Са Благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, сваке недеље са почетком у 12 часова на таласима радио Грачанице, емитује се емисија о Православљу у организацији Епархије рашко-призренске и радио Грачанице. Данас је емитована 17. емисија овог циклуса. Гост радија Грачанице био је јереј Бранислав Секулић први парох грачанички. Тема данашње емисије је "Подвиг и Литургија у контексту редовног причешћивања верних".

http://www.svetigora.com/audio/download/15059/24.06.2014%2C%20OGLEDALO_o.Branislav%20Sekulic%20Radio%20Gracanica.mp3

Извор: Радио Светигора

Слика: facebook

Слично су и комунисти хулили на св. мошти светитеља, а после су правили своје квази-мошти балзамовањем својих безбожних вођа. Човек који чврсто верује свуда око себе види чуда Божија и цео живот и свет који нас окружује као велики дар његове љубави. За оне који немају вере свет је бесмислен и хаотичан и често се цинично односе према свему што нису у стању да разумеју.

Чуда Божија су свуда око нас. Зар и свака Св. Литургија није чудо Божије ако верујемо да принесени хлеб и вино постају истински Тело и Крв Христова и да причестивши се Светим Тајнама сви потврђујемо живо и суштаствено да смо Црква Христова - Тело Њеогово. Наравно, као и у случају свих осталих благодатних дејстава и св. Тајни наша Црква упозорава да њима не треба приступати идолатријски, па зато у Православљу немамо чак ни ванлитургијско поклоњење Св. Тајнама (тзв. адорацију светог сакрамента) и сл. Све Божанске тајне бивају у синергији благодатног дејства Божијег и наше вере и саме по себи не могу се идолатризовати јер би то било насиље над нашом слободом. Њима не треба приступати магијски као да семе по себи имају било какав утицај на нас јер управо су безбожни јудејски првосвештеници тражили чудо да поверују, а пред њима се одвијало највеће чудо над чудима - сам оваплоћени Син Божији прима добровољно распеће и смрт да би победио силу смрти и отворио васцелој твари пут у вечни живот.

О благодатном огњу имате укратко и на Википедији http://bit.ly/1q4RgaT као и на сајту СПЦ http://www.spc.rs/sr/blagodatni_oganj

У библиотеци сајта Светосавље можете наћи занимљив текст о критичарима благодатног огња и одбрани овог чудесног догађаја http://www.svetosavl...Maksimov.htm#07

Архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Дечани

- Користи само несрећи, а са њим се излази на крај само славословљем. Роптање рађа роптање, а славословље рађа славословље. Када човек не ропће због неке тешкоће у којој се нађе, него слави Бога, онда ђаво пуца од беса и одлази код другога који ропће, како би му приказао све наопако. Јер што човек више ропће, то се више упропаштава.

Понекад нас "покварењак" покраде и натера нас да ничим не будемо задовољни, а човек духовно може у свакој прилици да нађе разлог за славословље и да тако има благослов Божији. Ево, знам једнога тамо на Светој Гори који, ако пада киша па му кажеш "опет пада киша", почиње: "Да, само пада киша, иструлећемо од толике влаге." Ако мало после стане киша и ти му кажеш "е, није баш много падало", каже: "да, зар је то била нека киша? Све ће се осушити..." А нико не може да каже да није нормалан, него је навикао да гунђа. Он је разуман, а мисли неразумно!

Гунђање и роптање је проклетство. То је као да човек проклиње самога себе, а онда долази гнев Божији. Познавао сам двојицу земљорадника из Епира. Један је био отац породице и имао једну, или две њиве и у свему се уздавао у Бога. Радио је колико је могао, без тескобе. "Урадићу колико стигнем." Говорио је, Више пута му се догодило да су му неки снопови иструлели од кише, јер није стигао да их сакупи, а неке му је раздувао ветар, али он је за све говорио "Слава Теби Боже" и све му је ишло добро. А онај други је имао много њива, стоку итд. Али није имао деце. Ако си га упитао "Како си?" одговарао је "Ма пусти, не питај". Никада није рекао "Слава Теби Боже", само је гунђао и роптао. А да видите, једном му угине крава, други пут му се догоди ово, или оно. Имао је све, али није имао напретка.

Зато кажем, славословље је велика ствар. Од нас зависи да ли ћемо окусити, или не благослове којима нас Бог дарива. Али како да их окусимо, када нас Бог, на пример, дарива бананом, а ми мислимо шта ли то боље једе тај и тај бродовласник? Колико људи једе само суви двопек, али дању и ноћу славе Бога и хране се небеском милином! Ти људи стичу духовну осетљивост и познају миловање Божије. Ми то не знамо, јер се наше срце прекрило лепљивим муљем и ништа нас не може задовољити. Не разумемо да се срећа налази у вечности, а не у испразности.

http://svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/CuvajteDusuStaracPajsije/CuvajteDusuStaracPajsije08.htm

Старац Пајсије Светогорац, Чувајте душу

И кад дође смрт, људи наших дана умиру гледајући себе целе само у

прошлости, гледају задобијене успехе заборављене, пожњевене плодове

иструлеле. Са смрћу њиховом умиру и последњи трагови њихова труда и

њихова рода. Они, који за њима долазе, са истом журбом сеју, са истом

журбом жању и једу плодове, и са истом празнином одлазе из овог живота.

То је људски начин. Но то није Божији начин. Видећи разлику између

људског и Божијег начина народ је рекао: Бог је спор и достижан. Бог

је спор, но Он може бити спор за једно поколење; али Он није спор на

целој линији живота свих поколења. Често у једном поколењу Он сеје, а

у другом жање. И поколење, у коме Бог сеје, сматра Бог врло спорим,

док поколење, у коме Он жање, сматра га врло брзим. Није ли у нашим

људским пословима свака жетва бржа од орања, селидбе, плевљења,

требљења и уздисајног чекања док плод сазре? Но Бог није ни брз ни

спор. Он има Своју меру, и од те мере не одступа. Мрав гледа и види

само свој мравињак; домаћин гледа и види целу њиву.

Да је Христос поступао по људском начину, Он не би изабрао дванаест

рибара за Своје апостоле, него дванаест царева земаљских. Да је само

хтео видети одмах успех Свог труда и пожети плодове Свога рада, Он је

могао Својом неодољивом силом покрстити дванаест најмоћнијих царева на

земљи и учинити их Својим следбеницима и апостолима. Замислите само,

како би се Христос тренутно прочуо у целоме свету! Како би се брзо

Његова наука распрострла по целој земљи; како би идоли од царских

указа хитро ишчезли; како би се храмови незнабожачки претворили у

хришћанске богомоље; како би престало клање стоке на жртву боговима, и

дим од крви био замењен димом од тамјана; како би се лако установила

црква Бога живога и јединога васцелом роду људском! Без икакве муке

Христос би се успео тада на један једини царски престо, са кога би

владао, преко дванаест покорних царева, као Својих доглавника, свим

народима на земљи и целим светом од истока до запада и од севера до

југа. Без икакве муке тада би и упорни Јевреји признали Цара Христа

као свог очекиваног Месију и поклонили Му се.

Но, помислите, шта би било на крају крајева од таквога светскога

царства, створенога на брзу руку, силом и генијем једнога човека? Било

би исто што и са свима осталим светским царствима пре и после Христа.

Заједно са својим оснивачем и оно би легло на самртни одар, и свет би

се нашао опет на почетку, са кога је и пошао. Или, још јасније, било

би што и са једним горостасним храстом, кога један див ишчупа у

планини и пресади у долини. Докле див стоји уз пресађени храст и држи

га својом снажном руком, дотле храст и стоји; чим се див уклони од

храста, ветрови дуну и оборе храст на земљу. И људи би се скупили око

палог храста и зачудили се, како тако моћан храст подлеже ветровима,

док ниска лескова дрвета око храста одолеше и остадоше усправно? И

људи би одмахнули главом и рекли: заиста, сигурније стоји и лакше

ветровима одолева ниско лесково дрво кад лагано из семена расте, него

и највећи храст, кад га дивовска рука пресади па се од њега уклони.

Што год се корен једнога дрвета ниже спушта у подземну таму, то је

дрво јаче, отпорније и дуготрајније.

Како је премудро, што је Христос почео из низине а не од врхова! Како

је премудро, што није почео зидање Свога царства од царева него од

рибара! Како је добро и спасоносно за нас, који живимо две хиљаде

година после Његовог дела на земљи, што Он није видео коначни успех

Свога труда нити пожњео плодове Свога рада за Свога живота! Он није

хтео као див да пресади одједанпут на земљу једно горостасно дрво него

је хтео да, као прост тежак, зарије семе дрвета дубоко у подземну

таму, па да иде дома. Тако је и учинио. Не само до таме простих

галилејских рибара, него до таме самога Ада зарио је Господ семе

Дрвета Живота, и отишао. И дрво је лагано расло, врло лагано.

Бесомучни ветрови су га љуљали, да га сломе али нису могли.

Непријатељи су сасецали дрво до земље, али је корен пуштао све више

младица; и све је упорније и брже расло што се више сасецало. Вражје

силе су риле дубоко под земљом, дубље од катакомби, да корен ишчупају;

али што су га више трзале, то је корен постајао све дурашнији и жиле

све многобројније, и изданци све бујнији. Зато дрво Христово, усађено

по Божјем а не по људском начину, и данас, после две хиљаде година,

цвета и листа и доноси слатке плодове, за људе и ангеле, и блиста се у

свежини и красоти као да је посађено пре једног људског века.

Да је Господ Исус поступио по људском начину, Он би се, истина, много

брже прославио међу људима, али зато ми не би били спасени. Но Он није

ишао за људском славом - за звуком свирале, која данас свира а сутра

се баца у огањ - није ишао за људском славом но за људским спасењем.

Он није дошао међу људе као див у позориште, да покаже Своју снагу и

вештину, те да Му људи рукама пљескају, него као пријатељ и лекар

дошао је нама у болницу, да нас обиђе, да с нама насамо разговара, и

да нам понуди савет и лек. Зато је добро за човечанство, од почетка до

краја времена, што је Господ поступио по Божјем начину и изабрао за

Своје апостоле не дванаест великих царева, но дванаест малих рибара. А

о томе, како их је Он изабрао, говори данашње јеванђеље.

Ходећи Исус покрај мора Галилејског виде два брата: Симона названог

Петра и Андреја брата његоа, где бацају мреже у море, јер бејаху рибари.

Од куд Господ Исус на Галилејском мору то нам јеванђелист објашњава у

претходном јеванђељу. Чувши да је Јован Крститељ предан, Он остави

Јудеју и оде у Галилеју, у презрени крај земље израиљске. Предвиђајући

крвави конац Свога великог војника и Претече, Он као да повлачењем

спремаше победу над непријатељем. Но кад је већ у Галилеји, није ли

природно да се настанио у Назарету, у постојбини Својој, где је провео

највећи део Свога земнога живота? Не који је пророк мио на постојбини

својој? Он је био дошао у Назарет, но ту Га хтедоше бацити са врха

брда доле (Лк. 4, 29). Повлачећи се опет од превременог злочина

људског, Он се најзад настани крај Галилејског мора, на међама земље

Завулонове и Нефталимове, међу најудаљенијим и најпрезренијим, међу

људима у тами и сенци смртној. Прво у ту велику таму Он ће да зарије

семе плодовитог дрвета Свога Јеванђеља.

Јеванђелист Јован пише, да се Андреја први придружио Господу, и то још

у Јудеји. Андреја је био пре тога ученик Јована Крститеља, па кад је

Јован указао на Христа као на већег од себе, тада се Андреја одвојио

од свог првог учитеља и пошао за Христом. Одмах за тим Андреја нађе

свога брата Симона и рече му: ми нађосмо Месију, који значи Христос; и

доведе га к Исусу. Још тада је Симон био назван од Христа Петром, или

каменом,тврдим каменом вере (Јов. 1, 35-42). Не стоји ли сада у

противности ово што јеванђелист Јован пише са оним што јеванђелист

Матеј прича у данашњем јеванђељу, наиме, као да је Христос призвао ова

два брата тек на мору Галилејском? Према Јовановом јеванђељу најпре је

Андреја пошао за Христом а потом Петар, док према Матејевом јеванђељу

изгледа, да их је Христос истовремено нашао и позвао, при чему се

Петар спомиње пре Андреје. Није ли ово очигледна противречност? Не; ни

најмање. Очигледно је међутим, како и Свети Јован Златоуст ово

објашњава, да се ту описују два различита догађаја; један, који се

десио у Јудеји, у време слободе Крститељеве, и други доцније, у

Галилеји, у оно време, када је Крститељ био бачен у тамницу и када се

Господ Исус настанио у Капернауму, на обали мора Галилејског. Јован

описује ранији сусрет Христа са Петром и Андрејом, а Матеј познији.

Ово је јасно из тога, што се код Матеја говори о Симону названом

Петру, што значи, да је Симон раније био од Господа назван Петром. Тај

ранији, и први сусрет Петра са Христом десио се у Јудеји онда када је

Андреја привео свога брата ка Христу. Тај први сусрет Јован описује

овим речима. И доведе га (Андреја) ка Исусу. А Исус погледавши на њ

рече: ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Петар, што значи стена.

Знајући за ово јевнађелист Матеј описује сада један понован сусрет

синова Јониних са Господом, због чега и вели: Симона названога

Петра.Петра пак спомиње пре Андреја због тога, што је Петар по

темпераменту био живљи од свога брата и од почетка се јаче истакао од

овога. Да су Јован и Матеј описали два различита догађаја а не један

исти, јасно је свакоме, ко прочита оба та јеванђеља. Док Матеј описује

одлучно позивање Петра и Андреја на апостолску службу - хајдете за

мном - дотле Јован описује више један сусрет и упознавање ове браће са

Христом поводом Претечиних речи: гле, јагње Божје! Јасно је, да су се

после овог сусрета они растали са Христом и, другим путем, или у друго

време, отишли у Галилеју, где их је Господ поново нашао на њиховом

рибарском послу.

И рече им: хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људи. А они тај час

оставише мреже и одоше за њим. Господ познаје срца њихова; као деца

ови рибари верују у Бога и покоравају се законима Божјим. Они нису

навикли, да старешују и заповедају, но само да раде и слушају. На себе

они не држе ништа; смирење и послушност према Божјој вољи испуњава

срца њихова. Но и ако су прости рибари, њихове душе жедне су и гладне

за што више истине и правде. Ми видимо Андреја, да је једном већ био

оставио своје рибарске мреже и пошао за Јованом Претечом као његов

ученик. Чим је пак Јован указао на Христа као већег од себе, Андреја

је оставио Јована и пошао за Христом. То су живе душе, које ишту све

више и више Божје правде и Божјег царства. Зато њима Христос говори

заповеднички: хајдете за мном! Таким начином поступа Бог и са свима

нама. Он неће силом да нас гони на пут спасења но оставља нас да се

слободно и по својој увиђавности најпре сами определимо за спасење или

пропаст. Али када Бог, који види срца наша, опази да се срца наша

склањају ка путу добра, ка путу спасења, онда нас Он одлучно привлачи

на тај пут. Када пак види срца наша, да су се потпуно склонила на пут

пропасти и зла, онда нас Бог потпуно напушта, и Сатана постаје

господар наш. Тако је било и с Јудом издајником. Када се срце његово

потпуно било склонило ка злу и определило за мрачни пут пропасти,

Христос више није ни покушавао одвратити га са тога пута; на против,

видећи да је у Јуду већ ушао Сатана, Господ му говори: што чиниш чини

брже! И тако, дакле, ни у случају са Петром и Андрејом, нити у случају

са Јудом Господ ни најмање не повређује слободу људског опредељивања,

него тек пошто су се људи срцем определили за добро или за зло, Он

говори одлучно - Петру и Андреју: хајдете за мном! а Јуди: што чиниш

чини брже!

И учинићу вас ловцима људи. То значи: како сте до сада мрежама својим

ловили рибу из дубине и таме морске воде, тако ћете од сада Мноме и

Мојим Јеванђељем ловити људе из дубине и таме зла овога света. Све

оно, што је добро, остаће у тој мрежи; а све оно, што не ваља, или

неће моћи ући у ту мрежу или ће испасти из ње.

Чувши позив Христов Петар и Андреја тај час оставише мреже и одоше за

Њим. Видите ли, како су срца ова два брата већ била опредељена за

добро? Они не питају: куда нас зовеш? Како ћемо се нахранити? И ко ће

хранити наше породице? Они као да су целога свога века само чекали и

ослушкивали такав позив? Као деца наивно они полажу све бриге на Бога,

остављају све и следују позиву Христовом.

И отишавши одатле виде друга два брата: Јакова Зеведејева и Јована

брата његова у лађи са Зеведејем оцем њиховим где крпе мреже своје, и

позва их. А они тај час оставише лађу и оца свога и отидоше за Њим.

Опет - не два цара, него два рибара! Без царске круне на глави али са

царским срцем у прсима. Тако Господ сабира бисер у тами. Тако Он бира

мале и неуке, да њима посрами велике и премудре; и сиромашне бира

Господ, да њима посрами богате. Гле, како су сиромашни Јаков и Јован:

они сами са оцем својим крпе мреже! Но душа је њихова богата глађу и

жеђу за Богом; срце је њихово склоњено ка добру и - чека. Зато чим

Христос позва, они тога часа оставише свој посао, и лађу и оца, и

мреже, и отидоше за Њим.

По унутрашњем смислу: рибар означава ловца духовнога добра, мрежа

означава душу, море овај свет, лађа тело. Што ови рибари бацају мреже

у море то значи, да они траже духовнога добра, духовне хране, или

царства Божјега, распростирући и зароњавајући своју душу у дубине

овога света, да би то добро где год уловили. Што они крпе своје мреже,

то означава њихов труд у поправљању своје душе. Што прва двојица

оставише своје мреже и пођоше за Христом, то значи, да они оставише

своје старе и грешне душе и пођоше да се Христом обнове, препороде и

задобију нову душу и нови дух. И још то значи, да од сада они више

неће тражити и ловити духовна добра напором своје сопствене душе него

Христом, не својом силом него силом Божијом, не својом памећу него

Божјим откровењем. А што друга двојица оставише лађу и оца свога, то

значи, да они оставише своје грешно тело и свога телесног оца, да би

се од сад бринули о спасењу душе и ходили у сусрет своме оцу небеском,

као усиновљени по благодати Божијој.

И прохођаше Исус по свој Галилеји, учећи по зборницама њиховим,

проповедајући јеванђеље о царству, и исцељујући сваку болест и сваку

немоћ у људима. После тридесет година Свога живота у повучености

Господ Исус сада отпочиње Своју божанску службу, и то отпочиње је

вредно и одлучно. То се хоће да каже речима: прохођаше по свој

Галилеји. Његова служба састојала се у тумачењу старога, у проповедању

новога и у потврђивању обојега чудима исцељења људи. Закон је био дат

кроз Мојсеја и пророка, и он је био посведочен многим чудима, да би

људи поверовали, да је тај закон од Бога. Но тумачи закона, помрачивши

душу своју грехом, помрачили су потпуно и смисао тога закона. С тога

је тај стари закон постао мртав, и био је као и да није. Сада Господ

Исус, пре чист и безгрешан, појављује се као једини истински зналац и

прави тумач тога првога закона. Он тумачи смисао његов и откључава

закључани за грешне дух његов. Он је сад тумач Духа, као што ће

доцније Дух бити тумач Његов. Он не одбацује стари закон Божји - како

га може одбацити кад га је Он и дао? Него на темељу његовог правог

духовног и пророчког смисла Он сада даје нови закон спасења,

проповедајући Благовест о Царству. Стари закон је као добра и плодна

земља, но од људи толико запуштена, да је лице те земље потпуно

сакривено под трњем и коровом, насејаним од људи, то јест, од кривих

тумача. Тако, да је свак одвраћао очи своје и срце од те запуштене

земље. Сада Господ преорава ту земљу и сеје нови усев. И људи гледају

са страхом и дивљењем у Њега. - Па као што је стари закон засведочен

многим божанским чудима, тако и овај нови закон Господ Исус, као

законодавац, засведочава многим чудима. Та чуда нису ради празног и

сујетног показивања своје моћи, него ради истинске користи људима. Она

се сва састоје у лечењу телесних и душевних болести и немоћи људских.

Јер је Господ дошао нама у посету не као мађионичар него као пријатељ

и лекар.

Сви ви, који гладујете и жедните за правдом и љубављу Божјом, и који

ту правду и љубав узалуд ловите својим душама као мрежама по мору

овога света, ослушните глас Господа Исуса. Јер гле, Он вас позива као што је негда позивао рибаре крај мора Галилејског: хајдете за Мном! И чим чујете тај глас, не

оклевајте ни часа, него одмах оставите све своје старе напоре и сву

своју стару љубав и пођите за Њим. Он је једини ваш пријатељ и лекар;

сви други који ван Њега стоје, или су незналице или варалице. Гле, Он

вас не позива ни као цареве, ни као пастире, ни као богаташе, ни као

сиромахе, ни као учене, ни као просте, него као људе, испуњене

болестима и немоћима. Болести и немоћи ваше долазе од греха. Зато

припадните Господу Исусу и завапите Му, као негда многи болесни и

немоћни: Господе Исусе, Сине Божји, смилуј се мени грешноме! Опрости

ми, опрости, Господе, безбројне грехе моје. Очисти ме силом Твојом,

нахрани ме животворним хлебом Твојим, уђи дубоко у мене као свеж и

чист ваздух у загушљиву одају, и бићу здрав, и бићу здрав и жив! Нека

се тако прослави Господ у јачини душе наше и чистоти тела, са Оцем и

Духом Светим, а кроз помоћ и молитве Његових светих апостола, -

Тројица једнобитна и неразделна, сада и навек, кроза све време и сву

вечност.

Амин.

• Вера
  
• http://www.spc.rs/sr/sveti_vladika_nikolaj_nedelja_druga_po_duhovdanu_0
  

фото: Драган Николић

То само говори о томе да је хришћанство престало да буде христоцентрично. Хришћани су престали да чекају Христа. Они се плаше Христа, не желе да он дође. Моле се да одложе долазак Антихриста. А у ствари да одложе долазак Христа. Бране право што ређег сједињења са Христом. Све ово говори не о неком посебном благочешћу него о дубини унакажености духовног живота када обичаји и традиција постају вреднији од Христа.

Христос позива вјерујуће сваке Литургије на празник вере. Али сви до једног обесхрабрени изговарају се - купио сам волове, оженио сам се, ја сам купио поље, нисам каноне прочитао, ја нисам постио три дана, ја сам у нечистоти,

више од пар пута годишње не би требало ... Страшне речи произноси Господ у одговор на ове изговоре који сведоче само о одбојности и презиру према Господу : " ... нико од оних који су позвани неће окусити моје вечере, јер су многи звани али је мало изабраних."

Један од разлога зашто сам постао свештеник била је чињеница да је свештеник у могућности да се причешћује на свакој Литургији. За мене је Причешће слично ваздуху и води. Без њега почињеш да се гушиш, венеш. Вероватно многи хришћани имају баш овај однос према овој Великој Тајини. Ако неко не осећа потребу да се често причешћује то је његово право, немојте се причешћивати, али зашто то не дозвољавате онима који заиста чезну за Христом, који ће се без Њега угасити као кандило без уља. Јер о томе и Христос говори "сами не улазе и другима не дају да уђу".

Немојте мислити да ако дозволите сваке недеље причешће да ће сви Чаши одједном пожурити. Ја никоме не забрањујем да се причешћује сваке недеље. Појединци су се само обрадовали овој могућности, а већина која се није причешћивала тако се и не причешћује. Не треба им Христос - њихова ствар. Дубоко сам убеђен - разлог таквог презривог односа према Евхаристији је узрок револуције и прогона вере у Русији. Број храмова у Русији једнак је броју оних који се причешћују. Да, историја нас учи томе да она никог не учи ничему.

Извор: http://www.forumprijateljbozji.com/showthread.php?5453-%D0%9C%D0%9E%D0%9D%D0%A1%D0%A2%D0%A0%D0%A3%D0%9E%D0%97%D0%9D%D0%90-%D0%9D%D0%90%D0%92%D0%98%D0%9A%D0%90&p=11150#post11150

Државе се данас уједињују око Устава, а комунистичке или диктаторске земље око неке идеје. Али то није лично јединство између тих чланова. тако је и у нашем парламенту, јер су наше државе уставновљене по протестанстком уређењу, не по православном: они се уједињујукоко једног устава, али нема никаквог јединства. Чак су раздвојени и непријатељски настројени једни према другима.

У Цркви пак није могуће да се уједињујемо око закона. Треба нам жива личнст да бисмо остварили живу заједницу. Онда јединство постаје слобода која се изражава као љубав. Јер први позива на заједницу и у тој заједници слободе и љубави престајемо да будемо јединке и ствари и постајемо личности. Личност сте само када волите некога свим срцем. Тада га видите као непоновљиво биће. Што је најважније, видите да не можете да постојите без њега. То су нам оставили свети оци, јер и наш Бог постоји као заједница, због чега је личност.

Отац стоји у љубавној заједници са Сином и Сиг га назива Оцем. То значи да Отац лични идентитет, непоновљиву личност добија од Сина, као што Син добија од Оца и као што је Дух Свети добија од Оца. Та лина заједница не сједињује као што се скупе капи воде па се изгубе. Жива личост сједињује тако што ми у заједници с њом не губимо своју непоновљивост. Човек жели да буде непоновљив. Зато се и дели од другог: мисли да ће тако сачувати непоновљивост. Не жели да се утопи у масу, већ да буде посебна личност. А то се може остварити само у заједници љубави са другим. Нажалост, ми данас мислимо да ћемо бити нешто посебно ако се оделимо од других. Још и ако негирамо другог- то је нама данас личност! По православном убеђењу, личност је само када волите другога, када имате заједницу са њим. Када останете сами, то је смрт. Шта друго значи смрт него распадање, раздвајање? Све док нас неко воли ми живимо. Залг нашег вечног живота је управо љубав нашег Бога, који је вечна личност, који нас воли и који ће нас војом љубављу васкрснути из смрти и учинити да вечно живимо- али само захваљујући његовој љубави.

Тако и ми- у заједници љубави коју остварује први међу нама, који нас сједињује, али у исто време и многи, различити- не можемо једни без других. Зато увек први (то да чујете оче Димитрије, игумане) своје првенство изражава тако што воли друге, што се жртвује за другог. Ако први мисли да је независан од других и ако првенство изражава сам за себе, тада престаје да буде први. Први може бити кад га други из љубави призна за првог. То увек подразумева неког поред њега, а не самоћу. Ако нема кога да га воли, коме је први?! Служба првог је таква да он поштује друге, да их воли јер не може без њих да постоји. Дакле, знајмо све да не можемо постојати без првог међу нама, али ни при не може без нас. Тако смо везани једни за друге и, мада постоји нека градација, сви смо једнаки. Шта значи моје првенство ако нисам уздигнут изнад вас и не могу да постојим без вас? Чим вас нема, нема ни мене. Моје првенство није у томе да вас угњетавам, већ супротно: што сте ви виши, то сам ја виши Што први више поштује друге, то је он важнији, и што други више поштују првог, то су они важнији. То је за наша схватања тешко, јер смо живот претумбали и све смо покварили. Не може први да се понаша деспотски и да га не буде брига шта други каже. Не може да буде први ако пљује другога, јер то све води у смрт. Сваки од насжели да буде први, али не може да се помири са чињеницом да при реба да служи другима. Свако од нас жели бити непоновљива личност, али то се може остварити само ако волите другога, ако другога уздижемо изнад себе. А ми смо све то у нашој цивилизацији пореметили. Онај први не поштује другога, овај други мисли да је велики ако убија, куди, прича све најгоре о првоме.

Зато ви одете код духовника, који прича све најгоре о другом, мислећи да че бити велики у вашим очима. Сви су, тобоже, лоши, једино је о у праву. И ви то слушате. Онда се тако ми, хришћани, понашамо. То је од сатане а не од Бога. То води у смрт, а не у живот.

Ето, оче игумане, да се трудите да тако изражавате своје првенство над братијом. Љубављу ако спасавате њих, спасавате и себе. Кад год се борите за њих, борите се за себе. И ви, братијо, да знате, кад год угађате игуману, и себи угађате. Тако потврђујете себе. Ко има уши да чује, нека чује- то је од Господа. Да сте живи и здрави и благословени

Беседа је изговорена 17. новембра 2013. године, 21. недеља по Духовима, манастир Заова. Мало освећење Цркве, рукопроизвођење о. Димитрија у игумана

Из књиге беседа Владике пожаревачког Игнатија „Да нам брзо дође Господ“, Пожаревац 2014. године

Као и све друге страсти и гордост се препознаје у односу према другим људима. Тамо где је гордост нема искрене љубави, несебичности, спремности на жртву према другима. Без обзира колико неко себе у гордости приказивао смиреним и кротким, одсуство љубави не може да се сакрије јер се љубав не испољава речима, већ у делима.

Када човек почне да задобија смирење полако престаје да осуђује друге, престаје да гледа на њихове слабости, или, ако их и види препознаје их као део пале природе коју сви делимо. Светитељи су све више напредујући у богопознању постајали све смиренији и све дубље осећали грешност, односно палост природе. Истовремено нада у Христа, који је ту исту природу увео у ипостасну заједницу са својом божанском природом, чини да њихово духовно познање човековог пада не води у очајање, већ у дивљење тајни Христовог подвига спасења и победе над смрћу и коначно у сталну благодарност. Свако страдање и невољу смирен човек доживљава у светлости те радости и наде Христове и када посрне налази Божијом помоћу снаге да иде даље.

Горд човек уопште духовно не посматра себе, већ се себи диви и живи у лажном постојању. Он криви друге за све што се дешава око њега, често је пун горчине и нездраве ревности и стално осуђује и процењује друге према својим сопственим мерилима. Гордост у својој натежој форми води ка самообожењу, односно обожењу сопственог интелекта, па такав човек на Бога пројектује сопствене мисли и осећања и живи у лажном убеђењу да познаје вољу Божију. У страдању и искушењу горд човек постаје узнемирен, губи наду и веру и неретко може да потоне у потпуно очајање и безнађе јер је све наде положио у себе и своје способности. У простијим и лакше препознатљивијим формама гордости гордељивац се поноси својим природним даровима, верује да му је Бог дао неку посебну мисију и често јавно ниподаштава и вређа друге које сматра нижим од себе.

Најбољи пут да напредујемо ка смирењу и боримо се са гордошћу јесте да живимо у послушању Цркви и чувамо себе у евхаристијској заједници. Онај који се одвоји од Цркве и који живи потпуно изоловано од других лакше може бити савладан гордошћу и зато су посебно опасне јереси и расколи. У ревности за истину која није "по разуму" поједини људи удаљују се од заједнице са другима у Цркви и формирају своје посебне групице. Код таквих нема благодарности и смирења већ њиховим срцем владају осуђивање, горчина и цинизам, што је снажан показатељ гордости. За хришћанина је суштински важно да живи у заједници са другима, било да је реч о породици, парохији, монашкој заједници. Човек не може да оствари ни духовну ни биолошку зрелост уколико није у међузависности са ближњима нити је у стању да себе реално упозна. Наше духовно познање и себе и других не бива кроз рационални процес, већ кроз Христа и у односу на Христа. Људи који не знају за Бога могу много тога да закључе о људској природи јер човек има велике дарове, али духовно познање није ствар личног постигнућа већ је дар Божији који се даје смиренима. "Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима", Mt. 11.25

Архимандрит Сава Јањић

По јеврејском схватању орао је дуговечна птица грабљивица, која под одређеним условима може да достигне старост и од 70 година. Али, када орао достигне 40 година он треба да донесе једну веома тешку одлуку, због тога што су његови нокти постали дуги и нису више тако гипки и не могу лако да зграбе плен. Такође дуг и оштар кљун је постао веома закривљен, тако да не може да комада свој плен, док су крила постала тешка зато што је перје постало веома густо и лепи се за груди, тако да орао отежано лети.

Тада орлу преостају две могућности. Или да умре или да прође један болан процес замене који траје 150 дана. Тај процес захтева да орао узлети на врх неке планине и да се тамо задржи за то време. Тамо орао удара кљуном о стену док не одломи кљун. Затим чека да му порасте нови кљун, па потом кљуном чупа своје канџе. Када му нове канџе израсту тада очерупа своје старо перје. Након пет месеци орао се регенерише и може да живи још 40 година.

У једној реченици поредећи духовно обнављање са орлом, пророк Божији говори о једном болном преображају душе. Наиме, сваки хришћанин је позван да у себи победи тог старог човека који робује варљивим жељама које га маме и варају и да се обуче у Христа. Тај болни процес обнављања је покајање, то је ломљење и чупање нагомиланих страсти у души. Али тај преображај не бива без подвига и без уздржања све док се душа не украси потребним врлинама, као орао новим перјем и не вине у висине. И за покајање је потребна храброст, али нас теши то што Бог воли храбре душе.

И да знамо шта је прави смисао нашег живота, да овде својом светом вером православном и животом по тој вери, заслужимо онај свет непролазни, блаженство у оном свету са блаженим небеским силама, и блаженим оцима и матерама нашим у близини Божијој, у заједници Цркве Божије, која је у слави. То говорим увек и себи и вама, браћо и сестре, јер нам ваља отићи са овога света, стати пред Судију праведнога.

Приговарају нам неверници да ми православни свештеници верне не само опомињемо, него да их плашимо, плашимо смрћу. То не стоји. Ми и себи, браћо и сестре, и свима онима који имају уши да чују износимо истину. Отићи ћемо са овога света. То знају и неверници, али они не знају и неће да знају да је душа бесмртна и да она одлази пред лице Божије да прими или блаженство вечно или муку вечну. А ми то треба да знамо, да будемо они који знају шта раде. То вам стављам на душу и срце.

Предавач јеромонах Иларион (Ђурица), иначе црквени писац, са некада младим јеромонасина, међу којима су били и Епископ Атанасије (Јевтић) и Митрополит Амфилохије (Радовић), често је посјећивао Аву Јустина Поповића, гдје су вођени веома занимљиви духовни разговори о Литургији, српском језику, књижевности, али и о проповједи. Преподобни Јустин Ћелијски придавао је проповједи велики значај, али је о њој имао занимљиво мишљење, а пред проповједнике је постављао и одређене захтјеве.

http://www.svetigora.com/audio/download/8638/o_propovedanju%20_Sv.Justina.mp3

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/14/06/18.06.14_-_rec_pastira_-_o_gligorije_markovic_-_0.57.23.mp3

Радио Слово љубве

Драги "Џоне,"

колико схватам, ти си на путу да постанеш православан. Не знам ништа о теби сем да си Енглез.

Пре него што наставиш даље, постоји нешто што морам да разјасним. Нико ми није рекао зашто желиш да мењаш веру, али те уверавам је тако нешто несврсисходно ако је из негативних разлога. Наћи ћеш подједнако ,,погрешног" (ако не и више) у Православљу колико у Англиканској или Римокатоличкој Цркви.

Тако - прво и прво, да ли си спреман да се сусретнеш са лажима, лицемерјем, злом и свиме осталим, колико у Православљу толико и у било којој другој религији или вероисповести?

Да ли очекујеш земаљски рај са много тамјана и исправном музиком?

Да ли очекујеш да одеш право у рај ако се крстиш споро, помпезно и тачно са десне стране?

Да ли имаш кувар у коме се налазе сви аутентични руски рецепти за васкршња славља?

Да ли си стручњак за љубљење трипут у свакој могућој и непримереној ситуацији?

Да ли можеш да се елегантно поклониш а да ти не поиспадају разноразне џиџабиџе из џепова?

ИЛИ...

Да ли си прочитао Јеванђеља?

Да ли си се сусрео са Христом Распетим? У смислу, да ли си присуствовао Последњој Вечери - самој сржи Светог Причешћа?

И...

Да ли си спреман, у свем смирењу, да схватиш да у овом животи никада нећеш знати ништа изван Вере; да Вера значи прихватање Истине без доказа. Вера и знање су суштинске контрадикције - и да се суштински изливају једна у другу.

Живо Православље се заснива на парадоксу који се преноси у богослужење - јавно или приватно.

Ми знамо зато што верујемо и ми верујемо зато што знамо.

Изнад свега, да ли си спреман да све прихватиш као да долази од Бога?

Ако смо предодређени да увек будемо ,,срећни," чему Распеће? Да ли си спреман, шта год да се деси, да верујеш да негде, некако, све то има смисла? То не значи пасивно трпљење, већ значи сталну стражу, слушање, над оним што се од нас захтева; и изнад свега, Љубав.

Сиромашне, старе, болесне, можемо да волимо до свог последњег даха. Не сентименталне глупости које се често мешају са љубављу, већ љубав према жртви - унутрашњем разапињању похлепе, зависти, гордости.

И никада не мешај љубав и сентименталност.

Никада не мешај богослужење са оним што ти се свиђа.

Буди смирен - воли, чак и када је тешко. Не буди сентименталан па то да после зовеш љубављу. И не односи се према црквеном богослужењу као према позоришној представи!

Надам се да све ово има смисла.

Моје најлепше жеље,

Мати Текла

(игуманија манастира Успења у Норманбију)

Оригинал:

http://www.theamericanconservative.com/dreher/do-you-really-want-to-be-orthodox/

Захваљујемо се нашем талентованом пријатељу Бојану на илустрацији и преводу

http://saptajibesmrtnika.blogspot.de/2014/06/2011.html?spref=fb

Монаси са Запада очували су у светогорском Амалфиону јединствену православну веру али и латински језик и бенедиктинска монашка правила све до краја 13. века. Усамљени пирг под Атосом сада стоји као светионик – путоказ западњацима да и ако чувају многе своје посебности могу да нађу место под широким окриљем васељенског Православља.

http://stanjestvari.com/2014/06/17/%D1%92%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD-%D0%BD%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%B4-%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%9B-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B0-%D1%84%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D0%B0/