Онај, кога је Бог обећао нашим прародитељима изгнаним из Раја; кога су незнабожни народи и племена тамно наслућивали; кога су пророци јеврејски јасно прорекли; за којим је беспомоћно човечанство хиљадама година болно уздисало - онај се засијао на земљи као сунце после дуге ноћи. И тако кад кажемо: Христос се роди, ми сведочимо, и да је Свевишњи одржао своје обећање, и да су се слутње човечанства испуниле, и да су се пророчанства пророка остварила, и да су уздаси људски утољени радошћу.

Месија се роди, Најчудеснији, истовремено Човек и Бог - да се уморне очи људске одморе на Њему и не погледају другога Месију.

Цар се роди, Најсилнији, истовремено са жезлом моћи и кандилом милости - да се и најмањи усправе и ускликну: ми смо царска деца!

Јунак се роди, Непобедиви, да одбрани праведне, да освоји грешне, да сруши духове злобе поднебесне.

Путовођ се роди, Највидовитији, да залутале изведе и поведе.

Просветитељ се роди, Најпросвећенији, да растера мраке и просветли помрачене.

Пастир се роди, Најбрижнији, да спасе стадо од вукова и прибере га у Свој тор.

Хранитељ се роди, Најбогатији, да нахрани гладне, не земљом но небом, небеским телом Својим и пламеном крвљу Својом.

Човекољубитељ се роди, Најређи, да пригрли на груди Своје и оживи љубављу безбројну сирочад Своју, која су дуго гредила из гроба живота у гроб смрти.

Откровитељ се роди, Највећи, да повуче завесу и открије смртним бесмртно Царство Небеско.

Све то означавају оне чаробне речи, с којима се хришћани о Божићу поздрављају и с којима и ја вас, браћо, поздрављам:

Христос се роди!

http://svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/MisionarskaPisma/Nikolaj08010091.htm

И, ево, поново слушам: „Клеветама лукавих духова зима противних помисли стеже смирено срце моје: богољубива Владичице, стишај је заступништвом Твојим!“ (Богородичан, шеста песма првог канона).

И тако стално, непрекидно! Шта нам ово казује? Очигледно и несумњиво: да се управо ту налази највећи непријатељ! И да је основни циљ Спаситељевог доласка: ослобођење света од власти ђаволске.

Он је дошао не само да би нас научио вери; не само да би показао пример светости, и чак (обратите пажњу) не само да би нам опростио грехе, већ да би уништио сами корен зла: да би сатро силу ђаволову и разрушио његово царство. У овоме лежи смисао Христовог искупитељског дела. А оно почиње Оваплоћењем. Све што ће се касније збити, плод је Оваплоћења.

Колико је ово страно уобичајеним погледима образованих људи на религију, нарочито на хришћанство! Неки међу њима (који, авај, себе чак сматрају хришћанима) уопште не верују у постојање злих духова. Други пак, ако и верују, а оно о томе уопште не размишљају, као о предмету неважном и споредном за хришћанско схватање и живот. Чак и ми, истински верујући, не придајемо том питању онолику озбиљност какву оно заслужује. Зар није тако?

Међутим, Житија Светих су препуна примера борбе између ђавола и светитеља. И Црква, знајући ову истину, и знајући да је ту највећи непријатељ, непрекидно нас на то подсећа. Јован Богослов јасно говори: Ради тога се јави Син Божији да разори дјела ђавола (1 Јн. 3, 8), непријатеља Божијег. А ако је он највећи непријатељ, то ко може да буде спаситељ од његове силе, осим Најсилнијег Бога?

Стога апостол Јован и говори хришћанима: Ви сте од Бога дјечице, и побиједили сте их, лажне пророке, јер је већи Онај који је у вама неголи који је у свијету (1 Јн. 4, 4), силнији од ђавола. То је разлог због ког подвижници непрестано призивају име Исуса Христа као Спаситеља и Победника над „царством таме“, стога се и осењују крсним знамењем, стога се уопште и моле. Сами, они су беспомоћни!

Сада ми је постало јасно име, које је пророчки пророк Исаија дао свом новорођеном сину: „брз на плијен, хитар на грабеж“(Ис. 8, 3). А даље се наводе речи славне рождествене химне, којима се „отварају“ песме на бденију уочи Рождества: „С нама Бог!“ (јеврејски „Емануил“). Очигледно, то страшно име, које је дао Исаија, односи се на Христа. Шта значи оно? О каквом „плену“ и „разграбљењу“ и о каквој добити се овде пророкује?

Несумњиво – о томе како ће Емануил разрушити силу ђаволову и отети душе њиме заробљене, и о повратку добити коју је овај својевремено стекао – света. Сам Господ говори о себи, као о ономе који долази да свеже јакога, да уђе у кућу његову и да отме његово покућанство (Мт. 12, 29). Апостол Павле такође објашњава, да је Господ сишао у најдоња мјеста земље и заплијенио плијен – јасно је, ђавола, који је претходно запленио човечанство (Еф. 4, 8-9) и дао дарове људима (Такође тамо, из псалма 67, 19). Заплењену добит Вођа потом раздаје својим војницима: то јест Господ који је победио ђавола, предао је њега самог у удео људима. Тако да понекад чак и деца имају власт над заробљеницима, толику да им се, беспомоћнима, и ругају.

Ипак, тај је „заробљеник“ опасан и даље, уколико се „деца“ (људи) уздају само у своје снаге, а не у старије (Свете) који се за њих боре и у самога цара (Господа). И о овоме знају Житија Светих. А боље од свих зна Црква.

Ето каквог је непријатеља дошао Емануил да победи – „С нама Бог!“ На нама је да наставимо борбу са већ побеђеним непријатељем, али силом Његовом, Емануиловом.

„Немоћне дрскости“

Не једанпут сам се запитао, због чега су при утемељивању хришћанства, и читавих три стотине година после, били потребни и пројављивали се пре свега мученици. Преподобни су дошли касније.

Ево, пре Рождества, сећамо се на првом месту мученика, мученица, преподобномученика (и понеког преподобног, например, 23. децембра Светог Нифонта). После Рождества Христовог такође: Првомученик архиђакон Стефан (27. децембра), 20.000 мученика спаљених у Никомидији 302. године (у једном дану!); 14.000 Витлејемских младенаца које је Ирод погубио, итд, итд.

Као драгоцени венац од драгог камења на икони Рождества Господњег. Или као свита Цару најближа.

Сада ми је одговор потпуно јасан: битку, коју је Емануил повео против ђавола, на своја су плећа узели Његови војници – хришћани и хришћанке. На њих је са великом злобом устао „кнез света“, сатана. Али су га они побеђивали силом Христа Господа, док његово царство нису до краја разрушили: хришћанство је прво проглашено за дозвољену религију, да би потом постало и водећа.

Стога им и певамо у општем тропару: „имајући силу твоју“, Господе, „мучитеље су збацили, и разорили немоћну дрскост демона“. Ето где се налазила прва линија њихове борбе. Демони су мрзели војнике Христове, „осмељивали су се“ против њих, али се њихова злоба показала као пуста, „слабашна“ дрскост.

Између осталог, на иконама се мученици најчешће изображавају како држе крст или палму. Крст је символ Христове победе над адом, палма је такође символ победе. А будући да су с палмама дочекали и Господа при Његовом уласку у Јерусалим, као „Победника царства таме“, смрти и ада, то веза постаје још очигледнија – мученици су наследници „Онога који долази“ ради борбе и победе над ђаволом. Али, то је већ последњи одлучујући тренутак борбе, која се сада, на Рождество, пророчки предсказује смрћу 14.000 младенаца, па архиђакона Стефана и тако редом…

Још једну ствар морамо да схватимо: да је главна борба хришћанина она са „побеђеним непријатељем“, са злим дусима… Ах, колико често то заборављамо! И – падамо у замку.

Последња борба нас очекује у митарствима. Господе, помози нам да се избавимо од замки вражијих: „да не рече непријатељ мој: утврдих се над њим!“ (Пс. 12, 5 и молитва пред спавање). Потребно је молити се. Молите се да не паднете у напаст, рекао је сам Господ (Мт. 26, 41). А ја се мало молим. А што је најгоре: олако, површно, безосећајно… ретко кад другачије…

„Усиновимо се благодаћу“

Једно место из службе је на мене оставило посебан утисак. Господ је, како стоји у служби дошао к „својима“, то јест к Јудејцима. А ми смо Му „усиновљени“ благодаћу Светога Духа у Тајни крштења и у другим Тајнама, и свеукупним благодатним живљењем. После сам погледао тај тропар (први тропар шесте песме првог канона, 22. децембар) и видео наставак: „и добрим делима“. Значи и она нас усиновљују Христу. По целокупном светоотачком учењу, а нарочито по учењу Светога Серафима Саровског, добра дела не само што се савршавају уз помоћ благодати Божије, већ, што је најбитније, представљају пут којим се она настањује у човеку („ако будете реч моју држали, доћи ћемо и у вама се настанити, уп. Јн. 14, 23). Благодат нас потом сједињује с Христом и обликује душу по образу Христовом.

Али, Боже, Боже, колико је савремени свет далеко од свега тога! Благодат, Спаситељ од ада, борба, благовољење Пресвете Тројице, добродетељ… То је овде. А тамо: политика, материјална култура, игре, књижевне вечери са смехом… Свет се отцепио. Хришћанство је „истиснуто“ из живота.

Несумњиво се збило

А ипак, све чиме ми живимо несумњиво јесте: јер се несумњиво збило – очигледно је било. Било! Ово сам на служби доживео. Јасно, очигледно, необориво. И то ми увек помогне да се укрепим у вери, и радује ме. Јер следи да све то, дакле, и јесте. Већ сам и заборавио шта је довело до таквог изузетно јасног доживљаја. Али сам га добро и живо сачувао у души. Тада сам схватио зашто је Свети Тихон Задонски у једној својој проповеди сматрао за неопходно да говори о очигледности јављања Сина Божијег у телу. Овде ћу то навести. „Благословен Бог који је дошао да грешнике спасе и пронађе изгубљене. Ово су нам благо спасења открили очевици, који су Га видели, и слушали Га, и говорили с Њим, и живели и дружили се с Њим, и пили и јели с Њим, и били у невољама с Њим… Ову су истину ти поуздани сведоци потврдили као несумњиву не само речју, и чудесима и разним знамењима, него и својом крвљу, различитим страдањима и смрћу својом.

Размишљај о овоме, брате хришћанине, у овом стој, буди храбар, устрај; а хулницима, и безбожницима, којих није мало, затварај уста; и моли се – да Бога, који се јавио у плоти нас ради, не видевши, свим срцем возљубимо (1 Пет. 1, 8-9).“

Средином дана сам читао наредну главу из божанске књиге Дела апостолских. Задивљујуће неоспорно! То јест, апсолутна извесност онога што се збило. То је историографски документ. Црквени дневник првих дана хришћанства.

Ко жели да види Цркву хришћанску нека чита Дела апостолска. И, убеђен сам, у њему неће остати ни мало сумње да је све то несумњиво било.

А отуда, и јесте.

А отуда, све је то сама Истина.

А отуда, Истином се мора и живети.

Према томе: све остало у свету је важно и вредно само утолико уколико је сагласно са овом божанском Истином, коју нам је донео Оваплоћени.

Часопис Светигора

03 / 01 / 2014

Извор: Православие.ру

Имао сам 19 година када је Црква постала мој живот, али сам једно време још увек био у тој растрзаности између онога што сам мислио да могу и онога што сам мислио да морам. Постепено ми је Господ давао снаге да са тим престанем...и ето...сада имам 23 године, Господ је и даље самном и више не помишљам да кренем "старим путем"... Иначе, немам "геј" пријатеље, никада их нисам ни имао, нисам никада себе видео као део некакве "геј заједнице"... напросто ме никада нису привлачиле девојке, а јесу младићи и то је тако било "одувек", као део мене, нема неког момента када сам то "изабрао"... Никада се нисам суочио са непосредном "хомофобијом" у Цркви - добио сам пуно подршке, разумевања и љубави од свог свештеника, професорке веронауке (у средњој школи) и још понеког из Цркве ко је знао...

Хвала свима на подршци. Поделио сам ово искуство са вама зато што се о овој теми најчешће полемише на апстрактном нивоу и постоји неки страх да се разуме да постоје особе са оваквом ситуацијом и "унутрашњом борбом" у самој Цркви. Као и да је она стварно могућа...и да нису све хомосексуалне особе непријатељи Цркве и обратно...Мислим да би хришћанима који су у сличној ситуацији много помогла када би се Црква отвореније и директније њима обраћала... Мислим да би пастирска реч изван оне да је "хомосексуалност један од најгорих грехова и да хомосексуалци призивају гнев Божији" била спасоносна за многе ...Говорим о људима који нису богопротивници ( они други који према Цркви показују само мржњу усред својих фрустрација и безљубвености су сами изабрали свој пут), већ су, напротив, често ревносни хришћани, труде се у својим животима, без обзира на своју "девијацију"...

Размишљао сам да ли да ово "исповедим" на форуму, али ето, јесам

Хвала вам за учествовање на теми, баш сте се расписали, пуно тога је важног речено

Ја не знам шта је етиологија хомосексуалности, а извесно је да то није код сваке особе исто. Као што сам рекао, она код мене заиста није била ствар избора. Као што свако од вас има "спонтан" хетеросекуални нагон, такав је и хомосексуални нагон код мене. Мислим да је Владета Јеротић лепо објаснио нека питања у својим чланцима о хомосекуалности. Али такође мислим да би требало да се држимо пре свега Јеванђеља и живота, наука итекако зна да буде аутистична и тенденциозна. У сваком случају-да ли су узроци пренатални, интраутерини, из периода ране социјализације (до 3. године) -није кључно јер сам се ја нашао пред затеченим стањем.

Након различитих унутрашњих борби које су се често додиривале са неурозом (јер није баш лако бити хомосекуалан и искрен хришћанин, као што још много тога није лако другим хришћанима), дошао сам до спознаје да хомосексуална склоност није грех или је то невољни грех за који у коначници није одговорна сама особа. То није ни болест у смислу да сам због тога имао других менталних проблема, хомосекуалност није нарушавала стабилност мог психичког живота. Рећи ћу такође још нешто, донекле смело-након разних опита и покушаја разне врсте схватио сам да је хомосексуалност немогуће преобразити у хетеросекуалност, барем у случају мог "подтипа" -апсолутно никада нисам осетио ни најмању физиолошку склоност према женском полу, нисам имао никакав сан који би укључивао хетеросекуални однос, најискреније-никада се нисам окренуо за девојком на улици или на плажи. Данас више не посматрам своју секуалност као демонско присуство у мени, напросто сам је прихватио као део мене али не пристајем на њене захтеве. Потискујем је у смислу учења Цркве о уздржавању од грешних помисли која се односи и на хетеросексуалне хришћане. Заиста, она ми као таква не представља проблем да осетим благодат након молитве, Причешћа или кад већ то Господ одлучи, као што је случај и са другим хришћанима. Хомосекуалност ми није препрека ни за развијање врлина и љубав према људима и наравно према Господу.

То је било о самој склоности. Када је реч о понашању, мислим да је хришћанин који је хомосексуалних склоности дужан да се труди да живи у уздржању. То стварно није једноставно, зато што то није једноставно ни хетеросекуалним особама и Црква то тражи само од оних који су се определили за монашки подвиг. Али ипак успевам. Мислим да би људи који су у мојој ситуацији, код којих је хомосексуалност нешто што нису бирали и што не могу изменити најсмисленије да размисле да живот проведу у молитви, односно да се замонаше. Наравно, то није довољан разлог за то, потребно је да пронађу да их такав живот у целости аутентично изражава , да не буде да су на то на неки начин били приморани. Иако би моја ситуација могла заиста изгледати као један неправедан чин Бога према човеку - није тако! Када се она схвати и прихвати као спасоносни Крст може бити поље велике благодати, коју можда никада не бих искусио да се нисам суочио са њом.

Извор и линк ка теми

http://saptajibesmrtnika.blogspot.com/2014/01/blog-post.html?spref=fb

Свештеник је одслужио проскомидију (службу током које се спремају свети дарови) на брзину и почео је Свету Литургију. Убрзо после тога, неки епископи, свештеници, монаси и монахиње и неки лаици су ушли у цркву. Већина њих је стала код певнице и почела да пева тако лепо да је свештеник заборавио како је малопре био усамљен и смрзнут. Његово цело тело је било топло а цело биће као пламен. Када је вршио мали вход видео је да је цела црква пуна људи - већина њих му се чинила познатим - али није на то обратио посебну пажњу него је наставио да служи Свету Литургију.

Када је дошао тренутак освећења светих дарова, он је видео три епископа, велелепно одевених и сјајних, како улазе у свети олтар. Они су клекнули заједно са њим и молили се. Онда је свештеник устао врло пажљиво, узео кадионицу и рекао гласно: ,,Особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију!" Свештеникова душа је била запањена и исупњена божанском радошћу. Мир и божанска тишина, исихаја, је преовладала у његовој унутрашњости. Када је дошло време да се подигне и разломи Агнец, целу цркву су испуниле најслађе мелодије. Цело мноштво народа које је било присутно заједно са монасима, свештеницима и епископима је певало не једанпут него много пута: ,,Један је свет, један је Господ, Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин.'' Онда су певали причастан: ,,Окусите и видите како је добар Господ. Алилуја.''

Свештеник се питао шта да ради? Да ли први да се причести или да пусти прво три епископа који су били ту? Баш када је мислио о томе, један од тројице епископа му је климнуо главом и тако му ставио до знања да се причести, а онда да сједини остале честице и остатак Агнеца у путир заједно са честицама у част Свете Богородице и Светитеља. Пошто је ово завршио, свештеник је отворио царске двери - и у цркви није било никог. Окренуо се назад ка светом олтару, гледао надесно, налево, владике су нестале, и он је стајао без гласа, запањен. Он је полако отворио своја уста и отпевао следећи одељак: ,,Са страхом Божијим и љубављу, приступите'', и појац је полако пришао да се причести. Свештеник је био запањен, и даље се премишљајући! Ту је била присутна цела победитељна Црква. Сви који су били прустуни су били људи које је познавао, то су били људи који су се упокојили и које је он са времена на време помињао на Литургији. Помислио је: ,,Зато су били присутни, зато су ми се чинили толико познатим.'' Што се тиче епископа у олтару, то су била Света Три Јерарха: Свети Јован Златоусти, Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов.

После толико година учења на факултету, толико изучавања и толико много бесаних ноћи које је провео учећи - сав тај труд није могао да му да ниједну кап сладости и божанског знања као што му је пружила ова једна Света Литургија.

Оригинални чланак

Христос ће бити та Личност, тај Цар Славе, а које ће у Царству Божијем бити центар нашега будућега живота, или будимо искрени па рецимо, живота оних који ће се удостојити тога живота, односто оних које ће се удостојити да се могу називати синовима Божијим. Али у Цркви и историји сви смо као Хришћани удостојени да такође једемо Плод са Дрвета Живота, а то је Господ Исус Христос, Чокот, а ми лозе.

Дакле, Христос као онај који нас храни Хлебом живота за живот вечни, опроштај наших сагрешења, али исто тако и да нас напаја својом Крвљу, под видом вина, такође за опроштај наших сагрешења и за живот вечни. Тако би требало Бадњаку приступати, дакле као једној икони и свакако да је тај религијски, односно тај црквени начин приступа Бадњаку већ освештан и наравно да је присутан у Цркви.

Бадњак није идол и не можемо га везивати за паганска божанства, не може му се приносити жртва у виду меда, вина, хлеба, жита јер се ту већ прелази црта када се из Православља прелази у кривославље или да кажемо у многобоштво и паганизам. Ту треба бити јако трезвен и јако обазрив.

Шта се збива тога дана, које је већ само навечерје Божића, у псалмима, молитвама, у химнама у апостолски казивањима и јеванђелским, ми смо ту увелико у празнику. Дакле, на Бадњи дан служићемо Вечерње богослужење, након одслужених Часова и врхунити Литургијом Светога Василија Великога, а све заједно ће имати укус Божића, тј. дочарану тајну да се Син Божији, Логос Божији, Реч Божија и Слово Божије Оваплотио. Да је Бог и Син Божији постао Богочовек, односно постао човек, Господ наш Исус Христос који је он вечности Бог и у век постојећ, али да су сада у његовој личности сједињене две природе, божанска и човечанска и из Њега блиста божанска слава и Његово Божанство.

Све ћемо то доживети слушајући све што се чита, све што се пева, односно учествујући у све му што се чита и пева и врхунећи Светог Литургијом. Уз то ће ићи и ови наши обичаји везани за Бадњак, али обичаји који не смеју да пређу границу. С њим се не сме играти да нам се не би десило да се у једном тренутку не обретнемо у паганизму и многобоштву

Дакле, све зависи од употребе и злоупотребе. Човек једном речју може да оживи себе, а може и да усмрти, да оживи другог као и да га усмрти. Док исповеда по предању и што је православно и док учествује у спасењу већ дарованом од стране Господа и у плодовима спасења, оног момента када почиње да ствара кривоверје, дакле, да квари веру или икону царства Божијега он се тог момента нашао ван Цркве, ван предања, ван благослова и благодати, у смртној опасности да погуби своју душу. Зато су нам потребни епископи, свештеници, ђакони и зато нам је потребан народ пре свега другог, коме ће се блага вест упућивати, али зато Свете Тајне, зато Света Литургија, зато непрестана трезвеност и будност, дакле, бдење над својом вером, бдење у Господу који нас непрестано укрепљује силом Својом.

Аутор: Слободан Јовановић

“Узимајући га у његовом најпотпунијем и најизразитијем виду, полуинтелектуалац је човек који је уредно, па можда чак и с врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа. Било услед његове урођене неспособности или због мана школског система, он није добио подстрека за духовно саморазвијање. Он уопште духовне вредности не разуме и не цени. Он све цени према томе, колико шта доприноси успеху у животу, а успех узима у “чаршијском” смислу, дакле, сасвим материјалистички. С осталим духовним вредностима одбацује и моралну дисциплину, али не сасвим, јер прекршаји те дисциплине повлаче кривичну одговорност. Ипак и у моралном, као и у културном погледу, он је у основи остао примитивац. Неомекшан културом, а са олабавелом моралном кочницом, он има сирове снаге напретек. Школска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му је претерано високо мишљење о себи самом.

У друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним уверењем да тражи само своје право, које му је школа признала. Он потискује супарнике немилосрдно као да нису жива бића него материјалне препоне. Он је добар “лакташ”, – израз један који је продро у општу употребу једновремено с појавом полуинтелектуалаца. Претпоставимо да се у њему пробудила политичка амбиција, и да је успео постати министар. Тај положај могао је уграбити само кроз силно гурање и стрмоглаву јагму, и зато ће сматрати да је то сада нешто “његово”. Из те своје тековине или, боље рећи, плена гледаће да извуче што више личног ћара. Биће “корупционаш”, али неће бити сасвим свестан тога факта: толико ће му то изгледати природно и на свом месту. Један полуинтелектуалац, кад је чуо да се говори о његовој оставци, рекао је: “Ко је луд, да се одваја од пуног чанка?!” Њему је изгледало непојмљиво да се човек не користи министарским положајем, као што би било непојмљиво да човек крај пуног чанка остане гладан. Политичка амбиција једног полуинтелектуалца заправо и није политичка. Она се састоји само у томе, да се човек кроз политику обогати, и да на високим положајима прогосподује. Он не зна ни за какве више и општије циљеве. Тек кад полуинтелектуалац избије на врхунац политичког успеха, види се како је он морално закржљао. Поред полуинтелектуалца који је успео, има и полуинтелектуалац који није успео. Већ прави интелектуалац, незапослен или запостављен, готов је опозиционар. Полуинтелектуалац у таквом положају тим је опаснији, што не зна ни за какве моралне обзире који би његово огорчење ублажавали. То није било случајно да су многи озлојеђени полуинтелектуалци отишли у комунисте.

Полуинтелектуалац је болесна друштвена појава, која је обелоданила две ствари:

-да је културни образац потребна допуна националног и политичког обрасца, што се нарочито осећа онда када утицај та два обрасца стане слабити,

-да школа која се ограничава на давање знања, без упоредног васпитавања карактера, није у стању спречити појаву таквог друштвеног типа као што је полуинтелектуалац.”

Неколико деценија касније, стиче се утисак да су “полуинтелектуалци”, које је Јовановић прилично прецизно уочио и дефинисао, узели политички, културни и интелектуални примат у нашем друштву. Питање је само да ли ћемо наставити да их примећујемо, сведочећи о истинитости јовановићеве процене, или ћемо урадити што би свако здраво друштво: вратити их на интелектуалне и друштвене маргине где им је и место.

Извор: moodiranje.com

Сада има заиста много преведених светоотачких дела и огроман је избор. У трпезарији смо донедавно читали Тумачења Еванђеља од Архиепископа Аверкија Таушева, а сада смо поново узели Аскетске огледе Св. Игнатија Брјанчанинова. Ја лично много волим св. Игнатија због његовог трезвеног приступа духовним питањима. Ипак, тешко је дати уопштен савет, а ево и разлога зашто?

Духовна литература је као једна велика апотека и у њој постоји лек за сваку болест. Уколико човек без познавања фармакологије уђе у апотеку и почне да бира лекове за своје болести по изгледу или личном нахођењу у великој је опасности да се отрује или озбиљно оштети своје здравље. Тако је и са нама уколико без потребног савета и духовног рецепта користимо светоотачку литературу. Све што су Свети оци написали духовно је корисно али не може се применити самовољно и без расуђивања. Добар део аскетске литературе је посебно писан за монашво и зато је људима који живе мирским животом корисније да читају савете отаца који су говорили о хришћанском животу "у свету".

Данас, нажалост, имамо често случајеве да и неки духовници, а најчешће и сами верници сами себи, преписују духовну литературу која их неретко одводи на пут самомњења или прелести. За хришћане који живе породичним животом најбоље је да се саветују са искуснијим парохијским свештеницима који и сами имају искуство породичног живота. Монашка литература ако се буквално примењује "у свету" може да буде и веома штетна. Али и у тој литератури постоје разлике. Општежитељни монаси би више требало да читају поуке везане за живот монаха у заједници, а мање отешелничку литературу. Зато посебно волим Аву Доротеја или поуке Св. Теодора Студита из Добротољубља.

Житија светих су веома лепа литература уколико, наравно, не узимамо за узор примере који нису прикладни унашем времену и условима у којим живимо. Циљ духовне литературе јесте да нас подстакне на молитву и труд, а надасве а нам помогне да боље живимо у заједници (породици, колективу и сл)и да нас подстиче на милосрђе и праштање. Веома је важно да читамо и тумачења Св. Отаца како бисмо боље разумели светоотачку логику размишљања и поимања свештених писама.

У сваком случају бих саветовао да се избегавају нездраве апокалиптичне књиге. И сами знате да се Откровење никада не чита у Цркви не зато што је неистинито (не дао Бог) већ зато што постоји велика могућност погрешног тумачења и повезивања догађаја о којима оно говори. Јако је опасно да се нарочито почетници у вери баве темама краја света и антихриста, и нарочито питањима масона, завера, сатанизма и сл. Не смемо да заборавимо да зло не можемо да победимо тако што ћемо га проучавати, већ једино уколико се и сами утврдимо у здравом духовном животу. Бављење овим темама недовољно стабилне људе уводи у обману и духовну параноју и удаљује их од Бога. Злога ће моћи препознати само они који су упознали живог Христа, а не они који стално читају о негативним стварима у свету јер бавећи се тиме ризикују да подпадну под дејство поднебесних сила.

Архимандрит Сава Јањић

На крштењу је добила име по заручнику Јосифу.

Од узраста од 3 1/2 године почели су код ње да се појављују симптоми болести "мишићне дистрофије": лако би падала, није се могла успињати уз степенице, каменчић на који би нагазила би је оборио на земљу.

Ипак, никад није плакала када би падала, иако би скоро сваки пут при паду прво ударила колена а одмах потом и главу, јер јој је глава била тешка и није је могла задржати .

Од узраста од 5 1/2 година је престала и да хода .

И тако као дете никада није трчала, није се играла са другом децом, али је од малих ногу имала урођену доброту и спонтани осмех.

У основну школу ју је водила мајка, скоро носећи је у наручју у нижим разредима. После је наставила гимназију у ЕЛЕПААП-у (Грчкој организацији за заштиту и збрињавање деце са инвалидитетом), а затим је похађала вечерњу школи. Користила је инвалидска колица од 12 године. Када би читала, окретала би странице књиге једном оловком. Када би седела у инвалидским колицима ослањала би главу на посебан продужетак наслона који је постојао иза њених леђа, јер јој је глава била тешка и стално нагнута уназад. Када би јој померали тело унапред да се одмара, одржавало би се у колицима уз помоћ каиша.

Ево како је се сећа један професор из средње школе: "Срео сам Јосифину у првом разреду средње школе 1994. Увек је имала добру реч за свакога, безграничну доброту и сладак осмех.

Могла је да пише само на силу вукуц́и ручицу. Али никад није користила своју телесну слабост као изговор да избегне своје школске обавезе. Увек би долазила спремна, била је најбоља ученица без да јој се ишта од поклони. Други ученици су је обожавали, а исто и њени професори.

Када би је питали: "Како си?", одговарала би: "Хвала Богу, веома добро!".

Исти одговор ми је дала у болници, дан пре него што ће умрети.

После је наставила на Теолошком факултету у Солуну, одакле је дипломирала са одличним успехом, а због највишег просека оцена, изабрана је да положи заклетву у име свих дипломаца 12.12.2003. Часопис "Лидија" је јануара 2004 године објавио:

"Јосифинина инвалидска колица су проповедаоница која нам говори да живот са Богом не може да буде оплакивање судбине. Живот са Богом је стваралачки, динамичан, има циљеве, постаје достизање врлине. Са Богом не може да буде замерања, притужби, беда не може постати начин живота.

Била сам дирнута када сам јој стиснула руку да јој честитам за одличан успех, али ме је било и срамота. Зашто ја плачем пред безначајним препрекама, бринем се када неколико дана морам прележати у кревету, губим контролу над собом када све не иде како сам испланирала".

Како је она гледала на своју болест

Написала је у једном писму оцу Августину Кандиотису (2002): "Бог је допустио да неколико година, 10 и више, будем непокретна у колицима. Болест стално напредује. Људима је немогуће да ме излече. Уз Божију помоћ за сада не тугујем због мог стања, јер се чак ни не молим своје оздрављење. Највише ме брине недостатак стрпљења у тежим искушењима, као што је здравље моје мајке или погоршање моје болести. Молите се зато да нас засени Божија благодет, да би истрајале до краја&хеллип;".

У једном другом писму старцу пише:

"Схватила сам уз помоћ Божије благодати и једне кјиге коју сам прочитала, да сви имамо у себи једно утврђење које се зове егоизам и који када бол напада на њега, колико јаче одбија да се преда, утолико снажнији напад прима. Посебно код мене која у себи имам једно утврђење Рупел (тврђава у северној Грчкој)!

Молите се оче да нам дода Бога вере и благодати да издржимо до краја ...".

Извод из одговора који се послао старац Јефрем из далека, два дана после факса који му је послала: "Дете моје Јосифино...Истрај много у молитви. Разговарај стално са Богом и осец́аћеш се лепо и динамично. Без молитве се човек паралише и обољева од менталне анемије и онда га заробе ружна ментална осец́ања. Да никада не престајеш са Исусовом молитвом па ц́еш имати најбоље и свето друштво. Проучавај Јеванђеље и друге духовних књига сваки дан, бар помало, довољно да би унела у себе нешто иконописачко .

Желим да вам Господ стално дарује стрпљење и молитву да издржиш. Да имаш веру у нашу Богородицу. Клекни и моли се дете моје. Молитва чини чуда. Ослони се са вером на нашег Христа...".

Она је једном, желећи да утеши једну мајку која је изгубила дете, између осталог написала:

"Ваш син носи венац победе и мучеништва, као и толики милиони светих... Његова смрт изражава љубав Божију према вама, јер тако спашава вашу душу. Верујем да је и мој инвалидитет, иако можда изгледа у очима других као неправда или осуда, уствари врхунац Његове љубави, јер ме је тако осигурао на неки начин. А ако и ви са очима Бога, а не са очима других људи, видите одсуство вашег детета, победићете бол и умирити своје срце. Не дозволите вашој души да се супротстави Богу, али искористе прилику да му се још више приближите и сигурно ћете наћи мир".

То је написала три месеца пре него што ће умрети.

Јосифина је уклопила своје живљење Христовог Јеванђеља са пружањем љубави другима кроз своју молитву .

Говорили су јој: "Моли се за нас" и она је записивала имена&хеллип; Многа имена&хеллип;

Само је она знала колико се молила, јер није никада говорила о томе.

Али су резултати били видљива по начину на који је благодет Божија зрачила према другима и по утехи и олакшању коју су осећали они који су је посећивали.

Монаси, свештеници и мирјани су тражили њене молитве. Један старац јој је рекао:

- Један чворић на твојим бројаницама нека буде за мене....

И она, без да има неко високо мишљење о себи, из послушности, искориштавала је и ту малу могућност покрета коју је имала у рукама, а када би чула да је неко у невољи, молила би се уз бројанице макар и веома споро.

Проповедала је Христа преко благодати којом је зрачила, преко својих дискретних речи. Осмех који није нестајао са њеног лица које је увек сијало, ње одговарао њеном телесном стању. Јер већину дана је имала болове и много других потешкоц́а .

Шта наводе они који су је знали

Једна од добровољаца: "У почетку сам имала илузију да јој помаже моје друштво када бих је посећивала. А у ствари она је мени помагала. Виђали смо се сваке недеље. Много сам је волела, јер вам је преносила своју радост. Била је препаметна и није вам допуштала да је жалите. Пред њом би се ви осећали као инвалид. Била је динамична, са осећајем за хумор. Имала сам питања читајуц́и разне књиге и она ми их је решавала.

Последњи период њеног живота био је тежак, било је тренутака када се по људској слабости савијала под теретом, али је у болници показала своју храброст. Када сам је једном посетила , замолила ме је да је притискам мало у пределу стомака да би јој помогла да дише. Так тренутак ми се урезао у памћење. То сам осец́ала као благослов. Када са одлазила испратила ме је са једним осмехом који ми је озарио душу. Био је другачији од осталих. Био је последњи! Ја је осец́ам поред себе. Надам се да ме се сец́а тамо где се налази".

Једна друга пријатељица која ју је подржавла у телесној слабости, али која је добила Јосифинину подршку у духовним стварима каже :

"Није имала ништа по другима, али је ипак имала све. Имала је пуноћу духа. Зрачила је Христа онима који су је сусретали, било је као духовни вођа. Давала ми је, а није ништа узимала. Сатима да причаш са њом не би ти било досадно. Није се плашила смрти, желела је да издржи. Није преносила негативно расположење другима. Живела је за љубав. Неки би се крстили када би је видели на улици, да наводно избегну "зло" или било шта друго, а она томе није придавала никакав значај, смејала се. Учила те је својим ћутањем. Осећали би велико поштовање према њој, иако је била млађа од вас.

Није упоређивала, није се жалила, била је весела и приступачна. Болест је подносила са стрпљењем и са динамичношћу какву до сада нисам видела.

Првих година се бавила рукодељем, правила је означиваче страница книга, везла је изреке од перли и пластичних ланчића".

Један добровољац је написао:

"Јосифина нам је више давала, него што је узимала. Више нам је била корисна, него што смо јој користили и док би неко очекивао да она трага за утехом, сама по себи је била утеха и уточиште другима и то великодушно, безусловно и без ограничења .

Када бисте сте били у њеној близини размишљали би како смо незахвални сви ми који смо добили све добро од Бога, али упркос томе увек нам је нешто криво... И увек нам нешто недостаје... Нешто што није недостајало код Јосифине, а то је вера у Бога и добровољно предавање нашег живота у његове руке".

Суседка и апотекарка Евангелија Т. пише следец́е:

"Јосифина ... Била је један земаљски анђео у овом животу. Мучеништво инвалидности ју је узнело до духовних висина.

Послушна према родитељима, увек је стрпљиво прихватала оно што су јој одредили. Није се жалила, била је радосна. Стрпљиво трпећи болове, заваљена у инвалидска колица, једно тело без облика које се уз помоћ каиша одржавало у колицима, али је то седиште било тако узвишено. Њен поглед вас је учио стрпљењу, тишини и мудрости. Њено седиште стрпљењу, а цело њено држање вас је учило смирењу.

Није волела овај узалудан свет, али небеске манастире царства Божијег.

Није јој било уопште важно да оздрави, зато што није имала своју вољу, већ јој је само било важно да твори вољу Божију.

И по Божијој промисли је Јосифина смирено напредовала ка светости. Њен дух је био усмерен ка Господу, ка Његовим заповестима.

Господ јој је даровао да га боље упозна студирајући теологију. Али Јосифина је доживљавала све свете ствари. Имала је заједницу са Господом, јер је живела у смирењу и Господ ју је узео Себи да је одмори на Лазареву Суботу, да би васкрсо при општем васкрсењу мртвих њено измучено тело, заједно са њеном храбром душом.

Са Јосифином смо читали молитве повечерја, Свето писмо, заједно се молиле, разговарале, ишле на бдења, посећивала сам је свакодневно куц́и јер сам јој суседка у истој згради. Волела сам је и волим је. Био сам њена апотекарка. Узнела се ка Господу и смирено напустила земаљски живот да би сијала на небесима.

Јосифина нас је научила стрпљењу, смирењу, била је оличење Христа, нека се моли Богу за нас да живимо у истини, смирености, вери и љубави према Господу...".

"Сада када нестане снаге моје не напусти ме Господе..." (Псалам 70)

Од септембра 2005, скоро седам месеци пре њеног упокојења, појавиле су јој се тешкоц́е у гутању хране. Лекари специјалисти су говорили о некоординацији мишића гутања, други су то приписивали неуромишиц́ним слабостима... Други су опет наводили друге узроке.

Није могла ништа да гута осим мало топле воде и то понекад, а њена мајка јој је спремала кашасту храну. Јосифина је пролазила кроз мучеништво глади и жеђи. Пошто није могла да седи под правим углом, глава јој је падала уназад и није могла да прогута ни пљувачку. Осећала је као да има кнедлу у грлу. Ослабила је толико да је остала само кост и кожа. Није више могла да седи у колицима, јер су је кости болеле и тешко је дисала. Желела је да остане лежец́и и само је понекад тражила да јој притискају стомак да би могла да боље дише. Дегенерисали су јој се мишиц́и виталних органа.

Њена мајка нам је описала њене последње сате: "Неколико дана пре него што ће умрети је имала изражену мучину и лупање срца, па је пребачен у болницу АХЕПА. Налази су говорили да су јој отказали сви системи органа. Другог дана је пала у кому. Када су јој ставили кисеоник, осмехнула се уз дубоке удисаје. Соба је заблистала од њеног осмеха. За мало јој је било боље: "Добро ми је" - рекла је. Мало после тога, као да је неког угледала - зауставила је свој поглед и насмешила се. Отварала је и затварала уста, али је говорила другим језиком, није се чуло шта говори... Схватила сам да још живи од вене која је куцала у њеном грлу. Започела је да говори духовно, да разговара са неким кога је видела... Угасила се смешећи се".

Чим јој је једна познаница ставила у руку један крст, иако је Јосифина била веома слаба, чврсто је стегнула крст.

Целе се ноћи није померила. Сутрадан у 11:00 је прешла у други животу.

Била је Лазарева субота (15. априла 2006). Имала је 26 година.

Сахрана је одржана у цркви Источника живота украшеној врбиним гранама. Сандук је био бео, а мноштво белих цветова и врбине гране су одавали неку небеску лепоту. Онима који су је видели у сандуку се чинило као да спава, чак је била мека попут воска, као да је била монахиња.

Као да је хтела да каже: "Јер си Ти трпљење моје, Господе; Господе, Надо моја од младости моје&хеллип;у Теби је хвалопој мој свагда".

Извор: "Да ли се дана дешавају чуда? - светли примери врлине"

Издавач: "Православна Кошница"

Како је познато љубитељима старих споменика, московски Алексејевски манастир основао је свети Алексије, Митрополит Московски својој сестри и њеној саподвижници - данашњим светитељкама Евпраксији и Јулијани. Оне су сахрањене у активном Зачатјевском женском манастиру ( улица Остоженка) . Алексејевски манастир је два пута мењао место и сада ће бити изграђен у Красном Селу. Ово место, у то време приградско, одабрано је још у првој половини ЏИЏ века по благослову светитеља Митрополита Филарета (Дроздова).

Двадесет година је прошло од обнове парохијског живота на овом месту, чији центар чини храм Свих Светих. Све ове године, наше мисли ( мисли свештенства и парохијана) вртеле су се око једног предмета - могућност обнове манастира. Овде је отворен, први у Москви, црквени дом за стара лица посвећен светом царевићу Алексију. Из овог дома је у Небеске Обитељи отишло већ 50 житељки, међу којима има велики број монахиња, које су пострижене у совјетско време, и које су се припремиле за одлазак у вечни живот.

За протеклих двадесет година у парохији се скупило много душа које жуде за монашким животом. Ја верујем да је будућност наше обитељи светла и радосна, тим пре, што ће монахиња Ксенија (Черњега) по благослову Његове Светости Патријарха Кирила бити постављена на место игуманије овог манастира, а она је стасала у овој парохији. Од студенткиње Московског Правног факултета она је дошла на чело правне службе Московске Патријаршије. Патријарх је управо њој поверио овако компликован посао око обнављања манастира и то по правним питањима. Наиме, храмови Алексејевског манастира су раштркани са две стране надвожњака, који пресеца манастирско добро на два дела. Овај надвожњак лежи директно на костима монахиња и представника московског племства, као и трудбеника културе и уметности, сахрањених на манастирском гробљу.

Ова велика и занимљива парохија постаће стуб живота обитељи. Она броји већ више од хиљаду душа. Код нас се већ сакупило много талентованих људи. Москва не оскудева ну у писцима, ни у физичарима. У нашој заједници има око 20 сестара, које мало по мало учвршћују своје кораке на стазама монашког живота. Зато се надамо да ће манастир почети полако да узраста. Радује нас и надамо се да ће полагано кренути обнова древног Алексејевског женског манастира. Све ће то ићи под непосредним руководством Његове Светости Патријарха Кирила, који је овом манастиру доделио статус ставропигијалног.

Какав ће бити карактер овог манастира? Показаће будућност. Али, судећи према искуству наше просветитељске и издавачке делатности, манастир ће, како и пристаје градској обитељи, своје основне снаге усмерити на просвећивање и духовно служење суграђанима. Истовремено, свима је јасно, да ограничење на само кабинестску наставу не би баш било мудро за житељке обитељи. Добро је да у Красном Селу имамо скоро четири хектра земље и исто толико у Сикољнику, где се налази храм светог Тихона Задонског. Његова Светост Патријарх, објединивши сва наша добра под покров манастира, одредио је општи план манастирског развоја. У Сикољнику, уз Божију помоћ, потребно је да се сагради нови дом за стара лица, који треба да одговара потребама времена. А у Красном Селу планирано је да се изгради место за будуће монахиње.

По мишљењу Његове Светости Патријарха осим (црног) сестринства, односно, монахиња, обитељ ће своја врата да отвори и белом сестринству. Реч је о свим девојкама и женама које желе, а које можда још нису спремне, или немају могућности да живе у манастиру, а желе да му буду од користи. Сваки православни манастир у Русији и сада је спреман да суделује у подвигу милосрђа. Уз мало веће напоре може то да постане интернат за осиротелу децу или школа за држање часова о добру и побожности, или пак медицинска установа, где ће увек, уз велику захвалност, и персонал и пацијенти сусретати сестре са знаком крста милосрђа на челу.

Безусловно, ми данас морамо да узмемо у обзир и размотримо све потешкоће и грешке, које су се дешавале приликом оснивања мушких и женских манастира за последњих 20 година. Ове грешке су везане за извесне крајности у које се упадало: за некога је то био претежак физички рад, за некога неправилно схваћено послушање, које, коначно, и не треба да гуши личност, нити да је лишава разума и способности да разлучи добро и зло. У наше време људи су постали крајње раслабљени, и тешко је очекивати да ће они, који долазе у обитељ, безусловно са собом донети хармонију ума и срца, и да ће бити радосни, бодри и универзални у подношењу тешкоћа, које доноси сваскодневни труд у манастиру. Па, обитељ и постоји због тога да би људима враћала духовно здравље. Задатак манастира и јесте да их укрепи морално како би они могли да послуже ближњима, да са њима размене мудрост, чистоту душе, радост, трпљење, умеће да увиде светлу страну живота.

У сваком манастиру атмосфера се формира као прво, од стране лица које њиме руководи, дакле, игуманије, што подразумева и добро одабрано сестринство с њене стране; и, разуме се, од стране духовника, који ће њој да помаже да заједно са духовником успешно руководи манастиром. Ако не буде неких неочекиваних одлука, то, како се већ види, послушање духовника биће понуђено мени, и ја чврсто верујем, да ће матушки Ксенији и мени, успешно допуњавајући једно друго, успети да поведемо рачуна о свим крајностима и недостацима, које сам овде навео, и да се сачувамо од њих. Нама предстоји не толико да се одбранимо од ових крајности, колико да се надамо у помоћ Божију.

Чини ми се да се најбољи начин да подигнеш манастир уклапа у речи пословице «што лаганије ходаш, даље ћеш стићи». Ми не треба да патимо од «колосалних планова», мегаломаније. Мислим да нам у наредних 20 година не предстоји (дај, Боже, да сви буду живи и здрави) да прерастемо у женску лавру. И, ја нисам случајно рекао да ће наша обитељ укључивати како монахиње, тако и бело сестринство. У Русији су од памтивека постојали појмови као што су «црно и бело монаштво». Надам се да ће наш манастир управо бити «народни» у смислу, да он треба да се подиже уз помоћ целе парохије. У њега улази и црквено-парохијска општеобразовна школа, и дом за стара лица, и већи број већ формираних породица са потомцима и васпитаницама. Зато, ако ми за свој задатак не поставимо повећање броја сестара - житељки (мада манастир није инкубатор са препелицама), сам живот ће да направи потребне исправке и да нам омогући да схватимо да ли идемо правом стазом.

И друго: нико никога не треба да вуче у монахе, јер, «невољник - није богомољац». Путем духовног живота морамо да идемо без роптања и самосажаљевања, дакле, са радошћу и благодарењем. И као што се напречац не треба удавати, дакле, треба да испитујемо и проверавамо своја осећања, тако, наравно, и за манастир није добра «брзоплетост и непромишљеност». Нека душа полако испита своје снаге. Свака парохијанка, ако пожели, може да се труди и као бела монахиња. На крају крајева, у овој нашој драгој парохији, многи су први пут у животу пришли на исповест и причестили се Светим Христовим Тајнама. Ако је девојка или жена овде нашла свој мир као дизајнер или иконописац, труди се у трпезарији, дому за стара лица, њој ће мало по мало Божија благодат шапнути, да ли је манастир постао њена кућа и да ли она овде налази «и Божанство, и надахнуће, и живот, и сузе, и љубав...».

Јер, основни задатак манастира, као и целе парохије, јесте да се у заједничком служењу Христу створи атмосвера љубави. Ако атмосвера буде светла, а људи науче да праштају, да једни друге чувају, да се култивишу и да буду предусретљиви; ако за њих та жртва буде слатка, онда њима - «и свеће у руке». Или, обрнуто, ако човек осећа ( Не дај, Боже, !), боравећи у манастиру да деградира, бесни, постаје бездушан, вене као биљка, нека хвата маглу, као што је то учинио Љетмонтовљев Мцири! Јер, не краси место човека, већ човек место. Уверен сам да је живот гарант и критеријум истине. «Живот проживети - није поље претрчати».

Ипак се надам, да ће се међу нашим парохијанкама наћи много живахних пламичака, које знају да «вита бревис ест" (лат.), дакле, да је живот кратак, и да ће све зеамљско брзо проћи. Остаје само вера, нада и љубав, и њима служити у манастиру јесте заиста блажена срећа и свети удео...

Записала Катарина СТЕПАНОВА

Фото сајт њњњ.храм-кс.ру

Превела: Танкосава Дамјановић

7.12.2013.

Извор: хттп://њњњ.нсад.ру/артицлес/протоиереј-артемиј-владимиров-монастѕр-не-инкубатор-с-перепелками

Све што Бог чини, чини за наше добро, јер нас љуби и милостив је према нама. А ми смо дужни, како Апостол вели, да захваљујемо (Еф.5:20, Сол.5:18) Господу на његовој доброти, да никада не јадикујемо и не очајавамо због онога што нам се дешава, већ да све примамо без роптања, са надом у Бога, уверени да Бог све за нас чини по благости Његовој, љубећи нас.

Човек који има пријатеља уверен је да га он воли, ма шта да претрпи од њега, чак и нешто болно, мислиће да је пријатељ то учинио из љубави, не верујући да је тај пријатељ желео да га повреди. Колико пре би требали да такву љубав приписујемо Богу, Који нас је саздао и привео нас из небића у биће. Ради нас се оваплотио и ради нас је умро, и све што нам чини, из љубави чини, за наше добро. Јер за пријатеља човек мисли: он све чини из љубави, штедећи ме, али нема увек разума да устроји оно што је корисно у односу на мене. Због тога се може десити да ме, не желећи повреди. Међутим, ово не можемо рећи за Бога, јер Он је извор мудрости, зна шта нам је све корисно, и ствари уређује у нашу корст, чак и оне најзанемарљивије. Богу је све могуће. Бог воли и сажаљева своју творевину, Он је извор мудрости и зна како да све устроји. Њему је све могуће.

Дакле, треба да знамо да Бог воли и штеди своју творевину, да је извор мудрости, да зна како да устроји ствари и да све служи његовој воји. Он све чини за нашу добробит. И зато све треба да примамо са захвалношћу, чак и када је то неко болно искуство по нас. Јер све бива по праведном суду.А Бог који је толико милостив, неће презрети ни најмање наше страдање.

Али често се дешава да неко сумња, говорећи у себи: "Ало како некоме може бити на корист када у напасти сагреши због невоље?" Ми сви грешимо у напасти јер немамо трпљења, не желимо да поднесемо малу жалост. Јер, Бог не допушта на нас ни једну ствар, која је преко наших снага, као што је Апостол рекао: "веран је Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете." (1. Кор. 10:13). Али ми немамо трпљења, ми не желимо да отрпимо, да прихватимо околности са смирењем, и стога смо преоптерећени. И што се више трудимо да побегнемо од искушења то нас она више сустижу, постајемо малодушни и не можемо да се избавимо.

Ако се ко налази у води, у мору, и зна да плива, онда када наиђе талас на њега, он зна да зарони, док талас не прође и наставља да плива не повређен. Ако покуша да се супротстави таласу, он ће га одбацати и понети са собом на велико растојање. И ако настави да плива и други талас долази, коме покуша да се одупре, И он га гура и он се умара без икакве користи. Али ако, као што рекох, он зарони док талас не прође, и наставља да плива неозлеђен, он ће проћи без штете и наставиће да плива, вршећи своје дело. Исто је са искушењима - онај који подноси искушења са трпљењем и смирењем, пролази неповређен, али ако постане малодушан, ако се смућује и свакога криви, он само себи отежава. Он још више оснажује искушења, а од њих не добија никакву корист.

Али икушења доносе велику корист ономе који их подноси без роптања. Чак ако нам и страст досађује, не треба да се узнемиравамо. Ако имамо невоље, не треба да се узнемиравамо због њих, јер узнемиреност је резултат незнања и гордости, јер не разумемо наше духовно стање и не испуњавамо наше послушање како веле оци цркве: "ми не напредујемо јер не познајемо своју меру, што немамо трпљења у делу које смо започели и што хоћемо да стекнемо врлину без бола." Јер због чега се чуди страстан човек кад га муче страсти? Због чега се смућује, кад их чини? Имаш страст и смућујеш се? "Зашто ми смета?" говори. Боље претрпи, подвизавајући се и молећи Бога. Јер, немогуће је да страсти не стварају невољу ономе ко их извршава."Њихове посуде су у теби", рекао је ава Сисоје. "Дај им њихове залоге и оне ће отићи". Посудама је назвао узроке. Пошто смо их, дакле, заволели и испуњавали, није могуће да не будемо заробљени страсним помислима које нас, и без наше жеље, терају да испуњавамо страсти. Ми смо се, дакле, својевољно предали у њихове руке.

Слично говори пророк о Јефрему, који је победио свог супарника, тј. своју савест и погазио суд (Ос.5,11). Он је затражио Египат и на силу био одведен у Асирију. Египтом оци називају вољу тела, која нас вуче ка телесном смирењу и ум учи сладострашћу. А Асирцима зову страсне помисли које помућују и раздражују ум и испуњавају га нечистим идолима, присилно и без његове воље га довлачећи до греха на делу. Онај ко се, дакле, својевољно преда сладострашћу тела, принудно и против своје воље бива одведен у Асирију да ради за Навуходоносора. Пророк је то знао и са болом је рекао: не силазите у Египат (Јер.49,19). Шта чините, окајани? Смирите се мало, савијте леђа ваша, радите цару вавилонском и седите у земљи отаца ваших. И опет их побуђује говорећи: не бојте се од лица његовог, јер је са нама Бог да нас избави из руку његових (Јер.49,11). Затим предсказује и жалост која ће доћи на њих, уколико се не повинују Богу: ако пак, говори, уђете у Египат, доспећете у беспуће, у потчињеност и проклетство и ругло. А они су му одговорили: нећемо седети у овој земљи, јер ћемо отићи у Египат, и нећемо видети рат, и звук труба нећемо чути и нећемо бити гладни хлеба (Јер.49,1314). Сиђоше, дакле, у Египат и својевољно служаху фараону. Затим су насилно одведени у Асирију, где су принудно служили Асирцима.

Обратите пажњу на оно о чему се говори. Човек је слободан пре него што учини нешто по страсти, чак и ако се на њега подигну помисли. Он је још у свом граду имајући и Бога за помоћника. Ако се смири пред Богом и поднесе бреме жалости искушења са благодарношћу, и ако се лати макар и незнатног подвига, помоћ Божија ће га подићи. А ако побегне од труда и падне у сладострашће тела, биће насилно и принудно одведен у земљу Асираца да им против воље служи.

Тада им, дакле, говори пророк: молите се за живот Навуходоносора, јер је у његовом животу ваше спасење (Варух 1,11). "Навуходоносор" значи да нико не треба да негодује због жалости усред искушења које се десило, нити да се одвраћа од њега, већ да га подноси са смирењем и као онај који је заслужио да страда. Човек треба да се сматра недостојним избављења од тешкоће. Шта више, треба да се сматра достојним да подноси продужено искушење, које траје и јача против њега. И било да увиђа своју кривицу, било да је тренутно не види, он треба да верује да код Бога ништа не бива без суда и правде. Тако је рекао онај брат који је жалио и плакао због тога што је Бог од њега узео искушење: "Господе, зар нисам достојан нити мало да се ожалостим?" Писано је, опет, да је ученик великог старца једном имао борбу против блудних помисли. Видећи га како се напреже, старац му је рекао: "Желиш ли да умолим Бога да ти олакша борбу?" Он је рекао: "Истина је да се мучим, аво, али видим и плодове труда у себи. Радије умоли Бога да ми да трпљење".Ето какви су они који заиста хоће да се спасу. То значи са смирењем подносити бреме и молити се за живот Навуходоносора. Због тога и говори пророк: јер је у животу његовом ваше спасење. Речено: "Видим у себи плодове труда", слично је са изреченим: у његовом животу је ваше спасење. То потврђује и старац који му је рекао: "Данас видех да си узнапредовао и да си ме превазишао".

Онај ко се подвизава против греха на делу и почиње да се бори против страсних помисли разума, држи се смирења, скрушености и подвига, те се путем мука подвига мало по мало чисти и долази у своје природно стање. Као што смо већ рекли, човек се из незнања и гордости смућује када га оптерећује страст. Пре би требало да смирено спозна своју меру и да истраје молећи се, све док му Бог не укаже милост. Заправо, да се не искушава и да не види жалост од страсти, он се не би ни борио, нити си се икад очистио од њих. И Псалам говори: грешни ничу као трава и подижу се сви који чине безакоње да би били истребљени у векове векова (Пс.91,8). Грешници који ничу као трава су страсне помисли. Јер, трава је слаба и нема силе. Када, дакле, ничу страсне помисли у души, придижу се и појављују сви који чине безакоње, тј. страсти, и то да би биле истребљене у векове векова. Страсти се истребљују кад се појаве код оних они који се подвизавају.

Увидите поступност речи. Прво ничу страсне помисли, затим се подижу страсти, и најзад се оне истребљују. Све то важи за оне који се подвизавају. Ми, пак, који чинимо грех делом и увек испуњујемо страсти, не знамо кад ничу страсне помисли, нити када се подижу страсти, да бисмо се борили против њих. Ми смо још увек доле, у Египту, на прављењу опека за фараона. Ко ће нам дати да макар дођемо до осећања горког ропства свог, како бисмо се смирили и потрудили да будемо помиловани?

Синови Израиљеви су у Египту служили фараону правећи опеке. Они, пак, који праве опеке, увек су нагнути доле и гледају у земљу. И душа коју савлада ђаво и која чини грех делом,гази своју разборитост и не мисли ништа духовно. Она увек мисли и чини само оно земаљско. Они су од опека које су правили сазидали три чврста града: Пит, Рамеси и Он или Илиополис. То су: сластољубље, среброљубље и славољубље, од којих произилазе сви греси.

Бог је послао Мојсија да их изведе из Египта и фараоновог ропства, а фараон их обремењује још тежим радом и говори им: беспослени сте, беспосличите, и зато говорите: да идемо да послужимо Господу Богу нашему (Исх.5,17). Слично поступа и ђаво: кад види да се Бог склонио да помилује душу и да је речју Својом или преко неког од слугу Својих олакша од страсти, он душу још више оптерећује страстима и још снажније је напада. Знајући то, оци укрепљују човека својим поукама и не дају му да се уплаши. Један говори: "Пао си, устани! И ако си опет пао, опет устани", и остало. Други говори: "Снага оних који желе да стекну врлине састоји се у томе да после пада избегну малодушност, и да се опет постарају о себи". И сваки од њих једноставно, на различите начине, један овако, други онако, пружа руку онима који се подвизавају и који су ожалошћени од непријатеља. Они то примише од божанственог Писма, које говори: ко падне, не устаје ли? Ко зађе, не враћа ли се? (Јер.8, 4); вратите се мени, чеда, и исцелићу скрушеност вашу, говори Господ (Јер.3,22), и слично томе.

А кад је рука Божија отежала над њим и над његовим слугама и кад је усхтео да пошаље синове Израиљеве, фараон говори Мојсију: идите послужите Господу Богу вашему, само овце и волове ваше оставите (Исх. 10,24). Они означавају помисли разума којима је фараон хтео да овлада, надајући се да њима поново привуче синове Израиљеве. А Мојсије му каже: не, него и ти треба да нам даш жртве свепаљенице које ћемо принети Господу Богу нашему, и стока наша нека иде са нама и да ни копито не остане (Исх. 10,2526). Пошто је Мојсије извео синове Израиљеве из Египта и провео их кроз Црвено море, Бог их, на путу до 70 палмових дрвета и 12 извора воде, најпре приводи у Меру. Ту се народ ожалостио немајући шта да пије, будући да је тамошња вода била горка. И преко Мере их је довео до места 70 палми и 12 извора воде.

Тако је и са душом. Преставши да чини грехе делом и прешавши мислено море, она прво треба да се труди и подвизава у многим невољама, како би ушла у покој свој. Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије (Дап. 14,22). Невоље покрећу милост Божију према души, као што ветрови наносе кишу. Киша која дуго пада, квари нежну биљку и погубљује њен плод, а ветрови је постепено суше и оснажују. Тако бива и са душом. Удобност, безбрижност и покој је раслабљују и расејавају, а искушења је утврђују и сједињују са Богом, као што говори пророк: Господе, у невољи Те се сетисмо (Ис.26,16). Тако, као што рекосмо, не треба да се смућујемо нити да смо утучени у искушењима, већ да истрајемо и благодаримо и да се увек молимо Богу са смирењем да нам у немоћи укаже милост и да нас покрије од свих искушења ради славе Своје. Амин.

Превод са енглеског проф. Бојана Србљак

Извор: http://www.pravoslavie.ru/english/60892.htm

Веру треба разликовати од сујеверја. Они који носе црвени кончић или било какву амајлију мислећи да им од тога само по себи долази заштита, овладани су сујеверјем. У сујеверју човек наду не полаже у Бога већ у одређени механизам, формулу или радњу помоћу којих од Бога или само по себи долази решење или заштита у одређеним невољама. Вера у живог Бога је сасвим другачија од тога. Ми се осењујемо знаком крста, говоримо Исусову молитву, постимо, подвизавамо се, али смо увек свесни да ништа од тога само по себи, аутоматски, не доноси Божију благодат и да су то само средства која нам помажу да успоставимо живу заједницу са Богом.

У једном здравом односу са Богом увек постоји синергија између онога што ми као људи приносимо и Бога који даје. Оно што ми приносимо (нпр. молитву, пост, добра дела) није куповина Божије благодати јер све то Њему није потребно него нама да бисмо своје срце отворили за његову љубав. Тако је и у евхаристијском животу. Онај који живи евхаристијски, у благодарности Богу, причешћем Божанским тајнама испуњава се благодаћу Божијом. Онај, пак, који приступа светим тајнама верујући у њихову механичко дејство, да оне саме по себе без наше вере могу да делују, налази се у великој заблуди. Благодат Божија делује само у сфери слободе и не може се ничим изнудити.

Осенити се знаком крста када пролазимо поред цркве или пред распећем, иконом и другим освештаним предметима није сујеверје и фанатизам већ древни хришћански обичај јер уз знак крста помињемо име Свете Тројице и исповедамо своју веру. Наравно, када смо у друштву људи који не живе хришћанским животом треба водити рачуна да нашу веру у Бога не испољавамо претерано и нападно јер може да нас поткраде сујета и да истовремено саблазнимо оне са којима се налазимо. Увек можемо у срцу своме да узнесемо молитву, на било ком месту и у било које време, а молитва је енергија, језик будућег века, којом на чудесан начин комуницирамо и са Богом и васцелим духовним светом. Највећи степен молитве је један трајни дубоки духовни осећај сталног Божијег присуства и та молитва надилази сваку људску реч. Али док не дођемо или док се барем не приближимо таквој молитви, веома је важно у свакој прилици када смо у могућности, и посебно када смо сами, да молитви придружимо и неки физички покрет, да се осенимо знаком крста, да направимо поклон и на тај начин да изразимо и својим телом молитвени однос према Богу. Човек је саздан од душевног и телесног састава, а оба су материјална и тварна (само на различит начин). Зато уз молитву увек треба да иде и одређени телесни подвиг док нам сам Бог, ако је то у Његовој вољи, не подари савршену молитву којом ће у вечности дисати васцела преображена твар у слави Божијој.

Што се тиче ислама мислим да можемо да кажемо да је то покушај реформације хришћанства и да је поникао из традиције јудео-хришћанских секти. Ислам може да се упореди са неким радикалнијим западним сектама које негирају божанство Христово, Св. Тројицу, свете Тајне.

Преузето са форумске теме: Питајте о. Саву Јањића

Већ се смрачило... На зелени покров који нас покрива падају свом силом стреле снажног пљуска. Заслепљујући сјај муње и заглушујући прасак грома који нестаје уз звиждук нам прете и наша мазга одбија да се покрене. Узалуд је вуче водич, а и ја је ударам од позади. Шири ноздрве и прети нам. Водич псује монахе који су га овде послали, иако им је рекао да не зна пут.

Одједном је стао и насмејано се. Подигао је руку и повикао: "Колиба!". На дну клисуре су се једва назирали од густе кише кров и дим из димњака. Штета! Трагање за таквим склоништем ме је више забављало него чињеница да смо га нашли. Водич је уз вику потерао мазгу да пожури.

Испод дрвеног моста, мутне воде потока теку уз снажну хуку. Десно од моста се уздиже кров колибе, старих трошних зидова покривених дебелим слојем бршљана.

Покуцали смо на врата. "Молитвама светих отаца наших&хеллип;!" - узвикнуо сам - "Амин" - одговорио ми је глас изнутра уз шкрипу врата.

Врата се отварају. Старац који нас прима се крсти. "Измучена браћо, какво вас је то снажно невреме снашло?" - пита а истовремено ми показује да прођем кроз уски мрачни ходник. Налазим се у соби са около распоређеним софама и једним огњиштем. Прозор је мали отвор са гвозденим крстом у средини. Хитар и насмејани старац ме пита како сам. Назива ме "поштовани" и жалим што не могу због свог начина живота да будем достојан титуле којом ме је почаствовао старац, а коју никад нисам имао амбицију да достигнем.

Набацао је више дрва у огњиште и донео послужаоник са ракијом. Скидам своју мокру кошуљу. Затим га питам да ми дозволи да пресвучем и панталоне. Смрзао сам се у влажној одећи. Старац се смеје пљешћући рукама. "Наравно, али ћу вас оставити и затворити врата". Остајем сам и седам поред ватре. Моја одец́а се суши висећи на столици. Ускоро сам чуо старца да ме виче. "Поштовани, да вам донесем једну мантију да се обучете?". Заиста ми је донео једну матију и обукао сам је. Када ме видео почнео је да се смеје. "Што не останете да вас пострижемо у монаха?".

Мислим да то није тако лако. Може мантија овог тренутка да ми пружа удобну топлину, али је потребна нека врста јунаштва да би је неко задржао заувек.

Моја одец́а се полако суши и испарава. Дрва пуцкетају међу пламеновима. Ја тражим да ми да и скуфију, па скицирам свој портрет уз помоћ малог джепног огледала. Након што сам завршио, старац ми каже: "Сакрите ово огледало да не види мој старац, зато што то забрањује, а и помислиће да сте масон".

Погледао сам га зачуђено. "Јесте" - нагласио је - "Ја сам његов послушник, а мој старац има 112 година. Веома је кротак и понизан, а овде на Светој Гори је већ 99 година".

Жеља да упознам једног Метузалема ми не остављаја време да жалим за ограничењима која су ми постављена. Слажем се и пун пажње очекујем најављен долазак старца. Чим сам видим, устајем и поздрављам га са врата.

"Свети Бог брине о својим створењима, па нас је просветлио да овде саградимо своју келију, да би се ви спасли од невремена", промрмљао је Метузалем. Очи су му упале под дебелим праменовима белих обрва. Мантија му је закрпљена, везана у струку ужетом, ноге босе а у руци штап. Глава му је нагнута ка грудима, коса неочешљана и улепљена око скуфије. Одмерава ме од главе до пете. Не пита ме за мантију коју носим. Изгледа да зна.

"Да ли си голобрад јер те је Бог таквим створио или се бријеш?" - пита ме, јер је чуо да у свету има много таквих масонских грехова. "Од Бога је мој старче" - предухитрио ме је послушник и гестом ми показао да ћутим. "У очима људи се огледа непоштовање и неверство према Богу. Само телесно уживање. Заборавили су јаук и плач због првога греха. Да ли сте ожењен?". "Нисам свети стараче" - одговорио сам. "А шта радиш кад пожелиш жену? Одлазиш код блудница?". Било ми је веома непријатно. Ах, где ме је довело ово невреме. Водич мазги му испод бркова шапуће: "Моралан је и честит, старче". И послушник га допуњује: "И он своје тело сматра непријатељем своје душе, а телесне страсти пут у пакао". А ја, затворених уста, колутам очима од стида у празној соби.

Јели смо парадајз, маслине, бели лук и хлеб. Буквално сам престрављен, јер ако би желео да одем, не бих могао. Киша пљушти све јаче. Нокти светог Матузалема, пошто су дугачки и црни, лако секу и комадају бели лук. Једе са апетитом и понекад прича и нешто смешно. Подсмева се неразумним људима који су одбацили природна средства за живот и баве се ђаволским проналасцима. "Одбацили сте, као што сам чуо, волове и коње па јурите аутомобилима или како их већ зовете? ".

Летите по небу као пророци и светитељи, ха ха ха ха. И штампате своје лице на папир. Желите да постанете вец́и од Бога. И учите да постанете лекари, па онда лечите против воље Божије. Онај ко даје болести свету има свој разлог. Господе, помилуј. Да немају поштовања према Богу и да се не покоравају вољи Божијој. Чуо сам да је рођен и Антихрист. У Откровењу се говори како ће после рођења Антихриста бити други долазак. А онда ц́емо поразговарати. Онда нец́ете моћи побећи нити вашим аутомобилима нити вашим авионима.

Ђаво је много вешт, вас шаље у пакао на тај начин а нас на други. Једно време нас је сваке ноћи посећивао. Да би ме довео до гордости говорио ми је како сам светац. "Ја сам га истеривао молитвом, а он је се тако гласно смејао да се небо тресло. Друге ноц́и је бацао камење напунивши цело двориште.

Сваког јутра смо чистили двориште од камење. А каво је то било камење. Ниси их могао подићи, мој сине. Увече опет иста ствар. Сваког петка је долазио у облику наге жене у моју келију, да ме обезглави. Проклет ђаво! Али призивањем имена Свете Тројице је нестајао. Да вам кажем. Од 99 година које сам провео овде, без да изађем са Свете Горе, 40 година сам имао таква искушења у близини. Слава Теби Боже, ту смо где смо ми грешници. Тада сам имао јаку веру. Само недељом сам јео уље. Сада видиш и године пролазе и старост је стигла.

Осетио сам да је у том тренутку очекивао од мене да нешто кажем. "Имате још времена" - рекох. "Тако мислим и ја, али да видимо која је воља Светог Бога" - одговорио ми је, пунећи ми чашу вином. "Како бих желео да толико поживим колико и ви старче" - рекох. "Човек никада не треба да каже «ја желим», јер је то грех. Треба само да каже «ако жели Свевишњи», јер је све Његова промисао. И зашто да неко живи толико година! Живот је стално кушање. Грешници живи дуже". И ја сматрам сам највећи грешник и да живим сразмерно количини мојих грехова .

Служили смо повечерје. И када сам отишао на спавање, био сам помало узнемирен. Ноћу ме је пробудио страшан сан. Видео сам како ме вуку ђаволи да ме баце у понор. А кад сам опет заспао, видео сам једног ђавола како је узео облику прелепе жене и дошао у мој кревет и љубио ме, али сам га истерао призивајући име Свете Тројице.

Извод из књиге: "Један дан и ноц́ на Светој Гори" - Никос Фотакис, Солун 1959

Превод са грчког Павков Сања

19 новембар 2013 год.

 

Манастир Лепавина

Говорећи о тешким условима у којима живи свештенство, монаштво и малобројни верници ове разорене Епархије, Владика Атанасије је рекао да је за тај простор "Божић права проповед", јер у вернима побуђује љубав и мир и ослобађа их од сваког реваншизма.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/12/28.12.13_zbor_-_vladika_atanasije_rakita_bihacko-petrovacka_eparhija_raduje_se_hristu_-_64kbps.mp3

Слово Љубве

Анка Шуша, далматинка родом, рано је остала сироче. Најстарији брат Шпиро, њу и њену седам година старију сестру Драгињу (у монаштву Архелаја) одводи у сиротиште и већ тада почиње њихова припрема за монашки живот. Обе су биле послушнице кувеждинског манастира, те их је одатле живот одвео у Сарајево, гдје су се у сиротишту бринуле о дјеци без родитеља.

Осјетивши муку сиротовања на сопственој кожи, по доласку у Рисан, Мати Саватија узима тромјесечну бебу, дјевојчицу Радмилу Илић (удату Јовићевић) која је остала сироче и подиже је под својим топлим материнским скутом.

О својој помајци (тети) Саватији вечерас нам говори госпођа Радмила Јовићевић, дјевојчица која је љубав и топлину мајке пронашла у крилу блаженопочивше Мати Саватије, а за коју наш протојереј - ставрофор Момчило Кривокапић каже да је имала срце велико и дубоко као океан.

http://www.svetigora.com/node/13993