Тада се и у организму појављују аномалије. Духовно стање утиче и на тело, на ендокрине жлезде, јетру, жуч, панкреас, желудац. Чуо сам, како кажу „да би био здрав, попи изјутра млеко и поједи понеко јаје, мало маслаца и два-три двопека“. Није то баш тако. Ако желиш да живиш исправно, ако заволиш Христа, све ће бити добро уз једну поморанџу и једну јабуку. Велики лек за све јесте препустити се Христу и Њему служити. Тада се све исцељује. Све почиње да функционише правилно. Љубав Божија све мења, преиначује, освећује, исправља, преображава, пресушаствљује. Наша убога душа ће се веома утешити ако будемо чезнули за Господом. У том случају нећемо се бавити свакодневним и приземним стварима – бавићемо се само духовним, вишим стварима. Живећемо у духовном свету. А када живиш у духовном свету – живиш у другачијем свету. У свету у којем се пријатно осећаш и за којим чезне твоја душа. При том, међутим, ниси равнодушан ни према другом човеку, своме ближњем. Желиш да и он нађе спасење светлост, освећење. Желиш да сви уђу у Цркву.

Св. Порфирије Кавсокаливит

http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com/2014/04/blog-post.html

Свака ситуација у којој човек може да себе представи пред Богом, светом и другим људима, од свеобухватне радости Божије присутности, па до безграничног очаја изгнанства, греха и отуђења, нашла је свој савршени израз у јединственој Књизи, која је увек сачињавала свакодневну храну Цркве, смисао њеног богослужсња и самоизградње.

За време Великог поста посебно је наглашена библијска димензија богослужења. Може се рећи, да је четрдесет дана поста, враћање Цркве у ситуацију Старог Завета - у време пре Христа, време покајања и очекивања, време „историје спасења", које се креће према свом испуњењу у Христу. Ово је враћање неопходно зато што ми - иако припадамо времсну после Христа, познајемо Га и „крштени смо у Њему" - стално отпадамо од новог живота који смо од Њега примили, а то значи падамо поново у „старо" време. Црква је, с једне стране, већ „код куће" јер је она „благодат Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Духа Светог". Са друге стране, она је као путница такође „на свом путу" дугом и тешком - у правцу испуњења свега у Богу, повратка Христовог, и краја сваког времена.

Велики пост је време када се остварује овај други аспект Цркве, њеног живота као очекивања и пута. Баш у овоме њеном аспекту Стари Завет добија свој пуни значај; као књига пророштава која су сс испунила, али и књига свсга отвореног „на путу" у Царство Божије.

Употребу Старог Завета у богослужењу за време поста опредељују два главна принципа: двократно читање Псалтира и lectio continua, тј. потпуно читање трију књига - Постања, пророка Исаије и Прича.

Псалми су увек заузимали и јединствсно место у хришћанском богослужсњу. Црква у њима види не само најбољи, него најадекватнији и најсавршеннји израз човекове молитве, кајања, слављења и хваљења, а такође и речима насликану истиниту икону Христа и Цркве, откривењс у Откривењу. За свете Оце, каже један тумач њихових дела, „сам Христос и Његова Црква се моле (плачу) и говоре у овој Књизи". Псалми су, од самог почетка, сачињавали основ Црквене молитве и Њен „природни језик". Употребљавали су се у богослужењу као „утврђени псалми", тј. као постојани материјал свих дневних служби: „Вечерњи псалми" (Пс. 104) - на вечерњи; на јутрењи шест псалама (Пс. 3, 38, 63, 88,103, 143), и псалми хвала (Пс. 148, 149, 150); групе од три псалма на Часовима итд. Из Псалтира су изабрани Прокимени, стихови за алилуја за све празнике и славља током године. И најзад цео Псалтир, раздељен на двадесет делова или Катизама, пева се у потпуности

сваке недеље на вечерњама и јутрењима. Овај трећи вид употребе Псалтира удвостручава се за време Великог поста; Псалтир се у посту испева не једанпут, него двапут сваке педеље, а један део Псалтира укључен јс у Трећи и Шести час.

„Непрестано читање" Постања, Исаије и Прича води своје порекло од времена када је пост био Црквом одређено време пре примања свете тајне Причешћа, када су службе биле претежно катихетског карактера, и посвећене поуци катихумена. Свака од три књиге одговара једном од три основна вида Старог Завета: историји Божије делатности, стварању и моралним поукама. Књига Постања је „оквир" вери Цркве. Она садржи причу о стварању, паду и, најзад, о обећању и почетку спасења преко Божијег Савеза са Његовим изабраним народом. Он нам саопштава три основне димензије вере Цркве у Бога као Створитеља, Судију и Спаситеља. Она открива основе хришћанског поимања човека створеног „по слици и прилици Божијој", отпалог од Бога и човека, који је остао објекат Божије љубави и старања и, најзад - спасења. Она разоткрива значење историје као историје Спасења, која води Христу и у Њему добија испуњење. Књига Постања објављује тајну Цркве кроз слику и реалност Народа Божијег, Савеза, Ковчега завета итд.

Исаија је највећи од свих пророка. Читање из његове књиге за време Поста означава да је страдањем и жртвом Христовом поново откривена велика тајна спасења.

Најзад, књига Прича је epitome моралних поука Старог Завeта, моралног закона и мудрости. Ако их нe прихвати, човeк нe може да разумe своје отуђење од Бога, чак не може ни да чује добру вeст праштања, преко љубави и благодати.

Одељци из наведене три књигe сe читају за времe поста свакодневно - од понедељка до пeтка: Постања и Прича на вечeрњима, а Исаија на Шестом часу. Иако јe пост већ одавно престао да буде катихуменско доба Цркве, основна сврха наведених читања задржала је свој првобитни значај. Нашој хришћанској вери јe потребно да се сваке годинe вратимо библијским изворима и основама. Библија нијe збирка догматских „предлога" које треба прихватити и за свагда запамтити.

Она јe живи глас Бога који нам, поново и поново, говори уводећи нас увек све дубље у неисцрпно богатство своје Мудрости и Љубави. Нема веће трагедије у нашој Цркви од скоро потпуног незнања Св. Писма од стране њених чланова, а што је још горе, од стварно потпуне равнодушности према њему. Оно што је за Оце Цркве и Светитеље представљало бесконачну радост, интересовање, духовни и интелектуални раст, данас је за многе православне застарели текст, без значаја за њихов живот. Стога, треба сс надати, да ће, са поновним откривањем духа и значаја Великог поста бити поново откривсно и Свето Писмо као истинита духовна храна и заједничарство са Богом.

• Молитва
  

• Житије Преподобног Симеона Дајбабског
  
• Скромни и смирени дајбабски старац
  

У Кијеву је замонашен у рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острогу, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан.

На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској Светињи, а ту га је, као дајбабског јеромонаха, посјетио архимандрит Јустин Поповић, велики српски теолог, који је такође, истог дана одлуком Светог Архијереског Сабора СПЦ, заједно са Светим Симеоном, прибројан Христовим Светитељима.

Свети Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по Грегоријанском календару) 1941. године.

Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада па до данас, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дајбабе.

Пророчка је ријеч: „Сјећање на праведника је с похвалама". Она се, ево, остварује и у наше дане на праведном Старцу Симеону из Дајбаба, код Подгорице. Лик његов и дјела његова и њему сличних људи, заборав, очевидно, покрити неће, а и не може. У временима великих забуна и беспућа, о. Симеон Поповић је ходио стемено, вјечно — новим путем чистоте, цјеломудрија и светости. Зато се и на њему испунила истина из Књиге Премудрости Соломона: „Часна старост није у мноштву љета, нити се мјери бројем година; сједина људима је разборитост и зрео узраст — живот неупрљан" (гл. 4, 8—9).

Некадашња земља Зета, садашња Црна Гора, обилује каменом и јадом, али и олтарима правим на камену крвавом — и свецима у њима. Темељ њене духовне грађевине и њене историјске природе је Св. мученик Јован Владимир. Придржавају је и њену архитектонику одржавају четири непоколебива стуба: Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, праведни Деспот Стефан Штиљановић и преподобни Стефан Пиперски. Мошти Св. Арсенија Сремца, које чува у својим њедрима, опипљиви су свједок њеног непрекинутог светсавског насљеђа. Наравно, не и једини. Милује је и на дјетињу чистоту призива чедна рука новомученика Острошког Чобанина Станка. Сестринско-материнска жртвена љубав и дјевичански стид Преподобне Стефаниде (Стевке Бурчевић) из Враке код Скадра (савременица Старца Симеона, упокојила се 1945. г. у Битољу), препораћа је вјековима и обнавља духом и дахом вјеч-не Љубави.

Драгоцјени камен нашег времена уграђен у ту неразориву граћевину управо је Старац Симеон из Дајбаба. Живећи у овом вијеку великих промјена и заблуда, често крваво плаћених, али и времену драгоцјених иску-става и прозрења, о. Симеон није подлегао забунама и заблудама. Успио је да прозре у суштину збивања, али и саму њихову Христолику потку; уз то и да поживи вјерно своме прозрењу и животном опредјељењу. Савременицима је као такав, зрачио својим животним примјером и дјелом, па сија, ево, и сијаће и својим потомцима. Примио га је Бог, по пророку, себи “да не би зло измијенило разум његов” (Прем. Солом. 4, 10), и то зло огромно, које се пред крај његовог земног живота испртило на његов народ. „Похитао је из зле средине" (исто, стих. 14), у времену велике смутње и распамећености, да би се у ове дане нашег враћања себи и памети, поново вратио, и засијао Црној Гори и много шире од ње, новом свјетлошћу препородитељског путоказа.

Старац Симеон у духу својих духовних предака, надахнут, у току свога школовања, руском побожношћу подизао је Манастир Дајбабе, светињу у непосредној близини некадашње Зетске Свете Горе, тј. бројних манастира на Скадарском језеру, процвјеталих у вријеме Балшића, сачуваних у народном памћењу и повјеоници. Тако је он, уствари, обнављао замрли духовни живот на црногорским просторима, а и шире, и тиме враћао своју и народну душу чистоти, припремајући је за велика искушења ратног и поратног безумља. То нам, управо, потврћује, у овој књизи, скицирани животни пут Старца Симеона као и избор из његових списа, придодат житију.

• Вера
  

|

Он је заробљен уколико му је везана само једна канџа, па макар му и читаво [тело] било изван замке. Зар ловац не може да га ухвати кад год зажели? Тако је и са душом. Непријатељ је обара кад год усхте, уколико у њој постоји навика само на једну страст. Наиме, она му је потчињена због те страсти. Због тога вам ја увек говорим: не дозвољавајте да страст у вама постане навика, него се подвизавајте, умољавајући Бога дан и ноћ, да не упаднете у искушење. А ако и будемо побеђени као људи, и спотакнемо се у сагрешење, постарајмо се да одмах устанемо, да се покајемо, заплачемо пред благошћу Божијом, и стражимо борећи се. Видећи наше настројење, смирење и скрушеност, Бог ће нам пружити руку и на нама показати милост Своју. Амин.

ПРЕПОДОБНИ ДОРОТЕЈ ПАЛЕСТИНСКИ

ПОУКЕ

О СТАРАЊУ ДА СЕ БРЗО ОДСЕЦАЈУ СТРАСТИ, ПРЕ НЕГО ШТО ДУША [У ЊИМА] СТЕКНЕ РЋАВУ НАВИКУ

Glogovac Monastery

А Исус видевши да се стече народ запрети духу нечистоме говорећи му: Душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега!

И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: умрије.

А Исус, узевши га за руку, подиже га; и устаде.

И кад уђе у кућу, питаху га ученици његови насамо: Зашто га ми не могосмо истерати?

И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом.

И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју; и не хтеде да ко дозна,

Јер учаше ученике своје и говораше им да ће Син Човечији бити предан у руке људи, и убиће

а, и када га убију, трећег дана васкрснуће.

(Свето Јеванђеље по Марку 9, 17-31)

http://www.spc.rs/sr/nedelja_chetvrta_posta_sredoposna

Сигурно је да смо ми и тела, да смо и земаљски, и треба нам слобода у овоме свету. Колико је за наш народ и за друге правдољубиве и истинољубиве народе, потребна слобода! Али ми смо и душе и за нас је потребна слобода од греха. Она прва слобода, као и живот, проћи ће и пролази. Али слобода греха, слобода праведника никада, и она нас уједињује са свима светима у Царству Небеском.

Водити рачуна дакле да не будемо робови греха. Ви знате и по себи и по другима какво је то ропство. Најмање, да тако кажем, страсти које добијемо - колико је то ропство! Узмите само пушача, пијаницу, да не говоримо о другим гресима, блуду и злочинима. Колико је то и какво робље!

Преузето из књиге Живот по Јеванђељу, Патријарх српски Павле, Народна и универзитетска библиотека у Приштини и Арс Либри, Београд,1998.

О животу светог Јована Лествичника, писца Лествице, не зна се много. Обично се узима да је рођен 525. године, вероватно у Цариграду, у побожној породици богатих и знаменитих цариградских племића, светих Ксенофонта и Марије. Према ономе што о њему пише монах Данило, свети Јован је дошао у Синајски манастир када је имао шес-наест година. Синајски манастир, од IX в. познат под именом свете Екатерине, саградио је византијски цар Јустинијан 527. године у северном подножју једног од главних синајских врхова, Џебел Мусе, на Синајском полуострву. Манастир је убрзо постао средиште духовног живота и стециште монаха из Египта и Палестине, па чак и из других, даљих земаља. Ту долази и свети Јован, и живи под руководством светог старца Мартирија све до старчеве смрти, пуних деветнаест година. Тада се повлачи у једну пећину у синајским врлетима, на месту званом Тола, где живи пуних четрдесет година у веома строгом подвигу, и то прво потпуно сам, а потом са учеником Мојсијем. Његови подвизи и светост почињу да привлаче људе, монахе, који долазе ради савета, утехе, исцељења. Изгледа да се после четрдесет година проведених у Толи вратио у манастир да настави са општежитељним подвигом, можда и на тражење браће. Тек, сигурно је да га братство Синајског манастира бира за игумана. Тај избор се догодио вероватно почетком 600. године, јер је с јесени те године сачувано једно писмо светог Григорија Великог, папе римског упућено светом Јовану као игуману синајском. Колико је свети Јован после тога провео на положају игумана није могуће утврдити, али се зна да га је за живота напустио, уступивши га рођеном брату, Георгију, и повукао се у своју испосницу у Толи, где је вероватно и умро. Ако је тачно предање да је умро у осамдесет трећој години старости, онда би година његове смрти могла бити 608.

Свети Јован је био веома образован човек. То се види из његовог дела Лествице, у коме се може установити широко познавање не само светоотачке литературе и Светог Писма, него и класичне философије, па чак и извесних лаичких наука, као нпр. медицине или војне вештине. Тиме се потврђују речи његовог биографа да је био човек "са општим образовањем". Под општим (енциклопедијским) образовањем у то доба се подразумевало темељно познавање граматике, поетике, реторике, философије, математике и других дисциплина. Његово име било је познато широм културног света већ за време његовог живота, што недвосмислено доказује његова лична веза и преписка са римским папом, светим Григоријем Великим, као и многобројне везе са разним подвижницима и светитељима Блиског Истока. На основу података у самој Лествици, може се закључити да је он и путовао, и обилазио чувене центре, посебно у Египту, као што су Каноп, Филаки (Тамница) код Александрије и други. Колико је био цењен као духовник и посвећеник у божанске тајне, најбоље сведочи писмо светог Јована, игумана једнога другог синајског манастира, Раиту, удаљеног од манастира свете Екатерине око 30 км. Јован Раитски моли да му игуман синајски напише и пошаље једну књигу посвећену монашком животу, монашкој философији. Тако и настаје Лествица, или Рајска Лествица, главно дело светог Јована, по коме он и носи назив Лествичник. То је спис састављен из тридесет поука: као што је потребно да човек проживи тридесет година од свог рођења да би постао зрео - по мерилима онога доба - тако је и монаху потребно да прође тридесет ступњева у своме подвигу, да би достигао духовно савршенство. Идеја Лествице, тј. ступњевитог узрастања у духовном савршенству, узета је из познатог сна старозаветног праоца Јакова (Пост.28,12-13). Символички, Јаковљева лествица, која стоји на земљи а врхом дотиче небо, по којој се анђели Божији пењу и силазе, и на чијем се врху налази сам Господ - треба да означи човеков пут ка висинама божанског савршенства, везу између земље и неба, пут на коме човека прате анђели Божији и који има сасвим одређен циљ: самога Господа Бога. Монашки подвиг треба да буде пут којим се душа поступно ослобађа од земаљског и уздиже ка небеском. Отуда символички назив Лествица.

Уз Лествицу, преподобни Јован Лествичник је, посебно за раитског игумана, написао спис под називом Поука пастиру, у коме се дају практични савети манастирском старешини (настојатељу) у погледу духовног руковођења братством. Осим тога, сматра се да је свети Јован написао и коментаре Јеванђеља по Матеју и Луки, као и известан број писама монасима. Међутим, ти коментари и писма су изгубљени. Изгубљено је и његово писмо светом Григорију Великом.

Извор: Епархија шумадијска

• Богословље
  

|

И кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима; и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају; и не могоше.

А он одговарајући рече: О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к мени.

И доведоше га њему; и кад га виде дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену.

И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: Из детињства.

И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.

А Исус му рече: Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује.

И одмах повикавши отац детета са сузама говораше: Верујем, Господе, помози мојему неверју!

* * *

БЕСЕДА

Историја о исцељењу месечара о коме данашње јеванђеље говори налази се још и код Матеја 17,14-21 и код Луке 9, 37-43. Но докле је код последње двојице исказана само суштина овога дога ђаја код Марка су изложене и све појединости. Месечара, о коме данашње Јеванђеље говори, излечио је Спаситељ одмах после свога силаска са Тавора, где се беше преобразио, па зато о овом догађају треба код Марка читати још од 14-тог стиха.

При тумачењу овога Јеванђеља нећемо говорити о Месечарима, јер се како о њима тако и о узетима (паралисанима) и беснима и уопште о злим духовима опширно говори при тумачењу Јеванђеља двадесет треће Недеље.

У оно време, неки човек приђе ка Исусу и клањајући му се рече: Учитељу доведох к' теби мога сина у коме је неми дух. И кад год га ухвати ломи га те баца пену и шкрипи зубима и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају, и не могоше.

Отац болнога детета назива овога духа немим зато, што је њего вом сину спречавао не само слух већ и говор. Овај бедни отац бе ше довео свога сина к' Спаситељу, но како је Господ баш у то време био на Тавору, он га покаже ученицима и замоли их, да му сина опросте од тешког страдања.

Као што се види из његових речи, Христови ученици нису му могли помоћи и то због његове слабе вере, као што ћемо то видети и из Спаситељевог одговора, али због тога се опет изроди жива препирка између ученика и књижевника, који су говорили, да ученици нису могли болнога излечити због слабе моћи њиховога учитеља те су тиме порицали и његову свемоћност. Но у то време дође и Спаситељ па саслушавши оца

Он одговарајући рече му: О, роде неверни докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к' мени. И доведоше га к' њему, и кад га виде одмах стаде га (дух) ломити и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену.

Спаситељ са речи роде укорава многе, јер је било много Јудеја који као и овај нису веровали у његово свемогућство па иако су толика Христова чуда видели. А да околостојећи не би и за њега, као што су за ученике, мислили да ни он не може болеснику помоћи, Спаситељ заповеда да му болесника доведу како би и излечење и свемогућство било јавно пред свима. Међутим Спаситељ дозвољава духу да болесника и овом приликом мучи како би сви присутни видели, од каквих се тешких мука има да спасе.

И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: од детињства. И често га баца у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш помози нам, смилуј се на нас.

Ово је питање ставио Спаситељ, не зато, што није знао од када болесник страда, него да би се и околостојећи могли уверити, да је неми дух могао страдалника и погубити само да га Бог није чувао. А очине речи ако што можеш јасно показују његову слабу веру у Христову моћ, но та слаба вера и била је узрок због кога и ученици нису могли болнога да излече, па зато

И Исус рече му: ако можеш веровати, јер је све могуће ономе, који верује? И одмах повикавши отац детињи са сузама говора ше: верујем. Господе, помози моме неверију. И Исус видећи да се стече народ запрети духу нечистоме говорећи му: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. И повикавши и изломивши га јако изиђе: и учини се као мртав тако да многи говораху: умре. А Исус узевши га за руку подиже га, и уста.

Са речима: ако можеш веровати Спаситељ је оснажио слабу веру несрећнога оца, који осећајући и своју слабост са сузама запо маже: Господе, помози моме неверију. Но баш у то време беше се и много народа стекло да види шта ће бити а Спаситељ да би избегао похвале од народа он одмах изгони духа и тако спасава болесника. У исто време и духу запрећује, да се више у болесника враћа јер је знао, да би се због и очине и синовљеве слабе вере могао опет повратити, па би и отац и присутни могли мислити, да болесник није потпуно излечен.

А кад уђе у кућу питаху га ученици његови насамо: што га (духа) ми не могосмо истерати? И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом.

Ученици се обраћају Спаситељу са овим питањем зато што су се, немогавши излечити болесника, бојали да већ нису изгубили власт, коју им Господ беше дао против нечистих духова. И Спаситељ је пред множином сакупљеног народа казао, да је томе узрок слаба вера страдајућих, па као што онда није само страдајуће уко рио него многе, тако и сада вели ученицима да су и они криви, по чем оставши сами за време његовог бављења на Тавору, они нису то време провели у посту и молитви већ у препирању са књижев ницима и фарисејима. Међутим није их хтео јавно да укори, јер су они били будући учитељи васељене. И тако, сваки проповедник за остварење свог циља нужно је да се не само знањем обогаћава, не го да средством поста и молитве још и хришћанским врлинама своје срце обогаћава јер ће само тако моћи да савлада све препреке на путу свога високог позива и да грешника обрати ка Христу и на путу спасења.

И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју и не хтеде да ко до зна; јер учаше ученике своје и говораше им, да ће се син човечи ји предати у руке људске, и убиће га и пошто га убију устаће трећи дан.

Спаситељ пролазећи кроз Галилеју хтео је да нико не зна за овај његов пут, јер је том приликом говорио ученицима о своме страдању. Но није хтео да и други осим ученика знају за његова страдања зато, што се то није слагало са тадашњим мишљењем о Месији. Па и сами ученици разумевајући Спаситељеву смрт нису разумевали и његово васкрсење па за то јеванђелист и вели: да ученици запиткиваху један другог: шта значи устати из мршвих, а после Христо вог васкрсења разумели су и то, јер Лука вели: И рече Исус ученици ма: ово су речи које сам вам говорио док сам био с вама, да све треба да се сврши што је за мене написано у закону Мојсејевом, и у пророцима и у Псалмовима. И тада им отвори ум да разумеју Свето писмо и рече им: Тако је писано и тако је требало да Христос по страда и да устане из тртвих трећи дан.

ЗААМВОНА МОЛИТВА У ЧЕТВРТУ НЕДЕЉУ ПОСТА

Ти све људе подупиреш и понижене усправљаш, Христе Боже наш. Ти си из недара отачких неодељено произишао и од Свете Дјеве Марије се оваплотио и у свет си дошао да би природу нашу, отпалу од раја, и од нетелесних и душегубних разбојника нападнуту, обнажену трулежношћу и зло рањену, бриге удостојио и древној отаџбини повратио. Ти Сам Владико невидљиве наше убоје исцели и телесне погибли свежи, преко часне крви Твоје, коју си за нас излио, и светог печата Твог који си нам даровао. И избави нас од непрестаних рана и од невидљивих злодетеља који хитају да нам отму веру и наду у Тебе, и хоће да са нас свуку Твоју благодат. Не лиши нас Твога човеко љубљ а, гостионице и спаситељног Твога лечилишта да бисмо се, излечени и, од свакога порока очишћени, удостојили да будемо записани са првороднима Цркве небеске; Јер си Ти лекар видљивих и невидљивих болести; Ти и благочестивом роду нашем саборац буди.

Возглас : Јер си ти Бог Спаситељ наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем, и свесветим, и благим и животоворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова.

Народ : Амин .

Извор: Епархија бачка

Иако је његов крајњи циљ Пасха, обећана земља Царства Божијег, на крају сваке недеље Велики пост има специјални „застој" - очекивање тог циља. То су два „евхаристична" дана - субота и недеља, који имају посебан значај у духовном путовању Великог поста.

Почнимо са суботама. Њихов специјални статус у нашој традицији, њихово искључивање из посног типа богослужења, захтева извесно објашњење. С тачке гледишта „правила", које смо раније објаснили, субота није дан поста већ дан празновања, јер ју је сам Бог установио као празник: „и благослови Бог седми дан и освети га јер се тога дана одморио од дела која учини и створи Бог". Не може нико развргнути или укинути оно што је Бог наредио. Истина је да многи хришћани мисле да је божанска установа суботе просто пренета на недељу, која је тада постала хришћански дан одмора или sabbath. Ничим не може бити поткрепљено ово веровање - нити из Светог Писма нити из Светог Предања. Баш напротив, „бројање" недеље од стране св. Отаца као првог или осмог дана подвлачи њену разлику од седмог дана, дана освећеног и благословеног од Бога. То је дан када је признато да је све што је створено - „врло добро", и такво је његово значењe у Старом Завету, које је задржао и сам Христос и Црква. То значи, да је и поред греха и пада, свет остао добра Божија творевина; он је одржао ону суштинску доброту, којој се Бог радовао: „И виде Бог све што јс створио и, гле, бејаше врло добро". Одржавати sabbath (субота) као што је од почетка замишљено, значи да живот може имати смисла, може бити срећан и стваралачки. Он може да буде оно зашто га је Бог створио. А субота, дан одмора, када се радујемо плодовима нашег рада и наше делатности, остаје за увек благослов који је Бог даровао свету и његовом животу. Овај континуитет хришћанског разумевања суботе у односу на Стари Завет не само да не искључује него логички подржава дисконтинуитет. Јер у Христу ништа не остаје исто, јер је све испуњсно, превазиђено и свему је дато ново значење. Ако је субота, у својој крајњој реалности, присутност Божијег „врло доброг" у самој структури овог света, онда је „овај свет" откривен у Христу у новој свстлости. Христос је од њега направио нешто ново. Христос је човеку даровао Царство Божије које „није од овога света". И у овоме је врхунски „прелом" који за хришћане чини „све ствари новим". Доброта света и свега у њему, сада се подразумева у њиховом коначном опредељењу и завршетку у Богу, у Царству Божијем, које ће доћи, и појавити се у свој својој слави тек пошто се оконча овај свет. Штавише, овај свет, са одбацивањем Христа, показао је да је у власти „кнеза овога света" и да у „злу лежи". За њега пут спасења није у еволуцији, побољшавању или „прогресу" већ у крсту, смрти и васкрсењу. Он „неће оживети ако не умре". На тај начин хришћанин живи двоструки живот" - не тако што овај „световни" живот ставља поред својих „религијских" активности, већ у том смислу што овај живот у својој целовитости чини да буде „предукус" и припрема за Царство Божије, чинећи да свака његова делатност буде потврда и очекивање онога што „треба да дође". Такво је значење и еванђелске привидне контрадикције: Царство Божије је „међу нама" и Царство Божије „треба да дође". Уколико га човек не открије у средишту свога живота не може у њему да види предмет оне љубави, очекивања и жудње, на које нас Еванђеље призива. Човек може и да верује у казну или награду после смрти, па да ипак не разуме радост и јачину хршћанске молитве: „нека дођe Царство Твоје"! - „Дођи, Господе Исусе"! Христос јe дошао да бисмо могли да Га чекамо. Он је ушао у живот у времену да би живот и време постали пролаз, пасха у Царство Божије.

Субота, дан стварања, дан „овог света" постао је - у Христу - дан очекивања, дан пред даном Господњим. Преображај суботе се десио оне велике и свете Суботе у којој је Христос, пошто је „обавио све своје послове", лежао у гробу. Следећег дана „првог после суботе", Живот је засијао из животодавног гроба, мироносицама је речено: „Радујте се!"; ученици не повероваше од радости и чуђаху се, и почео је први дан новог стварања. У томе Новом дану Црква учествује, у њега она улази у недељу. Међутим, још увек она живи и путује у времену „овога света" који је у својој тајанственој дубини постао субота, јер према апостолу Павлу „ви сте умрли и ваш живот је са Христом сакривен у Богу. Када се јави Христос, Који је наш живот, онда ћете се и ви са њим јавити у слави".

Све ово објашњава јединствено место суботе - седмог дана - у литургичкој традицији: њен двоструки карактер као дана празника и дана смрти. Она је празник зато што јe у овом свету и у овом времену Христос победио смрт и прогласио Своје Царство, јер су Његово оваплоћење, смрт и васкрсењe испуњењe стварања коме се Бог радовао у почетку. Она јe дан смрти јер је у Христовој смрти умро и свет, и његово спасење, испуњење и преображење су с оне стране гроба, у „веку који треба да дође". Све недеље у литургичкој години имају своје значење од две одлучујуће суботе: оне Лазаревог васкрeсња, које се десило у овом свету и представља објаву и сигурност свеопштег васкрсења, и оне вслике и свете суботе Пасхе, када је и сама смрт преображeна и постала „празник" - Пасха у нови живот новог стварања.

Ово значење суботе добија посебну јачину за време Великог поста, јер је сврха Великог поста баш у томе да поново открије хришћанско значење времена као припреме и ходочашћа и статус хришћанина као „туђина" и „изгнаника" у овоме свету. Ове суботе повезују посне напоре са будућим испуњењем, и дају посту посебан ритам. С једне стране, субота у Великом посту је „евхаристични" дан обележен служењем божанске Литургије св. Јована Златоуста, а Евхаристија је увек празник. Специфичан карактер овог празника је ипак да се он односи на Велики пост као путовање, стрпљење и напор, те тако постаје „станка" чија сврха је да размислимо о крајњем циљу тога путовања. Ово је посебно подвучено у одељку из Посланице Јеврејима који се чита сваке суботе Великог поста. Централна мисао се односи на типологију историје спасења, поклонички пут, обећањс и веру у ствари којс ће доћи.

Прве суботе, слушамо величанствсни предговор Посланици (Јевр. 1,1-12) са свечаним сведочењем о Стварању, искупљењу и вечном Божијем Царству:

„Бог који је од давнина много пута и на много начина говорио нашим очевима преко пророка, у ове последње дане проговорио нам је преко Сина, кога је поставио за свога наследника, чијим посредством је и свет створио ... А ти си увек исти и твојих година неће нестати..."

Ми живимо у овим „последњим данима" - данима крајњег напора. Ми смо још увек у „данас", али приближава се крај. У другу суботу ми слушамо:

„Гледајте, браћо, да како не буде у коме од вас зло срце које нe верује, па да отпаднe од живога Бога. Него бодрите један другога сваки дан, док год се каже данас... Постали смо, наиме, Христови саучесници само ако почетак поуздања до краја чврсто држимо..."

Борба је тeшка. Страдање и искушења су цена коју плаћамо за „боље и трајно имање", Из овог разлога, штиво треће суботе бодри нас:

„Не одбацујте, дакле, своје поуздање, које има вслику награду. Вама је, наиме, потребна истрајност да извршитс вољу Божију и примите обећање. Јер још мало, врло мало, па ће доћи, онај који треба да дође и неће одоцнити..."

Вера, љубав и нада су оружје ове борбе, потврђује нам читањe четврте суботе.

Време се скраћује, очекивање постаје све жељније, уверење све радосније. Такав је тон Посланице која се чита пете суботе:

„... Христос ће се, пошто је једном примет на жртву да понесе грехе многих, други пут јавити не због греха него да спасе оне који Га чекају".

Ово је последње читање из Посланице, све до Лазареве суботе, када са времена очекивања, почињсмо да „прелазимо" у време испуњења очекивања.

За Лазареву суботу су одабрани одељци из Еванђеља св. Марка. Кључ његовог значења је дат прве суботе: Христос одбацује фарисејски табу јеврејске суботе, објављујући:

„субота је створена ради човека, а није човек ради суботе. Стога је Син човечији господар и суботе..."

Настаје нова eсра. Почело је поновно стварање човека. Друге суботе слушамо како губавац говори Христу:

„Ако хоћеш, можеш ме очистити ... и Христос му одговори, хоћу, буди чист..."

Треће недеље видимо како Христос кида све табуе: „... једући са цариницима и грешницима". Четврте недеље на оно „врло добро" из Постања Еванђеље одговара са радосним ускликом: „... све је добро учинио, и глуве чини да чују и неме да говоре..."

Најзад, пете недеље све ово достиже врхунац у одлучном Петровом исповедању: „...Ти си Христос..."

Тимe човек прихвата тајну Христа, тајну новог стварања.

Великопосне суботе, као што смо рекли, имају и другу тему или димензију: то јe смрт. Са изузетком прве суботе, која је традиционално посвећена св. Теодору Тирону, а пета - субота акатиста - остале три суботе су дани општег сећања на оне који су уснули у Господу „у нади на васкрссње и на живот вечни". Ово сећање, како смо већ напоменули, припрема и објављује субота Лазаревог васкрсења и Велика и Света Субота Страсне недеље. Не ради се само о делу љубави и „добром делу". Ствар је у том да „овај свет" суштински откривамо као свет који умире и као смрт. У овом свету смо осуђени на смрт, као што је на смрт осуђсн и сам свет. Али у Христу је смрт уништена изнутра, као што апостол Павле каже, изгубила је „жаоку", сама је постала улазак у пунији живот. За сваког од нас овај улазак у пунији живот је почео са Крштењсм, које је наша крсна смрт и чини мртвим оне, који су живи („ви сте сви мртви") и живим оне који су мртви: јер „смрти нема више".

Због велике искривљености уобичајене свакодневне побожности у односу на право значење хришћанске вере, смрт се поново вратила. Ово символизује на многим местима употреба црних одежди при сахранама и опелима. Ипак треба да знамо да је за хришћане боја смрти бела. Молитве за мртве нису туговање и то није нигде боље показано него у вези између општег помињања мртвих, са суботом уопште и посним суботама, посебно. Због греха и преступа, радосни дан Стварања је постао даном смрти. И сама творевина Божија „потчињавајући се ништавности" постала је смрт. Али Христова смрт је васпоставила седми дан чинећи га даном поновног стварања, превазилажењсм и уништењем онога што је овај свет учинило триумфом смрти. И крајњи циљ Великог поста је да се у нама пробуди „жељна жудња за откривањсм синова Божијих", што је садржина хришћанске вере, љубави и наде. Овим даном смо спашени. Нада, коју сада видимо, није нада. Јер ко се нада оном што види? Али ако се надамо оном што не видимо, то очекујемо са стрпљењем... Светлост Лазареве суботе и радосни мир Велике и Свете Суботе дају значење и значај хришћанској смрти и нашим молитвама за умрле.

• Богословље
  

Сваки човек у дубини своје душе тражи Бога, али то је веома тежак пут који наличи на на пут кроз непроходну џунглу. Много је стаза на том простору, неке од њих воде ка истинитом познању Бога, али многе воде у духовну и душевну погибељ. Ми у Цркви имамо огромну обавезу да својим животом стално потврђујемо нашу веру. Уколико ту настане несклад и једно говоримо и проповедамо, а друго чинимо онда постајемо саблазан за друге и они траже неке друге истине и путеве спасења. У нашој Цркви никада не смемо дозволити да се вера у живог Бога претвори у ритуални формализам и лицемерје, већ увек морамо бити свесни да се вера у Бога мери љубављу према ближњима и спремношћу да сваког човека, праведника или грешника прихватимо као брата који носи лик Божији и који је позван на вечни живот. Отуда су највећи противници наше вере разне овосветске идеологије које људе деле према политичкој, националној, расној и др. припадности. Христос је дошао не да би донео нову веру већ објавио истину коју нам је донео од Оца Небеског. Дошао је да укине све разлике и поделе. Црква Христова зато не познаје чак ни добре ни лоше људе. Сви људи су створени за добро, али имамо оне који су духовно оздравили и себе реализовали као целовите личности у Христу (светитеље), имамо оне који су на путу оздрављења и, коначно, оне који су болесни и нису чак ни свесни своје болести.

У дубини душе свако људско биће жели да воли и да буде вољено и сваком човеку је потребна заједница (породица, пријатељи). За нас Хришћане управо је Црква место и простор у коме налазимо заједницу са другима. Уколико у Цркви закажемо и не будемо у стању да препознамо потребе људи и покажемо милосрђе и љубав према свима, а посебно према оника који су посрнули, и сами ћемо изаћи ван тајне Цркве и своју веру претворити у својеврсну идеологију, било конфесионалну или моралистичку.

Људи који, на пример, желе да нађу мистику у далекоисточним религијама то чине зато што најчешће уопште не познају мистичку традицију сопствене Цркве и Цркву доживљавају само у својој организационој и спољашњој форми. Хришћански мистицизам другачији је од система који човека не гледају као целовито психо-соматско биће. Зато платонистичка и неоплатонистичка учења никада нису биле прихваћене као учење Цркве. Човек је јединствена целина душе и тела, при чему душа не може да постоји сама за себе. Отуда је кључни елемент хришћанске вере Васкрсење. Човек је позван на вечност али као створен није вечан сам по себи ни у свом душевном ни телесном саставу. Хришћански мистицизам није зато никада био спиритуализам. За нас као хришћане духовно није оно што је бестелесно, већ све што је прожето благодатним енергијама живог Бога. Зато су духовне и свете мошти иако су пропадљива материја која остаје нетрулежна захвљујући благодати Божијој. Ми, дакле, верујемо у Бога чији је Син постао човек по свему сличан нама осим по греху и заувек сјединио своју божанску са човечијом природом и као Богочовек Христос "седи са десне стране Бога Оца". Пропадљива материја тела је у Христу удостојена достојанства које приличи само божанској природи и у томе је највећи домет наше хришћанске вере. Отуда је хришћански мистицизам суштински различит од система који негирају реалонст овога света, тела и материје и у свом исходишту иду у дуализам у коме је материјално једнако греху и паду. Ми Хришћани, верујемо да је овај свет реалан јер га је Бог створио као таквог, али такође гледамо на овај свет из есхатолошке перспективе када ће све видљиво бити престворено и настаће ново небо и земља где ће и наша људска природа бити тако преображена да неће бити ни Грка ни Јеврејина, ни мушког ни женског пола. Зато хришћански реализам увек произходи из есхатолошке перспективе и ако кажемо да је овај свет пролазан, то кажемо зато што знамо да је васцела твар у динамици кретања ка Царству небеском када ће свака твар добити своје природно и вечно назначење.

Ми као хришћани, а посебно монаси, позвани смо да живимо у атмосфери тог есхатолошког очекивања колико је то год могуће у овом свету и веку, и зато треба да надилазимо биолошки начин постојања како би заживели у есхатолошкој радости Царства небеског које већ овде бива међу нама у Цркви, кроз Литургију и друге Свете Тајне.

Архимандрит Сава Јањић

Иако нема стално запослење, каже да је срећна што је успјела да пронађе душевни мир оног тренутка када се окренула православној вјери, а баталила играње с демонским силама и поигравање с људским животима.

-У гадној су заблуди сви који вјерују да им црна магија може ријешити животне проблеме, било да су здравствени, пословни, љубавни или неки други. Стидим се кад се сјетим шта сам све радила и како сам манипулисала људима и њиховим судбинама. Бављење црном магијом у мојој породици је било традиција која се деценијама преносила са женске стране, што би се рекло, с кољена на кољено. То су знали сви у нашем крају, па и много шире.

По свршеној угоститељској школи, нијесам имала потребу да радим посао у струци већ сам једном недјељно почела да примам странке, и то сам чинила искључиво суботом...

Чини ми се да је посао достигао врхунац почетком 90-их година, далеко се чуло за моје црномагијске „успјехе“ и добро сам зарађивала. Осим обичног свијета, долазили су ми и угледни предавачи на универзитетима, политичари, естрадне звијезде... Многи су жељели да добију формулу за успјех и да, уз моју помоћ, достигну врхунац у каријери. Имала сам „цјеновник“, тачно се знало колико кошта скидање магије, а колико да некоме помогнем да заведе мушкарца или жену или да поврати бившу љубав. Гатала сам и бајала и на души носим велике грјехове. Растурила сам бројне бракове, завадила многе људе... Онима који су долазили код мене било је добро само кратко вријеме, а онда су страшно патили и оболијевали...

Спас су пронашли само они који су се окренули својој вјери... Никад нећу заборавити случај 25-годишњег младића који је долазио код мене да му помогнем да се у њега заљуби дјевојка која је већ била вјерена. Дала сам му упутство шта да стави испод прага улазних врата њене куће. Младић је добио оно што је пожелио, али је љубавна идила трајала свега двије године... Момак се разболио, изгубио је свијест, био је као биљка и изгледало је да му нема помоћи. То му се десило због црне магије, јер ђаво кад-тад дође по своје. Забринут за живот сина јединца, отац овог младића је с њим обишао бројне клинике, а да ствар буде гора, довео га је и код мене.

Више пута ми је поновио да не жали новац само да му дијете оздрави. Дигла сам руке и рекла да је готов и да му магија тешко може помоћи. Након пола године, чула сам да се младић опоравио, заправо потпуно оздравио захваљујући одласку на Свету Гору која га је спасила. Он се, на срећу, спасио, али многи који су долазили код мене и играли се разним демонским силама и данас негдје болују од тешких болести или им је ум помрачен. Често се тај страшни гријех преноси на оне који су најмање криви, а то су дјеца, прича наша саговорница.

За своје гријехе не плаћају само они који су од црних магова тражили помоћ како би придобили нешто или некоме нанијели зло... Ђаво наплаћује крвави данак и и црним маговима...

-То се и мени десило... Платила сам за све своје гријехе... И још плаћам... Прво је мог супруга на послу спржила струја... Потпуно је угљенисан ... Прије мужевљеве трагичне смрти у размаку од два дана упокојили су се и моји родитељи... Нијесам схватила да су те несреће биле опомена да баталим ђавољи посао и након двије године десило се оно што ме је највише забољело и бољеће ме док сам жива. Изгубила сам кћерку Ању на њен 18.рођендан.

Моје дијете је у једној дискотеци с друштвом чекало поноћ да дуне у свјећице на рођенданској торти када је погодио залутали метак. Издахнула је на лицу мјеста, а ја ни данас не могу да се опоравим од тог шока. Сад схватам да је све што ми се дешавало било опомена да престанем да се бавим црном магијом и да људима наносим зло. Да сам на вријеме престала, вјероватно бих спасила своју породицу, казала је Власта, истичући да се захваљујући разговорима с духовником, молитвама и посту, вратила на прави пут... Иако је данас усамљена жена, која себе криви за смрт чланова своје породице и за бројне несреће које је црном магијом причинила другим људима, Власта се каје и искрено моли за спас своје душе и за спасење оних којима је црномагијским ритуалима нанијела зло...

Даље од магова и врачара!

-Чула сам да у Црној Гори, посебно Бару и на сјеверу земље, постоји велики број магова, врачара и хоџа који праве разноразне записе. Ти људи могу привремено да помогну, али не и трајно. Све се у животу враћа и плаћа... Зато апелујем на све којима је помоћ неопходна да је не траже код квази исцјелитеља, нити код оних који тврде да скидају црну магију... Ако им и за трен буде боље, ускоро ће им се троструко лошије ствари догодити, поручује Власта.

Извор текст и слика: Пријатељ Божији

У вези са тим умесноје да се још једном присетимо места које Крст - као главни и узвишени символ Хришћанства - заузима у хришћанској вери. Тај символ има два - међусобно уско повезана - значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат - римски управитељ Јудеје - коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: "Овај човек никаква зла није учинио". Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: " Распни Га, распни Га!".

Тако Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековога бића: зашшо добро увек изазива не само иротивљењa, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог.

Сви мислимо: да сам ја био тамо те страшне ноћи сигурно не бих поступао као што су поступали сви који су били присутни. Али, авај, негде у дубини наше савести ми врло добро знамо да то није тако. Миврло добро знамо да су Христа мрзели, мучили и разапели обични људи, људи "попут свих осталих'', а не неки посебно зли људи или нељуди. Пилат је, чак, покушао да заштити Христа, да одговори гомилу. Пилат је, затим, предложио гоми-ли да због празника пусти Христа на слободу. Пилат је, коначно, пред гомиле руље опрао, руке показавши тиме да се не слаже са убиством Христовим. Јеванђеље нам у неколико потеза даје портрет тог бедног Понтија Пилата, престрашеног човека чиновничке савести, који из страха одбија да поступи по гласу своје савести.

Али, зар се то исто не догађа и у нашем животу, у животу који нас окружује? Зар то није најуобичајенија и најтипичнија од свих животних ситуација? Зар исти тај Пилат није присутан и у нама самима све време нашега живота? Зар и ми не падамо у искушење да "перемо руке" у оним животним тренуцима у којима би требало да кажемо одлучно и не-повратно и неистини и неправди, злу и мржњи? Поред Пилата, ту су и римски војници. Но, и они су могли да кажу у своју одбрану: "Ми смо само испуњавали наређење власти. Нама је било наређено да •неутралишемо" неког скитницу који је подстицао народ на побуну и рушење поретка. Шта уосталом о томе има да се прича?". Поред Пилата и римских војни-ка, ту је била и гомила, то јест исти они људи који су само шест дана пре тога одушевљено дочекали Христа на уласку у Јерусалим и клицали Му: "Осана, осана!'' Исти ти људи су сада урлали: "Распни Га, распни Га!". Али, зар нису тој гомили ондашње вође, учитељи и ауторитети ''објаснили'' да је тај Човек - преступник који је нарушио Закон и обличје и који, стога, по Закону - увек по закону, увек по одговарајућем параграфу! - мора да умре... Тако је сваки од учесника у извршењу тог страшног злодела био, са своје тачке гледишта, "у праву", те је имао оправдање за своје поступке. А сви заједно убише Човека који ''никаквог зла није учинио''.

Зато је први смисао Крста - смисао његовог суда над злом или, тачније говорећи, над лажним добром у чијем се руху зло непрестано појављује у овом свету, над лажним добром које злу обезбеђује његову страшну прбеду на овој земљи.

Отуда произлази и други смисао Крста. За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: "Ко хоће да иде за мном... нека узме крст свој... (Мк. 9,34)". То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви - и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили - стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто нева-жно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести. Ево, и дан данас пред лицем читавог света безбожници хапсе људе који "никаквога зла нису учинили", муче их, и бију, бацају у тамницу или конц-логоре. И све то "по закону", све по послушности и дисциплини, све "у име поретка" и "за добро свих". И колико је и дан-данас " Пилата" који перу руке, колико је са-мо и дан-данас војника који се труде да испуне своју војничку дисциплину и колико и дан-данас има људи који послушно и ропски урличу, или у најбољем случају ћутке посматрају тај тријумф зла у свету.

На Крстопоклону недељу износи се крст на средину цркве: поклонимо се крсту, целивајмо га и сетимо се смисла Крста Христовог. Шта нам говори, на шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету - тријумф зла и тмине. "На суд сам дошао у свет овај" - говори Христос. На том суду - суду распете Љубави, Истине и Добра - стоји свако од нас.

• Вера
  

|