Вода ватру гаси. Ватра ватру потпаљује.

Суседу се не чини оно што се не воли чинити себи

.

Босномржњи лек није Србијомржња, већ Аллааха Самога ради Србијољубље.

Бошњомржњи није лек Србомржња, већ Самога Бога ради Србољубље.

И обратно је тако.

А самољубље, Аллааха-Бога, Самога ми, није ништа сем, самоштетност, самоуништење.

Док су нам палили џамију многи, неки су нам помагали.

Кими нам је послао вест, па смо имали више времена, а његов отац Раде је помогао Џелепи Шанију, нашем хаџији, осамдесетогодишњаку, тада, и извео га до куће.

Ћирилицом Аллааха-Бога проносим, и сваким бих писмом, а умем и 'арабским, а како нема предности 'Араи над не'Арабијем, нити обратно, тако нема предности ни арапски над неарапским, па ни латиница над ћирилицом. Ослушкујем, чујем, слушам и послушам тако Ахмеда Мухаммеда, благословљеног коначног посланика Аллааховог-Божјег.

Скинеш само копрену, да видиш оком, срцем да увидиш, пред Аллаахом-Богом Самим, само да се не постидиш, кад се буде мерило, кад намера уз дело буде мерило.

Видом, увидом, против привида! Именом Аллааха-Бога!

Људи злобе људима, безБожно, а кад Бог пусти да се деси, тад се питајмо, што је пустио нечију злобу и нељудскост, на нас добре, па онда увидимо и просудимо шта је искушење, шта казна овоживотна прочишћавајућа, шта казна коначна пречишћујућа. Преписивање од злобног је злоба. Лоповлук лопову, је лоповлук.

Монашки живот није бег од стварности, већ непосредни сусрет са стварношћу која нас окружује, иако тој стварности приступамо из перспективе вечног Царства Божијег. Ми не бежимо од проблема овог света, али се суочавамо са њима у светлости есхатолошког обећања Христовог. Зато је монашки живот за нас живот у пуној реалности Еванђеља. Истовремено, наш живот је и духовна арена у којој се боримо са страстима и слабостима пале људске природе, како бисмо што више узрасли у љубави Божијој, гледајући једни на друге и на све људе око нас у перспективи Божијег промисла да сву твар преведе из пропадљивости у вечно постојање.

Наравно, ми монаси се на бавимо спекулативном философијом, већ животом у Христу са циљем да љубављу познамо свет око себе и тако дођемо у познање воље живог Бога коме служимо, остварајући себе у Христу Господу као удове тела Христовог - Цркве

Опет бих вас упутио на предиван текст архимандритга Василија Гондикакиса - Монашко ткање на чунку живота које је један од кључних текстова за разумевање смисла монашког живота http://www.vavedenje...net/page66.html

Пажљиво прочитајте овај текст и видећете да је монашки живот један посебан однос према стварности у којој живимо. Монах није биће које одједном фасцинира својом необичношћу, већ пре свега човек који открива природни начин постојања и живота у Христу. Тајна монаштва зато није у неким посебним методама и философији, већ у једноставности постојања, у којој живимо као деца али не детињимо умом (1Кор, 1.20). Сећам се мог сусрета са великим старцима и делатницима духовног живота: старцем Порфиријем, Јаковом са Евије и старцем Пајсијем Светогорцем. У сусрету са њима човек доживљава природно постојање људске природе, свака туга постаје радост и свака недоумица чудесно јасна тајна Божија. Они ни ме нису фасцинирали неком посебном способношћу колико једном једноставношћу и добротом пред којом човек осећа потребу да излије своју душу и нађе најсигурније духовно уточиште. Дубоко верујем, а нисам једини, да сам у њима упознао светитеље Божије, људе будућег века, људе који су већ у овом животу остварили начин постојања на који смо позвани у Царству Христовом.

Монашки живот не искључује друге благословене начине живота у Цркви, иако монаси трче ка вечности и одрчу се чак и благословеног живота у браку и породици, настојећи да своје постојање заснују у потпуности на Христу, запостављајући чак и своје биолошко, природно, постојање.

У монашком братству ми брата не видимо само као неког споредног сапутника или колегу као Царству небеском, већ изнад свега разумевамо да ми као личности не можемо да се остваримо и спасемо без свога ближњега. Други зато за нас није нужна неопходност или, не дао Бог, конкуренција или опасност, већ главни предуслов нашег остварења као пуне личности у Христу. Уколико нисмо у стању да ближњег заволимо барем као себе саме наше спасење и вечни живот је под знаком питања. У манастиру зато треба да живимо са свешћу да се не спашавамо као појединци, већ као заједница и да онај који не осећа и не доживљава ближњег као саставни део своје личности заправо сам себе удаљује од те заједнице и улази упростор индивидуалног постојања и вечног мрака.

Општежитељни монах ураста у заједницу Христову одричући се од свог индивидуалног постојања, воље и амбиција како би урастао у колективну личност Христову - Цркву - оличену у братству чији члан постаје. Зато се истински напредак у монашком животу не мери количином личних достигнућа, подвига и успеха, већ у оној мери у којој смо у стању да радости и туге свог ближњег, суштински доживљавамо као своје и себе остваримо као део заједнице у којој смо положили своје завете. Монашки живот је на својеврстан начин негација индивидуалног постојања и пресаздавање себе као личности која једино може да постоји у заједници. Стога је монашки живот један од најлепших израза евхаристијског, црквеног, начина постојања на који нас позива Господ. Монаштво је вековима било стални подстицај и подсетник Цркви да идемо ка Царству небеском у коме ћемо живети другачијим начином постојања од овог биолошког начина постојања у овом свету и веку. Монашки живот је зато не НЕприродни, већ НАТприродни начин постојања и израз жеље човека хришћанина да и у овоме свету и веку живи у радости Царства Божијег.

Након двадесет година свог монашког живота, иако још као почлетник, могу само да кажем да ми је жао што можда раније нисам започео овај начин живота, иако у дубокој благодарности Богу који ме је призвао овом начину постојања, са дивљењем гледам како ме је Господ постепено припремао за живот који сам са радошћу изабрао и који никада не бих мењао ни за шта на овом свету.

Архимандрит Сава Јањић

Свети Василије Острошки (Јовановић) рођен је у селу Мркоњићи, Попово Поље у Херцеговини, у Републици Српској. Када је одрастао отишао је у требињски манастир Успенија Пресвете Богородице и ту се замонашио.

Као монах убрзо се прочуо због свог подвижничког живота, а касније је изабран и посвећен за епископа захумског и скендеријског.

Као архијереј живео је у манастиру Тврдошу и одатле утврђивао у Православљу своје вернике, чувајући их од турских свирепости и латинског лукавства. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог где је наставио свој опасни подвижнички живот, уз много топле молитве и бриге за своје вернике.

Упокојио се у Господу 1671. године, а његове чудотворне и целебне мошти и његов гроб чувају се до данашњег дана. У њихову моћ исцелења и утехе верују подједнако и хришћани и муслимани. У Острогу се сваке године на Тројчина дне одржава велики народни сабор.

Српска православна црква слави Светог Василија Острошког 12. маја, по грегоријанском календару (29. априла, по јулијанском).

Манастир Острог - Високо изнад Бјелопавлићке равнице, на њеној западној страни, између Никшића и Даниловграда, при једној окомитој стијени, налази се манастир Острог. Иако су прве основе овог манастира дали неки испосници, који су у острошким пештерама нашли погодно место за свој усамљенички и подвижнички живот, његовим првим оснивачем с правом се сматра св. Василије Острошки, митрополит Захумско-херцеговачки.

Кад је св. Василије, почетком друге половине ХVII века, добио на управу источнохерцеговачку епархију, он је прешао из манастира Требиња (Тврдоша) негде у околину Никшића. Ту се почео носити мишљу да оснује један манастир. По народном предању, прво место које је за ту сврху узео у обзир била је Милића Пећина, која се налази западно од села Загорка, у Пјешивцима.

Затим је дошло у обзир једно црквиште поред села Дреновштице, такође у Пјешивцима. Напокон се одлучио за садашње место на коме се налази манастир Острог. Ту је обновио оно што је затекао покуповао нешто од најближег земљишта и све то приложио манастиру.

У свом завештајном писму он о томе каже: "То све приложих и дах цркви у Острог... гдје ми је тамо други труд и именије, које приложих... за своју душу од својего усрђа."

Манастир је добио име по брду које се високо уздиже изнад њега. Отуда му још и назив Подострог и дели се на Доњи и Горњи манастир. Горњи је удаљен од доњег 20 до 30 минута хода, а узаним колским путем и читав сат. Терен око манастира и његова околина са густом шумом ванредно лепо и импресивно делује на посетиоце. Најупечатљивије делује Горњи манастир са своје две пећинске црквице које се налазе високо у стени, и са чудотворним моштима Острошког Светитеља, које су ово место учиниле једним од најпосећенијих светилишта Српске Цркве.

Ово место одликује се пријатном климом и природним реткостима. Оно има најмању разлику између зимске и летње температуре у нашој земљи. У Горњем манастиру успева винова лоза, чак и нар (морски шипак), мада је његова надморска висина скоро 900 метара.

У Горњем манастиру налазе се две црквице. Једна је (горња) посвећена Часном Крсту, а друга (доња) Ваведењу Пресвете Богородице. Горњу је подигао 1605. године јеромонах Исаија из села Попа крај Никшића, с благословом Митрополита Василија, а живописана је 1667. године. За доњу се не зна тачно када је саграђена. По једној верзији народног предања, подигли су је испосници који су ту живјели прије светог Василија.

По другој, пак, верзији коју је још Вук Караџић прибиљежио по казивању острошког архимандрита Никодима Раичевића, цркву је саградио митрополит Василије.

И ова је црквица живописана, вјероватно кад и горња (1667. године). У њој почивају мошти св. Василија. 1774. године монах Михаило Васојевић, с благословом Игумана Јосифа Бошковића, за спомен себи и својим родитељима, дозидао је уз црквицу припрату.

Садашње келије у Горњем манастиру скоријег су датума, јер су старе изгореле 1923. године. Обе пећинске црквице које су без дрвне конструкције, том приликом остале су неоштећене. Нове келије у Горњем манастиру, започете 1923, завршене су 1926. године за време управе архимандрита Леонтија Митровића. Архимандрит Митровић подигао је у Горњем манастиру и још једну већу зграду за преноћиште поклоника.

Ова зграда срушене је 14. новембра 1958. године од стења које је са високих острошких литица на њу пало, али је ове године поново оправљена. Том приликом жртава није било. Једну мању зграду у Горњем манастиру, звану "Кулица" , подигао је дугогодишњи чувар Ћивота, Христифор Љепева, негдје у другој половини ХIХ века.

Место на коме се налази Доњи манастир раније се звало Косјерадићи или Госерадићи. У време оснивања манастира около је било насељено и имало јечак и сеоску цркву. Кад је митрополит Василије купио ово и нешто од околног земљишта, он је у близини те цркве подигао амбар и кућу за млађе, те од свега тога касније постаде манастир-Доњи манастир Острог.

У непосредној близини овог манастира постојала је још једна црква, подигнута 1723. године а посвећена св. Георгију. Она је срушена за време слегања земљишта 1896. године. Садашња црква у Доњем манастиру, посвећена св.Тројици, подигнута је 1824. године одобрењем митрополита Петра I, трудом архимандрита Јосифа Павићевића, а прилозима побожних хришћана. Горњи део звоника ове цркве подигнут је прилозима једне побожне Приморке у другој половини ХIХ века.

Конак на кршу, више цркве у Доњем манастиру, саградио је 1742. године архимандрит Стефан Павићевић, док је други подигао 1800. године игуман Петроније Дамјановић. Први је проширен 1881, трудом и настојањем епископа Захумско-рашког Висариона Љубише, а други 1936. године, када је обновљен и велики потпорни зид, за вријеме управе архимандрита Леонтија Митровића. У Доњем Манастиру налази се једна мања зграда, звана "Кулица", али вријеме њеног постанка је непознато.

Први игуман у манастиру Острогу био је Исаија из села Попа крај Никшића. 


Иако се Острог не може да мјери по својој архитектури и фрескама, са нашим великим и значајним средњовјековним манастирима, он им је зато раван по својој духовној и националној улози.

Спаситељ је био у Кани Галилејској, где је излечио сина царевог чиновника па како се приближавао јудејски празник, по некима Педесетнице, а по другима Пасхе, зато и он дође у Јеруса лим. Христос је у време празника долазио у Јерусалим зато, што се онда скупљало много народа, а особито побожног, па је проповедајући и чинећи чуда многе к себи обраћао. Овчија бања била је на „овчијој капији“о којој и Нејемија говори, и која је добила име јамачно од бање, а бања се опет зове тако или зато што су се ту прале овце, које су биле намењене за жртву или зато, што су се ту продавале. Овако је бања позната и због своје лековите воде а данас се зове Богородичина благајница. Ова је бања била преобраз новозаветног крштења. Јер као што је она лечила болести, исто тако и ова је; разлика је само у томе, што је Овчија бања лечила телесне, а хришћанска бања крштења, лечи душевне болести и што је прва лечила само по неколико пута у години, а друга лечи увек и на послетку прва је лечила при. силаску анђела а друга лечи при силаску Св. Духа. Овчија бања имала је унаоколо пет притвора, пет оделења испод стреје, које су два реда стубова држали и у тим притворима чекали су болесници да се вода узмути јер је само тада лечила.

Јер анђео Господњи силазаше у одређено време у бању и мућаше воду; и који је најпре улазио пошто се замути вода, бивао је здрав, па ма каква болест да је на њему.

Бања је дакле лечила само једанпут у години и то незнано кад, па и ако је сила Божија неограничена и његова благодат бескрајна један пут је и само једног лечила јер је и закон дат сам једном јудејском народу, а бања хришћанског крштења лечи увек и све, јер је и Јеванђеље дато целоме свету. Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље свакоме створењу, па ко узверује и крсти се, спашће се, а ко не верује осудиће се казао је Господ Спаситељ.

И онде беше један човек који тридесет и осам година беше болестан. Јеванђелист не каже, ни одакле је ни које онај болесник! Напомиње само да је сиромах и да 38 година болује хотећи тиме да нам претстави, како величину и тежину болести тако и надприродну силу која га је излечила.

Кад виде Исус овога где лежи, и разуме да је већ одавно болестан, рече му: хоћеш ли да будеш здрав?

Дуговремени болесник чекајући 38 година да се вода замути показао је тиме већу и бољу сталност и стрпљење од других па зато се Спаситељ к’ њему и обраћа учећи нас тиме, да Бог онима помаже, који имају постојану наду на небо а и народна пословица каже: трпљен спасен. Међутим, Спаситељ му не каже: хоћеш ли да те излечим! јер је знао да га болесник не познаје, већ га пита: „хоће ли, жели ли, да буде здрав! и то не зато, што није знао какав ће одговор добити, а особито кад болесник већ 38 година болује, већ зато, да би и други видели његову сталност и издржљивост.

Одговори му болесни: да, Господе, али немам човека да ме опусти у бању кад се вода замути; а док ја дођем други сиђе пре мене.

Из ових речи види се, да је овај болесник био сирома и без сродника. Међутим и ако за тако дуго време није могао добити реда да благовремено уђе у купатило ипак је не само био постојан у нади, да ће и на њега доћи ред, него због тога се није тужио ни на Бога нити на ближњега па се на послетку не усуђује ни Спаситеља да моли за помоћ. Тридесетосмогодишње лежање овога болесника у бањи, на месту, где увек има доста људи, који се никад не хтедоше смиловати да га у воду спусте, уверава нас, да су Јудеј и у оно време били и сувише немилосрдни.

Рече му Исус устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек и узевши одар свој хођаше. А тај дан беше Субота.

Заповедајући Спаситељ болноме да и постељу са собом узме и иде, хтео је тиме да увери своје непријатеље, да је он заиста свемоћни Господар целе природе. Ово је чудо народ задивило, но, код старешина изазвало је гунђање, бајаги што је болни излечен у Суботу, али у истини зато, што их је чудо разљутило па је и проузроковало гњев њиховога пакосног Фарисејског срца, па зато:

Тада говораху Јевреји ономе што оздрави: данас је Субота, и не ваља да носиш одар.

Злобни Фарисеји несмејући ништа да кажу Спаситељу, који је по њиховом мишљењу нарушио закон о Суботи, укоравају излеченог болесника! Хо, баш по Св. Писму, закон о празновању старозаветне Суботе, која је сада замењена са Недељом, ниуколико не забрањује старање о преким потребама, како телесним тако и душевним, па ни надгледање саме животиње, а камо ли страдајућег човека. И тако, на овај дан дозвољава се вршење нужних послова, а наређује чињење дела љубави, што је и Спаситељ овом приликом учинио.

А он им одговори: онај што ме излечи, он ми рече: узми одар свој и ходи. А они га запиташе: Ко је тај човек, који ти рече: узми одар свој и ходи? Но, излечени није знао ко је; јер се Исус уклони, почем много људи беше на том месту.

Сиромах не противећи се Фарисејима ипак дубоко уважава и слуша онога, који га је само са једном речи излечио, па и ако није знао ко је његов добротвор. Спаситељ се беше уклонио да би избегао похвале од стране народа а тиме прекратио и гунђање неблагодарних и пакосних Фарисеја.

А потом, нађе га Исус у цркви и рече му: ето си здрав, сад више не греши, да ти не буде горе.

Спаситељеве речи: Здрав си и више не греши уверавају не само о томе, да је Исус Христос истинити Месија, него да је и дуговремена болест излеченога била последица његових грехова, па зато му Спаситељ и налаже, да се убудуће чува грешења, јер му, каже: може ти бити и горе, тј. може бити осуђен на вечне муке, јер само ад може бити гора казна од 38-мо годишње тешке болести, а у крајњој нужди и усамљености.

Болесник је на сваки начин због кратког задовољавања неких својих страсти изгубио најважнији део свога живота, но зар се то исто и данас не догађа пијаницима, сластољупцима, развратницима и другима?

А човек отиде и каза Јеврејима: да је оно Исус који га излечи:

Благодарни исцељеник јавио је Јудејима, ко га је исцелио, али не у намери да га изда већ да га као благодаран прослави.

Тонски прилог Радија Светигора

http://www.mitropolija.com/nedelja-raslabljenog/

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/14/05/10.05.14_zbor_-_jubilarna_300ta_tribina_hrama_sv._trifuna_64kbps.mp3

Извор: Слово љубве радио

Филм је урађен у продукцији "Пријатељ Божији".

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/14/05/08.05.14_zbor_-_episkop_teodosije_na_radio_gracanici_64kbps.mp3

. У монашком животуми не тежимо да акумулирамо знање и претворимо наше манастире у својеврсне академије или школе, већ да радимо на познању живог Бога. Наравно, то не искључује ни у чему потребу постојања и таквих институција у Цркви и монаха који би се бавили многим важним интелекуталним активностима на пољу образовања, истраживања и сл. Како да разрешимо овај проблем?

У западној хришћанској традицији постоје разноврсни монашки редови. Неки од њих су више контемплативни и монаси су потпуно посвећени молитви. Неки од њих као нпр. Картузијанци, које сам имао прилике да непосредно упознам, живе у потпуној одвојености од света и посетилаца, много више него наши монаси на Св. Гори. С друге стране имамо друге редове као нпр. Језуите, Доминиканце и сл. који су дали велики број значајних научника, професора, истраживача.

У нашој православној источној традицији монаштво је увек у својој суштини остало окренуто непосредном живом познању Бога кроз молитвени и богослужбени живот и кроз послушања у заједници у којој живимо. Да ли то значи да се православни монаси не могу бавити науком? Засигурно могу, али треба јасно направити разлику. По мом мишљењу, монаси који се одлуче да живе у што је већој могуће одвојености од света и посвете себе традиционалном православном типу монаштва требало би да приме велику схиму и да са њом не могу да напредују ни у црквеној јерархији нити да напуштају своје манастире како би се бавили другим делатностима које су важне за Цркву. Они, пак, који желе да живе као монаси, али истовремено осећају позив да помогну Цркви у важним пословима (образовању, научном раду и сл) требало би да то чине искључиво као расофори без узимања традиционалних завета. И једни и други су монаси који ако служе честито Цркви раде веома похвалан и богоугодан посао, али различити су путеви служења.

У Грчкој на пример, имамо јасније дефинисане врсте монаха. С једне стране су Светогорци и монаштво у општежитељним манастирима који су већином у статусу исихастирија, односно подружница великих светогорских манастира. У њима монаси носе велику схиму и посвећени су традиционалном монашком животу светогорског типа и под духовном су јурисдикцијом Патријарха Цариградског као и Светогорци. Такви монаси према мом сазнању не бивају бирани ни за Епископе јер је амбиција у напредовању у црквеној јерархији озбиљна претња за општежитељног православног монаха.Познато је да не постоји пракса да Светогорски монаси као великосхимници постају Епископи или је реч о посебним изузецима. С друге стране, постоје монашке заједнице расофорних монаха који живе у целибату, али не примају монашку схиму и не дају формалне завете и већином су у свештеном чину. Они већином раде на помоћи локалном епископу у мисијском и образовном раду, воде школе појања, баве се хуманитарним радом, ангажовани су и у научном и интелектуалном раду, а неки од њих који имају посебан дар за пастирско руковођење завршавају више степене образовања како би се припремили за епископски чин. Делатности и једне и друге врсте монаха су и те како благословене и значајне за Цркву, али млад човек који жели да се потпуније посвети Богу мора да направи избор у каквој ће монашкој заједници живети.

У СПЦ немамо ту разлику и зато у јавности понекад настаје конфузија. На пример, често чујемо критику на рачун појединих људи који су примили монашки чин како би се више посветили Богу али и спремили за пастирско служење јер путују по свету, завршавају школе и баве се научним радом. Њих критикују што не седе у манастиру, што путују по свету или чак што једу месо. По мени је њихов начин живота веома похвалан, уколико је са благословом надлежног Епископа, јер важно је да се они што боље спреме као будући пастири који ће водити нашу Цркву. Једино мислим да би било добро ти људи не примају уобичајене монашке завете као општежитељни монаси и да не узимају велику схиму, тј. да остају у статусу расофорног монаха. Они већином постају веома брзо клирици и самом чињеницом да нису ожењени, а приме чин, узимају на себе обавезу девичанског живота. Као клирици они примају истовремено и обавезу послушности према црквеним властима. Отуда сматрам да није неопходно да примају формалне монашке завете који упућују на начин живота у монашкој заједници и удаљености од света и светског живота, што се може видети из текста монашког пострига.

С друге стране, они који осећају позив да свој допринос Цркви дају у општежитељном монаштву требало би да примају велику схиму после које не било могуће напредовање у црквеној јерархији и бављење другим пословима у Цркви осим живота у свом манастиру и свом братству. На тај начин би се општежитељни манастири боље сачували од осипања и монаси од лутања по свету. У најранијим текстовима чина монашења говори се да монах даје обећање да ће остати у манастиру свога пострига, а после је због разних цкрвених потреба додато "или у месту које му по светом послушању буде додељено". Веома је важно приметити да је останак у свом манастиру покајања био једно од најранијих монашких правила и дан данас добро устројени манастири у Грчкој нпр. не примају монахе који су напустили свој манастир у коме су замонашени. У западним монашким регулама постоји и посебан завет "stabilitas loci" који одређује да монах мора да остане тамо где је започео монашки живот и трпељиво проходи послушање игуману и братији у Христу.

Напомињем да су обе врсте монаха и те како потребне Цркви али да је фер према себи и Богу да млад човек који жели да поптуније служи Богу направи јасан избор пре уласка у манастир. Чему на пример да неко само формално даје монашке завете и обећање да ће остати у свом манастиру, а сутрадан се већ спрема да служи као пастир и да живи потпуно посвећен тој дужности? Ако млад човек осећа позив и жељу да потпуније служи Богу у пастирском раду добро је да приђе Епископу и да уз њега живи монашки заједно са другима који раде при Епископији. Епископ би таквог човека могао да прими као расофора и омогући му даље школовање и припремање за служење Цркви у складу са својим могућностима. Они који имају више талента за научни рад могли би да раде на формирању и одређених института при Цркви које би водили и радили на даљој просвети. С друге стране, монаси који су одлучили да буду у општежитељном манастиру треба да служе Цркви на други начин и, примивши велику схиму након периода духовне провере, свој допринос треба да дају превасходно у молитви, богослужењу и својим манастирским послушањима.

Не треба изгубити из вида да безбрачно свештенство никада није нестало у Православној Цркви. У Грчкој и Кипру нпр. су такви клирици већином у чину архимандрита, иако не живе у манастирима и вредно служе Цркви у разним другим делатностима. Такође су сви редом расофори, као што је и већина Епископа, ако не и сви, у чину расофорних монаха. Ова пракса сведочи да је реч о древном обичају у Цркви и код нас овакве разлике не постоје вероватно због специфичних околности у којима се историјски развијала Црква на нашим просторима.

За нас православне хришћане је важно да разумемо да је благословено свако служење у Цркви које је засновано на смирењу, љубави и послушању. Међу светитељима имамо не само монаха пустињака и оних из општежитељних манастира, већ велики број црквених пастира и великих учитеља Цркве, људи који су живели у браку или који су живели у девичанству, ожењених и неожењених свештенослужитеља. Зато је јако погрешно вредновати једно служење изнад другог на основу неких спољашњих, најчешће моралистичких, критеријума. Иако сам општежитељни монах, лично бих рекао да је пастирско служење највећи израз љубави према Богу јер пастири Цркве следују самом Архипастиру Христу и савкодневно себе приносе на жртву служења верном народу. А подвижничкии живот важан је за свако служење Богу, било да је реч о пастиру, монасима који живе у манастиру, монасима научницима или професорима, светштенику који има породицу, свештенослужитељу који служи Христу безбрачно, лаику који има породицу или, пак, оном који служи Богу у девичанству.

Архимандрит Сава Јањић

Блог оца Дејана

Када је 1943. отпочео прогон грчких Јевреја и њихова депортација у нацистичке концентрационе логоре, владика је упутио званични протест окупационим властима. У писму, које су својим потписима подржале водеће личности јавног и културног живота Грчке, архиепископ је описао дугу историју Јевреја у земљи, истакавши да, као примјерни грађани, они не представљају никакву пријетњу Њемачкој. Он је упозорио да ће свијет једног дана позвати на одговорност оне који депортују Јевреје.

„Наша света вјера не познаје супериорне или инфериорне квалитете засноване на раси или вјероисповијести“, наводи се у апелу.

Сазнавши за писмо, високи SS представник за Грчку, генерал Јурген Струп, запријетио је да ће стријељати Архиепископа, на шта му је владика упутио свој чувени, храбри и помало саркастични одговор: „Према традицији Грчке православне цркве, наше архијереје не стријељају, него вјешају. Молим Вас да поштујете нашу традицију“.

Окупационе власти су једном од владике тражиле да састави листу грађана који ће бити погубљени у одмазду за убиство једног њемачког војника. Архиепископ им је предао листу свих епископа Грчке цркве, са својим именом на врху. Погубљења нису извршена.

Након што је депортација Јевреја настављена, Архиепископ Дамаскин је позвао шефа атинске полиције Ангелоса Еверта у своју канцеларију и рекао му: „Разговарао сам са Богом и моја савјест ми говори шта морамо урадити. Црква ће издавати лажне крштенице сваком Јевреју који их буде тражио, а ти ћеш издавати лажне личне карте“.

Захваљујући храбром и одважном ставу владике Дамаскина, хиљаде грчких Јевреја је преживјело Други свјетски рат.

Преузето са блога:

http://invia33.wordpress.com/2014/05/07/arhiepiskop-damaskin/

Старац је говорио да је то оно што Господ говори у Јеванђељу: „Ако семе не падне на земљу, не доноси плода“ (Мк. 4, 26). Тако и ми, ако у нама не умре стари човек кроз држање заповести Божијих, не можемо постати носиоци дара вечног живота. Оно што се догодило у животу нашег Прволика – Господа Исуса Христа, треба да се догоди у животу сваког од нас.

Свети апостол Петар у својој посланици говори да „Суд Божји полази од дома Божјег“, од нас и још „ако се праведник једва спасава, шта ћемо ми грешници“ (1. Пт. 4, 18). Суд Божји се састоји управо у томе да ми окусимо смрт по узору на Њега кроз држање заповести Божијих. Ми не треба да се угледамо на друге људе, већ на Христа и да се њему уподобљавамо у Духу, Њему да се саображавамо.

Свет не разуме ове речи, али сваки искрено верујући човек треба да има ову перспективу у животу. Онај ко живи распињући себе држањем заповести, не осуђује друге, јер нема мишљење и схватање какаво имају људи у свету.

• Богословље
  

У Синаксару Недеље мироносица помињу се још Марта и Марија, сестре Лазареве, Марија Клеопова и Сосана. Празник је установљен у IX веку, а песме за празник писали су Анатолије, игуман студијског манастира (IX век) или солунски Епископ (IX или X век), Косма монах (око 743) и Теофан (после 843). У служби ове недеље певају из посљедованија Великог петка и песме посвећене мироносицама и тајним ученицима Христовим.Те недеље, као и три наредне, на вечерњу се после стихире на стиховње певају стихире Пасхе: „Пасха свјашченаја“, а на јутрењу читав Пасхални канон са додатком нарочитих богородичних (који се и током Светле седмице певају после тропара Пасхалног канона свакодневно, осим првог дана). Тамо где је храм посвећен женама мироносицама, додаје се још и величаније. Особеност суботње службе ове седмице је то што се на њој врши оданије празника, па се зато на „Господи воззвах“ певају исте стихире као и на сам празник.

Сваког дана њен вид и слух су се погоршавали. Понекад су се њене руке толико тресле да би се грашак из њеног тањира откотрљао на под, а супа исцурила из шоље. Син и снаха нису могли да јој помогну, али их је нервирао неред који је правила. И једног дана су рекли – што је много, много је, па су за њу поставили мали сто у ћошку поред ормара за метле и дали јој да тамо сама једе све оброке.

За вријеме јела, она би их гледала са другог краја собе, очију пуних суза, али они тешко да су разговарали са њом, осим што би је грдили кад би јој испала кашика или виљушка.

Једне вечери, управо прије вечере, мала дјевојчица је сједила на поду играјући се са коцкама.

“Шта то правиш? – упитао ју је отац озбиљно.

“Правим мали сто за тебе и маму” – одговорила је, “Тако да можете сами да једете у ћошку када ја будем велика.”

Отац и мајка су занијемили и то је изгледало као да траје цијелу вјечност. А онда су почели да плачу.

У том тренутку су постали свјесни онога што су урадили и туге коју су проузроковали. Те вечери вратили су старицу на њено право мјесто за великим столом и од тог дана она је увијек јела са њима. А кад би комадић хране пао на сто или би виљушка залутала на под, изгледало је да више нико не мари за то.

Прве две Марије и Саломија, „купише мирисе и миро да помажу Исуса“ (Мк. 16,1; Лк. 23,56) који је лежао у гробу. Обично се узима да су по том миру и мирисавим уљима ове жене назване Мироносицама заједно са осталим женама које су Исусу служиле својим имањем. Но, тај назив оне носе и по једној много важнијој околности. Те свете жене су биле прве благовеснице и проповеднице Христовог Васкрсења и оне су повратиле мир и спокојство међу народ и ученике Христове које беше обузео страх, неспокојство, разочарење, неверје када су видели свога Учитеља да је издахнуо на Крсту. И по томе, дакле, повраћеном и на свагда учвршћеном спокојству - миру оне носе с правом то заслужено име, поред кога је уследио још и назив Равноапостолних жена, због њихове ватрене проповеди Васкрсења Христова, највеће, најглавније и најважније истине хришћанске вере. Јер Васкрсењем Христовим, као историјским фактом, утврђују се и оснажују и све друге истине, а без њега оне се колебају, падају и руше. Отуда апостол Павле и каже: „А ако Христос не уста, узалуд проповиједање наше, а узалуд и вјера наша“ (I Кор. 15, 14).

Колико год је важна чињеница да се васкрсли Богочовек јавља прво женама и Марији Магдалини - јунакињама које љубав према Христу не напушташе и онда када се сви испред Крста разбегоше, и које храбро ноћу на Његов Гроб пођоше - толико исто је важан и поздрав њиховог васкрслог Учитеља. Све те жене Мироносице прве су чуле, а преко њих и све жене хришћанке, прву и најрадоснију реч коју је Богочовек изговорио после свога васкрсења, поздравивши их најлепшом речју: „Радујте се!“ Прву реч после свога Васкрсења Христос је упутио жени, јер кроз жену долазе деца, радост и спасење, нараштај који наступа, и миран починак старости у гробу, која једино спокојно у исти се спушта са васкрслим Христом, који је својом смрћу уништио смрт и даровао живот вечни.

Када се васкрли Богочовек јавио својим ученицима, поздравио их је са: „Мир вам!“ и „Не бојте се!“ а жене, дакле, поздравио је са: „Радујте се!“ Јасно је да је оваквим поздравом жени дао до данас највећи дар и признање, ослобађајући је и подижући је до равноправног односно равноапостолног значаја и трона. Ову радост жени донео је и дао је Васкрсењем својим Богочовек, васкрсавши спутану и палу жену попут Марије Магдалине, јер је познато да је у историји старих народа све до Христа, духовно стање женино било и поред све културе Старог века исувише бедно у породици, и у друштву и у држави. Шта више, што је култура била већа, жена је падала све ниже и дубље у ропство које је пружало ужасне слике и примере њеног моралног пада.

Управо у доба када је римски цар Август преко државних закона употребио сва средства да од брака створи „државни строј за множење потомства“ одобравајући конкубинат - многоженство, а презирање нероткиња, сиромашним селима Галилеје пролазио је Богочовек Господ Исус са својом узвишеном Божанском појавом и науком. За њим су ишле масе народа и мноштво жена, без обзира на порекло, сталеж и узраст. Јеванђелист нарочито истиче да су му многе жене служиле „имањем својим“ (Лк. 8,3). Где год би се Христос појавио долазиле су и жене, да их задахне божанском чистотом, којој жена нарочито тежи; долазиле су му да их подигне, узвиси и да преко њих морално подигне и препороди читав свет Старога века.

Христос није учио као што су налагали закони Старога века, да жену нероткињу треба отпустити, већ је тражио да човек не раздваја и не раставља оно што је Бог саставио. Христос је дао браку дотле непознату сврху, уздигавши га у правду бескрајног усавршавања супруга тако, да брачници дају једно другом могућност да у брачној вези подигну што потпунији Божији лик, те и рађање деце из такве одухотворене заједнице све више престаје да буде од воље човечје и телесне, већ бива и постаје све више од воље Божје. Један свети отац је рекао: „Хришћанка није више жена у апсолутном смислу мужевљева, већ је управо Христова, који ју је подигао из кала... Зато је жена живо огледало човеково, у коме се вазда огледају благодатна својства Христова, управо она је лик и слава човекова, као што је и Христос био на земљи лик и слава Очева“.

Нови значај жене

Овај нови, високи и пресудни значај жене у историји преокренуо је Богочовек Христос, а Духом Божијим руковођена истакле су га свете жене Мироносице које су прве и чуле прву реч васкслог Богочовека: „Радујте се!“

Христос зауставља разјарене ревнитеље закона, који су хтели да каменују прељубницу, и решава један од најтежих социјалних проблема, који се спустио са своје најчистије висине до кала, а у који је тадање друштво било бацило жену, и Он је подиже, буди у њој свест и савест и упућује је у нови живот: „Иди и не греши више!“

Христос ослобађа и спасава награђени тип жене Старога века и света, тип који св. Јеванђелист приказује у Марији Магдалени коју је Богочовек ослободио од седам бесова, па је диже чак до лика равноапостолскога. Марију Магдалину као јеванђелску личност зна и историја. Живот и рад Магдалинин у проповедању Васкрслог Христа није легенда, већ је и у историјском светлу приказан од двојице ауторитативних историчара и хроничара - Кедрина и Константина Порфирогенита за које готово у свим данашњим енциклопедијама дословно стоји да су од њих „вести добијене из веома поузданих извора, и данашња их научна критика високо цени“. Тако Кедрин пише: „Марија, дошавши у Рим, предстала је императору Тиберију и подневши му на дар црвено јаје казала је: „Христос Васкрсе!“ И таквим начином почела је пред њим своју проповед о васкрсењу Христовом, а хришћани првих векова дознавши о таквом простосрдачном примеру ове жене, почели су то подржавати и при помињању васкрсења Христовог даривати један другом црвена јаја. Обичај тај мало помало распространи се и постаде свеопшти у хришћанству“.

Црвено јаје моћноме Тиберију

Није Марија из Магдале случајно понела црвено јаје моћноме Тиберију многобожцу. Филозофи његовог времена су говорили како је васиона постала из јајета. Заборављено је да Речју Божјом „све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало“ (Јн. 1,3) и да у Божјој Речи - Христу „бјеше живот“ (Јн. 1,4). Узевши јаје из којег се на тајанствен начин рађа живот, Магдалина га је обојила црвеном бојом, символом крви, страдања а и радости и понела моћном императору. Тиме је хтела да каже ова кћи Израиљева, као што вели Благовеститељ Охридски, да је успомена на јагњећу крв, којом су Јевреји за време Пасхе у Мисиру прскали врата својих кућа да би их мимиошао смртоносни гнев и уморство њихових првенаца, замењена новом Пасхом - Крвљу Христовом. И још: да Христом постоји све што постоји, да је у њему живот, њиме да живи све што живи и да је он Богочовек, као што је за себе рекао: „Васкрсење и живот“ (Јн. 11, 25)

Празник Светих жена мироносица - Дан хришћанских жена као и сви празници и сви дани у годишњем кругу „Цркве Васкрсења“ везани су за главни, односно реалан факат Васксења Христова. Тај факат Христовог Васкрсења, како каже о. др Јустин Поповић „непрестано се разраста у многомилионити живот свих хришћана, јер су хришћани тиме хришћани, што су вером у васкрслог Христа постали његови сутелесници. тј. чланови богочовечанског тела његовог - Цркве. Отуда Црква и није друго што до непрестано и бескрајно продуживање једног догађаја, једног факта - Васкрсења Христовог. То је организам, нови организам, нова реалност - бескрајна, бесконачна, бесмртна“.

Ову и овакву истину са неизмерном љубављу, ревношћу и храброшћу према свом Учитељу и васкрслом Богочовеку проносила је, благовестила и сведочила је Марија Магдалина целог живота, заједно са осталим светим женама Мироносицама. Та љубав светих жена Мироносица према васкрслом Богочовеку, најбоље се огледа у речима Апостола Павла: „љубав Божија нагони нас кад мислимо ово: Христос за све умрије, да они који живе не живе више себи, него ономе који за њих умрије и васкрсе“. (ИИ Кор. 5, 14-15). А ревност Мироносица попут Аполоса, апостола из 70-те, „беше упућена на пут Господњи, и горећи духом говорише и учише право о Господу“ (Д.ап. 18, 25). Отуда на ову и овакву њихову љубав и ревност надодавала се и храброст о којој св. Јован Златоуст говори: „Жене су способне за велике подвиге, чак и веће него и сами мушкарци“. Зато су свете жене Мироносице, којима су милиони жена хришћанки следовале и следују, прве чуле прву реч и поздрав васкрслог Христа Богочовека: „Радујте се!“ и објављујући његово Васкрсење, истовремено устрашеним и разочараним апостолима и народу враћајући свима веру, спокојство и мир, раздрагано клицале: Христос васкрсе!

Извор: Православље

• Вера