Ипак имамо обавезу и дужност, пре свега као хришћани, да на свет и збивања у њему гледамо са једне друге, духовне перспективе. Наравно, духовно није само оно што је бестелесно јер тело није грех. Грех је телесни, тачније плотски, начин размишљања који у материјалним вредностима види пуно исходиште и смисао нашег живота.У складу са том философијом живота сматрам да није никакав проблем да монах, уосталом и сваки хришћанин, погледа добар филм, послуша концерт, посети музеј или погледа добру позоришну представу. Ја лично волим филм и сматрам да добри режисери и те како добро могу да представе стварност која нас окружује и пруже нам аутентичан доживљај стварности који нас може обогатити и отворити нам духовне перспективе.

Исто тако волим савремену уметност (сликарство и кипарство) и искрено верујем да у сваком времену уметник може да пружи своје виђење стварности које одражава време у коме живимо уз сопствени уметнички доживљај те стварсности. Хришћанство у својој основи није било никада анти-културно и анти-цивилизацијско. Штавише, Хришћанство је у Европи сачувало античку традицију и дало јој много дубљи смисао и израз.

Истина, у одређеним периодима хришћанске историје дошло је до схватања по којима су све врсте уметности, људског стваралаштва, наука, књижевност, музика проглажавани за сујету и грех јер, наводно, хришћанин треба да буде одвојен од свега овоземаљског. Мислим да је то прилично неправилан приступ који одражава својеврсно монофизитско схватање Богочовека Хрста. Христос је савршени Бог, али и савршени човек. Човекова способност за уметничко стварање велики је дар Божији и негирање могућности личног уметничког доживљаја света који нас окружује у суштини негира дубину тајне оваплоћења Христовог. Подсетимо се сукоба између иконофила и иконобораца. Син Божији је заиста постао човек по свему сличан нама осим по греху, заиста је пострадао на Крсту, васкрсао и вазнео се у људској природи и са том људском природом заувек седи са десне стране Бога Оца. Та људска природа није неописива јер да јесте била би нестварна. Величанственост наше вере је управо у томе што је Хришћанство најсавршенији и најлепши материјализам. Наравно, Хришћани стварност око себе увек гледају из перспективе есхатологије, онога што ће бити. Зато стварност никада не можемо представити само у реалности чула којима ту стварност познајемо у овом животу са свим ограничењима наше природе. Хришћанин, мислилац и уметник увек трага за посебним доживљајем стварности који осликава есхатолошку реалност, истину која се не завршава само у овом свету и веку већ у којој је човек биће позвано на вечно постојање и који је у сталној динамици узрастања у меру висине раста Христовог, Еф. 4, 13.

Архимандрит Сава Јањић

Радио Беседа

Ако будете уступали један другом, ако будете благочестиви, у свим заповијестима Божијим непорочни, душа ће ваша бити спокојна, код вас ће доћи мир Христов, "мир који превазилази сваки ум" (Флп. 4:7) и спокојство душевно ће бити такво, да се више нећете бојати никаквог зла.

У цркви често поју, и ви сте вјероватно не једном слушали: "Праведник от слуха злога неће се препасти" (Пс. 111:7). Ако ли се пак ми бојимо, страшимо и смућујемо још док само слушамо о напастима које се спремају да дођу, о будућим недаћама и злу, онда нас тај наш страх разобличава у томе да смо ми далеко од тога да будемо праведници, него смо грешници, и због тога морамо да се смирујемо. А ако смо стекли кроткост, бићемо смирени, ако мир буде у нашим срцима, тада ће се испунити и ово: "По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом" (Јн. 13:35). Имајте љубав, уступајте један другом, не свађајте се, праштајте, смирујте се један пред другим, указујте један другом част, не угађајте себи, него ближњим, будите увијек у љубави.

Све што се односи на вањске услове нашег живота – јесте другостепено. Све то није важно, све је то тање од паучине. Главно је оно са чим сам почео и са чим ћу да завршим. Ја посебно скрећем пажњу првенствено на душе ваше, јер је главно спасење властите душе. Постарајте се да моји убоги напори за спасење душа ваших не пропадну узалуд. Постарајте се, понављам вам, да чистите душе исповијешћу, да имате добру наравственост и благочешће. Настојте да стичете кроткост, смирење, молитву. Настојте да стичете љубав. А у осталом, у свему вањском што се тиче живота нашега, предајмо се вољи Божијој. Јер је воља Божија увијек блага и савршена, и ни једна длака са главе ваше неће пасти без воље Божије (види: Мт. 10:29-30; Лк. 12:18). Молим за ваше свете молитве, а све вас уручујем покрову Царице Небеске.

Преподобни Никон (Бељајев)

текст из књиге - У Господа се уздам –

извор

У својој осмовијековној историји манастир Ковиљ био је стјециште монаха, учитеља и свештеника. Свестран, образован и предусретљив, Епископ јегарски г. Порфирије спада у ред оних духовника који својим личним животом свједоче радост Јеванђеља Христовог. Епископа Порфирија питали смо шта је то што је нагнало тридесет монаха и искушеника да свој овоземаљски живот проведу у безбрачности, послушању и сиротовању, и да ли је жеђ за вјечношћу смисао монашког живота.

Човекоугодништво је поништење врлине.

Човекоугодник твори врлину не ради врлине, него ради похвале, не да би постао савршен, него да би га људи прославили, не да би угодио Богу, него да би угодио људима.

Човекоугодништво борбе подвижника чини бесплодним. Човекоугодништво раслабљује целомудреност, пост јаловим чини, одузима светост молитви, краде венац од подвижника, обезвређује нестицање, осваја утврде мира, расипа плодове милосрђа, подрива темеље сваке врлине, квари ум и сваку високу помисао.

Св. Нектарије Егински

извор

Тема сабрања привукла је велики број посетилаца, а беседу Епископа Јована забележио је Марко Јовановић.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/14/02/17.02.14_zbor_-_ep._lipljanski_jovan_-_o_nepoznatim_stratistima_i_logorima_iz_drugog_svetskog_rata_64.mp3

Извор: Слово љубве

"Сви ми који живимо у савременом свету оправдвамо све и живимо како нам одговара. Не живимо правим духовним животом, и не свиђа нам се да следимо савет Цркве."

"Често видимо да не прихватамо ствари Цркве, јер се многи не исповедају и стално то одлажу и не прилазе."

"Ако држимо заповести Божје, благодат Светога Духа ће доћи у наше срце. Тек тада ће наши живот имати смисла, јер тада душа окуси Бога."

"Иако смо у Цркви, не волимо да пратимо правила Цркве, то је модерно међу младима.. Ово није добро, међутим. Ако сте запослени у некој служби и ако не поштујете правила, бићете отпуштени. Свако ко жели да буде у Цркви држи се заповести. Заповести нису каталог који ће вам помоћи да постанете моралиста, али у суштини то је тајна. Ако се држиш заповести добићеш Божанску Благодат..

Старац Пајсије би рекао, Црква има једно благо, своје искуство, а срце човека може да окуси ово искуство. "

"Светост је кључ који откључава Јеванђеље, због тога су Свети Оци и тумачили Јеванђеље. Уђите у дух Отаца, онда читајте Јеванђеља. Ако пратимо Светитеље, ићи ћемо сигурним путем ка спасењу."

"Обмана често имитира благодат, због чега нам су нам потребни истински оци, не они који творе чуда, него они који разликују духове. На такве проницљиве оце морамо да се ослонимо."

"Свети Порфирије је увек говорио да је само у оквиру Цркве нашао Благодат."

"Људи се данас не моле и Дух Свети је одсутан из њихових живота."

" Постајемо духовно слаби када се не молимо."

"Нажалост, за неке, светост, или да неко постане светац је само нешто што је написано."

"Људи почине самоубиство, јер не постоји унутрашња снага која се управо нуди у Цркви."

"Данас, атеизам је мода."

"Велика је ствар прихватити Цркву, пратити литургијски програм Цркве, бити уверен у поуке Светих Отаца."

"Душа је здрава када жуди ка Богу."

"Монаси се хране укусом Божанске благодати и плодовима Духа Светога."

"Слобода није ићи тамо где год желиш да идеш, или радиш оно што желиш да урадиш. Слобода је бити слободан од страсти. Једино је слободан онај који зна Христа."

Извор

Поставио/ла Glogovac Monastery

– А шта да кажем?

Зар ви нисте дошли на исповест? Кажите, ако сте учинили нешто, што је било противно вољи Божијој.

– Не, ја не чиним ништа што би било противно вољи Божијој!

Тада ја скинух епитрахиљ и нудећи је, предлагајући да га ствави рекох:

– Пошто сам ја човек грешан, а ви безгрешни – ви не чините никаквог греха – ја бих хтео вама да се исповедим."

Архимандрит Нектарије (Мулациотис)

Извор: Манастир Глоговац

Наиме, у левом и десном углу дечанске фреске Распећа налазе се заиста два необична објекта у којима се види по један човечуљак. О чему је заправо реч?

У хришћанској традицији, а посебно у византијском сликарству, на представама распећа Христовог приказују се персонификације сунца и месеца. Џемс Хол у свом „Речнику уметничких предмета и симбола“ каже: „Сунце и месец, са обе стране крста су редовна појава на средовековним распећима. Преживели су све до ране Ренесансе, иако се ретко виђају после 15. века. Њихово порекло је веома старо. У античкој Персији и Грчкој постојао је обичај да се сунце и месец приказују на представама паганских богова сунца. Овај обичај се наставио и у време Рима на новчићима на којима су били приказани цареви….. Сунце се понекад представља једноставно као попрсје човека са ореолом, а месец као жена са полумесецом Дијане. Касније су приказивана два проста круга и то полумесец унутар круга кога су често носили анђели, док се сунце приказује са Христове десне стране, а месец са његове леве.“

Понекад се сунце и месец приказују као људске фигуре које иду на запрежним колима. У Дечанима и на низу других фресака приказани су као људске фигуре у два различита облика. Сунце се у иконографској традицији често приказује као мушка фигура у плавичастој боји, која симболизује сунце које помрчало у време Христове смрти на крсту. А бијаше око шестога часа, и тама би по свој земљи до часа деветога. И помрча сунце, и завјеса храмовна раздрије се напола. (Лк 23, 44-45) „А од шестога часа би тама по свој земљи до часа деветога.“ (Мт. 27, 45)

Персонификација месеца је најчешће у виду женске фигуре. Ова фигура је готово по правилу у црвенкастој боји јер је и месец зашао у време Христове смрти и био је црвене боје крви. Овај симбол и боја не асоцирају само на Христово распеће, већ и на Откровење и Други долазак Господњи. Обратимо пажњу на пророчанство пророка Јоила: Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и страшни дан Господњи. (Јл 2, 31) Готово истим речима апостол Петар цитира пророка у Д.ап. 2, 20. „Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и славни Дан Господњи.“ У књизи Откровења се каже: „И видјех, кад отвори шести печат, наста земљотрес велики, и сунце поста црно као врећа од костријети, и мјесец сав поста као крв“ (Отк. 6, 12)

Приказивање природних стихија у персонифицираном облику може да се примети и на иконографским представама крштења Христовог где се у водама често приказују две фигуре: мушка фигура реке Јордана и женска фигура мора.

Из богослужбених химни можемо да разумемо да су персонификације сунца и месеца на представи Распећа Христовог употребљене како би се показало да су бесловесне природне стихије „осетиле и разумеле“ страдање Сина Божијег и у ужасу су сакриле своје зраке, док су душе словесних Јудеја остале окамењене и неосетљиве пред овим страшним призором.

На следећем линку можете видети више иконографских представа са приказом персонификованог сунца и месеца. Штета што истраживачи НЛО појава нису мало више упознали хришћанску иконографску традицију.

http://sprezzatura.i...e_UFO_2_eng.htm

Архимандрит Сава Јањић

То је ријеч за коју Свети Оци кажу да нас уводи у Царство Божије и ријеч коју говори управо Цар славе благовијестећи њоме спасење. А у Литургији Св. Јована Златоустога, коју често служимо и њоме живимо, у једној врло значајној молитви говори нам овај надахнути светитељ, а Црква примивши то Духом Светим кроз вијекове непоновљиво понавља: „Ти си одредио покајање за спасење“. Ту исту ријеч коју говоримо у светој литургији, у светом Јеванђељу смо много пута читали и слушали, а нарочито је она везана за причу о блудном сину.

Чини ми се да је некад неко рекао, и ја бих се сложио с тиме – да кад би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о блудном сину, ми би смо имали цијелу поруку светог Јеванђеља. Јер ту је садржана тајна покајања, а опет то је и тајна спасења. Као што сви добро знате, прича тече овако. Богати отац је имао два сина и раздијелио им је своје богатство, а један од њих је примивши благо и нашавши се у благостању, напустио очев дом. За благостање је велики светитељ Цркве Божије Св. Јован Златоуст рекао да је то најгоре стање – благостање. Тако и ви овде /.../, немојте да се много бринете зато што ваше стање није благостање, него се радујте као хришћани. Али да опет то неблагостање преобразите у стање које може бити пут за спасење.

Пошто је блудни син напустио очев дом, отишао је, како каже Св. Писмо – у земљу далеку, а у Св. Писму је свака ријеч значајна и ниједна није празна. То кад кажемо у земљу далеку, уопште не мора да значи да су раздаљине биле велике, и вјероватно и нису биле. Него је отишао из дома очевог, као што увијек кад одемо од нашег Господа, Сина Божијег, а тиме и од Оца небеског, одмах смо отишли далеко и предалеко. Како је говорио наш владика Николај – отишли смо да тражимо храну на њивама глади. Отишао је, дакле, у земљу далеку, и живећи распусно потрошио је сво очево имање, а онда се нашао у биједи и сиромаштву. Али није био толико у биједи и сиромаштву немајући више земаљског блага, него му је још већа биједа била што је потрошио све своје капацитете, све своје квалитете. Разорио их је и његово биће се расцијепило, раздвојило, уситнило, што је – како каже један савремени отац Цркве о. Емилијан – учинило да он више није цјеловито биће, него распарчано, исцјепкано. Такво биће се раздјељује на стотине и хиљаде дијелова и тиме постаје неспособно да воли и да буде вољено, стално тежећи да се нахрани храном која није исцјелитељна, која није она која обједињује дијелове људског бића, него их још више раздјељује. Десило му се, како би можда могли рећи ријечју која се данас претјерано употребљава, то да је пао у депресију, али било је још дубље од тога – депресија због пропасти сопственог бића.

Помињем ово јер је актуелно, и психолози, психоаналитичари, психијатри покушавају да објасне депресију тражећи за њу лијека. А видимо да врло ријетко и скоро никако не могу да нађу тај лијек. Ово говорим и зато што се врло често дешава да нам се као свештеницима Цркве Божије обраћају људи говорећи да имају депресију. Чак се на медијима може чути како смо сви запали у такозвану колективну депресију. Направићу још једну дигресију као одговор на овај проблем. Неки млад човјек дошао је једном приликом у наш манастир и ја сам видио да је он био полудио. Било је много жалосно, много тужно гледати полудјелог човека, а не знате да ли је љепши, да ли је образованији, да ли је физички стаситији. И опет је и нека доброта у њему постојала, као што постоји у сваком човјеку. Био сам тог тренутка можда осјетљив или преосјетљив гледајући га, и упитао сам старије од мене да ми кажу има ли лијека за овог човјека. А код светих сам нашао одоговор да за сваки гријех, за сваку болест постоји лијек, а он се зове покајање.

Ако бисмо хтјели, опет укратко, да кажемо шта је то покајање, могли бисмо да одговоримо ријечима поменутог старца Емилијана, који каже да је то повратак у цјеловитост бића. Повратак, или још боље речено, преумљење, како и сама грчка ријеч метаноја преведена на наш језик значи. Преумљење значи промјену, али још више и успостављање оне цјеловитости, повратак у цјеловитост бића.

Навешћу само један моменат из јеванђељске приче о блудном сину који ми се чини да је много битан у преумљењу овога младића. То је тренутак када је он већ био гладан, и кад је већ морао да погледа истини у очи. Видио је распад свога сопственог бића, и да га све то што ради и што је радио води у пропаст велику, и како нема другог излаза нема другог пута него да буде искрен према самом себи и према свему ономе што га окружује. А најприје према oноме који га воли – оцу који му је све дао, који му је дао живот и са великом љубављу пола свога имања које је стицао читавог живота.

Ако хоћемо да будемо искрени према себи и пред Богом, сви би смо могли да кажемо како нам је овај блудни син заиста брат. Брат нам је не само по томе што је људско биће и Божије створење, него и по томе што смо сви врло често блудни синови и што врло често имамо у својој грехопадној природи својственост или тежњу да одемо из дома очевог у земљу далеку. Мени се учинило да је много битан тренутак у коме заблудјели син каже „вратићу се оцу своме“. И све друго што се послије догађало било је само слијед успостављања и повратка у цјеловитост, у личносност, сакупљање отпадака његовог бића. Све се некако органски враћало на своје мјесто. И мени се не чини да је тренутак спасења онај кад излази отац пред њега и грлећи га каже ону дивну ријеч наређујући да направе велику гозбу. Него је спасење почело оног тренутка кад је син изговорио ту ријеч: „Вратићу се оцу своме“.

Тако и наше спасење, браћо и сестре, драги пријатељи, неће бити да почиње оног часа када дође Господ и кад нас загрли и каже ону дивну божанствену ријеч: „Дођи у радост Господа свога“. Него наше спасење почиње већ овдје и сада нашим покајањем, нашим опредјељењем, нашом чежњом да се вратимо и да живимо у дому Оца свога. Зато, како каже Варух: „Немој да продајеш и немој да губиш своју славу“. Нама хришћанима дата је велика слава, дато нам је велико богатство, изливена је на нас неизмјерна милост Божија. А на нама је да учествујемо на такав начин да увијек и изнова говоримо: „Господе, спаси ме.“ Да признамо онако како ћемо пјевати сад у вријеме свете велике Четрдесетнице – сагријешисмо, безаконовасмо.

Уистину, све смо учинили онако као што читамо у великом канону Андреја Критског, сваки гријех који је поменут. Али зато и вапијемо: „Господе, помилуј нас“. Вјерујући у св. Јеванђеље, научени св. Јеванђељем, надахнути животом у Цркви Божијој, гдје се чита св. Јеванђеље, ми ћемо увијек знати да Господар од дома коме ми идемо није онај који нам суди, него Онај који нас чека, Онај који се радује нашем повратку, Онај који нам суди по милости, по благодати. Али да би нам судио по милости потребно је ваистину рећи оно што је рекао свети – ево ја га назвах светим, а не знам да ли је свети – блудни син: „Вратићу се оцу своме“. И још рече: „У дому оца мога има много хране, чак и за слуге“. Није рекао: „Вратићу се оцу своме да будем оно што сам био“, није рекао: „Вратићу се оцу своме да ме постави на прво мјесто и да направи гозбу и закоље теле угојено“, него је рекао: ''Замолићу га да будем посљедњи од слугу његових''.

То имамо у оној чудесној молитви праоца Давида, цара, псалмопјевца, ја бих рекао и учитеља покајања, који каже да се молимо срцем смиреним и духом скрушеним, јер срце смирено и дух скрушен Бог неће одбацити. Тако отпочињемо са покајничким животом, са покајањем које нема очајања и које говори кроз уста цара Давида: ''Покропи ме исопом и бићу бјељи од снега''. То покајање говори Господу да зна да Он не жели жртве паљенице: „Јер да си хтео жртве, принио бих; за жртве паљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смјерно Бог неће презрети.“ Зато ће и рећи онај чудесни пророк Јеремија „Узми срце своје у руке обадвије и принеси га Господу“, а ми ћемо у Цркви Божијој рећи: „Уздигинимо срца горе, имајмо срца ка Господу“. И примићемо благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и зајдницу Светога Духа и заблагодарићемо Богу, и бићемо заиста на гозби величанственијој чак и од оне која је припремљена овом блудном сину из Јеванђеља. Она је предукус Царства Божијег, у њој Отац небески предстоји, а ми са Сином и Духом Светим служимо, и служимо се неизрецивим даровима Царства небескога. То је не само обећање, него нам је то и дато у светој Литургији, и то можемо да „видимо и окусимо“ како пјевамо на крају Литургије.

Зато, браћо и сестре, на почетку Великог и Часног поста преносим вам благослов вашег оца и пастира митрополита. Све вас позивам оном страшном, али спасоносном и дивном ријечју чудесног пророка Божијег Јована Крститеља, који каже: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско''. И заиста, приближило нам се Царство небеско, а ми се покајањем приближавамо њему. За све то блудни син нам је примјер и велика нада, велико окрепљење, велико ослобођење. Ма шта да смо сагријешили, ма ко да смо, ма колико да смо сагријешили, треба да знамо и да вјерујемо да нема гријеха који превазилази милост Божију. И да приступимо Господу са страхом Божијим, вјером и љубављу, опростивши једни другима, предајући један другога и сами себе Христу Богу, и као што рече пророк Јеремија – уздижући своје срце горе.

http://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=243&Itemid=228

"И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и благослови Бога и рече:

''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''. А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И благослови их Симеон, и рече Марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многих срца"(Лк. 2, 25-34).

Митрополит Амфилохије, Епископ Данило - Нема лепше вере од хришћанске

• Вера
  

У то време завлада Римским царством цар Гордијан, чија ћерка Гордијана сиђе с ума, и тиме баци свога оца у велику жалост. Сви лекари не могаху лудој Гордијани ништа помоћи. Тада зли дух из луде девојке проговори и рече да њега нико не може истерати осим Трифуна. После многих Трифуна из царства буде и овај млади Трифун позват по Божјем Промислу. Он би доведен у Рим где исцели цареву ћерку. Цар му подари многе дарове, које Трифун при повратку све раздели сиромасима. У свом селу продужи овај свети младић чувати гуске и молити се Богу. Када се зацари христоборни Декије, свети Трифун би истјазаван и љуто мучен за Христа. Но он поднесе сва мучења с радошћу великом, говорећи: "О кад бих се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога!" Све муке ништа му не нашкодише, и мучитељи га осудише најзад на посечење мачем. Пред смрт Трифун се помоли Богу и предаде душу своју Творцу своме 250. године.

Предсмртна молитва светог Трифуна: "Господе Боже богова и Цару царева, Најсветији од свих светих, богодарим Ти што си ме удостојио да завршим подвиг без колебања. И сад Ти се молим, да ме се не додирне рука демона невидљивог, да ме не свуче у дубину погибељи. Него, нека ме свети Твоји ангели уведу у красна насеља Твоја, и учини ме наследником царства Твог жељеног. Прими душу моју, и услиши молитву свих оних који буду Теби приносили жртве за спомен мој; погледај на њих из Твог светог обиталишта; даруј им обилне и нетрулежне дарове. Јер Ти си једини благ и милостив Дародавац во вјеки вјеков, амин." Како св. Трифун пострада у Никеји, и како се над његовим мртвим телом догодише многа чудесна исцељења, хтедоше га грађани никејски ту у своме гробљу сахранити. Но светитељ се јави некоме у визији и изрече своју жељу да га пренесу у његово село Кампсаду где је некад гуске чувао, и тамо сахране.

Извор: Охридски пролог

• Вера
  

Питање: Као особа која верује у Бога, какво је ваше мишљење о некоме ко жели да се бави модерним истраживањима, посебно која на крају доводе до оспоравања Бога, као што су генетски инжењеринг, космологија и неурологија?

Истраживање које ради на оспоривању Бога има болест предрасуде. Истраживања се чине да би се открила научна истина. Какав је проблем ако неко жели да прошири хоризонте својих мисли и знања? Бог је ближи на овај начин. Бог није идеологија која треба свим средствима да се брани, ми верујемо у Њега, јер је Он Истина. У том смислу, чак и научна истина открива Њега. Ако је Он и даље питање онда је време да сазнате о Њему. Верник који се боји научног истраживања и страхује од истине. Можда је он верник који у ствари не верује.

Питање: Шта кажете о теорији еволуције? Зар то није у супротности учења Цркве?

У вези са овим питањем, учење Цркве се заснива на инспирисаној књизи Постања. Ово није књига о физици или биологији. У разговорима да ли је Бог обликовао човека из земље и где га је пронашао, најважније је то да је човек створен "по лику и подобију Божјем". Све остало спада у детаље. Како наука може подрити ово? Осим тога, ако наука побољшава наше разумевање овог света и наше слике о Њему, зашто бисмо то оспоравали? Највише што можемо рећи је да боље разумемо неке ствари.

Боголикост човека, којом смо створени и са божанским животом угравирани у циљ божанске сличности не може да се промени науком. Иако се може бахато оспоравати од стране неких научника.

-Питање: Дакле, није битно да ли човек потиче од животиња?

Оно што је битно јесте божанско порекло човека и његов однос према Богу, наиме да нас је Бог створио, а не "како" нас је створио. И такође, опасност није да човек потиче од животиња, већ да ми не завршимо као оне: " И човек у части будући, не разумеде, изједанчи се са стоком неразумном и постаде јој сличан" (Пс. 48:13). Иако је наш циљ да будемо боголики, ми настојимо да докажемо да смо животиње?

Дакле проблем није у научној потврди еволуције, већ посвећеност њеном болесном тумачењу. Други не доказују непостојање Бога, него потврђује страствену кратковидост човека. Замењују божански смисао човека са несмотреном дегенерацијом - на животињу! Чак ни животињама се ово неби свидело.

Питање: Али, ми имамо значајне сличности са животињама и мора да пронађе њихов значај.

Интересовање за нашу сличност са животињама ме изненађује. Ако би слично интересовање било са нашим афинитетом према Богу, како би ствари биле другачије. Треба да откријемо значај овог афинитета. Што се тиче животиња, сигурно да постоји сличност. Наше тело на један или други начин подсећају на више примате. Ми можемо чак и да научимо животиње инстинктивним врлинама. Постоји много таквих примера у Светом Писму. Христос у Беседи на Гори каже: "погледате птице у ваздуху" и на који начин можемо да их имитирамо.

Али оно што је битно је наша разлика са животињама. Човек је психосоматско биће. То је извор његовог вредности. Време је да обратимо пажњу далеко од наше сличности са животињама према могућности наше сличности са Богом.

Извор

Биографија Митрополита Николаја је крајње необична због тежњи за истином, посветивши се науци на Харварду је магистрирао астрофизику и докторирао медицинску технологију, у Солуну докторирао теологију. Радио је у Наси као стручњак, а као хирург је смислио помоћни методу при операцији срца. Један је од највећих научника данас. Оставивши Насу и велики академски успон отишао је на Свету Гору да се замонаши. Након извесног времена изабран је за епископа и данас је митрополит Месогеје и Лавриотике, наставио је да се бави научним радом. Професор је медицине и теологије. Његов мотив је био пронаћи истину.

Погледајте сјајан документарни филм о Митрополиту Николају у емисији Духовници

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=aqmSYzZ6G04

Манастир Глоговац

Da li će Srpska pravoslavna crkva prihvatiti gregorijanski kalendar?

Ипак, у времену у коме живимо и посебно у мисији коју Православна Црква данас има у свету "нејединство" око употребе црквеног календара ствара непотребну конфузију јер наша Црква не наступа пред неправославнима у потпуности литургијски јединствено. Питање календара не исцрпљује се, наравно, у томе који је календар исправнији. Са научне тачке гледишта доказано је да су и Јулијански и Григоријански календар недовољно тачни. За Цркву календар није питање астрономије, већ он има превасходну улогу у регулисању богослужбеног живота Цркве, што је од суштинског значаја за њен живот и мисију у свету. Такође треба имати у виду да сваки календар, који је освештан литургијским животом Цркве постаје и сам својеврсна икона времена. Већи део шире јавности није упознат да је један број помесних Цркава прихватио на сабору у Цариграду 1923. год. тзв. Новојулијански календар, а не Григоријански. Тај, Новојулијански или како се још зове, ревидирани Јулијански календар резултат је рада Србина Милутина Миланковића, професора небеске механике на тадашњем Београдском универзитету. На Сабору све православне Цркве ипак нису прихватиле нови, реформисани календар у бризи да то не изазове унутрашњу неслогу јер се овај нови православни календар практично подудара са Григоријанским календаром и са њим ће ући у раскорак тек од 2800. године.

Познато је да је један од кључних разлога увођења новог календара био намера да се Црква приближи западним хришћанима тако што ће се Божић и остали велики црквени празници славити у исто време. Међутим, исхитрено увођење новог календара без претходне припреме у појединим помесним Црквама довело је до цепања унутрашњег јединства, што је проблем који до данас није зацељен. Истина, раскол у који су ушле тзв. старокалендарске заједнице у Грчкој, Румунији, Бугарској није проузрокован само променом календара од стране црквене јерархије. Он је последица, с једне стране, доношења одлука од далекосежног значаја без довољно припреме и саборске свести, али и, с друге стране, још више незрелог, а како се касније показало "секташког" менталитета, код оних који су у име наводне верности предању кренули у цепање јединства Цркве. Проблем који је настао није само у настајању расколничких тзв. "старокалендарских" заједница, већ и у својеврсном поремећају литургијског јединства између помесних Цркава које су прихватиле нови календар и оних које су наставиле да регулишу свој богослужбени живот по старом календару. Опет и опет, треба нагласити да то суштински не угрожава јединство Цркве, али представља аномалију јер је календар и слављење најважнијих празника у исто време веома важан видљиви символ јединства наше Цркве, нарочито пред неправославнима.

Двадесети век, а засигурно и почетак овог века, период су веома важног духовног буђења Православне Цркве која осећа да треба да постепено надилази оквире тзв. националних Цркава и наступи у јавности са појачаном свешћу о свеправославном јединству и васељенској (икуменској) мисији Цркве. У таквој ситуацији условно речено постојање литургијског нејединства (у погледу календара) у великој мери умањује снагу сведочења Православне Цркве. Искрено речено, најоптималнија ситуација била би када би све Православне Цркве регулисале свој литургијски живот по једном календару, без обзира да ли би то био стари, нови или неки сасвим трећи, око којег би се Цркве саборски договориле, што је иницијално била и намера реформисања јулијанског календара на Цариградском сабору 1923. Међутим, у ситуацији у којој поједини конзервативнији сегменти Цркве евентуалну промену календара и даље виде као пут ка издаји Православља, није једноставно наћи право решење решење, а да се истовремено не отворе нова жаришта раскола.

Ових дана смо били сведоци новинских чланака у нашој штампи у којима се поставља питање да ли ћемо догодине славити Божић у децембру. Ово питање које поставља и добар број неупућених верника само по себи показује ситуацију на канонском простору СПЦ. Пре свега, жалосно је да они који постављају то питање нису свесни да ми УВЕК славимо Божић 25. децембра, уосталом као и сви други православни и неправославни хришћани. Разлика је у томе што ми следујемо Јулијанском календару па наш 25. децембар пада у 7. јануар по новом календару. Чињеница коју нико не може да оповргне на нашим просторима јесте да ми црквено следујемо старом календару, али да време и даље рачунамо по новом. Ако данас упитате своје парохијане који је данас дан, готово засигурно ће вам дати одговор по новом календару. Врло често и многи у свештенству и монаштву треба да размисле и прорачунају дане пре него што кажу који је дан по старом календару, док се црквена администрација све чешће води по новом календару и само поједини инсистирају на стављању два датума на званичне документе. Иако се често поносимо тиме што следујемо старом календару, готово сви смо навикли да говоримо како нам Св. Никола пада 19. децембра, а не 6. као што је то увек било у Цркви, да је Велика Госпојина 28. августа, а не 15. августа. Нарочиту конфузију међу мање упућеним верницима стварају редовне Божићне посланице које носе датум претходне године, иако је (ново)календарски већ наступила наредна година. Ова ситуација понајбоље показује колико заправо не размишљамо по старом календару, иако су многи од нас веома ревносни да осуде нови календар као неправославан. Раније такви проблеми нису постојали јер једноставно у православним земљама државни календар био је Јулијански, тако да није постојала ова дихотомија. Ситуација је сада другачија у свим православним земљама.

Противници промене календара веома често говоре да ће промена датума слављења празника изазвати велику саблазан у народу. Истина, не би било нимало једноставно да одједном прескочимо 13 дана и пропустимо празнике светитеља који се славе (или их све прославимо у један дан, као што је то учињено приликом промене календара у Грчкој). Али, с друге стране зар није исто тако саблазан да вековима славимо празнике у своје дане, а онда дођемо у ситуацију да у свакодневном животу Божић и Госпојину дочекујемо 7. јануара или 28. августа и да се на то тако лако навикнемо. А то се управо догодило у свакодневном животу већине верника (наравно част ревносним изузецима који у својој глави у потпуности размишљају по старом календару, а такви су, сложићемо се, веома ретки). Дакле, немамо ситуацију у којој ми с једне стране у потпуности живимо по старом календару и треба да евентуално пређемо на нови, већ ситуацију у којој формално рачунамо црквени круг године по старом календару, а практично размишљамо и живимо по новом.

Ова конфузија у животу између старог и новог календара посебно се огледа у време божићних празника. Неколико дана пред Божић су период најинтензивније припреме и поста за овај велики празник. Међутим, чињеница да су по новом календару у те дане слави почетак нове календарске године, која се прославља као државни празник са нерадним данима, имамо ситуацију у којој само најревноснији верници настављају пост и избегавају новогодишње славље, док највећи број људи прекида пост и слави и ову и ону православну нову годину (која долази 13 дана касније). Да којим случајем Србија званично следује Јулијанском календару и да Божић и црквено и државно обележавамо 25. децембра, сасвим би било логично да прославимо и Нову годину након великог празника Христовог рођења.

Наравно сви ови проблеми нису суштински препрека оним православним хришћанима који се чврсто држе правила своје вере, али морамо имати у виду да највећи број верника није тако ревносан. У нашим крајевима колико-толико ова разлика није приметна као на пример у западној дијаспори где највећи број становника прославља Божић и друге велике хришћанске празнике у различито време од православних који следују старом календару. Конфузија је још већа што те празнике други број православних, који следују новом календару прослављају у исти дан као и неправославни хришћани. Сви они који живе у тој стварности не могу, а да не признају да то у великој мери отежава литургијско јединство, а календар постоји управо због тога. Зар не би било нормално да Божић и друге велике празнике (осим Васкрса који, хвала Богу сви православни славе у исто време) прослављамо литургијски заједно. Међутим у садашњој ситуацији, док Грчка Архиепископија у Америци слави Божић, епархије СПЦ су још у данима Божићног поста и не могу заједно да прославе празник Рођења Христовог. Док западним хришћанима и православнима који следују новом календару сасвим добро дођу државни празници и слободни дани за одмор крајем месеца децембра, православнима који славе Божић 13 дана касније ови празници падају у државне радне дане.

Из свих ових примера које сам навео може да се закључи да постоји више проблема везаних за црквени календар који се не могу лако занемаривати. Црква је увек све такве проблеме решавала руководећи се пастирским циљевима и потребама своје мисије у свету и зато није нимало чудно што ће се питање календара наћи на дневном реду свеправославног сабора који је у припреми. Најважније је да се нађе саборно решење које ће помоћи Цркви да у времену у коме живимо још више потврди своје пуно јединство и као таква да снажније мисијски наступи у свету.

У вези са ревидираним Јулијанским календаром препоручујем ова два чланка са српске Википедије:

Ревидирани јулијански календар http://bit.ly/1iLdI1Q

Миланковићев календар http://bit.ly/1ark0ln