Патријарх Пајсије несумњиво је један од највећих поглавара Пећке Патријаршије из времена ропства под Турцима; он је своје високо црквено достојанство и сјајну јеванђелску просвећеност спојио са божанским врлинама молитвености, дуготрпљења и смирења, а посебно трудољубља и апостолског пожртвовања за своjу од Бога повјерену му паству и свој српски род.

Пајсије бјеше изданак из свештеничке породице, син побожних родитеља свештеника Димитрија и Дафине, рођен средином 16. вијека на Косову, у мјесту Јањево због чега се зове Јањевац. Није познато гдје се замонашио, али се зна да је прве године свог монашког живота провео у Пустињи Анића, коју помиње у запису на својој књизи Бесједа Св. Јована Златоустог.

Крајем 16. вијека постао је новобрдски митрополит. Већ тада је, као добар архипастир стекао лијеп углед код свештенства и народа, посебно се истичући чврстином карактера, трудољубљем, смирењем, сталним изучавањем Светог Писма и светоотачких књига. Патријарх Јован Кантул, прије свог заточеништва одредио га је за свог Егзарха, а пошто су из Цариграда 1614. доспјеле тужне вијести до Пећке Патријаршије да је Јован од стране османских власти осуђен на смрт, Пајсије је саборно и канонски изабран за новог патријарха, нешто мало прије мученичке Јованове смрти.

Пајсије је веома успјешно крманио бродом Српске Цркве као њен поглавар, пуне 33 године (1614–1647) све до своје блажене кончине. Остало је предање да га је као стољетног старца у Будисавцима повриједио биво те да се послије два дана боловања упокојио у Патријаршији. Речену предсмртну незгоду, уколико је поменуто предање истинито, треба схватити као последње искушење овог Божјег праведника, не узимајући је као аргумент против његове светости, као што се ни пад са цркве Атанасија Атонског никада није користио као доказ против светости тог преподобног.

Патријарх Пајсије несумњиво је један од највећих поглавара Пећке Патријаршије из времена ропства под Турцима; он је своје високо црквено достојанство и сјајну јеванђелску просвећеност спојио са божанским врлинама молитвености, дуготрпљења и смирења, а посебно самопрегорног трудољубља и апостолског пожртвовања за своjу од Бога повјерену му паству и свој српски род. Наследник је знаменитог Пећког Патријарха Јована Кантула, свештеномученика, кога назива својим учитељем. Јован је као покретач устанака против Османлија извео Србе на свјетску историјску сцену, али са трагичним последицама. Наслиједивши пољуљани Пећки трон послије пропалих устанака Срба у Херцеговини и Банату, послије заточења и мученичке смрти свог великог претходника, Пајсије је добро разумио своју улогу у плачевном стању своје пастве. Схватио је такође да су била неискрена обећања појединих западних сила и Римске курије, мотивисана искључиво сопственим и прозелитским интересима, о плану да заједно са православним балканским хришћанима, прије свих Србима, коначно потисну Турке из Европе. У односу на нешто раније, релативно мирно вријеме Соколовића, положај Срба и Пећке Патријаршије у моћном турском царству бесповратно се погоршао због буна и устанака против царевине у којима је српска јерархија под вођством Патријарха Јована Кантула имала водећу улогу. Најсуровије казне (спаљивање моштију Светог Саве, азијатска мучења и убиства Светог Теодора вршачког и Јована Кантула) биле су само знак фанатичне ријешености Османлија да примјеном најгрубље силе једном за свагда Србе учине покорном рајом. Биједан положај Срба и Пећке Патријаршије користила је римокатоличка пропаганда као згодну прилику за ширење уније на подручју српских земаља, док је Охридска архиепископија настојала да укине Пећку Патријаршију, а њене епископије себи потчини.

Патријарх Пајсије гајио је искрено поштовање према свом „светопочившем“ претходнику свештеномученику Јовану, али је као поглавар и етнарх направио заокрет у односу на његову политику. Није се ослањао на западне силе и папу (мада раније успостављене везе није у потпуности прекидао), није своју паству под стицао на устанке против моћне османске царевине (није ни било никакве прилике за њихов успјех), али је остварио извјесне контакте са Руском царевином и од ње издејствовао редовну помоћ за Патријаршију. Ови контакти протоком времена ће добијати на значају и развијаће се у различитим правцима на цијелом канонском подручју пећких патријараха.

Пребивајући на Пећком Трону више од три деценије, Пајсије је успио да духовно обједини своју од Бога повјерену му паству, коју су претежно чинили Срби, а међу осталима било је Бугара, Грка и Влаха, да утврди јединство Цркве и појача благотворни утицај Патријаршије на све области њене јурисдикције. Сав његов дугогодишњи и непосустали рад био је усмјерен на распростирање јеванђелске вјере, хришћанске просвећености и културе. Проповиједао је јеванђеље Христово личним примјером и живом ријечју, али и књигом, иконом, унапређивањем љепоте храмова и богослужења, састављањем житија и светих служби; ходећи свагда стопама Светога Саве показао се његовим достојним наследником и стао у ред светих архиепископа и патријараха пећких: Арсенија, Никодима, Данила Другог, Јоаникија, Макарија и осталих који свето поживјеше и Богу угодише.

Овај свети Пастироначалник нарочито је прославио Пресвету Тројицу, Господа Христа и Пресвету Богородицу, једнога Бога дивнога у светима својим састављањем светих служби и житија Светом Цару Урошу (служба и житије), преп. Симону монаху (синаксарско житије и служба), Светом Стефану Штиљановићу (синаксарско житије) успостављајући и ширећи светачке култове ових Божјих угодника из рода српског. Зачудо да Преп. Симон монах, Краљ Стефан Првовјенчани није имао ни службе ни званичног култа све до Патријарха Пајсија, иако је и раније сликан и повремено помињан као свети. Тек од Пајсија и његовом заслугом заживио је култ светог краља и његових моштију дајући дивне и свете плодове до данас. Свети цар Урош прво се јавио неком побожном простом човјеку из Овчег поља када су и откривене његове свете мошти. Касније, крајем 16. вијека, Пајсије му је, још као новобрдски митрополит, спјевао тропар и кондак. Послије неколико деценија Свети се трикратно јавља Пајсију с прекором: „Зашто ме заборависте?“ Из љубави према последњем и светом владару из светородне лозе Немањића овај Патријарх „са придворнима“ написао му је службу и житије користећи, како сам свједочи, старе српске родослове, љетописе и Пећки хрисовуљ, али и различита усмена народна предања. У житију се казује како је краљ Вукашин, да би приграбио сву власт, убио младог Уроша (што не одговара историјској истини), а у служби се прославља као мученик.

Овим житијем, осим што прославља младог вјенценосца због његове дубоке побожности и жртве, Пајсије оснажује култове светих Немањића и Светог кнеза Лазара, реафирмишући њихову владарску идеологију као темељ српске државотворне свијести. Ово Патријархово понирање у прошлост није било бјежање од реалности него антиципација будућности, која је на плану идеја предуготовљавала народно ослобођење и обнављање српске државе.

Свети Патријарх сачинио је списе о Светом Цару Урошу са поузданим доживљајем његове Богом објављене светости, али према недовољно поузданим изворима и маштовитим народним предањима, па му не треба узети као гријех то што није био у могућности да боље провјери биографске податке из живота посљедњег српског Цара. Завршавајући поменуте списе он са великим смирењем оставља завјештање да се поправи оно што буде погрешно напомињући да је ова дјела сачинио ради љубави и славе Светога. Због тога ваља навести завршетак Урошевог житија да бисмо правилно разумјели његов поступак, околности и мотиве за писање: „Молим вас и убеђујем, оци и браћо и чеда, ако што буде погрешно, било у којој стихири или реду, или у којој речи, исправљајте, а не куните, Господа ради. Јер не писа Дух Свети нити муж свети, већ рука грешна и дух малаксао, у последња времена невољна и насилна од безбожника. Сам Господ зна да само од усрђа и љубави ово написах вашој љубави, да благодат Божија буде са свима вама, и будемо ми једно стадо и један пастир, и јер њему доликује слава, част и поклоњење Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова, амин.“

Култ Светог Стефана Штиљановића био је заживио у Срему и Славонији већ средином 16. вијека. За потребе утврђивања и ширења култа новог српског светог на подручју цијеле Патријаршије Патријарх је написао кратко Стефаново житије са насловом „Кратко повесно слово о Светом кнезу Стефану Штиљановићу“.

Патријарх Пајсије био је велики књигољубац, библиофил у најширем смислу те ријечи, један од најпросвећенијих српских архијереја 16. и 17. вијека, човјек књиге и службе Ријечи Божјој. Посебно је запажен његов самопрегорни вишедеценијски труд на очувању богослужбених књига и унапређењу српске писмености. Приликом својих канонских посјета епархијама на пространом подручју Патријаршије и његових многобројних посјета нашим светињама вршио је увид у стање богослужбених књига и манастирских библиотека, заповиједао да се оштећене књиге преповезују, а ако није било друге могућности односио их је у Патријаршију да их сам обнови, а касније и врати одакле их је узимао. Сачуван је велики број његових драгоцјених записа на богослужбеним и другим душекорисним књигама које је сам заштићивао од даљег пропадања преповезивањем и новим коричењем. Посебно је обраћао пажњу на љепоту књиге. Осјењен љепотом рукописног Псалтира из Привине Главе (сада звани Минхенски Псалтир, изванредне умјетничке вриједности) узео га је из тог манастира и однио у Пећ да би га користио као предложак за израду новог илуминираног Псалтира за потребе Патријаршије. Пајсијев препис доспио је у Народну библиотеку Србије гдје је, нажалост, и уништен приликом бомбардовања исте 6. априла 1941.

У Пајсијев књижевни рад, осим горе поменутих житија и служби, спадају и: препис и дорада Пећког поменика, дјелови Бранковићевог љетописа, преписи служби Светом Јеванђелисти Луки и Светом Андреју Првозваном, три синђелије новопосвећеним епископима, једна пастирска посланица, многобројни записи и посланица папи Урбану о којој ће још бити ријечи.

Трагајући за мотивима неуморног рада на очувању и умножавању богослужбених књига, чиме је Пајсије у својој епохи оставио печат своје „снажне и активне личности“ Ђоко Слијепчевић каже да нијесу његове „чисто библиофилске, у основи аристократске, побуде биле главни узрок због чега је он сређивао и прикупљао црквене књиге“. Ослањајући се на податак да је римокатоличка пропаганда за потребе свог дјеловања међу православнима 1627. основала своју типографију да би штампала ћирилицом унијатске богослужбене књиге које би њени мисионари растурали по Босни, Србији, Влашкој, Молдавској и Русији, Слијепчевић претпоставља да је Пајсије настојао да обезбиједи своју Цркву потребним јој књигама и тиме сузбијао ширење унијатских књига и остварење циљева Пропаганде.

Овај богомудри Пастироначалник одликовао се способношћу да обједини све богодане таленте и стваралачке силе српског клира, властеле, људи од знања и пера, као и цијеле његове благочестиве пастве. Духовној и културној обнови започетој у вријеме Соколовића, настављеној у доба Патријарха Јована, он је дао нови замах. Говори се о томе да је он у односу према Турцима слиједио идеје Соколовића, међутим, ваља имати у виду да су се у међувремену прилике драстично на горе промијениле: османске власти више нијесу имале повјерења и благонаклоности према Патријаршији, нити је Пајсије имао покровитеље и рођаке у вишим круговима државних власти као што су имали Соколовићи. Те крупне недостатке у извјесној мјери надомјештао је светитељски дух и ауторитет мудрог Патријарха Пајсија. Захваљујући његовом труду и утицају српске епископије, поједини манастири и јаче црквене општине изграђивали су се као духовни центри у којима се његовала писменост, живопис и умјетнички занати. Брижно се водило рачуна о очувању и заштити културног наслеђа. У свим видовима стваралаштва на широком подручју патријарашке јурисдикције тог доба, може се препознати благотворни утицај овог просвећеног архипастира, човјека изоштрених критеријума за духовне и умјетничке вриједности. Велика имена српског живописа прве половине 17. вијека Георгије Митрофановић и Јован (до недавно звани Козма) били су Патријархови одани сарадници, оспособљени да испуњавају његове строге умјетничке захтјеве. Са његовим благословом украшавају светиње по српским земљама поп Страхиња Будимљанин, Андрија Раичевић и епирски сликари Никола и Јован.

Једна група анонимних фрескописаца која се под Пајсијевим утицајем формирала у Патријаршији и тамо оставила значајна остварења, тридесетих година 17. в. наставила је свој рад у сливу Западне Мораве сли кањем Благовештења кабларског и цркве манастира Никоља, Јежевице код Чачка и цркве Сретења у Милићима код Студенице.

Пајсије као књижевник и библиофил био је примјер за углед осталим ученим Србима, нарочито из монашког лика, који су се бавили књижевношћу и преписивањем богослужбених и других душекорисних књига. Било их је велики број на Светој Гори (ман. Хиландар, Свети Павле) који су одржавали редовне везе са Патријаршијом и својим и завичајем, али не мање и по нашим манастирима од Јужне Србије до Срема и Славоније, а нарочито на подручју тадашње Херцеговине. У том времену стварања и појачаног интересовања за књигу у поробљеној нам отаџбини ондашње идеале српског књижевника највише су достигли Патријарх Пајсије и њему по перу и духу подобни јеромонах Гаврило Тројичанин.

Пајсије као архипастир светосавске нарави извршио је снажан утицај на све слојеве народа посебно на јерархију и културне дјелатнике који су изграђивали систем вриједности без којих Срби и православни хришћани Пећке Патријаршије не би могли сачувати ни вјеру ни културно-историјску самосвијест. Овај свети Пастироначалник је најзаслужнији за то што је наш народ његове епохе, у вријеме турскога ига, достигао висок ниво црквености и створио блиставу културу. Под његовим духовним утицајем били су свети тог доба, његови млађи савременици и саслужитељи у Христу, Свети Василије Острошки и Преподобни Стефан Пиперски: обојицу је рукоположио, Василија за епископа у Пећи, а Стефана за јеромонаха у Морачи. Житије Светог Василија свједочи да га је мудри Патријарх Пајсије, видећи његову вјеру и врлине, приволио да се прихвати архијерејске службе и Хумско-херцеговачке митрополије.

Примијећено је да су у доба овог Патријарха појачани култови Светога Саве (иако су његове мошти раније спаљене на Врачару 1594), Преподобног Симеона Мироточивог и светих Немањића. Јачајући ове култове и укорјењујући свијест о непропадљивом светачком, културном и државотворном наслеђу Немањића дјелимично су ублажене свјеже народне ране због спаљивања моштију Светог Саве, а истовремено његовано је самосазнање о темељима српског идентитета. У том смислу важан је давно изречени и често истицани закључак да је Пајсије успио да повеже покидане нити српске средњовјековне културе.

Многи манастири и цркве по српским земљама свједоче о Пајсијевој љубави према светињама и светости. Из тог разлога је посјећивао и Свету Гору, помагао тамошње светиње и своју паству подстицао да их помаже. Из љубави према Господу и светим мјестима ишао је пред крај живота, у својој дубокој старости, на поклоњење Гробу Господњем и осталим светињама у Палестини. Своје жарко поштовање светих, Пајсије је изражавао на разноврсне начине. Он „само из усрђа и љубави“ састави житије Светог цара Уроша, из љубави коју је гајио према Светом краљу Стефану Дечанском подиже мост на Петраковцу; исто тако из љубави и усрђа према српским просветитељима, „једини Бог зна“, обновио је један Зборник пред сами крај свога живота.

Са великим поштовањем својих светих претходника он је заповиједио (опет „из љубави и усрђа“) да се у патријаршијским црквама осликају фреске са ликовима српских патријараха Јефрема и Јована Кантула, а за мошти Светог Архиепископа Никодима његовом заповијешћу израђен је лијепо украшени кивот. Сликањем успења Светог Саве Другог и обнављањем његове гробнице, Пајсије је обновио успомену на овог Светог. Са истим циљем осликана је поворка светих српских владара (тројица у монашким ризама) у престоној цркви Светих Апостола.

Са њему својственом ревношћу за Дом Божји, Патријарх се потрудио око покривања оловним лимом Пећке Патријаршије и Грачанице с тим што су у Патријаршији његовом бригом обновљене значајне површине живописа и осликана велика манастирска трпезарија.

Лако се да примијетити стална Пајсијева брига о Убошцу, патријаршијском ставропигијалном манастиру, који се налази недалеко од Косовске Каменице. Он брине о очувању његове библиотеке, дограђивању манастирске припрате, унапређењу монашког живота. Између осталог он овај манастир походи и ради годишњих помена свом не тако далеком претходнику Патријарху Саватију Соколовићу, који је тамо сахрањен. Овим се још једном потврђује његова ненедмашна љубав према својим претходницима, блаженопочившим пећким патријарсима који Богу угодише и својој цркви вјерно до смрти послужише.

Због његове очинске љубави и врлинског живота народ га је слушао и вјерно слиједио као овце свог пастира које глас његов чују и увијек га препознају. О томе са нескривеним дивљењем пише и Фрањо Леонарди у свом извјештају Римској курији, који, у овом случају, није имао никакве потребе за преувеличавањем: „Народ указује Пећком Патријарху највеће поштовање. Срби навластито говоре да им је султан господар силом, али да они својом вољом и љубављу не признају другог господара и владара, ни духовног ни световног, него једино свог патријарха. Они су му толико покорни да свако његово наређење, чак и у световним стварима, сместа извршавају“ (Историја српског народа, том 3, књ. 2).

У то вријеме римокатоличка пропаганда узима све више маха међу православним хришћанима на Балкану. Мисионари пропаганде успјели су да поунијате цетињског Митрополита Мардарија; хвалили су се да су привољели и Патријарха Пајсија, да он, захваљујући њиховом утицају већ размишља о унији коју је спреман да прими. С друге стране знамо да се Патријарх врло енергично борио против унијаћења Срба у Славонији. Такође је познато да је примање уније од стране цетињског владике остало без већих последица. Логично је претпоставити да су у то смутно доба очувању православне вјере у Црној Гори понајвише помогли Патријарх Пајсије, који је уживао свеопште повјерење своје пастве и његов вјерни сарадник и млађи брат у Христу Свети Василије Острошки, који се показао као необориви стуб православља.

Фрањо Леонарди, учени и ревносни мисионар римске пропаганде, посјетио је Патријарха Пајсија у Пећи о чему је поднио свој извјештај надлежној му Конгрегацији. Тада већ остарјели Патријарх примио га је дипломатски са својственом му отменошћу и љубазношћу. И поред тога не може се говорити ни о каквој његовој спремности да прихвати понуђену му унију, као што се понекад нагађало. Колико је било погрешно узимати као вјеродостојне, без одговарајуће научне провјере, извјештаје католичких мисионара са овог подручја, и остале „документе“ Конгрегације за пропаганду вјере, свједочи чињеница да су се наши историчари дуго држали погрешног закључка, изведеног на основу лажних писама, како је Свети Василије Острошки признао папу за свог поглавара.

У својој горе поменутој посланици папи Урбану VIII Пајсије језгровито излаже православно учење о исхођењу Светога Духа: он од Оца исходи и на Сину почива. Отац је почетак и Сину и Духу Светом. „И свугде (у Светом Писму) налазимо од једног лица: и почетак Речи и Духа, а не од Сина Дух“. Дух Свети само од Оца исходи, али кроз Сина, на Сину почива и кроз њега се ниспошиље свијету. Одбацујући латински приговор да православни мисле како је Дух само Очев, а не и Синов он каже: „Ми верујемо и признајемо и да не мислите ви, браћо Латини, да не признајемо да је Дух Свети Очев и Синовљев. Да не да Бог! Јер Дух Свети је и Очев и Синовљев, али од Оца Сином излази“.

Остале теолошке разлике Патријарх само кратко помиње, али довољно јасно истиче православно мишљење и вјеровање. Није му до дуге расправе због насиља од иновјерника: „И, опет, о преснацу предстојаше нам много говорити, али нам није било могуће због насиља од иноверника“, не пропуштајући да каже како Господ не заповиједи „бесквасно правити“ јер на тајној вечери „квасан хлеб послужише“.

Нарочито је дирљиво како Патријарх, истичући поменуте предности православне вјере, на завршетку посланице, са великим смирењем указује на несамјерљиве разлике прилика у којима он и папа живе и дјелују: „Вама је узможно све, а ми смо у жалости и тескоби“. Ово не значи да он посустаје, напротив, већ као апостол Павле ничим се не хвали осим именом Божјим и крстом Христовим, добровољно се сараспињући своме Господу. Носећи тешки крст свој и своје пастве у временима ропства и притисака са свих страна, Пајсије непоколебиво свједочи своју вјеру пред малима и великима овога свијета и исповједнички слави Име Божије.

Има назнака да је Пећка Патријаршија још у то вријеме трпјела не мале непријатности и од стране Охридске Архиепископије. Због тога је Пајсије ишао у Цариград да спријечи грубе претензије охридске јерархије о чему Ј. Радонић говори сљедеће: „Пошло му је за руком да осујети покушај Охридске Цркве да Пећку Патријаршију потчини себи…“

Цијело вријеме свог патријарховања трпио је велике недаће и неправде о којима суздржано понекад говори: „И тада невољу имах од владајућих, једино Богу је знано, но све ћу изложити свевидећем оку“ (запис на Псалтиру из Привине Главе, децембар 1630). О његовом тешком положају нешто опширније говори патријаршијски архимандрит који на путу за Русију 1643. из Путивља пише Цару како је његов господар „стар, има сто година, и оставили смо га у турској земљи у ропству. Седи он у гвожђу, због великог данка, пао је огроман дуг од девет хиљада гроша, а земља је допала сиротиње због агарјанског ропства, о чему се и код вас чуло“ (Историја српског народа, том 3. књ. 2, 78). Није познато да је Пајсије хапшен и затваран, али наведени исказ, иако има метафоричко, но тиме и не безвриједно значење, свједочи да овај блистави стуб вјере својим примјером разоткрива смисао ријечи Божје која каже: „Овдје је трпљење светих, који држе заповијести и вјеру Исусову“ (Откр. 14, 12). Увијек састрадавајући са Распетим и са својом паством у њеним многобројним патњама, истовремено се свагда везујући за божанску вјечност и потхрањујући сјећање на смрт, Патријарх повремено даје одушка свом болу остављајући кратке записе на страницама светих књига: „Ово приложих за своју вјечну успомену. Јао мени грешном“. На другом мјесту налазимо његове потресне уздахе: „Авај, авај, авај мени грешном!“

Из горе изложеног види се да се овај духовни архипастир током свог дугогодишњег патријарховања борио да очува, обједини, просвети и духовно оснажи свој народ, и да је његов светитељски труд уродио неувенљивим плодовима. Његову синовску љубав према свом великом претходнику и учитељу свештеномученику Јовану разумијемо тако да је он заправо наставио његову борбу (иако то није видљиво на први поглед), али другачијим и поузданијим средствима: јачањем вјере, унапређивањем културе, духовним обједињавањем и просвећивањем народа. На тај начин достиже се духовна слобода; овај Патријарх је поборник јеванђелске истине да се ријеч Божја не да свезати. У његово вријеме наш народ је достигао највећи степен црквености, Црква му је била једини сигурни неразориви дом на овом свијету који га истовремено везује за небески Дом, вјечни Јерусалим. Пајсије бјеше отац, и духовни вожд многих тисућа Новог Израиља које у Царство небеско долазе из „невоље велике“ и у њега улазе за својим архипастиром обучене у бијеле хаљине убијељене у крви Јагњетовој (Откр. 7, 14).

Ако обратимо свој поглед на свијетлу поворку поглавара Српске Православне Цркве од Светог Саве до укидања Пећке Патријаршије 1766, уочићемо да су многи од њих оставили неизбрисив траг у свештеној историји као чувари и проповједници вјере, као духовни пастири и објединитељи народа, као културни дјелатници и просветитељи. Велики су Арсеније Први, Никодим, Данило Други и Патријарх Јоаникије, али су они у свим прегнућима имали немјерљиву подршку од моћне српске државе и славних Немањића. Славом је овјенчан Макарије као обновитељ Патријаршије, али је уживао благонаклоност великог везира Мехмед Паше и осталих у турској држави, тада моћних Соколовића. Велике су заслуге и оних патријараха покретача устанака и вођа у сеобама свештеномученика Јована Кантула, Арсенија Трећег и Арсенија Четвртог, који су подизали борбени дух код поробљеног народа и били уважени судионици значајних геополитичких процеса свог времена, због чега су ушли у ред незаобилазних историјских личности, али је њихова сарадљивост са западним земљама против турске окупације имала далекосежне и добрим дијелом трагичне посљедице по српски народ. Ако се узму у обзир историјске околности с једне стране, а с друге заслуге за очување вјере, подизање црквене свијести, за унапређење писмености и подстицање црквеног умјетничког стваралаштва, нарочито за очување културног наслеђа, увјерени смо да се Патријарх Пајсије посебно истиче својим свијетлим примјером међу свим заслужним и великим наследницима Светог Саве све до 1766, па и до дана данашњег.

Има неких назнака да се убрзо послије блажене кончине Пајсијеве почело говорити о његовој светости. Леонтије Павловић наводи да је његов култ једно вријеме био заживио у Патријаршији. Сви учени људи који су своју пажњу обратили на живот и дјело овог незаборавног Патријарха истицали су његову архипастирску мудрост, потпуну посвећеност својој светој служби, љубав према ријечи Божијој и остале врлине. Треба посебно напоменути да су двојица великих Срба 17. вијека, Пајсијевих млађих савременика, зограф Јован и хиландарски монах Сава (који се помиње и као кир Стојан Београђанин) дали драгоцјен прилог формирању светачког култа овог Патријарха. Кир Стојан (монах Сава) је поручио, а Јован рукодјелисао икону светопочившег Патријарха у молитвеном ставу са подигнутим рукама према Христу који благосиља. Та икона се данас налази у Равени. Осим наведених података на икони пише: „светопочивши патријарх српски Пајсеј молитву приноси /творити/ Господу“. Иконама тог типа одређивано је мјесто над гробом почившег. У овом случају њена функција је била вишеструка: да јача молитвено сјећање на овог преминулог првојерарха, да истакне светост његовог имена и гроба. Претпостављамо да је првобитно била намијењена обављању годишњег помена који је служен 2. октобра на дан Пајсијевог упокојења, а да је временом добила и култну функцију. Вјероватно да је светачки култ овог светопочившег заживио у вријеме њему по духу подобног наследника патријарха Максима, а да је запостављен послије Велике сеобе и страдања свих српских земаља испод Саве и Дунава, а посебно Косова и Метохије, 1690. Чињеница да су просвећени и продуховљени људи, који су одржавали сталне везе са Светом Гором (Георгије Митрофановић и овдје поменути зограф Јован) и поједини хиландарски монаси (Сава Хиланда рац Београђанин) били блиски сарадници и велики поштоваоци Патријарха Пајсија много говори о њему самом. Иако није био Светогорац (једино је извјесно да је посјећивао тај перивој Пресвете Богородице), али се надахњивао светогорском духовношћу и просвећивао њеним пребогатим искуством, што несумњиво иде у прилог његовој светости.

Ако, с једне стране, сагледамо жалосно стање Пећке Патријаршије, српског и осталих народа који су живјели на њеном подручју у моменту када је Пајсије изабран за Патријарха, ако направимо исправан увид у незавидан положај поменутих православних народа у турској царевини за цијело вријеме његовог патријарховања, и ако, с друге стране, схватимо у којој мјери је овај Патријарх („милошћу преблагог Владике Исуса Христа и оне која га је родила Пресвете Владичице наше Богородице“ како је сам често говорио), унаприједио унутрашњу организацију и јединство Цркве, истовремено успјешно сузбијајући насртаје римокатоличке пропаганде, онда ћемо разумјети да његово дјело има трајну вриједност, а његов лик сагледати као свијетли примјер сваком свештенослужитељу. Ако обратимо пажњу на његову неуморну посвећеност обнављању запостављених и успостављању литургијског спомена Светих из српског рода, колико је учинио на плану очувања културне баштине и допринио развоју српске писмености, до које мјере је подигао самосазнање код Срба о вриједности њиховог духовног наслеђа и вјечног достојанства у Христу, задивићемо се његовом дубоком благочешћу и истрајном трудољубљу, врлинама које су се у личности Светог Пајсија сјединиле са одуховљеном ученошћу овог свенародног учитеља и просветитеља.

Слава Богу, дивноме у Светима својим, који га је таквог даровао својој Цркви у временима њеног распећа, а у наше дане објавио његову светост ради утјехе и охрабрења његовом словесном стаду и свим православним хришћанима. Амин!

https://mitropolija.com/2025/10/16/zitije-i-podvizi-svetog-pajsija-janjevca-patrijarha-peckog-2/

Једно од највећих искушења са којима се Православље данас суочава је склоност да се религија помеша са вером. Угледни православни теолог Христос Jанарас пише: „Највећи проблем хришћана – па чак и православних – је то што су хришћанство институционализовали и претворили Цркву у религију. На тај начин су гајили фундаментализме, мржње, поделе, магичну перцепцију и однос са Богом, такође конкурентску наклоност једних према другима и егоцентричан поглед на живот.

Митрополит Нафпактоски Јеротеј каже: „Хришћанство се појавило у историји човечанства као крај религије и стварање искуства Цркве. Христос је укинуо болест религије.”

Зашто је важна разлика између вере и религије?

Религија подразумева спољашње елементе веровања у Бога – обреде, ритуале, културне обичаје, црквене законе, физичке структуре и осећај „припадништва“. Кажемо да „припадамо“ одређеној цркви. Религија се често поистовећује са институцијом или разним теологијама, а све су дизајниране, посебно на Западу, да говоре разуму и логици. С друге стране, вера је, у хришћанском смислу, лични однос са Богом, невидљиви, стални сусрет са Трипут Светим. Захтева предају и понизност и лично понашање које одражава ову предају. То је пре свега унутрашње – неговано молитвом, ствар срца и душе – а не логике. То је препознавање исконског, животворног и благодатног у нашем животу“. То не даје повода за било какву институцију, већ за духовно заједништво, то јест Цркву, која своје порекло црпи од Бога и своју снагу из тог унутрашњег сталног односа са Њим.

Док су религија и вера међусобно повезане, вера увек претходи религији. Пре религије мора доћи вера. Колико год слаба била, мора да нас дефинише вера, а не њене спољашње дефиниције и форме. На крају крајева, примарна сврха Цркве је исцељење и излечење наших душа, а не само очување или ширење институције. Ипак, то може бити нагласак на институцији у односу на веру што може довести до тога да људи изгубе фокус и престану да присуствују ако недостаје жива, ентузијастична, лична дубина односа са Богом. Ово доводи до тога да литургијски обреди постану формалност, проповеди немају надахнућа и ватре, и на крају верска заједница постаје изразито анемична. То је оно што митрополит Јеротеј назива, опет, „болешћу религије“.

Исус је идентификовао своја осећања према унутрашњој вери насупрот спољашњој религији у параболи о смокви у Марку 11:12-17. Прешао је дуг пут до Јерусалима и нашао се гладан. Видевши у близини смокву, бујну лишћем, Он одлази до ње само да би открио да, иако су њени спољашњи листови изгледали пуни и привлачни, прикривали су чињеницу да заправо нема плода. Његова глад није била задовољена. Проклео је дрво говорећи: „Нека више нико од тебе не једе воће. И чули су то његови ученици.” (Мк. 11:14)

Отишао је одатле и отишао у Храм где је затекао мењаче новца и друге који су продавали робу. Љутито је преврнуо столове и обратио се преступницима: „Зар није написано: ‘Мој ће се дом звати дом молитве за све народе?’ Али ви сте од њега направили јазбину лопова.”

Црквеност против хришћанства

Филозоф и богослов К. С. Луис је сковао реч „црквеност“. Митрополит сурошки Антоније (+2003), једном је одржао серију предавања о Символу вере под називом „Црквеност против хришћанства“. У тој серији он се осврнуо на тужну чињеницу да нам је лако да живи однос вере претворимо у пуко институционално чланство, истинско веровање у правила и прописе религије, а истину „топло-замућену” поезију, а не чврсте навртке и вијке. О Исусовој осуди смокве, митрополит Антоније пише: „Да је била јалова, без лишћа, мртва, Христос је не би осудио. Али ово дрво стајаше тамо славно украшено лишћем, говорећи свима около да је довољно доћи до њега да би се нашла жетва зрелих плодова. Али није било ничега осим лишћа.”

Када дајемо предност религији над вером, спољашњости над унутрашњим животом – постајемо као она осуђена смоква и као они продавци у храму. Нисмо оно што смо обећали да будемо и зато ћемо, као та смоква, на крају духовно увенути и умрети. Попут продаваца у храму, чак и молитва ће напустити наша срца и ризикујемо да постанемо духовно хладни и отупели. Међутим, „Исусов долазак је укинуо болест религије и створио Цркву. У извесном смислу, имали смо превише једног, а недовољно другог. Како можемо преокренути курс?

Морамо да преуредимо и преобликујемо нашу духовну кућу. Црква за нас може бити само институција коју посећујемо, а не свакодневна мистерија у којој учествујемо сваки дан, несвесни чињенице да љубав према Богу захтева посвећеност, постојаност и верност.

Вера је темељ хришћанског православног идентитета и темељ православног аскетизма. Она исказује дубоку духовну љубав према Богу и везу са Њим. Зато је време је да поново посветимо своје животе Христу.

Ватра која је захватила прве хришћане на Педесетницу и инспирисала их да поделе своје искуство о Христу са остатком света иста је ватра и данас. Они нису имали храмове, писану теологију, организациону структуру, никакве одборе или разрађене литургије – све што су имали је била прича о животу и проповедању Христовом. Била је то прича која је била довољна да их запали и примора да ту чудесну веру донесу другима – често уз стварни лични ризик.

Шта је са том ватром у нама? Можемо ли видети њену светлост? Да ли осећамо његову топлоту? Да ли је то страст довољно моћна да променимо свој живот и правом љубављу приђемо Христу? Какав ћемо Му одговор на крају дати?

о. Димитриос Ј. Антокас

извор

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Ждребаонику, 15. октобра 2013. године

У име Оца, и Сина и Светога Духа. О жено, велика је вјера твоја, нека ти буде онако као што си тражила. Чули смо ријечи Господње које је изговорио оној жени Хананејци, која је дошла и вапила пред Господом јер је њена ћерка била тешко болесна. А Хананејка није припадала изабраном Божијем народу и Јевреји су те друге народе, а и данас тако бива код Јевреја који нијесу просвијетљени свјетлошћу Христовог Јеванђеља, сматрали за нечисте, за оне са којима не треба општити, нити комуницирати и таква је била та жена Хананејка. Међутим, очевидно је она чула шта се догађа са Господом, чула је о оним чудесима, о исцјељењима која су се умножавала у Јудеји и чувши то, она је негдје дубље у срцу своме била посвећена од самога Господа, преко дубоке вјере и повјерења у Њега. И зато је вапила за Њим, а Он није, као, обраћао пажњу на њу, па ће ученици да се Њему обрате: Видиш колико она виче за Тобом? Отпусти је! А Он је управо хтио да из ње извуче ону дубоку вјеру какве, као што је рекао Господ, не нађе ни у Израиљу. Па ће да каже Он њој: Нијесам ја дошао ради тебе и ради вас који не припадате изабраном Божијем народу, него сам дошао ради изгубљене дјеце Израиљеве, да њих походим и да њих спасем.

А она ће рећи: И пси једу од мрва које падају са трпезе господара његових. Признајем да не припадам Божијем народу, да спадам у оне народе које ви Јевреји сматрате за псе и за отпаднике, за нечисте! Али са трпезе господара, на којој се храни Твој народ изабрани, падају мрве. Хајде од тих мрва које падају дај мени. И онда је Господ, откривши њену дубоку вјеру, рекао ријечи: Иди, и нека ти буде онако као што си тражила! Дубока вјера која је подстакла љубав Господњу и благослов Божији и благодат Божију да походи њено дијете и она је оздравила. Дар вјере је најчудеснији дар којим Бог обдарује људе. Сви дарови које човјек има, које људи имају, ако се не утемеље на том дару, они не могу да функционишу на прави и на истински начин. Зато се вјера и назива основом свега онога чега се надамо и провјером невидљивих ствари. Она је видовито око у људском срцу, којим људско срце и којим онда човјек сагледава и види, на првоме мјесту, самога Господа, а онда, кроз Њега и преко Њега, му се откривају и све остале тајне. А многи су дарови које ми људи имамо, много је дарова, али је један Дух Божији који се открива и који се дарује управо онима који истински вјерују.

Ево, ми данас прослављамо три свете душе. Прослављамо Светога Андреја Јуродивога, прослављамо Светога свештеномученика Кипријана и мученицу Јустину. Живјели су Андреј Јуродиви, Кипријан и Јустина у различитим временима. Кипријан и Јустина су живјели у 3. вијеку, у вријеме великог и страшног гоњења Цркве Христове, а Андреј Јуродиви, по предању се каже да је чак био и Словен који је био купљен као роб, у вријеме Лава Мудрога, цара источно-ромејскога царства. Али он је био изузетно обдарен и чист и заволио га је његов господар и није га одвајао од своје дјеце.  Кипријан, очевидно, је био обдарен од Бога. Међутим, те дарове које је примио од Бога, будући да је био многобожац и паганин, он је користио за врачање и за гатање, како се каже у његовом житију. Те дарове које је добио од Бога је злоупотребљавао и тиме тровао друге људе својим обманама и својим лажима. А Јустина, опет, честита и света дјевојка, која је духовно прогледала и која је постала хришћанка и која је, свим својим срцем, принијела себе Господу на дар, као што се и пјева у њеном тропару: Јагњица Твоја, Исусе, кличе великим гласом: Teбе младожењо мој волим и ради Тебе страдам. Са Тобом се сараспињем и са Тобом ходим. Прими ме као жртву непорочну, мене која Те волим, која Те љубим и која се жртвујем за Тебе.

Три светитела Божија, обдарени са посебним даровима, али сви ти дарови су обогаћени Духом Светим.

И Андреј Јуродиви, осјетивши неки дубински зов у своме срцу да се потпуно посвети Богу, да побједи и своје властољубље, и своје частољубље и своју славу, хвалу, чак и хвалу, да га људи не хвале због његових врлина, чак и његов господар који га је примио као своје дијете, он је у једном тренутку добио најтежи подвиг који човјек може да има на земљи – он се правио лудим, а то и значи јуродиви’. Почео је да се понаша као луд, као безуман. Господар је био потресен тим његовим понашањем, али није било силе да он њега поврати са тога његовог пута. Он је дању по граду радио лудорије, полунаг се кретао и сви су почели да му се ругају, као што обично бива са таквим људима, али је ноћу горио као свијећа живим Господом. Клечао је пред Господом и Господ је, на његов подвиг и на његову жртву, одговорио Својом љубављу и обдарио га чудесним даровима, нарочито даром прозорљивости и откривењима Божијим. Тако да је празник који смо прослављали јуче, Покрова Богородице, установљен управо благодарећи виђењу овога Андреја, који је био у цркви у Влахерни и који је видио покров Пресвете Богородице којим она покрива читав свијет.

И од тада је тај празник и уведен. Открио је то и своме ученику Епифанију, који ће касније постати, по његовом виђењу, епископ. Тајно је у срцу своме живио Господу и приносио цијело своје биће Господу на дар, не очекујући похвале од људи, него управо скривајући од људи своје врлине, свој унутарњи живот и своју вјерност Господу.

А таква је, на свој начин, била и Света мученица Јустина. Покушавали су да је преласте, јер је била једна од најљепших дјевојака свога времена. Па онда преко Кипријана, који се бавио својим магијама, покушали су да је преласте, да је обману. Међутим, она је већ била задобила и дар цјеломудрености и дар вјерности Господу свим срцем својим и свом душом својом и она је успјела да демонску силу, зато се понекад и слика како држи демонску силу за рогове, побједи. Демонску силу која је покушавала, преко тога Кипријана, мага, да је савлада. И не само да је побједила, него је, у исто вријеме, и њега пробудила и открила како је немоћна сила његова, како је немоћна демонска сила и привела га је Цркви Божијој, а и он и Света Јустина су на крају мученички пострадали. Он као епископ, преобраћен и крштен, и оне дарове којима је Бог њега обдарио па их је он злоупотребљавао по демонским утицајем, онда су они на прави и истински начин били употријебљени од њега и на крају су и он и Света Јустина, своју вјерност Христу, мученички потврдили и посвједочили. Различити дарови Божији, али је један дух Божији који је испунио и Андреја Јуродивога и Светога свештеномученика Кипријана и Свету мученицу Јустину.

Тако и други свети Божији људи, јер сваки је према своме дару живио, али је у исто вријеме, сагласно своме дару, ходио по Господу и Господу послужио. Наш Свети отац Арсеније, чије мошти овдје почивају, и он је имао своје дарове од Господа, које је примјетио и Свети Сава. Јер је он био ученик Светог Саве и видио га је у Жичи како, он скривено од других, гори пред Господом и како се усрдно моли, трудећи се да нико не примјети његову вјерност и врлину. Али је примјетио онај који је био озарен Духом Светим и он га је поставио за свога насљедника када је ходио у Свету земљу да походи гроб Христов и она света мјеста по којима је Господ ходио. Арсеније је наставио његово свето дјело и постао један од врсних просвјетитеља овога народа не само док је ходио и живио. Упокојивши се близу данашњег Бијелог Поља, гдје је био један манастир Светога Јована, његове мошти су од Пећке патријаршије ходиле и походиле и на крају су стигле овдје да и нас освјећују и просвјећују и да нам откривају велике дарове Божије којима га је Бог обдарио и до смрти и у смрти, и послије његовог упокојења до данашњег дана, као што је обдарио Господ и Светога Андреја Јуродивога, Свету мученицу Јустину и Светога Кипријана.

Њиховим молитвама, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас. Амин.

https://mitropolija.com/2025/10/15/mitropolit-amfilohije-dar-vjere-je-najcudesniji-dar-kojim-bog-obdaruje-ljude-2/

Кипријан — досељен из Картагене у Антиохију, где живљаше и Јустина са својим родитељима, Едесијем и Клеодонијом. Едесије беше жрец идолски и цео дом његов незнабожачки. Но када Јустина ходећи по црквама хришћанским позна веру праву, она обрати и оца и мајку Христу Господу. И све троје примише крштење од Оптата епископа. Кипријан пак беше волх, имаше везе са дусима нечистим и гаташе. Неки развратни младић Аглаид незнабожац хтеде пошто по то прелестити св. Јустину, јер се занесе лепотом њеном, па како га св. девица одсудно одби, он потражи помоћ код Кипријана. Кипријан навођаше зле духове, једне за другим, на Јустину, да би у њој распалили страст нечисту за Аглаидом, но не успе у томе ништа, јер св. Јустина крсним знамењем и молитвом Богу одгоњаше од себе духове злобе. Тада Кипријан позна силу крста, и сам се крсти, и временом постаде презвитер и епископ. Озлобљени незнабошци оптужише њега и Јустину, и обоје беху предати суду у Дамаску, по том мучени и посечени у Никомидији крајем III столећа.

Родом из Емеса града Сиријског. Служио као црквењак најпре у Бејруту, а по том у Цариграду при саборној цркви у време патријарха Јевтимија (490– 504. год.). Био неписмен и невешт појању, због чега су му се подсмевали неки учени клирици. Св. Роман се плачевно молио Пресветој Богородици, и она му се јави на сну, пружи му неки свитак хартије (звани кондак), и рече му да прогута. Сутрадан је освануо Божић, и Роман изађе на амвон и ангелским гласом испева „Дјева днес". Сви беху удивљени како садржају те песме тако и гласу појца. Примивши од Богородице дар песнички Роман испева преко 1000 кондака. Као ђакон велике цркве упокојио се 510. год. у Цариграду, и преселио се међу ангелске хорове.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ РОМАНА СЛАТКОПОЈЦА

РОДОМ из Сирије, васпитан у граду Емеси,[19] свети Роман још измалена поче угађати Богу живећи у девству и целомудрију. Спочетка он беше пономар[20] у једној цркви града Берита;[21] затим, за царовања цара Анастасија,[22] пређе у Цариград и служаше при Кировој[23] цркви Пресвете Владичице наше Богородице. Ту он вођаше врлински живот у посту и молитвама, и мучећи тело своје многобројним подвизима и свуноћним бдењима. С вечери он одлажаше у Влахерну,[24] и тамо сву ноћ стајаше на молитви, па се опет враћаше у Кирову цркву. Затим он би постављен за пономара у цркви свете Софије.[25] Свети Роман не беше писмен, али бејаше искусан у добрим делима, којима превазилажаше премудре књижевнике; и разумом својим он тежаше Богу далеко више од оних који ишту мудрост овога века. Јер он бејаше од оних за које рече апостол: Што је лудо пред светом, то изабра Бог да посрами мудре (1 Кар. 1, 27). Због врлинског живота његовог, њега љубљаше патријарх Јевтимије,[26] и видећи како се труди у храму и са каквим усрђем врши своје послушање, он му даваше једнаку награду као и клирицима.[27] Због тога клирици роптаху на патријарха, говорећи: Незналицу си изједначио с нама!
Клирици мрзијаху Романа, и чињаху му пакости. Једном, на Бадњи дан, када у цркву дође цар, и Роман распоређиваше свећњаке по цркви, клирици га дохватише и одвукоше на амвон, говорећи: Ти добијаш подједнаку награду с нама, - зато певај као и ми на амвону похвалну песму Богу.
Они то урадише из зависти, да би га посрамили, знајући да он не зна Писмо и не може то обавити. А Роман, доживевши такво понижење од клирика у присуству цара и толиког народа, силно се постиде и плакаше горко. Ho пo завршетку службе, када сви изађоше из цркве, он паде ничице пред иконом Пресвете Богородице горко ридајући и молећи се. И пошто је дуго плакао и молио се, Роман устаде и оде дому свом, и од туге не окусивши ништа, заспа. И гле, њему се у сну јави Пресвета Владичица наша Богородица, утеха свих ојађених, држећи у ру-
ци мали свитак књижни,[28] и рече Роману тихим гласом: Отвори уста! - А када Роман отвори уста своја, Владичица му метну у њих свитак, говорећи му: Поједи то! - Роман прогута хартију, и одмах се пробуди, али никога не виде пред собом, јер јавивша се Пресвета постаде невидљива. Срце пак његово напуни се неисказане сладости и духовне радости, и он стаде размишљати о виђењу. И осети у уму свом да разуме књигу, јер му Дјева Богородица, као некада Син Њен апостолима, отвори ум да разуме Писмо. И напуни се срце његово велике мудрости, и он стаде са сузама узносити благодарност Учитељици својој што му Она за кратко време подари таква знања, каква он не би могао стећи у току много година. А када дође час свеноћног бдења, свети Роман пође у цркву радујући се и веселећи се због благодати, дароване му од Богоблагодатне Дјевице.
Када настаде време да се пева у част празника песма, звана кондак1 свети Роман узиђе на амвон,[29] и слатким гласом отпева свој кондак који он у уму свом смисли: Дјева днес Пресушчественаго раждает... = Дјева данас рађа Превечнога, и земља Неприступноме подноси пећину; Анђели са пастирима славослове, а мудраци путују са звездом: јер се нас ради Превечни Бог роди као дете.[30]
Сви који ово гледаху и слушаху, удивише се, и са слашћу уживаху у појању, удубљујући се у смисао певаних речи. А када свети Роман заврши песму, патријарх га упита, откуда му таква мудрост. Он не сакри чудо Пресвете Богородице, него објави њену благодат и прослави Небеску Учитељицу која га умудри. Клирици пак који га беху увредили постидеше се, и покајавши се падоше к ногама Романовим молећи га за опроштај. А патријарх одмах постави светог Романа за ђакона, и из уста његових тецијаше мудрост као река. Они пак који га раније вређаху због простоте и незнања, стадоше се учити у њега. Свети Роман састави мноштво кондака[31] за празнике Господње, Богородичине и знаменитих Светитеља, тако да његових кондака има преко хиљаду.[32] И он беше од свију веома вољен и поштаван. Провевши време свога живота богоугодно и праведно, свети Роман се пресели у вечна насеља; и сада са хоровима анђела пева Богу трисвету песму.[33] Амин.
 

извор

Један од Седамдесеторице. Беше епископ у Дамаску. Према јављењу Божјем (Дела Ап. 9.) крстио Савла, доцнијег апостола Павла. Насупрот свима гоњењима храбро проповедао Јеванђеље, због чега буде камењем убијен у граду Елевтеропољу. Његове свете мошти пренете су у Дамаск а доцније у Цариград.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА АНАНИЈЕ

СВЕТИ апостол Ананија, један од Седамдесеторице, бејаше епископ у граду Дамаску.[16] Познат и по томе што је крстио апостола Павла. Јер њему се јави Господ у виђењу и рече: Ананија, устани и иди у улицу која се зове Права, и тражи у дому Јудином по имену Савла Таршанина; јер, гле, он се моли Богу. - Но Ананија се одупираше томе, знајући колика је зла починио Савле јерусалимским хришћанима, и да је и у Дамаск дошао са намером да веже све који исповедају име Господа Исуса Христа. А Господ усаветова Ананију, говорећи му: Иди, јер Савле је изабраник мој, да изнесе име моје пред народе и цареве и синове Израиљеве; и ја ћу му показати колико му ваља пострадати за име моје. - Ананија одмах поступи по речи Господњој: отиде к Савлу, и метнувши руке на њега рече: Савле брате, Господ Исус, који ти се јави на путу, посла ме да прогледаш и да се напуниш Духа Светога. - Савле одмах прогледа, и Ананија га покрсти (Д. А. 9, 10-18).
Након извесног времена, када се Јевреји договорише да убију Павла што од гонитеља постаде проповедник имена Христова, Ананија га, са осталим ученицима Господњим, спусти у котарици преко градског зида (Д. А. 9, 23-25). Сам пак Ананија одлажаше у зборнице јеврејске и смело проповедаше име Господње. И не само Јеврејима, него и незнабошцима благовешћаше веру Христову. Из Дамаска он оде у Елевтеропољ,[17] и тамо, показујући људима пут спасења и исцељујући болеснике, он многе приведе вери Христовој.
У те дане у Елевтеропољу беше обласним управитељем Лукијан, који се клањао твари а не Творцу. Њега ђаво подстаче против хришћана и дошану му да по целој области својој разашље овакву наредбу: "Ко се нађе да призна Христа и клања се Распетоме, таквога наређујемо ставити на љуте муке; а ко се одрекне Христа, и принесе жртву бесмртним боговима, тај ће бити удостојен од нас дарова и почасти".
Када оваква зла и лукава наредба би издата, свети Ананија прохођаше ову област просвећујући људе Еванђељем и исцељујући сваку болест по људима: јер са њим бејаше Господ, чинећи многа чудеса рукама његовим. Идолопоклоници ухватише светог Ананију и доведоше пред игемона Лукијана. Игемон га на разне начине примораваше да принесе жртву идолима. Но свети Ананија га не хте послушати, и говорећи: Нећу се поклонити лажним боговима; ја се клањам једином истинитом Богу мом, Исусу Христу: Њега сам очима својим видео и лице у лице с Њим разговарао - не само док Он живљаше као човек на земљи, него и по вазнесењу Његовом на небо. Јер када сам се находио у Дамаску, Он ми се јави сам и посла ме да исцелим Савла, кога Он дивном Својом премудрошћу и силом обрати к познању истине. Он нас све избави из руку ђавола и приведе к Оцу Своме. Стога се клањам Њему а не демонима који желе да погубе сав род људски.
Тада управитељ стаде претити Ананији мукама, ако не изврши наређење; но он као непоколебљив стуб стајаше у исповедању Христа, И подигавши руке своје к небу рече: Господе Исусе Христе, Сине благословеног Оца, почуј молитве моје и удостој ме удела блажених апостола у будућем животу. Као што си спасао Савла светлошћу истине, спаси и мене од овог безбожника који се противи истини: нека се не збуде воља његова на мени, нека ме не улови замкама лукавства свога; и Ти не лиши мене царства небеског, припремљеног свима који љубе пут истине Твоје и држе заповести Твоје.
Ho игемон, не могући више слушати речи светог апостола Ананије, нареди да га повале на земљу и бију. И док слуге снажно бијаху светог апостола, биров викаше: Послушај игемона, не противи се наредби његовој, принеси жртву боговима којима се клања сав свет. - А када предстадоше тући светитеља, игемон му рече: Бар сада пожали себе, и послушавши ме одреци се Распетога, да те не бих ставио на још љуће муке. - На то свети Ананија одговори: Што ти рекох у почетку, то не престајем говорити и сада: нећу се одрећи Бога мога, и нећу се преклонити бездахном камену и дрвету које ви као богове почитујете.
Видећи да је светитељ упоран, управитељ нареди да му железним ноктима чупају тело и свећама жегу ране. А светитељ трпећи муке, подизаше очи своје к небу и усрдно се мољаше. После тих мука мучитељ му рече: Докле ћеш бити тврдоглав? Зар се нећеш сажалити на себе и поклонити се великим боговима? Зар ти је пријатније подносити узалуд ова страдања за некаквог Христа, кога Јевреји распеше, него бити читав и здрав? Кунем се, нећу те пустити жива ако и надаље будеш тако упоран. - Светитељ одговори: Чини што хоћеш, непријатељу Божји и пријатељу ђавољи. Та ти си већ много пута чуо од мене да се нећу поклонити боговима твојим, него ћу се поклањати само Јединоме Богу - Оцу и Сину и Светоме Духу, Творцу неба и земље и свега што је у њима. У Њега поверовах, и Он ми даде силу да цео дан чврсто стојим пред тобом и јуначки трпим ове муке. Зашто толико труда задајеш себи? Ето, ти си чуо да се ја нећу покорити вољи твојој; чини брзо што си намислио.
Разјаривши се силно, мучитељ нареди народу да узме светог Ананију, изведе га из града, и затрпа камењем. Безакони људи узеше светитеља, одведоше на губилиште и засипаху га камењем као другога Стефана. А он громко кликну: Господе Исусе Христе, у руке Твоје предајем дух свој.
И тако сконча после свих мучења, и отиде у небеска насеља. А народ, видевши да је већ мртав, остави га неукопана и разиђе се. У то време, догоди се да туда наиђоше неки хришћани из Дамаска; они узеше свето тело Христава апостола, чесно га пренесоше у Дамаск и сахранише у родном граду.[18]
 

извор

– Почињући разговор о псовкама, прецизираћемо да не говоримо о оним људима којима се једанпут у години деси да опсују „за себе“, већ о онима који свој свакодневни говор употпуњавају псовкама. Такви људи се видно разликују од оних који не псују. Који су то психолошки узроци псовања?

– Те психолошке узроке је лако схватити на основу нашег свакодневног искуства. Шта је псовка као језичка појава? То су табуиране речи у неком језику, тј. речи које је забрањено користити. Изгледа нам чудно: зашто постоје речи којима је забрањено служити се? Ако мало боље размислимо о овој противречности, постаје јасно да су оне потребне да би се показало како ја рушим те културне баријере, ја их не признајем. Погледајте како сам моћан,снажан, како сам независан! Може се рећи да је псовање код људи аналогно рикању код животиња, инструмент који регулише односе– и једно и друго су сигнали којима се упозорава: „Ја сам у опасности!“ Људи чешће псују када имају наглашену потребу за заштитом и самопотврђивањем. Псовка није одраз некултуре или претеране снаге. Напротив, то је грч због недостатка самопоуздања, то је стање у којем човек нарочито енергично прибегава својим спољашњим атрибутима. Једноставно речено, што су људи више уплашени, то више псују! Уплашени можемо бити из различитих разлога. Из анализа „црних кутија“ познато је да последње што пилоти изговоре, схвативши неизбежност смрти, није „крај је“ већ псовка с аналогним значењем.

Ако питате за оне људе који псују, чини се, без икаквог видљивог разлога, у том случају узрок је други страх, који заиста не виде и не схватају чак ни сами „псовачи“, али који је такође јак. То је страх од несамодовољности, подсвесни страх који говори: „Ја сам лош и чека ме казна за то.“ Постоји и друга претпоставка о томе зашто људи псују: због „лошег примера“, од којег сви родитељи желе да заштите своју децу. Чини им се да, ако дете чује „много нових речи“ од пријатеља, пожелеће да га имитира, па ће и само почети да псује.То је површно размишљање, јер примери псовања(и било ког другог облика агресије) су доступни мање-више свој деци и омладини на свету. Али такав пример не следе сви на исти начин и нису му сви једнако потчињени.Са великим ентузијазмом га следе људи којима недостаје самопоуздања. Што се човек осећа мање самодовољан, већа је жеља за таквим истицањем.

– Да, постоје потпуно другачији примери истицања, како бити кул и самодовољан. Постоје интелигентни, паметни људи који су кул. Зашто од свих примера истицања будући псовачи бирају баш такав начин истицања?

– Њима је истицање важно управо као спољашња физичка заштита. Јер се плаше! Вратимо се још једном на природу псовања. Какав утисак на нас оставља такав језик? Пре свега, утисак агресивности. Од псовке до ударца је много ближе него нпр. од фразе: „Баш си ме изненадио!“ И зато уплашени људи тако енергично псују. Као да кажу: „Не дирај ме, још мало и ударићу те!“ Зато и за децу која се осећају незаштићено и којима се „заслужено“ лоше обраћају, псовање представља веома примамљив штит.

– А можемо ли претпоставити да на псовање утичу и други фактори, као на пример недостатак фонда речи? Човек не зна како да искаже своју мисао или емоцију и зато прибегава таквом изражавању. Је ли могућа таква веза: човек није довољно начитан и зато не поседује довољно средстава изражавања?

– Не, не постоји таква директна веза. Ако психолошки очуваном човеку недостаје фонд речи како би исказао неку суптилну емоцију или описао неку нову ситуацију, код њега се могу појавити потешкоће, може почети замуцкивати, али он неће имати потребу да псује. Тим пре што псовке попуњавају емоционалну празнину, а не смисаону, тј. оне не помажу саговорнику да боље схвати о чему се тачно говори.У суштини, веза између некултуре и псовања постоји, али она није директна него, такорећи, посредна. Недостатак речи за исказивање тих финијих ствари и осећања јавља се због тога што дете те речи једноставно није имало прилике да чује. То су деца у чијој се породици углавном говорило о конкретним материјално-економским темама. „Додај ми со. Касно је. Колико пута треба да ти поновим.“ А разговора о суптилнијим осећањима није било, нити радовања лепом, ни саосећања са туђом несрећом. Значи да се у тој породици није говорило ни о осећањима тог детета, ни о томе шта оно преживљава. Тако се код детета формира недостатак самопоуздања, осећај да га не прихватају, који га касније подстиче да се „штити“ псовкама.

- Да ли је проблем лошег утицаја средине на психолошком и моралном плану, или то што сама та средина употребљава псовке што делује као зараза?

– То је једна те иста ствар. Споља може изгледати да отац псује, комшија псује па зато и наш пацијент псује. Али то није инфекција која се преноси ваздухом. Ова„инфекција“ се преноси на други начин. Ако отац псује, значи да код њега постоји појачана агресивност (а то је,како што смо већ установили, страх). А то опет значи да отац нема довољно разумевања, да се неће трудити да проникне у осећања свог детета, па чак ни жене. Зато ће се дете осећати незаштићено и уплашено и због тога ће имати потребу да псује.

– Како навика псовања утиче на способност човека да одржава блиске и дугорочне односе са драгим људима?

– Веома утиче, али не само псовање већ његови узроци. Исти ти психолошки узроци који провоцирају псовање такође кваре човекове односе са околином. Близак контакт подразумева комуникацију у којој ми истински учествујемо. Када се истински приближавамо нашем ближњем, када разумемо њихова осећања, када се фокусирамо на њихову ситуацију. Када више слушамо него што сами говоримо. Ако погледате ствари из тог угла, одмах ћете видети да саосећајни људи много мање псују од оних чије саосећање остаје на нивоу апстракције. Нећете наћи човека који уме да слуша и да се усредсреди на саговорника, а да при томе енергично псује. То су две различите појаве.

– Дакле, човек који псује, у ствари, има тешкоће у успостављању блиских односа?

– Да. Не зато што псује, већ из истог разлога због којег и псује: због недостатка самопоуздања. Због тога он псује и због тога је мање укључен у живот другог. Његов сопствени психолошки дискомфор је толико велики да му не дозвољава да се фокусира на дискомфор другог човека. Псовање као језички проблем одражава проблем његовог менталитета. Веома ретко се дешава да човек псује док некоме нуди помоћ. По правилу, псовке прате одбијање помоћи: „Носи се ти...“. Човек који псује је у првом реду негативан за околину, за укућане. Постоји и друга страна овог проблема. Животни став човека који често псује сличан је ставу боксера. А треба рећи да људи воле или не воле код себе исте оне ствари које воле или не воле код других. Зато боксер подсвесно не воли себе. Он, по речима психолога, има негативно самоприхватање. Јер нико од нас, ни интелектуалци ни изразити псовачи, нико не воли партнера који стоји испред њега у боксерској пози. И зато, када човек живи у таквој пози, код њега се развија аутоимуна агресивност, он самсебе не воли.

– Код нас постоји обичај да се жене на неки начин штите од псовки. Када неко псује, говоре му: „Шта то причаш, овде има жена и деце!“ Можете ли то објаснити са психолошког аспекта?

– Мени се чини да ту постоје два разлога. Први је тај што псовка заиста представља неку увертиру у тучу, сукоб, физички контакт. А жене и деца се први евакуишу из таквих ситуација. Други узрок се крије у томе што псовке у 90% случајева садрже сексуалне алузије.

– Данас видимо да се младе девојке често не устручавају да и саме псују. Како то коментаришете?

– Не могу прецизно рећи с чим је то повезано, али имам две претпоставке. Према једној од њих, то је логична последица феминизма као правца који је, по мом мишљењу, погубан за културу и психу човека. Друго објашњење се односи на то да псовке данас прожимају целокупну културу, језик, укључујући и јавне наступе у знатно већој мери него што је то било пре 15- 20 година. И, ако је исправна наша логика која каже да уплашени људу псују, онда је то резултат великих и наглих социјалних промена због којих је огромна маса људи данас уплашена. Стари животни принципи, на које смо били навикли, одбачени су, а нови не само да нису формирани него их нема ни на видику. И људи су изгубљени, те стога осећају наглашену потребу за самопотврђивањем.

– Постоје различити начини да човек задовољи своје потребе. Неки од њих су здрави, а неки не. Псовка је један од начина задовољења потребе за заштитом и самопотврђивањем. И шта се тада дешава са том његовом потребом?

– Ништа добро. То је наркотик, а не витамин Ц.

– Успут, реч наркотик нам се уклапа у контекст следећег питања: како се одвикнути од псовања? Знамо да је одвикавање од наркотика веома тешко и сви смо сретали људе који су некада псовали, а сада уместо псовки користе неке друге, чудне изразе, што у ствари представљају скраћени облик псовки. Гледаш га, озбиљан, одрастао човек, и чим почне да употребљава такве изразе, слика о њему се мења. Зашто им је тешко одвићи се и почети говорити нормално?

– Ви наводите пример чисто механичког избегавања псовке. Механичког, не садржинског. Дакле, човек је схватио да је боље да не псује и почиње да се бори с тиме на нивоу лексике, а не на нивоу узрока. Тада се неизбежно појављују различити еуфемизми, овакви или онакви. Понекад ти еуфемизми изгледају комично, а некад потпуно културно. На пример, човек почиње стално говорити „кобајаги“.

У чему се састоји садржинска борба против псовки као наркотика? То је заиста добро поређење. Док год наркоман не нађе, не напипа оно истински садржајно на чему ће радити, никакве хемијске нити медицинске мере неће дати дугорочне резултате. Он ће се брзо враћати на старо. И код псовки је иста ствар. Као што су настале збо гнезадовољства собом, тако се тај негатив и одстрањује, тражењем начина како да будемо задовољни собом. Пре свега, реч је о развијању сопствене саосећајности, навике фокусирања на другог човека који се појавио у видном пољу, укључености у његов живот. То је тешко. Што јевише човек истрошен, то му је теже, али у превазилажењу те тешкоће се налази његово спасење.

– Хајде да покушамо ставити себе у улогу тог човека. Он се држао за псовке као за неки штит од спољашњег света, био је попут склупчаног јежа. И одједном је збацио те иглице и осећа се го и незаштићен. Вероватно је уплашен: „Како ћу без псовки? Свако можеда ме увреди.“ Како ће му саосећајност и укљученосту живот другог помоћи да промени однос према људима, да осети да они нису претња већ да, напротив, имају потребу за његовим разумевањем, заштитом и слично?

– Ваше сумње су оправдане. Значи, не треба почињати тако што ће снагом воље човек да држи себе за гушу и спречава псовке. То би таквом човеку било страшно и практично не би имао снаге. Он за почетак треба да, још док се одвикава од псовања, почне мисаоно да се усредсређује на саговорника. Треба да размишља о томе шта би тај саговорник желео да чује од њега у том тренутку. Шта он жели: да спава, да иде у тоалет, да исприча утиске о погледаном филму? На почетку ће то ићи веома тешко. Не треба силовати себе, треба учинити онолико колико је у том тренутку способан. Може да се ограничи једним или два питања и да на томе заврши разговор. Што чешће буде предузимао чак и тако скромне напоре, то ће више расти његове могућности. То је попут затезања мишића. А псовке ће затим саме нестати
 

Александар Колмановски

(из књиге Компас за душу)

10.октобар обележен је као Светски дан психичког здравља. Разматрамо како гордост и егоизам могу изазвати душевне поремећаје и зашто је духовност темељ здравља.

Психика и духовни живот

Наша психика је тесно повезана са духовним животом. Ако га водимо неправилно, то може довести и до психичких болести. Међутим, није тачно да су све психичке болести последица греха – већина њих настаје услед поремећаја функције мозга, наследних фактора, стреса, трауме и других узрока ван наше контроле. Ипак, духовни фактори могу утицати на настанак или погоршање душевних поремећаја.

Гордост и егоизам – корен душевних поремећаја

По мишљењу светих отаца, основни узрок многих психичких болести је гордост и егоизам. Они изазивају психичку нестабилност и невротична стања, јер човек болесно усмерава пажњу на себе и своје осећаје.

Често стављамо своје „ја“ у центар света и очекујемо да ће се свет прилагодити нашим жељама. Када то не буде тако, јављају се гнев, увредљивост, прекомерна анксиозност или очајање. Преподобни Порфирије Кавсокаливит учи да осећај усамљености и мисao „нико ме не разуме“ проистиче управо из нашег егоизма.

Како страсти разарају психику

Греховно понашање или потпуно предавање страстима није само морално кршење – оно нарушава хармонију човекове природе. Ово прекида нашу везу са Богом, што доводи до дисбаланса у организму: унутрашњи немир, депресија, раздражљивост и анксиозност.

Губитак смисла живота смањује животни тонус, што може довести до депресије и хемијских поремећаја у мозгу. Тешклављење може изазвати истеричне реакције, а гнев и недостатак самоконтроле стварају хроничан стрес, који утиче на психосоматику. Неконтролисана маштовитост води у свет фантазија, што може бити основ за развој изолације и аутистичког понашања.

Погрешан духовни живот слаби вољу и учвршћује греховно стање душе. Фобије и анксиозност често настају због конфликта између жеља и дужности, страсти и савести.

Грех и болест: разлика

Важно је разликовати психичке поремећаје који настају због греховног понашања од оних који су последица болести мозга. Грех је могућ само тамо где постоји слободан избор.

Особе са тешким психичким поремећајима не могу се сматрати грешницима, јер нису способни да контролишу своје поступке. Покоравање и исправљање духовног живота могу ублажити невротичне и психосоматске последице, али не могу излечити тешке ендогене болести као што су шизофренија или биполарни поремећај, који захтевају медикаментозно лечење.

Духовност као заштита

Правилно вођен духовни живот може бити моћно средство превенције многих психичких болести. Молитва игра регулаторну улогу, ублажавајући негативан утицај стреса.

Истинско духовно искуство развија љубав, мир и трпљење у човеку, што обезбеђује и психичко здравље. Духовност је темељ психичке отпорности, а њено разарање ствара подложност болестима.

Важно је, међутим, имати у виду да сама болест остаје клиничка категорија која захтева стручну медицинску интервенцију.

Протојереј Сергеј Успенски

извор