Šta je ono za čim vi težite u svom životu? Da li svom dušom težite za Gospodom ili želite samo površnu vezu sa Bogom? Da li je On najvažnija stvar u vašem životu ili je relativno sporedan? Dali je On u vašem životu samo u nedelju ujutru ili svako jutro u sedmici? Da li ga puštate samo u određene delove svog života ili je ceo vaš život otvoren I dostupan Gospodu? Da li Mu je vaš novac dostupan? Da li biste Mu dozvolili da uznemiri I prekine vašu zabavu, kad se zabavljate?

Ja mislim da je potrebno da pustimo Boga u svaki deo našeg života. Mogli bismo imati prisan I intiman kontakt sa Bogom, I nadam se da razumete koliko je to izuzetno I vredno.

Mi smo spremni da satima stojimo u redu da bismo dobili karte za neki događaj Ili koncert, samo da bismo videli neku popularnu osobu. Neki ljudi stoje satima samo da bi se rukovali sa nekim poznatim. Ako tako činimo za popularne ljude ili za one za koje znamo da nas vole I pomažu, koliko bismo trebali učiniti za Boga?

Da li neko stoji u redu da bi dočekao da bude u Božijem društvu? Dobra vest je da je Gospod došao sa nama u vrlo blizak kontakt, On je taj kontakt I napravio da bude tako prisan, tako da ni ne morate otići u neki poseban prostor kao što je crkva, da biste susreli Boga.

Vi susrećete Boga u sebi, a sa Njim možete biti kad god to želite, u svako vreme I na svakom mestu, da biste pričali sa Njim o svemu čemu god želite. On I želi da budete bliski sa Njim. Nema ničeg lepšeg I više ispunjavajućeg od Božijeg prisustva. Kada imamo intimnu povezanost sa Bogom, onda On bije naše bitke. Nakon što strastveno tražim Boga svim svojim srcem I kad je moj prvenstveni cilj da tražim Njegovo prisustvo u mom životu, onda mogu reći stih iz Psalma 27,6

‘’Тада бих подигао главу своју пред непријатељима који би ме опколили….’’

Posted in Борба против греха

http://svetatrojica.wordpress.com

На Таворској гори. Ходочашће у Свету земљу. Јером. Јов (Гумеров) и јером. Клеопа (Данељан). Фото: јером. Игњатије (Шестаков)

– Оче Клеопо, молимо вас да нам испричате нешто о томе како сте изабрали монашки пут.

– Читајући Јеванђеље наишао сам на речи Спаситеља о томе ко су монаси, иако заправо о самом монаштву ту није било говора. То су следеће речи: «Има ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне; а има ушкопљеника које су људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради Небеског» (Мт. 19, 12). И код мене се родила слика о монаштву. Одмах сам схватио да је то за мене.

Прво сам читао само Јеванђеље, никакву другу духовну литературу нисам читао. Оно ми је открило духовни живот. Неко време сам једноставно живео по Јеванђељу; како је говорио преподобни Серафим: пливао сам у Јеванђељу. А после ми се једноставно огадио овај свет, свет робноновчаних односа, више нисам знао куда ћу и на крају сам дошао у Сретенски манастир.

– Али зашто управо у Сретенски? Какав је био манастир кад сте тек дошли овамо?

–Могу да кажем само једно: Десница Божија ме је довела у нашу обитељ.

Овамо сам дошао 1996. године у марту, за време Великог поста. Манастир је, у целини, наравно, био исти као што је сад. Истовремено, људи који су тада долазили у обитељ су још били «совјетски грађани», било је много изванредних личности од којих су неки већ напустили овај свет, а неки су отишли у свет.

Кад сам први пут угледао оца Тихона због нечега ми се учинило да личи на неког католичког кардинала. Наравно, ова слика је касније нестала, али је први утисак био баш такав.

Убрзо после хиротоније за ђакона

Ми, који смо дошли у манастир 1990-их година некако нисмо размишљали о томе да ли да извршавамо послушање или не. Ако је речено да треба да се учини, значи треба да се учини. И није важно да ли је послушање велико или није, да ли је прљаво или није, да ли је тешко или лако, да ли је ноћу или дању – послушање је и треба га обавити. На садашњој младој сабраћи се то некако не примећује. Људи који су дошли тих година имали су више искрене ревности. Тада је било више послушања, али је било више и рада на души.

– Какво је било ваше прво послушање?

Крај 1990-их

– Чим сам дошао у обитељ добио сам послушање у врту, под руководством монаха Аркадија. Морам да се захвалим овом човеку: самопрегорно је радио на уређењу територије. И према мени, и према свима је био прилично строг и дуго нисам могао да нађем заједнички језик с њим. И једном смо баш нас двојица морали да идемо по расаде. Купио сам му килограм банана. После тога су се односи средили, почео је да ми се обраћа са «синко».

Најбоље сам запамтио просејавање старе земље на територији манастира. На десетине људи који су просто свраћали у храм, отац Аркадије је буквално хватао на путу тамо или овамо: без обзира ко су били, он их је хватао и упорно их је молио, тачније речено – приморавао их је да просејавају ову земљу. Десила се чак и следећа ствар: један човек је ишао на неки бандитски окршај, одлучио је да пре тога сврати у храм, али га је ухватио отац Аркадије и упослио га је да просејава земљу. Овај човек је то схватио као знак Промисла Божијег, послушао је оца Аркадија, није отишао на овај обрачун и тако се можда спасио од смрти.

Приликом обављања радова у башти стално смо наилазили на велико мноштво костију – људи који су некада били сахрањени на манастирском гробљу, које је било уништено у совјетско време. Све смо их сакупили и касније сахранили код поклоничког крста у близини улаза у манастир.

Монах Аркадије

Отац Аркадије је, наравно, родоначелник нашег манастирског врта. Он се с великим трепетом односио према врту, могао је чак помало грубо да заустави човека који би покушао да убере или чак да помирише његову ружу.

Пут од улаза у манастир до храма звао је «стаза Царских мученика», ту је засадио руже и сваку ружу је назвао именом неког од Царских страстотрпаца: царица Александра, царевић Алексије и тако даље.

Овакав однос према послушању више нисам видео, он је био спреман да положи живот за њега. Због неких ствари би човек могао да га осуди, али таква љубав према послушању је просто задивљујућа. Договарао се с расадницима, неко му је доносио ове руже – уређивао је терен. Чак и кад више није могао да хода, довозили су га у врт у инвалидским колицима и он је покушавао нешто да учини за своје ружице.

Сећам се, оваплоћењем пакла на земљи је због нечега сматрао Пољску – сам је дуго времена живео у Западној Украјини и вероватно је тамо свашта доживео од унијата. Кад је једном неко посегнуо на његов врт отац Аркадије је све послао у Пољску. «Идите у своју Пољску!» - то је била најстрашнија погрдна реч.

На самом почетку сам отприлике пола године живео с њим у истој келији. Његов карактер је био, благо речено, сложен – зато се сад и сам чудим како сам могао да живим с њим. Вероватно је то због тога што смо тада имали веома много послушања и кад бисмо дошли у келију, просто смо падали. Било је нормално радити до ноћи.

– Која послушања сте још обављали у току живота у манастиру?

– Најразличитија, радио сам на скоро свим манастирским пословима. Имао сам послушања у трпезарији, у магацину с књигама. Био сам у ризници – и то је тешко послушање, посебно уочи архијерејских служби. Пре доласка архијереја радили смо до 4-5 ујутру, а онда бисмо још ишли на службу.

Заједно с оцем Кипријаном радио сам на уређивању просторије за печење просфора. На почетку је било сасвим незгодно, прве просфоре смо пекли ноћу у кухињи. А сад је наша просторија за печење просфора просто за углед, код нас долазе на обуку људи из најразличитијих крајева, чак и из иностранства.

За време послушања у ризници. Јерођакон Макарије (Лободјук) (1972-2010) и отац Клеопа

Једно време сам био начелник скита. Живео сам у скиту с оцем Зосимом, сваког јутра смо служили литургију: ја сам служио, а отац Зосима, који тада још није био свештеник, је певао.

Раније је у манастиру постојао добар братски хор. Појали смо отац Серафим, отац Зосима, отац Лука и ја. И нама се свиђало да певамо, и наши парохијани су били врло задовољни. Недељом и на празнике смо певали на раној литуригји, а онда смо служили касну. И то смо доживљавали потпуно нормално, чак и с радошћу. Можда нисмо имали довољно снаге, али је у духовном смислу било јако добро.

– Да ли је појава богословске школе утицала на манастирски живот?

– Вероватно да јесте. С појавом богословске школе братија су почела некако мање да опште, мало смо се удаљили. Могуће је да смо једноставно одрасли. Али «манастирског детињства» кад смо сви били заједно, сећам се као најрадоснијег времена у свом животу.

Али, веома сам желео да похађам богословску школу и чим се појавила, уписао сам се у њу. Веома ми се свиђало да учим. Није ми се свиђало да полажем испите, али да учим, да сазнајем нешто ново – то је баш лепо.

– Оче Клеопо, ви сте манастирски економ. У чему се састоји ово послушање и какву улогу игра у манастирском животу?

– Економ одговара за сав привредни живот манастира – за градњу у обитељи, за радно стање манастирских објеката и манастирске технике, за уређење и чистоћу територије. Данас је због повећаног обима посла ово послушање подељено на неколико наше сабраће; на пример, за градњу одговара отац Амвросије. А раније је, наравно, било теже. Радови у манастиру, куповина, грађевински моменти – то још и некакако, али комуникација с градским властима ми је нарочито тешко падала. Неко уме да гради односе с људима на власти, али мени је то било врло тешко.

Јером. Клеопа (Данељан). Фото: архим. Тихон (Шевкунов)

Специфичност економског послушања се састоји у томе да оно нема ни почетка, ни краја. Све што је везано за економску страну, прожима манастир са свих страна. Зато је посао непрегледан и никад не може да се заврши. Раније сам радио у просторији за печење просфора – тамо конкретно видиш свој задатак, обављаш га и кад га обавиш, имаш неко задовољство од свог рада. А овде се никад ништа не завршава, стално се отварају нови и нови послови.

– Да ли оваква стална брига за земаљске потребне омета монашки живот?

– Послушање у принципу не може да представља сметњу по монашки живот. Као што пише светитељ Игњатије (Брјанчанинов): «Користан посао, нарочито служба која је повезана с одговорношћу, не омета стражење над собом – он упућује на овакво стражење. Тим пре ка стражењу усмеравају манастирска послушања кад се обављају како треба.» Монашки живот омета – највише га омета – разонода. Гледање филма, слушање музике – ово одвлачи од монашког живота. Роптање представља сметњу, а нипошто не послушање.

– Често људи постављају питање: «Како се монашки живот може одвијати у центру Москве, у мегаполису, где унаоколо има толико саблазни?» Како бисте могли да одговорите на ово питање?

– Поштено говорећи, уопште не примећујем све ове саблазни. Таштина не продире у манастир ако је човек сам не пусти.

У Светој земљи, 2005. Фото: јером. Игњатије (Шестаков)

– Молимо вас да кажете с којим проблемима људи сад обично долазе на исповест, шта данас највише омета духовни живот?

– Чини ми се да је данас главни проблем осуђивање, пребацивање одговорности са себе на ближње. У духовном животу је најопасније кад човек не жели да призна да је сам крив за своје грехове.

– Вероватно сте за време свог служења у звању свештеника стекли духовну децу...

– Не, ма каква деца! Има људи који једноставно долазе код мене. Како могу да водим људе ако сам и сам слеп? Могу само да кажем нешто што сам прочитао у Јеванђељу и код светих отаца – и то је све.

Јеромонах Клеопа (Данељан)

Са руског Марина Тодић

24 / 01 / 2014

Извор: Православие.ру

Свети Василије Велики је, у свом предавању омладини о начину на који хришћанин треба да користи паганску мудрост, испричао како је Питагора отрезнио групу пијанаца наредивши свирачу фруле да им свира дорску мелодију.

У вечерашњој емисији говоримо о музици, о њеном утицају на духовни и ментални развој младог човека. Наш гост је монах Арсеније Јовановић, сабрат манастира Острог.

Извор: Радио Светигора

http://www.svetigora.com/node/14165

Човек често има прилике да чује да грех понекад није толико преступ, да није толико извршење зле намере, колико је грешка... И понекад у доброј мери заиста јесте тако. Не желимо да грешимо, уморили смо се од тога да грешимо, имамо чврсту намеру да не понављавмо своја ранија сагрешења. Али, околности се стичу тако, настаје ситуација која за нас представља искушење и падамо...

Зашто? Овде се, вероватно, увек може говорити о читавом низу комплекса узрока. И о греховним навикама, које се лако стичу, али се тешко искорењују. И о слабој вољи, недостатку одлучности да се човек супротставља својим страстима «чак до крви». И о маловерју, које нас лишава Божије помоћи онда кад нам је она најпотребнија. И о покварености наше природе, о људима заједничкој склоности ка греху.

Међутим, постоји још један разлог који се помало издваја и који је «најодговорнији» за грех као за грешку. Он се подразумева сам по себи, тако је уобичајен, да је чак некако незгодно и говорити о њему... А не можемо и да не говоримо: пречесто се спотичемо управо о то, а не о нешто друго. Овај разлог је одсуство веома потребне навике: прво треба размислити, па тек онда делати. Недвосмислено и са свом сигурношћу могу да кажем: кад бисмо увек прво размишљали, а тек после предузимали ово или оно, огроман део наших сагрешења не би био ни учињен.

Ово се, пре свега, тиче „несвесних грехова“.

Пре неки дан сам разговарао с једним човеком и он ми је испричао нешто о једном драматичном догађају:

- Отишли смо, - каже, на реку зими, - а испод другарице се провалио лед и она је почела да тоне. Мислим: треба да трчим до ње, али шта ако заједно пропаднемо под лед? Хвала Богу, пре него што сам било шта морао да учиним сама се извукла. А да није, шта би било? И како уопште човек да се понаша у таквој ситауцији, како да савлада себе?

- Како да савлада себе, - одговарам, - је безусловно тешко питање, али ми се чини да пре свега треба поставити друго питање: зашто сте уопште ишли да шетате по леду, каква је била потреба за тим?...

Колико трагичних, апсурдних и уједно страшних «случајности» се дешава управо због тога – недостатка навике да се питамо: шта радим, зашто, до чега то може да доведе? Један је скочио у воду са стрме обале и главом је ударио у камено дно, други је скочио с падобраном иако већ одавно није млад и сломио је кичму, трећи је јурио колима по граду и тркао се с исто таквим тврдоглавим човеком као што је и он, па је ударио човека, четврти је пио без обзира на то што има чир и доспео је у болницу. И сваки се после тога кајао: «Зашто, зашто сам то учинио!... Да сам само пре тога размислио!»

И у сасвим свакодневним и мање трагичним ситуацијама се дешавају сличне ствари. Видиш, на пример, да је љут, да је буквално ван себе твој друг / колега /, шеф, али идеш код њега на разговор који ће највероватније довести до експлозије. Само што ти не прогнозираш – мрзи те да се бавиш тиме. А на крају – свађа, скандал, зато што ниси могао да прећутиш: реч по реч, и такве ствари сте један другом рекли да је сигурно било боље да си од самог почетка ћутао. И опет се кајеш и сакрушаваш: «Кад би...»

Или те нешто нагони да кажеш нешто на тему – клизаву, тешку, вишезначну. И рекао си, и оклизнуо си се, и замрсио си се у тешкоћама, и осудио си, и нехотице си преварио, оклеветао си неког. И поново преостаје само једно: треба ићи на исповест.

Међутим, и за «обичне» «вољне» грехове се може рећи практично исто. «Вољни» су кад добро схваташ да намераваш да учиниш, у принципу не неко неутрално дело, које може да се претвори у грех, већ сам грех као такав.

Твоје срце је већ практично пристало на њега, већ си се одлучио... И требало би да застанеш макар на тренутак и да размислиш: „Колико пута је већ било тако? Грешио сам, газио сам своју савест због неког тренутног, краткотрајног задовољства, због неке радости која је у највећој мери сумњива. А како сам се после тога мучио! Како ми је тешко било на души, колико времена сам се секирао, извлачио се из овог тешког стања, покушавао да се вратим самом себи, тражио сам помирење с Господом и с људима! Да ли је вредело?...“

Како је корисно, како је од животне важности правило: не чини, а да ниси размислио! И притом је рационално: јер масу времена и снаге често улажемо да бисмо поправили нешто што смо учинили због неразмишљања и неопреза.

И уједно се испоставља да нема, чини се, ничег тежег него се придржавати овог правила. Није да у томе има нешто немогуће. Једноставно, мрзи нас... Баш нас мрзи! Тим пре – а шта ако се ништа страшно не деси, а шта ако све буде у реду?

Желели бисмо да буде тако! Само што је искуство неумољиво: ниси размислио – сигурно си згрешио. То је толико тачно да је не размишљати већ само по себи грех. И вероватно постоји само један начин да га човек избегне, да изађе на крај с њим: да стекне одговарајућу навику. Тако једноставну, тако обичну, да је опет незгодно и незграпно говорити о њој. Али, треба, ипак треба: она је тако ретка у наше дане, као... Као да смо се потпуно одучили од тога да размишљамо.

Са руског Марина Тодић

Ваше име:

:

http://www.pravoslavie.ru/srpska/67752.htm

Кађењем се указује поштовање светим иконама и уопште свим светињама које се налазе у храму, а каде се и верни који присуствују богослужењу. По речима светог Германа, “кађење представља оно миро које је било донето на погреб Господа, као и смирну и тамјан које су донели мудраци”.

Поред тога кађење означава и чисти завет добрих дела, из којих истиче миомирис, како вели апостол, јер смо ми Христов миомир Богу.

Кађење пред иконама и другим светињама на тај начин служи као израз поштовања према њима, док кађење верујућих представља израз жеље да се они испуне Духом Светим и да својим добрим делима угодно миришу пред Господом, попут тамјана којим се кади.

Онај ко обавља кађење, истовремено се клања онима које кади; а верујући му одговарају истим таквим поклоном, не осењујући се при томе крсним знамењем.

http://svetatrojica.wordpress.com

Епархија браничевска, Пожаревац

19. јануар 2014. године

Коришћен материјал Телевизије Виминациум из Костолца

”Сагрешили смо и савест нам је узнемирена. Можеш ли нам рећи шта нам је чинити како би нам било опроштено и како више не бисмо грешили?“, упиташе га.

”Кажите ми своје грехе”, рече им свети човек.

”Учинио сам велики грех”, одговори први мушкарац.

”А ти?”, упита свети човек другог мушкарца.

”О”, одговори овај, ”ја сам починио више лоших ствари, али су тако мале да су једноставно занемарљиве”.

Побожни човек је дуго размишљао.

”Ево што морате учинити”, коначно рече. ”Пођите и за сваки грех који сте починили донесите камен.”

Мушкарци су отишли. Први се брзо врати с тешким каменом, тако тешким да га је једва носио. Стави га пред светог човека. Након дугог времена стиже други мушкарац носећи без напора врећу каменчића. И он их стави пред светог човека.

”Сада”, рече свети човек, ”узмите камење и вратите га тамо одакле сте га узели.”

Први мушкарац узе свој камен и врати га на место одакле га је узео. Други се сети места где је узео тек неколико каменчића, а одакле је узео остале није се могао сетити. Врати се за неколико тренутака и рече да му је тај задатак претежак.

”Мораш знати, синко мој, да су греси као камење. Што је човек теже сагрешио, то дубље схвата тежину греха, а кад се искрено каје, тада му је опроштено. Ако човек понавља мање грехе, не осећа посебну кривицу па му зато није жао и остаје грешник. Сада видиш колико је доиста важно клонити се како малих, тако и великих грехова.”

http://svetatrojica.wordpress.com/

Аутопортрет светитеља Теофана

Ове године се обележава 120. годишњица од дана упокојења Светог Теофана, затворника Вишенског. 6. (19.) јануара 1984. године, на празник Богојављења, светитељ се мирно упокојио у Вишенској обитељи, само четири дана пре свог 80. рођендана.

По Промислу Божијем Свети Теофан се упокојио на празник Богојављења, који је изузетно поштовао током целог свог живота. Име Теофан, у преводу с грчког, значи «Богом јављени». Није случајно што је ово име повезано с називом црквеног празника – Крштења Господњег, који се другачије назива Теофанија, односно Богојављење, или Епифанија - јављање. У част Богојављења била је освећена и црква у келији Светог Теофана, келији у којој је у строгом затворништву провео последње дане живота служећи Литургију, при чему су му само анђели саслуживали. Значење имена наглашава се и у кондаку посвећеном Светом Теофану:

Преподобни Варсануфије Оптински је писао:

На празник Богојављења светитељ је служио Свету Литургију, затим је попио јутарњи чај, али пред ручак дуго није давао договорени знак. Келејник, отац Евлампије завирио је у радни кабинет светитеља и, видевши да седи и нешто пише, није хтео да га узнемирава. У пола два владика је дао договорени знак за ручак, али је мало јео. Будући да у пола пет није чуо знак за вечерњи чај, келејник је поново ушао у владикину собу и видео је како лежи у кревету. Срце пуно љубави осетило је несрећу. Пришавши светитељу видео је да је заувек уснуо. Светитељева лева рука мирно је почивала на грудима, а десна је била намештена за архијерејски благослов. На сточићу поред кревета налазила се отворена књига «Душекорисно штиво».

Црква

Кад су монаси почившег облачили у погребну одежду, били су сведоци осмеха који се појавио на његовом лицу. На тај начин биле су потврђене речи које је некада сам светитељ написао: «У смртном часу у свести промичу животна дела одражавајући у очима и на лицу умирућег или радост или тугу, у зависности од дела која види.» Свети Теофан упокојио се у 79. години, четири дана пре свог 80. рођендана.

Ковчег с телом покојника стајао је три дана у црквици у келији светитеља и три дана у манастирској цркви, али га се трулежност није дотакла. Многобројни богомољци дошли су да се опросте од вишенског подвижника. Неки од њих прешли су 200, а неки чак 300 врста. О томе се говори и у поеми С. О. Никуљине «Епископ Затворник – Свети Теофан».

Ради обављања погребног чина из Тамбова је дошао епископ Јероним. Наредног дана, после Свете Литургије, Свети Теофан је сахрањен у манастиру, и то у Казанској цркви. Након извесног времена на месту на којем је светитељ сахрањен подигнут је надгробни споменик од новца који је народ прикупио. На њему су уклесане слике најпознатијих светитељевих књига: «Добротољубље», «Тумачење апостолских посланица» и «Опис хришћанског морала».

Издања светитеља Теофана

Људима је често веома тешко да достојно оцене свог савременика. Треба да прође извесно време како би се његов живот и дела могли размотрити у историјском контексту. Само се за неке људе поуздано може рећи да ће заувек остати у сећању потомака. Управо такав човек је био Свети Теофан, о којем је у једном од некролога написано:

Експозиција

У једном од писама Свети Феофан каже: «Ко се боји смрти? Онај коме ће она одузети све и кога на онај свет шаље празних руку. Онога ко је успео да стекне нетрулежно богатство у часу исхода душе теши нада.»

Поштовање светитеља било је заиста општенародно. Док још није био прослављен верујући људи су га поштовали, молили га за помоћ стављајући његов портрет у свештени угао заједно с иконама Божијих угодника.

Сећање на светитеља сачувало се и у доба Совјетског Савеза. Зато није случајно што је Свети Теофан канонизован, и то на Помесном Сабору Руске Православне Цркве, посвећеном хиљадугодишњици крштења Русије, који је одржан 1988. године у Тројице-Сергијевој лаври. И сад се вишенском подвижнику обраћамо као великом светитељу којем је дато посебно заступништво пред Престолом Божијим: «Православнија наставниче, благочестија учитељу и чистоти, Вишенски подвижниче, свјатитељу Теофане богомудре, писанми твојими Слово Божије изјаснил јеси и всјем вјерним пут ко спасенију указал јеси, моли Христа Бога спастисја душам нашим.» («Наставниче Православља, учитељу побожности и чистоте, Вишенски подвижниче, светитељу Теофане богомудри, делима својим Реч Божију си објаснио и свим вернима си показао пут ка спасењу, моли Христа Бога за спасење душа наших.»)

Варвара Каширина

Са руског Марина Тодић

20 / 01 / 2014

Иувор: Православие.ру

-Ја их, говорио је, кадим, а они се не приклањају. Ја говорим: „Стојмо добро“, а они седе. Благосиљам их, а они ћаскају. И што је најтрагичније, говорим: „Пијте из ње сви“, а Светом причешћу прилазе малобројни. Велики бол за свештеника.

Питао сам га: Старче, да ли сви треба да се причешћују?

-Бре, не кажем то ја. То говори Господ. „Сви“! Да ли ова реч има неки други смисао који ја не знам? И даље се у молитви каже: „... а преко нас свему народу“. Наравно, онима који немају сметњи. Ови други треба претходно да добију разрешење од духовника. Уосталом без Светог Причешћа, без Христа, како ћеш изаћи у свакодневицу? Дошао си у Цркву и изгубио си најважније, Дар, све; остао си са антидором. Да ли знаш, бре, Ђурице, шта је Свети Жртвеник? Нешто најцењеније на земљи. Царски престоли, председничке фотеље, академске катедре имају малу вредност. Света Трапеза је горећи грм. Онде силази Христос, Свети Дух је присутан и анђели унаоколо. Ја сам се много пута плашио да дотакнем рукама Свету Трапезу. И при овом чуду пред собом, да чујеш верне како шапатом воде успутне разговоре и не доживљавају јединствени догађај. Ко служи (λειτουργει), море? Сам поп или сви – клир и народ – заједно? Због чега је називамо „Литургија“? Е! Како стоји свештеник, тако треба да стоје и верни. Сабран. Потпуно предан Богу. У то време нисмо на земљи. „Ми који Херувиме изображавамо“. Ми смо на небу, испред Свете Тројице. Без „животних брига“. Сви смо свштенослужитељи... Ох, ох, ох! Чега нас Бог удостојава да доживимо. Ако верујемо да се пред нама савршава Велика Жртва, требало би да стојимо „ са страхом Божијим“. Да плачемо од среће што сами Бог силази и жртвује се из љубави за нас. Ако не верујемо, због чега долазимо у Цркву? Са ким се ми изигравамо? Много доследнији су они који не улазе у храм.

-Је ли, бре, Ђурице, одлазиш ли ти на музичке концерте?

-Да, Старче, одмарају ме.

-Јеси ли чуо неког тамо да ћаска? Сви ћуте, како не би прекинули дело. Е! Шта има већу вредност, „тонови“ музике, који заиста одмарају, или „узвик“ Светога Духа, који спасава? Ако би те позвао цар или председник републике и узвикнуо твоје име како би узео његов поклон, да ли би могао да му окренеш леђа и да му кажеш: „нећу га“? Због чега не прилазиш Христу, који се у овом часу „из превелике Своје љубави“ у овом тренутку жртвује за тебе, већ окрећеш леђа и ћаскаш? И који дар Он приноси! Самога Себе. У цркви ћутимо, сабирамо се и причамо Богу... Јеси ли разумео ово шта говорим? Ако јеси, имаш одговорност да учиниш и другу нашу браћу истанчаним (веома осетљивим), а који не препознају савршитељне страшне Тајне. Тако је то, као што кажем. Да нам подари Бог снаге да поднесемо „чудо“.

Увод

Константин Палама - отац Св. Грегорија - једном је чамцем ишао у посету свом вољеном духовном оцу. На путу ка манастиру схватио је да су он и његова породица заборавили да понесу храну монасима.

Док су његова жена и петоро деце разгледали околину, он је подигао к небу свој глас у молитви и спустивши своје руке у воду истог момента извадио велику рибу. Вадећи је из воде, прославио је Бога због таквог чуда. Из великог поштовања и љубави према монаштву, Константин Палама је учинио чудо, како његова породица не би отишла у манастир празних руку. На овај начин, и на безброј других начина, он је у срца своје деце усадио љубав и страхопоштовање према монаштву.

Ова пракса, да се у пустињу одлази како би се чула која душекорисна реч од светих молитвеника, јесте и традиција која је већ дуго устаљења у Цркви, готово још од Христовог времена. Св. Јован Претеча и Крститељ био је први монах, а људи су одлазили да га виде, како Св. Андреј Критски сведочи: "Претеча, у коме пребиваше благодат, живљаше у пустињи и сва Јудеја и Самрија хиташе да га чује. Он је, као и многи пророци пре њега, говорио о заповестима које људи треба да испуњавају у животу. Али главна разлика између њега и пророка беше да је Св. Јован постао први и највећи отац монаштва." Генерације монаха су преузеле на себе његов подвиг, његов начин живота, његову посвећеност служби Христовој, као оваплоћење монашког живота. "Заиста, велим вам, међу онима од жена рођених нема већег од Јована Крститеља." (Мат. 11:11)

Начин живота Св. Јована променио је свет, посебно хришћански свет, јер су многи који су након њега дошли одлучили да га подражавају и да живе ван градова, искључиво Христа ради. Тако, полако, монашки живот је почео да се успоставља, а они у свету почели су да гледају на њега као на сјајни пример хришћанског живота. То је несумљиво велика и древна пракса оних у свету, да иду на ходочасничка путовања у манастире. Наводимо пет разлога зашто човек треба да иде у посету манастирима.

Духовно руковођење

Пронаћи духовног учитеља, који има вољу и знање да усмерава и води верника, није лак задатак. То захтева молитву и проницљивост онога који тражи, склоност ка смирењу и спремност да прима све као вољу Божију. То је зато што, када једном верник упита свештеника или монаха да буде његов духовни отац, он успоставља везу са тим свештеником или монахом, везу која се више не може лако раскинути, и која ће имати вечни утицај на његов духовни живот: "Духовни отац своје чедо изводи из пакла (негативних утицаја страсти) и уводи у чист хришћански живот, нудећи му духовну слободу."

Дакле, циљ треба да буду проналажење духовног оца који, не само да проповеда Господа, већ и живи као Он. Као што је монах Исаија писао монахињи Теодори: "Свети Дух је за свакога, али онај који се очистио од страсти, који живи девствено, у тишини и миру, такав пројављује посебну силу." Ово је посебно разлог зашто човек, који живи у свету, тражи духовно руковођење од оних који живе у манастирима. Не само зато што Св. Дух пребива у онима који носе монашке одежде, већ зато што је њихов начин живота далеко погоднији за стицање Св. Духа. Највећи духовници су они који начином живота уче више него речима и саветима. Ако духовник не живи по заповестима Христовим, ако није претрпео искушења, ако се не бори да победи своје страсти, онда како ће такав учити друге? У вези овога, архимандрит Захарије из Есекса вели: Ако реч духовникова није зачињена благодаћу, ако не происходи из срца које пламти љубављу Хирстовом, она постаје као реч психолога или саветника - полуслепа световна активност. Реч духовног оца мора у себи да носи печат благодати."

Живот монаха је микрокосмос хришћанског живота у свету. И по овоме следује да, ако у свету има добрих духовника, онда у манастиру има још бољих. Розлог је веома једноставан, како Св. Никодим наводи: "Монаси, кроз подвиг и кроз монашки начин живота, прво себе морају да очисте (од страсти и грехова), а онда крећу да помажу другима: прво они примају просветљење, а потом просветљују друге: прво они постају савршени, како би и друге учинили таквима, прво се они посвећују, па онда посвећују друге..."

Они који имају духовне оце у свету, не треба да траже духовне оце у манастирима. Они могу, међутим, уз благослов духовног оца, да траже савет од монаха у одређеним околностима, околностима које захтевају руковођење и савет искусног и специјализованог "доктора" пошто, како говораше Св. Зосима Св. Марији Египћаники: "Благодат не долази по нечијој наруджбини, већ је она дар Св. Духа."

Испуњавајући савете духовника, мирјанин постаје сасуд благодати, у служењу светима ( 2. Кор. 8:4) Овим, човек постаје као младић, који живећи у свету "почиње одмах, с великим нестрпљењем, да испуњава заповести које му је старац наложио...Овим, он се удостојава да издигне свој ум до раја, где сузама моли Пресвету Богомајку да се сажали на њега, и Њеним посредовањем он се искупљује пред Богом и на њега силази благодат Духа Светога..." На крају, разлог тежње да се тражи духовни правац није само да се "искупимо пред Богом" кроз покајање, већ и саветима и молитвама духовника - који је сам примио благодат - да преко њега благодат сиђе и на нас.

Духовни разговори

Велике предности које пружају посете манастирима јесу духовни разговори и активности у којима могу да учествују ходочасници. У манастиру се могу чути многе духовне приче и анегдоте. Иако многи монаси зазиру од разговора са ходочасницима из много разлога, у неким околностима разговор са монасима има многе предности, а да не говоримо о разговорима са другим ходочасницима.

Без обзира да ли су у питању приче које су им неки други људи испричали, или су то мудрости светих мајки и отаца Цркве, или је то прича из манастира, свака реч просветљује и обогаћује ходочаника, и помаже му да усресреди свој преоптерећени ум. Чак ни време одмора у свету не освежава толико душу колико духовни разговори. Ови разговори, иако се ретко срећу у свету, честа су појава у манастирима.

Осим тога, многи монаси, иако не живе у свету, имају велику мудрост, коју могу да поделе са другима. Не зато што су некада седели у тами (Мат. 4:16), већ зато имају богато искуство са ходочасницима, који им се поверавају у разговору. Кроз молитве и читање, монах успева да помогне ходочанику да своје проблеме посматра из нове перспективе.

Заједно са овом корисном духовним разговорима ту су и духовне активности, које се одвијају у манастиру. Рад и молитва су основна начела монашког живота. Рад, међутим, јесте другачијег духа него рад у свету. Игуманија једног манастира близу Солуна често је говорила да је рад у манастиру велико дело, јер се врши искуључиво из љубави према Богу, и из љубави према Његовом светитељу, манастирском покровитељу. Она је говорила да, чак и покупљен комадић смећа у манастиру, обезбеђује велику небеску награду, јер је то учињено у част светитеља, како би се његов дом очистио. Након помоћи у манастиру, она би рекла ходочасницима: "Наш светац је уписао дело које сте извршили, и оно ће бити изнето у дан Страшног Суда."

Када монах пече хлеб, он то ради у славу Божију. Када поје у храму, он поје да би прославио Бога. Када чисти, он и то чини у славу Божију. И када ходочаник окуси од таквог Бога, он почиње да на свој рад гледа другачије, баш као што монах сав свој рад чини у славу Божију, исто и ходочаник - и у манастиру и када се врати у свет чини све у славу Божију. Хришчански дом је микрокосмом општежитељног манастира - када отац, мајка и деца чисте кућу, они чине то и у славу Божију.

И монаси и ходочаници могу доживљавати рад као што је авва Аполо. Ако би га неко затекао како ради, он би с радошћу прозборио: Ја ћу данас да радим са Христом, за спасење душе, јер је то награда коју Он нуди." Једина разлика између монашког рада у манастиру и рада мирјана у свету јесте да монах зна да у свему иште прво Царство Божије, а мирјанина треба на то подстицати. Он треба да се запита кога он жели да прослави.

3. Смирење

Пала људска душа има склоност ка гордости. То је нешто што се дешава монасима исто колико и мирјанима. Када хришћани држе молитвено правило, испуњавају постове које је Црква прописала, редовно присуствују црквеним службама, душа је склона очишћењу. Противотров је проналажење бољег примера од себе у хришћанској посвећености како би подсећали горду душу да јој недостаје врлина.

Мирјанин може да организује ходочашће у манастире и да пронађе корисна средства да стоји чврсто на тлу у свом духовном животу. Сусрети са монасима подсећају ходочаника да постоје бољи хришћани од њега (не да он ово не може да научи у парохији, може сигурно, али је неоспорна чињеница да се са врлинским животом боље сусреће у манастиру). Постоји и чувена изрека: "Анђели су светлост монасима, а монаси су светлост свету." Монах је истовремено и смирен и просвећен када чита Житија светитеља, баш као што се и мирјанин просвећује упоређујући свој живот са животом монаха.

Смирење је врлина којој монаси и мирјани треба да теже изнад свега другог, како Св. Јован Касијан вели: "Смирење души помаже више од било чега другога, без њега нико не може да победи грех." И тако, мирјанин одлази на ходочашће у манастир како би душу удаљио од метежног света и приближио се окружењу у којем влада молитва и тишина, где му благодатна атмосфера манастирска помаже да сагледа све своје грехове.

Следеће прича, коју смо преузели од пустињских отаца нам говори о томе: Била три пријатеља, и сваки је од њих изабрао да испуни другачије дело. Први је одлучио да буде миротворац међу људима. Други да помаже болеснима, а трећи да живи молитвено, у тишини пустиње. Прва два пријатеља су увидела да не могу да испуне до краја започето дело и били су веома разочарани. Одлучили су да посете оног тећег пријатеља у пустињи , који је живео у тишини и молитви. Они су исповедили своје проблеме и питали га за савет. А он им је након кратког ћутања, насуо воде у бокал и рекао: "Погледајте воду." А вода се таласала, јер ју је тек био насуо у бокал. Мало касније поново је рекао: "Погледајте воду како је мирна," а они су у њој угледали одраз свога лица. Тада им је рекао: "Исто је и за оне који живе међу људима; уземиравање их спречава да виде своје грешке. Али када је човек миран, посебно у пустињи, може да сагледа своје грехове."

А тако је и са ходочасницима из света. У тишини манастира, они су у стању да се сконцентришу на своја осећања. Било да свој живот пореде са монашким, са животом онога који је сав свој живот оставио иза себе "да би био сам са Богом;" како старац Порфирије говораше, или једноставно успоравајући у сагледавају својих грешака, ходочасник се у свет враћа са много већим смирењем у души.

Подражавања

А заповест да подражавамо Христа често се помиње у Јеванђељу. Господ је пример савршене послушности, девствености и нестицања. Ако верник чита Јеванђеље, казаће му се како да живи хришћански. Међутим, пошто је човек слаб и потребно му је да се на некога угледа, монашки живот представља заповести Јеванђељске и њихово испуњавање до савршенства. Дакле, мирјанин пред собом има пример како се испуњава учење Господа. Заузврат, он подражава то учење на одговарајући наћин, и опрезно, баш као што вели Св. Павле: "Што и научисте, и примисте и чусте и видесте на мени, оно чините и Бог мира биће са вама." (Фил.4:9).

Толико тога има да се научи и душекорисног прими из духовних књига, практичних савета и мудрости пустињских отаца и мајки. Међутим, ништа се не може пореди са духовном благодатима, које неко дели са нама по благодаћу Божијој. Јер без обзира да ли тај човек има "животну мудрост", његова молитва, његово смирење, и његове врлине довољне су да формирају једноставну мудрост. Авва Доротеј пише: "Прича се да је неки брат питао старца: шта да чиним, оче, како бих се бојао Бога?" А старац му је одговорио: "Иди и држи се човека који се боји Бога. А сама чињеница да се он боји Бога, научиће те да чиниш исто."

Мирјани су позвани да испуњавају заповести Јеванђељске као и монаси. Монах није позван на један начин живота, а мирјанин на други. Не, они су заједно позвани да буду "савршени као што савршен Отац ваш небески"(Мат. 5:48 ), као што Св. Јован Златосути учи: "У великој мери завараваш се и грешиш, ако мислиш да се једна ствар тражи од мирјанина, а друга од монаха, јер једина разлика између њих је што је један ожењен, а други није, док у свему другоме они имају исте одговорности...Јер сви морају достићи исту висину; а оно што је окренуло свет наглавачке јесте што мислимо да једино монах мора да живи строго, док други могу да живе живот у лењости."

Једина разлика између хришћанина који живи у свету и онога који живи у манастиру јесте што монаштво "одбацује све компромисе и тражи само оно апсолутно", док се мирјанин бори најбоље што може у сред метежног света. Оба пута су прихватљива и благословена у очима Господа. И оба пута су благословена по милости Божијој. Мирјанин не би требало да буде обесхрабрен својим борбама против "поглаварства, и власти и господара таме овога света." (Еф. 6:12). Радије, требало би да буде охрабрен молитвама, које многи монаси узносе за њега, као што је рекао владика Николај: "Живот верника је подржаван молитвама монаха. Ово је разјашњено самом чињеницом да верни налазе уточиште у таквим молитвама. Баш као што је Мојсије испружио своје руке и Израелци освојише Амалечане, тако и монаси подижу своје руке к Богу и ми, верници у свету, који се боримо у пустињи овога света, освајамо духовног Амалека." И још значајније, мирјанин треба да зна да "где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат (Рим. 5:20)."

Сусрет са светим местом

Чак иако није било другог разлога за посету манастиру постоји један: манастир је увек свето место. И Мојсије рече: "Хајде да приђем и осмотрим овај чудни призор, зашто грм не сагорева (Излазак 3:3-5)."

Уз молитве монаха, свете који живе у манастиру, и анђела који га штите, постоји још једна или више капела на манастирском тлу. Присуство храма Божијег довољно је само по себи да посвети место. И на том посвећеном месту, чак и без да чује богонадахнуте речи, или да буде сведок чудесног догађаја, ходочасник бива оснажен. Његово уморно тело и душа се хране монашком тишином.

Један ходочасник једном је упитао свештеномонаха зашто од свих манастира које је посетио, тај посебно познати манастир јесте место у коме благодат и божански миомирис највише обитавају. А свештеномонах је одговорио да, иако су сви манастири свети, манастир који држи типик и служи Св. Литургију свакога дана, и у коме се исповедају људи сатима, привлачи благодат Св. Духа, која се настањује на том месту. Како је др.Константин Каварнос сажето рекао: "Кроз Св. Тајну исповести у овим центрима духовности, кроз учествовање у богослужењима монаха и монахиња, кроз разговор са њима, хришћанин из света упловљава у мирно уточиште, склања се од својих свакодневних бирга, и тако бива очишћен, откривајући себе и окушајући од дарова Св. Духа."

Св. Николај Велимировић је записао. "Када је Св. Давид дошао на брдо са којег је видео Јерусалим, почео је да плаче: "Како могу да будем тако дрзак и да корачам мојим грешним ногама путем којима је Богочовек ишао." Давид је тада рекао својим ученицима да они, бивајући достојнији од њега, оду и поклоне се светим местима, а он је узео три каменчића и крену назад." Светитељево смирење је било толико велико да је сматрао сам поглед на Св. Земљу, па чак и њено камење благодатним делом. Колико више благодати од погледа и камења има на светом месту? У том смислу речи Св. Теодора имају још веће значење: Љубите тишину. Онај који није везан за сујетни свет оснажио је своју душу смирењем, уздржањем и тишином. Ову снагу светог места можете пренети у свет ако је чувате и оснажујете молитвом и будношћу."

Закључак:

У закључку, "ако желиш да сазнаш да ли неко воли Христа, сазнај да ли воли монаштво", каже изрека. Посећуј манастире, стекни смиреноумље и уздржавај се од осуђивања других - и они који су преслаби и они који су престроги. "Зато и ми, имајучи око себе толики облак сведока, одбацимо свако бреме и грех који нас лако заводи и са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји, гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вере. (Јев. 12:1-2)

Мати Константина Паламер

Извор: http://www.impantokratoros.gr/visit-a-monastery.en.aspx

Манастир Лепавина

Повест о животу ових великих каруљских отшелника са Свете Горе је заиста чудесна и треба је прочитати. Исусова молитва је уметност над уметностима, али треба имати у виду да се као и сво духовно искуство првенствено преноси живом речју и примером. Важно је да не предузимамо ништа на своју руку и да књигу молитвено прочитавамо, трудећи се у сабраној молитви без примене посебних метода. Отшелнички живот је један од најбољих начина да се достигне умно-срдачна молитва, али не и једини. Неки су се молитви научили служећи другима у општежићу или у породици. Важно је да се не постављају нереални циљеви и да се саветујемо са онима који имају више искуства у овој делатности, јер у противном можемо да упаднемо у обману.

Не смемо заборавити да молитва није циљ нашег духовног живота, већ као и пост и друге врлине, само средство. Уколико нас наш молитвени труд чини трпељивијим, смиренијим, споријим на осуду и милостивијима према другима, онда смо на правом путу. Плодови погрешне молитве и уопште духовног живота јесу прелест и гордост, а препознајемо их по осуђивању и сталном примећивању слабости оних око нас, ругању и злурадости, цинизму и злоби.

Што више неко напредује у духовном животу, све мање примећује оно што је лоше и све више воли људе онакви какви јесу и у слабостима својим, а не онакве какве би ми желели да их видимо.Човек све више спознаје своје слабости, али не очајава због њих, већ се још више радује јер зна да Господ својом љубављу све покрива и све исцељује. Сетимо се бесмртних речи старца Силуана "држи свој ум у аду и не очајавај". У тим речима је велика тајна тог огромног духовног парадокса, а у Хришћанству је све у тим светим парадоксима - умри да би се родио, смири се да би се узвисио, дај другима да би се обогатио и сл.

Архимандрит Сава Јањић

А сад хоћемо да проговоримо реч отпалим од вере наше, барјактарима безбоштва, браћи по крви и језику но туђинцима по духу и мислима.

Ви заглушисте свет виком, да је вера опијум народа, али за доказ тога не показасте од своје стране ништа друго до крв, окове и тирјанлук.

Зашто се никад не запитасте: ако је вера опијум за простаке како се њоме опише најславнији философи: Декарт, Кант, Фехнер, Соловјев? и мислиоци као Паскал и Манциони?

Ако је вера опијум за глупаке, како се тим опијумом занеше најгенијалнији песници: Данте, Шекспир, Милтон, Иго, Пушкин, Достојевски, Његош?

Ако је вера опијум за дроњаве сиромахе по селима и гудурама, како да се културни варошани опију и подигну величанствене храмове тој вери у Цариграду и Риму, у Паризу и Берлину, у Лондону и Њујорку?

Ако ли је вера опијум за себре и робове, како за ту веру пође у смрт цар Лазар и цар Константин, и толики други славни кнежеви и великаши разних народа и језика?

Ако је вера опијум неписмених и неуких, како прихватише тај опијум највећи зналци светски: Коперник и Њутн и Франклин и Мендељев и Крукс и Пупин и Оливер Лоџ?

Ако је вера опијум за неславне и презрене, како у име тога опијума оставише круне и господарство и богатство толики људи и жене и повукоше се у самоћу и сиромаштину, да што боље послуже вери?

Ако је вера опијум за младе људе као што је био Растко Немањић и Јоасаф царевић Индијски, како да се том опасном дрогом опије мудри и опрезни старац Немања?

Ако ли кажете, да је вера опијум за старе баке, како онда објашњавате да се њом опише толике девојке као:

Ирина и Марина и Параскева и Ефимија и друге, и многе друге?

Речете ли, да је вера опијум за плашљиве регруте, како да онда буде опијум и за храброг Минина и Пожарског, и Карађорђа и Милоша, и Вашингтона и Гарибалдија, и за Фоша и Хега, и за најновије четири војводе српске?

Ако ли најзад – притешњени овим нашим питањима – узвикнете: вера је опијум за несоцијалисте, али не и за социјалисте, ми ћемо вас запитати: како онда да се опије вером толики број највећих социјалистичких идеолога и вођа као што су: Сен-Симон, Овен, Фурније, Макдоналд, Хендерсон, Лансбери и други убеђени социјалисти и у исто време убеђени хришћани?

Или ви сматрате безверство патентом искључиво словенских социјалиста? Бакуњина и истераних руских семинариста?

Кажете ли, да су веру измислили богаташи да би држали сиромахе под својом влашћу, онда значи, да никад нисте погледали ни на пећину Витлејемску ни на Голготу! нити сте чули за стотине хиљаде мученика Христових, на чијем се мучеништву утврдила вера у свету!

О, браћо по крви и језику али не и по духу Божјем, подигните храм Богу живоме, и то највећи што постоји и што је икада постојао на земљи. Гле, много премного дугујете ви вери Христовој. Јер да вера Христова није укротила дивље Сармате и од њих начинила питоме Словене, од крвожедних зверова благе руске овце, ви никад не би могли доћи до силе и власти над тим народом. Него би прошли као и друг Спартакус, кад се кренуо да отме власт од опаких Римљана, вучјом крвљу задојених.

Не један храм на земљи Словена, него сву земљу словенску учините храмом Христовим. То је мисија Словена. А оно што ви сад радите није посао Словена но Сармата. Без вере Христове Словени неће бити спасење свету но проказа. У страху од проказе свет нас је почео да ограђује карантином.

Но, да ли ћете ви хтети чути реч од брата? Због старе словенске немоћи, да се реч брата не слуша, вама ће ова наша реч свакако бити мрска и отужна. Зато бар чујте и примите реч рођака. Примите реч оног нашег честитог рођака из Индије, оног славног и велемоћног убожјака, Гандија.

Погледајте и видите човека од вере, како без ваших насилних метода влада једним народом два пута многобројнијим од свих Словена укупно. И како га љубав народна штити боље него вас армирана кола с митраљезима.

Тај Ганди вам је поручио – чули сте: “док год у Русији влада безбоштво и материјализам, и док год се Русија не одухотвори, Индија не може с Русијом”.

Тако вас ето и Индија ставља под карантин а не само западни капиталисти. Тако вођ Индије опомиње Словене на праву линију, на праву мисију њихову.

То вам је Божја опомена кроз рођака. То вам као од Бога поручује рођак Индијац. А брат Словен вас поздравља прошлим и будућим поздравом човечанства: Христос се роди!

http://manastirglogovac.blogspot.com/2014/01/blog-post_15.html

Свети владика Николај Охридски и Жички / “Братство” (1931)

Растао је у сељачкој богомољачкој породици. Од малена је са родитељима, браћом и сестрама ишао недјељом и другим празницима у сеоску цркву на литургију и још док је био дјечак, уз старије богомољце, научио је да одговара на богослужењу, и Апостол да чита.

Након четири разреда, која је завршио 1945, напустио је школу. Остао је у селу, да помаже родитељима на имању. Већ се био замомчио када је у Кобиље, на парохију, дошао млади свештеник Василије Веиновић, дечански монах, који је Андру узео за своје духовно чедо. Јеромонах Василије је на парохији остао само годину дана. Када је, 1953. године, отворен манастир Горњак (затворен је 1948, јер су ту, у вријеме сукоба КПЈ са Информбиром, грађени војни објекти), добио је управу над њим. Са собом је повео и богожедног Андру.

Већ наредне године, на Света Три Јерарха (12. фебруара 1954.) од јеромонаха Василија Андра је примио монашки постриг, добивши име Григорије, по светом Григорију Горњачком. Исте године, на Преображење Господње, рукоположен је у чин јерођакона, а годину и по касније, на Света Три Јерарха 1956, у чин јеромонаха.

Јеромонах Василије отишао је 1958. године на студије у Атину, да би одатле, 1960, отишао у Америку. Јеромонах Григорије остао је сам у Горњаку. Потом му је, око двије године, игуман био јеромонах Тадеј Штрбуловић. И од њега је пуно научио. Њих двојица богослужили су по седам-осам сати сваког дана. Потом је, накратко, премјештен у манастир Витовницу, па у манастир Туман.

У Туману му се увртјела помисао да је потребно да Богу службу приноси тамо гдје је српском народу најтеже. И неко му је рекао да је најтеже у Црној Гори, да је тамо мало свештеника, још мање монаха.

Епископ браничевски Хризостом Војиновић благословио је његову спремност на подвиг и дао му је канонски отпуст. У манастир Ђурђеве Ступове примио га је Викарни епископ будимљански Андреј Фрушић, потоњи епископ бањалучки и потом сремски.

У Ђурђевим Ступовима јеромонах Григорије није дуго остао, као ни у манастиру Ждребаонику потом. Из Ждребаоника је прешао у манастир Острог, у Горњи. У то вријеме у Острогу дивно је функционисала двогодишња Монашка школа, чији је управник био садашњи Српски патријарх Иринеј. У њој су одшколовани многи кадрови Српске православне цркве. То је запало за око Удби. И онда се, наједном, ту појавио Мираш Дедеић, свршени теолог. Послали су га да буде професор. Убрзо је он почео да одвраћа младе искушенике и монахе од њиховог призива. Говорио им је: „Гдје ће вам младост, идите одавде…“ Монашка школа се, тако, распала. У манастиру је завладала лоша атмосфера.

Јеромонах Григорије, са својим сабратом Никодимом Комљеновићем, не могавши да трпи прст Удбе у Цркви, одлучио је да побјегне из Југославије. Њих двојица су ријешили да конкретно подрже раскол, отклон од комунизма, како су тада мислили. Први духовник јеромонаха Григорија, Василије, сада је већ био епископ, прво западноевропски, па потом аустралијско-новозеландски расколничке Слободне српске православне цркве, потоње Митрополије новограчаничке.

Успјели су да пребјегну у Италију. Ту су их смјестили у неки логор, да чекају папире за даље. И док су чекали, јеромонаху Григорију су се вртјеле мисли по глави. Постајао је све неодлучнији. Па, он је у Црну Гору дошао да служи Богу зато што је ту у цијелој Српској цркви најтеже… И након извјесног времена, одлуче да се врате.

Српска православна црква већ их је била рашчинила. Напустили су службовање никога не питајући, без благослова надлежног епископа. Када су се, покајнички, вратили, написали су молбу и Црква их је рехабилитовала. Митрополит црногорско-приморски Данило Дајковић јеромонаха Григорија распоредио је у манастир Прасквицу, а јеромонаха Никодима прво, накратко, у манастир Режевиће, па у Цетињски манастир.

(Након превазилажења раскола у Српској православној цркви и ступања у евхаристијско јединство са Митрополијом новограчаничком, духовник оца Григорија док је овај још био Андра, Василије, 1994. године изабран је за епископа милешевског и на трону ове новообновљене епархије, као њен други епископ, остао је до упокојења 1997. године.)

Старјешина манастира Прасквица тада је био игуман Борис Каженегра, који је опслуживао и манастире Дуљево и Градиште. Он је своје духовно чадо јеромонаха Павла Калања послао на службу у манастир Градиште.

И тако, једном, док је јеромонах Григорије, по послушању, сабрату Павлу помагао нешто око маслина, „помоз Бог“ им назва један омањи, живахни човјек. Био је то Митар Масоничић, са Фијерна, из Глухог Дола у Црмници, којег су комунисти у вријеме рата вјешали за ноге на дрво, и који је знао да наврати код оца Павла. У разговору, каже им он: „Е, што бисмо ми у Црмници вољели да имамо свештеника…“

И опет се у глави јеромонаха Григорија разбуди она помисао из Тумана, па обновљена у Барију, да иде да служи тамо гдје је српском роду најтеже. Јеромонах Павле га је подржао, игуман Борис такође, а Митрополит Данило је једва дочекао – он није могао да нађе свештеника којег би послао у комунизмом духовно разорену Црмницу.

У манастир Покрова Пресвете Богородице, Горњи брчеоски, јеромонах Григорије дошао је 1977. године. Након двије године, 15. априла 1979, земљотрес му је разорио манастир и притјерао га је у Доњи брчеоки манастир, Светог Николе, гдје је на црквеној земљи у Брчелима једино било могуће поставити монтажну кућу.

У тој монтажној кући отац Григорије поживио је 33 године, колико и Господ у тијелу на Земљи. Из ње је безброј пута пјешице прешпартао Црмницу, уздуж и попријеко. Иако монах, обављао је све парохијске дужности. Никада није имао аутомобил, нити је знао да га вози. Покривао је Вирпазар и 22 села, некадашњих седам црмничких парохија.

Црмничани су га завољели. Звали су га – Глиго. Од милоште. И он је њих обливао својом пажњом и љубављу. Умио је са људима, знао је да снисходи, па и на уштрб свог монашког призива. Бог ће измјерити колико му је то на штету а колико на корист у вјечном животу.

На Света Три Јерарха 2004, поводом 50 година од када је примио монашки постриг, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије одликовао га је чином архимандрита.

Отац Григорије Траиловић успио је што вјероватно није ни један свештеник у Српској православној цркви – примали су га у барем осамдесет одсто домова његове парохије. И то је успио у Црмници!

Радовали су му се. Осјећали су благослов који је уносио у њихове домове. Па и они који, због тврдоглавости у поштовању својих комунистичких принципа, нијесу хтјели да им свештеник врши обред у кући, звали су га да им буде гост. И он је ишао. Мало ко га је звао да му сахрани упокојеног члана породице. А он је код свих отишао на саучешће.

Надасве је волио да богослужи. Па и када је пао у болесничку постељу, у манастиру Острогу, тражио је да га воде у цркву. Дивно је служио, био је изванредан појац, врстан познавалац типика. А био је такорећи без школе…

Када је Андра имао само девет година, љекари су установили да на лицу има тумор. Са тим тумором поживио је 71 годину! На крају, када је болест почела да узима маха и да оставља видиве трагове, Митрополит Амфилохије је архимандриту Григорију благословио да пређе у манастир Острог. У Брчелима је био сам, а у Острогу је имао ко да брине о њему, па и онда када је то постала цјелодневна потреба. Нерадо је напустио Брчели, али послушао је свога епископа. Упокојио се на празник Ваведења Пресвете Богородице 2013, у 81. години свог земног живота. Сахрањен је два дана касније, 6. децембра, поред манастирске цркве Доњег брчеоског манастира, онамо гдје је показао руком када је одлазио у Острог.

Молећи се Богу да, као што су Њени родитељи увели Пресвету Дјеву у Јерусалимски храм, Господ Бог наш Исус Христос архимандрита Григорија уведе у неку од многих одаја Царства Свога,

Извор: Светигора

Не бој се мало стадо, јер је воља Оца вашега да вам даде Царство, ријечи су светог Јеванђеља, драга браћо и сестре, које смо управо чули. Ријечи охрабрења, ријечи утјехе, ријечи наде, ријечи Христовог обећања. Његовог обећања које се испуњавало и које се испунило кроз сву историју рода људскога. Не бој се мало стадо, рекао је Господ, а на многим другим мјестима, дао је исто тако обећање, да ће остати са нама и да нас неће оставити саме. У исто вријеме потврдивши да је јачи онај који је у нама, него ли све силе које су око нас. Сва историја Цркве Божије је то потврдила. У немоћи, у тајни Часнога Крста који је символ најдубљег страдања и најдубље немоћи људске, открила се управо моћ и сила Божија кроз оне који су на христолики начин носили Крст Христов, и који су носећи Крст Христов поистовјетили се са Христовим страдањима и кроз његова страдања задобили снагу Његовог Васкрсења. Живот Цркве Христове је крстноваскрсни живот кроз сву историју, и најдивнији изданци Цркве Христове, они су тога свједоци.

Један од таквих дивних свједока Христа Господа, свједока крстноваскрсне пасхе, прелаза кроз таму овога свијета и страдања у радост Господњу, у тајну Христовог Васкрсења јесте и блаженог спомена свештеноисповједник Доситеј загребачки и ваведењски. Благословом Његове Светости ми смо синоћ и ево данас извршили пренос његових моштију. Он је прибројан лику свештеноисповједника наше Цркве прије неку годину на Архијерејском Сабору. Доситеј, изданак овога града, рођен у граду Београду, али који је својим животом, својим свједочанством, својом проповјеђу и својим страдањем украсио не само овај град у коме је провео прве године свога живота и пос-ледње страдалне године свога живота, савивши своје гнијездо у овој светињи ваведењској.

Украсио је својим страдањем, својим подвигом и свједочењем царски град Ниш, гдје је био изабран 1913. године за нишког епископа, уочи оног првог свјетског поклања, понијевши заједно са својим народом Крст Часни, Крст страдања и проводећи већи дио Првог свјетског рата у заробљеништву, прогнанству у Бугарској, да би се поново вратио у град Ниш и да би ту унаприједио црквени живот, основавши и штампарију Светог Цара Константина и Јелене, издајући значајни духовни и црквени лист „Преглед нишке епархије", обнављајући духовни живот и сахрањујући оне који су били побијени. Од руку злотвора десетине свештеника православних били су поклани у то вријеме, од небраће. Све је он прикупљао, њихова имена, и оставио о њима свједочанство као о страдалницима за вјеру Христову. У своје вријеме а прије тога, он је завршио духовне школе у чувеној Кијевској духовној академији, добивши звање кандидата богословља. Васпитан у страху Божијем, научен богословљу и мудрости Цркве Божије, он је био један од најдивнијих свједока Цркве српске Православне између два рата. Са тог разлога, Свети Архијерејски Сабор га је послао да буде први Митрополит новоосноване загребачке Митрополије. Он је ту у Загребу свједочио Господа, проповједао Јеванђеље, био човјек мирнога и тихога духа, дубоке вјере и дубокога повјерења у Господа. А још прије тога, њега је Црква Божија послала као мисионара у Закарпатску Русију и он је, може мирне душе да се каже, обновитељ Закарпатске Цркве Православне, тамо гдје су служили као мисионари наши епископи блаженог спомена митрополит Јосиф потоњи скопски, такође потоњи Митрополит загребачки Дамаскин, Епископ рашко-призренски Владимир. Тамо је такође био послан и блаженог спомена отац Јустин Ћелијски Преподобни у те крајеве који су веома страдали кроз вјекове, гдје су православни били гоњени од унијата и од римске пропаганде тога времена. Тамо је и Доситеј немало пострадао обнављајући манастире, обнављајући духовни и црквени живот те Цркве која иде у дубоку старину. И по предању и по историјским чињеницама, тамо је један број званих Бијелих Срба остао од старина и до данас преживио, поред оних Лужичких Срба који су се претапили кроз вјекове, али су многи и од њих сачували своје национално самосазнање. Бијели Срби, сачували су своју вјеру и имали су и своје манастире, који су били повезани и са средњевјековном Црквом Српском у вријеме цара Душана, а такође у вријеме Стевана деспота Високога. Тако је наша Црква преко њега и других наших Архијереја обновила Православље на тим просторима, које и данас постоји и оно и данас прославља Име Божије на Православни начин. Дакле, апостол царскога града Ниша, апостол Закарпатске Русије, апостол града Загреба, страдалник и исповједник. Његово страдање дошло је до свог врхунца 1941. године у Загребу, када је био затворен и када је пребијан у затвору, када му је брада његова чупана, и гдје је доживио страховита страдања, тјелесна и душевна, да би на крају био прогнан из Загреба и дошао овдје и дуго времена боравио у болници у Београду и на крају посљедње дане свога страдалног живота провео је управо овдје под, бригом сестара манастира Ваведења, ондашње игуманије, рускиње мати Ангелине. Овдје се упокојио 13. јануара 1945. године, и ево у наше дане његов спомен поново оживљава и васкрсава. Свети Архијерејски Сабор је сагледао његов подвиг, проучио његов живот, његово страдање и уписао га је у Календар Цркве Христове.

Благословом Његове Светости, ми смо синоћ и ево данас извршили пренос његових светих моштију и оне су постављене овдје у овај свети ћивот, да би вјерни цјеливали његове ране, његове страдалне мошти и да би кроз цјелив његових страдалних моштију, учили се истинском и правом путу Христовом, оном путу којим је ходио свештеноисповједник Доситеј загребачки и ваведењски.

Не бој се мало стадо, јер Господ је обећао онима који заједно са њим страдају, који Крст Његов носе да им подари Царство своје. И придодао је Господ: они који мене исповједе и пред људима и ја ћу њих исповједити пред анђелима својим небеским, који се мене одрекну пред људима и ја ћу се њих одрећи пред анђелима небеским. Свети Доситеј је исповиједио Господа свим својим животом, животним подвигом и Господ га је признао за свога пред анђелима и уписан је неизбрисивим словима у књигу вјечнога живота.

Његовим молитвама нека Господ и нас утврди у ношењу Крста Часнога; нека Господ закрили и ову свету обитељ, нека закрили и нашу свеукупну Цркву, која наставља да носи Часни Крст Христов. Нарочито нека Господ закрили многострадално Косово и Метохију које је сво у знаку ношења Часнога Крста и страдања. Свети Доситеј, који је пострадао носећи Крст Христов, нека би се молио да се Господ смилује народу своме и стаду своме и да му поврати слободу на Косову и Метохији, да му поврати његово достојанство и његову част свуда и на сваком мјесту.

Молитвама св. Доситеја загребачког, Господе Исусе Христе Боже наш помилуј и спаси нас! Амин.

* Беседа Митрополита Амфилохија на Светој Литургији у манастиру Веведење, 13. маја 2008. године приликом молитвене прославе преноса и полагања моштију свештеноисповедника Доситеја у ћивот у манастирској цркви.

СПЦ