Свети Јевсевије беше епископ града Самосата, који се налазио под влашћу Антиохијске патријаршије. У оно време када Аријева јерес, превлађујући, наношаше велике штете, и силно смућивана њоме Црква Христова се колебаше као лађа усред буре на мору, Свети Јевсевије се показа као муж правоверан, побожан, пун ревности по Богу, постојан, храбар и непоколебљив у православном вероисповедању.

После смрти великог цара Светог Константина у источној половини царства ступи на престо његов син Констанције. Као аријанац, цар Констанције веома помагаше аријанце и бораше се за њих. Стога за царовања његова беше велико гоњење на православне и злостављање православних. Тада и Свети Јевсевије поднесе не мала страдања од аријанаца због своје ревности за православну веру. А његова побожна ревност за Цркву Христову поче се обелодањивати преко следећег догађаја.

Када Патријарх антиохијски Евдоксије аријанац, пређе ради богатства на патријарашки престо цариградски, тада у Антиохији би сазван сабор свих епископа сиријских ради избора патријарха на место Евдоксија. У то време, како међу народом хришћанским, тако и међу епископима, беше мало православних, јер врло многи аријанствоваху, следујући зловерном цару. На том сабору Свети Јевсевије заузимаше не последње место међу епископима – првацима. Знајући добро за епископа севастијског у Јерменији Светог Мелетија да је правоверан и да се чврсто држи Символа вере Првог васељенског сабора никејског, Свети Јевсевије саветоваше свима да Мелетија изаберу за патријарха. Аријанствујући епископи не знајући Мелетијево правоверје и мислећи да ће он бити њихов једномишљеник, радо послушаше Јевсевијев савет. Они саставише заједничку одлуку о избору Мелетија, потврдише је својеручним потписима и поверише на чување Светом Јевсевију. А када затим добише царев пристанак на тај избор, они известише Светог Мелетија о избору и доведоше га у Антиохију, где би дочекан са великом радошћу.

У својству патријарха Свети Мелетије стаде учити своју паству пре свега врлинском животу и благим наравима, поправљајући искварен у срцима њиховим пут ка правоверју. Јер светитељ очекиваше да ће, исправивши најпре њихове зле нарави чупајући их са њиве срца њихових као трње и коров, лакше посејати у њима семе православља. Након мало времена народ, желећи да тачно сазна којег је вероисповедања њихов нови патријарх, стаде молити Патријарха да се изјасни о томе. Поводом тога Свети Мелетије изговори у цркви проповед народу. У њој он величаше православну веру, утврђену на Првом васељенском сабору у Никеји, и исповеди да је Син савечан, саприродан и раван Оцу, није створен него је Творац целокупне твари.

Оваква свенародна проповед силно узбуни и разгневи аријанце, а провославни се обрадоваше радошћу неисказаном, видећи на апостолском престолу таквог православног архијереја. Разјарени аријанци изгнаше из цркве архијереја Божјег у тридесети дан по ступању његовом на патријаршиски престо, и стадоше га свуда грдити, називајући га јеретиком савелијанцем. Затим подговорише цара, те осуди Светог Мелетија на заточење. И Свети патријарх би изведен ноћу из Антиохије и послат у прогонство. На његово место аријанци изабраше у Антиохији неког Евзоија, аријанца.

Свети Јевсевије самосатски, видећи какав немир стварају јеретици у Антиохијској цркви и како невин страда нови Архиепископ Свети Мелетије, веома се ожалости због тога, па напусти Антиохију и отпутова у свој град. По одласку Јевсевија, аријанци се опоменуше да се код Јевсевија налази на чувању одлука о избору Мелетија за архиепископа, својеручно потписана од свих епископа. Опоменувши се тога, они се узнемирише, бојећи се да их Јевсевије некада на сабору не оптужи због тога што су одмах прогнали архиепископа кога су сами сложно били изабрали. Стога аријанци замолише цара, који се тада налазио у Антиохији, да пошаље за Јевсевијем да врати поверену му одлуку. Цар одмах посла за Јевсевијем изасланика на најбржим коњима. Када изасланик сустиже Епископа Јевсевија и саопшти му царево наређење, он одговори: Поверену ми заједничку одлуку нећу вратити, док се сви они који су ми је поверили не саберу заједно (= на сабор).

Изасланик се врати празних руку к цару. Цар се силно разљути, и поново посла изасланика, написавши строгу наредбу да се епископу, ако не буде хтео дати ону одлуку, одсече десна рука. То цар написа, да би уплашио Светог епископа, а изасланику не нареди да тако поступи. Када царев изасланик поново сустиже Светог Јевсевија и показа му страшну наредбу, Свети Јевсевије, прочитавши је, одмах пружи обе руке на посечење, говорећи: Не само десну руку, него и леву одсеците; ипак ја нећу дати одлуку, која јасно изобличава злобу и безакоње аријанаца.

Изасланик се понова врати без одлуке и исприча цару све. Чувши такав одговор Светог епископа, цар се веома удиви његовом неустрашивом јунаштву и храбром постојанству, због чега он доцније хваљаше Јевсевија пред многима.

Након неколико година умре злочестиви цар Констанције. После њега дође Јулијан Одступник. Он поврати Светог Мелетија из заточења на антиохијски престо, али га потом поново изгна. За царовања Јулијанова Црква Христова стаде још веће зло трпети него за царовања Констанцијева. Јер ка аријанској јереси, која смућиваше све православне у васељени, придружи се гоњење од стране идолопоклоника. Сам цар, који се јавно одрече Христа, стаде отворено приносити жртве идолима, и подиже гоњење на хришћане, нарочито на свештена лица. Због тих гоњења остадоше у то време многе цркве без својих свештенослужитеља, и епископски престоли – без архијереја, јер једни од њих беху поубијани а други разјурени, или од аријанаца за владавине Констанција, или од идолослужитеља за владавине Јулијана. И да Господ не прекину Јулијанов живот и царовање, тешко да би иједна црква остала читава са својим свештенослужитељима.

У то страшно време Свети Јевсевије, прикривши свој архијерејски чин, обуче се у војничко одело, и у таком виду прохођаше Сирију, Финикију и Палестину, утврђујући хришћане у светој православној вери. Где би затекао цркву без свештенослужитеља, он је постављао јереје и ђаконе и остале клирике. А другде постављао је и епископе, и то од оних који су одбацивали Аријеву јерес и умовали православно. Ето, такву ревност по Христу, такав труд, такво старање и бригу о Цркви Христовој имађаше овај велики архијереј Божји Јевсевије.

Када безбожни Јулијан погибе хучно, за цара дође побожни и христољубиви Јовијан, при коме Свети Мелетије би понова враћен на свој престо. У то време Свети Јевсевије и остали православни архијереји стадоше слободно управљати својом паством. Затим, по савету Светог Јевсевија, Свети Мелетије сазва у Антиохији помесни сабор, на коме узеше учешћа двадесет и седам епископа; међу њима први после Мелетија беше Јевсевије. На том сабору бејаше и Свети Пелагије, епископ лаодикијски, о чијем чистом и светом животу казују следеће. У младости својој Пелагије би од својих родитеља привољен да ступи у брак. Али када би уведен у ложницу, он усаветова своју невесту да чувају своју девственост у чистоти. И тако под видом супружанства он живљаше са женом у чистој девствености, као брат са сестром. Сем тога он се одликоваше и многим другим врлинама, због којих би почаствован од Бога и од људи архијерејским чином. Пелагије имађаше велику љубав према Светом Мелетију и Светом Јевсевију, и беше њихов једномислени друг, борећи се с њима заједно за побожност. На том горе споменутом сабору антиохијском Свети оци наредише свима да исповедају и православно држе једносушност Сина са Оцем и веру, утврђену на Првом васељенском сабору у Никеји. На то пристадоше и аријанци и својеручно потписаше, ма да лицемерно, на неко време, да би учинили по вољи цару православном. А то учинише нарочито стога што се бојаху ових правоверних Светих архијереја: Мелетија, Јевсевија и Пелагија, који уживаху велики углед код цара. Јер побожни цар веома љубљаше ове стубове Цркве због њиховог правоверја, и светог живота, и необично их поштоваше, и слушаше их у свему. Због тога они беху страшни јеретицима; и јеретици се из бојазни присаједињаваху к Цркви.

Но када ускоро умре благочестиви цар Јовијан и на престо ступи Валент, јеретици се поново вратише на своје зловерје, као пси на своју бљувотину, претходно завевши цара у аријанство преко његове супруге Домнике, аријанке. И опет Православна црква би изложена страдањима, и пастири њени изгоњени. Тако опет би изгнан Свети Мелетије у Јерменију, Свети Пелагије у Арабију, а Свети Јевсевије би осуђен на заточење у Тракију.

Неправедна наредба неправедног цара о прогонству Јевсевија би донесена у Самосат на заходу сунца. Сазнавши за то, Свети Јевсевије позва к себи царевог изасланика и рече му: Данас ћути и никоме не говори због чега си дошао, јер ако народ дозна, испуниће се ревности, и узбуниће се, и убиће те, па ћу онда ја бити крив за твоју смрт.

Рекавши то, Свети Јевсевије обави вечерње богослужење. А кад паде ноћ он откри тајну и своју намеру једноме од својих верних слугу. И чим сви заспаше првим сном, он изиђе са слугом из архијерејског дома; слуга ношаше за њим узглавље и књигу. Када стигоше на реку Еуфрат, која тече близу градских бедема, они седоше у чамац да се одвезу у град Зевгму. Светитељ нареди веслачима да крену; и они сву ноћ се трудише веслајући, и сутрадан стигоше у Зевгму.

Самосаћани пак, дознавши да их је њихов свети архијереј оставио, предадоше се великом плачу и ридању, и уједно с тим стадоше распитивати куда је светитељ отишао. Један од житеља који беше видео како светитељ седе у чамац и нареди да га возе у Зевгму, исприча то народу. Тада многи одмах поседаше у многе чамце и појурише за светитељем, и достигоше га у Зевгми. И ставши пред лицем светитеља, они закукаше на сав глас, и силно настојаваху да се врати у њихов град. Али светитељ не пристаде. Тада они какве му све молбе не упућиваху и какве му све речи не говораху, припадајући к ногама његовим и квасећи их сузама, само да се врати к њима на свој престо. Свети Јевсевије их подсети на следеће апостолске речи: Свака душа да се покорава постојећим властима, јер нема власти да није од Бога; а што су власти, од Бога су постављене. Стога, који се супроти власти супроти се наредби Божјој; а који се супроте примају грех на себе (Рм. 13, 1-2).

Наводећи им ове апостолске речи, светитељ им говораше: Мени је немогуће да се противим царској наредби; исто тако и за вас није безопасно противити се царској вољи. – Тада они, видећи да не могу убедити светитеља да се врати, стадоше му давати за пут: један злато, други сребро, трећи одећу, а неки робове своје, пошто је одлазио у далеку земљу. Но светитељ узе врло мало од онога што му нуђаху. Опраштајући се с њима, Свети Јевсевије их поучи да се држе православне вере и апостолских догмата, помоли се за све, благослови их, па крену на предстојећи му пут, у Тракију, куда беше осуђен на прогонство.

Када се Свети Јевсевије налажаше у Истри, стиже глас да су Готи упали у Тракију и силно је пустоше. Због тога светитељ не пође даље, него остаде у Истри, и ту проведе све до смрти зловерног цара Валента. У град пак Самосат на место Светог Јевсевија би послан од аријанаца неки епископ Евномије, аријанац. Када Евномије улажаше у град, нико му од житеља не указа долично епископу поштовање, јер му ни један човек не изиђе у сусрет: ни богат, ни сиромах, ни занатлија, ни земљоделац, ни муж, ни жена, ни стар, ни млад, па чак ни дете. Јер сав град беше православан, и није хтео да указује поштовање зловерном епископу, нити да узме благослов од њега, нити да га види. Евномије онда уђе у епископију, и царском влашћу заузе саборну цркву и стаде служити у њој. Но народ престаде ићи у ту цркву, јер не љубљаше јеретика који у њој архијерејствоваше. И нико не дође к Евномију ни у цркву ни у архијерејски дом, те стога он беше у епископији стално сам самцит са својима, које беше довео са собом. О њему се прича да је, иако јеретик по вери, био добар по нарави, кротак, тих, смирен и према свима љубазан. О добродушности његовој казује се следеће.

Једном он уђе у заједничко купатило да се купа, и слуге затворише за њим врата, да не би други ушли тамо где се епископ купа. Евномије, дознавши да многи стоје пред вратима и желе да се купају, нареди слугама да отворе врата и пусте унутра све који желе да се купају заједно с њим. Онда многи уђоше, али, угледавши епископа где седи у топлом купатилу, остадоше стојећи, указујући му на тај начин поштовање. Епископ им предлагаше да уђе ко жели у исто купатило, али се они не усуђиваху. Тада Евномије разумеде да они из поштовања према њему стоје и неће да се купају. То га ожалости, и он изађе из воде и брзо се удаљи из купатила, не желећи да му указују поштовање. Људи пак који остадоше у купатилу, одмах испустише из базена воду, као оскврњену јеретиковим купањем, па добро опраше базен, јер им се гадило што се јеретик купао у њему. Затим загрејаше нову воду и спремише себи купатило. Дознавши за то, и увидевши да ни на који начин не може привући к себи народ самосатски, Евномије остави епископију и отпутова из града.

По Евномијевом одласку аријанци од свога зловерја послаше опет у Самосат епископа Лукија, отвореног вука и непријатеља Христових оваца. Грађани Самосата не указаше никакве почасти ни овоме епископу јеретику, као што не указаше ни његовом претходнику, те и он живљаше у епископији само са својима, пошто нико од православних не одлажаше к њему. А овце Христове, ма да беху без свога пастира (Светог Јевсевија), ипак добро памћаху његово учење и беспрекорно чуваху свету веру. Колико се православни гнушаху тог јеретичког епископа, види се из следећег догађаја.

Једном се, по своме дечјем обичају, врло много деце играху лопте на улици, добацујући један другоме лопту. Догоди се да у то време пролажаше туда епископ Лукије. Лопта случајно паде под коње и кола епископова. Видећи то, деца силно заграјаше: „Лопта се оскврнави јересју!… Лопта се оскврнави јересју!…“ Чувши то, епископ остави једног свог слугу да види шта то раде деца и због чега толико вичу. Деца наложише ватру, па стадоше кроз пламен бацати лопту тамо и овамо, да би је очистили од јеретиштва. Тако, не само зрели људи, него и мала деца гнушаху се јеретичког епископа, који беше као „мрзост опустошења“ на месту светом. Дознавши за то, Лукије не следова кротости Евномијевој, него се страховито разгневи и многа свештена лица православна разасла у најудаљенија места на заточење. Нећака Светог Јевсевија, блаженог Антиоха, свештеника изврсног, богоугодног, богонадахнутог и веома начитаног, посла у Јерменију на заточење; а знаменитог међу служитељима Господњим, ђакона Еволкија, прогна у Оасимску пустињу. Због тога немала жалост и туга обузе град Самосат.

После страшне погибије злог цара Валента стаде царовати правоверни цар Грацијан. Он одмах ослободи све архијереје, и друга свештена лица, који се налажаху у прогонству због православне вере, и нареди им да се врате на своје престоле. Тада се вратише: Свети Мелетије у Антиохију, Свети Пелагије у Лаодикију, Свети Јевсевије у Самосат. Исто тако вратише се у Самосат и сви прогнани аријанцем Лукијем, међу њима свештеник Антиох из Јерменије и ђакон Еволкије из Оасима. За православне то беше велика радост, а за зловерне – велика срамота.

По повратку на свој престо, Свети Јевсевије се заједно са осталим архијерејима, нарочито са Светим Мелетијем, стаде трудити око црквеног благоустројства. Прво се постара, са пристанком и са саветом Светог Мелетија, изабрати на архијерејске престоле, који су по свргнућу аријанских епископа били упражњени, људе достојне и чврсте у православљу. И посвећујући их у архијерејски чин, Свети Јевсевије постави следеће епископе: чесног Акакија у Верији, врлинског Теодота у Јерапољу, свог имењака Јевсевија у Халкиду, Исидора у Киру, а у Едеси, по престављењу Светог архијереја Варсе, узведе на престо исповедника Евлогија. Са богоугодним пак Марином, изабраним за епископа у аријански град Долихини, Свети Јевсевије пође сам у тај град, желећи да тамо очисти цркву од јереси и посади на престо православног архијереја. Када Свети Јевсевије улажаше у град Долихини, једна жена аријанка баци на њега ћерамиду са крова, удари га по глави и разби му је. Од те тешке ране Свети Јевсевије се разболе, и престави се ка Господу. Умирући, он закле све што беху с њим, да никакво зло не учине тој жени у одмазду. Јер Свети подражаваше Господа свог, који се молио за оне који су Га распињали, говорећи: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23, 34); а исто тако угледаше се и на Светог Стефана који се молио за оне што су га засипали камењем (Д. А. 7, 58-60).

Тако мученички сконча велики угодник Божји Јевсевије, пострадавши од аријанске руке за Сина Божјег, савечног и саприродног Оцу. Свето тело његово би враћено у град Самосат, и тамо чесно погребено са сузама и ридањем свеколиког народа хришћанског. А на архијерејски престо његов би изабран гореспоменути Антиох блажени, син сестре Светог Јевсевија. И Црква самосатска цветаше дивно у православљу, побожно славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част, слава, благодарење и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Тропар (глас 4):

Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Јевсевије: Моли Христа Бога да спасе душе наше

https://mitropolija.com/2025/07/04/sveti-svestenomucenik-jevsevije-3/

На Светој Литургији током певања Трисветe песме свештеник чита следећу молитву:

Боже Свети… удостојивши нас, смерне и недостојне слуге Твоје, и у овај час да станемо пред славом светог Твог жртвеника и дужно Теби поклоњење и славословље приносимо… опрости нам свако сагрешење, вољно и невољно, освети наше душе и телеса, и дај нам да у праведности служимо Теби све дане живота нашег…

Света Литургија је важан догађај, јер ми сви заједно приносимо Богу песму, славословље и служење, приносимо Трисвету песму. Сви заједно стојимо пред Богом, примамо Божје благослове и постајемо једно Тело – сачињавамо Цркву Христову. Када се окупљамо на богослужењу, ми сачињавамо Христову Цркву, Тело Христово, сједињено са Главом – Христом.

Али зар Бог има потребу да Му приносимо Трисвету песму? Не. Бог нема потребу ни да Му певамо, ни да Му говоримо узвишене речи, славословља, похвале и много чега још – али ми имамо потребу да то чинимо, имамо потребу да славимо Бога. Када славимо Бога, ми се исцељујемо, олакшавамо својој души, исцељујемо своје биће. То ми имамо потребу да славимо Бога, а Богу се од наших речи не додаје ни слава, ни нешто друго.

Када стојиш пред Богом, треба да стојиш са осећањем сопствене грешности. Да би ступио у општење с Богом, треба да имаш правилан однос према Њему – треба да будеш смеран, да у твојој души не буде те затворености која проистиче из егоизма и охолости. Када смерно стојимо пред Богом, отварамо своје срце да би оно примило Божју благодат, и молимо Бога да нас посети, да дође к нама по својој доброти – не зато што то заслужујемо, већ зато што је Он добар, човекољубив, милостив, и ми зато молимо да дође к нама.

Бог долази к нама не зато што то заслужујемо, већ зато што је Он добар и милостив

Када Он дође и посети нас, тада ћемо моћи да искористимо ту Божју посету – ако смо, наравно, правилно расположени према Њему. У супротном, када немамо правилан однос према Њему, онда, чак и ако Бог посети човека, он или неће то разумети, или ће одмах изгубити ту благодат, и ништа неће бити. То је важно за нас, јер Бог не посећује душе оних људи који не могу да препознају Његово присуство, који су изграђени на самоуверености и егоизму, који не траже Његову благодат.

И та Божја посета за коју Га молимо није неки догађај који се одвија у нашој машти, није нешто замишљено у нашем уму или нешто емоционално што се дешава у нашим емоцијама. Иако, наравно, када Бог посети нашу душу, сва наша чула се покрећу, и ум, и срце, и чула, све се активира, јер када Бог посети човека, он цео учествује у тој нествореној Божјој благодати.

Та благодат је такође енергија Бога, а не нешто апстрактно, не нешто што могу да знам, а могу и да не знам, што могу да осетим, а могу и да не осетим. Ја је осећам, и то је енергија. Она је као апарат који укључујеш у контакт, притиснеш дугме, и електрична енергија се канализује, апарат се активира, почиње да ради и врши посао. Тако и човек који се повезује с благодаћу, за њега је то повезивање с њом стваран догађај, који је 100% апсолутно и стваран.

Разуме се, када благодат борави у нашој души, тада се сва наша чула покрећу, и чулни, и душевни свет, и тело учествују у тој благодати, ми учествујемо у њој целим бићем. У благодати не учествује само неки један део.

Зато молимо Бога да нас посети. И када нас Он посети, прво што чини наша душа јесте да тражи опроштај од Бога, јер душа одмах схвата да је далеко од Бога, види да стоји далеко од Бога, да је Бог свет, пресвет, чист, тако светао, а ми се налазимо на великом растојању од Њега.

Он може да каналише своју благодат у нашу душу, али ми, са своје стране, разумемо да примамо Његову благодат зато што је Он добар, зато што жели да нам је да, а не зато што то заслужујемо, не зато што представљамо нешто, не зато што смо врлински, већ зато што је Он добар, праведан, милосрдан, добар и својом благодаћу нас посећује, и ми видимо како далеко стојимо од Њега. То осећање нас не ломи и не сатире у лошем смислу, већ ломи и сатире наш егоизам, тог идола кога смо сами од себе створили.

При том Бог не изазива у нашој души осећање гушења. Он нас не гуши – зашто? Зато што, када Бог делује, Он делује спасоносно за човека, спасава човека, не убија га, већ га спасава, допуњује, ослобађа.

Ми видимо како смо далеки од Бога, и тражимо од Њега опроштај, молимо Га да нас опрости

Чим Бог посети нашу душу, ми видимо где је Он и где смо ми, и у нашој души се рађа бол због те удаљености од Њега, и тражимо од Њега опроштај, молимо Га да нас опрости. Зато у молитви кажемо: Опрости нам свако сагрешење, вољно и невољно.

Ми молимо Бога да нам опрости. Реч „опростити“ (на грчком συγχωρήσω) значи „поставити човека заједно са собом, ујединити“. Када кажемо Богу да нам опрости, не мислимо на оно што на новогрчком значи: „Извини ме“. То јест не тако, као да неки човек има проблем с нама: ми смо му нешто учинили, и он се гневи, љути, не жели да нас види, јер смо га увредили, а ми му кажемо:

– Опрости што сам ти причинио зло!

И он се труди да нам опрости, то јест да прецрта наш грех. Реч „опростити“ има и дубљи смисао: ја не само да прецртавам твој грех. То јест тражити опроштај не значи да кажемо Богу:

– Прецртај наше грехе!

Бог не држи пред собом лист папира на коме би записивао наше грехе. И Он одговара:

– Не, нећу да опростим! – Па опрости ми! – Не, нећу ти да опростим! – Па опрости ми! – Нећу! – Опрости ми! – Нећу! Можеш хиљаду пута да кажеш: „Опрости ми“, па ћу да видим да ли да ти опростим!

Све је то људско представљање, детињасто, тако смо чинили када смо ишли у школу. Када кажеш Богу: „Опрости ми!“, то не значи да Бог крије злобу на тебе или памти неке чињенице које говоре против тебе. Не. „Опрости ми“ овде значи: „Веома Те молим, Боже мој! Исцели моје биће рањено, изобличено, осакаћено. Исцели ме својим присуством и прими поново у свој очински загрљај. Опрости ми својом љубављу коју имаш и коју ја не разумем, јер сам болестан, слеп, страстан, изобличен и не разумем да ме волиш. Ти ме волиш, бринеш се за мене, дајеш све, а ја, нажалост, то не разумем“.

„Опрости ми“ значи: „Молим те, Боже, исцели моје биће рањено, изобличено, осакаћено“

Опроштај је покрет у коме молимо Бога да нас исцели, јер на крају крајева проблем је код нас, а не код Бога. И када кажемо Богу: „Опрости ми!“ – у смислу који се данас обично укључује у ту реч („извини“), излази да Бог има проблем и да се гневи, а ми кажемо:

– Шта сада да радимо? Он се разгневио. Треба нешто да урадимо да му то прође!

И у случају с човеком почињеш да га смирујеш и мислиш: „Шта би још да урадим да му прође? Да му купим, не знам, добар сладолед и угостим га? Или да му поклоним букет цвећа, уз то рекавши и топле речи: ‘Па како си добар!’ и сл., нешто да обећам – и крај? Он се разгневио, и да то прође, треба нешто да урадим“.

У већини случајева осећање које гајимо према Богу такво је, управо: „Ја сам починио неколико грехова, али и Ти не држи злобу на мене због тога што сам их починио“ – и желим нешто да урадим, да Га смирим, да Му то прође, и да Га убедим да ме опрости!

Ствар је у томе што не треба Бог да се исцели, већ ја. Бог не гаји никакву злобу на мене због тога што сам учинио глупости, и Он се не мршти, не љути – то су моји пороци, страсти, болести у дословном смислу убијају моју душу. Зато кажем Богу: „Опрости ми, Ти, Лекару, очисти ме од тог отрова, да се разјасне моје очи, срце, да оживим, да се поново родим, јер умирем и пропадам“.

Ми молимо Бога да нам опрости, јер имамо то осећање Његове светости, и осећамо да нам Он може опростити свако прегрешење.

Доћи дотле да не видимо у себи грешке, то јест када не видимо своје грехе и не осећамо да је наше „ја“ рањено и покривено страстима – то је за човека трагично. Међу нама има таквих људи који, ако их питаш: „Имаш ли неки грех?“, одговарају: „Не, немам ништа такво“. То често чујемо. Не осећам да сам нешто урадио, ништа не осећам. То је дубок сан, као да спаваш под дејством пилула за спавање и никако не можеш да се пробудиш да би видео макар неколико својих грехова, да схватиш шта радиш.

Наравно, чињеница је да човеку није лако доћи до тог покајничког осећања. И знате када се заиста кајемо? Када видимо Бога, тада се и кајемо. До тада је наше покајање људско, има људске црте, није здраво, али и такво нам помаже.

А како да се покајем ако не знам Бога и никад нисам видео Његову светост? Па добро, још могу да разумем да сам починио грехове према ближњима. Зато људи, као правило, када дођу да се исповедају и наводе своје грехе: „Ја сам починио грехове: мрзим свог ближњег, оптужујем, трачарим, говорим неистину“, ретко ко ће рећи: „Ја не волим Бога“, или: „Ја наносим штету својој вези с Богом – мојим Оцем“. Јер је за њега Бог нешто непознато; он види само свог брата, ближњег, околне. Док духовни човек, када дође да се исповеди, прво што ће рећи јесте: „Ја сам увредио Бога, ранио своју везу с Њим и своју душу. Ја сам убио своју душу, ја сам убица сопствене душе – можда нисам убијао човека, али сам убио своју душу. Ја сам убио и душе других људи својим гресима, лошим примером и неделима!“ – рећи ће као да се заиста догодио стваран и јак пад.

Али да би се све то могло догодити у нашој души, треба видети светост Бога, и ако Га не видимо по благодати Светог Духа, онда ћемо макар вршити мале духовне подвиге у души. Хајде, када будемо имали мало времена, да размислимо о томе. То можемо да урадимо чак и када дођемо у цркву. Неки се често жале:

– Али како дуго траје та Литургија! Када би се завршила што пре!

Али управо Литургија ти даје време за то, у свету – то је сат-два, а у монаштву тих сати има много више, и ако узмемо у обзир наше животне околности, онда је можда то време једино које ћеш наћи да размислиш о себи, о својој души.

Литургија је то време да размислиш о себи, о својој души, да се разбереш у њој

Чак и ако не умеш да се молиш, чак и ако не разумеш шта каже свештеник, појци, удуби се у себе, у своју душу и погледај прошлост, истражи своју душу да би видео шта се с тобом дешава: „Куда идем? Ко сам ја? Шта се дешава унутар мене?“ То је ретка прилика коју имамо за то, ако узмемо у обзир савремене реалности света.

А где ћеш још наћи време за то? Дању мислиш: „Добро, увече ћу се помолити“. Али требаш да се осамиш увече на 5–10 минута, а деца почну бескрајно да лупају вратима, а жена ће чекати када ћете да седнете да разговарате, и мислиш:

– Добро, читаћу 5–10 минута вечерње молитве, прочитаћу неколико молитава, и све. Немам времена да се продубљујем, да улазим у своју душу.

Док Света Литургија, црквена богослужења, сама атмосфера Цркве помаже да уђеш у своје срце и извршиш ту ретроспекцију, да погледаш своју прошлост, садашњост и будућност, да размислиш о Божјем Суду, о свом кретању кроз време, о свему што видиш пред собом, да уздахнеш и кажеш: „Боже, опрости ми, помилуј ме! Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ Можда ћеш чак имати времена и да заплачеш.

Зато не пропуштајте црквене службе: то је једини простор и време које нам се даје да учинимо нешто у себи. Немамо друго време и простор, узимајући у обзир околности у којима живимо. Да живимо у пустињи, било би природно, али у свету га немамо.

https://manastirpodmaine.org/mitropolit-atanasije-limasolski-sila-oprostaja/

Икону Богородице Моденске/Косинске пренео је у Русију гроф Борис Петрович Шереметјев 1717. године из италијанског града Модене, током свог путовања и боравка по европским градовима.

Икона се назива и Косинска по месту пребивалишта (у Успенском храму) некадашњег села Косино код Москве (данашњи округ Москве).

Ову свету икону је Косинском храму поклонио цар Петар I, чијом благодатном помоћи је забележен велики број исцељења верујућих који су јој прибегавали.

По октобарској револуцији, у наступајућим годинама атеизма, са Косинске иконе скинута је сребрна риза и драго камење.

Године 1940. после затварања храмова у Косину, црквене утвари су опљачкане и уништене а чудотворну икону држава је запленила и пребацила у Музеј религије и атеизма, који се првобитно налазио у Москви, а затим у Лењинграду.

После II светског рата чудотворни образ је пребачен на чување у Музеј староруске уметности Св. Андреја Рубљова, који се налазио на територији Спасо-Андрониковог манастира у Москви.

Године 1976. светилиште је обновљено, након чега је три године икона била изложена у Музеју, а затим пажљиво чувана, до повратка у Косински храм.

Године 1991, 2. јула, икона је враћена Цркви. Тог дана, по благослову Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Алексија II, чудотворна икона је свечано пренета из магацина Музеја, у новоотворени Саборни храм Спаса Нерукотвореног, где је и освећена.

Потом је у богослужењу извршен свечани пренос чудотворног лика у парохију Косин. Испред светиње је прочитан акатист и служен водоосвећени молебан, након чега је чудотворна икона Богородице Косинске унесена у Никољски храм и постављена на посебан постамент.

Године 1992. 2. јула, након што је Светоуспенски храм враћен парохији, у њу је постављена чудотворна Косинска икона Богородице, где светиња остаје све до данашњих дана.

Сваке године парохијани Успенског храма у Косину врше литију до Светог језера са чудотворном иконом; према легенди, језеро је настало у древна времена, на месту где је некада стајала црква.

Икона се прославља 3.јула по новом, односно 20. јуна по старом календару.

Поред дана званичне прославе Косинске иконе, постоји и локално поштовање – прве Недеље по Вазнесењу Господњем.

Чуда

Пред овом иконом Пресвете Богородице названој Косинска/Моденска молимо се за исцељење од болести руку и ногу, колере, болести главе као и код лечења неплодности.

Чудотворни лик Пресвете Богородице постао је познат по бројним исцељењима и знацима благодати. Тако су, на пример, 1848. године мештани суседних села Косино, где је харала колера, неколико пута узимали чудотворну икону из Модене на молитву, након чега је страшна болест потпуно престала.

Изображење

На оригиналном изображењу приказана је Света Дјева босих ногу у целој фигури са Богомладенцем, Кога придржава левом подлактицом и тако Му чини удобно сместилиште. Спаситељ је окренут ка верном народу кога десном руком благосиља, док у левој руци држи свитак. Одевен је притом у хитон златне боје; као Цар и Првосвештеник.
Видимо да је икона у знатној мери оштећена. Позадина је у жутој-окер нијанси са такође приметним оштећењима.
Света Дјева је сасвим једноставно одевена на овом иконографском приказу; акценат је на Богомладенцу који је окренут ка народу. Горња и доња хаљина Приснодјеве су у браон нијансама са златним извезеним порубима, без икаквог украшавања.

На неким другим, скорашњим иконографским приказима, Богомајка такође у целој фигури носи Богомладенца, који је окренут од ње ка народу, кога благосиља. Руке Богородичине су испружене и Младенац обитава на њеним грудима – као код иконографског типа Богородице Велика Панагија (Свесвета). Овде Света Дјева није боса; одевена је у карактеристичну доњу хаљину плаве нијансе са црвеним мафорионом извезеним златним порубима. На раменима и пречасној глави њеној, налази се извезена по једна звезда – као симбол непорочне чистоте њене.

Тропар глас 5.

Радуј се, Заступнице целог света / и Заступнице нашег спасења! / Јер доневши чудотворну икону Твоју / радост и благослов си нам дала. Молимо ти се: / Госпођо, Богородице Христа Бога нашега, / моли се усрдно Сину твоме, / да нам дарује опроштење грехова, / мир свету / и спасење душама нашим.

Кондак глас 4.

Богородици приљежно увек притичимо, грешни и смирени, и припаднимо, у покајању зовући је, из дубине душе: Владичице, помози, милосрђем твојим, гинемо од мноштва прегрешења, не одврати се од слугу твојих, јер у тебе једину наду имамо !

Молтива Пресветој Богородици пред њеном чудотворном иконом Косинском/Моденском

О премилостива и пречудна целога света царице! Достојно те славим и величам од свих духова злобе заштитнице, неупоредива првопредстојатељице, Бога и Творца родитељко, свих сила. Благодарим ти за сву твоју благодарност, јер си благоволила јавити нам преславни пренос чудотворне иконе твоје: О свесилна рода нашега помоћнице! Услиши нас, молимо ти се, и јави милост твоју; која се пројављује на пречистом образу твом, јер ти са нама пребиваш стога те молимо усрдно: не помињи мноштво грехова наших, испуни нам мољења, даруј нам све што је потребно за живот и благочешће, избави нас од беда и сваке болести, најпре од смртне погибељи, од налета злих духова и људи и свакога пагубног дејства. Бди и спаси нас благодаћу својом, Владичице од учења неверних и сујеверја, од лукавих дела. Спаси нас и отаџбину нашу од сваких побуна, развратних настројења и злих духова, непријатеља вере православне. Спаси нас све, свеблага заступнице наша, да благочестиво житије наше земно завршимо, хришћански безболно и непостидно, мирну кончину примимо и небеско Царство наследимо. Да ти увек појемо, величамо и славимо те, као заступницу рода хришћанскога, са свима светима који угодише Господу. Амин.

https://mitropolija.com/2025/07/03/cudotvorna-ikona-majke-bozije-modenska-kosinska/

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Године 1157. Свети благоверни велики кнез Суздаљски, Андреј Јурјевич (Георгиевич), један  од првих ујединитеља и градитеља Руске земље, (из милоште звани Богољубским) напустио је Вишегород и упутио се у своју отаџбину, у Ростово-Суздаљску земљу.

Са собом је носио чудотворну икону Пресвете Дјеве Марије која ће се касније назвати Владимирска и постати заштитница целе Руске земље.

Путовање се одвијало неометано до места, где се сада налази Богољубов манастир. Међутим, 18 јуна, на десет врста од Владимира, поворка са иконом се без икаквих видљивих разлога зауставила и коњи се нису могли померити с места. Упркос замени коња, они се нису могли померити.

Кнез Андреј нареди читање молебног канона у част Божије Матере, пред Њеном чудотворном иконом, а сам се дуго молио на коленима и у сузама, узалуд – коњи се нису могли померили. Удаљивши се потом у свој шатор, кнез се мољаше у сузама насамо, када је пред зору заспао и удостојио се чудесног виђења.

Пресвета Богородица му се јавила са свитком у десној руци и рекла му да икону узме из Вишегорода и постави у Владимир, а да на овом месту чудесног јављања Њеног, подигне храм у част Њеног Рождества, као и манастир за монахе.

Чудотворна икона била је торжествено  враћена у Владимир, а на месту јављања Богомајке, кнез Андреј је дао да се од белог камена сазида црква Рођења Пресвете Богородице и потом на том месту осније манастир.

Само место где се јавила Пресвета Дјева – кнез је назвао Богољубивим или Богољубским, а близу новоподигнуте цркве и манастира, основан је град, Богољубов. У спомен на то чудо јављања Божије Матере – манастир су такође назвали Богољубским.

Од тада, спомен на чудесно јављање Богородице 1157. г. кнез је установио да се једном годишње празнује, и то 1. јула по новом, односно, 18. јуна по старом календару.

Изображење

Надахнут јављањем Свете Дјеве кнез Андреј, кога су од тог времена прозвали Богољубским, нареди да се на дрвету од кипариса, наслика икона Богомајке, управо онако како му се јавила.

Икона је насликана у изванредном грчком стилу у целој Богородичиној фигури са развијеним свитком у десној руци и левом руком подигнутом к Спаситељу. Лицем је окренута ка Господу Исусу Христу, који јој се у том трену јавио. На свитку је Њена молитва Своме Сину – да благослови место, које је Она изабрала.

У позадини иконе осликан је град Владимир и камена бела црква коју је кнез Богољубски дао саградити, после чудесног виђења Богоматере.

Године 1820. владимирски грађани Богољубску икону украсили су сребрно позлаћеном ризом, бисерима и венцима од драгог камења.

Новописана икона свечано је била пренета у новоподигнути храм Рождества Пресвете Богородице и названа је Богољубива или Богољубска.

У совјетско време после затварања манастира чудотворна икона налазила се у Владимиро-Суздаљском музеју.

У мају 1993. године Богољубска икона Пресвете Дјеве Марије, враћена је Цркви; сада се  налази у Успењском сабору, кнежевског манастира у Владимиру.

За древну светињу направљен је специјални кивот са посебним климатским условима, погодним очувању светиње.

Чуда

Пред овим образом молимо се за избављење од болести, стихија сиромаштва, националних расправа, путовања за која се молимо да се остваре на благочестив начин. Такође, пред њом се мајке моле за оздрављење своје деце.

Године 1771. установљено је у част Богољубске иконе ново празновање као успомена на чудесно избављење града Владимира и његове околине, од смртоносног поветарца. Као успомена на ту чудотворну моћ Богољубске иконе установљен је крсни вход за време кога се ова света икона 21. маја из Богољубског манастира превози у Владимир, одакле се 16. јуна враћа.

Молитва Богоматери пред Њеном иконом Богољубском

О, Пречиста Госпођо Богородице, Мати Богољубива, Надеждо нашег спасења! Погледај милостиво на верујуће с вером и љубављу који се приклањају Пречистоме Твоме образу; прими наше похвално пјеније и пројави топлу твоју молитву за нас грешне к Господу, да, презре сва  наша сагрешења, спасе и помилује нас! О, Предивна Владичице! Покажи на нама чудо милости Твоје. Молимо Те умилно, избави нас од сваке невоље, управи на пут сваке добродетељи и благости, спаси од искушења, беда и болести, отклони од нас клеветања и свађе; сачувај нас од пожара, глади, земљотреса, потопа; подај нам Своју милостиву помоћ  на путу, на мору и на копну, да не погинемо љуто. О, Свемилостива Богољубива Мати, с тврдим надањем упућујемо К Теби нашу смирену молитву! Погледај наше сузе и уздахе, не заборави нас у све дане живота нашега, увек пребивај с нама, и Твојим заступништвом и стајањем пред Господом подај нам наду, утеху, заштиту, и помоћ да те славимо и величамо Преблагословено и Свесвето име Твоје. Амин.

Тропар, глас 1

Богољубива Царице, Неискусомужна Дјево, Богородице Марија! Моли за нас од Тебе Љубљеног и Рођеног од Тебе Сина Твога, Христа и Бога нашега, подари нам остављење прегрешенија, мир нам подај, земљи плодова изобиље, и свему роду људском спасење. Градове наше Руске земље од најезде иноплеменика заступи и од међусобних свађа нас сачувај. О, Мати, Богољубива Дјево! О, Царице Свесвета! Ризом Својом покриј нас од свакога зла од видљивих и невидљивих врагова заштити и спаси душе наше.

Кондак, глас 3

Дјева данас предстоји Сину, руке Своје к Њему шири, Свети кнез Андреј радује се и с њим Руска земља слави, Богородицу Превечнога Бога.

Величање

Величам Те, Пресвета Дјево, Богоизбрана Отроковице, и поштујем образ Твој свети, из ког точиш исцељење свима који Ти верујући прибегавају.

https://mitropolija.com/2025/06/30/cudotvorne-ikone-majke-bozije-bogoljubska-bogoljubiva-3/

Прича о посленицима у винограду, пут у јерусалим и треће предсказање страдања, молба мајке синова Зеведејевих и о првенству,
исцељење два јерихонска слепца
 
1-7. Јер је Царство небеско слично човјеку домаћину који ујутро рано изиђе да најми посленике у виноград свој. И погодивши се с посленицима по динар на дан, посла их у виноград свој. И изишавши око трећега часа,[1] видје друге гдје стоје на тргу беспослени. И њима рече: Идите и ви у виноград мој, и што буде право даћу вам. И они отидоше. И опет изишавши око шестога и деветога часа, учини тако. А око једанаестога часа изишавши, нађе друге гдје стоје беспослени и рече им: Што стојите овдје цијели дан беспослени? Рекоше му: Јер нас нико не најми. Рече им: идите и ви у мој виноград, и што буде право примићете.
 
„Царство небеско“ је Христос, који се уподобио човеку примивши на себе наше обличије.[2] Још се назива „домаћином“, јер је Он господар куће, то јест, Цркве. Христос је, дакле, изашао из наручја Очевог да најми посленике у „винограду“, то јест, у проучавању Писма и испуњавању заповести. Он такође унајмљује сваког човека да ради у винограду своје душе.[3] Једнога унајмљује „ујутро“, дакле, у дечјем узрасту, другог у „трећи час“ – у младости. Трећег, опет, у „шести“ и „девети час“, када им је двадесет пет, тридесет година или више, или једноставно у доба зрелости. Последње унајмљује у једанаести час као старце, јер је много оних који су поверовали и у старим годинама. Ову причу можеш разумети и на други начин: ,дан“ означава време у коме живимо, јер у њему радимо као у току дана. Господ је, дакле, позвао у „први час“ оне који су живели у време Еноха[4] и Ноја;[5] у „трећи час“ оне из времена Авраама; у „шести час“ људе из времена Мојсеја; у „девети час“ Пророке, а у „једанаести час“, дакле, на крају времена, Господ је позвао незнабошце, који су били лишени сваког доброг дела. Њих нико није био унајмио, јер незнабошцима није био послан ниједан пророк.
 
8-16. А кад би увече, рече господар винограда приставу својему: Дозови посленике и подај им плату почевши од посљедњиж до првих. И дошавши који су око једанаестога часа најдољени, примише по динар. А кад дођоше први, помислише да ће више примити, и примише и они по динар. И примивши роптаху на домаћина, говорећи: Ево ови посљедњи један час радише, па их изједначи са нама који поднијесмо тегобу дана и жегу. А он одговарајући рече једноме од њих: Пријатељу, не чиним ти неправду; ниси ли погодио са мном по динар? Узми своје па иди; а ја хоћу и овоме посљедњему да дам као и теби. Или зар ја нисам властан у своме чинити шта хоћу? Зар је око твоје зло што сам ја добар? Тако ће бити посљедњи први и први посљедњи; јер је много званих а мало изабраних.
 
„Вече“ означава крај света. Дакле, на крају свако прима по један динар. „Динар“ је благодат Светога Духа која преображава човека по лику Божјем и чини га заједничарем божанске природе. Они који су живели пре Христовог доласка више су се трудили, јер још није била побеђена смрт, нити ђаво савладан, него је још владао грех. Али ми, који смо благодаћу Христовом оправдани Крштењем, добијамо силу да побеђујемо нашег непријатеља ђавола, кога је Христос већ победио и савладао. Према првом тумачењу, они који су поверовали у младости имају пред собом већи труд него они који су поверовали у старости, јер младић, борећи се са страстима, мора да носи бреме гнева и огањ по-жуде, док старац живи у спокоју (јер су се његове страсти примириле). Ипак, сви су удостојени једног истог дара и благодати Светога Духа. Ова прича нас учи да се и у старости могуће покајати и задобити Царство небеско, јер је то „једанаести час“. Светитељи не завиде онима који примају исту нагараду. Не било тога. Овде се, међутим, види да су блага која ће наследити праведници таква, да би чак и светитеље могла да подстакну на завист.
 
17-21. И полазећи Исус горе у Јерусалим узе насамо на путу Дванаесторицу ученика, и рече им: Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан првосвештеницима и књижевницима; и осудиће га на смрт; и предаће га незнабошцима да му се ругају и да га шибају и разапну; трећи дан васкрснуће. Тада му приступи мати синова Зеведејевих са синовима својим клањајући му се и молећи га за нешто. А он јој рече: Шта хоћеш? Рече му: Реци да сједну ова моја два сина, један са десне стране теби, а један с лијеве стране теби, у царству твојему .
 
Синови Зеведејеви (Јаков и Јован), мислили су да ако Господ иде у Јерусалим да ће тамо завладати земаљским и пролазним царством, јер су Га често слушали да говори: „Идемо у Јерусалим“. Будући побеђени људском слабошћу, наговорили су своју мајку[6] да она умоли Христа, јер су се они плашили да Му сами јавно приђу. Зато Му и прилазе кришом, како то каже Марко,[7] који пише да дођоше пред Њега Јаков и Јован, желећи да каже да су дошли тајно и насамо.
 
22. А Исус одговарајући рече: Не знате шта иштете. Можете ли пити чашу коју ћу ја пити и крстити се крштењем којим се ја крштавам? Рекоше му: Можемо.
 
Оставивши мајку, Господ се обраћа синовима, желећи да покаже како Му није непознато да су они наговорили своју мајку. Он им говори: „Не знате шта иштете“, то јест, тражите оно што је велико и страшно и анђелским силама. Како би их одвратио од таквих помисли, предочава им опасности које их чекају. Поставља им питање не зато што није знао одговор већ да би они својим одговором спознали да су рањени гордошћу, те се потрудили да испуне своје обећање. Зато им каже: „Пошто нико не може да има удела у Моме Царству, ако не буде имао удела у Моме страдању, кажите ми да ли сте спремни да пострадате на исти начин као и Ја“? „Чашом“ назива Своје страдање и смрт, ис-товремено показујући да је умрети лако као што је лако испити чашу вина. Зато и ми увек треба да будемо спремни на стра-дање. Овим такође показује да Он добровољно иде у смрт. Као што онога који испије чашу вина лако савлада сан, тако и онога који испије „чашу страдања“ обузима смртни сан. Своју смрт назива „крштењем“, јер њиме сви бивамо очишћени. Апостоли су, дакле, олако дали обећања, не знајући шта говоре, само да би добили оно што траже.
 
23. И рече им: Чашу, дакле, моју испићете и крштењем којим се ја крштавам крстићете се; али сјести мени с десне и с лијеве стране, није моје да дам, него којима је припремио Отац мој.
 
„Да ћете пострадати“, то знам. Тако се и десило, јер је Јакова убио Ирод, а Јована је осудио Трајан због сведочења речи истине.[8] „Али, да седнете (с десне и с леве стране), није Моје да дам, него онима којима је то припремљено“, то јест, онима који се нађу да поред мученичког венца имају и све остале врли-не. Такви ће примити дар. Овај дар је припремљен онима који су се трудили, исто као што победничке венце у играма добијају само такмичари. Замислите да се одржава трка коју суди сам цар, те да онај који уопште није трчао приђе и каже судији: „Дај и мени венац, о судијо, иако се нисам такмичио!“ Цар ће му свакако одговорити: „Није моје да ти без заслуге дам венац, јер он припада ономе за кога је припремљен“, дакле, ономе који је трчао и победио. Зато и овде Христос каже: „Не могу вам дати на дар да седнете с десне стране Мога престола, јер то место припада онима који су се потрудили и за које је то место припремљено.“ Запитаћеш: „Да ли ће тамо уопште неко седети?“ Знај добро да тамо нико неће сести. То место припада само божанској природи, јер коме је од анђела Бог икада рекао: „Седи мени с десне стране“?[9] Господ је наиме ово казао због њихове сумње, јер они су тражили да седну са десне и леве стране Господу не разумевши да је Онај, који им је рекао да ће сести на дванаест престола, желео да покаже каквом ће славом бити овенчани за своје врлине.
 
24-28. А чувши то десеторица, расрдише се на та два брата. А Исус дозвавши их рече: Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима. Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга; као што ни Син Човјечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе.
 
Када су десеторица видела како је Христос прекорио двојицу браће, и сами су почели негодовати, показујући да је и њима стало до такве части. Будући још несавршени, Јаков и Јован су желели да се уздигну над осталом десеторицом, док су остали апостоли, опет, завидели двојици браће. Пошто су се десеторица апостола смутила чувши ове речи, Господ их позива и умирује самим Својим позивом пре него што им је ишта рекао. Синови Зеведејеви су, наиме, насамо говорили са Христом, одвојивши се одос талих. Сада км Господ свима заједно говори. Будући да је знао да је властољубље велики тиранин душе, те заслужује оштру казну, Христос их још више смирава упоређујући их са незнабошцима и неверницима који трче за пролазном славом. Он их посрамљује говорећи: „Други људи се хвале тиме што су кнезови и владари, јер је властољубље страст незнабожаца, међутим, моји ученици добијају част по своме смирењу које се огледа у томе да онај који жели да буде већи треба да служи онима који су му потчињени, што је знак крајњег смирења. Ја вам то сам показујем, јер сам Владар и Цар на небесима који се смирио и дошао да послужи вашем спасењу. Служићу вам до те мере да ћу и душу Своју дати за откуп многих“, то јест, за све, јер „многи“ означавају све људе.
 
29-34. И кад они излажаху из Јерихона за њим пође народ многи. И гле, два слијепа сјеђаху крај пута, и чувши да Исус пролази повикаше говорећи: Помилуј нас Господе, сине Давидов. А народ им пријећаше да ућуте; а они још већма повикаше говорећи: Помилуј нас Господе, сине Давидов! И ставши Исус дозва их и рече: Шта хоћете да вам учиним? Рекоше му: Господе да се отворе очи наше. И смилова се Исус, и дотаче се очију њихових, и одмах прогледаше очи њихове, и отидоше за њим.
 
До слепаца су биле дошле гласине о Господу, и зато, када су чули да пролази путем, искористили су прилику, поверовавши да је Исус од семена Давидова по телу и да их може исцелити. Њихова вера је била толико јака да нису ућутали ни онда када су им претили, већ су још гласније повикали. Зато их Он не пита да ли имају вере, већ одмах шта желе, како нико не би помислио су једно желели, а Он им друго дао. Господ показује да нису викали да би добили сребрењак, већ да буду исцељени. Својим додиром их исцељује како бисмо и ми научили да је сваки уд Његовог светог тела животворни уд Божји. Иако Лука и Марко помињу само једног слепца, они, ипак, не противрече Матеју, јер су поменули оно што су сматрали важнијим. Друго објашњење јесте да Лука говори како је Христос исцелио једног слепца пре него што је ушао у Јерихон, док Марко помиње друго исцелење, када је Господ већ изашао из града. Да би сажео причу, Матеј у једном догађају обухвата оба случаја.
Под „слепцима“ разуми незнабошце које је Господ исцелио уз пут, јер Он није био дошао ради незнабожаца, већ ради синова Израиљевих. Као што су слепци по чувењу сазнали за Исуса, тако су и незнабошци по чувењу поверовали. Они који су претили слепцима, говорећи им да не помињу име Исусово јесу цареви-прогонитељи (хришћана). Они су покушали да ућуткају Цркву, али је Она још гласније исповедала име Христово. Зато је и исцељена и још јасније гледа светлост истине и иде за Христом подражавајући Му својим животом.

svetosavlje.org

Зашто је то тако? Зато што је Бог такав. Бог љуби све једнако, без разлике и без изузетка – то је основна истина Цркве – нема ни најмање промене у љубави Божијој према свему створеноме. Колико воли нас, толико воли и демоне. Он на исти начин и потпуно воли човека, Богородицу, али и ђавола – без да некога воли више, а другог мање. Јер да Бог неког воли мање, а неког више, то би значило да је Његова љубав ограничена, да има меру, да има страсти, да трпи промене, да није савршена и потпуна.

А управо то се дешава нама, који не љубимо Бога увек једнако. Сатана уопште не воли Бога, а Богородица га воли свим својим бићем. Тако га неки од нас воле 10 посто, неки 20 посто, а неки 100 посто и управо та мера љубави одређује наш однос са Богом, а то зависи од нас, а не од Бога. И то је оно основно што би свако требао да зна, да не би кривио Бога како друге воли више од њега или како се Бог на неког гневи више, а на неког мање.

Према томе, када знамо ко је наш Прволик тј. Бог, онда можемо да разумемо и другог човека. Тако ћемо, на послетку, схватити да не можемо неког да волимо више, а неког мање и да не треба да будемо груби и охоли према, на пример, преступницима и онима који су у тешкоћама. Нећемо се моћи тако понашати. Једноставно, ни у души се нећемо тако осећати. А то ново, добро расположење, ће свакако имати одјека и у друштву у којем живимо. Јер ми смо друштвена бића и све има свој одјек. Требало би да имате овакву љубав за све и свја, без изузетка. А да ли би требало да постоји мера за ту савршену љубав? Не. Ако се тако питамо веома смо ниско на лествици љубави. Свако са својом мером. Ето, имали смо велике светитеље, па добро. И ми бисмо да достигнемо савршену љубав. Али ми имамо мало љубави, па ипак говоримо о савршеној љубави да бисмо видели пут којим треба ходити. А савршена љубав је када се према човеку односиш са потпуном, искреном љубављу. Љубав није испуњавање својих хтења и жеља, она није лакомислена и, да тако кажем, глупа. Ако волим то не значи да сам глупак, да живим у сновима и не видим шта се око мене дешава, или да све видим ружичасто. Не.

Божији човек није безуман или малоуман. Како се некада говорило, ако идеш у Цркву, малоуман си. А данас говоре да си заостао, старомодан. То, наравно, није тако. Шта се заправо дешава? Једноставно из човекове душе се уклања страст – он види шта се дешава, препознаје страсти, познаје зло, лукавства, види их, види он све сплетке, веома добро их разуме, али другом човеку не приступа острашћено. Такав човек може да изглади ствар, на једна миран, неострашћен начин, наравно колико је то могуће. А зашто он то постиже? Зато што такав човек има апсолутну љубав. Ово је веома важно, јер ако немамо такву љубав, непрестано ћемо осећати тежину, а кроз живот та обремењеност ће се само увећавати, јер посведневно гледамо и срећемо се са људском злобом – подозривошћу, отуђеношћу, а онда и ми постајемо непријатељски настројени према другима, без обзира да ли то желимо или не. Таква је људска несавршеност.

Ако не будеш имао пажњу и спремност да се позабавиш овим питањима, и ти ћеш постати исти такав, и бићеш у истом млину у којем ћеш и ти да мељеш и тебе ће да мељу, и више нећеш бити у стању да поднесеш ни најмањи подвиг или тешкоћу у животу, чак и ако буду повезани са онима које највише волиш – јер се може десити да те у једном тренутку и најближи изневери или једноставно није у стању да ти пружи то што тражиш, не може да ти пружи апосолутну љубав. Једнставно наиђу такви тренуци. Такав је живот. Е, то је оно главно, како ћемо се понети и држати у таквој ситуацији када нешто не може да буде по нашој вољи, онако како смо замислили!

Ако немамо милостиво срце, онда и ми улазимо у исти млин, који ће нас потпуно самлети у свим нашим тешкоћама, разочарењима и горчини, јер нисмо васпитали срце да има духовно благородство, које се задобија када састрадавамо и искрено љубимо сваког човека. Зато што једино када поштујеш и саосећаш са другим човеком, онда можеш и да га разумеш. Док не достигне ту меру, твоје срце треба да буде веома осетљиво и пажљиво, у смислу да осећа покрете и настројење других људи. Како у супротном да разумеш другог човека, ако ти је срце тврдо и окорело?

Када срце постане тврдо, просто камено од страсти, греха и користољубља, оно не разуме ништа од овог, а спремно је да чини права злодела, на пример да убије и да се при томе смеје. Или да посматраш како неког убијају, и да те то уопште не занима, да те се не дотиче. Човек може да буде и као гвожђе и као памук. Колика је само разлика између гвожђа и памука! Има људи који уживају да малтретирају друге, а има и оних који искрено тугују само зато што су чули или помислили нешто што им оптерећује савест. Не мислим овде на оне коју пате од неке душевне болести, већ на оне простодушне и осетљивог срца, које се стиче када се човек подвизава по Богу и нема никакве везе са депресијом. То није депресија, није некакво болесно очајање, већ дубока свест о томе шта се збива у нама и око нас. Треба почети од сасвим једноставних ствари. Од начина на који разговарате са другима, од тога како ћеш да му помогнеш, од милостиње коју дајеш – даш некоме динар, и шта с тим? Зашто нам је Христос рекао да будемо милостиви? Зато да би сиромашни постали богати? Или богати осиромашили?

Наравно да не; већ је смисао да општимо са другим човеком. Смисао давања милостиње о којем се говори у Јеванђељу нема социјалну позадину већ духовну – да те научи да општиш са својим братом, да састрадаваш са њим у тузи, да му се нађеш у нужди, да научиш да се одричеш, да схватиш да постоји други човек, да будеш спреман да ти умерш да би твој брат живео. Наравно, сваки човек сходно својим снагама и сили. Као што је сам Христос умро да бисмо ми живели.

Митрополит Атанасије Лимасолски

извор

„Доста.“ Да ли је ико икада размишљао о овој речи – о једноставној елоквенцији ове речи? Тако једноставна, а опет тако моћна, тако дубока реч. Рећи „доста“ може звучати као неуспех, као одбијање, као „не могу“. Али да ли јесте? Да, вероватно јесте, ако живимо у „духу новог доба“, у добу „више“, у коме се мера успеха мери количином материјалних добара коју стичемо. Жеља за „више“ је у корену анксиозности, зависти, стреса, огорчености, друштвеног поређења, захтева за „све више и више и више“. Али „довољно“ не значи премало. „Доста“ није конзервативизам који игнорише наш потенцијал, већ напротив – „довољно“ значи остварити управо супротно. То значи не везати се за наше успехе и достигнућа, за нашу успостављену репутацију способних стручњака, јер често можемо видети људе који су исцрпљени не неуспехом, већ својим успехом. Историја познаје много таквих људи који су постигли све — успешну каријеру, признање, утицај, али су изгубили унутрашњи мир, а затим их је сустигао неуспех. Недавно сам наишао на цитат Била Гејтса: „Успех је лош учитељ. Заводи паметне људе да мисле да не могу да изгубе.“ То је такозвана илузија контроле — осећај да када једном постигнемо неки велики успех, можемо га задржати заувек. Морамо бити веома опрезни да не дозволимо да тај успех постане наш „бог“ — идол, да му се не клањамо, да се не вежемо за њега, да не размишљамо само о њему, јер је то илузија која ће нас довести до духовног уништења. Врло често, у својој жељи да стекну више — славу, новац, моћ, људи не схватају да ризикују нешто што им је важно како би постигли нешто што им је неважно, нешто што им није потребно, јер „шта вреди човеку ако добије сав свет, а души својој науди?“ (Матеј 16:26). Размишљајући о овим речима, морамо да изаберемо — да имамо или да будемо, да направимо избор између бескрајног напора и благодатне потпуности. Да ли имати материјална добра и земаљски успех или стећи вечна добра и вечни живот? Данас свету све више нису потребни људи који могу све, већ људи који знају да разликују шта је важно. Рећи „Доста“ није знак слабости, већ зрелости. Мудрост да знамо када да станемо, храброст да се одрекнемо сујете, вера да ствари имају вредност само ако у њима постоји Божје присуство. Схватимо и верујмо да свако добро, сваки успех, свака сила „долази одозго, силази од Оца светлости…“ (Јаков 1:17) и захвалимо им на томе, јер Свети Павле сведочи: „Доста вам је моја благодат“ (2. Кор 12:9). Христос нас није позвао да се такмичимо — ни у побожности ни у служењу. Он нас је позвао да пребивамо у Њему, као што нам је рекао: „Ко пребива у мени, и ја у њему“ (Јован 15:5). Тек када Га ставимо у центар свог живота, схватићемо да прави успех није у ономе што радимо, већ у ономе ко живи у нама. Наша вредност, наш успех, наша достигнућа долазе од тога колико смо дозволили Христу да нас преобрази. Он је наш успех. Јер када примимо Тело и Крв Христову, све у нама постаје Христос – наше руке, наше ноге, сваки део нашег тела, наш ум, али само од нас зависи да ли ћемо га пустити у наше срце и да ли ће и оно постати Христос. Јер у Њему је пуноћа – не само знања, већ и самог живота – „Ја сам пут и истина и живот“ (Јован 14:6).

Проналажење довољности не значи одустајање од наших снова, наших циљева или наших тежњи, већ њихово стављање у правилну перспективу – кроз призму вечности, потчињавање њих Христу. Прихватање живота са захвалношћу, уживање у свакој доброј ствари као дару, а не као поседу. А када схватимо да „довољно“ није ограничење, већ ослобођење, тада ћемо моћи да живимо у миру – са Богом, са самим собом и са другима. Дух времена ће нас све више подстицати да се поредимо и меримо своје животе земаљским стандардима: да будемо успешни као..., да имамо више моћи и утицаја од..., да имамо већу духовност од... Али Христос нас не позива на такмичење, већ на пребивање (Јован 15:5). Са Христом нисмо вољени због нашег успеха, већ смо успешни зато што смо вољени.

Тај тихи, мали глас у нама је довољан, који нам шапуће: „Господ је Пастир мој, ништа ми неће недостајати“ (Пс. 22:1), то јест, Бог ми је довољан.

Аутор: Петја Цурева

приредила: Ј. Г.(Поуке.орг)

извор