Колико знам све православне Помесне Цркве држе се чврсто догматског предања и ниједна није прихватила било какво учење које га релативизира или меша са другим религијама или вероисповестима. То се јасно показује у чињеници да не постоји интеркомунио са неправославним црквама и заједницама иако са тим хришћанима имамо доста тога заједничког и водимо дијалог. Претходних година могли смо да видимо да поједина свештена лица могу да мање или више пређу границе канонског предањас, али такви ставови и поступци ипак нису прихваћени званично и саборно ни од једне помесне Цркве . За разлику од претходних деценија када се чешће залазило на простор синкретистичког екуменизма, чини ми се да данас постоји много већа осетљивост по том питању и свест да је то неканонски и погрешно. Све више се показује да учествовање у екуменистичким фестивалима, да их тако назовем, не доприноси повратку појединих заједница аутентичном хришћанском предању, већ још више ствара тензије у међуправославном јединству. Православна Црква може веома много да учини и већ је много и учинила да омогући да наше богато предање буде што доступније и боље разумљивије неправославним заједницама и у том погледу важан је дијалог и коришћење сваке прилике да исповедимо своју веру и изнесемо конструктивно и у духу љубави наше ставове.

Највише је напредовао разговор са Римокатолицима јер је пред нама веома напоран процес да се озбиљно сагледају разлике које нас раздвајају. Које су од тих разлика последице различите културе, историјских кретања или ментатлитета карактеристичног за Запад односно за Исток, а које су суштинске богословске разлике које угрожавају наше поимање Свете Тројице, домостроја спасења и Цркве. Озбиљан студијски рад бројних теолога са Истока и Запада показује да те суштинске разлике нису толико велике колико се оне чине на нивоу свакодневног живота и искуства. Добар део предрасуда последица је такође и неразумевања специфичности које су дефинисале развој Цркве на Западу, посебно од раног средњег века, али и непознавања православног предања у ширем континуитету.

Древна Црква првих десет векова била је јединствена али не и униформна. Штавише јединство се никада у Цркви није испољавало у униформности обреда и обичаја. У првим вековима постојале су различите литургијске форме, различите уметности али такође и различите богословске школе које су основна питања наше вере осветљавале више са једног или другог аспекта иако њихова учења нису неопходно и суштински била увек различита. Нажалост, од 11 века имамо много већу централизацију цркве око Рима и Цариграда и униформизацију обичаја и обреда, како на Истоку, тако и на Западу. У том контексту одређене разлике још више су се кристалисане и претвориле, нарочито након 4. крсташког рата и пљачке Цариграда 1204.г. у непомирљиве две традиције у оквиру којих се створила искључивост и одсуство жеље за истинским помирењем у духу предања, док су разлике посебно пренаглашаване и увећаване бројним предрасудама.

Хришћански Исток, који се развијао у културном окриљу древне Грчке и Византије, увек је био склон спекулативном размишљању и зато је остварио највеће домете на пољу богословља. Запад је, с друге стране, увек био склон више римској прагматичности, организацији и дисциплини. Оба менталитета су јако важна за Цркву. Како је један богослов рекао, када поменете сто, Грк одмах размишља шта је тај сто по суштини и каква је разлика између његове суштине и његовог видљивог облика. Западњак се више бави питањем како се тај сто што боље може искористити за нешто корисно, колико људи може да седне за тај сто и који је облик најпрактичнији за одређене потребе. Западни Filioque је управо изнедрила жеља латинских богослова да се нагласи однос личности Св. Тројице у времену и притом се није направила јасна разлика између нивоа вечности и времена. Исток је с друге стране и пре свега наглашавао вечни однос Оца и Сина и Оца и Духа Светога. Разумевање ових различитих богословских менталитета веома је важно како би се расплело ово компликовано питање.

Узмимо један одличан пример. Св. Максим Исповедник у свом писму презвитеру Марину у 7. веку, PG 91:136. на пример, ово учење неких западних отаца не види као нерешив проблем јер га посматра са свешћу како су о њему тада западњаци размишљали. Он тврди да "Латини знају да је Отац једини узрок и Сина и Духа, једнога рођењем, а другог исхођењем (ἐκπορεύεσθαι) али користе овај израз (филиокве) како би објаснили (про)излажење Духа (προϊέναι дакле не ἐκπορεύεσθαι) кроз њега, и на овај начин показали јединство и истоветност природе“ Не смемо заборавити да се Filioque појавио управо у процесу анти-аријанске борбе, у одлукама сабора у Толеду (397-400). Аријанци тврдили да уколико су Отац и Син једносушни, како онда Дух Свети исходи само од Оца? За источне богослове увек је било јасно да постоји разлика у вечном исхођењу и чињенице да је Дух Свети својствен Сину и преко Сина се даје у времену. Западни богослови су ова два нивоа поистоветили и за две грчке различите речи ἐκπορεύεσθαι и προϊέναι употребили исту латинску реч procedere. Пут до промене у Символу вере био је отворен (Filioque улази у Символ вере у Риму 1014.) јер су Западни сматрали да је то само додатно појашњење, а не ново учење. Ова проблематика је рецимо посебно последњих година заокупила пажњу поново и западних и источних богослова и Ватикан је издао једно ново објашњење схватања овог питања, на које је Митрополит Пергамски Јован одговорио краћим текстом остављајући значајан простор за даљу богословску дискусију.

Врло је занимљиво како је неслагање око овог питања довело до продубљивања разлика. Западни богослови су ову формулацију која је једно време пре раскола постојала на Западу без неке посебно гласне критике са Истока, убрзо одвели у потпуну крајност, што је крајње отежало даљи дијалог. На другом Лионском сабору 1272., који је требало да буде сабор помирења и превазилажења раскола, Западњаци уводе формулацију да Дух Свети вечно происходи из обојице (Оца и Сина), из једног принципа и јединственог процеса спирације (происхођења) (Ab utroque aeternaliter tamquam ab uno principio et unica spiratione procedit). За Исток било је јасно да ово јеретичко учење потпуно подрива тројично учење Цркве, опасно мешајући лична својства Свете Тројице, јер Отац је једини узрок и Сина и Духа Светога. Ако је Св. Максим шест векова раније тврдио да Латини тако не гледају на ово питање, јасно је да је једно непрецизно артикулисано учење поникло у локалној традицији Запада довело до потпуно неистинитог учења кога се Запад од тада никада суштински није одрекао.

Архимандрит Сава Јањић

Тихи зов чуо је сваки антропос, чуо сам и ја зов прошлих времена, и нормална последица тога је да се изврши једна ретроспектива дјела и живота пустињака Евагрија.Одлучио сам да напишем који редак о овом неприкосновеном учитељу анатомске психологије аскезе, молитвеног труда и подвига.Као што има своју методу аскеза има и своју педагогију.[2] Свети оци имали су истанчану прескордицију, и зато нам оставише дјела аскетског богословља да нам свједоче о релативно заборављеном путу труистичног богопознања, тајно образујушчи метафоре и симболику исписану на хартији или пергаменту.Опште правило овде је изнесено и оно гласи bonnum commune, и то је лукелентно , међутим алијенација коју је произвела савремена култура живљења може доприњети томе да се дјела поменутог аутора не схвате у правом свијетлу, или површно, али права ријеч би била одбојно.Амфибијски дух савременог антропоса можда није довољно богочежњив и боготражљив у овом моменту, мада је сама усија антропоса таква да у свему чак и несвјесно тражи Логоса, тражи Бога, Оца, и Творца свих свијетова.Семиотика која оглашава псеудоегзистенцију овог темпоралног битисања у Божијој ктисиологији која још није доживјела свеобухватну промјену осмог дана, назире и имплицира да је кодекс живљења у Божијем наручију нарушен и избрисан из цјелокупниог аспекта антропосовог бивствовања дјелимично због Адамовог пада а, и због потоње још наглашеније богоотпадије.Срећемо се са ером хедонизма, и солпистичких намјера, инкантација општег и неправилно артикулисаног постојања субјектове егзистенције, која пријети да антропоса заувјек баци у самозаборав. Међутим у дјелима везаним за акетско богословље наилазимо на један непресушни извор теогносије, која порађа аутоантропогносију која није антропоцентрична него изворно христоцентична, која одводи у омнитеозис.Главна дјела пустињака Евагрија сврставамо у триологију, као Λόγος πράκτικος, (Praktikos), Γνωστικὸς ἢ Πρὸς τὸν καταξιωθέντα γνώσεως,(Gnostikos) Ἑξακόσια προγνωστικὰ προβλήματα, или (Kephalaia Gnostica)[3], Велики број Евагријевих дјела је уништено, или сачувано под именим других православних аутора[4]. Опус авве Евагрија се симпликовано може свести на борбу против главних осам страсти.Мада наведених дјела и поред њих написао је у чувено дјело „Sententiae ad Monachos“, као и дјело које је заборављено скоро од свих, али је ипак преживјело у латинском преводу и упућено је дјевицама односно женској страни популације која се одважи на велики аскетски подвиг молчанина и ћуталништва, и оно се зове „Sententiae ad Virganem или (Παραίνεσις πρὸς παρθένον) [5]“ на које ће бити бачен акценат током даљег текста.Дјело је написано у виду 56. сентенци, које су у сачињене у двостиху тако да подсјећа на Изреке Отаца, односно поуке светих угодника Божијих. Дијело није класично адресирано али постоје тенденције да је упућено Меланији Римљанки, јер с обзиром на тон којим је писано и да је кроз даљи текст лукелентно да ријеч о дјевици племенитога (ноблес) рода.Дакле таквој дјевици је упућено, и није искључено да је то била Меланија[6].Треба истаћи да је то прво дјело ако се тако може назвати које је директно и искључиво упућено намјенски женској роду, прво и једино у то доба написано и то управо из пера авве Евагрија. До тог периода није било познато дјело неке веће дубине и садржине које управо имплицира идеју да је авва Евагрије један од првих који пише њежне анахоретске стихове поука киновијским дјевицама и посвећује посебну исихастичку пажњу.“Неуморним жаром и дирљивим оптимизмом благородну обавезу да се поново изграђујемо по образу и подобију Божијем.“[7]Авва Евагрије је имао многострани и агнусисихијски утицај на многе значајне Црквене учитеље током прохујалих еона хронометријске егзистенције, а од њих требамо издвојити Јована(Климакуса) Лествичника, Максима Исповједника, Јована Касијана, и наравно Симеона Новог Богослова, такође несмијемо заборавити и Меланију Римљанку и Руфина Аквилејског са којима је авва Евагрије гајио и лично познанство, а такође треба поменути да је авва Евагрије имао утицај на потоњи развој исламске гране мистицизма у виду суфизма. Жене иако су данас подједнаке са мушкарицима, онда су биле подчињене и на нижој степеници или љествици од мушкараца, тако и у дјелима Евагрија Sententiae ad Virganem преовладава такав један вид климе, али само условно.То је управо и видљиво у Sententiae ad Virganem за разлику од Sententiae ad Monachos,који има поред у неку руку идентичних савјета што се тиче молитвеног тиховања и аскетског подвига. Јер историјски а, и егзегетски гледано Sententiae ad Virganem је пандан Sententiae ad Monachos, али ипак крај самог списа је другачији у односу на Sententiae ad Virganem. Sententiae ad Virganem се завршава тако што авва Евагрије савјетује дјевице да глорификују свој брак са жеником Христом.Авва Евагрије користи језик Пјесме над Пјесмама гдје у алегоријском семиотичком приступу добија се персонификација мистичног брака или мистификоване контемплативне (исихастичне) брачне одаје са Христом, док у Sententiae ad Monachos се глорификује успјех спознавања γνώσης односно уздизање до савршенства.Евагријев концепт гностике (γνώσης) како циљ аскетске перфекције води више поријекло од Климента Александријског него директно од Оригена.[8] Евагријева метафизичка и мистична теологија, заједно са његовом антропологијом и погледима на ум, душу, и тијело, су веома проблематичне како за савременете читаоце, тако и за древене Црквене ауторитете.[9]Интересантно је то што управо у овом дјелу, али и иначе по авви Евагрију жена аскета( монахиња анахорета или кинонит) није могла да доживи савршенство у овом виду материјалне егзистенције него само после смрти. Док је монах подвижник могао и требао да задобије и прође тај пут уздизања ка савршенству.Ријеч или још боља експликација појам или стање димензија духа или сфера мистификоване трансцеденталне егзистенције је код авве Евагрија резервисана само за одабране.Свједочанство тога је што у Sententiae ad Virganem нема уопште говора нити се спомиње тај појам γνώσης код је у Sententiae ad Monachos присутан и појављује се чак тридесет пута. Апатија(απάθεια) означава стање душе која је слободна од свих напада демона, и то значи побједу над злим (лошим) мислима. Апатију можемо другачије назвати још као и здравље ψυχή (душе)[10]Једном када душа достигне стање хармоније она је у стању да воли истинском αγάπη која отвара врата γνώσης или науци о божанском.[11]Поставља се питање због чега је тако? Да ли је бачен акценат на то због списа св Апостола Павла односно његових посланица гдје се говори да жена не треба да буде учитељ, или пак самом својом жељом да буде учитељ жена узурпира еклисијалну јерархију или је по среди неки други разлог?Да ли у питању клерикализам изолованости женског аспекта? Жене су, у истој мери као и човек, створене по лику Божијем; у једнаком степену као мушкарци поновно се рађају крштењем и бивају обдарене благодаћу Духа Светога у миропомазања; све су хришћанке, као и сви мушкарци-хришћани- Свештеници и лаици - "царско свештенство, народ свети, народ задобијени "(1. Петр. 2, 9)[12]У сваком случају остаће мистификовано и за сада не до речено бар што се тиче списа авве Евагрија и површне херменеутичке обраде.Али рецимо да есенцијали аспекти Gnostikosа сведоче о томе да антропос треба да спозна γνώσης, да постане гностикос или учитељ али опет то мјесто није резервисано за жену. Но само дјело је као што смо раније рекли адресирано је дјевицама,стиче се утисак за да је упућено дјевици племенитога рода (ноблес).Ту су кратке поуке које треба да упуте дјевицу која живи у киновију односно заједници са другим дјевицама, да би из дана у дан напредовале и постигле праву чистоћу ψυχή и тијела. Поводом тога авва каже:“Волите свога Господа, и Он ће вољети вас, служите Му и Он ће просветити ваше срце.Поштујте своју мајку[13] ( на исти начин) као мајку Христову, и немојте замучавати старице..Волите своје сестре као кћерке мајку и немојте залутати са стазе мира(спокоја)[14]“У то вријеме је била честа појава аскетских породица тако да израз мајка може да стоји и у том контексту.Аскетске породице су најчешће биле организоване на тај начин да мајка са двије или више кћерки посвети се монашком бивстовању, и што би на крају прерасло у једну праву киновију.Дјевственост је анђеоски начин живота, особеност сваке бестјелесне пророде. То не говоримо презирући брачни живот.[15]Поближе о дјелу можемо такође рећи да у одредбама наведеног дјела старица(игуманија) морала се поштовати као сама Богородица, што авва Евагрије и једном савјетује баш тим термином Теотокос.Тијело не може да се очисти без поста и бдења, као што ни душе не може без милосрђа и истине, ни ум без спекулације и општења са Богом, то су најважније сигизије.[16]Наравно да они племенитога рода у већ поменутој заједницу морали су да зажмуре оком самољубља на своје поријекло и да се препусте правилима и одредбама која су постојала у таквим заједницама, стицао се нови идентитет и то је било примарно.Само ће доследно општежиће бити у могућности да учини нешто за духовно и материјално добро.[17]Бачен је дубоки акценат на преумљење личности и личносну трансфигурацију (μεταμόρφωση) живота на рађање идентитета који се уподобљава Христу.Обдарен образом (иконом) Божијим (личењем на Бога), άνθρωπος је призван да задобије подобије (уподобљење Богу), да стиче обожење. Творац, Бог по Природи, призива човека да постане бог по Благодати.Бог је обдарио човека даровима по образу Своме да би άνθρωπος могао да се успиње на бескрајне висине, да би уз помоћ тих дарова могао да се уподоби Богу и Саздатељу, да би са Творцем могао да има не спољашњи, морални однос, већ личну заједницу (κοινότητα)[18]. Поред уздржања поста и молитве на коју авва Евагрије савјетује такође се спомиње и рукодјеље идентично као што је било и у мушким облицима киновијског живота, јер и поред ноблес рода и богатсва које су поједине киновије узивале рукодјеље је било заступљено.Никада не заборављајте не занемарујте молитву (oratiónem).За трпезом, ујутро, увече, ноћу.Нарочито не занемарујте вечерње правило ма колико заузети и уморни били.[19] У овим ријечима Богом просвећеног и опитно искусног старца Епифанија[20] као да одзвањају давно изговорене ријечи авве Евагрија својим послушницама које прохујаше кроз вјекове, а и данас поје жедне душе молчанија и подвига и опитног искуства које антропоса уздиже до престола Господа Пантократора.Оно на шта авва указује да је тиховање фундаментални камен темељац сваке киновије, а и уопште анахоретског бивствовања,тиховање је изузетно важно. Чак и ако се човек, άνθρωπος не моли, самим тиховањeм, он се заправо моли. Тиховање је невидљива молитва, јер је за молитву важно исто онолико колико је човеку неопходно дисање, иако се не види. Онај ко духовно дела, док тихује урања у умну молитву[21]. Пут унутрашње молитве правилно је приказан у речима св. Јована Крститеља: "Он треба да расте, ја да се смањујем" (Јн. 3,30). У том смислу, молити се значи "бити тих". "Ти мораш бити тих; пусти молитву да говори" - одн., Пусти Бога да говори. Истинска унутрашња молитва значи: обуставити своје глагољање и слушати глас речи Божје у свом срцу, односно, Да сами од себе нешто чинимо; а то значи: приступити делу Божјем. Баш то је однос верника не само према литургији, већ и према свакој молитви, било заједничкој било појединачној.[22]Гајио се мир и спокојство, јер сам авва је знао рећи:“Њежна и пажљива жена је боља од (θυμός ) гњевне [23] и мрзовољне дјевице (παρθένα). Буди мудар (σοφός) и уста оних који рђаво о теби говоре заграђује ћутањем, а не гњевом и псовком.[24]Авва поводом гњева још казивао:“Гњевне мисли, било да су у монаховој души или упућене према некоме захтјевају три лијека, смиреност, сажаљење и милосрђе“.[25] Требамо истаћи да помисли које су инспирисане и покушане бити инкрниранисане у антропосов нус од анђела (άγγελος) или демона (δαίμονας), као и концепт персонификације злих помисли није оригинално учење Евагрија него је то већ било присутно у дјелима славног Оригена[26]. Гнев је, бестидност и велика срамота, рече нам Богом просвећени Исус Син Сирахов[27]Такође требамо напоменути анатомску психологију аскезе коју ћемо овај пут експликовати као држање ипак не тако по некима строгог поста.Слуга трбуха рачуна каквим ће јелима дочекати празник, а слуга Божији каквим ће се благодатним даровима обогатити.[28]Иако је авва Евагрије у свом спису рестрктиван што се тиче хране које треба да буде вегетаријанска такав тип конзумације који одриче месо, није спецификовао одређени тип вегетаријанског једенија.Пост је насиље над природом (natura) и лишавање грла насладе на коју је навикло.[29] Авва иако је женски род у питању који је тјелесно слабији у односу на мушкарце није артикулисао вид повлађивања него његова је одредба јасна и искључује месо као прехрамбени састојак дјевичанског киновијског живљенија.Ава је знао рећи:“ Никада не реци ово је моје, а оно примада теби, јер је у Христу све заједничко“.[30]Главни панпсихизам дјела семиотички, а и херменутички указује да је је акценат дат на молитвени подвиг па поводом тога авва опет бесједи:“Моли се у сваком часу, сјећај се Христа који те је створио (начинио)[31]. О молитви се још казује, да је нај ефектнији облик молитве током ноћи у усамљености са сузама[32] моли се са искреношћу чистога срца и све ружне мисли (нечисте) и лажне слике и утваре ће исчезнути.[33]Само обично помјерање усана није довољно[34]Усавршавајући свој агнусисихијски хронометрјски егзистенцијал назире се теантрополошки стадијум, и ту почиње генеза аретологије као fundamentum in re,и хабитус датог антропоса се мијења, постепеним преумљењем рађа се врлина (virtus) која остаје у антропосовом скали богоуподобљенија.Желио бих да човјек стиче помало до сваке врлине (αρετή), а не као што неки чине да се држи једне врлине и да остаје при њој вршећи једину, занемарује друге.[35]Дакле дати антропос у овом случају дјевица мора имати храбрости да се одважи на подвиг, јер и за то је била потребна храброст да има потребну херуистику према аретолошкој домензији, и да у хегемонији препозна своју старицу, али прије свега Христа.У души у којој нема одважности, неће бити ни трпљења.[36]И наравно захтјев за љубављу (αγάπη) посве се уклапа у општи захтјев за чињењем Божије воље, односно боље речено, тај захтјев да се описати као заповјест љубави у оној мјери у којој одређује владање спрам других људи.[37]Осврнувши се кратко на дјело наведеног аутора, наилазимо на конклузију, а и на тежину подвига који је сваки монах анахотет или житељ киновије имао да испуни, а што су овом случају припаднице женског пола.Упркос осуди коју је авва Евагрије Понтијски доживио на петом васељенском сабору 553 године, која је била у неку руку оправдана, ипак његов цијелокупни аскетски опус није, и неможе бити занемарив. Био је узор многим потоњим покољењима монаха, пустињака, али и оних у општежићу. Једним дјелом свима који су били жељни подвига и молитвеног ћуталништва. Мада по мислима неких савремених аутора од којих је Ханс Урс вон Балтазар који каже:“Евагрије је остао у фази порицања свијета, у прехришћанском нивоу размишљања“[38]има дјелимичне истине.Тако можемо закључити овај рад са реченицом која гласи да у човјеку треба гледати све оно што је добро и поред његових заблуда , па тако и ми у авви Евагрију требамо препознати и осјетити тихи и чежњиви ускилк његове душе која је била жедна Господа кроз покајни труд и подвиг.Иако је скренуо у заблуде и прелести Оригенове доктринарне космологије, која је неодвојива од његове есхатологије остаје да стоји на раскршћу два пута, од којих је подвиг и тежња ка Христу са смиреномудријем примарна и у њу требамо обратити пажњу.

Младен Цимеша

[1] Авва Евагрије Понтијски је рођен у малом мјести Ибора у Понту око 345 год.Отац аввин је био хороепископ Евагрије старији(старац) –γέροντας. На њега су велики утицај оставили велики Кападокијски учитељи,Василије, Григорије Назијанз, и њихова партикуларна интерпретација Никејске доктрине .Као млад је читао и славног у то вријеме Оригена који је и обликова младу душу потоњег великог учитеља и свијетла Истока Евагрија.Такође треба напоменути и блискост на монашким круговима у којима се кретао захваљујући познансту са Василијем Великим и Григоријем Назијанзом.Касније под Григоријем Богословом одлази у Цариград и тамо бива рукоположен у чин ђакона.Због не дозвољене интимне везеса женом једног Цариградског челнка,( мада постоје одређене индиције да и није се радило о вези него о мужевој љубомори) напушта Цариград и одлази у Јерусалим око 382-383,гдје борави под патронатом Меланије Римљанке и Руфина Аквилејског.Напушта Јерусалим око 383 и одлази у Египат у Нитријску пустињу, током ток периода пише своја плодоносна дјела.Био је повезан да „ андрес мегали“ и имао је своје многобројне поштоваоце.Године 553 је осуђен на петом васељенском сабору због оригенистичких заблуда.За више информација видите –Evagrius Ponticus, Casiday, phD dess

[2] Василије Татакис, Византијска Философија, Алитија-Јасен, Београд, Никшић, 2002, стр 81

[3] Поред тих дјела авва је написао и следећа;један краћи списак:

Epistula lxii,

Epistula ad Melaniam,

Sermo sive dogmatica epistula de sanctissima trinitate

Ὑπωτύπωσις ἢ Τῶν κατὰ μοναχῶν πραγμάτων τὰ αἰτία, καὶ ἡ καθ᾿ ἡσυχίαν τούτων παράθεσις;

Κεφάλαια λγʹ κατ᾿ ἀκολουθίαν;

Κεφάλαια ἢ παραίνεσις

Spiritales sententiae per alphabeticum dispositae;

Aliae sententiae;

Λόγος πρὸς Εὐλόγιον μοναχόν;

Sententiae sex;

De vitiis quae opposita sunt virtutibus,

[4] Guillamount, Traite Pratique (SC 170) 29-37

[5] Наведено дјело Сентнтиае ад Виргем је сачувано само у Руфиновом латинском преводу односно у Холестиновом „Codex Regularum“Касније је доживјело и друга издања као што су 1911 Dom A.Wilmart,потом Frankenberg , и G. Gressmann 1913 године.

[6] Меланија је имала своју киновију у Јерусалиму, тако да индицирагоре наведени став да је у питању она, или неко из богате породице.

[7] Василије Татакис, Византијска Философија, Алитија-Јасен, Београд, Никшић, 2002, стр 82

[8] Guillamount, Le Gnostique 24-26, Guillamount ,Le Gnostique chez Clement d´Alexandrie et chet Evagrie le Pontique, Paris 1987.

[9] Evagrius and Gregory, Mind, Soul, and Body in the 4th century,Kevin Corrigan, Ashgate, Farnan, London 2009

[10] Практикос (56)

[11] Практикос,Пролог, (8)

[12] Др Ксенија Кончаревић, Жена у Православној Цркви поглед изнутра, Чланак

[13] Назив „мајка“ се односи на духовну старијешину те киновије,коптска ријеч амма означава ријеч мајка, што је био чест израз за старицу духовне висине били да је анахорета или да живи у заједници.

[14] Sententiae ad Virganem 1-5

[15] Свети Јован Дамаскин, Источник Знања,Јасен ,Београд Никшић, 2006, стр 348

[16]Ηλίας έκδικος, η πνευματική ζωή, PG 90, 1405.

[17] Старац Амфилохије Макрис, Живети Богом за ближње, Светигора, Цетиње,2006, стр 241.

[18] Архимандрит Георгије Капсанис, Обожење циљ човјековог живота, текст

[19] Старац Епифаније Теодоропулос, Очинске поуке уа живот у Христ,Светогора,Цетиње 2006, стр 122.

[20] Старац Епифаније Теодоропулос, савремени јелински подвижник и духовник, упокојио се крајем дведесетог вијека.

[21] Старац Пајсије Светогорац, Чувајте Душу, Образ Светачки , Београд 1997, стр

[22] Архимандрит Јеротеј Влахос, Вече у пустињи Свете Горе, Манастир Хиландар

[23] Познато је да се из гњевне страсти, рађа и страст блуда, и обрнуто, кроз светоотачки историју је познато да су велику гњевљивци уједно и у себи подједовали велику и погубну страст блуда.

[24] Свети Атанасије Велики, Поуке из Старечника.

[25]Практикос (20-26)..

[26] Видите, Origen, Comm.in Cant 3 (CGS33)

[27] Премудрости Сирахове; Глава 25,22

[28] Свети Јован Лествичник, Лествица, Манастир Хиландар св Гора Атонска, 1997, стр 95.

[29] Исто, стр 98

[30] Sententiae ad Virganem (30)

[31] Sententiae ad Virganem, 5

[32] Исто 25

[33] H. Bacht, "Agrypnia. Die Motive des Schlafentzuges im frii- hen Monchtum," in G. Pflug, B. Eckhart, and H. Friesenhahn, eds., Bibliothek-Buch-Geschichte. K. Koster zum 65. Geburtstag (Frankfurt, 1977), 353-69, 353-69.

[34] Sententiae ad Virganem 35

[35] Изреке Отаца; Јован Колов 34, PG 65, 216 A

[36] Поуке авве Доротеја, Манастир Хиландар,Света Гора Атонска 1996 стр,106

[37] Rudolf Bultmann, Jesus, Mohr, Tubingen 1988 str,83

[38] Hans Urs vom Balthasar, 1939 str 195 Требамо извршити једну темпоралну регресију, тј реминисценцију и поново бацити акценат, на давно заборављеног великог аскетског писца и мистика Евагрија Понтијског[1].При сусрету са дјелима авве Евагрија, у мени се пробудила жеља да упознам тог славног подвижника, тиховатеља и молчаника, тај пустињски цвијет( у виду његових аскетских списа) који и данас после толико вјекова протеклих није увенуо на Сунцу опште обамрлости духа савременог антропоса за било какав вид подвига и духовног укрепљења.Тихи зов чуо је сваки антропос, чуо сам и ја зов прошлих времена, и нормална последица тога 2943Sun, 15 Dec 2013 19:25:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%BA-%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D0%BA%D1%83%D0%BC-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D1%86%D0%B0%D1%80-%D1%83%D1%80%D0%BE%D1%88-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D0%BD%D0%B8-%D1%98%D0%BE%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B4%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8-r2941/

Свети пророк Авакум

Син Асафатов, из племена Симеонова. Пророковао на шест стотина година пре Христа за време цара Манасије. Прорекао опустошење Јерусалима. Када Навуходоносор, цар вавилонски, удари на Јерусалим, Авакум се склони у земљу Исмаилћанску, одакле се после опет врати у Јудеју, где живљаше као земљорадник. Једнога дана ношаше он ручак радницима на њиви, кад му се наједанпут јави ангел Господњи и рече: "Однеси ручак који имаш у Вавилон Данилу, у јаму лавовску. И рече Авакум: Господе, Вавилона не видех, и јаму не знам где је". Тада га ангел узе за косу и тренутно пренесе у Вавилон, у даљину огромну, на јаму лавовску, у коју Данил беше бачен од цара Кира за казну, јер се не поклони идолима. "Даниле, Даниле, прими ручак што ти га посла Бог", викну Авакум. И Данил прими и једе. Потом ангел Божји опет узе Авакума и пренесе у Јудеју, на њиву његову. Још је Авакум пророковао о ослобођењу Јерусалима и времену Христовом. Упокојио се у дубокој старости и сахрањен у месту Кела. Мошти му откривене у време Теодосија Великог.

Тропар (глас 2):

Пророка Твога Авакума, успомену Господе славимо, зато Те молимо, спаси душе наше.

Света мученица Миропија

Рођена у Ефесу од родитеља хришћанских. По смрти оца пресели се с мајком на острво Хиос, где и пострада за Христа. Страдање ове свете девице догоди се ускоро после страдања и смрти славнога мученика Исидора војника (в. 14. маја). Када мучитељи посекоше Исидора, храбра Миропија тајно узе тело његово, окади га и чесно сахрани на једном нарочитом месту! Опаки кнез Нумеријан чу, да је тело мучениково украдено, и хтеде стражаре погубити. Сазнавши да ће невини људи пострадати због њеног дела, блажена Миропија пријави се сама власти и признаде, да је она тело мучениково узела и сахранила. По наредби кнежевој света девица Христова би љуто шибана по целоме телу, и најзад, сва рањава, бачена у тамницу. Но, Господ не остави Своју мученицу без утехе. У поноћи обасја тамницу небеска светлост, и јави се много ангела, са светим Исидором у средини. "Мир ти, Миропијо", рече јој свети Исидор, "Дође молитва твоја к Богу, и скоро ћеш бити с нама, и примићеш венац што ти је припремљен". Зарадова се света страдалница, и у том часу предаде дух свој Богу. Од њенога тела изађе благоухани мирис, који испуни сву тамницу. Један од стражара видећи и осетивши све ово, поверова у Христа, крсти се, и ускоро и сам мученичку смрт прими. Пресели се света Миропија у вечност 251. године.

Свети Урош, цар српски

Стефан Урош V Нејаки је једини син и наследник цара Душана. Владао је од 1355. до 1371, а задужбина му је Манастир Матејча. Он је последњи владар лозе Немањића. У његово време слаби централна власт и обласни господари се осамостаљују. После смрти цара Уроша српска држава престаје да постоји. Владавина Уроша, сина цара Душана, била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог родитеља. И судбина и историја понекад играју немилосрдне игре. Тако је први потомак цара Душана понео надимак Урош Нејаки. Нови српски цар који је титулу наследио од оца није успевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих потреса. И како је већ било правило у средњем веку, и Урош је морао да води битку за своја наследна права. Најозбиљнији противник му је био Симеон Немањић, Душанов полубрат. Иако је целокупна српска властела и црква стала на Урошеву страну на државном сабору у Скопљу 1357Симеон војно далеко снажнији себи је доделио царске достојанствене ознаке и завладао Епиром и Тесалијом 1359. Млади Урош је уз подршку своје мајке Јелене, државног сабора одржаног у Скопљу и Дубровчана успео је да спасе своје владалачко наслеђе. Убрзо српска држава поделила на два царства, Урошево и Симеоново. У већем делу који је обухватао све старе српске земље владао је Урош. Претпоставља се да је умро 2. или 4. децембра 1371. године, вероватно после Маричке битке, као последњи српски цар. За време његове владавине, 1365. године, за савладара је крунисан краљ Вукашин Мрњавчевић са очекивањем да ће његови потомци (Марко Мрњавчевић) наследити царски престо јер Урош није имао потомака. Те године Вукашинов брат Угљеша преузима од царице Јелене (Урошеве мајке) власт у Серу. После великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва бахатости властеле која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама. Инфраструктурна неповезаност нових територија царевине са језгром отежала је успостављање реда и државних инструмената. Урош Нејаки је проглашен за светитеља 211 година после смрти. Његове мошти су након упокојења лежале у „манастиру Светог Уроша" у Неродимљу. Српски монах Христифор је 11, маја 1705, пренео Урошеве свете мошти у Сремски манастир Јазак, а заједно са њима понео је и Житије и Службу Светога. (Један део светих моштију цара Уроша донет је у манастир Студеницу). Из Јазка су мошти Светог Уроша преношене у манастире Врдник и Крушедол, па су затим опет враћане у Јазак. За време последњег Светског рата (14. априла 1942. године) мошти Светог цара Уроша морале су испред безбожних усташа бити уклоњене из манастира Јазка, и тада су пренете у Саборну цркву Св. Арханђела у Београд, где и до данас почивају. Његов лик и народна традиција о Вукашину Мрњавчевићу, су послужили као основни мотив за историјску драму Стефана Стефановића из 1825.године под именом „Смрт Уроша V“. Пре њега овај мотив је покушао да обради Емануел Козачински, а његов рад је прерадио Јован Рајић под именом „Трагедија цара Уроша“, али та дела немају значајну књижевну вредност. Урош је веома млад и неискусан са осамнаест година наследио престо у великој држави без унутрашњег јединства и чвршће повезаности. Душанов полубрат Симеон самовласно се прогласио новим царем, па је сабор у Скопљу 1357. године за српског цара прогласио Уроша, а Симеон се одцепио од Епира и Тесалије направио себи другу државу. То су почели чинити и други велможи, тако да је централна власт нагло ослабила. Нестало је језгро око којег би се поједини крајеви чврсто окпили и повезали у целину, па су као мали делови постали турски плен.Син цара Душана, последњи потомак династије Немањића. Царовао у тешко време распада царства српског. У Бици на Марици 1371. годинеучествовали су само два брата Мрњавчевића, где су их Турци потукли, после чега годинама скоро и није било већих битака са Турцима све до Косовске Битке 1389. године у којој нису учествовале све српске области. Кротак, побожан и благ, он није хтео силом потчињавати необуздане великаше, међу којима је најнеобузданији био Вукашин, који доброме цару главе дође. Мученички пострада добри Урош 2. децембра 1367. године у тридесет првој својој години. Смрћу цара Уроша 1371. године угасила се владавина лозе Немањића и отпочела агонија српске државе и народа, вековима са разних страна гаженог, али никад сатрвеног захваљујући баш духовној снази и наслеђу које му је оставила епоха Немањића. Од људи убијен, он би од Бога прослављен. Његове чудотворне мошти почивале су у манастиру Јаску у Фрушкој гори, одакле су за време Другог светског рата (1942. године) пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара и деспота Стефана [тиљановиша. За време овога доброг цара сазидан је манастир Свети Наум на Охридском језеру; сазида га Урошев великаш Гргур.

СВЕТА ЈЕЛЕНА мајка Светог цара Уроша V и

супруга цара Душана. Побожна, православна, христољубива и човекољубива, преставила се у миру као монахиња Јелисавета у својој задужбини манастиру Матејчи код Куманова, примивши пред смрт велики монашки образ са именом Евгенија. Још за живота сматрана од Светогораца за светитељку. На њен гроб у манастир Матејчу долазиле су жене нероткиње или оне којима се не држе деца или које немају материнског млека, и молиле јој се и палиле свеће. У старим типицима и записима назива се блаженом и светом. Године 1643, октобра 16, Српски патријарх је послао део њених светих моштију Руском цару на поклон. Њена света десна рука чува се данас у манастиру Савини у Боки Которској (и то од 1759. године), а њено свето име унето је и у стихиру Српским Светитељима и Просветитељима. Света царица монахиња Јелена – Јелисавета упокојила се 7. новембра 1376. године.

Тропар (глас 3):

Као младић си процветао отаџбини твојој, добротом украшен, и неправедну и вечну смрт си примио, Уроше свеславни. Царскога корена корене слатки, иако на време ниси сазрео, у Господњу житницу си се уселио и велику жалост твојим сродницима си оставио. Моли се за нас, који прослављамо свету успомену твоју.

Преподобни Атанасије, затворник печерски

Овај свети човек после дугог подвига умре, и би од братије опран, обучен и припремљен за сахрану. Два дана лежаше он тако мртав, и наједанпут оживе. Када дођоше да га сахране, нађоше га где седи и плаче. Потом се затвори у келију, и дванаест година још проживе, о хлебу и води једино, ни с ким не проговоривши речи. Упокоји се у Господу 1176. године.

Свети Иса, епископ циклански

Један из тринаест отаца сиријских (в. 7. маја). Велики чудотворац. Реку из даљине навратио молитвом у близини града Циклана. Мошти му почивају у цркви његовог имена у Циклану у Сирији.

Преподобни Јоаникије Девички

Преподобни и богоносни отац наш Јоаникије, велики чудотворац Божји у нашем народу, родио се у пределима Српске Диоклитије (или Дукље), од родитеља побожних и имућних, но које он потом превазиђе побожношћу и богатством духовним. Родио се у другој половини 14. века и живео на заласку славног Српског царства и слободне државе, пред почетак страшног и многовековног ропства агарјанског, у које потом западе Српски род. Сигурно да је Промисао Божји хтео кроз Светог Јоаникија да наговести и покаже верујућем народу Српском и свима православним хришћанима на Балкану, да је главна и битна слобода она духовна слобода, какву је стекао Свети Јоаникије својим животом пред Богом и у Богу, и да сви ми православни хришћани на земљи треба да се најпре боримо за ту духовну, Христову слободу, без које свака друга слобода није права ни потпуна. Још је кроз Светог Јоаникија Чудотворца Бог хтео да покаже верним људима Својим да је Дух Божји свагда присутан међу хришћанима, и да Бог никада не напушта народ свој ако Му он остане веран до краја. И заиста је тако и било. Јер су православни Срби, потпомагани кроз многобројна искушења предугог ропства Турског благодатним и чудотворним присуством и дејством Божјим и Светитеља Његовог Јоаникија Девичког, сачували своју веру и духовну слободу у Богу, а онда су са вером и помоћју Божјом стекли понова и своју националну и државну слободу.

Тропар (глас 1):

Просветио си се постом, молитвама и божанском благодаћу, озаривши крајеве Земље светло и побожно. Од Бога си примио дар чудеса, да лечиш болести и изгониш зле духове из људи, који са вером притичу ка твојим светим моштима, свети оче наш Јоаникије: Слава Ономе који ти је дао благодат, слава Ономе који те је укрепио, слава Ономе који кроз тебе свима дарује исцељења.

РАСУЂИВАЊЕ

"Ко је дошао из онога света да нам јави?" Тако се питају неверници. Треба им одговорити: покајте се за грехе ваше, ако хоћете да дознате; удостојите се, и видећете. Св. Авакум путовао је с ангелом. Св. Миропија видела је мноштво ангела, и међу овима св. Исидора мученика. Св. Атанасије Печерски два дана био је мртав за овај свет а жив само за онај. По повратку му душе у тело, скупише се око њега и питаху га: како оживе? шта виде? шта чу? Он ништа не хте говорити, будући сав у ужасу од онога што је видео у ономе свету, но само рече: "спасвајте се!" Када много навалише на њ, да им каже шта више од онога што виде по смрти, он одговори: "ако вам и кажем, нећете веровати, нити ћете ме послушати." На поновно наваљивање он рече између осталога: "кајте се свакога часа, и молите се Господу Исусу Христу и Његовој пречистој Матери." И у наше дане бивају случајеви обамирања. И виђења и искази свију оних који обамиру и у живот се телесни поново повраћају не противрече једни другима него се допуњују. На име: сваки умрли види један део онога света, који је преогроман, несравњено већи од овога света. Многи на смрти виде своје сроднике, давно умрле, и са њима разговарају. То је без мало обична појава. 1926.г. у селу Вевчанима био је на самрти Мелетије П. разговарао је са својом децом, умрлом пре 20 година. Кад су му живи сродници рекли: "ти бунцаш!" он одговори: "не бунцам, него разговарам с њима као и с вама, и видим њих као и вас."

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам греховни пад Адама и Еве, и то:

1. како Адам и Ева пре греха беху обучени у невиност, и не видеше себе нагим;

2. како после греха Адам и Ева видеше себе нагим и скрише се од Бога;

3. како је свака врлина одећа и сваки грех разголићење.

БЕСЕДА

о радосним откровењима у првој реченици

У почетку створи Бог небо и земљу (Постање 1,1).

Како је збијена и пуна свака реч Божја! Као савијено платно, које се може носити под пазухом, и које се може распрострти по трави на дуго и на дуго. Како нам много и много драгоценог блага открива ова реч Божја: у почетку створи Бог небо и земљу! Она нам казује пре свега, да је Бог једини вечити и нестворен. И ово прво откровење чини нам прву радост неисказану. У овом вртлогу промене и пролазности нас радује неисказано то, што је Творац наш изнад промене и пролазности. Она нам, даље, казује, да је једини и добри Бог Творац света, а чим је Творац то и Сведржитељ и Промислитељ. И ово друго откровење чини нам другу радост неисказану. Свет није приозашао од безумља или од случаја, без смисла и намене, него је произишао од Бога Свемудрога, Свезнајућег, свемилостивог, који њим и управља водећи га смисленоме циљу. Она нам, даље, казује, да је овај свет имао почетак, те ће следствено имати и свршетак. И ово треће откровење чини нам радост неисказану. Јер жалосно би било, да је овај свет вечит и да су сви циљеви, ближи и крајњи, само у њему, што би ваистину проузроковало вртлог у разуму мудраца и жалост у срцу праведника. Она нам, најзад, казује, да је Бог створио два света, небески и земаљски, или безтелесни и телесни. И ово четврто откровење чини нам четврту радост неисказану. Као што сад дижемо поглед у висину и радујемо се сунцу, месецу и звездама над главама нашим, тако ми уздижемо дух свој к духовноме свету, сличноме нама но чистијем и светлијем од нас - ка свету ангелскоме, и радујемо се, јер знамо, да има један свет бољи од нашега, у који ћемо се и ми уселити, и као заморени путници вратити се дома и одморити се. О како би тужно лутао поглед људи по земљи, само по земљи, кад не би било звезданога неба! И како би тужно лутао дух људи по свету материјалном, кад не би било света духовног, небеског!

Господе Свеблаги, слава Ти и хвала. Теби једином слава и хвала вавек. Амин.

Зато сам и помислила при првој посети гробу оца Харитона: Боже драги, њега мајка није дочекала! Нисам тада знала ништа о овој дивној мајци, једино се сећам да сам размишљала о њеном неизрецивом болу и патњи за изгубљеним чедом. Али, прича је, иако веома тужна и тешка ипак имала онај моменат среће, како би то наш народ рекао, да је овај син прво испратио мајку у наручје Господње а онда и он мученичким путем кренуо за њом.

Мајка Милка Лукић, рођена је 18. августа 1929. године, у селу Радуње, на Копаонику, у побожној кући Глишића, од оца Милорада и мајке Ранђије. Њени честити и побожни родитељи изродили су седморо деце, три сина и четри кћери. Милка је одрастала у великој заједници, где је свако својим примером сведочио традицију скромности, честитости, радиности и пожртвованости једне побожне српске куће. Милкина мајка Ранђија је била веома молитвена жена. Тај дар је у тишини, молећи се сваке вечери крај своје постеље, оставила у наслеђе и својој кћери. Године су пролазиле брзо, деца у кући Глишића су преживевши Други светски рат убрзано стасавала за женидбу и удају. Бијавши из доброга рода, а поред тога сама честита и веома лепа, Милка је важила за девојку каква се само пожелети може. По том чувењу, једнога дана су дошли Лукићи из суседног села Сеоце, да испросе Милку за свог Будимира.

Будимир Лукић, отац блаженопочившег оца Харитона рођен је 5. августа 1928. године у селу Сеоце, у Куршумлији, од оца Радована и мајке Милунке. Кућа Лукића била је једна од оних херојских, витешких српских кућа у којима су се синови рађали за огњиште али и за отаџбину. Није било фронта у Србина, на којем Лукићи нису оставили макар једнога свога сина, па им је тако и овај последњи, косовски, понео једног, најмлађег.

Било их је још у фамилији који се нису вратили, а од туге за једним од њих, својим старијим сином, прерано је умро и Будимиров деда, оставивши за собом пуну кућу сирочади.

Отац му Радован провео је у заробљеништву у Немачкој пуне 4 године.

Лукићи су волели цркву, деда Радован је био и црквењак. Славили су Св. Апостола Тому, 19. октобра, нису се двоумили, ни скривали.

Можда су баш ово неке од чињеница које објашњавају неустрашивост оца Харитона, који је летећи са послушања на послушање, неустрашив као витез, пролазио кроз звериња легла, намножена и згуснута на сваком педљу Српског Јерусалима.

Мајка Милка и отац Будимир венчали су се 1950. године. Изродили су шесторо деце. Три сина и три кћери. Најстарија кћер и трећи по реду син упокојили су се јако рано, кћер на самом рођењу а син нешто касније. Животну битку наставили су да воде четворо њихове деце: Радојица, рођен 1952. године, Радијана 1956. године, Радослав ( у монаштву Харитон ) 1960. и најмлађа Радмила 1964. године.

(Све у кући, почев од њихове бројности и имена призивало је радост, међутим те радости биће лишени јако рано.) Лукићи су живели у великој заједници са дедом, бабом, стрицем, стрином и њиховом децом. Касније се стриц са својом породицом одвојио.

Мајка Милка је била вредна, брижна, тиха и повучена. Скована по мери некадашњих жена живела је поштовање. Поштовала је све око себе и старо и младо. И децу је томе поучавала. Знало се да онај ко би нешто погрешно урадио мора да исправи своју грешку, било да је старији или млађи. Нико није смео вређати ни угњетавати, а на поштовање су сви били позвани. Учила их је да буду поштени, незлобиви, истинољубиви. Од малих ногу трудила се да у њих усади хришћанске врлине по којима ће као такви, врлински, бити препознати и од људи и од Господа. У таквој великој и богатој заједници лењости није смело бити. Деца су се учила раду од малих ногу. Већ од пете године постајали су вредни чобани а касније како је ко какав посаосвојом снагом и стасом могао понети. Отац им Будимир радио је као рудар у руднику Трепча, на копу Запланина. Долазио је кући петнаестодневно и то свега на један дан. Били су жељни једни других. Земља им није дала ни да се нагледају како треба. Да би дошао кући у Сеоце, Будимир је морао да пешачи више од тридесет километара. Очеви доласци су били празници. Иако су га били жељни, ти кратки сусрети су изгледали као сами предокушај сусрета са Творцем, како то чух недавно у једном предавању о Символу вјере. То припремање, да ли је све спремно за очев долазак, да ли је вечера топла, постеља чиста, да ли сам био добар ових петнаест дана, хоће ли отац доћи весео или тужан, хоће ли ме помиловати, можда донети кесицу бомбона са собом, да ли сам је заслужио, то ишчекивање, отисци дечијих образа на прозорском окну док раширених зеница зуре у планину неће ли угледати трепетљаву светлост очеве рударске капе, све то заиста подсећа на трепет душе, при помисли на сусрет хришћанина са Оцем небеским. Ту жељно ишчекивану светлост могли су видети већ на десетом километру од куће, на кривудавом планинском путу. Али, онда би уследила питања, да ли је та светлост која се види стварно очева лампа и да ли тај путник заиста иде ка њиховој кући. Када би се најзад, након 7-8 сати хода појавио на кућном прагу, радост је била неизрецива. Дечијој радости није било краја. И Мајка се радовала, али скромно, тихо, у себи. Како је то већ и било у то дивно време. Нису сви скакутали једни око других и говорили волим те, волим те, већ су живели том љубављу. Та топла вечера, та чиста постеља, тај стисак руке на вратима, то чекање и стрепња, брига о родитељима, то је била љубав. Отац би понекад успут купио и кесу бомбона.

Е, то је тек био доживљај. Живот Мајка Милке није ни по овдашњим, а ни по ондашњим аршинима био лак. Изродити шесторо деце, уз тешки живот на селу, практично без мужа морао је оставити трагова и на њено телесно здравље. Но она је била више она танана душа, која је својом тихом патњом и трпљењем лагано копнила изнутра. Танане, осетљиве душе, каква је била Мајка Милка,чак и сузни трептај ока које дубоко осећају, чују као удар грома. Одјекне им у души, сурва се ко лавина.

Деца су тек кренула да стасавају, тек су корачали сигурније, одважније, а над њиховом кућом се већ надвијао тамни облак. Мајка га је издалека угледала, осјетила, наслутила. Само није знала где ће муња ударити, на коју страну, у који темељ. Поверила је ту своју слутњу најстаријем сину Радојици, који се тек био вратио из војске.Ништа није могла да уради, могла је само да чека и да се моли.

А онда су Лукићи сви на окупу поново једну ноћ дуго чекали трепетљаву светлост на планинском путу. Чекали су и чекали. Смењивали су се на прозорском окну. Можда отац није могао доћи, можда се негде задржао, видео старе другаре па мало закаснио. Ноћ је одмицала а црне слутње су надјачавале наду. Било је хладно, тог 25. новембар. Тог дана је почела да пада та дуга киша суза која се надвила над њихов дом. Из рудника су им јевили да им је отац настрадао у несрећи и да је пребачен у Косовску Митровицу. Кажу да су га из Митровице пребацили у болницу у Скопље, али није издржао. Након 11 дана, 6. децембра 1973. године подлегао је повредама. Сахранили су га у породичној гробници на сеоском гробљу.

Од тог дана, Мајчино срце је почело нагло да слаби, да посустаје. Није могла да носи ту тугу за својим вољеним, ненагледаним, неразговореним. Скупила је дечицу око скута, трудила се, покушавала, али смрт је била јача. Након непуне двије године једне тешке ноћи 1975. године, оштар бол пробудио ју је из сна. Тешким кораком дотетурала се до постеље свог млађег сина Радослава (блаженопочившег оца Харитона) и издахнула на његовим још дечачким рукама.

Два сандука за две године испраћају њихови сирочићи. Две ране, два ока испратише нејаки.

Како рече најстарији син, чика Радојица, који ми је свесрдно помогао да напишем ову причу о његовој Мајци, кад оде мајка, више немаш коме да дођеш, нема ко да те дочека, нема ко да сабере децу...

Осташе сирочићи да расту са дедом и бабом, или боље рећи да они пазе на деду и бабу. Но, ту није био крај смрти. Након две године,1977.год. од туге за сином и снајом, услед можданог удара умире и деда Радован. Смрт је кући Лукића постала као годишње доба, долазила је у правилним устаљеним циклусима. Као да се могла и предвидети. Од старијих међу живима им је остала само баба Милунка. Она је Богу хвала поживела мало дуже. Да им макар неко има отворити кућу кад дођу. Обојица браће, Радојица и Радослав су већ били са послом у Нишу, али бабу су пазили и бринули се о њој све до њене смрти 1985. године.

Средња сестра Радијана се удала у оближње село а најмлађа Радмила је једно време након смрти родитеља била код ујака, а касније код брата у Нишу. Сада живи у Београду...

http://www.svetigora.com/node/13928

Светионик српског народа, кандило српске вере, сведок прошлог и будућег времена, манастир Милешева 2019. године пуни осам векова. У осамстогодишњој историји Милешева је "служила као црква, манастир, маузолеј, седиште митрополије, штампарија, караванско-трговачка станица, саборно место народа, дипломатско свратиште европских и домаћих посланстава и путописаца, да би под крај 19. века постала и уметнички споменик који се данас налази на листи за улазак у светску културну баштину под УНЕСКО-м." ( Драган Николић, Милешевска епархија, Дани Сретена Вукосављевића ХХIII, Пријепоље, 2007).

Манастир Милешева је, поред Хиландара, Пећке патријаршије, Жиче и Студенице, одувек имао посебан статус у духовној свести православних Срба, као место на коме су почивале мошти највећег српског христоносца и христољубца. Имајући управо овакву свест, Епископ милешевски Господин Филарет нас учи: "Оно што је Гроб Господњи за све хришћане, то је гроб Светог Саве за све Србе".

Епархија милешевска са владиком Филаретом разним садржајима, вредним делима и великим подухватима иде у сусрет овој великој годишњици. Овог лета Господњег, када смо обележавали 1700 година од права на слободно исповедање хришћанства, 900 година од рођења Симеона Мироточивог, 300 година Карловачке митрополије, 200 година од рођења Његоша и 100 година од упокојења патријарха Лукијана Богдановића, света српска лавра, манастир Милешева у својству издавача радује све нас управо изашлим из штампе вредним делом: Зборник радова „Међународни научни скуп – Осам векова Милешеве“, са научног скупа одржаног од 6. до 8. новембра 2012. године у Милешеви.

„Радују се бесмртне душе светога краља Владислава, ктитора овога светога храма, и његовог стрица Светога Саве, и душе свих из светородне лозе Немањића. Радујемо се и ми што овим Зборником исписујемо скори почетак деветог века трајања ове неугасле светиње српског рода. Молимо се за душе све наше браће и вишевековних духовника који бринуше о овој светињи борећи се и у најтежим временима за Крст часни и слободу златну!“ - пише у уводном слову Епископ милешевски Филарет, који је трудом и залагањем благочестивог народа, свих епархијских органа, свештенства и преподобног монаштва и својим личним трудом успео да на територији Епархије обнови запустеле манастире и храмове, подигне нове цркве. Манастиру Милешеви је враћен њен вековни сјај и лепота, манастир живи пуни духовни живот - у манастирској цркви, пред гробним местом Светог Саве, чита се Акатист овом светитељу свакога дана.

Заједничким трудом свих у Епархији милешевској, посебно у манастиру Милешеви, трудом свих сарадника Зборник радова „Међународни научни скуп – Осам векова Милешеве“ угледао је светло дана. У Уређивачком одбору овог издавачког подухвата били су академик Петар Влаховић, председник, проф. др Славенко Терзић, потпредседник (сада амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији), затим проф. др Радивој Радић, проф. др Гордана Јовановић, проф. др Злата Бојовић, проф. др Светлана Пејић, Марина Бунарџић и протођакон Радомир Ракић, Dr. h. c. Секретар Уређивачког одбора је Градимир Станић, управник Патријаршијске штампарије.

Зборник о осмовековној Милешеви представља пут памћења, пут живота и пут који осветљава нашу будућност. Како каже Епископ милешевски Филарет, „манастир Милешева, који су многи вековима звали и манастир Светога Саве Српског, био је и остао духовни и културни светионик српскога народа. Он је то био не само савршенством своје архитектуре и уметности, него и снагом култа Светога Саве чије су свете мошти овде почивале дуже од три и по века.“

Многи су истраживачи заступљени у овом Зборнику: археолози, историчари уметности, историчари црквене уметности, палеографи, византолози, историчари, етнолози, богослови, историчари књижевности, научници других области, из Србије и Црне Горе, Русије, Италије и православних земаља у окружењу. Из објављених научних радова, са резимеима на српском и енглеском језику (преводиоци: Милован Катанић, Ивана Миличић, Ненад Недовић), свако може стећи додатна сазнања о Милешеви, али и учинити нови корак у свом научном истраживању ове светиње.

Многи су проносили славу Милешеве широм света, почев од разних путописаца и путника намерника до учених људи и истраживача, све до нашег доба,

преко чувеног Енглеза Артура Еванса, затим Француза Мијеа и Руса Окуњева до нашег историчара Светозара Радојчића и многобројних других, као што је то седамдесетих година двадесетог века славу милешевске религиозне уметности проносио у свету и Бели анђео (први поздрав из Европе далекој Америци и поздрав читавој васељени).

Данас славу Милешеве проносе многи стручни сарадници аутори, а међу њима и руски аутори: Лариса Орлов са Миленом Репајић (Комнинска слика идеалног владара и идеологија Стефана Немање), Татјана Афанасијева (Јужнословенски превод „Слова Светог Григорија о Литургији“), Елена П. Кудрјавцева (Палестински списак Светог Синода Руске Православне Цркве и место у њему манастира Светог Саве Српског у Милешеви), А.М. Пентковски (Нецариградске карактеристике чинопоследовања венчања у раним српским требницима).

За све нас најзначајнији је сваки нови траг и податак о Светом Сави, о његовом култу, о чему се говори у овом Зборнику: Свети Сава у Бугарској историографији (Радивој Радић), Познате и непознате представе Светог Саве Српског из отоманског периода у Бугарској (Аксинија Џурова и Светозар Ангелов), Значај култа Светог Саве у манастиру Милешеви (Славољуб Пушица), Култ Светог Саве код муслимана (Салих Селимовић).

Даље научне прилоге дали су: Драгољуб Марјановић, Гордана Томовић, Васа Лупуловић, Даница Бојић, Љубомир Поповић, Милић Ф. Петровић, Ђорђе Јанковић, Радован Бунарџић, Марина Бунарџић, Гордана Гаврић, Мирко Ковачевић, Дејан Радичевић, Бранислав Цветковић, Светлана Пејић, Бранка Иванић, Ненад Макуљевић, Саво Дерикоњић, Гордана Јовановић, Радојица Јовићевић, Јелица Стојановић, Виктор Савић, Владимир Р. Поломац, Видан Б. Николић, Злата Бојовић, Драгиша Милосављевић, Љиљана Ж. Пешикан – Љуштановић, Јован Љуштановић, Петар Влаховић, Бојан Јовановић, Боса Росић, Јово Медојевић, Саша Милосављевић, Жарко М. Петровић.

Љубав према Православљу и нашим светињама, посебно према манастиру Милешеви, усвојим прилозима посведочили су и историчари уметности Роса д Амико и Камило Тароци, из Италије.

У овом издавачком подухвату са својим радовима присутни су и професори на Богословском факултету у Београду: Предраг Пузовић (Будимљанско-полимска епархија од 1947. до 1956), проф. др Владимир Вукашиновић (Света тајна брака у Милешевском штампаном Требнику), проф др Радомир Поповић (Послушања настојатеља - игумана), као и игуман манастира Студенице архимандрит Тихон (Од милешевског темплона до најстаријих трагова) и Радован Пилиповић (Манастир Милешева и Светосавље у културној политици патријарха Варнаве Росића).

Истичемо необично значајну и драгоцену Библиографију радова о манастиру Милешеви Добрила Аранитовића, који је скупио буквално све шта је о манастиру до сада писано или тек забележено!

У Зборнику запажамо и изузетне фотографије манастира Милешеве. Милешева сија као драгуљ на снимцима познатог америчког фотографа Ларија Ангиера из Џексона, Калифорнија.

Зборник радова Међународни научни скуп – Осам векова Милешеве наћи ће своје место у библиотекама, научним установама, у српским домовима широм васељене. Проносиће широм света славу ове наше лавре као сведок прошлог и будућег времена.

Ово капитално дело је објављено у два тома, на укупно 900 страница, и изузетно је технички опремљено, свакако је на похвалу Патријаршијске штампарије.

Зорица Зец

СПЦ

13. децембар (30.нов)

Свети апостол Андреја Првозвани

Син Јонин и брат Петров, родом из Витсаиде, и рибар по занимању. Најпре је био учеником св. Јована Крститеља, но када св. Јован указа прстом на Господа Исуса говорећи: гле, јагње Божје! (Јов. 1, 36), тада св. Андреја остави свога првога учитеља и пође за Исусом. По том Андреја приведе свога брата Петра ка Господу. По силаску Св. Духа паде у део овоме првом апостолу Христовом, св. Андреји, да проповеда Јеванђеље у Византији и Тракији, по том у земљама Дунавским, па у Русији и око Црног Мора, и најзад у Епиру, Грчкој и Пелопонезу, где и пострада. У Византији постави првога епископа у лицу св. Стахија; у Кијеву пободе крст на висини и прорече сјајну хришћанску будућност народу руском; по Тракији, Епиру, Грчкој и Пелопонезу преведе мноштво народа у веру, и постави им епископе и свештенике. У граду Патрасу учини многа чудеса именом Христовим и задоби многе за Господа, међу којима беху брат и жена царског намесника Егеата. Егеат разјарен због тога стави Андреју светога на муке, а потом распе на крсту. Докле год беше жив на крсту апостол Христов говораше корисне поуке хришћанима, који се беху сабрали око крста његова. Хтеде га народ скинути с крста, но он се опре томе. Најзад се апостол поче молити Богу, и при том нека необична светлост обасја га целог. То светлосно обасјање трајаше пола сата, и када оно ишчезе апостол предаде своју свету душу Богу. Тако сконча свој земни век првозвани апостол, који први од 12 великих апостола позна Господа и пође за Њим. Пострада св. Андреја за свога Господа 62. год. Мошти његове беху пренете у Цариград. Доцније глава му је пренета у Рим, а једна рука у Москву.

Тропар (глас 4):

Јако апостолов первозваниј, и верховнаго сушчиј брат владицје всјех Андреје молисја: мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.

Свети Фрументије просветитељ Абисиније

У време цара Константина Великог путоваше за Индију неки учен човек из Тира, по имену Меропије. Он беше узео собом два млада хришћанина брата Едесија и Фрументија. На томе путу разби им се лађа од буре на обалама Абисиније, и дивљи Абисинци побише све људе с лађе осим ова два брата, Едесија и Фрументија. У Абисинији они проживе неколико година и успеју да уђу у дворску службу код цара Абисинског. Фрументије почне проповедати веру хришћанску, но доста опрезно, и увери се, да је земљиште за такву проповед подесно и плодно. Онда оба брата седну у лађу и крену и то: Едесије у Тир својим родитељима а Фрументије у Александрију св. Атанасију Великом патријарху. Фрументије изложи патријарху положај у Абисинији и потражи пастире за новообраћене у веру. Св. Атанасије рукоположи Фрументија за епископа. Св. Фрументије се врати у Абисинију, где својом ревношћу и чудесима успе да за живота свога обрати сву Абисинију у веру хришћанску. Овај велики пастир стада Христовог и просветитељ Абисиније скончао је мирно 370. год. и преселио се у царство Господа свога.

РАСУЂИВАЊЕ

„Апостолима је дато све”, каже св. Златоуст. Тојест: сви дарови, сва сила, сва пуноћа благодати која се уопште од Бога даје вернима. Ми видимо то и из живота великог апостола Андреје Првозваног, како је апостол и благовесник и пророк и пастир и учитељ (Еф. 4, 11). Као благовесник пронео је он благу вест јеванђелску на четири стране света; као пророк прорекао је крштење руског народа и величину Кијева као града и као хришћанског центра; као пастир створио је и уредио многе цркве; као учитељ неуморно је поучавао људе све до крста па и са крста, до последњег издисаја. Још је он био и мученик. И то је по дару Духа Светога, који није свакоме дат. И тако видимо у овом апостолу, као и у свима осталим, сву пуноћу благодати Духа Божјега. А да благодати треба приписати свако велико дело, које један следбеник Христов учини, о томе нам сведочи св. Фрументије. Када се он врати из Александрије у Абисинију као рукоположени епископ, почне чинити чудеса превелика, и тако народ у великим масама обраћати у веру. Тада га упита задивљени цар: „толико си година с нама пре живео, и никада те не видесмо да учини какво чудо? Одкуда теби то сада?” На што Фрументије блажени одговори цару: „Није ово моје дело но дело благодати свештенства.” И тада светитељ објасни цару, како је он ради Христа пренебрегао и родитеље, и брак, и сав свет, и како је рукоположењем од св. Атанасија примио благодат свештеника, благодат чудотворну.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам духовни пад Адама и Еве, и то:

1. како змија изазва у Еви лакомство и гордост;

2. како полакомљена и погорђена жена преступи заповест Божју и једе од дрвета познања;

3. како Ева згреши не у сиромаштини и нужди него у обиљу свега.

БЕСЕДА

о незнању и окамењености незнабожаца

Незнабошци ходе у сујети ума својега,

помрачени смислом, отуђени од

живота Божјега за незнање које је у

њима, за окамењеност срцв њихових (Еф. 4, 17–18).

Шта је сујета, браћо моја? Све, посматрано ван Бога, одсечено од Бога, употребљавано без страха Божјега. Шта је сујета ума, браћо моја? Живети и живот тумачити не по Божјем закону него по својим тренутним помислима и жељама. Од чега, браћо, долази то зло људима? Прво од окамењености срца, а по том од незнања које је у њима. Шта значи, браћо, окамењеност срца? Значи срце испражњено од љубави Божје и страха Божјега, и напуњено похотљивошћу и страхом од свега ради тела. Шта се рађа, браћо, од окамењености срца? Незнање, потпуно незнање божанских ствари, божанских путова и закона – потпуна затупелост за духовни живот и духовну мисао. Каква је крајња последица, браћо, окамењености срца и незнања божанских истина? Помрачење смисла и отуђење од живота Божјег. Помрачење смисла – наиме: ум човеков бива мрачан као и тело, светлост која је у човеку постаје тама. О колика тама! Помрачен смислом јесте помрачен умом. Помрачен умом пак не зна смисао ничему или одриче смисао свачему. Такав је отуђен од живота Божјег, и суши се и гине као део тела, одсечен од тела. Такви су незнабошци, такви су безбожници, а такви су, најзад, и маловерни или лажни хришћани. – Но и суво дрво кад се залије животворном водом Христовом, оживи и озелени. И осушени свет незнабожачки васкрсао је и оживео Христом Господом. Куд и камо пре покајани грешници хришћански.

Учинимо смотру над собом, браћо моја. Чинимо је сваки дан, Питајмо се сваки дан, да и ми нисмо због сујете постали помрачени и од Божјег живота отуђени. Скоро ће смрт, и крај, и суд. Осушено дрвеће биће бачено у огањ неугасиви.

О Господе Исусе, уме наш и животе наш, помози нам да умујемо Тобом и живимо с Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Још бих додао да је овај приступ веома важан и у нашој духовној мисији. На пример када разговарате са муслиманима веома је важно да покажете поштовање према њиховој вери јер ако поштујемо човека треба да покажемо да поштујемо његову слободу да верује у оно што верује. Потребно је свакако наћи и заједничке тачке нашег веровања и вредности које делимо. Бог нас учи да поштујемо сваког човека и његову слободу.

Наравно аргументовано можемо да идемо у поједина питања и подстакнемо размишљање о аспектима неке истине о којима саговорник није размишљао. Такође је веома важно да упознамо директно и непосредно шта други верују јер најгоре је некоме држати лекцију мислећи да знамо шта други верује и да му само прочитамо све шта је погрешно као неку оптужницу. Ту нема ни дијалога и љубави и такав приступ доноси потпуно супротне резултате јер показујемо се као самоуверени и претенциозни и наш саговорник све више увиђа разлику између оног што желимо да кажемо и оног што сами јесмо, а то је најгоре. Дијалог је увек тражење и покушај личног сусрета, а не декламовање дефиниција, фраза итд.

Увек много научим у разговору са људима других вера и осећам се увек богатији иако наравно не намеравам да променим своју веру. Други није увек опасност и не требамо га тако доживљавати јер то је као и свака агресивност, мржња и вулгарност знак слабости и личног комплекса. Веома је погрешно некоме рећи да лажно верује јер свако своје веровање формира на основу сопственог искуства Бога и заједнице са њим. Радије можемо да кажемо да је нечије веровање непотпуно или да има неких недостатака. Сетимо се чувене поуке старца Силуана о том питању како треба разговарати са римокатолицима. Старац је то тако једноставно и лепо рекао јер он говори из искуства заједнице са Богом љубави, а не из гнева или жеље да се пред неким докаже у својој ревности.

У разговору са многим страним људима приметио сам да су многи испуњени јаким предрасудама према нашем народу и први мој циљ јесте да покажем да ни ја ни многи други не мислимо тако. Тада се отвара много шири простор да саговорник заузме свој слободан став о нама и оним вредностима иза којих стојимо. Ништа се неће постићи ако кренемо да се агресивно убеђујемо са другим показујући се "храбрим борцима за истину" пред својим истомишљеницима. То је јако рудиментаран ниво комуникације у коме нема дијалога.

Архимандрит Сава Јањић

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3/13/12/11.12.13_rec_pastira_o_arsenije_arsenijevic_64kbps.mp3

Слово Љубве

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3/13/12/10.12.13_zbor_-_djakon_nenad_idrizovic_-_hriscansko_shvatanje_zivotinja_64kbps_.mp3

Слово Љубве

Надахнут одговор теолога Александра Милојкова ,који овим путем делимо са вама.

Сестро Екатарина,

ја стварно не видим везу између наших славних предака и "сорошових маринаца" који су нас окупирали?! Шта, криво им је што они немају такве претке, или шта дуго?

Говорити против етнофилетизма не значи не волети свој народ, напротив. То значи бранити свој народ од јереси, јер етнофилетизам је јерес осуђена од Цркве. Тај необуздани дух самохвалоспева је стран хришћанском духу (а тако близак оном јудејском, фарисејском) који каже да "нема више Јудеја ни Грка, већ смо сви једно у Исусу Христу". Мени је мука заиста, после свих ових година наше српске несреће, тих кафанских "великосрпских" хвалоспева, поклича "Србија до Токија", а Србија све мања и мања. Окусио сам ја рат, драга сестро. Био сам на Косову када је тамо било борби. Слушао сам "Бају малог Книнџу" како "опева" Косово и помислио "готово је, изгубићемо га, само због оваквих "патриота"". Нажалост, то се и десило. Тај човек, о којемгод српском крају да је запево, тамо више Срба нема. Зато ми је мука од тог етнофилетизма.

Шта са прецима? Њима част и слава, али шта је нама даље чинити, то је питање којим треба да се бавимо. То што смо потомци неких великих људи нам ама баш ништа не значи. Заправо, само нас може још више коштати зато што смо овакви какви смо (а јако смо лоши и покварени). Знаш како је Господ рекао: "Коме је много дато, много ће се од њега и тражити".

Знам и ја да сам потомак (по мајци) чувених хајдучких јатака Брдара (мајка је девојачко Брдаревић) и Чоњаге (од којих су Чоњагићи, опет моја фамилија) из "Хајдук Станка". Али, шта са тим? Тиме нећу задобити Царство небеско. Знам ја и ко су Вулетови ђетићи. Моја је супруга родом из Црне Горе, из часног племена Васојевића. Али, ако се ја сам не трудим и не следим Христа, онда моји преци само хране моју сујету. То је етнофилетизам. Треба да избијемо из главе да смо "најбољи", "небески", "најстарији". То су глупости и митоманија. Ми смо народ ко и сваки други што је. Има ли народа а да га Бог није створио? Наравно да нема, зато је сваки народ Божији народ и сви смо позвани на спасење.

Ја бих зато рекао да су "сорошеви маринци" последица наше сујете, казна за нашу гордост и непокајаност, абортусе, безбожност и издају предака и вере свете коју су нам оставили. Ови педери и њихова борба за "људска" права су пелцер засађен нашом руком безверја.

Сестро, немамо пуно разлога да се гордимо и поносиомо, али не треба ни да очајавамо. У сваком случају, хришћански приличи више да сами сбе укоревамо, него да се самохвалимо. Од овог првог можемо имати велике користи, а од другог само сујету и оно што са њом иде: пропаст.

- Може се рећи.

Када сам говорио да је монаштво најрадикалнији израз “уског пута”, нисам имао у виду да је оно нешто претешко. У многим ситуацијама у животу у свету је знатно теже. Монаштво је “уски пут” у смислу одрицања од многих ствари које обичним људима припадају по праву . И монаси се одричу од многих спољних ствари ради унутрашњег богатства . Али не мислим да је монаштво изнад брака, или да оно више омогућава достизање светости него брак. Било који пут, који човек изабере, ако он стреми ка Богу, - то је пут напоран, то су “тесна врата”. Ако човек тежи да живи по Јеванђељу, он ће увек наилазити на препреке и увек ће их морати савладавати. Монашки живот, као и живот у браку, дат је човеку ради тога да би он могао на тај начин максимално остварити свој унутрашњи потенцијал. Он је дат за добијање Царства Божијега којег свако од нас може задобити после смрти, али ми му се можемо приближити опитно још овде на земљи.

Из Ви сте со земљи - О Монаштву

Иларион Алфејев

Извор

Манастир Глоговац

Хвала вам. Тешко је поверовати да уопште има човека који је потпуни агностик. Неки људи заиста кажу да не верују у Бога или да он непостоји и заиста у њиховом искуству не постоји и нису га упознали и говоре истину. Много је људи који су на погрешан начин упознали Бога и доживљавају веру хришћанску као гушње слободе, креативности или је виде као опијум за народ. Нажалост, погрешне интерпретације хришћанства у историји директно су произвеле данашње форме атеизма.

Ипак ниједан човек не може бити индиферентан према Богу. Чак и познати атеиста Ричард Докинс стално говори о Богу и просто човек стиче утисак да би он јако много волео да доживи веру у Бога али се не осећа способан због своје огромне љубави према самом себи, и свом рационалналном интелекту.

Од атеиста много можемо да научимо. Шта је то што људе тера да не прихвате Бога кога хришћани исповедају? Најчешће разлог је у самим хришћанима који нису сами упознали Бога љубави и пројектују сопствену личност или идеологију на простор вере. Отуда и крсташки ратови и инквизиција и прогони Јевреја у Европи, Русији, отуда и повезивање хришћанства са крајњим десничарским идеологијама. Зар неки нису тврдили да хришћанство оправдава робовласништво, да сиромашни треба да живе у беди, а богати да уживају све материјалне добробити, зар и данас немамо оних који бране традиционални морал тако што позивају на линч оних који су посрнули итд. Увек исто то Бог каже, или како су крсташи говорили Deus lo vult. Проблем је у томе што то Бог нигде не говори већ други уместо њега.

У православној традицији имамо неизмерно богатство духовног искуства сусрета са живим Богом, неизмерно много сведочанстава светитеља, исповедника, мученика који нам помажу да познамо вољу Божију и у нашем времену. Изнад свега имамо самог Господа и његове речи и дела, његово страдање и васкрсење. Сигуран сам зато када бисм ми као хришћани били бољи сведоци свога Бога, много би мање било атеиста. Зато атеистима не треба прилазити са острашћеном мржњом већ са свешћу да они у наше речи никада неће поверовати ако претходно то ми сами не учинимо и потврдимо их својим делима.

Архимандрит Сава Јањић

Пост је важан за све хришћане али пост је средство, а не циљ. Циљ и поста и молитве јесте да себе још више учврстимо као чланове црквене заједнице јер спасење долази од Цркве као тела Христовог што потврђујемо и учешћем у евхаристији, а не од наших појединачних подвига и врлина или пак само правилног исповедања вере. Без поста и молитве као и врлина које стичемо држањем заповести Божијих подложнији смо страстима које нас одвлаче у индивидуализам и себичност и самим тим удаљују од Цркве као благодатне заједнице. Аскетизам је у потпуности у нашој Цркви у служби евхаристијског начина постојања, а сам по себи нема никакву вредност јер нечастиви нити једе нити спава па опет је оно што јесте.

Архимандрит Сава Јањић