иако криминалац и грешник, јер се покајао и тражио милост.

А о доласку Антихриста, имамо Цркву као учитеља уз помоћ Светог Духа. Тада нема грешке. А ово је што Црква каже: Прво ће доћи пророци Енох и Илија. Антихрист ће бити рођен од Јеврејске проститутке... и чиниће илузиона чуда, тада ће доћи крај.

Ово су спасоносне истине којима морамо веровати, и верујући прихватићемо Господа, као што је и написано:"Бдите дакле, јер не знате ни дан ни час када ће Син човечији доћи." (Мат. 25:13)

Заиста, шта нам вреди да знамо име и време Антихриста или тајну бројева, јер ће нас смрт задесити пре него што Антихрист дође.

Ово је довољно, и верујем да ћеш разумети шта ти пишем као мудар радник у винограду Христовом, и да ћеш бити убеђен да је ово истина.

Због тога, остави сва своја запажања и врати се ономе што су Оци писали, што ће ти бити од много веће користи. И онда, моли се за мене, последњег, који моли за тебе све што ће ти бити на спасење.

Катунакија, Света Гора , 5 Септембар 1925

Монах Данило Катунакиотис

Превео на Енглески Јохн Санидопоулос

Превод са енглеског Владимир Србљак

21 октобар 2013 год.

Извор: http://www.johnsanidopoulos.com/2013/10/elder-daniel-of-katounakia-on-666-and.html

Манастир Лепавина

Поштовани и поштоване,

У оквиру пројекта „ДРОГА НЕМА ПОСЛЕДЊУ РЕЧ! “ финансираног од стране Градске управе за социјалну и дечију заштиту, „Земља Живих“ је одржала трибину у Основној школи „ Душан Радовић“ на Клиси, Ченејска 61. Ова трибина је одржана за ученике ђачког парламента и њихове родитеље, како би сe едуковали у циљу превенције од употребе психоактивних супстанци и њеним трагичним последицима.

После уводне речи модератора трибине вероучитеља Дејана Перишића и поздравног слова директора школе госпође Марије Чекић, присутнима су се обратили:

Ненад Драшковић , директор Центра за социјални рад

Ненад Ердељан, начелник Одељења за малолетничку деликвенцију полицијске управе Нови Сад

Протојереј Бранко Ћурчин, духовник терапијске заједнице

Штићеници, терапијске заједнице „Земља Живих“

Говорећи о узроцима зашто млади лако посежу за дрогом и са каквим се ужасним последицама суочавају зависници, њихове породице, али и целокупно друштво. Потресна сведочанства штићеника наше заједнице никога од присутних нису оставила равнодушним.

На крају трибине директор школе госпођа Марија Чекић се захвалила свим учесницима и присутним родитељима и деци, са жељом да се и наредне годне у мају месецу поново окупе истим поводом, јер проблем наркоманије и остале врсте зависности уништавају наше породице.

Земља живих-фејсбук

Земља живих-интернет страница и радио

Поштовани и поштоване,

У оквиру пројекта „ДРОГА НЕМА ПОСЛЕДЊУ РЕЧ! “ финансираног од стране Градске управе за социјалну и дечију заштиту, „Земља Живих“ одржаће трибину у Основној школи „ Душан Радовић“ на Клиси, Ченејска 61. Ова трибина се одржава за ученике виших разреда и њихове родитеље, како би се и деца и родитељи едуковали у циљу превенције од употребе психоактивних супстанци и њеним трагичним последицима, као и о начину и могућностима успешне борбе против ове пошасти која је у нашем друштву поодавно попримила епидемиолошке размере.

Центар за психо-социјалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности „Земља Живих“ је основан под покровитељством СПЦ и манастира Ковиљ. Овај пројекат са успехом почео да се реализује 2006. године. Тренутно се програм „Земља Живих“ спроводи у пет мушких и једној женској терапијској заједници. У овој бесплатној „Школи Живота“ тренутно свој спас проналази 150 штићеника оболелих од болести зависности.

Зашто млади лако посежу за дрогом и са каквим се ужасним последицама суочавају зависници, њихове породице али и целокупно друштво јесу теме о којима ће говорити учесници трибине:

Протојереј Бранко Ћурчин, духовник терапијске заједнице

Ненад Драшковић , директор Центра за социјални рад

Ненад Ердељан, начелник Одељења за малолетничку деликвенцију полицијске управе Нови Сад

Жарко Срданов, васпитач

Штићеници, терапијске заједнице „Земља Живих“

Трибина ће се одржати у уторак, 22. октобра са почетком у 18. часова.

Земља живих фејсбук страница

http://www.youtube.com/watch?v=Qvj5FrdlPKw

Земља живих-фејсбук страница

http://www.svetigora.com/node/13645

"Наша Mајка је родила десеторо деце. Рођена је 1908. године. Отац ми Милан рођен je 1907. Мој деда се вратио после 7 година ратовања (1912- 1919), и убрзо је пожурио да ожени сина, јединца Милана (а имао је још две кћери, наше тетке, Марицу и Лепосаву). Нашао је снају у угледној кући Брисића у Туларима код Уба. Обоје су родитеља тада имали једва око двадесет година. И Мајка је била млада кад је почела рађати, није још имала двадесет година. Прво двоје деце је изгубила при порођају, нису стигли ни да их крсте. Потом је родила нас шесторо, и сви смо хвала Богу, још живи. После мена, најмлађег преживелог, родила је још двоје. Једно, брата Здравка, су успели родитељи да крсте, а оно десето се ваљда врло рано упокојило. (Пре неколико година, друга наша сестра, Олга, подсетила је брата Слободана, те је, уз гробове и споменика Деде и Бабе и Оца и Мајке, подигао и брату Здравку мали споменик, на гробљу у селу Брдарици, где је пре две деценије подигнута нова Црква Васкрсења. А имамо у другом крају села , старију Цркву, посвећену Светој Тројици, који Празник цело наше село прославља. Тамо смо ми ишли у Цркву, нарочито памтим на Причешће.

Породица Владике Атанасија (Јевтића)

Памтим: нас осморо, ми шесторо децe, и отац и мајка, сви смо спавали у једној соби. Имали смо у кући још једну кухињицу у средини, и једну собу, у којој су деда и баба спавали. И онда смо често лежали по неколико нас у једном кревету, па често смо ми и са мајком спавали. Пошто сам ја био најмлађи, ја легнем у њен кревет, а она стоји крај кревета и моли сe. Tо траје пoдуго, бар пола сата, ја често и заспим. И запамтио сам једну њену молитву: „Господе, спаси и птицу у гори и рибу у води, и моју децу не заборави!" А то је она научила од њене Mајке, Баба-Нáне (звала се Даринка), која је исто била врло молитвена. Мајка, права Мајка, не може да не осећа светињу живота. Она свим бићем својим, срцем, утробом, осећа дар живота, осећа страхопоштовање према животу, према детету, према тајни великог дара Божијега. Бог, кад год шаље једно ново људско биће на свет, једно дете, Он показује своју веру у то ново биће, у човека. Тако показује и усађује ту тајну и Mајци. Зато постоји једна фина, танана особина, дубоко у Mајци усађена, још као девојци: да има страхопоштовање пред животом. Има она народна шала: кад на свадби изводе младу из куће, па сад треба да се пење на коња, или на кола, и сви плачу. Плачу од радости, од потреса срца и душе, од љубави. Плаче и она, и њени. Oна природно и дрхти. А онда шала каже: Питају је: „Што плачеш?" А она каже: „Нека ја плачем, само ви мене водите". Дакле, она воли то што је удају, али је природно да има неку трему. Пред сваки велики догађај је та трема присутна у људском бићу, људском срцу.

Родитељи Владике Атанасија (Јевтића)

Пред испитом, рецимо, пред Причешћем... То је богодано страхопоштовање усађено у људској природи (Свето Писмо га назива „страх Господњи - почетак мудрости"). То није депримирајуће, није дефетизам, није депресија, него радост живота, радост новога, радост љубави, радост заједништва... А наравно, највеће и најновије страхопоштовање јесте љубав. Tо Mајке имају!"- владика Атанасије Јевтић.

Извор: Радио Светигора

Да је у то време неко тражио да се наведе име најнезгоднијег човека у Печорима, нема сумње да би сви одговорили да је то благајник Псково-печерског манастира, архимандрит Натанаило. У томе би били једногласни и свештеници и искушеници, монаси и мирјани, комунисти из печерске управе КГБ-а и локални дисиденти. Ради се о томе да је отац Натанаило по карактеру био веома незгодан човек.

У време кад сам га упознао био је то времешни сувоњави старац продорног и проницљивог погледа. И зими и лети имао је на себи стару избледелу мантију искрзаних рубова. На леђима је обично носио платнену врећицу у којој је могло бити било шта, од суварака које је на дар донела нека бакица до милион рубаља. За манастирског благајника и једно и друго представљало је изузетну вредност зато што им је то послао Сâм Господ. Све те вредности отац Натанаило је преносио с једног на друго место и скривао у својим многобројним тајним келијама и складиштима.

Финансије манастира биле су у надлежности оца Натанаила и он је у потпуности њима управљао. А новац се имао на шта и трошити јер је сваког дана у манастиру за сто седало око четири стотине ходочасника и стотињак монаха. Осим тога, требало је финансирати безбројне манастирске поправке и свакодневне потребе братије, а поврх свега било је ту и помагања сиротињи, пријема гостију, поклона чиновницима и још много тога. Нико није знао како је отац Натанаило успевао да изађе на крај са свим тим финансијским проблемима. На његовим плећима био је и целокупан канцеларијски посао. Уз то је бринуо о поретку свакодневних дугих богослужења и о обавезама манастирског секретара, одговарао је на писма људи, који су се обраћали манастиру с најразличитијим питањима, и још је помагао игуману кад је требало да се разговара са званичним органима совјетске власти, што је, као по правилу, било нешто веома непријатно. Нормалном човеку позлило би и од самог набрајања свих тих обавеза, а отац Натанаило их је обављао полетно и тако педантно да смо се понекад питали да ли је у њему остало ишта осим црквеног бирократе.

Уз све остало, отац Натанаило имао је обавезу да надгледа нас искушенике. Не треба ни најмање сумњати да је то радио са својственом му педантношћу. Кришом је на нас мотрио, пратио нас и прислушкивао како неко од нас не би урадио нешто што би било у супротности с манастирским уставом или пак на штету манастира. Искрено речено, у свету смо били страшно немарни и као такви смо долазили у манастир, па је зато заиста било неопходно држати нас на оку.

Отац Натанаило имао је обичај да се увек појави управо кад га најмање очекујете. Рецимо, чим би млади покушали да избегну послушање и приседну негде на древним манастирским зидинама, с намером да мало предахну, попричају и на сунцу се огреју, изненада би се појавио отац Натанаило, и то као да је с неба пао, па би, тресући брадом, почињао да им чита буквицу својим снажним и готово несносним гласом тако да би искушеници све дали само да се заврши то мучење.

Због своје ревности отац Натанаило дословце није ни јео ни спавао. Био је прави аскета. Рецимо, пио је само обичну воду и никад га нико није видео да пије чај, док би за ручком појео једва пети део од онога што је било сервирано. Али зато је свако вече долазио у трезарију за време вечере, истина само зато да би пазио на ред, седећи за столом с празним тањиром испред себе.

Отац Натанаило имао је толико енергије да је то било заиста невероватно. Питали смо се кад уопште спава. Чак је и ноћу кроз капке на прозорима његове келије допирала светлост. Стари монаси говорили су да се он у својој келији или моли, или пак пребројава хрпе рубаља и копејки сакупљених током дана. Требало је да све то големо богатство уредно попакује у свежњеве, а ситниш да разврста у врећице. Кад би то завршио, почињао би да пише упутство и објашњења за сутрашњу службу будући да нико као отац Натанаило није тако добро познавао све детаље компликованог манастирског богослужбеног типика.

Међутим, чак и ако би светло у његовој келији било угашено, то уопште није значило да се бар неко време можемо сматрати слободнима и изван његове контроле. Напротив, целе боговетне ноћи отац Натанаило је могао да се појави у било ком тренутку на било ком месту с намером да провери да се случајно неко не шетка по манастиру, што је било најстроже забрањено.

Сећам се како смо једне зимске ноћи до касно остали у гостима код неког од братије, коме је био имендан, и како смо покушали да непримећено стигнемо до својих келија. Изненада је на само пет корака од нас из таме изронила фигура оца Натанаила. Следили смо се од страха, али, на наше велико изненађење, убрзо смо схватили да нас отац Натанаило није приметио. Понашао се веома чудно. Једва је вукао ноге и тетурао онако погрбљен под теретом своје вреће. Након тога видели смо како је прекорачио ниску ограду баштице и легао на једну леју под снегом.

Кроз главу нам је пролетела мисао да је вероватно умро!

Мало смо сачекали, а онда смо му опрезно пришли, задржавајући дах. Отац Натанаило лежао је на снегу и спавао. Напросто је спавао! Равномерно је дисао и чак је и хркао. Испод главе му је била врећа коју је обгрлио обема рукама. Сакрили смо се иза капелице за водоосвећење и одлучили да се одатле не мрдамо док не видимо шта ће даље бити. Стајали смо ту сат времена тако да смо се укочили од хладноће. У једном тренутку видели смо како је отац Натанаило изненада живахно устао, стресао снег који је био нападао по њему, набацио на леђа врећу и, као да ништа није било, наставио својим путем.

Тад нам заиста ништа није било јасно. Тек касније су нам монаси, који су одавно познавали оца Натанаила, објаснили да је тада био веома уморан и да је просто хтео да одспава, и то тако да му буде удобно. То удобно је значило лежећи будући да је у својој келији спавао искључиво у седећем положају. Да не би себи угађао спавањем на кревету, одлучио је да одспава на снегу.

Све што се тицало начина живота оца Натанаила била су само нагађања. Наиме, он у свој скривени унутарњи свет никог није пуштао, па чак ни у своју келију, укључујући и свемоћног игумана ма колико се чинило незамисливим да игуман Гаврило у свом манастиру не може негде ући, тим пре што се келија оца Натанаила налазила у приземљу конака у којем је живео игуман, и то тачно испод његових одаја. Наравно да се игуман није могао помирити с таквим стањем ствари па је после неког празничног ручка, будући добро расположен, рекао оцу Натанаилу да из истих стопа иде код њега у госте да заједно попију чај.

Неколицини монаха, који су се ту затекли, одмах је било јасно да ће се догодити нешто шокантно и за ум и за душу, нешто што превазилази сваку људску машту па су сматрали да би било неопростиво пропустити могућност да то виде. Опис тог догађаја сачуван је управо захваљујући тим сведоцима.

Отац игуман је свечано и неумољиво кренуо кроз манастирско двориште право према келији оца Натанаила. Благајник је ситним корацима ишао иза њега и очајнички покушавао да га убеди да одустане од своје намере. Молио га је да се позабави нечим душеспасоносним и корисним, уместо што губи време на бескорисне шетње по оронулим собичцима који ником нису занимљиви. Сликовито је описивао неред у својој келији и говорио да је двадесет шест година није поспремио те да је ваздух у њој толико устајао да је то просто неподношљиво. На крају је, истински очајан, скоро почео да прети тако што је наглас размишљао о томе да игуманов драгоцени живот нипошто не сме бити изложен опасности која га вреба у кршу и лому његове келије.

– Доста више, оче Натанаило! – љутито га прекиде игуман стојећи пред вратима келије. – Хајде, отворите и покажите шта то тамо имате!

Упркос љутитом тону, видело се да игуман просто гори од радозналости.

Пошто је напокон схватио да нема куд, оцу Натанаилу као да је све то одједном постало помало забавно, па одлучно изговоривши по монашком правилу: „Благословите, оче игумане”, поче да звецка кључевима и напокон отвори врата која су се до тада већ четири деценије отварала тек толико да би мршави отац Натанаило могао ући у своју келију.

Иза широм отворених врата зјапила је потпуна, непрозирна тама јер су на прозорима тајанствене келије капци били спуштени и дању и ноћу. Отац Натанаило је први шмугнуо у тај мрак и одмах нестао, баш као да је у земљу пропао. У сваком случају, из келије није допирао никакав звук.

Отац игуман је кренуо за њим, опрезно прекорачио преко прага и, несигурно се накашљавши, проговори својим дубоким гласом:

– Зашто је код вас овако мрачно? Ваљда имате струје? Где је прекидач?

– Десно од вас, оче игумане – предусретљиво ће благајник својим дрхтавим гласом. – Само пружите руку.

Следећег тренутка разлеже се страшан врисак и некаква непозната сила избаци игумана у ходник. За њим из таме изрони и отац Натанаило, у делићу секунде трипут окрену кључ у вратима своје келије, а онда притрча ошамућеном игуману. Уздишући и вајкајући се поче да одувава прашину и поправља расу оца игумана јадикујући.

– Господе помилуј! Ех, каква несрећа! Треба се навићи на тај прекидач. Поломио се још шездесет четврте на Покров Пресвете Богородице, баш на дан кад су Хрушчова сменили. Био је то знак! Тог јутра се прекидач сломио, а увече су Никиту сменили! Од тада тај прекидач не враћам назад. Електричару нисам дао ни да привири, него сам све сâм средио. Из зида вире две жице и кад их спојиш, светло се упали, а кад их раздвојиш, угаси се. Истина, треба се на то навићи! Али не може се све одједном! Оче игумане, одмах ћу поново отворити врата па да с миром уђемо! Сад знате како се рукује мојим прекидачем. А унутра има још много занимљивих ствари!

На крају овог јуродивог говора игуман се напросто изгубио.

Но и поред свега тога отац Натанаило заиста је био узор послушности, писао је дугачке оде у част оца игумана и Псково-печерског манастира као и поучне проповеди у стиховима, и то на читавих десет страница.

Незгодни карактер оца Натанаила долазио је до изражаја и кад је реч о моћној совјетској држави, поготово кад би почињала да се безобзирно меша у живот манастира. Прича се да је управо отац Натанаило дао један веома лукав савет великом печерском игуману, архимандриту Алипију кад се нашао у неприлици због притиска и грубог понашања власти.

Догодило се то крајем шездсетих година. Као што је познато, тад су сви грађани Совјетског Савеза морали да учествују на изборима. Тако су гласачку кутију доносили у манастирску трпезарију где су монаси, под игумановим надзором, незадовољно гунђајући давали цару царево.

Једном приликом први секретар Псковског обласног комитета КПСС сазнао је да тамо неки затуцани монаси имају привилегију да не излазе на бирачко место, него да за нераскидиви блок комуниста и ванпартијских људи гласају у свом манастиру, што је прави апсурд. Био је због тога страшно љут па је своје потчињене оштро укорио због неумесне толеранције према том елементу који не привређује. Одмах је издао наредбу да на изборе за Врховни Совјет СССР одсад па довека монаси, као и сви совјетски грађани, морају гласати на бирачком месту према адреси становања.

Прича се да је управо тада отац Натанаило дошапнуо игуману Алипију изузетно лукаво смишљен план.

Те године избори су пали баш у недељу. После свете Литургије из манастира је кренула свечана литија.

Постројени у дугачку колону по двојица и уз сложно појање тропара, монаси су прошли кроз цео град да би на крају стигли на бирачко место. Изнад глава су им вијорили барјаци, а на челу колоне били су они који су, као што је то уобичајено, носили крст и старинске иконе. Али, то није било све. Пошто је уобичајено да се пре сваког важног посла одржи молебан, свештенство је почело с молитвама одмах по доласку у салу у којој су се одржавали избори. Насмрт преплашени чиновници покушали су да се побуне, али их је отац Алипије строго прекинуо опоменувши их да не смеју да ометају грађане у испуњавању њихове уставне дужности онако како је то ред и обичај. Пошто су гласали, монаси су се у свечаној литији вратили у манастир.

Није потребно наглашавати да је на следећим изборима гласачка кутија чекала монахе у манастирској трпезарији већ од раног јутра.

Отац Натанаило, који је тако строго мотрио на нас, исто тако је увек прекидао сваки покушај јавног испољавања опозиционог става према држави, тим пре дисидентства. У почетку нам се чинило да се благајник просто додворава властима, али смо касније постепено почели да схватамо да је отац Натанаило много пута наишао на провокаторе или прерушене оперативце које су власти убацивале у манастир. Чак и кад би му у потпуности било јасно да се пред њим налазе искрени људи, отац Натанаило би ипак сваки пут прекинуо наше слободоумље, које смо тако волели, и то не само зато што је штитио манастир него пре свега зато што нас је чувао од наше неразумности, охолости и младалачке плаховитости помешане с нашом гордошћу. Није много ценио речи, чак ни оне најхрабрије, а совјетску власт и све што се догађало у земљи познавао је на потпуно другачији начин, за разлику од нас који смо о томе знали већином по чувењу или пак из књигâ. Отац Натанаило имао је правилан и веома личан однос према совјетској власти ако ни због чег другог, а оно зато што је његов отац, свештеник Николај Поспелов тридесет седме године стрељан због вере. Пошто је цео рат провео на фронту као војник, отац Натанаило је након тога постао искушеник код игумана Алипија и духовно чедо печерског старца и чудотворца јеросхимонаха Симеона. Обојица су у њему видели поштеног и веома умног човека и у најтежим годинама Хрушчовљевог прогона Цркве поставили га за благајника и секретара манастира и поверили му највеће манастирске тајне.

Кад је реч о совјетској власти, запамтио сам још један детаљ. Једне летње ноћи био сам на послушању дежурног у порти Успенске цркве. Звезде су нежно трепериле на северном небу, а свуда унаоколо владали су тишина и спокојство. Сат на кули гласно је откуцао три сата. Изненада сам осетио да неко стоји тачно иза мојих леђа, па сам се уплашено окренуо. Био је то отац Натанаило. Посматрао је небо осуто звездама, а затим ме замишљено упитао:

– Георгије, шта мислиш о главном принципу комунизма?

Псково-печерски манастир. Порта Успенске цркве. Година 1983. Три сата ноћу. Звезде…

Не сачекавши одговор, отац Натанаило замишљено настави:

– Главни принцип комунизма је „од сваког према способностима, свакоме према потребама.” Али способности и потребе увек ће одређивати некаква комисија. А каква комисија? Највероватније „тројка”. Рецимо, позову мене и кажу ми: „Натанаило, какве су твоје способности? Ти можеш дневно да исечеш двадесетак кубика шуме! А које су твоје потребе? Чорбаст пасуљ! Ето ти главног принципа…”

Иако је отац Натанаило упорно истицао да је он само педантни службеник и обични бирократа, чак смо и ми искушеници временом почели да наслућујемо да он своје духовне дарове веома добро скрива, као што су то, уосталом, чинили сви прави монаси у обитељи. Отац Натанаило званично није био духовник. Код њега је на исповест долазило само неколико печерских староседелаца и још понеко издалека. Остале није прихватао као духовник изговарајући се тиме да нема способности за то.

Али једном је на тренутак одшкринуо скривени кутак своје душе, мада се одмах брзо сакрио иза уобичајене строгости и џангризавости. Једном сам нешто скривио на послушању. Чини ми се да сам аљкаво урадио посао који ми је био поверен. Због тога ме је лично игуман одредио да три дана чистим снег на Успенском тргу. Јако сам се увредио, а уз то је и снег непрекидно падао тако да трећег дана не само да сам био уморан, него сам једва вукао ноге. Сажаљевао сам самог себе и толико сам био љут на цео свет да сам чак почео озбиљно да смишљам план освете. Али како искушеник може да се освети игуману кад је њихов положај неупоредив? Но и поред тога, док сам последњом снагом дизао лопату за снег, у срцу сам створио следећу слику. Кад игуман крене у манастирску трпезарију на ручак, проћи ће поред мене и тад ће ме вероватно заједљиво упитати: „Како си, Георгије?” Ја ћу му тада весело и безбрижно одговорити, и то тако као да није ни било та три дана робије: „Добро да не може бити боље, оче игумане! Вашим светим молитвама!” Е, тад ће да схвати да ме не може тако лако сломити!

Слика те страшне освете толико ми је огрејала срце да ми се расположење знатно поправило иако снег није престајао да пада. Кад је поред мене пролазио отац Натанаило, чак сам се насмешио док сам прилазио по благослов. Пријатељски ми се насмешио и осенио ме крсним знамењем. Сагнуо сам се да му целивам руку и одједном изнад себе зачуо како ми строго говори:

– Значи тако: „Добро да не може бити боље, оче игумане! Вашим светим молитвама!”

Остао сам тако сагнут баш као да сам имао ишијас. Кад сам напокон одлучио да се исправим, видео сам како ме старац заједљиво гледа. Но кад је приметио мој страх, добродушно ми је рекао:

– Пази, Георгије, дрскост још никад никог није до добра довела!

Након тога пребацио је преко рамена своју врећу с милионом, а можда и са суварцима, и уз шкрипање обуће по снегу кренуо пут манастирског конака, а ја сам забезекнуто гледао како при сваком кораку млатара поцепани ђон на ципелама оца Натанаила. Ма, прави Пљушкин, само што је свет!

И као што рече један уважени петроградски протојереј: „Једна година у Псково-печерском манастиру исто је што и педесет година духовне академије.” Друга је ствар како смо савладали те лекције… Али то је већ друго и, признајем, веома болно питање.

Узгред, отац Натанаило био је један нимало наиван Пљушкин. Осим што је дрхтао над сваком манастирском копејком, неуморно је јурио по манастиру и искључивао сва непотребно упаљена светла, штедео воду, плин и све што је могло да се причува и приштеди.

Отац Натанаило је строго пазио на вековна манастирска начела и древни монашки устав. Тако му се, на пример, није допадало кад би неко од братије одлазио на одмор. Па иако је свако коме је то било потребно имао право на одмор ради лечења, отац Натанаило то није подносио и просто није могао да прихвати. За педесет година проведених у манастиру никад није ишао на одмор. Ни игуман Гаврило никад није користио одмор и попреко је гледао оне који су му долазили с таквим молбама.

Сећам се како је игуман једном приликом ипак дао благослов неком јеромонаху да током лета оде на одмор. Благослов му је дао, али му је рекао да новац за одмор узме од манастирског благајника.

Тада сам дежурао на Успенском тргу тако да сам био сведок те сцене. Све је почело тако што је јеромонах, који се спремао да отпутује на одмор, дуго куцао на врата келије оца Натанаила. Пошто је одмах схватио о чему се ради, благајник се притајио и није отварао врата. Тада је јеромонах одлучио да свој циљ оствари упорношћу па је мало подаље сео на клупу и почео да чека. Након четири сата отац Натанаило је изашао, бојаживо се осврћући, али га је јеромонах истог часа сустигао и показао му игуманов писмени благослов да му се изда новац за пут.

Кад је видео тај папир, отац Натанаило је био толико очајан да се просто скаменио, а затим је уз запомагање пао на земљу и подигавши ка небу и руке и ноге (притом се испод подрасника показаше поцепане ципеле и избледеле плаве дугачке гаће) почео на сав глас да виче:

– Упомоћ! Помагајте! Пљачка!!! Траже паре! Прохтело им се да иду на одмор! Уморили се од манастира! Од Пресвете Богородице се уморили! Пљачка! Упомоћ! Помагајте!!!

Сироти јеромонах чак је од страха чучнуо. Страни туристи, који су се затекли на тргу, просто су се скаменили од ужаса, а јеромонах се ухвати за главу и што га ноге носе појури ка својој келији. За то време игуман је стајао на балкону свог конака и посматрао ту сцену. Био је веома задовољан исходом.

Кад је видео да је прошла опасност, отац Натанаило се мирно придиже, стресе са себе прашину и оде својим послом.

Кад год бисмо добили послушање да оцу Натанаилу помажемо у вођењу екскурзија по манастиру, то би нам причињавало посебно задовољство. Он је, као по правилу, добијао да у разгледање манастира води посебно важне личности. Наша обавеза била је само да скинемо старинске засуне, отворимо тешка црквена врата и да их за нама затворимо. Све остало време слушали смо оца Натанаила, а имало се шта и чути.

Отац Натанаило био је настављач традиције свог учитеља, архимандрита Алипија који је манастир и веру у Бога бранио у доба Хрушчовљевих прогона. Од свог учитеља наследио је дар мудре, а понекад и веома оштре речи.

У то атеистичко доба они који су долазили у манастир очекивали су да у њему виде и назадне људе, и препредене лопове и некакве затуцане полуљуде, све само не заиста посебне, веома образоване, паметне, необично смеле људе који су поседовали унутарњу слободу и који су знали нешто о чему гости нису могли чак ни да сањају. Већ након неколико минута тим посетиоцима би постајало јасно да такве људе нису видели никад у свом животу.

Године 1986. једном приликом псковски партијски руководиоци довели су у манастир високог чиновника Министарства саобраћаја. На наше велико изненађење, показало се да је то један спокојан и пристојан човек. Није постављао идиотска питања као рецимо „у којем конаку живе жене монахâ” и није га занимало како то да је Гагарин летео у космос, а да тамо није видео Бога. После двосатног дружења с оцем Натанаилом, чиновник је био истински очаран својим новим саговорником, па се на крају ипак одао:

– Знате, заиста сам фасциниран дружењем са вама! Никад у животу нисам срео тако занимљивог и необичног човека! Али, дозволите, како ви који сте тако паметни можете да верујте у… Ма, јасно вам је на шта мислим! Наука нам стално отвара нове хоризонте, али у њима нема Бога. Опростите, али Он једноставно није ни потребан. Ево, на пример, ове године из космичких дубина Земљи се приближава Халејева комета. Замислите, научници су прецизно прорачунали целу њену путању, и брзину, и правац кретања, а за то, извините, уопште није потребна никаква идеја Бога!

– Велите комета? Халејева? – затресе брадом отац Натанаило. – Значи, ако је све израчунато у вези комете, онда Господ Бог није потребан?! Но да, јасно ми је! А сад замислите овако, поставите ме поред железничке пруге и дате ми папир и оловку. Након седам дана прецизно ћу вам моћи рећи када ће и у ком правцу ићи возови. Да ли то значи да не постоје кондуктери, диспечери, машиновође, министри саобраћаја? Свугде су потребни они који управљају!

Слични разговори нису се увек завршавали на добар начин. Једном је у манастир стигла група коју су чинила деца чланова ЦК, што нам је било дошапнуто. Не знам да ли је то заиста тако и било, али знам да су ти млади људи били веома неваспитани. Била је то типична златна московска омладина средине осамдесетих година, коју сам веома добро знао. Свако мало би праснули у смех, прстом упирали на монахе и постављали уобичајена идиотска питања. Али није се имало куд, па их је отац Натанаило повео у разгледање манастира.

Прво их је одвео у пештере. На улазу се налази минијатурна келија с малим прозором. У њој се почетком 19. века подвизавао затворник јеросхимонах Лазар, а ту је и сахрањен. Изнад надгробне плоче висе његове вериге и тешки гвоздени крст.

– У овој келији се као затворник двадесет пет година подвизавао јеросхимонах Лазар – почео је отац Натанаило. – Сад ћу вам укратко испричати о том необичном подвижнику.

– А где је ту тоалет у који је тај ваш Лазар ишао? – гласно упита један од младих посетилаца.

Његови другари су праснули у смех. Отац Натанаило стрпљиво је сачекао да се умире.

– Где је ишао у тоалет? Добро, сад ћу вам показати!

Забринуте посетиоце извео је из пештере и повео их преко целог манастира до економског дворишта, које је иначе било скривено од туђих погледа. На самом крају тог дворишта налазио се стари пољски нужник. Пошто их је испред њега постројио у полукруг, као што се то ради у музејима, отац Натанаило је руком свечано показао на њега и рекао:

– Ево, овде је јеросхимонах Лазар ишао у тоалет! А сад стојте и гледајте!

Након тога окренуо се и отишао оставивши их онако збуњене.

Кад су дошли себи, вођа групе отишао је код игумана да изрази незадовољство због онога што се догодило. На то му је игуман одговорио:

– Архимандрит Натанаило обавестио ме је о томе шта вас је занимало. Он вам је управо то и показао. Не знам како бисмо вам још могли помоћи!

Треба имати на уму да се то догодило 1984. године. Тада ништа није било тако једноставно. Након тога могле су уследити озбиљне неприлике. Али игумани Псково-печерског манастира традиционално су били веома јаки људи.

Отац Натанаило умро је необично тихо и мирно. Кад су лекари предложили да му се угради пејсмејкер, замолио је оца игумана да то не чине:

– Оци, замислите – рекао је – душа хоће да оде Богу, а некаква мала електрична стварчица на силу је враћа назад у тело! Пустите моју душу да оде кад за то дође време!

Имао сам среће да оца Натанаила посетим нешто пре његовог упокојења и био сам заиста задивљен старчевом бескрајном добротом и љубављу. Уместо да чува оно мало снаге што му је преостало за живот, тај невероватно економичан човек и прави шкртац кад је реч о црквеним стварима целог себе је давао човеку којег му је Господ послао на свега неколико тренутака. Уосталом, тако је поступао целог живота, само што ми то тада нисмо схватали.

Са руског Божана Стоjановић

Извор: „Православије.ру“

Идеал православног монаштва – с осамљеном молитвом и тиховањем – западни свет слабо може да схвати. Практична Европа и рачунџијска Америка чак и светост желе да мере у категоријама «друштвене користи»...

Међутим, ХХ век је много тога променио – и на карти света и у људским главама. Кад је преко граница некадашње Руске империје покуљала бујица емиграната који су чували руске иконе и градили православне храмове, - свет се срео с Православљем лицем у лице. Право откровење о Православљу за свет је постао наш земљак – светитељ Јован Шангајски и Сан-Франциски. Својим задивљујућим животом он је много рекао и Европи, и Америци, и Кини – о љубави, о милосрђу, о монашком подвигу. И о истинској Цркви којој је припадао свом душом.

Лако је писати и говорити о грешницима, јер «от нихже первиј јесам аз». Делимично искуство, а делимично уобразиља могу да замисле сваку ситуацију из области живота у којој царују похот плоти, похот очију и гордост овоземаљска. Много је теже говорити и писати о светима. Нема адекватног искуства. Човек ризикује да упадне у одушевљење као кученце и необуздане похвале, или да падне у сумњу. Обе ове крајности се дотичу, а чак се и сливају у духовном свету где земаљско око ништа не може да види јасно. Управо сумња воли да се крије иза раскошних похвалних фраза и управо љубитељима дитирамба највише прети падање у неверје.

Похвала свецу није сведочанство о лојалности попут стихова о вођи које човек пише да га не би стрељали. Чему наше речи самом свецу? Ако се о светом човеку и говори то је само због тога како би се кроз његово искуство за очи црквеног народа открила извесна важна страна духовног живота. Можда – неколико страна, али обавезно актуелних, не ради лепе речи и не у касицу ерудите, већ ради живота.

Ево, намерио сам да говорим о Јовану (Максимовичу) и као увек у сличним приликама извесно време седим ћутећи и ослушкујем себе. У глави ми је тишина – не зато што у њој нема мисли, већ због дивљења величини личности. У рукама ми је лака дрхтавица због величине задатка. Све се не може рећи, значи, треба говорити о главном. О чему?

Почећу од литургије. «Вес от Бога освјашчен свјашченодјејствијем Пречистих Тајн» (Сав од Бога освећен свештенодејствовањем Пречистих Тајни), - тако се о Јовану каже у тропару. Служио је често, скоро свакодневно, независно од тога да ли је у храму било много или мало људи. Волео је да служи као обичан свештеник и да потреби Свете Дарове после службе. То је чинио дуго и за то време се молио над Крвљу Исусовом. Само Бог зна жар ових молитава. Сећам се да се у књизи о Пајсију Светогорцу каже да је неки свештеник потребљујући Свете Дарове увек плакао и било му је нелагодно што «гадне» сузе падају у Путир. Отац Пајсије му је рекао: «Помоли се за мене, да ми Господ да твоје «гадне» сузе.» Очигледно, код владике Јована је било нешто слично, а било је и више од тога. У сваком случају, дуго није излазио из олтара. Могао је још да чита Јеванђеље, могао је да се моли по бројаницама. Напуштајући светилиште могао је рећи са уздахом: «Како ми се не иде из храма.»

Свака литургија се служи «о всјех и за всја». Свака литургија је догађај од васељенске важности. На служби се сажима сва историја света до размера геометријске тачке. И прошлост, и будућност света се савијају унутра као свитак, као небо у Апокалипси, ка центру, и свештеник који служи види и једно и друго заједно. Ево једног од цитата благодарења: «Поминајушче всја о нас бившија: Крест, гроб, тридневноје Воскресеније, на небеса восшествије, одеснују сједеније, второје и славноје паки пришествије.» (Сећајући се свега што се с нама догодило: Крста, гроба, тридневног Васкрсења, усхођења на небо, седења с десне стране, и опет, другог и славног доласка.) Помиње се и други Долазак! Свештеник који служи или епископ, превазилази границе временских условности и постаје активан учесник у целој људској историји.

На ово су позвани сви служитељи олтара, иако не схватају и не осећају то сви. Тако се и у мору купају многи, али роне у дубину и са дна благо ваде само поједини. Јован је ронио у дубину и вадио је отуда права блага.

Он се смело може назвати свеправославним епископом. Његово срце није живело само бригом и проблемима руске емигрантске заједнице и само мислима о судбини домовине коју је оставио, већ и бригом за Православље као такво. У свом стремљењу ка дубоком јединству хришћана у молитви и вери архиепископ Јован је откопао и очистио кладенце засуте песком историјског заборава. То је сећање на свете који су заблистали на Западу до велике схизме у XI веку. Свети Дунстан, сети Колумба, Ансгарије Бременски, Патрик Ирски и многи други древни свеци Запада су представници заиста васељенског Православља, а њихово препуштање забораву веома осиромашује наш осећај црквености. Владика Јован је тражио и поново издавао њихова житија, налазио је молитве које су им биле упућене, посећивао је места њиховог труда и страдања, проналазио је честице моштију и остале реликвије. Овај труд треба наставити и његови плодови ће бити задивљујући. Међутим, увек је тешко почињати. Почињати значи усудити се. Почињати значи превладати инерцију столећа и растерати слатку мрену помесне затворености у себе. За то су потребни апостолски дух и молитвено јединство с Главом Цркве – Христом.

Мало је људи који су у стању да се моле као што се владика молио. У свом монашком труду он се угледао на земљака – Мелетија Харковског који је ноћи проводио стојећи на молитви, а спавао је само седећи на сточићу. У нашем веку раслабљености, у нашој епохи заљубљености у телесни спокој и удобност овакав труд изгледа просто немогуће. Међутим, постојао је. Многи су сведоци тога. Митрополит Антоније (Храповицки) је био запањен подвижничким духом тада још јеромонаха Јована и називао га је Анђелом у телу. Топло сунашце Српске земље, велики паметан човек, и сам – подвижник, епископ Николај (Велимировић) указивао је на Јована (Максимовича) ако су га питали да ли данас има светаца попут древних.

Прва љубав будућег подвижника била су житија светаца. Читао их је целог живота и знао толико добро као да је живео у њиховом друштву. Осим тога, од момента монашког пострига није се растајао од Библије. За пажљивим читањем Светог Писма светитељ се могао затећи увек, кад се налазио у келији. Трудио се да прочита или да одслуша цео круг дневних служби. Где год да се налазио – у авиону или у аутомобилу – у три сата после подне је отварао путни Часослов и читао је 9. час. О њему се може рећи оно што су у посмртним сећањима и похвалама многи говорили о оцу Јовану Кронштатском: он је живео у Цркви. Односно, није свраћао у цркву, није радио у Цркви, није живео за рачун Цркве, није поштовао Цркву из далека. Он је управо тежио ка томе да живи Црквом у сваком трену и постао је неодвојив од ње.

По етносу – Украјинац, по животу – изгнаник и грађанин света, по духу је био руски православни светитељ, као и монах-подвижник, па чак и јуродиви, спајајући у свом малом животу скоро све најбоље што је везано за појам Православља. Ово право богатство Православља уопште и руског Православља посебно владика Јован је по вољи Божијој откривао пред лицем западног света.

Западна секуларизована свест од хришћанства тражи практичну корист коју схвата као социјално служење. Ова секуларизована свест не верује у потребу за подвигом и у силу молитве и сматра их сувишнима. Владика Јован је у себи самом показао Православље управо као подвиг. Саму црквену историју је оживео и учинио очигледном. Притом се кроз њега пројавило и доброчинство, које толико воле неверујући човекољупци. Архиепископ Јован је оснивао сиротишта, сваке недеље је посећивао болнице, организовао је трпезу за сиромашне, у шангајским брлозима је откупљивао децу од пропалих родитеља како би затим организовао њихово васпитање. Све што је повезано с милосрђем текло је из његовог труда као снажна и свежа бујица из извора Међутим, то је било управо чудотворно милосрђе рођено подвигом и ноћном молитвом, а не сентименталношћу и жељом за похвалама.

Тешко је набројати случајеве исцелења по молитвама владике Јована. Притом, као истински Христов ученик, владика ни припаднике туђих вера није остављао без молитве. Обилазећи болнице, на молбу родбине или самог болесника могао је дуго времена да се задржи у молитви покрај постеље католика, протестанта или Јеврејина. Често, врло често су болесници чије стање је до тада било безнадежно, пуштани из клинике следећег дана на неописиво свеопште чуђење. Међутим, као што то увек бива код светаца, његова љубав се није простирала до равнодушности у питањима вероисповести. Јован Шангајски је био против мешовитих бракова и школовања православне омладине у школским установама других вера, јер је постојала опасност од губитка вере. Није подносио најновије обичаје попут прославе Хелоуина видећи у томе недопустиви степен посветовњачења. У богословљу није био ни конзервативац, ни либерал. Његово богословље је било живот, пошто је било литургично. На свакој служби – проповед. У посланицама пастви – ниједне сувишне речи, све је на свом месту, све је јасно и строго, уравнотежено љубављу. Познат је један случај. Кад је био позван на језуитски колеџ владика је застао код иконе Архистратига Михаила. «То је наш покровитељ,» - рекао је локални патер. «То се вама тако чини да је он ваш покровитељ,» - одговорио је владика. Ако се зна Јованова блискост небеском животу није тешко схватити да то нису биле просто речи. Вера светих отаца, вера осрамоћене домовине која је остала далеко и Православље били су за њега једина Истина. Посебно дирљиво је то што је цео светитељев живот представљао потврду тога.

Тешко је подражавати Јовану. То је најчешће скоро немогуће. Човек може да се прене, да почне, али се затим умори, успори кретање и скотрља се испод тачке од које је почео кретање. Шта да се ради? Не могу сви људи не само да буду Моцарт, већ не могу чак ни да свирају Моцарта. Дај Боже да макар слушају Моцарта, што је за многе већ недостижна висина. Исто тако је и у подвижништву.

Сам владика Јован је био свестан да не може сваки клирик или монах да се угледа на њега по свом начину живота. Једног младог свештеника који је тежио ка најстрожем посту чак је лично натерао да једе кобасицу учећи га тако да пост није циљ, већ средство. Међутим, са животом подвижника се не треба упознавати само ради подражавања. Има и других радосних плодова.

На пример, мисао: Црква је жива! Започевши трећи миленијум своје земаљске историје, Црква која рађа таква светила је жива! Ако знамо за свете попут Јована Шангајског, сумња у благодат Светог Духа којом је напојено црквено Тело је смртни грех. Имамо одакле да црпимо мудрост, имамо изворе на којима можемо да се оперемо и очистимо. Можемо бити светли и јаки, трпељиви и радосни, сваки – по својој мери. Можемо да пијемо мудрост и да црпимо снагу из истих извора као и незаборавни владика: из Свете литургије, из Писма и Предања, из оданости Цркви – туђиноватељки и из општења са Црквом победницом.

Са руског Марина Тодић

12 / 10 / 2013

http://www.pravoslavie.ru/srpska/64873.htm

Беседе и предавања о. Атанасија, о. Иринеја, о. Давида и владике Павла (1982-2002)

Kатегорија: Аудио,Садржаји

Отац Атанасије Јевтић - Хришћанска антрополохија - сала Патријаршије (1982)

- See more at: http://eparhijakrusevacka.com/antologijska-predavanja/#sthash.phxzT9NK.dpuf

Прелепа песма Небојше Мастиловића која буди најлепша хришћанска осећања према свом народу

Ходите, људи, и видите дела Бога

Који учини чудеса на земљи!

Ево, овог лета доброте Господње дарована нам је ретка и истинска свечаност: дато нам је да прослављамо 1700 година од дана када је Промисао Божји проговорио кроз светога цара Константина и дао слободу и силу вери хришћанској. Заиста је ово посебно лето и посебан јубилеј! Јер, свети цар Константин не бејаше обичан римски император, попут других. Јер, његова победа не беше победа попут других. Јер, његов Едикт не беше обични царски указ којим се неко, употребом царске моћи, присиљава да се покори властима. Напротив: све то беше посебно и благословено, све то беше толико значајно и велико да и ми данас славимо светлост која нам је засијала Миланским едиктом 313. године и великим делом славногa Константина. Иако сва хришћанска васељена слави, ми, православни хришћани, а поготову верни народ наше свете помесне Цркве славимо са умноженом радошћу јер славимо сазивача Првог васељенског сабора, нашег суграђанина, човека којег су подигле наше реке и наше равнице, грејало наше сунце и отхранила наша земља. Зато поручујемо свим православним хришћанима, као и свима хришћанима и нашим пријатељима других вера који схватају значај Миланског едикта: нека се умножи духовна радост и славље!

С правом се наша Црква дичи светим царем Константином. Не дичи се она само рођењем његовим овде, у древноме Наисосу, данашњем Нишу, него свиме оним што је он видео и постигао. Ниш ондашњи не беше неко забачено село, али не беше ни моћни Рим, ни древна Атина, ни богати Коринт, ни космополитска Александрија. Па ипак, Промисао Божји који делује увек путевима неисказивим и мале у великоме прославља, даде да ни из једног од ових градова не изиђе човек и цар који је толико схватао величину Христове личности и науке, као што то учини Константин Нишки. Не преузносећи се пореклом, он се прославио својим великим делима – као цар и државник, али најпре и највише као слободољубац, и слобододаватељ, и поклоник Крста и Христа. Управо зато нити га је понео отаџбински понос Римљана, нити гордост древне философије, ни бахатост Коринћана, ни индиферентност Александријаца. Него га просветли Светлост Христовог Васкрсења и Његове победе над смрћу, тако да је Христовим Крстом постао већи, славнији, духовно богатији и већи космополит од свих својих претходника.

Истинска величина се види у способности да видимо даље и дубље, да испод замагљене површине видимо јасну унутрашњост. Управо такав беше цар Константин, такав беше и његов славни Едикт који прослављамо. Видећи Светлост Тиху Свете Славе бесмртног Оца небеског, он је видео даље и јасније од ма ког од својих претходника на трону римском. Он је, данас знамо и слободно можемо рећи, видео бар 1700 година унапред. Јер, непосредно пред сјај Миланског едикта Цркву и империју потресали су Диоклецијанови прогони, најкрвавији и најперфиднији до тада. Они су Цркву украсили мноштвом мученика, али су позну антику нагрдили невиђеном свирепошћу: у доба које се дичило философијом, културом и цивилизацијом, прогоњени су, огњем и мачем, људи чија је једина кривица била у томе што нису веровали у мноштво лажних богова, него у Једнога и Јединога Бога – у Господа Исуса Христа, само зато што нису хтели да учествују у култу власти него су проповедали љубав за сваког човека. И управо када се чинило да ће антика неславно завршити свој славни ток у крви хришћанских мученика, долази Константинова, али и Христова победа. Долази повратак тадашње културне васељене њој самој у откривању трајних вредности хришћанске вере које постају трајне вредности пре свега хришћанске културе, а потом сваке цивилизације. А све је то било могуће само због боговидне далековидости нашег суграђанина – Константина Великог и Славног.

„Увиђајући већ одавно да не треба порицати слободу религије никоме“, вели овај славни човек на почетку Миланског едикта. Никада се ниједан цар пре њега, а ретко ко и после њега, није уздигао до тог степена богопознања и човекопознања. Јер – слобода је основ свеколиког постојања човековог уколико оно треба да оствари своје назначење. Човек је слободан јер је боголик, јер је створен по икони и подобију, по слици и прилици слободног Бога. Јесте да је човек ту слободу злоупотребио још прародитељским грехом, јесте да човек ту слободу пречесто злоупотребљава на разне начине, често угрожавајући друге својом слободом. Али без слободе он није ништа, он се не осећа као човек јер му је у слободи дат осећај његовог назначења за слободну заједницу са Богом. То се тим пре односи на слободу религије. Јер, човек је по природи homo religiosus, религиозно биће, биће које у вери тражи смисао свога постојања. Вера, као највиша човекова активност којом он ступа у заједницу са живим Богом – дакле, као света вера, посебно захтева свету слободу. Јер, вера рађа наду, нада љубав, а љубави нема онде где влада присила. Зато је слобода вероисповести темељ свих осталих вредности, сваке цивилизације и културе која себе сматра вредном човековог поштовања и живљења у њој. Данас ми не тражимо ништа ни више ни мање од онога што је римском императору и потоњем светитељу постало јасно пре 1700 година. А то је основна чињеница да је човеку неопходно омогућити да слободно, ни од кога ометан, верује и исповеда онако како му срце жели и савест налаже. Нису тако далеко била времена када ово није било могуће. Нису тако далеко од нас простори где ово јесте могуће, али многи одступају од вере, не питајући себе уопште о смислу живота у друштвима која нуде такозвани бољи живот. Свети цар Константин Нишки, православни и европски, знао је да оба ова искушења прете да униште не само веру него и друштво, јер друштво без основних вредности само је понешто боље регулисан чопор вукова. Знао је свети Цар и видео да нити помаже присила да се верује или не верује само зато што је неко тако наредио. Знао је и да ниједно друштво неће преживети ако не дозволи свакоме своме грађанину оно основно – веру, искреност и слободу.

Био је свети Константин, у свом Едикту који данас прослављамо, „модернији“ и племенитији него многи властодршци који су уследили после њега, или који владају данас, када су милиони хришћана у свету угрожени. Имајући слободу детета Божјег, он је знао на којим вредностима се може основати град. Потекавши из Ниша, са раскрснице Истока и Запада, знао је добре стране и једног и другог. Зато је саградио престоницу у светлости Новог Сиона и тој престоници подарио племенити идеал који друштво може истински оплеменити – идеал симфоније или сагласија Цркве и државе. Знао је свети Цар из свог личног искуства да не помаже ни силина војске ни јачина присиле ако се све не осени Крстом Христовим и не постане христоносно. Његово виђење – виђење победе у знаку Крста - јесте програм постојања Ромејског Царства после њега и програм „византијског комонвелта“, као и свих нас који делимо његову убеђеност да Христос увек и неизоставно побеђује. Његово виђење убедило га је у оно чиме су после њега хиљаду и више година непрекидно живели византијски цареви, као и српски краљеви и цареви: живу веру да сваки град и свако царство треба да се утемељи у Христовој жртви и у Његовом Васкрсењу, али најпре и највише – у ишчекивању Другог доласка Христовог. И ми данас знамо да је усклик „овим побеђуј“ трајно упућен не само њему него и свима. Знамо да је само у знаку Свепобеде могућа било која победа. Константинова загледаност ка Истоку јесте иста она загледаност са којом ми сваки дан ишчекујемо јављање Господа нашега. То је загледаност у свету Евхаристију. Није случајно Велики Константин Миланским едиктом вратио Цркви све храмове и сва богослужбена места. Незнабожачки цареви, у својој жељи да науде Цркви, одузимали су места на којима се приносила божанска Евхаристија знајући да без Евхаристије нема хришћана, да је она њима хлеб насушни и свакидашњи, потребан за живот више од свега другог. Зато је и дао Цркви да приноси највећу од свих жртава и највећи од свих људских приноса – бескрвну Жртву Евхаристије, Принос над приносима. Зато ће истинско прослављање Миланског едикта увек бити литургијско славље, литургијско сећање на историју нашег спасења у Христу, као и на Његов славни Други долазак.

Имајући, драга чеда духовна, такву величанственост нашег суграђанина пред очима и у срцима, потрудимо се да га будемо достојни, да се не поносимо само рођењем у истом граду и у истој земљи у којима се роди највећи од римских царева. Он знадијаше за праве вредности, за веру, љубав и слободу – будимо достојни те вере, те љубави и те слободе! Он беше „модеран“ јер први јавно признаде слободу вероисповести као основно људско право – користимо и штитимо то право, дајмо својој деци образовање у вери благочестивој и у црквеном животу. Ако славимо свог најзначајнијег суграђанина, поучимо децу ономе чему је он сâм поучио поданике свога царства, а то је лепота вере хришћанске. Ево, Константин беше свестан вредности и јединства Истока и Запада – баш као и свети Симеон и свети Сава после њега, као свети Николај Жички и Јустин Ћелијски, као сви они Оци Цркве који су нам говорили да се не опредељујемо за наметнуте опције и понуђене илузије него за царски пут „изнад Истока и Запада“. Понајпре - да разумемо оно што је у основи Миланског едикта, а то је суштинско, духовно јединство једне државе и друштва као основа свеколиког напретка његовог. Знао је Свети Цар Христове речи да „свако царство које се раздели само у себи, опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати“ (Матеј 12, 25). Не можемо ни у Царство небеско отићи сами него идемо у Заједници, у Цркви, љубећи једни друге. Тим пре је та поука за нас и задатак свих нас као грађана овог друштва и ове старе европске државе: да будемо, попут великог Константина, миротворци јер ћемо се тако синовима Божјим назвати.

Прослављајући данас спомен светог равноапостолног цара Константина и његове свете мајке, царице Јелене, и радујући се слободи богослужења, проповедања, градње храмова, слободног исповедања и живљења вере хришћанске, што је њихова непролазна заслуга, молитвено се, са болом и сузама, сећамо наше браће и сестара, православних Срба на Косову и Метохији, на окупираној светој српској земљи, као и крајишких Срба, прогнаних 1995. године! Сетимо се, молитвено и састрадално, и свих страдалника у Сирији и широм Истока! Сетимо се и свих жртава сурове „транзиције“, бездушних приватизација и социјалне неправде у свим њеним издањима!

Сви треба да се угледамо на светога цара Константина у његовом старању за сирочад, удовице, гладне и немоћне, као и на задивљујућу филантропску и добротворну делатност Цркве првих векова.

Сви ви, драга наша децо духовна, прихватите спремно и радосно, попут светога Константина Великога, свето Јеванђеље Христово! Чујте глас: Овим побеђујте! – побеђујте Крстом Христовим, којим дође радост свему свету! Нека се свако људско срце просветли часним и животворним Крстом Господњим! Он је преобразио и осмислио васељену и историју. Он је вечни знак победе Христове над злом, грехом и смрћу. Васкрсење не бива без Крста, а ко год се Крсту Христову клања и њиме живи, тај узима учешће и у Васкрсењу Христовом, у победи Његовој ,,над кнезом овога света” (Јов. 12, 31), над свим његовим тминама, обманама и неправдама.

Нека прослава испуњења седамнаест векова од дана када је истина хришћанске вере засијала попут Сунца буде и свима нама повод да схватимо величину догађаја који прослављамо! Плод тога чудесног догађаја јесте остварење апостолске мисије Цркве у свету. Придружите нам се, драга наша децо духовна, у овоме слављу! Нека сваки наш дан буде ново прослављање Христа Господа, а у Њему и овога догађаја! Будимо сарадници Христови у делу спасења света! Будимо, макар у маломе, сведоци љубави Христове и јединства у Христу, Господу нашем, и у свепобедној сили животворнога Крста Његова! Амин.

Дано у Нишу, Константиновом граду, на дан Светог Цара Константина и Јелене, 3.јуна/21. мај 2013. године.

ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ПОВОДОМ ЈУБИЛЕЈА МИЛАНСКОГ ЕДИКТА (313 - 2013)

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ

Митрополит загребачко- љубљански ЈОВАН

Митрополит црногорско- приморски АМФИЛОХИЈЕ

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ

Епископ осечкопољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ славонски САВА

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ

Епископ ваљевски МИЛУТИН

Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ

Епископ нишки ЈОВАН

Епископ западноамерички МАКСИМ

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ

Епископ крушевачки ДАВИД

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН

Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

Викарни Епископ липљански ЈОВАН

Викарни Епископ ремезијански АНДРЕЈ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Епископ брегалнички и мјестобљуститељ Епархије битољске МАРКО

Викарни Епископ стобијски ДАВИД

У суботу 21. септембра 2013. године предавање на тему ”О Пресветој Богородици” је одржао ђакон Радмило Чизмовић из Никшића.

Фотографије са предавања

Манастир Острог

Манастир Острог