Помињући патријарха Иринеја, митрополита Амфи лохија, Паштровиће, настрадале у ратовима, православне хришћане, молећи се, прије свега, за добро људи, овај у паштровском и руском народу познати монах, готово никад не изостави и да помене све оне који су на власти у православним земљама.

Иако је неубичајено да имена политичара одјекну под црквеним сводом, Хризостом, некада игуман манастира Ком, омиљен међу мјештанима без разлике којој политичкој опцији припадају, и јуче на недјељној литургији, којој је присуствовала екипа „Вијести“, пред десетинама вјерника који су дошли у удаљени манастир, редом је понаособ поменуо сваког од државника и политичара.

Након литургије, као по обичају, од када је прије три по године преузео манастир, сви вјерници били су позвани у манастир у велику трпезарију на доручак. На питање откуда баш да се имена свих актуелних политичара нађу заједно у молитви, игуман Хризостом, без устезања одговара да у јеванђељу пише “молите се Богу за оне који су на власти да у миру и тишини проживите свој живот“.

„Још и јектеније црквено говори да се молимо за земљу нашу, за оне који су на власти и за војску. Вјероватно зато што су управо тамо највећа искушења. Црква се не бави тиме ко ће бити на власти. Јеванђење каже молите се и за оне који вас гоне. Власт је огромно искушење, то је мука велика. Ако се ми не молимо за људе на власти, они неће моћи да ураде неко добро. Црква је ту да их помене у својим молитвама, а они, како ће да раде свој посао, то ће они одговарати пред Богом. Немам ништа ни против кога, моја идеја да будемо за добро и то треба подржавати, а зло сјећи. Раније сам осуђивао многе власти, почев од Слободана Милошевића, па на даље. У једном моменту сам схватио да мени нико не ваља. Почео сам да размишљам да, ако ја те људе осуђујем, имам одговорност која мени није потребна. Јер тиме не радим свој посао“, прича игуман Хризостом и напоменуо да имају готово 15 хиљада имена које помињу у својим молитвама.

Хризостом, који је пола живота монах, а има свега 43 године, запитао је „каква је за мене разлика ко ће бити на власти, шта имам од тога“.

„Није ти дато да будеш предсједник, менаџер, политичар, шофер ради личне промоције, већ да служим ближњем. Како си радио, тако ћеш одговарати. Ми смо једино против власти онда ако нас тјера да се одрекнемо Христа. Црква је та која треба да обједињује људе. Човјек мора да живи тако да би могао да се причешћује сваке недјеље. Када сам био у Енглеској у једом манастиру, у коме је један Светогорац, отишао сам да видим каква је та њихова служба на бројаници. Они су поменули енглеску краљицу, замислио сам се тада. Вратим се онда у Црну Гору у Ријеку Црнојевића и нађем у часослову из 19. вијека гдје се каже да треба поменути и цара Фрања Јосифа. То је била традиција ове цркве да се моле за оне који су на власти“, испричао је игуман.

Он је казао да у својим молитвама помињу све владаре и све православне хришћане који живе не само у Црној Гори, него широм свијета.

„Када се молимо Богу, ми не судимо, нити имамо свој суд, нити политички подржавамо било кога, већ радимо оно што пише у јеванђељу. Ко ће да влада ја не бирам, нити излазим на изборе, нити сам икада говорио било коме да гласа за ове или оне. Увијек сам говорио да свако треба да гласа и бира по својој савјести“, закључио је Хризостом.

Душанова црква била претворена у оставу

Игуман је скренуо пажњу локалне заједнице и вјерника након што је успио да манастир, којем је пријетило изумирање и потпуно уништење, препороди. А када је прије три и по године стигао, дочекала га је руина. Манастирски конаци који су били потпуно неусловни, адаптирани су и сада су бројни искушеници и монаси добили нормалне услове за живот и своју мисију. Оно што је један од највећих подухвата, била је реконструкција цркве архиђакона Стефана, коју је још прије седам вјекова подигао цар Душан. Некадашња црква са вриједним остацима фресака била је бетонска кућица са дрвеним прозорима, налик остави, без крова и звоника. Иако је манастир под заштитом Завода за заштиту споменика културе, управо та државна институција дозволила је да здање из 1351. буде претворено у обичну оставу. Бројни посјетиоци, којих свакодневно има на десетине, углавном туристи из Западне Европе, Русије, Украјине и осталих земља нијесу могли ни да претпоставе да је то више вјекова стара црква. Хризостом са монасима успио је да цркви врати изглед од прије седма вјекова, изградивши је наново по старим нацртима.

16. ЈУН 2014.

Овај свети чин обављен је по благослову и са учешћем надлежног Епископа Ваљевског г. Милутина, и по саборном договору тестаментарних наследника Светог Аве (осим једног који отпаде од тог благословеног сабора са свима Светима и од „јединства вере и заједнице Духа Светога“, те „епископство његово прими други“, а он се стрмоглави у понор раскола – отцепљења од читаве Саборнокатоличанске Цркве Православне).[1]

Саборни договор је био да се вађење чесних Моштију из гроба обави два дана раније, како је то вековима устаљено у Светом Православљу. И то је и учињено током четвртка, 12. јуна 2014, не да би се „сакрило од народа“ (како клеветају „опадачи браће своје“- Откр.12,10), него да се достољепно припреме – откопају, оперу од земље, осуше и мимиром помажу – Свете нетљене Мошти Божјег Угодника, Оца нашег и Учитеља у Христу Богочовеку и Цркви Његовој Православној.

У тој свештеној радњи, по Светој Литургији, коју је служио Митрополит Амфилохије, уз саслужење Игумана Хиландарског о. Методија, и десетине саслужујућих јереја, јеромонаха и ђакона, из Србије и Свете Горе, и наравно уз причешће присутних Сестара и десетине Верника, међу којима су били и манастирски радници, изашли смо на Авин Гроб, и са Водоосвећењем и певањем тропара, стихира и канона Светом Оцу Јустину, започели пажљиво уклањање окологробног камења и затим земље из гроба, уз учешће уже групе: три Епископа, ваљевских јеромонаха и јереја и тројице браће Јелина: два светогорска јеромонаха и једног јереја из Атине – искусних у том свештенолепном послу. Међу њима је био водећи јеромонах Серапион из Манастира Симонопетре, који нам је претходно доставио детаљан опис читавог поступка, скоро као Последовања Преноса Светих Моштију достављеног, у српском преводу, на увиђај и Епископу Иринеју Бачком, а посебно надлежном Епископу Милутину и Управи Манастира Ћелија, који су требали да добију дозволу од надлежних општинских власти и санитарних служби, и такође да благовремено припреме постребне алатке, посуде, млаку воду, бело вино, пешкире, бела платна и остало потребно. Нови ковчег је био већ раније урађен (изрезбарен с ликовима Господа, Богомајке и Светог Аве и иконописаним поклопцем). По савременим захтевима позвани су, и учествовали, и два наша благочестива лекара и један археолог (једино није прихваћен захтев санитарних служби, који су такође једно време присустввали, да сви откопници имају беле мантиле, рукавице и гас-маске). Договорено је такође да се још не пуштају други долазници у круг Манастира, из разлога безбедности и неометања радова.

Рад на посетепеном откопавању и вађењу Светих Костију Преподобног Оца, које су нађене читаве (само са где-где деловима коже и косе, са читавим напрсним Крстом и мањим деловима одежди и дрвеног ковчега у којем је био сахрањен), трајао је све до подне, уз синхроно чишћење од земље и прање Светих Моштију млаком водом и белим вином, и уз помоћ лекара складно полагање истих (према анатомског људског скелета) на једно дрвено и уоквирено, сходних димензија (180х70см) носило, постављено на сунчеву светлост ради сушења.[2] Посебно пак издвојена је Света Лобања, пажљиво омивена (рукама игумана Хиландарског долепотписаног), и стављена на један сребрени дискос. Око заласка сунца, тако послагане по анатомском складу тела Светога, Мошти су унете у стари ћелијски Храм, да би сутрадан, у петак, по поновном сушењу на сунцу, Свете Мошти биле пажљиво помазане нардовим миром (Мр.14,3; 16,1; Лк.23,56-24,1; Јн.19,40) донетим из Свете Горе, обавијене фатом и белим платном и положене у нови Ковчег од кедровине. Само је Света Лобања, са монашком Авином скуфијом на темену, остављена непокривена по челу, ради свенанродног целивања.

Потом је, у предвечерње часове, Ковчег свечано у литију пренет у Стару Цркву Светих Архангела у Манастиру Ћелијама, и уз служење свечаног Вечерња и Јутрења, по новоспеваној Служби Преподобном Јустину Новом (коју је саставио јеромонах Атанасије Симонопетритски, а превео Еп.Атанасије, и штампао Еп. Милутин), Свете Мошти су изложене свенародном поклоњењу и целивању. (Током идућих ноћи, смењивале су се око Ковчега духовне страже Епископâ, Свештенослужитељâ, сестара Монахиња и побожних Хришћана).

Сутрадана, на сам Празник Св. Јустина Мученика и Преподобног Јустина Новог Ћелијског, у суботу 14/1/ јуна 2014.г., Ковчег са Светим Моштима изнет је у манастирску авлију (под отворени мањи шатор, близу припремљеног Светог Престола (наткривеног због кише), и када је његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј дошао и поклонио се Светим Моштима и целивао их, служена је Света Архијерејска Литургија: Патријарх и 19 Архијереја из наше Цркве и Сестринских Цркава: Руске, Јеладске, Кипарске, и свештенослужитеља широм васељенског Православља. Иако је ситна киша тог дана све време ромињала, неизбројне масе верног народа пристизале су на Свету Литургију, целивале Свете Мошти Светог Аве Свеправославног. Било их је са читавог Балкана, из Русије, Сирије, Грузије, Европе, Америке, и из свих западних делова Југославије.

Многи су се верници причестили Светим Тајнама Хлеба Живота Вечног и Чаше Бесмртности Христа Богочовека. Посебну радост даровао нам је Дух Свети Утешитељ доласком једне девојке из Загреба, која је, призвана Светим Оцем Јустином, дошла сама да ту над његовим Светим Моштима прими Православну Веру, буде Миропомазана и Причести се Христовим Тајнама у Јединој Светој Саборникатоличанској и Апостолској Цркви Православној. По својој жељи узела је име Јустина. А било је и бар десетак младића и деце, који су од раније на крштењу добили име Јустин по Светом Ави. На крају свега, уследило је усрдно монашко гостопримство игуманије Гликерије и сестара манастира Ћелије, великом броју поклоника.

Напомена (ради секташа Артемијеве парасинагоге). – На једном од секташких сајтова те расколничке парацрквене групе „ругача и опадача“ браће своје, хулитеља Имена Христова и цркворазоритељних самозванаца, појавило се „виђење и прорицање“ њихово, попут Андорске врачаре отпаломе цару Саулу (1Сам.гл.27 – в. тумачење Св.Свшмч. Пионија, у Св. Аве Житија Светих за 24.март), како је, наводно, „јавио се о.Јустин“ Патријарху и рекао му „да не дозволи вађење моштију Оца Јустина, јер ће се десити неко велико зло народу“, јер ови „екуменисти“ нису тога достојни, него само „епископ Артемије“! итд. и тсл. Затим следи њихово клеветање о тобожњем „скривању од народа“ вађења и преноса Моштију! – шта рећи на такве инферналне небулозе, које само откривају дубоке немире савести те клике, ако је још имају неспаљену у огњу надмености и гордости демонске? – И још једна напомена: Несрећни Артемије и парасинагога око њега проклиње све и сва око себе слоганима о „глобализму, мондијализму, модернизму, екуменизму, папизму“ – и свим – измима из њиховог више него бедног речника. Ако би им неко затражио да говоре, или пишу, без тих слогана, шта би имали да кажу о Јеванђељу Истине, Љубави, Вере, Наде, Спасења Христа човекољупца?! Објавили смо Записе о Икумензиму Светог Јустина Новог (са факсимилом 40 страница рукописа Авиног) још 2010.г., и сада поново (на српском и енглеском, у тек изашлој књизи „На Богочовечанском путу“, 2-го допуњено издање, Ман. -Ћелије, 2014, 432 стране), где овај Свети Отац Православља говори и сведочи истину о Православном Богочовечанском Икуменизму, насупрот лажном римоцентричном и још лажнијем женевском Екуменизму. Нека прочитају ако имају очи да виде и уши да чују, и нека не анатемишу све и сва, урби ет орби, као некада римске папе, на које, својим језуитизмом и „непогрешивошћу“ (читај: опсесијом мракољубља) и клеветање свих који нису „као они“, много и премного личе. Да не да Бог да им буде: „Лечисмо Вавилона, и не излечи се!“(Јерем.28,9). Јер се не покајаше, а без покајања нема спасења, нема ни Цркве као заједнице Духа Светога са свима Светима.

[1] О монаху Артемију и његовој парасинагоги = секти, како се богохулно и светохулно понела поводом овог свеправославног догађаја, в. напомену у подтексту.

[2] О свему овоме два лекара и археолог саставили су и потписали стручни Записник, који је остављен нама и архиви Епархије Ваљевске и Манастира Ћелија.

- See more at: http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=13469#sthash.zjQqZ4Pd.dpuf

http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=13469

http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/wp-content/uploads/PrenosMostiju-SvOcaJustina.pdf

Епископ Иринеј је имао ту радост и тај дар од Господа да је, као јеромонах, седам година, сваке недеље и празника, служио свету Литургију заједно са светим Старцем. Неке поуке и поруке које је чуо од преподобног Аве Порфирија Епископ Иринеј је пренео свештенству и народу Божјем који се окупио у најстаријем новосадском училишту.

Подсећамо да је Свети Архијерејски Сабор Цариградске Патријаршије, на свом заседању 27. 11. 2013. године, у диптих светих унео старца Порфирија Светогорца.

Извор: РТВ Беседа, Нови Сад

Овде доносимо беседу Патријарха Иринеја у целини а више информација је наставку ове вести.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/7/14/06/14.06.14_patrijarh_irinej_-_beseda_u_celijama_64kbps.mp3

Извор: Радио Слово љубве

Почиње у понедељак после Недеље свих Светих и траје до 29. јуна / 12. јула. Зато што се завршава у дан пре Петровдана, назива се Петровски пост. Овај пост, чији је почетак покретан (јер зависи од Васкрса), а заврштетак је непокретан, установљен је на основу успомене на Апостоле који су после Силаска Светога Духа, а пре одласка на проповед Св. Јеванђеља, постили (Дап 13,2-3). Због зависности почетка овог поста о Васкрсу, Апостолски пост најкраће може трајати једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмица.

Петровски пост уведен је још у првим временима хришћанства,у време цара Константина Великог (+337), прво у Риму, када је тамо подигнута базилика посвећена апостолским првацима, а потом и у Цариграду, истим поводом. На Истоку је од тада уобичајено да се пре њега пости, док на Западу та пракса није уведена. О овом посту од четвртог века говоре светитељи: Атанасије Велики, Амвросије Медиолански, касније и Лав Велики и Теодорит Тирски.

Током овог поста у среду и петак једу се само јела кувана на води, без уља, а у остале дане седмице разресено је на уље и вино, суботом и недељом мозе и риба. Ако у току овог поста у понедељак, уторак и цетвртак падне Свети са великим славословљем, разресава се пост на рибу, а ако падне у среду и петак разресава се само на уље и једемо једанпут дневно. Ако у среду и петак падне празник Светитеља са бденијем или пак Свети цији је храм, разресени су уље, вино и риба (Типик,гл.33).

О начину поста за сваког хришћанина посебно треба да одлучи његов духовник, према слабости човека и мери свега што је на корист душе".

Извор: Мanastir.se и Радио Светигора

Хришћанство, допустите ми, није религија, није морални пут, него хрвање са Анђелом Господњим. Ако на страну ставимо и ту старозаветну епизоду, сетимо се Исуса који, када му Петар каже да "спусти лопту", да "слади", одговара му са: И ви сте слободни да одете.

Опет, каноне и правила нисам схватао као осујећујуће. То не значи да препоручујем да се крше. Сам сам приредио једно издање канона. Исто видим и у сликарству. Канони су само неке смернице. Ту су и да се мењају. Али у складу са теологијом, са причом. Ако мто могу да издрже, нове сликарске формулације су "оне праве". Такве су одувек и биле. Разни сликарски типови, формулације су настајале временом. Једноставно, измишљене су. Ако су биле исфантазиране, нису опстале, теолошки пак утемељене бивале су "канонизоване", али не и слеђене.

Наука, схваћена у античком кључу је озбиљна, духовна дисциплина. Теолошко и филозофско мишљење није недисциплиновано. Славимо многе Оце као светитеље управо због њихове обдарености за рефлексију. Нема "побожности" у Против Евномија код Григорија из Нисе. То је научно дело. Када то кажем, не значи да је безбожно дело. Научни метод је ослобађајући. Ми имамо проблема са хиљаду "људских предања" којих треба да се ослободимо. Једини спасоносни метод је научни. Ако је неки научник уз то и светац, утолико боље по њега, али је он ауторитет у материји чак и као атеиста. Ово је мало тврда изјава, али је посматрам у светлу атеисте који није ни свестан да је негде теиста. На крају, и магарци су проповедали! ако се сетимо СЗ.

Све до сада што сам натукнуо су теме саме за себе. Ради се о односу срце (бубрези)-разум, наука-вера итд. Модеран свет, уметност, хришћанска традиција. Но, у конкретном случају, пошто је ваше питање конкретно, моја позиција је помало некомодна, јер иако могу да се позовем на разне старе и нове епископе уметнике (нпр. Иринеј Ћирић) или научнике, опет остаје и моја позиција што се не бавим претерано комодном уметношћу, која би свима била допадљива, а да не говорим о теолошким питањима која волим да поставим.

Дакле, бити свештеник, уметник научник не мора да значи нешто неспојиво. Неки добро све то укалапају, могу да буду и "стрејт", све је за поздравити. То је нека општа констатације. У мом случају су ствари нешто комликованије јер инсистирам на провокацији. Провокацију сматрам сјајним божанским методом, али смо ми углавном у атеистичком свету. Није "исплатива", али је волим.

Ствари се компликују пошто убацујем јуродиви и лудички моменат. Сви пак нивои су и одвојени. Научни текстови су строго научни, тако да морам да пишем и против себе, уметнички поступак је класичан, тј. технологија се до максимума поштује, сама техника, као и трагања у изразу. Уметност је изнад тога. Колико у свему томе и успевам, то остаје на укус...

Свештеник Зоран Ђуровић

Још у време Св. Јована Златоустог, славила се успомена Свих Св. мученика у недељу после Духова. Из једне песме преподобног Јефрема Сирина види се да се успомена на Све свете празновала 13. маја, а из једног слова цара Лава VI Мудрог (886—912), види се да се успомена на Све свете празновала после Недеље Свете Педесетнице. У служби овога дана и синаксару набрајају се по рангу сви свети: праоци, Патријарси, пророци, Апостоли, мученици, свештеноначалници, свештеномученици, преподобномученици, преподобни, праведни и цео лик светих жена.

Овим празником завршава се период Цветног триода и почиње обично раздобље године, када се богослужење обавља према Осмогласнику и Минеју. Од понедељка после Недеље Свих Светих почиње Петровски или Апостолски пост, који служи као припрема за велики празник у част светих и првоврховних Апостола Петра и Павла 29. јуна.

http://www.mitropolija.com/nedjelja-svih-svetih/

Није грех да се трудимо да живимо мирно и без искушења и зато се молимо Богу да нас сачува и не даде нам оно што нисмо у стању да носимо. Ипак, у љубави према Богу човек је у стању много да поднесе и што је љубав већа, већа је и спремност на саможртвовање, више је милосрђа, смирења, трпљења итд. (уп. 1Кор 13). Занимљиво је када читамо Павлову "химну о љубави" колико се не говори о емоцијама већ о односу према другом. Љубав према Богу се у целости изражава кроз љубав према ближњем јер љубимо Бога у сваком људском бићу које носи његов лик, љубимо Бога у његовој творевини јер у њој видимо посејане његове предвечне логосе (односно његову вољу о чему говори Св. Максим). Зато нема љубави Божије где нема правилног односа према ближњем и творевини Божијој. То је само једна психолошка пројекција нашег самољубља и гордости. Зато је и св. Ава Јустин говорио да се љубав према Богу препознаје у човекољубљу, а опет да нема ни истинског човекољубља уколико оно не проистиче из љубави према Богу. Исто тако и поглавља о љубави Св. Максима нису поетски изливи занесеног "заљубљеника у Бога" већ пре свега изношење практичне философије љубави која се не може задобити уколико себе волимо више од Бога и других.

Ово је веома важно јер се хришћанска љубав суштински разликује од хуманизма који се исцрпљује било у општој љубави према неком апстрактном човеку, људском роду и сл или у љубави према појединцима према којима осећамо сажаљење или посебне емоције јер доживљавамо себе кроз њих, или доживљавамо неку личну корист или пријатност. Хришћанско поимање љубави, иако у неким спољашњим елементима веома слишно хуманизму у потпуности је засновано на другим поставкама. Другог волимо јер у њему волимо лик Христов и та љубав неће зависити од тога да ли је тај "други" добар или лош (односно прецизније речено, здрав или духовно болестан) јер лик Христов остаје утиснут у њему па чак и у највећем посрнућу. Другог волимо као члана Цркве, Тела Христовог или онога који је призван да постане део Цркве, волимо га у перспективи вечног Царства небеског. Ова љубав није земаљског порекла, није емоција, нити нека филосфија. Она је пре свега дар који Бог даје онима који отворе своје срце да би га примили, а то чинимо трудом и духовном борбом. Господ љуби и оне који га се одричу и који желе да вечно постоје без Бога. Он ће љубити и оне који ће пребивати у вечном мраку својим сопственим избором. Божија љубав је благотворна али и болна и њоме ће Бог судити свету, не по јуридичкој правди. Они који пребивају у љубави Христовој наставиће да узрастају вечно у њој, а они који су је одбацили бежаће вечнно у најдубље поноре ада јер ће их та иста производити бол и муку.

Хришћанска љубав, наравно, не одбацује биолошку љубав, родитеља према деци и обратно или супружанску љубав, али и њој приступа кроз Христа. Брак је зато не било каква заједница две особе које се воле, већ заједница човека и жене који живе у тајни Христа и Цркве (уп. Еф.5) Добро знамо да у пуноћи Царства небеског неће бити ни мушког ни женског, а самим тим ни брака као заједнице која постоји у овом времену и простору. Зато је брак за хришћане Света Тајна и свака злоупотреба човекове сексуалне природе закорак је ка амбису пролазности и вечној смрти, јер све оно што неће бити уведено кроз Христа у вечно постојање остаће у сфери вечног мрака, недовршености и полупостојања. Проблем је када наше међуљудске односе видимо као сврху самим себи и заборавимо да смо у динамичком путу ка вечности и да још нисмо сасвим довршени као личности. Црква нас зато стално позива да остајући у биолошком начину постојања не будемо њиме овладани и да што је више могуће заживимо црквеним, евхаристијским начином постојања.

Увек ме је фасцинирала хришћчанска свест да овим животом само пролазимо у сталном очекивању Господа. Рани хришћани говорили су Маран ата - Дођи Господе. Свако наше литургијско сабрање је израз ове свести очекивања Доласка Христовог и живо искуство да се све више приближава пуноћа Царства Божијег, а тиме и Његове вечне воље да све створено кроз Свога Сина Јединородног у заједници Духа Светога преведе у вечност.

Архимандрит Сава Јањић

Али људи као људи, увек ће неко нешто да нам замери. Дозволиће себи да говоре о другима, не трудећи се да раде на себи. Лутаће, тражиће пут који је управо пред њима, али биће слепи да га виде. „Морамо од срца све опростити. Унутрашњи мир не може да се сачува докле год наша савест нешто изобличава. Морамо умирити савест. Треба свима опростити од срца“, говорио је отац Тадеј, човек који је свој живот посветио трудећи се да људи стекну највеће богатсво – мир у души. Они који су имали ту срећу да га упознају говоре о њему са великим поштовањем. Био је то један изузетан човек, мудар и сталожен. Кретао се међу људима, говорио им и саветовао их. Још као дете отпочео је битку са животом, наиме оболео је од болести плућа. Лекари су му прогнозирали тек пар година живота, али вођен својом вером као веома млад он се замонашио. Изборио је своју битку и живот посветио другим људима, трудећи се да их упути, усмери на прави пут.

Нисам имала срећу да упознам овог великог духовника. Упокојио се 2003. године, сахрајен је у дворишту манастира Витовница. По његовим беседама настало је много књига. Више пута сам прочитала књигу „Какве су ти мисли такав ти је живот“, која ми се просто сама врати у руке, радо је читам изнова, готово сваког дана. У тој књизи он говори о људима, како да се опходе према себи, према својим најближима, према животу који живе. Људи стално лутају тражећи смисао, сврху постојања. Истина је да је срећа у нама самима, свако је доживљава на свој начин, али изнад те среће човек се суочава са немиром, са бригама. „Треба да се опустиш. Не узимај превише на себе бриге овог света, већ чувај свој мир и живи са Богом. Нека иде како иде“, говорио је отац Тадеј.

Његове речи које сам прочитала биле су ми ослонац. Људи око мене су приметили да сам другачија, позитивнија. Пре неколико месеци сам први пут отишла у манастир Витовница. Тамо ме је дочекао игуман манастира, отац Пимен. Препознао ме је и дочекао са срдачним осмехом на лицу. Провела сам цео дан у том манастиру, седела сам у дворишту, под лозом, у миру и тишини. Послужили су ме кафом и хладном изворском водом. Дуго сам разговарала са оцем Пименом, причао ми је оцу Тадеју, о његовом животу, о његовим делима, о његовом труду да људе усмери и врати духовном животу. Одвео ме је на гроб оца Тадеја. Ту сам засадила каранфил. Седам дана потом сам поново дошла и била сам више него срећна када сам видела да каранфил расте и цвета. Испод манастира тече река Витовница која дели истоимено село, тако да на једној њени обали остаје сеоско гробље и тек неколико кућа, остаци некадашњих воденица и ваљерица. Тако је предиван осећај отићи тамо, опустити се, одвојити један дан за лепоту коју нам је природа дала, просто нацртала. Између два висока брда на десној обали ове реке смело стоји манастир где је отац Тадеј по својој жељи био игуман од 1962. године. Још као дечак имао је жељу да служи Богу, вери и цркви, као и људима у свом родном месту. Био је увек спреман да сваког саслуша и да сваком помогне. Волео је људе, веровао је људима, уздао се у људе.

“ Не лутајмо мислима и не гледајмо шта други раде, него гледајмо шта ми радимо, шта од нас произилази, да ли тешимо или осуђујемо, да ли праштамо или волимо”, говорио је он. За оне који у моменту ослабе, који се препусте просто непотребним размишлајнима , он је говорио: “Мисли су попут птица. Не можемо им забранити да лете, али је до нас да ли ћемо им дозволити да слете и направе гнездо у нашој глави”. Желео је да усмери људе, да не робују туђој вољи, да се ослоне на себе, али да имају на уму да вера покреће човека, да је снага управо у вери, да не губе снагу и да се не одричу себе ни других.

Истина је да је живот постао брз. Истина је и то да људи никад нису били више повезани, а никад отуђенији, отац Тадеј као да је све то предвидео, као да је знао да ће отуђеност створити раздор међу нама. Много је говорио о љубави, о тој изузетној снази која нас веже: “Без љубави нема живота”. Да, љубав покреће свет. На жалост увек су ту они људи који оспоравају нечији успех, који просто у своме гневу не желе добро за оног који правим корацима корача кроз живот. Духовни отац ми је говорио да људи треба да се моле за своје непријатеље, баш као што је говорио и отац Тадеј: “Хтео човек не хтео, мора да се моли за непријатеље и за оне који нас не воле, који су оптерећени злим мислима према нама. Морамо да се молимо да им пожелимо свако добро, јер хтели – не хтели, они морају да се ослободе зла, када увиде да не могу да остваре своје планове. Што год више зла желе нама, Бог нам даје више добра. Нама се враћа оно што ми желимо ближњем”. Научила сам да су зле мисли попут вируса. Просто уђу у крв и трују човека. Такве мисли га чине и слепим и немим , али злим! Терају га да чини лоше.

Заиста није на нама да судимо о другима. Камо среће да обраћамо пажњу сви на своје поступке. Не треба осуђивати оне који у Бога не верују. Треба са њима разговарати, скренути им пажњу, усмерити их, ако ни тада не виде прави пут треба их препустити Господу , јер ће сви једног дана одговарати за своја недела. Ми нисмо ту да судимо, него да ширимо љубав, да волимо.

Читала сам књиге написане по беседама изузетног човека оца Тадеја. Била сам одушевљена његовим ликом и делом, тиме како је утицао на људе. Мој супруг је то видео, за рођендан ми је поклонио слику на којој је његов портрети и та слика заузима посебно место у нашем дому, као и у нашем срцу.

Застаните, осетите мирис липе у овим топлим данима. Добро надвлада зло, осмехните се драгим људима, упутите им лепу реч. Бог је љубав, љубав је у нама, “Када изгубиш наду и помоћ људску, потражи је од Бога самог и добићеш је откуда се ниси надао ни замишљао” .

Сека

http://svetlanaaleksic.blogspot.com/2014/06/kakve-su-ti-misli-takav-ti-je-zivot.html?spref=fb&m=1

На Педесетницу сви су били заједно, кад хука испуни сву кућу и показаше се огњени језици који се спустише на сваког од апостола. Изашавши на кров од куће, проговорили су и проповедали окупљеном народу језицима које до тада нису знали, тако да су их сви окупљени, и Јевреји и иноверни, разумели. Три хиљаде људи на овај дан поверовало је проповеди апостола и крстило се. Овај дан се сматра даном рођења Цркве Христове. Како су на празник Педесетнице Јевреји, значи и апостоли у ону Педесетницу, украшавали своје куће грањем, цвећем и травом подсећајући се на време кад су после ропства лутали са Мојсијем по пустињи и живели у колибама од грања и лишћа, и данас се на празник Силаска Светог Духа на апостоле православне цркве испуњавају травом и цвећем од кога се плету венчићи.

Извор: Епархија шумадијскa

http://www.mitropolija.com/duhovski-utorak/

Неки Хришћанин рекао је старцу:

- Оче, моји родитељи стално гунђају, ја то једва подносим. Шта да радим?

- Па, благословени, ти, кад си био у колевци, дан и ноћ си кмечао. Они су те тад узимали у наручје и уљуљкивали нежно и с љубављу. Да ли би ти се допало да су они смислили да те пошаљу у некакву васпитну установу, да би се одморили? Правда Божија пружа ти сада могућност да вратиш – бар делимично – дуг својим родитељима понашањем, аналогним ономе какво је било према теби – одговорио је старац.

Јудејац празнује, али, по написаном, он, тражећи закон телесни, закон духовни није остварио.[1] Празнује и Јелин, али телесно, саобразно својим демонима и боговима од којих су једни, по личном признању пагана, узрочници страстима, а други су поштовани као богови страсти; због тога се и њихово празновање састоји у задовољавању страсти својих, а грешити за њих значи поштовати Бога који штити страст као најдостојније дело. Празнујемо и ми, али празнујемо онако како је угодно Духу; а њему је угодно да ми или радимо, или говоримо нешто умесно. Празновати - то код нас значи остваривати души својој вечна блага, добра која вечну вредност имају, а не блага која брзо пролазе и нестају, која, како ми се чини, тек мало наслађују сећања, а много више разгоне и штете им. Довољна је телу злоба његова. Треба ли пламен потпиривати или звери давати обилнију храну да би он овладао разумом и постао још неукротивији?

Значи, треба празновати духовно. А почетак беседе (сасвим је умесно указати и на предмет наше пажње како бисмо се помоћу њега што више приближили слављу, мада ће се наша реч донекле и удаљити од предмета) - почетак беседе биће овакав.

Јевреји, на основу Мојсејевог закона поштују број седам, као што су касније Питагорејци поштовали број четири, којим се они чак и заклињу, а Симонијци и Маркионити поштују број осам и тридесет, помоћу којих поштују и дају имена неким еонима. Иако ми није познато на основу којих то закона или по каквој сили броја седам, ипак Јевреји овај број поштују; познато је да је Бог за шест дана створио материју, уобличио је и дотерао у сваком погледу, савршивши овакав свет који сада видимо, а у седми дан је починуо од дела својих што нам посведочава и назначавање суботе која на јеврејском језику значи одмор. Но, ако у овоме постоји и неки узвишенији смисао, препустићемо да о томе мудрују други. Поштовање броја седам није се односило само на дане, већ су они овај смисао пренели и на године. Када су у питању дани - субота је најбољи сведок тога, јер они њу непоколебиво поштују, као и седмодневно неупотребљавање квасног хлеба, а када су у питању године свака седма година опроштаја.[2] Поштовање се није простирало само на седмице, него и на седмицу седмица, како дана, тако и година. Седмице дана стварају педесетницу - у њима је дан нарочито свет;[3] седмице, пак, година - тако они називају јубилеје у којима су остављали земљу необрађеном, ослобађали су робове, а све што су током протеклих година купили, без накнаде су враћали пређашњим власницима. Народ тај није Богу посвећивао само прве плодове и првородну летину, већ чак дане и године. Такво поштовање броја седам довело је до поштовања педесетнице. Наиме, број седам помножен са собом самим даје педесет, при чему недостаје један дан, али тај недостајући број ми Позајмљујемо од будућега века и то је осми дан, али у исто време и први, или боље рећи, једини и неокончиви. У њему треба да се оконча овдашње суботствовање душа наших, да би била указана част седмерици и осморици[4], како су неки пре нас схватали ову Соломонову изреку.

Мада о поштовању броја седам постоји још и других сведочанстава, за нас ће површно тумачење тог броја бити сасвим довољно. Тако, наименовано је седам духова којима приличи поштовање,[5] а духовима, како ми се чини, угодно је било Исаији да назове и именује управо дејства Духа. Словеса Господња, по речима Давидовим, очишћена су седморицом.[6] Праведник, који буде избављен из шест невоља,биће поштеђен и у седмој.[7] Такође знамо да грешнику неће бити опроштено само седам пута, него седамдесет пута седам.[8] Међутим, и у обратном смислу (пошто је и кажњавање за грех похвално), Кајин је седмоструко трпио казну тј. поднео је казну за братоубиство; Ламех, пак, седамдесет седмерица[9] јер је постао убица након доношења закона и после осуде. Лукави суседи ће примити седмоструку плату у недра своја.[10] Дом Премудрости је утемељен на седам стубова,[11] а истим бројем је украшен Зоровавељов камен.[12] Током седам дана указује се хвала Богу. Чак и неплодна рађа седморо, савршени број, и тиме се супродстављају они који немају пуни број деце.[13]

Ако треба уважити и старозаветне извештаје, онда примећујем да је Енох, будући рођен као седми после прародитеља, поштован као промена.[14] Такође примећујем да је двадесетпрви - Авраам, прослављен патријараштвом, добијањем великог тајанства, јер редоследни број његовог рођења чини трикратно узета седмица. Неки други, који су одважнији од нас, осмелили би се па да дођу и до Новог Адама, Бога мога и Господа Исуса Христа Који се, по нисходном родослову код Луке, сматра седамдесетседмим од старог, и под грехом живећег, Адама. Указујем још на седам труба Исуса Навина, а исти толики број је свештеника, али и број дана, колико је трајао опход око Јерихона када су пале зидине града.[15] Подсећам још и на седмократно обраћење, као и трикратно тајновито дување пророка Илије, који је повратио живот сину Сарептске удовице и једнаком броју изливања на дрва када је он, од Бога ниспосланим огњем, запалио жртву и посрамио надри пророке који нису могли то исто да учине помоћу својих молитава.[16] Указујем и на исти број Јелисејевог клечања над сином Суманићанке, после чега је у њему повраћено дисање.[17]

На основу оваквих поставки, како ми се чини, нећу још наводити примере светилника у храму који је имао седам кракова и.седам светиљки, у седми дан освештава се свештеник, седмог дана се очистио губавац, а током истог броја дана обнавља се храм.[18] Седамдесете године народ је враћен из ропства да би и у десетицама било исто што бива и у јединицама, и најсавршенијим бројем вршено је поштовање броја седам. Но, што стално да говорим о ономе што је далеко од нас? Лично Исус - потпуно савршенство, могао је у пустињи да нахрани гладне, најпре са пет хлебова пет тисућа људи, а потом и са седам хлебова да нахрани четири тисуће људи, тако да је и преостало још хране: у првом случају дванаест котарица, а у другом седам котарица;[19] ово, и још друго, сматрам да сасвим приличи Духу и није без разлога. Чак и ти, док читаш Писмо, уочаваш многе бројеве који се помињу, а који поред јасног,.садрже и дубље значење.

За садашње време најприкладније је рећи да, вероватно на основу ових разл.ога или по веома блиским им узроцима или, пак, по неким узвишенијим разлозима, Јевреји поштују педесети дан, који и ми поштујемо, исто као што и друго шта јеврејско поштујемо, Јевреји поштују праобразно, а ми обновљено, тајанство. Пошто смо све ово казали као увод, приступимо сада започетој теми.

Ми празнујемо Педесетницу, силазак Духа Светога, окончавање обећаних нам догађаја, испуњење наших надања, тајну веома велику и достојну хвале! Окончавају се Христова дела телесна или да кажемо, дела која се тичу његовог телесног обитавања на земљи (опрезно кажем да се окончавају дела која се односе на тело, да ме не би нека реч убедила у то да је боље свући тело) и почињу дела Духа. Шта је везано за Христа? Дјева, рођење, јасле, повоји и пелене, анђеоско појање, присутни пастири, звезда водиља, поклоњење и дарови мудраца, Иродово убијање деце, Исус који бежи у Египат и враћа се из Египта, Исус обрезани, крштени, сведочанство озго, кушање, каменовање нас ради, Исус који нам дарује образце страдања за реч, који је предат и прикуцан на дрво, сахрањен и васкрсли и вазнесени на небо. Много од набројаног Христос и данас прима, подразумевам безбожно понашање Христомрзаца, али све то Он трпи по својој дуготрпљивости, јер од Христољубаца прима достојно поштовање. Он хита да првима покаже свој гнев, а нама да потврди своју доброту - њоме се, вероватно, дарује време за покајање, а нас испитује у љубави и постојаности својој, хоћемо ли ослабити у жалости и подвизима побожности? Такав је од древности закон Божјег провиђења, закон неистраживих судби Божјих по којима се премудро управљају дела наша. Таква су дела Христова, а долазећа ћемо видети у још већој слави. О, када би и нас Христос видео!

Да бих могао говорити о делима Духа, молим се да на мене сиђе Дух и да ми дарује моћ речи колико желим, али ако и не у толикој мери онда онолико колико време дозвољава доћи ће Он, свакако, не у обличју слуге, него царски, и неће чекати нечије заповести како то неки мисле. Дух дише где год хоће, на кога, када и колико му је угодно. Дух нам заповеда да тако мислимо и тако да говоримо.

Сваки који унижава Духа Светога сматрајући Га створењем, клеветник је, зли слуга и најзлобнији од свих злобника. Злим слугама је својствено да поричу власт и господство, устају против свога господара, а оно што је било слободно уподобљавају себи и своме робству. Сваки, пак, који Га призна за Бога, тај је божанствен и просвећен је умом својим. А онај који Га назива Богом тај се велича пред трезвеним људима, а ако то чини пред простима, онда је веома несмотрен; све ово из простог разлога што бисер доноси штету, прасак грома штети и слаби слух, сунчева светлост заслепљује болесне очи, а тешка храна - веома штети онима који још млеко пију. Поступно их треба водити напред и приближавати узвишенијем да би дарована светлост заиста светлела, а истина да би била награђена истином. Због тога и ми, оставивши најсавршенију реч за коју још није време, побеседићемо овако.

Ако ви не исповедате Светога Духа ни нествореним, ни времену подложном онда (дозволите ревности да се изрази донекле смело) у вама очигледно делује опречан дух. Ако сте ви до тога степена трезвени да избегавате директну нечастивост и изван робства стављате Тога који и нас чини слободнима, онда и са Светим Духом, и заједно са мном, размотрите следеће: ја сам, наиме, уверен да сте ви већ у извесној мери причасници Духа Светога и стога ћу са вама разговарати као са својима. Или укажите на нешто средње између робства и господства где би могао наћи место за достојанство Духу или, избегавајући робство, немојте оставити недоумицу где да прибројите Тога о коме је реч.

Можда вас оптерећује стил, можда вас спутава тежина речи која за вас постаје камен спотицања и камен саблазни, као што је за неке и Христос био. То је људска слабост и немоћ. Сјединимо се стога духовно, постанимо више братољубивијима, неголи самољубивијима. Признајте Божју силу и ми ћемо вам поједноставити казивање. Исповедите природу другачијим, вама најприкладнијим, изразима и ми ћемо вас исцелити као болеснике, па чак ћемо вам утиснути и ново задовољство. Веома је срамно и неразумно душом бити здрав, а трубити на сав глас, утајивати ризницу као да завидиш другима, или опасати се да не би осветио језик. Још је срамотније што смо ми подложни свему ономе за шта друге оптужујемо, што осуђујемо спорења у речима, а сами се залажемо за реч. Исповедајте у Тројици једно Божанство или, ако вам више одговара, једну природу и ја ћу вам од Духа испросити реч: Бог. Врло добро знам да Тај који је дао прво, даје и друго, а тим пре узрок спора је духовна област, а не ђаволска упорност. Рећи ћу још јасније и краће: нити ви нас оптужујте за исувише висококазивање (не треба завидети узвишености), нити ћемо ми вама замерити на примедби за овако узвишено казивање; нећемо ми вас оптуживати ни за ту привремену изреку све док са нама не остварите, ма и другим путем, то исто пристаниште. Ми нећемо тиме остварити победу, већ ћемо вратити браћу своју са којом нас дели извесна разлика.

Ово говорим вама који у себи имате живота и трезвено расуђујете о Сину. Дивим се вашем животу, али не одобравам у свему ваше учење. Пошто имате дарове Духа треба да примите и Духа лично, да се не бисте просто подвизавали, него да се подвизавате по закону.[20] Од њега, као награду за ваш живот, нека вам буде дарован и овај венац - савршено исповедање Духа, и са нама и пре нас, да Га исповедате достојно. Одважујем се и на нешто узвишеније, односно, усуђујем се заједно са апостолом да кажем: толико вас волим, толико ценим ваше богоприлично владање и тај цвет уздржавања, и свештена сабрања, и часно девство, и чистоту, и свеноћно појање, и ништољубије, и братољубије, и странољубије, да сам спреман да будем одлучен од Христа[21] и пострадам као осуђеник само да ви останете са нама, и да заједно прославимо Тројицу. Треба ли да говорим и о другима који се, сасвим очигледно, умртвише и које једино Христос може својом моћи да васкрсне из мртвих? Они се злонамерно одељују међусобно по месту свога живљења, али су везани јединственим учењем и међу собом су несагласни колико и разроке очи усмерене на један предмет, али пошто нема разлике у виђењу, него само у положају, можемо их кривити једино за тај један недостатак, а никако и за слепило. Ако сам довољно образложио то што се вас тиче, опет ћу се вратити Духу Светом. Мислим да ћете и ви поћи за мојим мислима.

Дух Свети је свагда био, јесте и биће: Он нема почетак и неће имати крај свога постојања и бића, него се свагда сa Оцем и Сином представља и броји. Нити Оцу приличи да је некада био без Сина, нити Сину без Духа: то би сасвим било неславно за Божанство као када би услед измене савета својих дошли до пуноте савршенства. Дакле, Дух Свети се свагда прима, а не да (Он) прима; Он савршава, а не да Га савршавају; испуњава, а не да Га испуњавају; освећује, а не да њега освећују; приводи човека обожењу, а не да њега уводе у обожење. Он је свагда један и исти, како у односу на себе самог, тако и у односу према осталим Лицима Свете Тројице са којима Га чествујемо; невидљив је, не подлеже ововременом закону, необухватив је, неизмењив је, без каквоће је или количине, без облика; неописив је, самопокретан је, свагда дејствујући, слободан, самовластан, најмоћнији (иако, као што све припада Јединорођеноме, тако и све што припада Духу, узводи се до првог Узрока); Дух је - живот и животодавац; Он је - светлост и Светлодавац; Он је - изворна доброта и благост, и извор је доброте; Он је - Дух прави, владичњи, Господ, Он изашиље, одабира на дело, сазидава себи храм, узводи до истине, дела где хоће, раздељује дарове, Дух је усиновљења и истине, премудрости, разума, познања, побожности, савета, крепоспш, страха Божјега.[22] Кроз њега познајемо Оца небескога и прослављамо Сина,[23] а једино Они познају њега, јер је једна част, једно је служење и клањање, једна моћ, једно савршенство и освећење. Које је његово својство? Све што има Отац, то припада и Сину, осим нерођености; све што има Син, припада и Духу, осим рођености. Међутим, нерођеност и рођеност не значе разлику суштине, како се мени чини, него се та својства разликују у једној и истој суштини.

Ти си нестрпљив у жељи да ми противуречиш, а ја опет хитам да наставим поуку. Поштуј овај дан Духа Светога, задржи колико год можеш језик свој: сада ћемо причати о неким другим језицима; бој се или се постиди ових језика који се показаше у пламеном облику. Данас ћемо учити, а сутра ћемо расправљати о речима: данас ћемо славити, а сутра ћемо се усаглашавати. Једно је област тајне, а друго приличи нашем гледању; једно приличи црквама, а друго - онима који се наслађују; једно приличи онима који побожно расуђују о Духу, а друго - онима који се исмевају са Духом. Одбацимо туђинско и устројимо своје.

Дух Свети је, као прво, деловао у анђеоским и небеским силама, у тим бићима која су створена и најближа су Богу, која окружују Бога; њихово савршенство и блистање, једнако као и спорост на грех, или непријемчивост на зло, нису ни од кога другога до од Духа Светога; потом је Дух деловао и у Оцима, и у Пророцима, од којих су први познали Бога путем праобраза, а други се удостојише познања будућега збивања у мери у којој је Дух Свети открио то у срцима њиховим, и то што ће тек доћи они су видели као да се већ десило; таква је, ето, моћ Духа Светога; после тога, деловао је Он и у ученицима Христовим (нећу казати у Христу, у коме је Он обитавао, али не као дејствујући, него као равноправни сапутник) трократио, по мери њихове пријемчивости, и у трима различитим временима - до Христовог прослављања страдањем, после прослављања васкрсењем и после вазнесења на небо, или после васпостављања,[24] или како већ да назовемо то; као прво, њихово очишћење од болести и духова које се свакако није десило без учешћа Духа Светога, тако исто и друго, после савршавања провиђења - Христово дување које је, очигледно, било божанствено дихање и, најзад, данашње раздељивање огњених језика које и прослављамо. Али, прво беше нејасно, друго беше јасније, а ово данашње је најсавршеније; данас Дух Свети није присутан само деловањем својим, дејством, већ суштински и, да кажем, Дух саприсуствује и живи заједно са нама. Као што је Син телесно разговарао са нама, тако и Духу приличи да се на видљив начин покаже; и када је Христос узашао од нас у слави својој, тада је Дух Свети сишао нама; требало је да дође, јер Он је Господ; и да буде изаслан, јер Он није противник Божји. Овакво образложење наше много више показује њихово једномислије, неголи деобу (њихове) природе.

Дух Свети због тога долази после Христа да ми не бисмо остали без Утешитеља; због тога се и назива иним да би ти схватио равнославност; наиме, реч: ини, употребљена је уместо друго ја; тај израз нам означава истоветну владавину и господство, а никако неко унижење, јер се реч ини, колико ја знам, не употребљава код инородних, него управо код једносушних. Дух се јавља у виду раздељених језика због сродности са Божјом Речи; у виду пламених језика (шта мислиш зашто?), или због очишћења (на основу Писма знамо и за огањ који чисти, што могу и познати они који то желе), или по суштини својој: јер, Бог наш јв огањ - огањ који спаљује нечастивост.[25] Но, ти поново негодујеш због речи: једносуштан! Појављује се у виду раздељених језика због различитих дарова који су од њега; у виду седећих језика, да би означили царско достојанство и обитавање у светима; наиме, и Херувими су Божји престо. Јавља се у горњој соби чиме се означава усхођење и узношење од земље оних који Га примају; и водама Божјим се покривају неки дворови (горнице) у којима се химнама слави Бог.[26] Све оне који су посвећени у узвишеније служење Христос причисљује тајновитости горнице показујући да и Бог треба да снисходи ка нама (као што је и познато када је снисходио Мојсеју), а потребно је да и ми усходимо ка њему и да при таквом срастању достојанства обавезно настаје и происходи заједничарење Бога са људима. И докле год да се људи находе у свом личном достојанству Бог је свагда у узвишеном достојанству, а човек - у униженом, све дотле је благост несједињива, човекољубије несаопштиво, а посреди је велика и непремостива пропаст која не само да богаташа одваја од Лазара и од жељених недара Авраамових, него одваја створено и пролазно јестаство од нествореног и личног.

Духа Светога су проповедали пророци у следећим извештајима: Дух Господњи је на мени; и починуће на њему седам духова; и сиђе Дух Господа и поучи их; Дух знања испуни Веселеила, градитеља скиније;Дух зна бити и гневан; Дух је узео Илију на колима и многоструко је испрошен од Јелисеја; Дух добри и господствени поучава и избавља Давида; Свети Дух је први пут обећан кроз пророка Јоиља који каже: и у последње дане излићу Духа свога на свако тело тј. на верујуће, на синове ваше и на кћери ваше,[27] итд. На крају и кроз Исуса који прославља Духа и прославља се Духом, исто као што прославља Оца и бива прослављен Оцем својим. Колико је то штедро обећање!? Дух и сада и вечно сапребива са достојнима још и у овоземаљском животу нашем, а и после ће сапребивати са свима који се удостојише небеских добара, уколико Га целосно сачувамо побожним животом својим и уколико Га не одбијемо од себе у мери учињеног греха.

Исти тај Дух, заједно са Сином, устројава творевину и делује у васкрсењу, у чега нека те увери написано: речју Господњом утврдише се небеса и Духом уста његових сва сила њихова; Дух, који ме је створио, дихање Сведржитељево које ме поучава; и још: послаћеш Духа твога и настаће и обновиће се лице земље[28] Он устројава људе у духовном рађању, у чега нека те увери речено да нико не може видети или примити царство, уколико се не роди озго, Духом, и од првог рођења које је тајна ноћи неће се очистити дневним и светлим узсаздањем,[29] којим се узсаздава сваки појединачно.

Тај Дух, као премудар и човекољубив, ако обујми пастира - чини га псалмопојцем који одагнава зле духове и указује у њему цара Израиљева. Ако обујми пастира оваца, који је до тада брао дудове -чини од њега пророка. Сети се само Давида и Амоса![30] Ако обујми оштроумног дечкића - још пре потребног узраста његовог - ствара од њега судију чак и над старешинама. Сведок томе нам је Данило који је победио лавове у рову. Заокупи ли рибаре - цели свет лови у мрежу Христову, њиховом проповеђу. Узми за пример Петра и Андреја, и синове грома, који су грмили о духовноме. Обујми ли царинике обраћа их у ученике и ствара од њих купце душа. Сведочи нам то Матеј, дојучерашњи цариник, а од данас јеванђелиста. Обухвати ли противнике и ревносне гонитеље, мења њихову ревност и од Савла ствара Павла који са толико ревности дела сада у побожности, колико је јуче ревновао у злу.

Он је једновремено и Дух кротости, али и гневљив на оне који греше. Дакле, упознајмо његову кротост, а не гнев, исповедајмо његово достојанство и избегавајмо хуљења, не пожелимо да Га видимо гневног без помиловања. Он и сада чини мене пламеним проповедником овде пред вама. Ако ни у чему не пострадам, слава Богу! Ако ли и пострадам, опет слава Богу! Прво што желим јесте да Бог поштеди наше противнике, а друго да и мене освети, награђујући ме тиме за свештенослужење јеванђељу и примајући оно што се савршава крвљу.

Апостоли су почели говорити туђим језицима, а не матерњим и што је нарочито важно, почели су говорити иако беху неуки. То је доказ невернима, а не верујућима, и треба да послужи за посрамљење неверника као што и пише: страним језицима и туђим уснама говорићу људима својим, и ни тако ме неће послушати. Слушали су,[31] ипак. Застани кратко овде и размисли о реченом. Јер у реченом постоји обостраност, раздељена знаком интерпункције. Тако су сваки на свом језику и наречју чули, односно, можемо казати да је изговорен један глас, а чуше се многи гласови због комешања и потреса у ваздуху, или да кажем јасније: из једнога гласа настајаху и происхођаху многи гласови! Или, задржавши се на речи слушаху, речи: који говоре својим речима треба подвести под оно што происходи да би се дошло до смисла: казивали су речи које су биле познате слушаоцима, а не њихов матерњи језик и управо то значи да су говорили страним речима. Ја се са овим последњим саглашавам из разлога што би прво било чудо. које би имало смисла за слушаоце, а не за говорнике, док се последње односи директно на говорнике које су оптуживали да су се напили, на основу чега закључујемо да су деловањем Духа Светога сами они чудодејствовали у казивању благовести.

Истина, за похвалу је било и деоба језика извршена у древности, када су људи градили кулу, али беху злонамерни и безбожни, мада су сви говорили једним језиком (на ово се и сада неки усуђују); једномислије које је разрушено различитошћу гласова, разрушило је и започети посао. Ипак је много похвалније раздељивање језика које се чудесно десило сада; јер, изливши се од једнога Духа на многе, опет се све доводи до јединственог сагласја. Постоји различитост дарова који потражују нови дар, помоћу којег ће се знати разликовати најпревасходнији међу њима; из простог разлога што сваки дар поседује нешто похвално. Прекрасним би могли назвати и ону деобу о којој нам казује Давид: потопи Господе, и раздели језике њихове.[32] Због чега? Због тога што су заволели свакојаке речи од погибљи, језик превртљив и лукав.[33] Давид овде као да директно изобличава све оне језике који расецају Божанство. Но, о овоме је сасвим довољно речено.

Пошто су ови језици благовестили житељима Јерусалима, побожним Јудејцима, Парћанима, Миђанима, Еламитима, Египћанима, Крићанима, житељима Либије, Арабије, Месопотамије и мојим Кападокијцима и свакоме народу који је под небесима, Јудејцима (ако неко тако жели да представи) сабраним у Јерусалиму, онда је сасвим умесно питање: који то беху Јудејци и из којег робства враћени? Јер, египатско и вавилонско робство је било за времена и давно је већ прошло повратком заробљеника; римско робство још није ни настало, а требало је да наступи као последица њихове дрскости против Спаситеља. Преостаје нам да под овим подразумевамо робство које се збило за време Антиоха, а које је било мало пре ових збивања. Ако се неко не саглашава са оваквим тумачењем, као са натегнутим (jep се то робство не сматра древним, а Јудејци у њему нису били расејани по свим странама васељене), већ потражује и очекује неко веродостојније, онда нека чује и ово. Пошто је народ јудејски, како нам повествује Јездра, много пута и од стране многих завојевача поробљаван и пресељаван, нека племена се вратише у отачаство, а нека су и даље остала у робству и, вероватно, нека од ових последњих, расејаних по многим народима, дођоше тада у Јерусалим и постадоше учесници и сведоци чуда. Овакво образложење сам наменио знатижељницима и вероватно да оно није излишно. И све друго што год бих придодао овоме дану, као прикладно, представљало би добитак и за нас. Међутим, време је већ да отпустим ово сабрање: беседа ми се веома продужила. А славља никада не треба прекидати, свагда приличи да празнујемо, сада телесно, а касније, и убрзо, сасвим духовно када ћемо чистије и јасније сазнати основу свему овоме у Речи, и Богу, и Господу нашем Исусу Христу - истинском празнику и радости спасених, са Којим нека је слава и част Оцу, са Светим Духом, сада и у све векове. Амин.

НАПОМЕНЕ:

1. Рим. 9:31.
   
2. Лев 25:10.
   
3. Лев 23:21.
   
4. Проп 11:2.
   
5. Ис 11:2-3.
   
6. Пс 11:7.
   
7. Јов 5:19.
   
8. Мт 18:22.
   
9. Пост 4:24.
   
10. Пс 79:12.
    
11. Приче 9:1.
    
12. Зах 3:9.
    
13. 1 Цар 2:5.
    
14. Пост 5:25, и даље.
    
15. Ис Нав 6.
    
16. III Цар 18:43-44; 17:21.
    
17. IV Цар 4:35.
    
18. ср. Изл 25:31, 37; 29:35; Лев 13:50; II Дн 7:8.
    
19. Мт 14:20; 15:37.
    
20. II Тим 2:5
    
21. Рм 9:3.
    
22. ср. Пс 51:12, 14; II Кор 3:17; Дела 13:4, 3; Кол 2:22; Јн 16:13; I Кор 12:11; Рм 8:15; Јн 14:17; Ис 11:3,4.
    
23. Јн 16:11.
    
24. Дела 3:21.
    
25. Јевр 12:29.
    
26. Пс 104:3.
    
27. ср. Ис 61:1; 11:2; 63:14; Изл 31:3; 63:10; IV Цар 2:9, 15; Пс 142:10; 51:14; Јоиљ 2:28; Дела2:17.
    
28. Пс 33:6; Јов 33:4; Пс 104:30.
    
29. Јн 3:3, 5; Пс 139:16.
    
30. Амос 7:14.
    
31. I Кор 14:21; Ис 28:11; Дела 2:6
    
32. Пс 55:10.
    
33. Пс 51:4.