Како данас очувати брак и достићи меру успешности, васпитати дете у раном узрасту, како се носити са пубертетским променама и искушењима као и другим важњим питањима са којима се сусрећу породични људи, говори нам протојереј - ставрофор Дејан Дејановић, старешина цркве Светог Трифуна на Топчидерском гробљу у Београду.

http://www.svetigora.com/node/13749

Такође као и са осталим нашим гостима моле се форумаши да се опходе са дужним поштовањем.

Питања о. Пантелејмону можете поставити овде

Заправо целокупна православна духовност заснована је на пажњи, на трезвеумљу (σωφροσύνη). Наша мисао је облик енергије и наука је показала да у зависности од наших мисли, да ли имамо позитивне или лоше мисли, природа око нас реагује. Расејане мисли су као светлост која није фокусирана и која не може далеко да оде. Молитва у расејаности је више празнословље јер таква молитва није у стању да нас повеже са Богом и ближњима. Молитва која је заснована на пажњи, на трезвеумљу облик је фокусиране енергије која и те како делује на свет око нас и духовно нас повезује са Господом. Господ зна наше потребе и наше жеље јер је Он познаје срце човека и пре него што му упутимо молитву. Али да би нам помогао Он тражи и нашу слободну вољу. А та наша слободна воља се највише изражава управо нашом молитвом и то моливом која бива у пуној пажњи и сабраности ума и срца. Проблем огреховљеног човека јесте дезинтеграција наших природних сила и отуђеност од Бога. Наше природне силе не делују сабрано и хармонично и зато се дешава да једно желимо, а друго радимо, молимо се Богу за једно, а бива нам друго јер наша молитва не долази из сабраности, већ из расејаности.

Православна традиција молитве је зато највише усмерена како да се научимо сабраној молитви, молитви у којој осећања потискујемо и концентришемо се на саме речи молитве, закључавајући ум свој у речи молитве. За то је најбоља Исусова молитва јер најлакше можемо да се саберемо на њене речи, а с друге стране само име Спаситеља има чудесну моћ и снагу. Врло често, почетници се препуштају "распричаним" молитвама са много жеља и осећања мислећи да је молитва у емоцијама. Наравно, учлешће срца као централног духовног органа је од суштинске важности, али од страсти неочишћено срце извор је многих острашћених осећања која гуше молитву и зато духовни учитељи саветују да се такве молитве и осећања потискују и да се вежбамо у концентрисаном читању, изговарању речи молитве, покушавајући да не дозволимо да нас освоји маштање и лутање ума јер тада молитва престаје. Машта која произилази из несабраног и огреховљеног ума простор је у коме нарочито делују зли духови јер маштом отварамо врата нашег ума и срца мислима и осећањима који не долазе од нас самих. Посебно бих предложио да прочитате савете Св. Игнатија Брјанчанинова о молитви, али и многих других учитеља молитве.

У почетку наша молитва треба да буде полугласна (наравно ако смо сами) јер слушањем речи, звука и покретима наших уста и усана везујемо пажњу на речи молитве. Тек након упорног вежбања бићемо у могућности да сачувамо пажњу и приликом читања молитава у себи. На крају, када хришћанин овлада умећем молитве речи нису ни важне јер оне су само помоћно средство. Молитва је природни говор срца и ума са Богом и своди се у свом најсавршенијем виду на интензивно продуховљено осећање сталног Божијег присуства, на сваком месту и у свако време. Молитва је логосни језик будућег века, језик чистих мисли неоптерећених сликама и представама ума. Врхунац молитве је чист ум или како оци кажу сједињење ума и срца. Таква молитва отвара сва врата и онај ко је задобије долази до познања да су сва материјална блага овог света безвредна према таквом богатству.

Наравно, молитва произилази из нашег евхаристијског живота и једино у здравом евхаристијском односу према свету можемо да задобијемо исправну молитву. У противном, без јединства са Црквом молитва се своди на чисто људску способност која постоји у разним религијама и философским системима.[/size]

Ова тема је јако обимна и много би се могло говорити о њој. И сам сам почетник у молитви тако да сам сигуран да ћете много више моћи да сазнате читајући дела великих делатника молитве.

.

Архимандрит Сава Јањић

Линк ка теми

Старац одговори:

„Шта да кажем? Не кажем да сам видео Пресвету Богородицу, да ће бити рата и тако даље. Знам да ће доћи антихрист, да ће бити Другог Доласка Господњег, али када не знам. Сутра? После хиљаду година? Не знам. Међутим, ја се не узнемиравам због тога. Зато што знам да је час смрти за сваког од нас Други Долазак Господњи. А овај час је веома близу.”

Да се исповедамо

Једном сам га упитао:

„Старче, ако у наше дане дође антихрист, хоће ли нам Бог дати снаге да одолимо искушењима?”

Његов одговор је гласио:

„Ако се исповедамо, даће нам Господ ову снагу.”

Толико је много веровао у Свету тајну Исповести.

Ако у себи имамо Христа …

Говорио нам је кад сам био са једним братом: „Нека нас не муче последња времена, нити антихрист и његови знаци. Јер, треба да знате, ако у себи имамо Христа, ни у чему не може нам нашкодити антихрист, ни најмање.”

Број 666 и антихрист

Да вам кажем шта ми је још рекао:

„Оче Атанасије (узео ме је за руку тако чврсто), ја сам сада слеп, моје телесне очи не служе ме више, јер имам рак на хипофизи, али ипак имам духовне очи и видим. Пре него што одеш, желим да ми нешто кажеш. Шта је рекао Старац Емилијан, наш Емилијан, о броју 666 и о антихристу?”

То је било оних дана после Чернобила. Људи су били узнемирени и ишли су у великом броју сваки дан, посебно Старцу Порфирију који је био близу Атине, и тако узнемирени питали би га:

„Шта ће се догодити? Хоће ли доћи антихрист да нас бележи бројем 666?”

И упитао ме је:

„Хајде, реци ми, дете моје, шта каже Старац Емилијан о броју 666 и о антихристу?”

Ја му кажем:

„Старче, прекјуче на једном скупу рекао нам је да не бринемо. Него да се бринемо о томе да имамо живи однос са Христом, а антихристу да не дајемо много значаја, јер ће он постати центар нашег живота а не Христос.”

Одмах је лупнуо ручицама о кревет и рекао:

„Шта кажеш, дете моје, шта кажеш, дете моје, слава ти, Боже, што сам нашао и једног духовника да се слаже са мном. Бре, дете моје, ови духовници, шта урадише људима овде! Узнемирили су душе, проузроковали су мноштво проблема, породичних и психолошких са бројем 666. Људи не могу да спавају и почели су да узимају лекове за смирење и успављујуће пилуле како би могли да спавају. Каква је то ствар? Не жели тако нешто Христос, дете моје. И да ти кажем нешто?”

Ја му кажем:

„Старче, шта?”

Каже ми:

„За нас хришћане, за нас када живимо Христом не постоји антихрист. Хоћеш ли ми рећи, овде где ја седим на кревету можеш ли сести и ти?”

Рекох му:

„Не, Старче.”

Каже ми:

„Зашто?”

Одговорих му:

„Јер, ако седнем на вас, спљоштићу вас.”

Каже ми:

„А када би могао ти да седнеш?”

Кажем му:

„Када одете ви, могу да седнем ја.”

Каже ми:

„Тачно тако, дете моје, тако се догађа и са нашом душом. Када у себи имамо Христа, може ли да дође антихрист? Може ли да уђе ма које друго супротно постојање у нашу душу? Зато што данас, дете моје, немамо Христа у себи зато и бринемо о антихристу. Када ставимо Христа у себе, све постаје Рај. Христос је све и тако увек, дете моје, да говориш људима, а противника немојмо се плашити. И гле да ти кажем нешто. Када би сада дошао сам антихрист са неком справом са ласерским зрацима да би ме обележио на силу бројем 666, ја се не бих забринуо. Рећи ћеш ми, старче, зар то није знак антихриста? Да, али и хиљаду 666 неизбрисиво да напише по мени ласерским зрацима, ја се не бих забринуо. Зашто? Зато што, дете моје, и прве мученике су бацали зверима, они су се осењивали крстом, а зверови су постајали као јагањци; бацали су их у море, осењивали би се крстом и море је постајало земља по којој су ходали; бацали су их у ватру, осењивали би се крстом и ватра је постајала пријатна свежина. Благословено моје дете, шта смо ми данас? Верујемо ли у Христа? У крст? Ма, зашто ли је Христос сишао? Да није можда сишао како би оснажио наше страдање? Тако, дете моје, да говориш и Старцу, и да говориш људима да се не боје антихриста. Ми смо деца Христова, ми смо деца Цркве.”

Ово што је урадио је оставило велики утисак на мене.

И додао је:

„Да ти кажем нешто?”

Кажем:

„Молим, оче.”

„Како је Патријарх Димитрије дошао у Атину?”

Кажем му:

„Авионом.”

„Е, добро, знам да је дошао авионом. Зар је човек дошао пливајући? Са којим документима је дошао?”

Кажем му:

„Са пасошем, Старче”.

„Грчким или турским?”

Кажем му:

„Не знам”.

„Е, сад ми се и паметан правиш! Са турским је дошао. А који је национални знак Турске, знаш ли?

Кажем му

„Н>е знам, Старче”.

„Е, сада претерујеш, не знаш национални знак Турске? Полумесец. А знаш ли како су Оци наше Цркве називали полумесец након што се појавио Мухамед?”

Кажем му:

„Не, Старче”.

„Е да узмем твоју диплому и да је исцепам. Какав си ти теолог?” рече шаљиво.

Дијалог између о. А.танасија и о. Клиа, коме о. А. препричава један свој сусрет са Старцем Порфиријем:

- Представљате га веома лепо, видим га испред себе сада.

- Ма, и ја га имам испред себе, у срцу га имам. Зато вам све ово и казујем тако. И још је рекао:

„Полумесец је знак антихриста. Ако је полумесец знак антихриста, а Патријарх наш има на свом пасошу овај знак (а на печатима, колико печата лупају наопачке? ), што ће рећи – да је наш Патријарх Антихрист!? Не, бре дете моје, не бре дете моје! Немојмо толико ограничавати еванђелску поруку! Није Христос толико ограниченог ума колико смо ми људи који желимо да одбранимо и заштитимо своја права. Тако да кажеш и Старцу и тако да говориш људима; нити антихриста да се бојимо, нити броја 666”.

И ово је, оче Клио, оставило на мене утисак и веома сам одахнуо. И ја то говорим људима који ми долазе.

Превeлa Ана Бојанић – из књиге (АНТОЛОГИЈА САВЕТА ст. Порфирија {Кавсокаливита}) ΑΝΘΟΛΟΓΙΟ ΣΥΜΒΟΥΛΩΝ ΓΕΡΟΝΤΟΣ ΠΟΡΦΥΡΙΟ ΙΕΡΟΜΑΟΝΑΧΟΥ, ΕΚΔΟΣΕΙΣ (ΙΕΡΟΝ ΓΥΝΑΙΚΕΙΟΝ ΗΣΥΧΑΣΤΗΡΙΟΝ) Η ΜΕΤΑΜΟΡΦΩΣΙΣ ΤΟΥ ΣΩΤΗΡΟΣ ΜΗΛΕΣΙ ΑΤΤΙΚΗΣ, ΣΤ΄ έκδοσις, Αθήναι Ιούνιος 2007, σ. 71-75.

Извор: Црквена општина Касел, Radio Svetigora

Она се прелама као златан, немиран одбљесак у чаши мостарске жилавке. Свјетлост је, по Андрићу, узрок што је овдје, у Херцеговини, човјек способан за живот, храброст и ведрину; због ње има „смисао за меру и стваралачки рад“.

Пише: Владика Григорије

Камен је за Андрића други симбол Херцеговине. Симбол постојаности–грађевина, али и људских живота, симбол трајања. Камен памти дуже и више од људских покољења; у њему је сабијена и сачувана историја – за оне који умију да је читају из „људском руком обрађеном и од употребе излизаном камењу некадашњих градова и здања“. Из камена се може одгонетнути историја једног „бившег града“, као што то писац чини „На камену, у Почитељу“. На почитељском камену споро и лијено протицање времена у једном тренутку се потпуно зауставља, а вријеме и простор се стапају у једно. „Избледео је у бело-модром жару језичак небеске ваге. Ни знака ни бројке, ни писма ни гласа. Не зове се никако, не означава ничим и не бележи нигде оно што казује овај тренутак на камењу, међу камењем, под зенитским сунцем. Дан нема имена, време нема мере, свет је изгубио границе. У савршеној равнотежи мирују тасови постојања и непостојања.“

Из тог херцеговачког камена, старог колико и вријеме, рађа се и развија живот баш као и у плодним и земљом богатим равницама. Тако је израсла и она смоква-богаљ, у пукотини старинског зида у Почитељу, као симбол непрестане борбе за опстанак, воље и жеље за животом која траје од када је свијета и вијека и зато „рађа и рађаће по истим законима по којима рађају бујне и плодне смокве у доброј земљи и на погодном мјесту“. То је тајна Херцеговине, њеног камена и свјетлости који се не дају одгонетнути у потпуности и до краја и који у својој чудесној симбиози представљају метафору живота и постојаности.

Оно што је Андрић записао о Почитељу може се примијенити на цијелу Херцеговину. „Ово је ретко и драгоцено место, овде се може замислити време и односи људски у њему“. Иако обдарен крај нарочитом природом; иако су његови житељи напојени најдрагоцјенијом енергијом – он их ипак описује и открива као људе чија су осјећања дубоко затворена и ограничена неком изванредном разумношћу, искуством и бригом за преживљавањем. Ова земља и њени људи су за Андрића слични по томе што су испоснички суви, испуњени сталном борбом са чамотињом, „даљином и ишчекивањем“. Премда нису лишени страсти, они су увијек „на опрезу“. Има у њима поноса и силе, али најчешће је живот „једно једнолично ишчекивање“ и зато Андрић пролази поред ове земље и њених људи као поред оне смокве израсле из камена – дирнут „чувајући се добро да је не оскрнави олаким поређењем, таштом метафором“.

И људи овог поднебља су подједнако ћудљиви, тајновити и недокучиви попут земље која их је изњедрила. Андрић их и описује тако, заогрнувши их велом тајновитости и неке недоречености, која као да и њему остаје непознаница, измичући могућности потпуног и крајњег уобличавања истине о њима. Такви су ликови тројице Херцеговаца које је Андрић уврстио у свој приповједачки опус: фра-Грга, Херцеговац који је дјеловао у Сарајеву; велики Алипаша Ризванбеговић, и чувени војвода и истински јунак – Богдан Зимоњић. Усуђујем се рећи да су њих тројицана извјестан начин својеврсна оличења Херцеговаца све три вјере.

Богдан Зимоњић је био један од оних народних првака које је Иво Андрић упечатљиво описао у свом роману Омерпаша Латас. Богдан, Херцеговац из околине Гацка, био је крупан човјек, као што су и данас људи из тога краја; људи који у себи носе неки необичан мир и успавану снагу. Описујући Богданову десну руку, Андрић каже како је „била бела и чудно неотпорна, али огромна, тешка као недопечен хлеб; а ипак се у понечему осећала успавана снага ударца из те руке…“. Његово понашање приликом аудијенције код Омерпаше Латаса, царског изасланика, било је по свему необично. Тешко се одлучивао да изговара ријечи, само је „лако трептао очима, његов глас је био блед и скроман“, сасвим неодговарајући снази његовог тела и мушком лицу. Зимоњић је био шкрт не само у ријечима него и у покретима. Једноставно, личио је на „затворен град“. Андрић га описује као добороћудног, учтивог, али „загонетног и увредљиво уздржљивог“. Његова способност да говори тако да „не обавезује никог ни на шта“ излуђивала је његовог саговорника. Била је то, како смо стекли утисак, најбоља одбрана и најбољи напад.

Не знам да ли постоји и у једном књижевном дјелу написаном Андрићевом руком тако јасно и пажиљиво описана моћ ћутања. Зимоњић не одустаје од ћутања и пристаје само на лаки покрет руком или на неку ријеч која није ни потврдна ни одрична: „Ја, ко ће знати“. И када га описује као ћудљивог, загонетног и крутог, Андрић одједном открива да је тај човјек „природан и слободан“, да таквога ни искусан сераскер у својој богатој каријери није сретао. И када му је царски изасланик говорио велике и крупне ствари: о помирењу „крста и некрста“, о стављању на право мјесто сиротиње и угледних људи; и када је говорио оно што су сви амбициозни људи кроз историју говорили– о успостављању правде у свијету, о стварању „породице срећних народа“, показујући тиме да је он, Омерпаша, један од оних људи који „жели све што човек може постати и бити“ – наилазио је на непробојни зид тишине.

Оно што је за нас важније јесте то да је Богдан од оних који неће ништа „до само да буде и остане оно што је“. За мене је као свештеника у опису овог скоро неописивог сусрета двојице људи још важније то што један од њих, Омерпаша, на крају одустаје од свега не би ли само стекао Богоданово повјерење: „Ништа ти не тражим и ништа те не питам. Али, једно хоћу: да ми вјерујеш“. И када ништа не помаже, све се своди на оно круцијално питање, а то је питање вјере. „Је ли вјера, Богдане?“, упитао је на крају царски изасланик. И тада се први пут отвара и Богдан: „Јесте вјера“. И онда се пред оним чудним понашањем сераскера, који се крсти и говори о свом хришћанском поријеклу, наизглед се апсолутно и сасвим отварајући, опет догађа нешто неочекивано: Зимоњић се враћа у своју затовреност, скривајући поглед својим великим састављеним трепавицама, остајући у свом учтивом и хладном љубопитству.

Иако је генијални Андрић описао тренутак који је био „брз као кратка муња“, када је – док се Омерпаша крстио и покушао посљедњим напором да стекне Богданово повјерење – и Богдан отворио очи „природно и широко“. Описујући његове крупне и простране, као у дјетета чисте беоњаче, описао је сву унутрашњу драму једног Херцеговца православца, чији поглед у том трену „није био само зачуђен него и „убојит и гневан, уплашен и жаловит, и презрив и тужан“. У том погледу, који је „само севнуо, а одмах затим се угасио и изгубио под спуштеним очним капцима“, Андрић нам је открио вишевјековну драму и невољу човјека оног времена, а све оно што је Богдан чинио прије и послије тог тренутка била је проста борба за опстанак Херцеговца горштака, свиклог на непрестану борбу, са људима и шкртом природом. Имам утисак да и данас, у нешто другачијим околностима, међу Херцеговцима источне хришћанске вјере живе управо овакви карактери.

Алипашу Ризванбеговића, „господара Херцеговине“, Андрић описује кратко из времена када је био моћан надалеко –и када је пао у немилост. Као што је познато, Алипаша се великом храброшћу и способношћу изборио да буде први човјек у Херцеговини. Владао је земљом „као оштар и лукав тиранин“, али и као „добар домаћин“. Зидао је палате и џамије, уводио новине у пољопривреду, али оно што је најважније: „вјешто се варако и лагао са везирима у Цариграду и пашама у Травнику“. Није прошло много времена, а тај човјек, обдарен снагом и љепотом – када се обогатио и осилио – рекао је оно што није смио рећи: „Од данас не треба нико више да иде цару у Стамбул. Ево вам Стамбул – Мостар, а ево вам и цара у Мостару!“. Иако је свакоме изгледало да ће и поред свега тога овај човјек владати Херцеговином до краја живота, јер је владао „строго и правично“ већ двадесет година, пред крај живота „стари чаробњак се заплео у своје рођене опсене варке“. Седамдесетогодишњег мостарског везира надмудрио је безобзирни Омерпаша Латас. Пресуда је била да се протјера у Азију. Тако је учињено, али се, наводно, неком аскеру, од оних којих су га спроводили – омакла пушка. Сахрањен је крај Ферхадпашине џамије у Бањој Луци. Пре такве “случајне погибије“, Алипаша је петнаест дана пролазио кроз највећа понижења. Окружен Омерпашиним аскерима, у понижавајућем положају проведен је кроз многа босанска и херцеговачка села и градове. У посљедњих петнаест дана живота схватио је „…шта остаје од човека који одједном све изгуби тако, лишен свега стане на сопствене ноге, сам и го, против свих сила света око себе, беспомоћан, а непобедив“.

Очи овог човјека од чијег се погледа некад плашила васколика Херцеговина „још гледају, али не виде и не желе да виде“. Лице које је некад било тврдо и убојито, сада је сасвим другачије. Ношен на мазги, „добио је израз неке мирне, истинске величине“. У једном нијемом монологу, остављен и понижен од људи, Алипаша бесједи сам са собом, говорећи „да му не треба ништа, јер га је Алах и раније увијек подржавао, а сада, од када је неправедно допао ропства и невоље, помаже га више но икад свим што му треба“. „Са постоља свога страдања“ овај чудни Херцеговац, био је убијеђен да је,као са највише планине, увидео „неке истине о људима и људским односима, боље и јасније него икад раније у свом животу“ и даље вјерујући у исправност својих поступака и неправедност страдања које подноси. Он је био, како каже Андрић, од оних људи који се никад ни са чим не мире и чија страст „да живе и утичу на живот живих људи“ оставља траг и послије њихове смрти.

Фра-Грга је још један Херцеговац којег Андрић описује. Он је жупник, фрањевац, који носи у себи многе супротности; у коме се многе особине сукобљавају, а из тог сукоба врло често никне нека трећа, неочекивана особина. Но, овог човјека, пониклог у Херцеговини, служба је ставила у град безбројних сукоба – Сарајево. У њему се успијевао одржати захваљујући и свом херцеговачком менталитету и домишљатости. Ево како то Андрић описује: „Његов разум био је јак, његов практичан смисао велик и готово непогрешан“. Треба напоменути да фратарска служба и дисциплина у Босни никада није била лака ни једноставна. На самом почетку, описујући фра-Гргу, писац напомиње да “Херцеговина, нарочито јужна и југоисточна, има по правилу добар сој људи. То је земља са много камена, а мало свега осталог, а то мало што роди храњиво је и племенито, и са водом и ваздухом даје здраве и разумне људе“. Усљед те разумности и природног поријекла није ни чудо што је фра-Грга био штедљив. Али је његова штедљивост с годинама нагињала тврдичлуку, „више је волио да прима него да даје“. А, с друге стране, то чувено херцеговачко частољубље наводило га је на сујету. Желио је да га људи сматрају „несебичним и дарежљивим“. Тако се догодило „да му његова шкртост строго забрањује оно на шта га његова сујета неодољиво гони“. Фра-Грга је подносио неку врсту добровољне жртве, гостећи господу из конзуларног кора и више османлијске чиновнике и клирике других вјера, вјероватно на тај начин служећи Цркви и свом народу.

Фра-Гргиним сијелима посебну атмосферу и значај давало је то што би за те прилике набављао дуван и вино из Херцеговине; лимунове, поморанџе и нарове. Износио им је ону блатину „што је блага к’о млијеко, јака к’о гром“. Тако је чинио и трпио све гледајући неки већи циљ и покушавајући да у себи споји своја супротна осјећања: од тврдице и себичњака до дружељубивог и дарежљивог човјека, стварајући о себи „подвојена мишљења, привидно супротна, а у суштини подједнако тачна и нетачна“. Тако и у Андрићевом опису овог необичног Херцеговца остаје, као и за многе друге Херцеговце, па и људе уопште, онај вјечити проблем да шта год о њима кажемо или мислимо негативно – на другој страни таса постоји увијек једнако много разлога да мислимо добро и позитивно.

Херцеговци које Андрић описује у својим приповијеткама одраз су менталитета и поднебља из којег су поникли, сједињујући у себи понешто од шкрте природе, али и благородне свјетлости која од постања свијета бјеше у основи свега. С друге стране, они су једним дијелом носиоци и универзалних људских особина које се могу приписати било ком човјеку, у било ком времену или простору. Њихове мане и слабости, предности и квалитети неријетко су општељудског карактера, који превазилази строгу условљеност географским границама, подједнако се сусрећући у свим временима и на свим просторима.

Биљешка о аутору

Владика Захумско-херцеговачки и приморски Григорије (Дурић) рођен је 17. децембра 1967. године у Варешу (Босна) гдје је завршио основну и средњу школу. Дјетињство је провео у селу Планиница, гдје је живјела његова породица, иначе поријеклом из херцеговачког села Бањани. Богословску школу уписао је 1984. а након њеног завршетка уписује Богословски факултет који је завршио 1994. Замонашен је у манастиру Острог 23. јуна 1992. године, одакле одлази са епископом Атанасијем (Јевтићем) у обновљени манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош код Требиња. Рукоположен је за јерођакона а потом и зајеромонаха 1992. Тврдошки игуман постаје 12. маја 1996. а архимандрит 19. августа 1997. Од 1995-1997. био је на постдипломским студијама у Атини.

На владичанском трону Захумско- херцеговачке и приморке епархије устоличен је по благослову Његове светости патријархаПавла, од стране Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија 3. октобра 1999. године, када је стао на чело вјерујућег српског народа у Херцеговини и постао његов духовни вођ. Насљедник је претходних јерарха ове Епархије, осам стотина година старе, од којих је први Иларион, а за њим слиједе седамдесеторијица великих црквених пастира, попут Светог Данила Хумског, Светог Василија Острошког и Тврдошког, Светог Петра Зимоњића и других, до владике Атанасија Јевтића.

“Долази час и већ је настао” (Требиње, 2004.) наслов је прве књиге епископа Григорија која обједињује његову пастирску дјелатност. Преосвештени владика одазива се, као аутор, и на свјетовне теме. У ријетким слободним тренуцима посвећује се књижевном раду. Монаси, Херцеговци Прокопије Чокорило, Јоаникије Памучима и Нићифор Дучић добили су достојног насљедника а књижевност која се ствара на српском језику у Босни и Херцеговини вриједног и радо читаног аутора.

Извор: http://www.dijaspora.nu

У наредној емисији – 7. новембра са вама ће се, драги слушаоци, дружити презвитер Миленко Јеловац! Будите овог четвртка, у 10 часова на фреквенцији 91, 8 MHz!

Радио Беседа

Није у духу источног хришћанства да формулише односе међу људима превасходно у виду права и дужности. Православни више воле да говоре о односима који су "подесни и одговарајући." Ови односи настају из заједничког искуства хришћана као чланова Царства Христовог. Они изражавају наше заједничко схватање Царства Божјег и спроводе се у живот растом личности нo слици и прилици Божјој у стање деификације (гр. теосис), обожења.

1. Прва поставка нашег излагања jecтe да je етички стил православног хришћанства више етос него номос, више морал него зборник понашања или calculus рационалних права (дужности). Ипак, било би погрешно не признати да се неки односи међу људима најбоље могу схватити у исказима о правима и дужностима.

Укратко речено, дужности нису екстерне, спољне заповести, које су наметнуте нашем понашању на легалистички начин. Њих треба схватити као "подесан и одговарајући" начин понашања који хришћани практикују када се ваљано опходе према правима ближњих у ситуацијама свакодневног живота и у заједничким удруживањима. Тако, права су правични захтеви које други постављају на наше понашање и правични захтеви које ми постављамо нa понашање других према нама. И обратно, дужности су чврсти облици хришћанскога начина живота који се тичу, у већини случајева, основних, рутинских н уобичајених аспеката живота, који су створени правима других. Права и дужности су два аспекта исте стварности која потиче од заједничког људског опита, a чега je у основи чињеница да смо сви заједно створени пo слици и прилици Божјој, пo обличју и подобију Божјем.

2. Отуда у Светом писму, Библији не постоји израз "људска права", "религијска слобода," и друге слободе прокламоване у Француској револуцији (18. век), која je у суштини била обезбожена револуција и тицала се искључиво овоземаљског човека и света у којем тај човек живи. По библијском учењу, слобода је највећи дар Божји човеку, то je оно што одликује човека од свих других створених бића. Апостол Павле поручује хришћанима: „Ha слободу сте позвани“ (Галатима 5,13); „Стојте у слободи!“ (Галатима 5,1); „Где je Дух Господњи, онде je слобода“ (2 Kop. 3,17). Али исти Апостол опомиње: „Слободу имамо у Исусу Христу!“ (Галатима 2,4): Ово значи да je хришћанска слобода христоцентрична: моћи не грешити! „Све могу у Христу који ми моћ даје!“ (Филипљанима 4,13). To све могли су свети људи кроз историју - светитељи, који нама служе као узор у свакодневном јавном и приватном понашању.

Велики песник Његош вели: „Бог je саздао слободу за човека“. Слобода je суштински аспект људске личности. Без слободе ми не бисмо били људска бића. Следствено, порицати слободу другомем, значи порицати елемент његове човечанске природе, човечности.

3. Међутим, постоје ограничења слободи, премда и унутар ових граница je неопходна истинска етичка слобода да би човеков живот реализовао своје потенцијале. Човекова слобода je ограничена делимично правима и дужностима других. И они морају имати како слободу да користе своје право, тако и да врше своје дужности. Тако, одузимање слободе неком појединцу без моралних основа атакује на фундаменталну димензију правде и људских права, људског достојанства.

Међутим, слободе се често ограничавају добровољно, a и као резултат разних животних стања. Затим, ми ограничавамо своју слободу када ступамо у извесне личне односе, када вежемо себе договором, или преузимамо институционалне дужности. Тако, слобода мужева и жена сразмерно се ограничава, управо из разлога што су постали супруг и супруга једно другом, са свима обавезама и дужностима које брак повлачи. Слична преусмеравања слободе постоје у односима родитеља према деци и деце према родитељима, послодаваца и запослених, ученика и наставника, и у многим другим односима у друштву.

Библија већ на самом почетку говори о оном ограничавању слободе првог човека још у рају. Бог je рекао Адаму: „Једи слободно са сваког дрвета у врту, али са дрвета познања добра и зла, с њега нe једи; јер у који дан окусиш умрећеш.“ (I Мојсијева 2,17).

Па ипак, и у оквиру ових параметара слобода се мора поштовати. У јавном животу, мора се подржавати и стално уважавати слобода изражавања људског мишљења. Људи углавном поштују ово право. Mнoгa цивилизована друштва поштују je барем на уснама. Тешкоће настају када треба повући линију између истинске слободе и њеног ограничења наметнутог на друштвене деструктивне праксе (разна секташења, кад je у питању слобода вере), као и на говор и учење.

4. Овде избија на видик питање цензуре, забране. Ma колико да je тешко спроводити je у плуралистичком друштву, цензура се у неком виду не може избећи. Но, никад je не би требало наметнути да не би дошло до укидања основне слободе. Ha пример, Црква инсистира нa слободи религије, a постоје многе друге слободе које не би требало поништавати у добро уређеном друштву. Хришћанска етика одбацује тоталитарно гушење слободе.

Међутим, ни грађанска слобода нe може бити неограничена. Нe може, рецимо, човек у крцатом позоришту викнути: „Ватра!“, само зато што je слободан, јер ће доћи до несагледивих последица - рањавања приликом јурњаве напоље, можда и жртава! Такав чин осуђујемо услед потенцијалних деструктивних последица. Ако неко има сиду, a слободан je, неожењен, да ли je слободан да без упозорења ступи у брак са здравом особом? Слично гледамо на неке сатанистичке секте, које од присталица захтевају укидање њихове личности, слободу одлучивања, привређивања и живота од свога рада. Да не говоримо о жртвама које су, негде, потребне у ритуалима, о храмовној проституцији, о употреби дроге као култног чина...

Питање цензуре ниje наишло на разрешење нити у слободном, нити у контролисаном друштву. Она остаје и даље проблем, и нашла je примену у јавном животу. Она се тиче питања као што су порнографија, проституција, неки скандалозни телевизијски програми, (поред еротике, врачање, гатање, хороскопи, врбовање за култне покрете, сатанистичке секте), права хомосексуалаца, лезбејки... У самом хришћанском етосу постоји иста дилема. Међутим, неморално, саморазорно понашање често има озбиљан негативан утицај на добробит ближњега у друштву. Ta дилема постоји, али има и других критеријума за процену.

Један од ових критеријума јесте да доказане погубне последице у друштву, не претпостављене, оправдавају завођење рестрикција на јавно понашање (Понекад и самопогубно понашање, нпр. пијанца, коцкара, може довести до судске одлуке о његовом лечењу, исправљању)! Ове погубне последице имају бити јасне и евидентне, и не треба иx узети из ширег контекста испреплетаних вредности. Овај процес процене опажамо у дисциплини хришћанског узрастања према „висини раста Христовог“ (Ефесцима 4,13) – „Свакоме од нас je дана благодат пo мери дара Христовог“ (Ефесцима 4,7). Сви смо ми позвани да „растемо у познању Бога“ (Колошанима 1,10), да растемо у деификацију, теосис. Ми у овом процесу узрастања у праве хришћане налажемо ограничења на саме себе често и зарад општега добра народа у целини. Примери овога су забрана пушења у аутобусу, авиону и другде, и закони против порнографије.

5. Хришћанин, нормално, има одговорност да ограничи своју слободу уколико она наноси штету вери других или слаби њихово поверење у јеванђеље Христово. Ап. Павле je ово показао на вршењу права да једе месо жртвовано идолима, и, са друге стране, да не врши то право с обзиром на саблазан других хришћана (види I Коринћанима гл. 8). Зато je он могао рећи: „Све ми је дозвољено, али ми није све на корист!“ (1 Коринћанима 6,12).

Када хришћани делују, раде, њихово понашање ниje искључиво лично. Сваки грех њихов не само да одвлачи од личног узрастања пo Божијем лику, него и од укупног хришћанског етоса и интегритета живота Цркве. Недолично понашање хришћана даје повод и добру прилику да други оправдају своје неверовање. Апостол Павле даје хришћанима важан примјер: „Ако јело саблажњава брата мога, нећу јести меса довека, да не саблазним брата свога“ (1 Kop. 8,13).

6.

Богословски je ово сазнање о слободном одлучивању сваког човека

засновано на Светом писму, где Бог уважава човека као слободно биће.

Исус Христос тражи од човека веру, али га на њу не присиљава: Матеј 9,28: „Верујете ли да могу то учинити?“, пита Христос слепе; Марко 9,23: „Ако можеш веровати, све је могуће опном који верује“; Јован 6,29.67.

Слобода изражавања верског убеђења безусловно спада у слободу савести. Човек мора имати могућност да чини oнo на шта га гони његова савест (a за шта држава није позвана), и не сме бити присиљен на понашање које противречи савести.

Слобода верског удруживања, тј. слобода да се човек придружи некој верској заједници или из ње иступи, спада неодвојиво у слободу савести. Исто тако и слобода да се стварају удружења са верским и харитативним циљевима, што иначе почива и на социјалној природи човека и на принципу подршке човека човеком.

Слобода Цркве/верске заједнице јесте плод слободне савести и слободе удруживања. Притом треба имати на уму: Црква се разликује од државе пореклом, уређењем и циљем. Тако из природе ових ствари не произилази право државе над Црквом, него, штавише, закони и opгани државе морају се ограничити нa своје сопствене послове и држати пострани од подручја Цркве и савести.

У праву слободу Цркве спада и слобода да oнa врши своју верску мисију. Овде држава није надлежна пo питању положаја Цркве, штo je подручје светог. Саме верске заједнице имају задатак да развијају своју верску делатност изван сваког притиска и свих нечасних средстава.

ШТА СУ ВЕРСКЕ СЛОБОДЕ

I Под верском слободом разуме се слобода у верским питањима, чија гаранција и заштита се захтева од стране државе, и њено поштовање од људи појединаца, друштвених група, Цркве и других верских заједница (Други ват. концил). Захтев за њеним поштовањем постављају појединци одвојено и у својим удружењима (Црквама. верским заједницама, верским удружењима).

Држава гарантује постојање ствари које се не тичу ње саме, него људи који живе у њој, (држава и друштво нису тек идентични); да у послове државе не спада подручје светог. Увођењем верске слободе у Устав држава врши мудро самоограничење.

(1986. год.) „Православна црква жели да изрази солидарност са ближњима широм света који страдају због своје вере, као и због економског. друштвеног, расног и политичког притиска.

У верске слободе спада и борба против побачаја, ма колико ово прво може бити оспоравано од савремених феминисткиња...*

Предавање одржано на Другом међурелигијском дијалогу Индонезија-Србија, у Џакарти, Индонезија, 23-25. октобра 2013.

СПЦ

Тај порок је толико распрострањен, да је тешко не заразити се њиме. Постоји прича о једном таквом “смиреном” монаху. Он је тако убедљиво разобличавао себе због некаквих грехова, да су му слушаоци поверовали, а када су му поверовали да је заиста такав, монах се наљутио. ... Ми називамо себе грешним, слабо образованим и говоримо о другим својим недостацима ради тога да би се узвисили пред оним људима који смирење сматрају врлином. То јест, ми се размећемо с примитивним лукавством, као: “Ја сам лош“, а човек с којим разговарамо треба да каже: “Не, ти си добар”. - “Не, ја сам лош”. - “Ма, не, ти си добар”. - “Не, ја сам грешан”. - “Ма, какви, шта ти је”. Нама је то пријатно, веома је тешко да прекинемо са тим.

Мој духовник, о.Андреј никада није говорио тако о себи. Није било такве ситуације да би он рекао лоше о себи, нпр. “ја сам грешник” или слично, већ, када су га жалостили или унижавали, или му се обраћали као некаквом простом, безначајном човеку, он на то уопште није реаговао. ... Он ништа ни добро о себи није говорио, никада није причао о свом духовном животу, о својим духовним доживљајима, но када се требало смирити, смирио би се. ..

Ко сматра себе грешним и ништавним, тај сигурно неће ни осуђивати, ни клеветати, ни укорити било кога. Јер, једна је ствар сматрати себе таквим у уму, а друга ствар је, на самом делу, искрено, у срцу то осећати. Када је Св. авва Доротеј рекао свом старцу Варсануфију Великом да сматра себе горим од сваког створења, он му је одговорио: “То, сине мој, за тебе гордост тако мисли”. Но, авва Доротеј је, за разлику од тебе и мене, био мудар човек и одмах је схватио у чему је ствар: “Да, оче, то је за мене гордост, заиста, но ја знам да тако треба да мислим о себи”. Тада му је Варсануфије Велики смирено рекао: “Заиста, сада си стао на пут смирења”. То јест, авва Доротеј је признао да у ствари не сматра заиста себе горим од сваке твари, већ он просто има теоретске представе о томе да треба тако да мисли, али у самој ствари таквог искреног мишљења о себи он нема. То је веома важно. ...

Лажно смирење, то је спољашње смирење. Као прво, то је извештачено смирен изглед. Као друго, то је смиреност у речима: човек говори о себи да је велики грешник и гори од свих, а ако га неко заиста увреди, он се одмах узбуди и веома ревносно брани своја права. Као треће, лажно смирење се пројављује у томе што човек мислено понавља некакве научене фразе смирења, рецимо изреке светих Отаца о смирењу, сматрајући да он мисли тако искрено, но смисао тих фраза не долази из његовог срца. ... Ти идеш и понављаш: “Ја сам гори од свих”, но ако се твоје срце не саглашава са тим речима, значи, у самој ствари ти не мислиш тако. Твоје смирење је умишљено, ти просто имаш превисоко мишљење о себи. Ако си ти смирен у срцу, значи, ти си заиста смирен. Ти можеш да не износиш јавно никакво своје мишљење о смирењу, да немаш никаквих сликовитих представа о њему, а да будеш смирен.

Треба имати у виду да све даје Бог. Свака истинска врлина коју поседујемо је дејство благодати. Треба најпре принуђавати себе на врлине и истинска врлина коју смо задобили је од дејства благодати. А са вештачким приморавањем себе на врлине треба бити довољно опрезан, да не бисмо дошли у заблуду и, уместо да приморавамо себе, не почнемо да глумимо.

Ми ни сами не приметимо како се то може десити: умислимо нешто чак и не пред људима, већ унутра, сами пред собом. Зато је најважније: наћи за себе ону меру смирења коју ти искрено прихваташ срцем, па тек од ње почети уздизати се даље и принуђавати себе на веће.

Извор : Форум Пријатељ Божји

Оно што спасава децу и чини их добром децом јесте живот родитеља у кући.

Родитељи треба да се предају љубави Божјој. Треба да буду свети пред својом децом и да то показују својом благошћу, трпљењем и љубављу. Сваког дана треба да постављају нов почетак - да пројављују ново расположење, одушевљење и љубав према деци. Радост коју ће доживети и светост која ће их походити пренеће благодат на њихову децу.

За рђаво понашање деце углавном су криви родитељи. Децу не спасавају ни савети, ни дисциплина, ни строгост. Ако родитељи не иду путем светости и ако се не подвизавају, онда чине велике грешке и преносе на децу зло које сами имају у себи. Ако не живе светим животом и не говоре са љубављу, онда их ђаво мучи помоћу реакција њихове деце. Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је деци потребно. То је велика безбедност и сигурност за децу.

Дечје понашање је у непосредној вези са духовним стањем родитеља. Када су деца позлеђена рђавим узајамним опхођењем родитеља, онда она губе вољу и снагу да напредују. Она се тада рђаво изграђују, те грађевини њихових душа прети опасност да се свакога часа сруши. Навешћу вам два примера у вези са овим.

Неком згодом дођоше к мени две сасвим младе девојке. Једна од њих је имала врло рђава искуства, па ме је питала зашто је то тако. Ја сам јој рекао:

- То је све од куће, од ваших родитеља.

Пошто сам „видео" душу једне, рекох јој:

- Ти си све то наследила од своје мајке.

- Ма наши родитељи су савршени људи - одговори она. - Они су хришћани, исповедају се, причешћују се. Можемо слободно рећи да смо живели у духу вере, осим ако је крива сама религија...

Ја јој одговорих:

- Не верујем ништа од овога што си рекла. Ја само једно видим - да ваши родитељи не живе радошћу Христовом.

На то ће рећи она друга:

- Слушај, Марија, добро отац каже. У праву је. Наши родитељи посећују духовника, исповедају се, приступају светом Причешћу. То све стоји... Али да ли смо икад имали мира у кући? Отац и мајка су се стално свађали. Час једно од њих није хтело да једе нешто, из љутње, час оно друго није хтело да некуд изиђу заједно. Према томе, отац је у праву.

- Како ти се зове отац? - упитах је.

Она ми одговори.

- А како је мајчино име?

Она и на то одговори.

- Е, - рекох јој ја, - ти унутра, у себи, уопште ниси у добрим односима са својом мајком.

Чујте ме сада! Док су ми наводиле очево име, ја сам видео њиховог оца, видео сам његову душу. Такође, док су ми спомињале мајчино име, видео сам и мајку, а видео сам и то каквим погледом кћи гледа своју мајку.

Неког другог дана дође ми једна мајка са својом ћерком у посету. Била је веома ражалошћена. Плакала је и јецала.

- Осећам се веома несрећном.

- Шта ти је? - упитам је ја.

- Очајна сам због моје старије кћери. Отерала је мужа од куће, а онда је нас родитеље дуго времена обмањивала и говорила нам лажи.

- Какве лажи? - упитам даље.

- Одавно је отерала мужа од куће, а нама није рекла ништа. Кад бисмо је телефоном питали како је Стелио, одговарала би: „Добро је. Тренутно није ту. Отишао је да купи новине." Сваки пут би налазила неки изговор и објашњење, како ми ни у шта не бисмо посумњали. То је тако трајало две године. Крила је од нас да га је отерала. Пре неколико дана то смо од њега сазнали, случајно га сусревши. Ја јој на то рекох:

- Ти си крива. Ти и твој муж. А ти више него он.

- Како ја? Па ја сам толико волела своју децу! Нисам избивала из кухиње. Нисам имала личног живота. Приводила сам их увек Богу и Цркви, саветовала их свему добром. Како сам ја крива?

Ја се обратих другој кћери, која је присуствовала разговору.

- Шта ти кажеш?

- Јесте, мама, отац је у праву. Никад, ама баш никад, нисмо на миру појеле парче хлеба због твојих свађа са татом.

- Видиш да сам у праву! Ви сте криви. Ви рањавате своју децу. Нису она крива: она трпе последице вашег понашања.

У душама деце ствара се одређено стање као последица понашања њихових родитеља. Оно оставља трага у њима за сав живот. Њихово потоње држање у животу и њихов однос са другима у непосредној су зависности од доживљаја које су имали у свом детињству. Расту, образују се, али у дубини се не мењају. То се види и у најситнијим животним манифестацијама. Дешава се, например, да те спопадне стомакоугађање. Дође ти да стално једеш. Узео си нешто, појео. Видиш нешто друго, хоћеш и то; хоћеш и оно треће... Осећаш глад, чини ти се; ако не једеш, осећаш да те мучи киселина или дрхтавица. Плашиш се да ћеш ослабити. Али то је психолошки објашњива чињеница. Могуће је, рецимо, да си одрастао без оца и без мајке. Стога си духовно лишен и духовно гладан, сиромашан и слаб. Та духовна чињеница се одражава на теби и изражава се као телесна слабост.

На породицу пада велики део одговорности за духовно стање човека. Да би се деца ослободила разних унутрашњих проблема, нису довољни савети, принуда, логика и претње. Од свега тога бива, уствари, још горе. Стање се поправља само освећењем родитеља. Постаните свети, па нећете имати никакав проблем са својом децом. Светост родитеља ослобађа децу од проблема. Деца желе крај себе свете људе, испуњене љубављу: људе који их неће застрашивати, нити ће се ограничавати на изрицање поука, него ће им пружати свети живот и молитве. Ви, родитељи, молите се ћутке и са рукама уздигнутим ка Господу Христу, па ћете тајанствено грлити своју децу. А када су немирна, предузмите неке педагошке мере, али не вршите притисак на њих. Првенствено треба да се молите.

Често родитељи, а понајвећма мајке, вређају и позлеђују своје дете због неког несташлука и грде га преко сваке мере. Оно је тада дубоко рањено, чак и кад га не изгрдиш на видљив начин него га изгрдиш само у себи са осећањем гнева. Или га, можда, само грубо погледаш, а дете то осети. У том случају, оно мисли да га мајка не воли. Пита: волиш ли ме, мама? -Да, дете моје. - Али оно и даље не верује, позлеђено је, рањено. Мајка га воли. Она ће га касније и помиловати. Али оно окреће главу, не прихвата миловање. Сматра да је то лицемерје, јер је његова душа рањена.

Старац Порфирије

Поштовани и поштоване,

Част нам је да Вас известимо да ће „Земља Живих“ у оквиру пројекта „ДРОГА НЕМА ПОСЛЕДЊУ РЕЧ!“ финансираног од стране Градске управе за социјалну и дечију заштиту, одржати трибину на ФАКУЛТЕТУ ТЕХНИЧКИХ НАУКА, Трг Доситеја Обрадовића 6.

Трибина се одржава са циљем да се студенти едукују ради превенције од употребе психоактивних супстанци и њеним погубним последицима, као и о начину и могућностима успешне борбе против ове пошасти која је у нашем друштву поодавно попримила епидемиолошке размере.

Центар за психо-социјалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности „Земља Живих“ је основан под окриљем СПЦ и манастира Ковиљ, који је са успехом почео да се реализује 2006. године. Тренутно се бесплатан програм за 150 штићеника оболелих од болести зависости, спроводи у пет мушких и једној женској терапијској заједници „Земља Живих“.

Зашто млади лако посежу за дрогом и са каквим се штетним последицама суочавају зависници, њихове породице али и целокупно друштво су теме о којима ће говорити учесници трибине:

Епископ јегарски др Порфирије, лидер пројекта „Земља Живих“

Ненад Драшковић , директор Центра за социјални рад

Ненад Ердељан, начелник Одељења за малолетничку деликвенцију полицијске управе Нови Сад

Жарко Срданов, васпитач

Штићеници, терапијске заједнице „Земља Живих“

Трибина ће се одржати у четвртак, 31. октобра са почетком у 19. часова у амфитеатру А2.

Земља живих

Свети Петар, Митрополит цетињски рођен 1. априла 1749. год. у Његушима од оца Марка и мајке Марије, рођене Мартиновић. Када је Петру било 10 година, Митрополит Сава Петровић, стриц Петровог оца Марка, довео га је у Цетињски манастир „да учи књигу". У дванаестој години је примио монашки подстриг, у петнаестој је послат у Русију на даље школовање. Када се 1766. године упокојио Митрополит Василије, јеромонах Петар се вратио на Цетиње. Владика Сава га је убрзо рукопложио за јеромонаха, а нешто касније га је произвео у чин архимандрита.

Са благословом Митрополита Саве 1777. године одлази у Русију да прикупи помоћ и тражи заштиту свог српског народа. По упокојењу Митрополита Саве 1781. године, за његовог наследника изабран је Арсеније Пламенац, његов сестрић, који је после три године умро. Тада је за духовног и световног владара Црне Горе изабран архимандрит Петар Петровић. Хиротонисао га је у епископа у Сремским Карловцима 1784. године митрополит Мојсије Путник.

Свети Петар Цетињски се посебно залагао да спречи крвну освету међу српским племенима у Црној Гори. Дао је први писани законик 1796. године. Написао је Историју Црне Горе до 1711. године, похвалу покојном Карађорђу Петровићу, неколико песама и преко 260 архипастирских посланица. После 46 година архипастировања преставио се у Господу, у Цетињском манастиру, на данашњи дан, 1830. године у 81 години земаљског живота.

Житије и Службу Светом Петру Цетињском написао је 1893. године београдски Митрополит Михаило на основу историјских извора и усменог казивања цетињског митрополита Митрофана Бана.

Митрополит Петар, прозван Петар Цетињски, поштован је као свет још за живота. Многи храмови широм Српске Патријаршије посвећени су овом светитељу. Његове чудотворне мошти и данас почивају у Цетињском манастиру.

Премудри Соломон у једној од својих прича, рекао је: “У многим речима не бива без греха” (Приче, 10, 19). Овде је ствар не само у томе што неконтролисани језик обавезно допушта грешке и лапсусе, већ још и у другом – брбљање је рађање гордости и незнања. Горд човек је умно ограничен. За њега се сва мудрост света налази затворена у његовој лобањи, па он сматра својим дугом да обради и усрећи људе у окружењу богатим даровима, разуме се, не златним, већ речима. Горд човек не схвата да се иза граница његовог малог и хвалисавог разума простире непрегледна област невидљивог и непознатог, као што је иза обале острвцета – океанска пучина. Висока култура мисли долази до граница самоодрицања, не као скепса и агностицизам, већ као реално сагледавање својих могућности. Из разлога што ће културнији човек опрезније користити реч, у томе он јасније види сву слабост и условљеност наших уопштавања и закључака, сву ограниченост и нетачност информације коју добијамо. Зато он прво размишља, па тек касније говори, а пошто је мислити теже него говорити, онда је за размишљање и претходну проверу мисли и расуђивања потребно време. Зато у разговору такав човек прави паузу пре него што одговори, и уопште се у разговору више труди да сазна нешто ново, него да разуверава другога.

Гордоме човеку се чини да нема шта да сазнаје, он је сигуран у непогрешивост својих мишљења, он негодује што му се супротстављају, и обично наставља да развија своју мисао, чак не трудећи да схвати саговорника, сваког тренутка прекидајући га. Обично код таквих људи одсуствује чврста логика. Они не стреме њој и чини им се да им њихова лична надмоћ, надмоћ над другима, даје право да говоре аутократски. Овде уместо логике место заузима увереност у своју исправност, која се изражава емотивно у неком театралном тону, тако да се чини као да човек рецитује Брјусовљеву песму Асаргадо: “Ја сам вођа земаљских царева и цар – Асаргадон”.

За размишљање, рекли смо, потребно је време то јест – ћутање. Реч изговорена пре времена личи на кисело грожђе, које не садржи ништа осим кома. Зато се опажа парадокс: ко много мисли – мало говори, ко мало мисли – много говори. Један човјек обрађује речи као метал. Други пушта речи као мехуре од сапунице, без икаквог труда: треба му само сламка и сапунска пена. Реч уопштава. Што са већом информацијом човек влада, то му је више времена потребно за њено уопштавање. А што мање зна, тиме му је мање потребно кочионих елемената. Човек који много и стално прича, постепено престаје учити да мисли. Код Крилова има басна Два бурета. Једно се котрља калдрмом тихо, зато што је до врха напуњено вином, друго тутњи звецкајући о камење јер је празно. Ову басну брбљивци сматрају личном увредом и, уопште, слабо цене Крилова.

Већ је Кант са иронијом говорио: “Највећи изум 19. века је умеће судити о књигама не читајући их”. Брбљивац може не само да суди о свему, већ да се спори и доказује, у потпуности се ослањајући се на своју проницљивост. Ако му се чињенице супротстављају, онда тим горе по чињенице… Кажу да је гроф Хвостов, не само за своја средства издавао опширне зборнике својих стихова, већ их је лично и куповао.

Све велико завршава се у ћутању. Ћутање је страхопоштовање пред тајном. Религија као унутарњи живот је област ћутања, али чак и у науци – великим открићима предходило је ћутање. Њутн и Кеплед проводили су усамљенички начин живота. Мендељејев се седмицама закључавао у своме стану и никога није примао. Ајнштајн је говорио да је своју теорију стварао пловећи чамцем по језеру у самоћи.

Људи који су проводили свој живот у дебатама и споровима, у суштини, нису стварали ништа. У најбољем случају, могли су постати епигони и популаризатори туђих мисли и идеја. Могу нам указати на пример античких философа, који су се састајали ради дискусија код атинског Акропоља или су организовали јавне дискусије. Ипак, питагорејци и платонисти учили су се не само говорењу, него и ћутању. И више од тога, код питагорејаца је трогодишње ћутање служило као обавезан услов да се ступи у њихов савез.

Паметан човек избегава спорове. Он схвата да су идеје аксиоматичне (онтиномичне), и човек мора бити изнутра припремљен да би их прихватио. Мудар човек размишља о речима, а причалица их сипа као песак из вреће. Већ је древни песник рекао: “Удар бубња заглушује звукове флауте, а крикови петла – славујеву песму”. Нећемо се упуштати у разматрање, од чега је направљен бубањ, а од чега флаута.

Многоречитост одузима снагу код молитве, лишава мишљење усредсређености, концетрације, надима човекову душу. Често непромишљене речи и шале лишавају га пријатеља. Многоречитост пустоши душу и, према казивању Светих Отаца, благодат оставља таквог човека као што голуб одлеће од склоништа где се ложи пећ, да не би испрљао своја крила чађу и гарежом. А губитак благодати је највећи од свих губитака. Свети оци говоре: “Тиховање сабира – а речи растачу”. Тиховање је тајна будућег века. У тиховању долази до сусрета душе с Богом. Господ је рекао: “За сваку празну реч коју рекну људи ће дати одговор” (Мт 12, 36), то јест за сваку сувишну и празну реч, а колико је злих и лажљивих речи у многословљу! Зато ће као тужилац чоеков на Страшном суду постати његове сопствене речи. Свети Оци говоре: “Ћути о ономе што не знаш. Не тврди оно у шта ниси уверен. А о ономе што знаш говори кратко. Штавише, мед је укусан у малим количинама, а у великим изазива мучнину.”

Када бисмо знали да нам се речи враћају, уопштено говорећи, као бумеранг, схватили бисмо да човеку није дат само језик да би могао говорити, већ и усне да би задржале бујицу речи. Ћутање је тешко. Један од светих каже да неколико година треба човеку да би се научио говорити. Но неколико десетлећа ја се учим ћутању! И још нисам до краја освојио ту вештину”.

Одломак из књиге „Тајна спасења“

Организатори изложбе: Црква Светог Саве у Лондону и Удружење грађана "Јадовно 1941." из Бањалуке. Ауторски тим изложбе: Предраг Лозо, Драгослав Илић, Душан Басташић.

Прва изложба, 72 године након великог страдања Срба и Јевреја у комплексу логора смрти НДХ Јадовно-Госпић-Паг, наставља свој пут. Изложба које је до сада виђена у: Новом Саду, Београду, Сремским Карловцима и Митровици, Музеју Семберије у Бијељини, у Добојском музеју, Деревенти, Броду, Источном Новом Сарајеву, Требињу и Њујорку, биће постављена и у Лондону. Злочин над злочинима, и злочинци над злочинцима, у Независкој Држави Хррватској нанијели су народу на овим просторима губитке о којих се још нисмо опоравили.

Посјетиоци ће имати прилику да упознају обичне животне приче које свједоче о страдању, којег олако заборављамо. Свједочећи о Јадовну, као комплексу логора смрти у којем је према до сада прикупљеним подацима, који нису коначни, страдало 40.123 жртве, видјећемо колико је то страдање дио породичног и националног идентитета.

Посјетиоци изложбе, за које претпостављамо да знају мало или готово ништа о величини и бруталности злочина у овом комплексу логора, добиће прилику да се упознају са свим значајним аспектима јадовничког страдања Срба и Јевреја. Ова изложба поред информативно-изложбеног карактера има и истраживачки карактер у обиму у којем је то методолошки могуће у раду са оваквом врстом историјских извора и истовремено је путоказ како се уопштено са визуелног становишта приступа меморијализацији значајних догађаја, који карактерно одређују идентитетско-судбинске детерминанте једног колективитета.

Изложба је истовремено и предмет сталне интеракције прошлости и људи који се њоме баве са научног становишта, али и просјечно-информисаног посматрача. „Зато су нам реакције и одјеци изложбе веома значајни“ , наводе организатори из Удружења студената историје ,,Др Милан Васић“ и Удружења Јадовно 1941. Управо та интеракција ствара једну нову димензију изложбе која ће са новим мјестима излагања донијети нове реакције и одразе, који су саставани дио настојања да се у стручну и ширу јавност унесе премиса о значају формирања колективног памћења на страдале претке, као и правилан друштвени однос према његовању успомене на њих.

Посљедње поруке жртава са пута на губилиште, њихове пријератне фотографије, али и фотографије преживјелих чланова њихових породица, склопљене у јединствене животне приче опомињу нас да је човјек као личност и његова породица, нажалост основна јединка овог страшног злочина, којој морамо посветити највећу пажњу, да се између осталог, овакави злочини више не би поновили. Злочин геноцида и Холокауста у НДХ, свакако је имао и своју идеолошку припрему као претходницу и она заузима један значајан дио у изложбеној концепцији, као и вријеме послије злочина у бившој Југославији, гдје можемо видјети један идеолошки и дневно-политички неадекватан однос друштва према страдалима и њиховим потомцима.

Ово су само неки од више дијелова који чине изложбену поставку „Моје Јадовно“ као цјелину и који се најбоље „преживе“ и саосјете приликом посјете и прегледа изложбе. Јадовно никако није ни по свом обиму ни по карактеру, локално стратиште, па је тако ова изложба својеврсно путујуће свједочење.

СПЦ

РЕЧИ, ИНФОРМАЦИЈЕ, МИСИОНАРЕЊЕ: РАЗГОВОР СА МИТРОПОЛИТОМ ЈОВАНОМ БЕЛГОРОДСКИМ

A+ A-

Благословите Владико! Молим Вас испричајте нам о вашим студентским годинама на Санкт Петербуршкој Теолошкој Академији.

Нека Божји благослов буде овде на све администраторе, професоре, и студенте! Ако бих укратко испричао о својим студентским годинама на академији, хтео бих кажем да за време тих година 1980-их, Совјетске власти су често мењале свој став према академији. Али, у исто време, дошло је до напретка када је било дозвољено да се приме на акедемију студенти који су завршили друге факултете. Ја сам био један од тих студената и започео сам академију у другој години.

Године студирања на академији су биле право откровење за мене. Када сам завршио универзитет и док сам био на магистратури, упознао сам се са световним образовним институцијама и чак предавао на њима. Оно што су професори на академији нудили је било другачије од онога што се нуди код световног приступа. Изнад свега, постојало је велико поштовање речи, одговорности за оно што кажеш, и неопходност да разумеш оно што примењујеш.

Сада се присећам, ако нисмо знали неку реч професор би нас послао у библиотеку да би пронашли тачно значење речи које би смо пренели целом одељењу. Празнословље није било дозвољено. Академија је учила студенте да схвате речи као животодавне и активне, а не само нешто што се чује у ваздуху. Тако да су моје године студирања биле формација основног схватања свега што се догађа уз разумевање суштине.

Владико, данас сте служили Свету Литургију, молећи се заједно са ректором, свештенством, професорима, и студентима. Са ректором сте обишли академију. Које сте промене приметили у академији од времена када сте ви студирали овде?

Радује ме што се најмодерније образовне методе користе, тако да је академија у кораку са временом. Мени се свиђа приступ којим се тражи и извор информација, а не само уче информације. Због много информација треба се правилно усмерити и пронаћи истину. Мислим да академија учи своје студенте правилно, да разумеју информације, а не само да их науче, по речима Апостола:"Не верујте сваком духу, већ испитујте духове да ли су од Бога" (1 Јован 4:1).

Владико, ви сте ректор на Белгородској Теолошкој Академији, која има мисионарски карактер. Да ли постоје разлике у образовном програму на вашој Академији? Које методе користите да обучите будуће мисионаре?

Наравно, постоје разлике. Поред стандарда који постоје (јер пролазимо кроз процес акредитације за теолошке факултетске образовне установе), ми имамо наше специјалне програме који припремају будуће мисионаре.

На пример, за време студија на акдемији, практично сви студенти учествују у практикуму у далеким Епархијама Руске Православне Цркве. Некада је то у Русији, а некада у иностранству. Практикуми се базирају на већ основаним стандардима. Ми тако испуњавамо благослов Његове Светости Патријарха и Синода, који захтева да модерно теолошко образовање има мисионарски карактер. Мисионарски карактер треба да доминира. Тако да се ми трудимо да учимо наше студенте и социјалној психологији. Постоји и специјална дисциплина која се бави решавањем конфликта. Такође, заступљена је и етнографија која је данас неопходна. Ове модерне методе помажу нашим студентима да се боље уклопе у културу народа у местима где ће мисионарити. Ми желимо да наши студенти имају и практично знање поред теоретског. Потребно је знање како опстати у одредјеним срединама, као на пример у Камчатки и Чукотки, у којима током зиме морају да користе псе који вуку санке. Комуникационе вештине и добре физичке способности су такође потребне. Имамо добру спортску салу и опрему за физички тренинг наших студената. Што је такође веома битно.

Сећам се да смо играли фудбал против студената који су ишли на факултет за физичко васпитање. Некада смо ми побеђивали, а некада они. Што значи да смо имали потребан тренинг. Ако изоставимо неки од ових параметара доћи ће до негативног утицаја на психичко стање наших студената, тако да узимамо све у обзир.

По вашем мишљењу, коме је мисионарење потребније: становницима великих градова или становницима удаљених села?

Ми говоримо о Јеванђељу које треба проповедати свим крајевима земље. Шта су крајеви земље? То су сва места где се Јеванђеље није проповедало. Ово не зависи од места где ће те живети: било то у Чукотки или Камчатки, или у центру Москве или Санкт Петербурга. Крајеви земље су свуда где људско срце није прихватило Јеванђеље или Христа.

Проповедање Добрих Вести је не могуће без личног примера. Свештеници и парохије могу дати овај пример. Стварање пријатељске и блиске заједнице није овек лако. Какав савет би сте дали младим свештеницима? Како треба градити свештенички живот и на који начин треба створити парохију?

Прво, свештеници не треба да почну тако што ће наметнути велики терет на своје стадо. Најчешћа грешка младих свештеника је да они одмах почињу да траже много. Прво би требало да те захтеве примене на себи. Следеће, свештеник треба да разговара са својим парохијанима једноставним језиком и да увиди да ли су они стварно парохијани, а не само људи који долазе на празнике и не живе као део заједнице. Заједница је створена када сваки члан има свој позив, ми то називамо мисионарска служба. Што је више људи који мисионаре биће већег утицаја чланова заједнице на социјални и мисионарски рад целе Цркве, а тако ће и заједница бити јача. Веома је битно правилно организовати процедуре за прихватање одређених одлука. Данас, нико не сме бити вођен принципом "ја сам главни и ја знам боље од свих осталих чланова заједнице шта треба урадити." Треба што чешће организовати састанке и дискутовати о ономе шта треба да се уради, на пример када црква треба да се обнови. Тада ће људи бити информисани шта се дешава. Ако се овако не ради онда ће само постојати црквена зграда али не и парохија. Неће постојати заједница након Свете Литургије и ван црквених зидова. Под модерним условима веома је битно да људи буду више активни и то би требало да буде примарни задатак свештеника.

Владико, кога би издвојили од модерних мисионара као прави пример који треба да пратимо?

Постоје многе аскете о којима не говоримо и које никада нећемо видети на телевизији. Ови подвижници живе тајно. На пример, знам једног студента који је био далеко на практичној настави и остао тамо, саградивши цркве међу људима који никада нису видели свештеника. Постоје стотине оваквих примера. Битно је да ми који се припремамо за мисионарски рад учимо од претходних мисионара, као што је био Свети Инокентије Венијаминов и читањем дела мисионара као на пример Архимандрита Макарија Глукхарева. Ово је све неопходно да би схватили шта је мисионарски рад. На пример, дневник Светог Николе Јапанског садржи пуно информација на који начин треба комуницирати са људима.

Некада нам изгледа да су се људи променели. Можда су постали мање саосећајни са болом других, мање дружељубиви, и егоистични. Ипак човек се у суштини није променио; он је створен по лику Божјем. Тако да је рад претходних мисионра веома битан. Нико не може да каже да користећи нове методе у нашим модерним условима за време концерта или спортског догађаја, да се наше мисионарење променило. Човек коме говоримо се није променио, јер је он лик Божји. Друго је што таланти и способности човека нису у потражњи у данашњем друштву. Ми морамо да их спознамо у човеку и да их развијемо у њему. Ово мора бити урађено на чврстој основи мисиоанара претходних генерација.

Владико, шта би сте предложили студентима на теолошким школама и на шта да се фокусирају као будући свештеници и мисионари у данашњем свету?

Прво, треба да спусте ниво и да не сматрају своје мисионарење најбољим. Када смо почињали наш мисионарски рад за време агресивне Совјетске власти ништа није било дозвољено. А данас постоје многа искушнеја која често леже као тежак камен на неискусним душама. Овај камен, који се назива потрошња и нагон за богаћењем, омета свештенике који се припремају за проповед. Због тога, навикните се на аскетизам. Уопште, модерном свету је потребно присуство аскетизма у свим стварима. Данас, ми морамо то да проповедамо. Али, ово не значи одбацивање свих добара и напредака технологије. Већ значи сразмерно коришћење онога што је неопходно човеку да одржи живот, ради узвишене сврхе људског живота: сједињења са Богом и слављења Бога. То је најважнији принцип.

Интервју водио: Станислав Шардаков

Извор: http://www.pravmir.com/words-information-mission-a-conversation-with-metropolitan-john-of-belgorod/