Но дубока природа Максимова и његова велика љубав према Господу Христу као и његово неслагање са неким стварима на двору, о чему ће још бити речи, учинише да он после не много година напусти овај свој високи положај царског секретара и отиде у манастир да се тамо у тишини потпуно посвети Богу. Најпре ступи у манастир Филипик у Хрисопољу[2]. V том манастиру он не остаде дуго због најезде персиске војске, која у то време стигне до Халкидона, него ускоро преће у манастир св. великомученика Георгија у месту Кизику у Хелеспонту. Овај манастир се налажаше под надзором епископа кизичког Јована, човека веома благочестивог и образованог, који постаде св. Максиму духовни отац и учитељ у богословљу. Али касније, преподобни Максим је превазишао свога учитеља у духовној мудрости и врлини, што се види из књига које је преподобни Максим упутио овом епископу Јовану. У овом манастиру свети Максим живаљше у великим телесним и духовним подвизима дуже година све док 626. године, при нападу Персијанаца и Авара на Цариград и околину, он би принуђен, као и сва братија у манастиру, да напусти манастир. Заједно са својим послушником Анастасијем, који га од тада праћаше нераздвојно до саме смрти, он крену најпре у Јеладу, затим оде на острво Крит, где је имао препирања о вери са неким епископима монофизитским. такозваним северијанима.

У то време беше распрострањена јерес монофизитска, која се ишчаури из јереси Евтихијеве, и која је булазнила да у Господу Христу постоји само једна природа. Насупрот православном исповедању, које верује и тврди да у Господу нашем, оваплоћеном Богу, постоје две природе, божанска коју има од вечности, и човечанска коју је узео од Свете Богородице када је постао човек. Ове две природе у једном су лицу Христовом, јер се Христос Бог не дели на два лица, него се распознаје у двема природама несливено. Из ове монофизитске јереси појави се у ово време светог Максима нова јерес, јерес моноенергетска и монотелитска[3], која учи да у Христу Господу постоји само једно дејство, једна енергија, и само једна воља и једно хтење. Православно пак веровање и учење у овој ствари јесте ово: Богочовек Исус Христос, као што има две природе тако те две природе имају и два дејства и две воље. Заштитници н распрострањивачи ове јереси беху најпре цариградски патријарх Сергије[4], патријарх александријски Кир[5], и сам цар Ираклије, кога оци заведоше у ту јерес. Кроз ту јерес они и цар су желели да угоде јеретицима монофизитима и да се на основу ње сједине православни н монофизити. С тим циљем и би постављен Кирос за патријарха александријског, да би као следбеник те јереси лакше склопио лукави споразум у вери са монофнзитима, којих је у Александрији било највише и где им је био центар. Овом и оваквом политиканству у вери и издајству православне вере успротиве се одлучно свети Максим н Софроније, потоњи патријарх јерусалимски.

Са светим Софронијем, тада још монахом, срео се преподобни Максим у Картагени, где је стигао са острва Кипра, и настанио се у једном манастиру избеглих монаха испред арапске најезде. У том манастиру беше игуман исти свети Софроније, који беше родом из Палестине, и који беше већ отпочео борбу против моноенергетске и монотелитске јереси, коју особито спровођаше патријарх Кир у Александрији. Софроније је још као јеромонах лично дошао да моли Кира александријског и Сергија цариградског да одустану од своје јереси, која их одвајаше од православне вере Светих Отаца. Но они га не послушаше. Штавише патријарх Сергије придоби за ову јерес и папу Римског Хонорија[6] Када пак ускоро, 634. године, Софроније би изабран за патријарха Јерусалимског он сазва тамо сабор који осуди ову јерес и у писму, које он разасла свим патријарсима, изложи православно светоотачко учење. У Картагени пак борбу против монотелитства вођаше свети Максим са својим ученицима. Он потстрекаваше и картагенске епископе на борбу против ове јереси и писаше на све стране православнима, побијајући јеретичку лаж и излажући православно учење. Чувши за такво Максимово противљење јереси, патријарх Сергије покушаваше да га придобије за своју јерес и своју јеретичку политику, но у томе није успео, те се окрену против светог Максима. У то време умре и свети Софроније у Јерусалиму, те преподобни Максим остаде, такорећи, једини борац против монотелитства, јереси коју је царска власт пошто - пото хтела да спроведе и наметне свима. Патријарх Сергије је био наговорио цара Ираклија да напише и изда исповедање њихове криве вере, пуно јереси монотелитске. Цар написа то исповедање и назва га Ектесис, тојест Изложење[7]. И нареди да сви морају тако веровати. Од тога настаде велика пометња у Цркви Христовој. А ава Максим, гледајући како пометња потреса Цркву не само у Цариграду, него и по целом Истоку, и како се јеретици умножавају и учвршћују, а Православе опада и колеба се у олуји гоњења, туговаше душом, уздисаше и много плакаше.

У то време умре јеретик патријарх Сергије и на његово место дође Пир, такође присталица монотелитске јереси[8]. Он сазва сабор да потврди царево монотелитско Изложење вере (Ектесис) и онда га посла свима на потпис. На Истоку то Изложење потписа Кир александријски, но на Западу папа Северин[9] одбаци царев Ектесис, а његов наследник папа Јован IV[10] предаде царев Ектесис саборској анатеми. Цар Ираклије, који беше већ при крају живота, видећи да многи архијереји и богомудри оци одбацују и не примају његово Изложење, па га чак и анатеми предају, осети се веома постиђен, и разасла на све стране своју посланицу у којој је јављао да Изложење није његово вероисповедање него бившег патријарха Сергија, који га је сам написао, а њега приволео да потпише.

Пошто цар Ираклије умре, на престо дође његов син Константин[11]. Али он царова само четири месеца и умре, тајно отрован од своје маћехе. После њега маћеха његова Мартина успе помоћу патријарха[12] да на престо доведе свог сина Ираклиона. Али после шестомесечног царовања Ираклионовог устаде против њега цео Сенат, ухватише га и отсекоше му нос, као и његовој мајци Мартини, па обоје осрамоћене послаше на заточење. Онда изабраше за цара сина Константинова, а унука Ираклијева, Констанса, који потом доби сина Константина, прозваног Погонат[13]. А када се зацари Констанс, тадашњи патријарх цариградски Пир, једномишљеник Мартине, за кога се у народу држало да је заједно са њом отровао Ираклијевог сина Константина, оца новоизабраног цара Костанса, уплаши се силно, па се одрече патријаршијског положаја, и добровољно оде у изгнанство у Африку. После њега на цариградски патријаршијски престо дође Павле[14] такође јеретик монотелит. Том се јереси зарази и цар, и постаде њен велики поборник и распространитељ.

Док се преподобни Максим бавио у Африци, стиже тамо патријарх цариградски Пир, пошто напусти престо. И стаде обилазити градове, заводећи правоверне у своје зловерје. И много би штете нанео тамо Цркви Христовој, да није имао одлучног противника у лицу преподобног Максима. Они су се по читаве сате препирали око вере. И појави се потреба да се у Картагени састане сабор афричких епископа, да чују њихов спор. А то је желео и Григорије, патриције те покрајине[15]. Сабор се састаде, и отпоче спор о вери измећу Пира и Максима. И богомудри Максим победи Пира, позивајући се на Свето Писмо и на догмате светих отаца: и доказа да у Христу Богу постоје две природе и две воље, два хтења и два деловања, али у једном недељивом лицу[16]. Побеђен, Пир се преклони Православнима и би примљен од Цркве с љубаву и чашћу, и у својству патријарха. Тада Пир састави и књижицу православног вероисповедања, и отпутова у Рим код папе Теодора, наследника Јованова. И прими га папа чесно, као православног патријарха цариградског. Чу се то у Цариграду, да је Пир пришао православнима, и силна пакост обузе јеретичко збориште. И пустише лажан глас у народ, како су тобож афрички епископи и папа приморали Пира, иако он није хтео да приђе њима. Тај глас допре и до самог цара. Цар одмах посла у Италију једног достојанственика, по имену Олимпија, јеретика, да Пира поново обрати у монотелитско вероисповедање. Стигавши у Италију, Олимпије оде у град Равену. Ту дозва к себи Пира из Рима, и поврати га опет у монотелитску јерес. А Пир, као пас повративши се на своју бљувотину, заслужи да са једномишљеницима својим буде предан анатеми од стране светих отаца, што касније и би.

У то време цариградски патријарх Павле, јеретик, наговори цара Констанса, те написа (као што раније и дед његов Ираклије написа Изложење) исповедање своје вере, препуно јереси, назвавши га Типос, што значи Узор, Образац, и разасла га на све стране, са наређењем да се тако има веровати и да се не сме дае о томе расправљати[17]. Стиже Типос и до Рима, када папа Теодор већ беше на самрти. Пошто он умре, папом постаде блажени Мартин 649 године. Цар изрази жељу да нови папа усвоји његов Типос о вери. Али он то одби, говорећи: Када би и цео свет хтео примити то ново учење, које је супротно Православљу, ја га примити нећу, нити ћу отступити од еванђелског и апостолског учења и од предања светих Отаца, па макар и смрт поднео. — А свети Максим, чувени богослов, беше тада у Риму[18], и саветова папи, блаженом Мартину, да сазове помесни сабор, и да царево вероисповедање, звано Типос, саборски прокуне као јеретичко и Цркви Христовој противно. Тако и би. Папа сазва сабор својих епископа, њих сто пет; мећу њима беше и ава Максим, који беше главна богословска снага тога сабора . Он и написа богословско исповедање тог сабора. Сабор[19] предаде анатеми заблуду Кирову, Сергијеву, Пирову и Павлову, као и царево јеретичко вероисповедање Типос. И посла папа свима вернима у свету посланицу, утврђујући их у Православну, а осуђујући јеретичку заблуду и наређујући да је се ревносно чувају.

Чувши за то, цар се разљути и разјари страшно. И посла у Италију свога намесника Теодора Калиопу, наредивши му да папу Мартина ухвати, и оптужи како он кобајаги шурује са Сараценима, подговарајући их да устану против грчко-римског царства и зарате са његовим царем; и како тобож не држи веру, предану од Отаца, па чак и Пречисту Богомајку хули. — Дошавши у Рим јуна 653. г. царев намесник диже те оптужбе против папе пред свима. А блажени папа Мартин, потпуно невин у свему због чега се оптужује, брањаше се од злонамерних клевета, и говораше: Са Сараценима никада никакве договоре имао нисам, сем што сам преко њих слао милостињу православној браћи који су живели у беди и сиротињи. А Пречисту Богомајку, ако ко не поштује, и не исповеда, и не клања Јој се, — нека буде проклет и овог и оног света! Свету пак веру, предану од светих Апостола и од светих Отаца, нисмо ми који не држимо, него они који супротно нама мисле. — Али намесник царев не узе у обзир одбрану папину, него тврђаше да је папа крив за све, па додаде напослетку да је, тобож, и на папски престо дошао незаконито. И једне ноће, да нико не зна војници дођоше и одведоше папу, и намесник га одасла цару у Цариград. Затим би послат у Херсон на заточење, где и сконча[20].

На неколико дана пре но што папа би одведен, по царевом наређењу би у Риму ухваћен преподобни Максим са својим учеником Анастасијем, и окован одведен у Цариград. Јер цар је знао по чијем савету и настојању би сазван онај сабор што изрече проклетство на једновољнике и његово вероисповедање Типос. Када морем стигоше у Цариград[21], изађоше пред преподобног Максима неки уди које цар беше послао. Сам изглед њихов одавао је њихову свирепост. Они безочно дохватише преподобног, па га онако окованог, босог и без одела, стадоше вући по улицама. А за њим иђаше његов ученик уздишући. И довукавши преподобног до једне мрачне тамнице, затворише га ту самог. Ни ученику не допустише да буде с њим, већ и њега одвојено затворише.

После неког времена одведоше преподобног на испитивање у цареву палату, где је већ био на окупу цео Сенат, само без цара. Када преподобни изиђе пред њих, сви га погледаше мрско, пуни јарости и гњева. И наложише једноме од достојанственика, ризничару, да га испитује. Овај ризничар беше красноречив, и вешт да поставља лукава питања и да правду претвара у неправду, и да истину извитопери бое него ико. И какво зло и безочност не пројави овај иследник при ислеђењу! Какве све претње и увреде не нанесе светитељу! Не постиде се ни чесне старости његове( јер блаженоме беше тада преко седамдесет година); не побоја се ни благодати која је зрачила из лица светитељева; не поштеди ни кротку, благу, смелу и љубавну нарав његову, ни свети чин његов. Иследник изношаше против невиног праведника најнеправедније оптужбе, које не доликују иоле правичном и здравом разуму. Кроз његову прелукаву красноречивост пробијала је вештина, дрскост и препреденост, а исто тако бестидност и безуме. Против кротких и благоразумних речи праведнога мужа он није могао изнети ништа стварно и истинито, него је на красноречив начин говорио све саме бесмислице и бестидности. И очигледно био побеђен. Какве су лажне и неосноване оптужбе изношене тада против светог Максима, и какве су лажи хтели да протуре као истину, показује ученик преподобнога Максима, други Анастасије, описујући све то подробно. Ми ћемо од тога изнети овде нешто мало.

Чим свети Максим претстаде Сенату, одмах га безакони човек онај, сенатор — ризничар, стаде незлобивог најсуровијим речима изазивати, и претњама плашити, називајући га безакоником, издајицом отаџбине, и непријатељем царевим, и приписујући му све што је најодвратније и најгоре. А светите га упита, због какве кривице он говори против њега такве ствари, и за какво га то издајство оптужује. А он, подмукли клеветник, приведе сведоке који очигледно лагаху и будалаштине изношаху против преподобног, како је он, тобож, као пријатељ и наклоњен варварима — Сараценима, предао им велике градове и покрајине грчко-римског царства: Александрију, Пентапољ и Египат. А светите доказа да је то лаж, достојна смеха, и рече: Шта ће мени монаху заузимање градова, и какве везе ја хришћанин имам са Сараценима? Зар ја не желим више добра хришћанским градовима?

Тада безумни клеветник прибеже другим лажима, и, као бунцајући у сну, поче се дерати и сипати клевете како је, кобајаги, блажени Максим грдио цара источног а величао цареве западне. Па изведе и лажне сведоке. А преподобни, уздахнувши дубоко, рече: Благодарим Бога мог, што сам дат у руке ваше, те ме тако неправедно оптужујете, да бих се на тај начин очистио од вољних грехова мојих и од порока живота мог. Али, ево, одговорићу кратко на ваше клевете: Питам вас најпре, да ли од мене лично чусте то што кажете да сам грдио цара, или вам је неко други причао? А они одговорише да су им то причали други, који су то из његових уста чули. Но кад светитељ затражи да доведу те луде да се суочи са њима, они изјавише да су ти уди већ помрли. Тада их светитељ упита: Када изјављујете да су помрли ти људи који су из мојих уста чули како грдим цара, зашто ме не изведосте на суд док они беху v животу? Да сте то урадили, уштедели бисте себи многе напоре, а и ја бих за доказану кривицу искусио казну. Но очигледно је да није истина то због чега ме клеветате; и они који ме на суд изведоше, сигурно немају пред очима својим Бога који испитује срца људска. Не видео лица Господа мог, нити се хришћанином звао, ако сам икада помислио, или пред ким говорио, или од кога чуо те лажи које против мене измишљате.

Затим приведоше лажног сведока, неког Григорија. Он исприча како је у Риму чуо где ученик Максимов Анастасије цара назива „попом" — чему се тај Анастасије научио од учитеља свог Максима. А свети Максим смело разголити ову лаж и клевету, изјављујући: Када Григорије беше у Риму, разговарао је с нама о једновољију, и желео да ми усвојимо догмат о томе како је изложен у Типосу. Ми то одбисмо, држећи се онога што је корисно по душе наше. А то што ви сада говорите, то ми није познато, јер ни ја, ни ученик мој, никада тако нешто говорили нисмо, Бог је сведок. Али знам, да том приликом рекох, не ученику мом, већ самом Григорију ово: Догмате вере треба да испитују и да о њима доносе одлуке свештенослужитељи а не цареви, јер је свештенослужитељима поверено да и цареве помазују, н руке на њих стављају, и Хлеб Небески приносе, и олтару претстоје; њима је дато да врше и све остале Божанске и узвишене Тајне .— То рекох тада, и сада говорим. И сам Григорије неће одрећи да се сећа тих речи мојих. Одрекне ли то, он ће се одрећи себе сама. Због овога нека ме сваки или осуди, или оправда.

Тужиоци, који су сву наду своју били положили на лажи, не знајући шта да раде, изведоше праведнога Максима напоље, а уведоше његовог ученика Анастасија. Претећи му страшно и свирепо, они га наговараху да рекне нешто против свог учитеља, II примораваху га да изјави како је учите његов мучио у Риму Пира док су се препирали о вери. А Анастасије, мушки се држећи, изјави: Учитељ мој, не само није никакво зло учинио Пиру, него га је н веома поштовао. — Када то Анастасије изјави, они га стадоше песницама тући по врату, по лицу, по глави, желећи на тај начин да неправдом победе. И онда га опет послаше натраг v тамницу. А светог Максима поново уведоше. И покушаше да другом клеветом победе непобедивог. А клевета беше ова: он је, тобож, следбеник Оригенових догмата, и у свему сагласан са њим. — Светитељ одмах лако оповрже ову безочну клевету, показујући да је Ориген одлучен од Христа и од удела хришћана, а ко следује њему и његовим баснама, томе ће Бог судити. Тада га опет испитиваху о Пиру, и због чега се он отпади од цариградског патријарха, не желећи да има општење са њим. И још му многа друга питања поставише. Онда покренуше питање о царском Типосу, којег се светитељ гадио. И стадоше говорити како овај Типос треба да се држи у великом поштовању, као велики и непроменљиви догмат вере. А кад светитељ то оповрже, они га обасуше силним грдњама. И видећи да су побеђени од преподобног Максима, и у своје мреже ухваћени, распустише Сенат.

После тога отидоше цару, и поднеше му извештај о несавладивом јунаштву овога аве. И говораху: Максим је непобедив у препиркама, и нико га не може придобити за нашег једномишљеника, макар га и на муке ставили. — И преподобни би поново бачен у тамницу. А после кратког времена дођоше код њега други, мислећи да ће га честим расправљањима и претњама уплашити, те тако и на своју веру склонити. Они му рекоше да их је патријарх послао, и стадоше питати светитеља: Којој цркви припадаш: византијској или римској, антиохијској или александријској, или јерусалимској? Ето, све су те цркве с нама сагласне. Ако си ти дакле члан васељенске Цркве, онда буди у јединству с нама, да не би лутајући у изгнанству настрадао. — Блажени муж им мудро одговори: Христос Господ назва васељенском Црквом право и спасоносно исповедање вере. Зато и Петра назва блаженим што изрече такво исповедање, и обећа ла на таквом исповедању сазида Цркву своју. И ја хоћу да чујем ваше вероисповедање, коме су пришле све цркве, како ви кажете. Јер не желим ни ја да се отпадим, ако је то вероисповедање добро. — Посланици му одговорише: Ма да нисмо овлашћени да о томе с тобом говоримо, ипак ћемо рећи: ми говоримо да у Христу постоје два деловања због разлике природа, а једно деловање због сједињења двеју природа у једно лице. — А светите им рече: Кажете да се два деловања претворише у једно деловање због сједињења двеју природа у једно лице. На тај начин ви осим та два деловања уводите треће деловање, сливено. Не, одговорише они, него кажемо два деловања, а једно због сједињења. Светитељ рече: Ви сами себи сачињавате веру непостојану, и исповедате да је Бог без бића. Јер ако у једно деловање сливате два деловања због сједињења природа у једно лице, и опет у два деловања раздељујете једно деловање због разлике природа, онда неће бити ни јединства ни двојства у деловањима, која се међусобно уклањају, и чине неделатним оно у чему бораве, и потпуно непостојећим, немајући ни један покрет од природе, који се природи не може одузети или променити. Јер иначе природа би била лишена свога бића, немајући деловања по природи. То ја не могу да примим, нити научих од светих Отаца да тако исповедам веру. А ви имате власт, па изволите чинити што вам је воља. — Они пак, немајући шта да одговоре на то, рекоше му да онај који се не повињава њима мора бити стављен под анатему, и примити прописану за то смрт. Светитељ им кротко и смирено одговори: Оно што је Бог унапред благоволео о мени, то нека сада буде на славу светог имена Његовог.

Посланици онда отидоше и обавестише о овоме оне који их беху послали. И пошто се цар посаветова с патријархом (као оно некада Пилат с Јеврејима против Господа), осудише светога на прогонство у неки градић, звани Визија, у Тракијр!. Тако исто и ученика његовог Анастасија послаше на заточење у најудаљенију покрајину грчкога царства, у неко озлоглашено место Перверу. То исто урадише и са другим учеником преподобнога, оним Анастасијем из Рима, који написа ово Житије преподобног Максима. Њега послаше у тракијски град Месемврију.

У исто то време би доведен у Цариград и блажени Мартин, папа римски. И пошто га ту много мучише, послаше га у Херсон у прогонство. Док још он беше у Цариграду, умре патријарх цариградски Павле. После Павла опет дође за патријарха гореспоменути Пир. А кад он после четири месеца умре, на престо патријаршки ступи Петар, који се исто тако чврсто држаше монотелитске јереси и настојаше да придобије за себе и папу Евгенија I.

Пошто прође много дана, цар и патријарх Петар послаше код преподобног Максима угледне уде: Теодосија, епископа Кесарије Витинијске, и два патриција, Павла и Теодосија. Послаше их, да преподобнога придобију за свога једномишљеника. Они су много и дуго говорили преподобноме, час ласкајући му, час претећи му, час испитујући га, а час питајући га. Присутан беше и визијски епископ. Епископ Теодосије упита преподобнога: Како живиш, господине аво Максиме? — Он одговори: Онако како је пре векова предзнао Господ и одредио да буде деловање мога живота, о коме Он промишља. — Упита га Теодосије: Шта дакле, зар Бог пре векова предзнаде и одреди дела свакога од нас? — Светитељ одговори: Предзнаде Бог помисли наше, и речи. и дела, који су у нашој власти; а предодреди и одреди оно што има да нам се деси, и није у нашој власти него у Његовој божанској вољи. — Упита га епископ Теодосије: Шта је у нашој власти, а шта није? — Одговори свети Максим: Све то зна господин мој, само куша слугу свог. — Епископ на то рече: Уистини не разумем и не знам, и хоћу да се научим, каква разлика постоји измећу онога што је у нашој власти и онога што није у нашој власти. — Преподобни Максим одговори: У нашој су власти наша добра и зла дела, а нису у нашој власти наказања и казне које нас сналазе, или награде; јер ми немамо власти ни над болестима ни над здрављем, него само над узроцима њиховим, који болест изазивају, или здраве чувају. И као што је неуздржање узрок болести, а уздржање узрок доброга здравља, тако је и држање заповести Божјих узрок добијања царства небеског, а нарушавање заповести Божјих одводи у пакао огњени. — Упита га епископ: Зашто мучиш себе овим прогонством, чинећи дела која то заслужују? — Светите одговори: Молим Бога да, кажњавајући ме овом муком, опрости мени оно што сам учинио нарушавајући свете заповести Његове. — Епископ упита: Не дешавају ли се невоље многима ради искушења? — Светитељ одговори: Светитељи бивају искушавани, да би се обелоданиле њихове тајне врлине, као што је то случај са Јовом и Јосифом. Јер Јов би кушан, да се покаже дотле непознато јунаштво његово; а на Јосифа насрну искушење, да би се обелоданила његова целомудреност и уздржање, који човека чине светим. И сваки од светитеља, који су макар и недобровољно страдали у овом свету страдали су зато, да невољама, које их по попуштењу Божјем сналазе, сатру гордог отступника — ђавола. Јер у сваком светитељу трпљење је дело искушења. — Епископ Теодосије рече: Заиста си добро и корисно рекао, и желео бих да о таквим стварима увек разговарам с тобом. Али, друга је ствар посреди, због које ја и ова господа, уважени патрицији, дођосмо до тебе, преваливши толики пут. Стога те молим, пристани на оно што ти предлажемо, и обрадуј целу васељену. — Светитељ одговори: А шта је то, господине? И ко сам ја, и откуда да мој пристанак на ваш предлог значи радост за целу васељену? — Епископ рече: Тако ми истине Господа мог Исуса Христа, ово што ти ја и ова многоуважена господа патрицији кажемо, то чусмо из уста господина нашег патријарха и благочестивог цара. — Свети Максим рече: Реците ми онда, господо, шта желите, и шта чусте. — Теодосије одговори: Патријарх и цар желе да преко нас сазнаду од тебе, због чега не држиш општење са цариградским престолом. — Максим одговори: Знате за новачења која потекоше од списа Кира, бившег патријарха александриског, о Девет поглавља, које усвоји и потврди цариградски престо патријаршки, и друге про:лене и додатке и повреде светих Сабора, које починише првосвештеници византијске цркве: Сергије, Пир и Павле. Та новачења су позната свима црквама. И то је разлог што ја, слуга ваш, не одржавам општење са цариградском црквом. Нека се уклоне од Цркве саблазни, које уведоше поменути уди! Нека ре уклоне са онима који су их увели! Нека се отстрани с пута камен спотицања, и ви пођете глатким путем Еванђеља, очишћеним од сваке јереси! И када будем видео да је црква цариградска онаква каква је раније била, тада ћу и ја бити према њој какав сам раније био, и обновићу општење с њом без икаквог потстицања од стране луди. А док у њој буду биле јеретичке саблазни, и архијереји — саблазнитељи, дотле ме никакве речи ни дела неће навести да са њима успоставим општење.

Епископ Теодосије га упита: Какво зло ми исповедамо, те се туђиш општења с нама? — Преподобни Максим одговори: Ваше је зло у овоме: Ви говорите да је једно деловање Божанства и човечанства Спаситељевог. Но ако треба веровати светим Оцима који кажу, да је и природа једна у оних којих је деловање једно, онда ви исповедате Свету Тројицу не Тројицом него четворицом, као да је оваплоћење било саприродно Логосу, и отступи од сродне по човечанској природи истости коју има с нама и с Пречистом Дјевом Богородицом. Отступањем пак од сродне истости, начини се други састав, саприродан Логосу, као што је и Логос саприродан Оцу и Духу, и добија се тако не Тројица него четворица. И још: Када одузимате деловање, и тврдите да је једна воља Божанства и човечанства Христова, смањујете Му раздељивање добара. Јер ако свака природа нема своје властито деловање, онда и када хоће коме да чини добро, не може, јер јој је одузето чињење добра: без природног деловања и дејства ниједна ствар не може чинити што и деловати. Усто говорећи да и тело Христово има једну вољу у двема природама, ви исповедате да је оно по вољи саздате свих векова и целокупне творевине заједно са Оцем и Сином и Светим Духом, а по природи саздано. Или тачније говорећи: по вољи тело је беспочетно (јер Је воља Божја без почетка, као што и Божанство нема почетка), а по природи оно је новосаздано. Тако пак исповедати, не само је безумно него је и безбожно. Јер ви не само кажете да је у Христу једна воља, него и да је та воља божанска. А божанској се вољи не може приписивати никакав почетак или крај, као ни самом Божанству. Исто тако и Христу, Господу одузимате сва чудеса и особине, помоћу којих се распознаје његово Божанство и човечанство, када законом и Типосом тврдите да у Њему нити је једна нити две воље или деловања. Није једна, јер раздељујете у две: нису две, јер их сливате у једну.

Говорећи им такве и многе друге ствари, као што о томс опширно пише ученик светитељев Анастасије, они почеше да увиђају своју заблуду. Рече му епископ: Прими царев Типос, не као поуздани догмат вере, него као решење спорних питања, јер је написан не као догмат него као решење. Свети Максим га упита: Ако Типос није догмат, који одређује да је у Господу нашем једна воља и једно деловање, зашто ме онда низашта предадосте варварима и незнабошцима? Због чега сам осуђен да боравим овде у Визији? и због чега су моји саслужитељи протерани, један у Перверу а други у Месемврију? — А када би споменут онај помесни сабор у Риму, сазван од блаженог папе Мартина ради анатемисања монотелита, епископ Теодосије примети: Нема важности тај сабор, јер не би сазван по царском наређењу. — Преподобни одговори: Ако се сабори, који се држе, утврђују царским наредбама, онда нема православне вере. Погледај на саборе, који се по царским наредбама одржаше, а на којима богохулно прогласише за догмат да Бог Син није једносуштан са Богом Оцем: први у Тиру, други у Антиохији, трећи у Селевкији, четврти у Цариграду под аријанцем Евдоксијем, пети у Никеји, шести у Сирмији, а много касније седми у Ефесу под претседништвом Диоскора, — сви се ти сабори одржаше по царским наређењима. Али су сви одбачени, и анатеми предани, јер на њима беху донесени безбожни и богопротивни догмати. Зашто не одбацујете онај сабор који одлучи Павла Самосатског, и предаде га анатеми? А тај сабор беше под Дионисијем, папом римским, и Дионисијем Александријским, и Григоријем Чудотворцем, који и претседаваше овоме сабору. И овај сабор одржа се без царске наредбе, па ипак је чврст и неодбацив. Црква Православна признаје за истините и свете оне саборе, који показаше да су њени истинити догмати истинити. И као што твоја преосвећеност зна, и друге томе учи: канони заиста наређују да се у свакој хришћанској земљи два пута годишње држе помесни сабори ради заштите спасоносне вере наше и ради исправљања оних којима је потребно исправљење. А канони и не спомињу царске наредбе.

После дугог разговора и расправљања, богомудра и богоглагољива уста преподобног Максима, и његов језик Духом Светим кретан, победише противнике. И сећаху они дуго ћутећи, погњурене главе и оборених очију. Затим их обузе умилење, и они стадоше плакати. И уставши поклонише се светитељу, нашто им он такође одговори поклоном. И пошто сатворише молитву, они с радошћу приступише православном вероисповедању Максимовом, и с радошћу га примише. И обећаше да ће и они тако веровати и исповедати као и он, и да ће и самог цара привести Православљу. Да би све то потврдили, они целиваше свето Еванђеље и часни Крст и свету икону Спаситеља и Пресвете Богоро дице. После тога дуго разговараху о корисним стварима, па се опростише целивавши један другог. И онда се епископ Теодосије са патрицијима врати у Византију.

Када обавестише цара о свему што су разговарали и урадили, разљути се цар страшно. И догоди се то, да се епископ Теодосије и оба патриција, бојећи се царевог гнева, поново вратише у јерес. И Павле патриције би наново послат у Визију, да отуда доведе у Цариград преподобног Максима али са чашћу. А кад би доведен, дадоше му да живи у манастиру светог Теодора.

Сутрадан посла цар код преподобнога два патриција, Епифанија и Троила. Праћени многим високим достојанственицима, војском и слугама, они дођоше с охолошћу и са славом светском. Дође с њима и гореспоменути епископ Теодосије. Овога преподобни Максим очекиваше. А очекиваше и да испуни обећање:

да не само он православно верује, него да и цара, и друге приведе Православљу. Али он слага, угађајући више земаљском цару и сујетном свету, него небеском Цару и његовој светој Цркви. Пошто сви поседаше, натераше и преподобног да седне. Тада патриције Троил поведе разговор, говорећи: Господар васељене, цар, посла нас к теби, да разговарамо о ономе што је корисно по његово царство, Богом утврђено. Али нам најпре кажи, да ли ћеш испунити оно што се наређује или не? Одговори свети Максим: Да најпре чујем, господине шта ми наређује његово величанство, па ћу одговорити шта треба. Јер како могу одговорити на оно што мн није познато? А Троил настојаваше на том, говорећи: Нећемо ти казати шта доносимо, док нам најпре не кажеш да ли ћеш се повиновати цару. Видећи да упорно настојавају, и суровим речима изнуђују одговор од њега преподобни одговори: Пошто ви нећете да кажете мени, слузи своме, шта господар наш цар жели, онда ево мог одговора пред самим Богом п Анђелима његовим, и пред свима вама: Радо пристајем на све што ми цар нареди, ако то није противно Богу II не шкоди вечном спасењу душе. — Чим то светитељ рече, патриције Троил устаде да иде, говорећи: Ја одлазим, јер видим, да овај неће испунити вољу цареву. — А присутни уди ускомешаше се и настаде граја. Тада епископ Теодосије обрати им се речима: Рецит<]]>3272Sun, 02 Feb 2014 20:14:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B2%D0%B8%D1%88%D0%B5-%D0%BE%D0%B4-%D1%81%D0%B2%D0%B8%D1%85-%D0%B8%D0%BF%D0%B0%D0%BA-%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%BC-%D0%B1%D0%B0%D1%85%D0%B0-r3267/

Највише од свих ипак волим Баха који је изашао ван свих оквира времена у коме је живео и створио бесмртну музику која стално наново одушевљава у сваком узрасту и времену. Истинско уживање у музици не подразумева маштање. Заправо најбоља музика је она која нас толико обузме да потпуној сабраности пратимо музичке линије и осећај је веома близак молитви. Зато мислим да слушање музике на овај начин посебно духовно обогаћује.

Сваки од великих композитора открио је један део чудесне тајне музике и зато се тешко везати само за једну врсту музике и једног композитора. Посебно одушевљава када добри извођачи бесмртне музичке композиције проживе и изразе толико лично да је свако ново слушање увек нови доживљај и радост.

Нарочито ми је занимљива оркестрална музика. Иако никада нисам успео да засвирам у оркестру, дубоко осећам из искуства честог слушања и разговора са музичарима да је заједничко музицирање, нпр. симфонијски оркестар, један од најлепших израза саборности у уметности. Сваки инструмент остаје оно што јесте и прати своју мелодију, а сви заједно чине хармонију и потпуно јединство - звучна икона.

Искористио бих прилику да посебно препоручим Бахове Бранденбуршке концерте у изведби Фрајбуршког барокног оркестра (Freiburger Barockorchestra) са сјајним виолинистом Готфридом фон Гелцом. Незаборавна изведба коју имам и у високој резолуцији на DVD. Ево је и на youtube па ко воли може да послуша (свих шест концерата):

Посебно волим Andante другог Бранденбуршког концерта у коме имамо фантастичан трио: виолине, обое и блокфлауте уз тиху пратњу чембала и виолончела. Фантастична ствар. Можете је наћи горњем снимку у 24 минути, тачније 24.47.

Архимандрит Сава Јањић

Познати руски часопис "Славианка" урадио је значајан интервју са игуманом манастира Ватопед, архимандритом Јефремом, на тему: "Грешне мисли".

Старац Јефрем, који је свима познат по снази својих духовних ријечи и јасноћи којом описује сложене теме, сада нам даје јасну слику грешних мисли, иако наглашава да постоје чак мисли које нас чине духовно јачим.

Истина је да многи од нас не знају стање наших мисли и колико оне могу нашкодити нашој духовној цјеловитости или нашим напорима да се крене према таквом духовном интегритету.

Шта су мисли? Како се оне јављају у нашем свакодневном животу? Како их препознајемо и како управљамо њима? Ово се нека од питања која ће старац Јефрем да нам објасни.

Испод је наведен дио текста који је објављен у руском часопису "Славианка".

Шта су грешне мисли и каква је његова духовна суштина?

То су мисли које се противе Божијој вољи и дјелују у области човјековог ума, са или без његове властите воље. Ум је немиран и он или ствара мисли или се спољашњи фактори непрекидно приказују у уму.

Одакле долазе такве мисли?

Њихов извор је или пожудно срце човјеково или сами демони. Сам Христос нам открива: "Јер од срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, курварства, крађе, лажна свједочанства, хуле на Бога" (Мат. 15:19).

Човјекове страсти су настале и храњене грешним мислима. Демони су извјесна бића која се хране прекомјерном мржњом према људима и на било који начин ће ометати човјеково спасење. Њихов главни посао је да у човјековом уму посију зло, поквареност, подлост, грешне и богохулне мисли.

Наравно да постоје божанске мисли чији је извор у самом Богу и Његовим светитељима, који охрабрују грешника на покајање и доносе утјеху свима онима који су у невољи, просвјетљујући честитост, тако да они знају да им је то "Бог открио Духом својим" (1 Кор. 2:10).

Духовни напредак код човјека огледа се првенствено у квалитету нечијих мисли. Ми морамо гајити чисте, свете и божанске мисли. Ми морамо претворити наш ум у фабрику добрих мисли, као што би рекао блажени старац Пајсије.

Како ми препознајемо ове мисли и како их разликујемо од грешних мисли?

Само са опрезношћу (будношћу) можемо посматрати ум, и морамо бити пажљиви приликом препознавања мисли. Будност је умјереност, пажња коју намећем свом уму.

Ово се постиже призивањем свесветог, величанственог и преслатког имена нашег Господа. Молитва "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног" је најјаче оружје против демона и страсти, и у стању је да држи ум под контролом и да надзире мисли.

Мисли су као авиони који лете у ваздуху. Оне не зависе од нас уколико авиони стално лете у ваздуху. Али ми им не смијемо допустити да слете у нас, да их прихватимо и дамо им наш пристанак.

Која је разлика између жеље и мисли?

Жеља је расположење да ми морамо нешто да урадимо, да тражимо нешто, и то је покрет срца, док мисли дјелују у области ума.

Прво пожелимо и након тога жеља се изражава интерно кроз мисли. Жеља је почетак, сам коријен. Одсијецањем грешних жеља ми се у суштини ослобађамо грешних мисли.

Ово је разлог зашто је наш Господ нагласио: "А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу свом" (Мат. 5:28). Он жели да одсијечемо коријен страсти.

Свети Григорије Палама каже да се ум вјерника који се бори у молитви лако чисти од помисли баш као што се срце особе (које је снага која производи мисли) не може очистити док се све снаге душе, физичке и духовне, не очисте.

Морамо ли исповиједити све наше мисли?

Мисли које свакодневно долазе у наш ум су безбројне. Већина њих су сујетне, зле и грешне. Демони добро знају свој посао и они узгајају овакве мисли. Ми им подлијежемо само онда када пристанемо на њих, када ове мисли спроводимо у пракси.

Зависно од тога у каквом је духовном стању особа, судиће јој се како се бори са својим мислима. На примјер, за напредне, који имају велико духовно знање и надзор над мислима, пристанак на грешне мисли је гријех. За оне који су тек започели са својим духовним животом то не мора бити грешно.

Особа која се правилно бори она исповиједа своје мисли како не би пристала на њих, гдје кроз саму молитву и борбу не би била у стању да им одоли. Немогуће је било коме да исповиједи све своје помисли. То је психолошка болест. Многи долазе на исповијест са свеском у којој су написали своје мисли, на стотине својих помисли које су дневно пролазиле кроз њихов ум. Ово није исправно. Они не само да замарују духовника односно исповједника, већ немају никакву корист. Ово није опрез над мислима, то није плод будности и духовног напретка, већ је болесна ситуација.

Може ли неко ступити пред свети путир у ситуацији када нам тачно пред Свето Причешће навире грешна помисао?

Наравно да ћемо приступити. Шта читамо од св. Јована Дамаскина пред Свето Причешће?: "Стојим пред вратима твога храма и не одустајем од страшних помисли".

Рат са помислима је веома тежак, како су описали свети оци. У овом конкретном случају морамо да имамо презир према оваквим мислима јер их убацује непријатељ који жели да нам ускрати благослов Светог Причешћа. Осим уколико помисао није повезана са смртним гријехом који није исповијеђен, мислим да се таква помисао неће борити са нама у том тренутку јер би већ била укорена од стране наше савијести.

Да ли постоје неке деструктивне мисли које воде према духовној смрти?

Да, то су мисли очаја и безнађа. Ове мисли, како кажу свети оци, су одсијецање главе подвижнику. Вјерник никада не смије заборавити љубав и милосрђе нашег Бога Оца, без обзира на дубину гријеха који су починили. Никада не смијемо заборавити да постоји нада и да постоји покајање.

Христос није дошао да суди свијету, већ да свијет спаси. Христос је примио покајање лопова, зликовца на крсту, који је био у смртној агонији, спасио га и смјестио у Рај.

Да ли парови требају да исповиједају међу собом помисли које имају једни за друге?

Мислим да не. Боље је да своје помисли кажу свом заједничком духовном оцу. Будите свјесни да ђаво, од тренутка када је двоје уједињено брачном круном, изнад њих ставио мету да их у одређеном тренутку растави. Из тог разлога, нажалост, многи парови не препознају овај рат. Док на самом почетку брака теку мед и млијеко, и док их уједињује љубав, након тога почињу неслагања и свађе, "Не свиђаш ми се", "Не волим те", итд. Све ово је рат.

Зашто? Шта се десило након десет година брака и више, и да се међусобно више не воле? Боље је да на почетку парови кажу овакве проблеме свом духовном оцу, који ће их просвјетљењем преко Духа Светог водити у складу са тим, и својом молитвом одагнати демонску енергију која је дошла међу њих да их раздвоји. Не кажем да парови не требају међу собом разговарати о овим стварима јер је то суштина њиховог јединства и љубави, већ да не требају једни другима говорити грешне мисли које је посијао ђаво.

Како се можемо борити против помисли?

Боримо се будношћу и молитвом: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме". Свети Јован Синајски у својој књизи Лествице каже: "Име Исусово мучи наше непријатеље." Наши непријатељи су наше страсти, наше грешне мисли, демони. Не постоји ефикаснији начин од тога да се молитва изговара самопријекорно и са болом у срцу.

Ако видите да нека помисао одолијева упркос вашем напору и молитвама и да вас не пушта на миру, онда је добро да је исповиједите. Исповијест је заправо понизност, јер "Господ даје благодат пониженима" (Јаков. 4:6). Срамота коју осјећамо пред нашим духовним оцем кроз исповиједање ове грешне мисли, оправдаће нас пред Богом и Бог ће нас ослободити од енергије ове страсти, ове грешне мисли.

Јако је добро гајити добре мисли а презирати оне грешне, лоше мисли, међутим ово тражи доста труда и марљивости.

Презир који показујемо према лошим мислима посијаним од стране ђавола ће умањити тог ђавола, заробити га, да бјежи, јер је ђаво арогантан и он жели да се бринемо за њега и да нас окупира, а не подноси да га презиремо.

Ако можете ово гајити на овакав начин то је онда најбезболније, као што би св. Порфирије Кавсокаливит рекао. Тражимо мир, радост и љубав Христову, а занемаримо наше зло, наше страсти, наше грешне мисли. Окренимо своје лице, цијело наше биће, према Христу и тражимо Његово лице, Његову милост. Иако полако, без да то и увидимо, бићемо освећени, а стари човјек који нас је умарао са својим жељама и мислима ће побјећи, и ми ћемо се обући у новог човјека "који је саздан по Богу" (Еф. 4:24).

Извор: http://www.johnsanidopoulos.com/2014/01/elder-ephraim-of-vatopaidi-interviewed.html ;

Манастир Лепавина

Чули смо данас из одељка светог Апостола (Дап. 12), који се чита на овај празник, како је анђео Господњи на чудесан начин ослободио ап. Петра из тамнице у време када је почело прво гоњење Цркве у Јерусалиму. Тада су сви апостоли редом били прогањани, затварани и мучени ради Имена Христовог. Тако се и св. ап. Петар нашао у тамници. Међутим људске намере и људске силе нису могле да спрече промисао Божији. То се видело и на овом избављењу св. ап. Петра из тамнице, као и на другим многобројним чудесима, која ће се касније догађати св. ап. Павлу и његовим ученицима (Дап. 16, 14-37).

Промисао Божији у раној Цркви је био да се проповед јеванђеља Христовог прошири, почевши од Јерусалима преко Мале Азије све до Европе. То је оно што је Бог Дух Свети одредио светим апостолима. Тако је и првоврховни апостол Петар своју проповед почео већ у Јерусалиму. Пошто је био затворен, Бог га на чудесан начин изводи из тамнице. Анђео Господњи га буди ноћу у тамници, када са његових руку спадају окови, тј. ланци или вериге, које ће остати у Цркви као символ његовог страдања.

Св. ап. Петар је већ у раној Цркви уживао велико поштовање, јер је чинио многобројна чудеса, да је чак и његова сенка исцељивала људе (Дап. 5, 15). Због тога су рани хришћани узимали ове вериге којима је ап. Петар био окован, полагали их на болеснике и ови би одмах оздрављали. Корени овог данашњег дивног празника Часних верига су, дакле, у животу ране Цркве, а сам догађај је описан у књигама Новог Завјета. Данас се по промислу Божијем, један део верига ап. Петра налази у Цариграду, а други у Риму, поред гроба св. ап. Петра.

У Новом Завјету од св. ап. Петра имамо две посланице у којима нам он говори о врлини хришћанског живота, о новој твари у Христу, о нашем препороду у Христу, а говори такође и о потреби да држимо исправно Веру у Христа. Већ ап. Петар у својим посланицама полемише против лажних учења и јереси, које ће се појавити већ у периоду апостола и ране Цркве. Зато св. ап. Петар у својим посланицама наглашава да није спасоносна свака проповед и свака вера. Спасоносна је само она вера која је аутентична, тј. она коју у Духу Светом проповедају апостоли и св. ап. Петар такође. Што се тиче житија св. ап. Петра, знамо да је после проповеди у Палестини и у Јерусалиму на мученички начин завршио свој живот 67. године у Риму, у време императора Нерона. Св. ап. Петар је пострадао мученичком смрћу, распет стрмоглавце на крсту, јер је сам из смирења тражио да на тај начин пострада. То је био израз његовог најдубљег покајања, јер је св. ап. Петар, по својој импулсивној природи, у време страдања Господа Исуса Христа, три пута се Њега одрицао, али се после тога горко кајао. Св. ап. Петар је био првоврховни апостол, најпре и управо због тога што је предњачио у покајању. То показује читаво његово житије, а посебно његова мученичка смрт. Св. апостоли су својим мучеништвом запечатили своју љубав према Господу Исусу Христу, јер су њих једанаесторица пострадали на разне начине, док се само апостол св. Јован Богослов упокојио у дубокој старости у Малој Азији.

Данас света Црква празнује чудесно избављење св. ап. Петра из тамнице и поклоњење његовим часним веригама, које су символ страдања, символ крста. Св. апостоли су били ти који су проносили име Христово кроз тадашњи незнабожачки грчки и римски свет. Њихова мисија је била проповед Јеванђеља, а истинитост те проповеди, они су потврђивали својим страдањем, својим оковима, својим ланцима, батинањем, а као печат - и својим мучеништвом, за шта их је Господ у Цркви увенчао неувенивим венцем Својим.

Св. ап. Петар јесте био првоврховни апостол, али у источној православној традицији не постоји предање да је он имао власт над другим апостолима. То нам, између осталог, потврђују и речи данашњег Св. Јеванђеља које се чита на св. Литургији (Јн. 21, 15-25). Из овог одељка се види да св. ап. Петар није имао никакву власт над другим апостолима, већ да им је био једнак по достојанству, а његов ауторитет у раној Цркви је происходио из његове спремности на служење и љубав према Господу и Његовој Цркви. Када Господ Исус Христос каже св. ап. Петру за св. ап. Јована: “Ако ја хоћу да он остане до краја шта је теби до тога! Ти хајде за мном.” (Јн. 21, 22-23) Те речи значе да сваки апостол има своју мисију на коју ће га Бог послати, а да је њихова једина Глава и Руководитељ у томе Сам Господ Исус Христос, никако св. ап. Петар. Зато је, по промислу Божијем, св. ап. Јован Богослов најдуже живео од свих апостола. Читав свој живот, своју апостолску мисију вршио је у Малој Азији, а тамо је и скончао у Ефесу. У време свога прогона, св. ап. Јован Богослов је у пећини Откровења на Патмосу имао виђење последњих догађаја и сведочења Цркве. Њему је, ради Цркве, откривено шта ће се све збивати до другог доласка Христовог и како ће после Суда Божијег бити васпостављено ново Небо и нова Земља (Отк. 21, 1-2). Св. Јован Богослов је сва та чудесна откровења забележио у својој књизи Апокалипсис Новог Завјета, а циљ ове књиге је да покаже победу Јагњета-Христа над непријатељима Цркве.

Православна Црква поштује св. ап. Петра као првоврховног апостола заједно са св. Павлом, али га у православном предању поштујемо као дивног сведока Христовог, дивнога у своме мучеништву и страдању. Не у некаквом тријумфализму, нити спољашњој слави, па чак и световној моћи, што се, на жалост, у новом миленијуму, у западној хришћанској традицији везивало за овога великог апостола, већ управо онако као и друге св. апостоле - крајње смирене сведоке јеванђеља Христовог. Ето, таквог апостола Петра наша Црква празнује - мученика, сведока истине јеванђеља Христовог, онога који се и сада моли на небесима за Цркву Божију, заједно са осталим апостолима и хоровима светитеља.

Многи Свети Оци нашег времена говоре да Цркву Христову чекају и данас велика искушења и велика страдања, можда чак и много већа него што су била у раној Цркви. Зато ми треба да се припремамо за такво сведочење. Добро знамо какве су наше духовне моћи, колико смо ревносни у вери, колико смо постојани у молитви, колико смо спремни на одрицање ради сведочења Христа. Међутим, и поред тога, морамо бити спремни на велика искушења, која да бисмо победили, потребна нам је вера св. апостола. Њиховим примером треба да се поучавамо, њиховим животима и њиховим мучеништвом, како би бар у најмањем били слични њима. Ако и падамо - да устајемо, ако се и одричемо - да се кајемо. Ако и напуштамо пут јеванђелски - да се исправљамо док још има времена, док смо још овде у животу, у историји. Јер никада се не зна када ће кога Бог, по промислу, позвати. Ево сада се, пре неки дан упокојио поглавар Грчке Цркве, Архиепископ Христодул. Није био стар човек. Имао је 69 година. Наш Патријарх Павле има сада 94 године, још је жив и његова мисија још траје.

Јеванђелски посматрано, да бисмо проценили вредност неког човека и његовог дела, морамо првенствено гледати на крај његовог живота. Било је људи који су у свом животу на почетку били веома ревносни у вери, врло марљиви и одани Цркви. Међутим када дођу искушења, као што се каже у Св. Јеванђељу – дажд и буре - да ли ће се та кућа срушити, тј. да ли ће тај човек пасти и удаљити се од Христа? То првенствено зависи од тога да ли је био утемељен на чврстом темељу - на Христу. Да ли је своју личност утемељио на Христу, на Цркви Божијој, на православној Вери? Или је темељио на самоме себи? Можда је темељио на себи, на угађању себи и својим страстима. Ако је тако, чим дођу искушења и провере, такав човек неће издржати, као што ни кућа сазидана на песку није издржала невреме (Мт. 7, 24-27). Св. апостоли су нам примери верних сведока Истине Христове, који су себе утемељили на крајеугаоном камену Христу и ту своју веру у Христа су потврдили мученичком смрћу. Зато их ни многобројна страдања, ни прогони, нису могли одвојити од љубави Христове, како каже св. ап. Павле (Рим. 8, 35). Сведок те и такве Истине био је и св. ап. Петар, којег наша Црква поштује као првоврховног апостола, али првоврховног у покајању, у служењу, у страдању за Господа. Показујући своју крајњу љубав према Њему, тиме је он заслужио да буде постављен на место које га је Црква поставила. Св. ап. Петар се у црквеним химнама назива кнезом апостола и првоврховним апостолом, заједно са св. ап. Павлом и наша га Црква заједно са другим апостолима помиње кроз читаву богослужбену годину, показујући тиме да смо и даље заједно и једно у Цркви Христовој.

Дај Боже да и ми укрепљивани примермо св. ап. Петра будемо, бар у маломе, сведоци вере и да наше бреме које нам је Црква одредила, достојанствено носимо. Да не скидамо крст који нам је, по промислу, одређен. Да не будемо као они који силазе са свога крста да би друге распињали, него да прихватимо и своја сопствена распећа, јер је то једни спасоносни пут. Наше распеће је наше послушање у Цркви, било да је у манастиру, на парохији или у богословији. Своје послушање на које смо од стране Цркве постављени, треба да извршавамо честито, поштено сведочећи своју веру својим животом. Ако на томе путу има страдања - тада да трпимо страдања. То значи носити крст сведочења. То се посебно односи на нас овде у распетој Далмацији, где смо кренули од нуле, где је до скора, као што сви добро знате, било све срушено, и одисало апокалиптичном пустоши. Ништа нисмо имали. У многим парохијама нисмо имали ни кадионице, ни једног путира, свећњака, ништа није било. Сада се ипак, хвала Богу, стање изменило, али је потребно још много трпљења и много рада. Потребан је наш труд и залагање, да би Господ преко нас слабих, које је изабрао, учинио оно што не би учинио преко моћних и јаких. Они који су били моћни и јаки отишли су са ових простора и склонили се на друга места где су мања искушења, где им је бољи и лагоднији живот. Нису спремни на мучеништво. И то је за поштовање. Не можемо ни то осуђивати, али у сваком случају бар ми који смо овде сада, да будемо верни сведоци бар у маломе. Ако и падамо - да устајемо, по примеру св. ап. Петра и других апостола и многих светитеља Цркве Христове до данас, како би, по речима другог првоврховног ап. Павла, добар рат ратовали и дело које нам је Бог дао завршили (2.Тим. 4, 7). Амин.

Епископ далматински Фотије

манастир Крка,

29. 01. 2008. год.

Извор: Епархија далматинска

У нашој помесној Цркви овом темом се бавио отац Оливер Суботић. Честа су и позивања на њега од стране оних који наведени проблем тумаче на један или други, супротан начин. У вези са тим, пренећу вам овде појашњење оца Оливера, које ми је упутио и благословио да га поделим са вама овде. Наиме, отац Оливер примећује следеће:

Видим да се редовно на Поукама појављује тематика биометријских л.к. и система надзора и да се то повезује са Откровењем и сл. Приметио сам да се неки људи притом позивају на моје студије, иако ја отворено наводим да о томе аспекту могу да говоре само богоносни људи - мој став јесте био и остао критички према свим системима надзора јер су они нељудски и безлични, и то сам до сада детаљно аргументовао, али упоредо редовно позивам људе да не шире атмосферу страха и не уплићу се у духовне реалности о којима нису позвани да говоре.

.....поред тога што критикујем целу ту погрешну парадгиму надзора, да исто тако имам критички став према супротној страни која уноси етос страха и маловерја.

Ови ставови оца Оливера се виде и у поговору његове књиге "Информационо конролисано друштво" (докторска дисертација), који по његовом благослову такође преносим:

Из књиге "Информационо конролисано друштво" (2011), презвитера Оливера Суботића (стр. 267).

Уместо поговора

На крају, као свештеник, осећам потребу да одговорим верницима који ми на

готово сваком предавању постављају питање колико друштво под надзором и

његови феномени имају везе са свим оним што је изнето у Јовановом Откровењу.

Мишљења сам да о смислу и значењу те књиге могу да говоре искључиво људи

којима је дата благодат Духа Светог да откључају њене тајне, а највећи број

нас не спада у тај круг. Због тога сматрам да не треба да извлачимо површне

закључке у било ком смислу нити да о тој теми острашћено расправљамо као

што се најчешће чини јер то може довести до великих застрањења. Црква ће,

као што је то у својој историји одувек чинила, имати свој одговор у право време.

Што се хришћана тиче, они треба да буду друштвено одговорни и боре се за

дигнитет и слободу сваке личности у друштву без размишљања о томе колико

све око нас има везе са „последњим временима“. Но то је само један вид бор-

бе – уверен сам да најбољи отпор свему што је антихришћанско даје тежња ка

светости сопственог живота и пуном уважавању личности која је поред нас, не-

зависно од њене верске, расне и било које друге припадности. У цивилизацији

која је људскост заменила бројем више од свега нам је потребан човечији лик,

и то пре свега онакав какав видимо код Светитеља. С тим у вези, завршио бих

мишљу чувеног старца Порфирија Кавсокаливита: „Нека нас не муче последња

времена, нити антихрист и његови знаци. Јер, треба да знате, ако у себи имамо

Христа, ни у чему не може нам нашкодити антихрист, ни најмање“.

Слава Господу за све.

Приредио: Александар Милојков

Šta je ono za čim vi težite u svom životu? Da li svom dušom težite za Gospodom ili želite samo površnu vezu sa Bogom? Da li je On najvažnija stvar u vašem životu ili je relativno sporedan? Dali je On u vašem životu samo u nedelju ujutru ili svako jutro u sedmici? Da li ga puštate samo u određene delove svog života ili je ceo vaš život otvoren I dostupan Gospodu? Da li Mu je vaš novac dostupan? Da li biste Mu dozvolili da uznemiri I prekine vašu zabavu, kad se zabavljate?

Ja mislim da je potrebno da pustimo Boga u svaki deo našeg života. Mogli bismo imati prisan I intiman kontakt sa Bogom, I nadam se da razumete koliko je to izuzetno I vredno.

Mi smo spremni da satima stojimo u redu da bismo dobili karte za neki događaj Ili koncert, samo da bismo videli neku popularnu osobu. Neki ljudi stoje satima samo da bi se rukovali sa nekim poznatim. Ako tako činimo za popularne ljude ili za one za koje znamo da nas vole I pomažu, koliko bismo trebali učiniti za Boga?

Da li neko stoji u redu da bi dočekao da bude u Božijem društvu? Dobra vest je da je Gospod došao sa nama u vrlo blizak kontakt, On je taj kontakt I napravio da bude tako prisan, tako da ni ne morate otići u neki poseban prostor kao što je crkva, da biste susreli Boga.

Vi susrećete Boga u sebi, a sa Njim možete biti kad god to želite, u svako vreme I na svakom mestu, da biste pričali sa Njim o svemu čemu god želite. On I želi da budete bliski sa Njim. Nema ničeg lepšeg I više ispunjavajućeg od Božijeg prisustva. Kada imamo intimnu povezanost sa Bogom, onda On bije naše bitke. Nakon što strastveno tražim Boga svim svojim srcem I kad je moj prvenstveni cilj da tražim Njegovo prisustvo u mom životu, onda mogu reći stih iz Psalma 27,6

‘’Тада бих подигао главу своју пред непријатељима који би ме опколили….’’

Posted in Борба против греха

http://svetatrojica.wordpress.com

На Таворској гори. Ходочашће у Свету земљу. Јером. Јов (Гумеров) и јером. Клеопа (Данељан). Фото: јером. Игњатије (Шестаков)

– Оче Клеопо, молимо вас да нам испричате нешто о томе како сте изабрали монашки пут.

– Читајући Јеванђеље наишао сам на речи Спаситеља о томе ко су монаси, иако заправо о самом монаштву ту није било говора. То су следеће речи: «Има ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне; а има ушкопљеника које су људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради Небеског» (Мт. 19, 12). И код мене се родила слика о монаштву. Одмах сам схватио да је то за мене.

Прво сам читао само Јеванђеље, никакву другу духовну литературу нисам читао. Оно ми је открило духовни живот. Неко време сам једноставно живео по Јеванђељу; како је говорио преподобни Серафим: пливао сам у Јеванђељу. А после ми се једноставно огадио овај свет, свет робноновчаних односа, више нисам знао куда ћу и на крају сам дошао у Сретенски манастир.

– Али зашто управо у Сретенски? Какав је био манастир кад сте тек дошли овамо?

–Могу да кажем само једно: Десница Божија ме је довела у нашу обитељ.

Овамо сам дошао 1996. године у марту, за време Великог поста. Манастир је, у целини, наравно, био исти као што је сад. Истовремено, људи који су тада долазили у обитељ су још били «совјетски грађани», било је много изванредних личности од којих су неки већ напустили овај свет, а неки су отишли у свет.

Кад сам први пут угледао оца Тихона због нечега ми се учинило да личи на неког католичког кардинала. Наравно, ова слика је касније нестала, али је први утисак био баш такав.

Убрзо после хиротоније за ђакона

Ми, који смо дошли у манастир 1990-их година некако нисмо размишљали о томе да ли да извршавамо послушање или не. Ако је речено да треба да се учини, значи треба да се учини. И није важно да ли је послушање велико или није, да ли је прљаво или није, да ли је тешко или лако, да ли је ноћу или дању – послушање је и треба га обавити. На садашњој младој сабраћи се то некако не примећује. Људи који су дошли тих година имали су више искрене ревности. Тада је било више послушања, али је било више и рада на души.

– Какво је било ваше прво послушање?

Крај 1990-их

– Чим сам дошао у обитељ добио сам послушање у врту, под руководством монаха Аркадија. Морам да се захвалим овом човеку: самопрегорно је радио на уређењу територије. И према мени, и према свима је био прилично строг и дуго нисам могао да нађем заједнички језик с њим. И једном смо баш нас двојица морали да идемо по расаде. Купио сам му килограм банана. После тога су се односи средили, почео је да ми се обраћа са «синко».

Најбоље сам запамтио просејавање старе земље на територији манастира. На десетине људи који су просто свраћали у храм, отац Аркадије је буквално хватао на путу тамо или овамо: без обзира ко су били, он их је хватао и упорно их је молио, тачније речено – приморавао их је да просејавају ову земљу. Десила се чак и следећа ствар: један човек је ишао на неки бандитски окршај, одлучио је да пре тога сврати у храм, али га је ухватио отац Аркадије и упослио га је да просејава земљу. Овај човек је то схватио као знак Промисла Божијег, послушао је оца Аркадија, није отишао на овај обрачун и тако се можда спасио од смрти.

Приликом обављања радова у башти стално смо наилазили на велико мноштво костију – људи који су некада били сахрањени на манастирском гробљу, које је било уништено у совјетско време. Све смо их сакупили и касније сахранили код поклоничког крста у близини улаза у манастир.

Монах Аркадије

Отац Аркадије је, наравно, родоначелник нашег манастирског врта. Он се с великим трепетом односио према врту, могао је чак помало грубо да заустави човека који би покушао да убере или чак да помирише његову ружу.

Пут од улаза у манастир до храма звао је «стаза Царских мученика», ту је засадио руже и сваку ружу је назвао именом неког од Царских страстотрпаца: царица Александра, царевић Алексије и тако даље.

Овакав однос према послушању више нисам видео, он је био спреман да положи живот за њега. Због неких ствари би човек могао да га осуди, али таква љубав према послушању је просто задивљујућа. Договарао се с расадницима, неко му је доносио ове руже – уређивао је терен. Чак и кад више није могао да хода, довозили су га у врт у инвалидским колицима и он је покушавао нешто да учини за своје ружице.

Сећам се, оваплоћењем пакла на земљи је због нечега сматрао Пољску – сам је дуго времена живео у Западној Украјини и вероватно је тамо свашта доживео од унијата. Кад је једном неко посегнуо на његов врт отац Аркадије је све послао у Пољску. «Идите у своју Пољску!» - то је била најстрашнија погрдна реч.

На самом почетку сам отприлике пола године живео с њим у истој келији. Његов карактер је био, благо речено, сложен – зато се сад и сам чудим како сам могао да живим с њим. Вероватно је то због тога што смо тада имали веома много послушања и кад бисмо дошли у келију, просто смо падали. Било је нормално радити до ноћи.

– Која послушања сте још обављали у току живота у манастиру?

– Најразличитија, радио сам на скоро свим манастирским пословима. Имао сам послушања у трпезарији, у магацину с књигама. Био сам у ризници – и то је тешко послушање, посебно уочи архијерејских служби. Пре доласка архијереја радили смо до 4-5 ујутру, а онда бисмо још ишли на службу.

Заједно с оцем Кипријаном радио сам на уређивању просторије за печење просфора. На почетку је било сасвим незгодно, прве просфоре смо пекли ноћу у кухињи. А сад је наша просторија за печење просфора просто за углед, код нас долазе на обуку људи из најразличитијих крајева, чак и из иностранства.

За време послушања у ризници. Јерођакон Макарије (Лободјук) (1972-2010) и отац Клеопа

Једно време сам био начелник скита. Живео сам у скиту с оцем Зосимом, сваког јутра смо служили литургију: ја сам служио, а отац Зосима, који тада још није био свештеник, је певао.

Раније је у манастиру постојао добар братски хор. Појали смо отац Серафим, отац Зосима, отац Лука и ја. И нама се свиђало да певамо, и наши парохијани су били врло задовољни. Недељом и на празнике смо певали на раној литуригји, а онда смо служили касну. И то смо доживљавали потпуно нормално, чак и с радошћу. Можда нисмо имали довољно снаге, али је у духовном смислу било јако добро.

– Да ли је појава богословске школе утицала на манастирски живот?

– Вероватно да јесте. С појавом богословске школе братија су почела некако мање да опште, мало смо се удаљили. Могуће је да смо једноставно одрасли. Али «манастирског детињства» кад смо сви били заједно, сећам се као најрадоснијег времена у свом животу.

Али, веома сам желео да похађам богословску школу и чим се појавила, уписао сам се у њу. Веома ми се свиђало да учим. Није ми се свиђало да полажем испите, али да учим, да сазнајем нешто ново – то је баш лепо.

– Оче Клеопо, ви сте манастирски економ. У чему се састоји ово послушање и какву улогу игра у манастирском животу?

– Економ одговара за сав привредни живот манастира – за градњу у обитељи, за радно стање манастирских објеката и манастирске технике, за уређење и чистоћу територије. Данас је због повећаног обима посла ово послушање подељено на неколико наше сабраће; на пример, за градњу одговара отац Амвросије. А раније је, наравно, било теже. Радови у манастиру, куповина, грађевински моменти – то још и некакако, али комуникација с градским властима ми је нарочито тешко падала. Неко уме да гради односе с људима на власти, али мени је то било врло тешко.

Јером. Клеопа (Данељан). Фото: архим. Тихон (Шевкунов)

Специфичност економског послушања се састоји у томе да оно нема ни почетка, ни краја. Све што је везано за економску страну, прожима манастир са свих страна. Зато је посао непрегледан и никад не може да се заврши. Раније сам радио у просторији за печење просфора – тамо конкретно видиш свој задатак, обављаш га и кад га обавиш, имаш неко задовољство од свог рада. А овде се никад ништа не завршава, стално се отварају нови и нови послови.

– Да ли оваква стална брига за земаљске потребне омета монашки живот?

– Послушање у принципу не може да представља сметњу по монашки живот. Као што пише светитељ Игњатије (Брјанчанинов): «Користан посао, нарочито служба која је повезана с одговорношћу, не омета стражење над собом – он упућује на овакво стражење. Тим пре ка стражењу усмеравају манастирска послушања кад се обављају како треба.» Монашки живот омета – највише га омета – разонода. Гледање филма, слушање музике – ово одвлачи од монашког живота. Роптање представља сметњу, а нипошто не послушање.

– Често људи постављају питање: «Како се монашки живот може одвијати у центру Москве, у мегаполису, где унаоколо има толико саблазни?» Како бисте могли да одговорите на ово питање?

– Поштено говорећи, уопште не примећујем све ове саблазни. Таштина не продире у манастир ако је човек сам не пусти.

У Светој земљи, 2005. Фото: јером. Игњатије (Шестаков)

– Молимо вас да кажете с којим проблемима људи сад обично долазе на исповест, шта данас највише омета духовни живот?

– Чини ми се да је данас главни проблем осуђивање, пребацивање одговорности са себе на ближње. У духовном животу је најопасније кад човек не жели да призна да је сам крив за своје грехове.

– Вероватно сте за време свог служења у звању свештеника стекли духовну децу...

– Не, ма каква деца! Има људи који једноставно долазе код мене. Како могу да водим људе ако сам и сам слеп? Могу само да кажем нешто што сам прочитао у Јеванђељу и код светих отаца – и то је све.

Јеромонах Клеопа (Данељан)

Са руског Марина Тодић

24 / 01 / 2014

Извор: Православие.ру

Свети Василије Велики је, у свом предавању омладини о начину на који хришћанин треба да користи паганску мудрост, испричао како је Питагора отрезнио групу пијанаца наредивши свирачу фруле да им свира дорску мелодију.

У вечерашњој емисији говоримо о музици, о њеном утицају на духовни и ментални развој младог човека. Наш гост је монах Арсеније Јовановић, сабрат манастира Острог.

Извор: Радио Светигора

http://www.svetigora.com/node/14165

Човек често има прилике да чује да грех понекад није толико преступ, да није толико извршење зле намере, колико је грешка... И понекад у доброј мери заиста јесте тако. Не желимо да грешимо, уморили смо се од тога да грешимо, имамо чврсту намеру да не понављавмо своја ранија сагрешења. Али, околности се стичу тако, настаје ситуација која за нас представља искушење и падамо...

Зашто? Овде се, вероватно, увек може говорити о читавом низу комплекса узрока. И о греховним навикама, које се лако стичу, али се тешко искорењују. И о слабој вољи, недостатку одлучности да се човек супротставља својим страстима «чак до крви». И о маловерју, које нас лишава Божије помоћи онда кад нам је она најпотребнија. И о покварености наше природе, о људима заједничкој склоности ка греху.

Међутим, постоји још један разлог који се помало издваја и који је «најодговорнији» за грех као за грешку. Он се подразумева сам по себи, тако је уобичајен, да је чак некако незгодно и говорити о њему... А не можемо и да не говоримо: пречесто се спотичемо управо о то, а не о нешто друго. Овај разлог је одсуство веома потребне навике: прво треба размислити, па тек онда делати. Недвосмислено и са свом сигурношћу могу да кажем: кад бисмо увек прво размишљали, а тек после предузимали ово или оно, огроман део наших сагрешења не би био ни учињен.

Ово се, пре свега, тиче „несвесних грехова“.

Пре неки дан сам разговарао с једним човеком и он ми је испричао нешто о једном драматичном догађају:

- Отишли смо, - каже, на реку зими, - а испод другарице се провалио лед и она је почела да тоне. Мислим: треба да трчим до ње, али шта ако заједно пропаднемо под лед? Хвала Богу, пре него што сам било шта морао да учиним сама се извукла. А да није, шта би било? И како уопште човек да се понаша у таквој ситауцији, како да савлада себе?

- Како да савлада себе, - одговарам, - је безусловно тешко питање, али ми се чини да пре свега треба поставити друго питање: зашто сте уопште ишли да шетате по леду, каква је била потреба за тим?...

Колико трагичних, апсурдних и уједно страшних «случајности» се дешава управо због тога – недостатка навике да се питамо: шта радим, зашто, до чега то може да доведе? Један је скочио у воду са стрме обале и главом је ударио у камено дно, други је скочио с падобраном иако већ одавно није млад и сломио је кичму, трећи је јурио колима по граду и тркао се с исто таквим тврдоглавим човеком као што је и он, па је ударио човека, четврти је пио без обзира на то што има чир и доспео је у болницу. И сваки се после тога кајао: «Зашто, зашто сам то учинио!... Да сам само пре тога размислио!»

И у сасвим свакодневним и мање трагичним ситуацијама се дешавају сличне ствари. Видиш, на пример, да је љут, да је буквално ван себе твој друг / колега /, шеф, али идеш код њега на разговор који ће највероватније довести до експлозије. Само што ти не прогнозираш – мрзи те да се бавиш тиме. А на крају – свађа, скандал, зато што ниси могао да прећутиш: реч по реч, и такве ствари сте један другом рекли да је сигурно било боље да си од самог почетка ћутао. И опет се кајеш и сакрушаваш: «Кад би...»

Или те нешто нагони да кажеш нешто на тему – клизаву, тешку, вишезначну. И рекао си, и оклизнуо си се, и замрсио си се у тешкоћама, и осудио си, и нехотице си преварио, оклеветао си неког. И поново преостаје само једно: треба ићи на исповест.

Међутим, и за «обичне» «вољне» грехове се може рећи практично исто. «Вољни» су кад добро схваташ да намераваш да учиниш, у принципу не неко неутрално дело, које може да се претвори у грех, већ сам грех као такав.

Твоје срце је већ практично пристало на њега, већ си се одлучио... И требало би да застанеш макар на тренутак и да размислиш: „Колико пута је већ било тако? Грешио сам, газио сам своју савест због неког тренутног, краткотрајног задовољства, због неке радости која је у највећој мери сумњива. А како сам се после тога мучио! Како ми је тешко било на души, колико времена сам се секирао, извлачио се из овог тешког стања, покушавао да се вратим самом себи, тражио сам помирење с Господом и с људима! Да ли је вредело?...“

Како је корисно, како је од животне важности правило: не чини, а да ниси размислио! И притом је рационално: јер масу времена и снаге често улажемо да бисмо поправили нешто што смо учинили због неразмишљања и неопреза.

И уједно се испоставља да нема, чини се, ничег тежег него се придржавати овог правила. Није да у томе има нешто немогуће. Једноставно, мрзи нас... Баш нас мрзи! Тим пре – а шта ако се ништа страшно не деси, а шта ако све буде у реду?

Желели бисмо да буде тако! Само што је искуство неумољиво: ниси размислио – сигурно си згрешио. То је толико тачно да је не размишљати већ само по себи грех. И вероватно постоји само један начин да га човек избегне, да изађе на крај с њим: да стекне одговарајућу навику. Тако једноставну, тако обичну, да је опет незгодно и незграпно говорити о њој. Али, треба, ипак треба: она је тако ретка у наше дане, као... Као да смо се потпуно одучили од тога да размишљамо.

Са руског Марина Тодић

Ваше име:

:

http://www.pravoslavie.ru/srpska/67752.htm

Кађењем се указује поштовање светим иконама и уопште свим светињама које се налазе у храму, а каде се и верни који присуствују богослужењу. По речима светог Германа, “кађење представља оно миро које је било донето на погреб Господа, као и смирну и тамјан које су донели мудраци”.

Поред тога кађење означава и чисти завет добрих дела, из којих истиче миомирис, како вели апостол, јер смо ми Христов миомир Богу.

Кађење пред иконама и другим светињама на тај начин служи као израз поштовања према њима, док кађење верујућих представља израз жеље да се они испуне Духом Светим и да својим добрим делима угодно миришу пред Господом, попут тамјана којим се кади.

Онај ко обавља кађење, истовремено се клања онима које кади; а верујући му одговарају истим таквим поклоном, не осењујући се при томе крсним знамењем.

http://svetatrojica.wordpress.com

Епархија браничевска, Пожаревац

19. јануар 2014. године

Коришћен материјал Телевизије Виминациум из Костолца

”Сагрешили смо и савест нам је узнемирена. Можеш ли нам рећи шта нам је чинити како би нам било опроштено и како више не бисмо грешили?“, упиташе га.

”Кажите ми своје грехе”, рече им свети човек.

”Учинио сам велики грех”, одговори први мушкарац.

”А ти?”, упита свети човек другог мушкарца.

”О”, одговори овај, ”ја сам починио више лоших ствари, али су тако мале да су једноставно занемарљиве”.

Побожни човек је дуго размишљао.

”Ево што морате учинити”, коначно рече. ”Пођите и за сваки грех који сте починили донесите камен.”

Мушкарци су отишли. Први се брзо врати с тешким каменом, тако тешким да га је једва носио. Стави га пред светог човека. Након дугог времена стиже други мушкарац носећи без напора врећу каменчића. И он их стави пред светог човека.

”Сада”, рече свети човек, ”узмите камење и вратите га тамо одакле сте га узели.”

Први мушкарац узе свој камен и врати га на место одакле га је узео. Други се сети места где је узео тек неколико каменчића, а одакле је узео остале није се могао сетити. Врати се за неколико тренутака и рече да му је тај задатак претежак.

”Мораш знати, синко мој, да су греси као камење. Што је човек теже сагрешио, то дубље схвата тежину греха, а кад се искрено каје, тада му је опроштено. Ако човек понавља мање грехе, не осећа посебну кривицу па му зато није жао и остаје грешник. Сада видиш колико је доиста важно клонити се како малих, тако и великих грехова.”

http://svetatrojica.wordpress.com/

Аутопортрет светитеља Теофана

Ове године се обележава 120. годишњица од дана упокојења Светог Теофана, затворника Вишенског. 6. (19.) јануара 1984. године, на празник Богојављења, светитељ се мирно упокојио у Вишенској обитељи, само четири дана пре свог 80. рођендана.

По Промислу Божијем Свети Теофан се упокојио на празник Богојављења, који је изузетно поштовао током целог свог живота. Име Теофан, у преводу с грчког, значи «Богом јављени». Није случајно што је ово име повезано с називом црквеног празника – Крштења Господњег, који се другачије назива Теофанија, односно Богојављење, или Епифанија - јављање. У част Богојављења била је освећена и црква у келији Светог Теофана, келији у којој је у строгом затворништву провео последње дане живота служећи Литургију, при чему су му само анђели саслуживали. Значење имена наглашава се и у кондаку посвећеном Светом Теофану:

Преподобни Варсануфије Оптински је писао:

На празник Богојављења светитељ је служио Свету Литургију, затим је попио јутарњи чај, али пред ручак дуго није давао договорени знак. Келејник, отац Евлампије завирио је у радни кабинет светитеља и, видевши да седи и нешто пише, није хтео да га узнемирава. У пола два владика је дао договорени знак за ручак, али је мало јео. Будући да у пола пет није чуо знак за вечерњи чај, келејник је поново ушао у владикину собу и видео је како лежи у кревету. Срце пуно љубави осетило је несрећу. Пришавши светитељу видео је да је заувек уснуо. Светитељева лева рука мирно је почивала на грудима, а десна је била намештена за архијерејски благослов. На сточићу поред кревета налазила се отворена књига «Душекорисно штиво».

Црква

Кад су монаси почившег облачили у погребну одежду, били су сведоци осмеха који се појавио на његовом лицу. На тај начин биле су потврђене речи које је некада сам светитељ написао: «У смртном часу у свести промичу животна дела одражавајући у очима и на лицу умирућег или радост или тугу, у зависности од дела која види.» Свети Теофан упокојио се у 79. години, четири дана пре свог 80. рођендана.

Ковчег с телом покојника стајао је три дана у црквици у келији светитеља и три дана у манастирској цркви, али га се трулежност није дотакла. Многобројни богомољци дошли су да се опросте од вишенског подвижника. Неки од њих прешли су 200, а неки чак 300 врста. О томе се говори и у поеми С. О. Никуљине «Епископ Затворник – Свети Теофан».

Ради обављања погребног чина из Тамбова је дошао епископ Јероним. Наредног дана, после Свете Литургије, Свети Теофан је сахрањен у манастиру, и то у Казанској цркви. Након извесног времена на месту на којем је светитељ сахрањен подигнут је надгробни споменик од новца који је народ прикупио. На њему су уклесане слике најпознатијих светитељевих књига: «Добротољубље», «Тумачење апостолских посланица» и «Опис хришћанског морала».

Издања светитеља Теофана

Људима је често веома тешко да достојно оцене свог савременика. Треба да прође извесно време како би се његов живот и дела могли размотрити у историјском контексту. Само се за неке људе поуздано може рећи да ће заувек остати у сећању потомака. Управо такав човек је био Свети Теофан, о којем је у једном од некролога написано:

Експозиција

У једном од писама Свети Феофан каже: «Ко се боји смрти? Онај коме ће она одузети све и кога на онај свет шаље празних руку. Онога ко је успео да стекне нетрулежно богатство у часу исхода душе теши нада.»

Поштовање светитеља било је заиста општенародно. Док још није био прослављен верујући људи су га поштовали, молили га за помоћ стављајући његов портрет у свештени угао заједно с иконама Божијих угодника.

Сећање на светитеља сачувало се и у доба Совјетског Савеза. Зато није случајно што је Свети Теофан канонизован, и то на Помесном Сабору Руске Православне Цркве, посвећеном хиљадугодишњици крштења Русије, који је одржан 1988. године у Тројице-Сергијевој лаври. И сад се вишенском подвижнику обраћамо као великом светитељу којем је дато посебно заступништво пред Престолом Божијим: «Православнија наставниче, благочестија учитељу и чистоти, Вишенски подвижниче, свјатитељу Теофане богомудре, писанми твојими Слово Божије изјаснил јеси и всјем вјерним пут ко спасенију указал јеси, моли Христа Бога спастисја душам нашим.» («Наставниче Православља, учитељу побожности и чистоте, Вишенски подвижниче, светитељу Теофане богомудри, делима својим Реч Божију си објаснио и свим вернима си показао пут ка спасењу, моли Христа Бога за спасење душа наших.»)

Варвара Каширина

Са руског Марина Тодић

20 / 01 / 2014

Иувор: Православие.ру

-Ја их, говорио је, кадим, а они се не приклањају. Ја говорим: „Стојмо добро“, а они седе. Благосиљам их, а они ћаскају. И што је најтрагичније, говорим: „Пијте из ње сви“, а Светом причешћу прилазе малобројни. Велики бол за свештеника.

Питао сам га: Старче, да ли сви треба да се причешћују?

-Бре, не кажем то ја. То говори Господ. „Сви“! Да ли ова реч има неки други смисао који ја не знам? И даље се у молитви каже: „... а преко нас свему народу“. Наравно, онима који немају сметњи. Ови други треба претходно да добију разрешење од духовника. Уосталом без Светог Причешћа, без Христа, како ћеш изаћи у свакодневицу? Дошао си у Цркву и изгубио си најважније, Дар, све; остао си са антидором. Да ли знаш, бре, Ђурице, шта је Свети Жртвеник? Нешто најцењеније на земљи. Царски престоли, председничке фотеље, академске катедре имају малу вредност. Света Трапеза је горећи грм. Онде силази Христос, Свети Дух је присутан и анђели унаоколо. Ја сам се много пута плашио да дотакнем рукама Свету Трапезу. И при овом чуду пред собом, да чујеш верне како шапатом воде успутне разговоре и не доживљавају јединствени догађај. Ко служи (λειτουργει), море? Сам поп или сви – клир и народ – заједно? Због чега је називамо „Литургија“? Е! Како стоји свештеник, тако треба да стоје и верни. Сабран. Потпуно предан Богу. У то време нисмо на земљи. „Ми који Херувиме изображавамо“. Ми смо на небу, испред Свете Тројице. Без „животних брига“. Сви смо свштенослужитељи... Ох, ох, ох! Чега нас Бог удостојава да доживимо. Ако верујемо да се пред нама савршава Велика Жртва, требало би да стојимо „ са страхом Божијим“. Да плачемо од среће што сами Бог силази и жртвује се из љубави за нас. Ако не верујемо, због чега долазимо у Цркву? Са ким се ми изигравамо? Много доследнији су они који не улазе у храм.

-Је ли, бре, Ђурице, одлазиш ли ти на музичке концерте?

-Да, Старче, одмарају ме.

-Јеси ли чуо неког тамо да ћаска? Сви ћуте, како не би прекинули дело. Е! Шта има већу вредност, „тонови“ музике, који заиста одмарају, или „узвик“ Светога Духа, који спасава? Ако би те позвао цар или председник републике и узвикнуо твоје име како би узео његов поклон, да ли би могао да му окренеш леђа и да му кажеш: „нећу га“? Због чега не прилазиш Христу, који се у овом часу „из превелике Своје љубави“ у овом тренутку жртвује за тебе, већ окрећеш леђа и ћаскаш? И који дар Он приноси! Самога Себе. У цркви ћутимо, сабирамо се и причамо Богу... Јеси ли разумео ово шта говорим? Ако јеси, имаш одговорност да учиниш и другу нашу браћу истанчаним (веома осетљивим), а који не препознају савршитељне страшне Тајне. Тако је то, као што кажем. Да нам подари Бог снаге да поднесемо „чудо“.