Дакле "поп" има своје порекло од "папас" коју су мухамедаски освајачи примили у свој речник, као и многе друге ствари од Византије, и тако називали кауринске свештенике. Пре свега, термин "поп" и "попови", не раздељује чинове и њихове части у Цркви, него их са тим нидпоштовањем бацају у исти кош: епископе, свештенике, дјаконе, калуђере - без изузетка: То је најачи показатељ изразите нецрквености тих људи, или пак отвореног непријетљства према Цркви, чак до бруталног богоборства. Код руса "поп-попви" јесте погрдна реч, са изразом великог непоштивања према свештенику, и совјети су је посебно користили не бирајуђи чин и звање.

Ако неко тврди да је то српски назив за свештеника онда није јасно зашто се та реч не користи у оргиналу или пак правилном преводу, него у овом тако исквареном облику. Потребно је да на свом језику прихватимо неизопачено значење речи које описује свештеника, и да у њему овек познајемо то духовно очинство које нама по свом светом позиву нуди. Можемо да зовеме свештеника "отац" или "папас", ако се стидимо своје речи, а не "поп" која је кроз нашу несрећну историју декадентно добила ново значење.

Свештеника ословаљавамо са оче, отац, а епископа са његово преосвештенство, или владико, а не покривамо све истим термином - "попе". Нажалост, постоји покушај неких свештеника да се помире са тим па да рехабилитују то погрдно значење у оно достојно, што је сасвим безуспешно. А то је због тога што постоји јасан смисао и превод "папас" - " отац". Тако да не можемо да кажемо: а, то је грчка реч, јер није, него је турска са ломљеним грчким или јаким акцентом. Неки просто смирено примају "шалу на себе" не покушавајући да ? ?ило шта објасне, него су једноставно и сами за себе постали и остали "попови".

Као последица још увек јаке нецрквености у нашем народу укорениле су се богоборачке псовке, као и нидпоштовање духовенства. Први смо у свету са овом ђавољом поетиком и уметношћу!

У Христу Ваш

оЉуба

Извор: Светосавље

Писмо говори да је потребно да саблазни дођу, последица саблазни је криза, последица кризе је коначан суд. На питање студената професору, како да сазнају шта се заиста налази у човеку , професор им је одговорио :" Када пресечете поморанџу на два дела и извршите притисак руком на једну половину, шта исцури?" Студенти одговорише:" Сок од поморанџе". Професор закључи: " Кад извршите притисак на човека, из њега изађе само оно што се у њему налази".

Често у свађи са девојком/женом ,пријатељем, можемо чути, избацио си све оно најгоре у мени, једини логичан одоговор у виду питања је, а зашто то најогре у теби постоји?!

У кризним ситуацијама из доброг човека излази доброта, из поквареног злоба, али то свакако не значи да треба закопати извор саблазни тј. притиска, као што су Бушмани флашу кокаколе.

Без бола нема напретка, без падова нема искуства. Целокупан Хришћански живот подразумева један процес сазревања који нема крај, где снага наше личности надвладава нашу палу природу, да би тело ојачало потребан је тренинг, да би личност ојачала потребне су саблазни и кризе. Лако је бити поштен кад немаш прилику да украдеш али то поштење и нема неку вредност, као што је нема ни хармонија у заједници Бушмана без чинилаца који је нарушавају.

Флаша је код њих донела кризу а криза је на површину донела све негативне емоције, није ствар у уклањању флаше већ у контроли сопственог ега.

Два монаха су цео живот провела заједно и никада се нису посвађали.Једног дана се договорише да се посвађају. Имали су комад хлеба и одлучише да се посвађају због њега.Ставише га на сто и први рече, овај хлеб је сав мој! Други монах узе хлеб, стави испред првог и рече:" Узми га брате, твој је ".

Евидентно да им живот није прошао узалуд, да су све предходне године радили на себи , его, похлепа, љубомора у овом случају нису узела маха, свесно су те емоције преобразили у љубав и одрицање. Једнакост не постоји, нису исти анђели на небу па неће бити ни људи на земљи, темељ тежње ка једнакости је завист, ако неко има флашу кокаколе а ти не, радуј се због тога, не отимај...

Народ са наших простора најчешће подсећа на Бушмане, у слози смо тек кад ништа немамо, да цркне комшијина и моја крава...ови Бушмани бар гаће имају, ми ћемо и без тога остати.

Родитељи често штите своју децу од негативних утицаја средине, тако што деца немају никакав контакт са негативним, деца одрасту , изадју на улицу и неспремни су за живот и све изазове са којима се сусрећу.

Умировљени епископ Атанасије, стајавши поред фонтане , извадио је бомбоне и понудио децу.Деца у трку кренуше према њему а он их запљусну хладном водом. Многи су помислили да је човек психопата, не увидјајући једну васпитну димензију тога. У будућности ће им неко тако у длану понудити дрогу, свако то дете неће потчати за тим, прво ће стати и поразмислити одакле вреба "хладан шамар" . Није поента да закопамо "дрво познања добра и зла" ,циљ је да децу научимо да размишљају својом главом, да имају критички поглед на себе и свет око себе, да нам деца буду филтери а не сунђери.

Ако дете има такво васпитање, слободно му дозволите да гледа Гранд и Великог Брата, исфилтрираће оно лоше, научиће поуку, ојачаће.

Дејан Бићанић

http://www.svetigora.com/audio/download/3775/Spasovdan.mp3

Почетак и крај службе се на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Поново се пјевају радосна стихови: «Нека васкрсне Бог и расточе се непријатељи Његови...» и «Ево дана који је створио Господ, узрадујмо се и узвеселимо се у њему...».

Кад ластама понестане хране и кад се студ приближи, оне се онда крећу у топле пределе, у пределе обилне сунцем и храном. Напред лети једна ласта просецајући ваздух и отварајући пут, а њој следи остало јато.

Кад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи студ смрти - о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предела? Има ли, има ли, такве ластавице?

Изван круга хришћанске цркве нико вам на ово питање не зна дати никакав поуздан одгово р . Ј едино црква зна, и то зна поуздано. Она је видела тај рајски предео, за којим душа наша чезне у мразном сумраку овог битисања на земљи. Она је видела и ту благословену Ластавицу, која је прва узлетела у тај жељени предео, просецајући Својим моћним крилима тамну и тешку атмосферу између земље и неба, и отварајући пут јату за Собом. Осим тога црква на земљи зна вам казати и за безбројна јата ласта, која су следовала оној првој Ластавици и одлетела за њом у земљу благу, обилну сваким добром, у земљу вечног пролећа.

Ви се досећате, да ја под том спасоносном Ластавицом мислим на вазнесеног Господа Исуса Христа. Није ли Он сам за Себе казао, да је он почетак , почетак и пут ? И није ли Он сам рекао Својим апостолима: ја идем да вам приправим место, и узећу вас к себи (Јов. 14, 2-3)? И није ли им још пре тога рекао: и кад ја будем подигнут од земље све ћу привући к себи (12, 32)? То што је Он рекао, почело се испуњавати одмах после неколико недеља, и продужило се испуњавати до дана данашњега, и испуњаваће се до краја времена. То јест, будући почетак првом створењу света , Он је постао почетак и другом стварању или благодатном обновљењу старе твари. Грех је саломио крила Адаму и целом Адамовом потомству, те су сви отпали од Бога, удаљили се и слепили се с прашином, од које им је тело било створено. Христос је као Нови Адам, први човек, Првенац међу људима, који је с духовним крилима узнео се на небо, ка Престолу вечне славе и силе, пропутивши тако пут ка небу и отворивши све капије неба Својим духовно окрилаћеним следбеницима. Као орао што пропућује пут орлићима својим. Као ластавица што иде напред, указујући јату пут и сламајући тешки отпор ваздуха.

Ко би ми дао крила као у голуба? Одлетео бих и починуо! Узвикивао је жалостиво пророк пре Христа (Пс. 55, 6). Зашто? Он сам објашњава : срце је моје уздрхтало у мени, и страх смртни спопаде ме. Страх и трепет дође на ме, и гроза подузе ме. Такво ужасно осећање страха смртнога и језа битисања у пределима овога живота морало је као тешка мора притискивати сав разумни и поштени свет пре Христа. Ко би ми дао крила, да одлетим из овог живота? Морала се запитати многа благородна и осетљива душа. Но куда да одлетиш, грешна душо људска? Да ли се још као кроз сан сећаш оног топлог и светлог предела, из кога си протерана? Гле, капије су за тобом затворене, и херувим с пламеним мачем постављен је, да ти забрани приступ. Гле, грех ти је саломио крила, не птичија него божанска, и притиснуо те тврдо за земљу! Треба неко ко ће те прво ослободити од терета греха, ко ће те опрати и усправити. Па онда треба ти неко ко ће ти усадити и однеговати нова крила, да би могла полетети. Па ти треб а неко , врло моћан, коме се и херувим с пламеним мачем уклања с пута, да ти пропути до твоје светле домовине. Па ти, најзад, треба неко, ко ће умилостивити увређенога Творца, да те поново прими у пределе бесмртне државе Своје. Тај неко није био познат прехришћанском свету. Он се јавио као Господ и Спаситељ твој, Исус Христос Син Бога живога. Из љубави према теби Он је пригнуо небо к земљи и спустио се на земљу, обукао се у тело, постао сужањ ради тебе сужне, претрпео зној и мраз, поднео глад и жеђ, открио Своје лице да буде попљувано и предао Своје тело, да буде клинцима на Крст приковано, легао у гроб као мртав, спустио се у ад да розори једну гору тамницу од овог живота, која је теби била намењена по растанку са телом, - и то све, да би тебе опрао од блата греховног и усправио те; потом је васкрсао из гроба, да теби тиме усади крила за летење к небу, и најзад вазнео се на небо, да теби отвори пут и привуче те у ангелско обиталиште. Ти не мораш сад, дакле, да уздишеш у страху, трепету и грози као цар Давид, нити да желиш крила као у голуба , јер се јавио Орао, који је показао и просекао пут. Ти треба само да негујеш духовна крила, која су ти крштењем дата у име Његово, и да свом силом пожелиш, да се уздигнеш тамо где се Он уздигао. Он је урадио за твоје спасење деведесет и девет процената онога што је требало урадити; зар се нећеш ти потрудити да урадиш онај један преостали процент на твом сопственом спасењу, и то после тога када ти се тако обилно допусти улазак у вечно царство Господа нашега и Спаса Исуса Христа (II Петр. 1,11)?

Вазнесење Господа са земље на небо исто је тако велико изненађење за људе као што је Његово спуштање с неба на земљу и рођење у телу било изненађење за ангеле. Уосталом, који догађај у Његовом животу не представља јединствену новост и јединствено изненађење за свет? Као што су ангели морали с дивљењем посматрати, како Бог при првом стварању одваја светлост од таме, и воду од суха, и како уређује звезде по небесном своду, и како подиже из прашине биље и животиње, и како најзад уобличава човека и даје му живу душу, исто тако сваки од нас мора, хтео нехтео, с дивљењем посматрати догађаје у животу Спаситељевом, почев од необичне благовести архангела Гаврила Пресветој Д ј еви у Назарету па све редом до Његовог моћног вазнесења на Гори Јелеонској. Све на први мах изненађује, но по сазнању плана домостројства нашега спасења, све нагони разумна човека на радосно клицање и прослављање моћи, мудрости и човекољубља Божјега. Не можеш ниједан велики догађај избрисати из живота Христовога, а да не онаказиш све, као што не можеш живоме човеку одсећи руку или ногу а да га не онаказиш, или као што не можеш уклопити месец са свода небесн ог или погасити један део роја звезданога, а да не нагрдиш стројности и красоту неба. Зато и не помишљај да кажеш: вазнесење Господа није било потребно! Кад су и неки Јевреји, поред све своје злобе, морали да признаду и да узвикну све добро чини (Мк. 7, 37)! како ли тек ти, који си крштен у Његово име, треба да верујеш, да све што је Он чинио, чинио је добро, смишљено, стројно, премудро? И вазнесење Његово је, дакле, исто тако добро, смишљено, стројно и премудро као и Његово ваплоћење као и крштење, као и преображење, или као васкрсење. Боље је за вас да ја идем, рекао је Господ Својим ученицима (Јов. 16, 7). Видиш, како Он све устројава и чини што је за људе боље? Свака његова реч и сваки Његов поступак има за циљ наше добро. Његово вазнесење је од недогледног добра за све нас. Да није тако, Он се не би ни вазнео. Но задржимо се најпре на самом догађају вазнесења онако како га јеванђелист Лука описује у два своја дела, у Јеванђељу и у Делима Апостолским.

Рече Господ Својим ученицима: тако је писано и тако је требало да Христос пострада и да васкрсне из мртвих трећи дан. Ко је писао? Писао је Дух Свети, од савета Свете Тројице, а кроз пророке и тајновидце, у закону Мојсијеву, и у пророцима и у псалмима. Овим књигама Господ даје утолико важности, уколико су оне предсказање онога што се с Њим збило. Тамо је предсказање, овде испуњење. Тамо сен и слика, овде живот и стварност. Тада им от вори ум да разумеју Писмо. Отворити ум равна се чуду васкрсења из гроба. Јер под тешком копреном греха ум се људски налази као у гробној тами: чита и не разуме, гледа и не види, слуша и не појима. Ко је више гледао у слова Писма и читао него јерусалимски књижевници, па ипак - ко је мање видео у прочитаним словима него они? Зашто и њима Господ није скинуо мрачну копрену с ума, да и они разумеју као и апостоли? Зато што су ови били вољни, да им се то учини, а они нису. Јер док књижевници и старешине говораху за Њ: овај човек је грешан и вребаху прилику да Га убију, дотле апостоли говораху: Господе! Коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Јов. 6, 68). Само вољнима Бог отвара ум; само жеднима Он даје воду живота; и открива се само онима који Га чежњиво траже.

Тако је писано и тако је требало. Да су то писали обични људи по своме људскоме разуму, не би се Син Божји позивао на њихово писање нити би се журио да га испуни. Али пророчко писање јесте писање Духа Божјега, и Бог, доследан Себи и Својим обећањима, послао је сина Свог јединородног, да та написана обећања и испуни. Тако је требало, говори Онај који види сав створени свет с краја у крај, као што човек гледа лист исписане хартије пред собом. Па кад Видовити вели, да је тако требало, нису ли смешни слепци, кад говоре, да тако није требало? Требало је, да господ Исус у времену пострада, да би се ми у вечности радовали. И требао је да васкрсне, да би и ми кроз Њега васкрсли у живот вечни.

И да се проповеда покајање у име његово и опроштење греха по свима народима 1 почевши од Јерусалима. Да није Господ Исус пострадао и умро због наших греха, ко би од нас знао, да је грех тако преужасан отров? И да није васкрсао, ко би од нас, сазнавши за ужас греха, имао наде? Онда не би било ни покајање корисно нити опроштење могуће. Јер покајање одговара страдању за грех, а опроштење васкрсењу по сили божанској. Покајањем стари човек, окужени грехом, леже у гроб, а опроштењем рађа се нови човек у нови живот. Ево предивне благовести свима народима на земљи, почевши од Јерусалима! Оно што је слуга Свевишњега, архангел Гаврил, изговорио Пресветој Деви пророчким речима: он ће спасти људе своје од греха њихових, то сада потврђује сам Господар, са искуством страдалника и са правом победника. Но зашто се каже: почевши од Јерусалима? Зато што је у Јерусалиму принета велика жртва за сав род људски, и што је ту засијала из гроба светлост васкрсења. У тајанственом смислу пак, -ако Јерусалим представља ум у чoвеку - јасно је да од ума треба да почне покајање, смирење и скрушеност, па да се одатле распростре на целог унутрaшњег човека. Гордост ума низвргла је Сатану у ад: гордост ума одвојила је Адама и Еву од Бога; гордост ума покренула је фарисеје и књижевнике на убиство Господа. Гордост ума главни је црвињак греха и до дана данашњега. Чији ум не клекне пред Христом, тога ни колена неће клекнути. Ко је отпочео смиривати свој ум покајањем, тај је отпочео лечити своју главну рану.

А ви сте сведоци овоме. Чега сведоци? Сведоци страдања Господа, сведоци Његовог славног васкрсења, сведоци потребе покајања, сведоци истине опроштења грехова. И апостолу Павлу, кад га је обратио од гонитеља у апостола Свога, Господ је рекао: јер ти се зато јавих да те учиним слугом и сведоком овоме што си видео (Дела Ап. 26, 16). А апостол Петар, у првој својој беседи народу по силаску Светога Духа вели: овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци (2, 32). Још и апостол Јован говори: што чусмо што видесмо очима својима, што размотрисмо и руке наше опипаше - то јављамо вама (I Јов. 1, 1-3). Апостоли су, дакле, били лични сведоци живоносне проповеди Христове, Његових чудеса и свих догађаја живота Његовог на земљи, на чему је засновано наше спасење. Они су били слушаоци, гледаоци и саучесници Истине. Они су први укрцани у брод спасења од потопа греховнога, да би продужили друге укрцавати и спасавати. Њихов ум био је укроћен од гордости и њихово срце очишћено од страсти. То им је и сам господ посведочио : ви сте већ очишћени речју, коју вам говорих (Јов. 15, 3). Не само, дакле, да су они били сведоци свега спољашњега, што се могло видети, чути, размотрити и опипати у погледу Слова Божјега него су били сведоци и унутрашњег препорођаја и обновљења човека покајањем а кроз очишћење греха. Јеванђеље се збило не само на њихове очи и уши него и унутра у срцу и уму њиховом. Читава револуција срца и ума одиграла се у њима за три године њиховог учеништва у Христа. Та револуција састојала се у мучном умирању старога човека у њима и још мучнијем рађању новога. Колико је самртних мука поднела душа њихова докле они најзад, обасјани светлошћу и препорођени, нису могли узвикнути; ми знамо да пређосмо из смрти у живот (Јов. 3, 14)? Колико времена, колико труда, сумње, страха, агоније, лутања, разматрања и испитивања - докле они нису постали истински и верни сведоци како телесног страдања, смрти и васкрсења Господа Исуса тако и свога сопственог душевног страдања, смрти и васкрсења!

Но ипак у то време апостоли још нису били потпуно духовно очврсли и омужали. Зато их Господ наставља и руководи као децу, храбрећи их при растанку: нећу вас оставити сиротне (Јов. 14, 18). Зато се и бави с њима још четрдесет дана после Свога васкрсења, показујући себе жива многим и истинитим чудима и говорећи о царству Божијем и зато им, најзад, обећава послати Духа Светога, силу с висине.

И изведе их на поље до Витаније, и подигнувши руке своје благослови их. И кад их благосиљаше, одступи од њих, и узношаше се на небо. Како величанствен и дирљив растанак са земљом! Тамо на ивици Горе Јелеонске, на догледу хумке, испод које је умрли Лазар поново се дигао у овај времени живот, уздигао се васкрсли Господ у недогледне висине вечнога живота. Уздигао се не до звезда него изнад звезда; уздигао се не до ангела него изнад ангела, и не до највиших сила небесних него изнад ових, изнад свих бесмртних војски небесних, изнад свих рајских обиталишта ангелских и праведничких, далеко, далеко и за херувимске очи, до самога престола Оца небесног, до у сами тајанствени олтар Свете и животворне Тројице. Мера те висине не постоји у створеном свету; можда је њој равна у противном правцу само дубина, у коју је гордост сурвала Луцифера, одступника од Бога; дубина, у коју је Луцифер хтео сурвати и род људски. Господ Исус спасао нас је од ове бесконачне пропасти, и место дубине бездна уздигао нас у божанске висине неба. Уздигао је нас, велимо, из два разлога: прво, јер се Он уздигао као телесни човек, као што смо и ми, и друго, јер се уздигао, не Себе ради, него нас ради, да би нама отворио пут примирења с Богом.

Узносећи се Својим васкрслим телом, које су људи били умртвили и у земљу зарили, Он је благосиљао рукама, које су људи били клинцiма израњавали. О, благословени Г осподе, како је превелика милост Твоја! С благословом је по ч ела историја Твога доласка у свет, с благословом се и завршила. Објављујући Твој долазак у свет архангел Гаврил је поздравио Пресвету Богоматер речима: радуј се, благодатна, благословена си ти међу женама! А сада, када се Ти поздрављаш са онима, који Те примише, Ти шириш пречисте руке Своје и обасипаш их благословом. О,најблагословенији међу људима! О, благодатни источниче благослова! Благослови и нас, као што си благословио апостоле Твоје!

И кад гледаху за њим где иде на небо, гле, два човека стадоше пред њима у белим хаљинама, који рекоше: људи Галилејци! што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо. Два човека у белим хаљинама јесу два ангела Божја. Невидљиве војске ангела пратиле су свога Господара са земље на небо, као што су Га негде допратиле с неба на зем љ у при Његовом зачећу у Назарету и рођењу у Витлејему. Двојица од њих при вазнесењу Господа учинили су себе видљивим за очи људске, по промислу Божјем, ради једне испоруке ученицима. Та испорука била је неопходна за оне, који су се могли осећати остављеним и осамљеним по одласку Спаситеља. Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи. То је испорука Христова преко ове двојице ангела. Видите ли, колико је човекољубље Господа? Чак и у време Свога узношења на небо, ка престолу славе Тројединог Бога, Он не мисли о Себи, ни о Својој слави после понижења, нити о Своме одмору после труднога дела на земљи, него мисли о Својима, који остају иза Њега на земљи. И ако их је Он лично довољно био и усаветовао и укрепио, ипак Он им шаље ангеле Своје, да их још више укрепи о обрадује. И ако им је обећао послати Духа Утешитеља; и ако им је Он лично рекао: нећу вас оставити сиротне, доћи ћу к вама - ипак Он чини и нешто више, што им није обећао: Он им показује ангеле небесне, као веснике и слуге Своје, једно да их тиме увери о моћи Својој, а друго да им и кроз ангелска уста понови обећање, да ће Он опет к њима доћи. Он све, све чини, само да одбије од њих страх и тугу, и да их обогати храброшћу и радошћу.

И они му се поклонише, и вратише се у Јерусалим с великом радошћу. Поклонише се свесилном Господу и душом и телом, у знак поштовања и послушности. Тај поклон њихов значи: нека буде воља Твоја, свесилни Господе! И вратише се с горе Јелеонске у Јерусалим, како им је и наређено. Не вратише се с тугом но с великом радошћу . Били би тужни, да се Г оспод на други начин растао са њима. Но Његов растанак са њима био је новим и величанственим откровењем за њих. Он није ишчезао од њих ма како и незнано куда, но у слави и сили уздигао се н а небо. Тиме су се очигледно обистиниле пророчке речи Његове о овом догађају, као што су се пре тога обистиниле и оне о Његовом страдању и васкрсењу. И ум ученика тиме се отворио, да разумеју оно што је Он рекао: нико се не попе на небо осим који сиђе с неба, син човечји (Јов. 3, 13); и још оно што је у виду питања рекао ученицима (кад су се ови саблажњавали од Његових речи о хлебу који сиђе с неба); а ако угледате С ина човечијег да одлази горе где је пре био (6, 62)? и још оно: изиђох од О ца и дођох на свет; и опет остављам свет и идем к О цу (16, 28). Тама од незнања улива у душу људску страх и недоумицу, а светлост од познања истине улева радост и ствара снагу и поуздање. У страху и недоумици били су ученици, кад им је Господ говорио о Својој смрти и васкрсењу. Но кад су га видели васкрсла и жива, обрадоваше се. У страху и недоумици морали су опет бити ученици, кад им је Г оспод говорио о Свом вазнесењу на небо и растанку са њима. Но кад с е и то на њихове очи догодило, како је проречено, они се испунише великом радошћу. Страх је разбијен, сумња ишчезла, недоумица одлетела, а место свега тога извесност, прекрасна сунчана извесност, и од извесности снага и радост. Сад су они поуздано знали, да је њихов Господ и Учитељ с неба сишао, јер се на небо и узнео; и да је од Оца послат, јер се к Оцу вратио; и да је свемоћан на небу као што је био и на земљи, јер Га ангели прате и Његову вољу испуњују. С тим поузданим знањем везана је била сада и поуздана вера, да ће Он опет доћи, и то не ма како него у сили и слави, као што им је Он више пута говорио, и као што су ангели Његово обећање поновили. Њима, дакле, сада ништа није остајало него да у свему ревносно изврше Његове заповести. Он им је заповедио да седе у Јерусалиму и чекају силу с висине. С великом и потпуно оправданом радошћу, и са исто тако великом вером, да ће та сила с висине доћи на њих, они се вратише у Јерусалим.

И бијаху једнако у цркви хвалећи и благосиљајући Бога. То јест непрестано су ходили у храм јерусалимски, и ту су хвалили и благосиљали Бога. На другом месту опет каже се: сви једнодушно бијаху једнако на молитви (Дела Ап. 1, 14). После свега што су видели и сазнали, они нису могли више одвојити ума и срца свога од Господа, који се удаљио био испред њихових очију, али који је зато остао још дубље усађен у душе њихове. Са силом и славом Он је обитавао у душама њиховим, и они су ликујући хвалили и благосиљали Бога. И тако, Он се брже вратио к њима него што су они очекивали. Није се вратио, да га очи виде, него се вратио уселивши се у душе њихове. Но није сам Он био усељен у душе њихове него заједно са Оцем. Јер је Господ рекао за онога ко има љубав к Њему: ја и Отац к њему ћемо доћи, и у њ ега ћемо се настанити (Јов. 14, 23). Требало је само још да и Дух Свети сиђе и настани се у њима, па да они буду савршени људи, у којима је обновљен образ и подобије т ројединог Бога. На то су они имали да чекају у Јерусалиму. И сачекали су, и дочекали су. И на десет дана доцније сишао је Дух Свети, сила с висине , на ту прву цркву Христову, да се никад не одвоји од Цркве Христове уопште до дана данашњега и до краја времена.

Хвалимо и ми и благосиљајмо Господа, који нам је вазнесењем Својим отворио ум, да видимо пут и циљ нашега живота. Хвалимо и благосиљајмо Оца, који на нашу љубав према Сину одговара Својом љубављу, и усељава се заједно са Сином, у сваког оног који држи и исповеда заповести Господње. И држимо у уму нашем непрестано Оца и Сина, хвалећи их и благосиљајући - као апостоли негде у граду јерусалимском - чекајући, да и на нас сиђе сила с висине, Дух Утешитељ, који још при крштењу на сваког од нас силази, но који се због греха наших од нас удаљава. Да би се и у нама тако обновио цео првобитни небесни човек. Да би се тако и ми, као апостоли, удостојили, да нас благослови прослављени и вазнесени Господ наш Исус Христос, коме нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

1) Код јеванђелиста Марка каже се то исто другим речима : проповедите евангелје всех твари . Свакој твари означава опет - свима људима. „Од сваке твари човек има понешто. С камењем он има заједничко биће, са дрвећем живот, са животињама чувствовање, с ангелима разум... Отуда се под сваком твари разуме човек. " Григ. Двојеслов: Бес. XXIX.

Данас је Спасовдан, Празник Вазнесења Господњег са телом на Небо.

Данашњим Празником завршава се Божић: завршава и објашњава шта је Господ Христос мислио кад је постао човек, шта је желео, шта је смерао, зашто се родио на Божић као човек, Он Бог, зашто је узео тело на Себе. Данашњи Празник казује нам ту велику и свету тајну и објашњава зашто је Господ постао човек, зашто је поругано и посрамљено и огреховљено и осмрћено тело људско узео на Себе. Какав је циљ томе, данашњи Велики Свети Дан објашњава нам то. Господ се оваплотио, Господ је узео тело на Себе, постао човек да тело човечје узнесе изнад свих небеса, да тело човечје прослави славом неисказаном, да га узнесе изнад свих Анђела и Арханђела и посади с десне стране Бога Оца[2]. Ето ради чега је Господ узео тело на Себе: сав је пут пређен, тело људско, некада поругао у гресима, у смрти, у ужасу, у страхотама - то тело људско Господ узео на Себе и узнео на Небо.

У дивним песмама и стихирама и молитвама данашњим непрестано се велича и слави тај чудесни тренутак Узношења (=Вазнесења) тела човечјег са земље на Небо. Анђели се чуде и диве, вели се, и не могу да дођу себи како то да човек до јуче смртан, грешан, сав у ропству ђавола, да тај човек, да тело његово, да природа његова узноси се са земље на Небо изнад Херувима и Серафима. Господ прославио човека славом која је узвишенија од славе Херувима и Серафима. Какво чудо, чудо човекољубља Божјег, какво чудо љубави Божје! Анђели не могу да схвате, а поготову ми људи мали и незнатни, мали, јер нас је грех смањио, мали, јер нас је смрт сатрла, мали, јер нас је ђаво задавио. Гле, Господ Благи тог таквог човека ослобађа греха, ослобађа смрти, ослобађа ђавола, ослобађа пакла и узноси природу његову изнад свих Небеса. Каква слава, каква част, каква љубав Божја!

Данашњи Празник јесте и празник којим се завршава и објашњава и Свето Богојављење: ради.чега се Бог, Који је постао човек, крстио у телу, ради чега је Он дошао Јовану да Га крсти?[3] Зато што је примио на Себе тело човечије, да би показао телу људском пут од греха у Вечност, да би показао како човек може да очисти себе од свакога греха, како човек може да исцели себе од сваке смрти. Да, да исцели себе од смрти. Како? Светим Крштењем. Јер онда на душу човечју и на тело човечје ставља се Дух Свети, кроз Свету Водицу, и човек се очишћује од свега греховног, од свега смртног, од свега ђавољег. Тако је данашњи велики Празник ...[4] да је то тело (које је) Јован крстио на Јордану, и у које је примио такорећи сва наша тела, природу људску, узнесено на Небо кроз Свето Крштење и побеђен грех, побеђена смрт, побеђен пакао.

Данашњи велики Празник завршава и објашњава и Преображење Господа Христа[5]: зашто се Господ преобразио на гори Тавору, зашто је заблистао неисказаном светлошћу Божанском? Тело Његово човечанско заблистало је свом Божанском славом, ради чега? - Ради тога да би показао да тело људско, тело моје и твоје и свачије тело, свака природа људска и сва природа људска треба да буде испуњена Божанством, да је то њена намена. Зато је Бог створио тело да га ми испуњујемо Божанским силама.

Он је примио на Себе тело људско, како се вели у Светоме Еванђељу: "У њему обитава телесно сва пуноћа Божанства"[6]. Ради чега? Ради тога да бисмо се и ми испунили том пуноћом Божанском[7], да бисмо се и ми обожили, и ми испунили свима Божанским силама, еда би те Божанске силе потисле из нас сваки грех, сваку страст, свако зло, сваког ђавола, сваку смрт. Ради тога је Господ показао ученицима на Тавору славу Своју.

Гле, то што је показао на Тавору, на данашњи велики Празник Вазнесења Свог, Он то чини свеопштим, узноси се на Небо са тако прослављеним телом у пуноћи Божанства и блистајући Божанством[8]. Он, чудесни Богочовек, узноси тело човечје изнад свих светова, изнад свих бесмртних Херувима и Серафима, изнад свих Небеса. Опет, какав сјај, какво Божанство! Бог љубави, ето, даје човеку оно што нико слутио није.

Данашњим светим Празником завршава се и објашњава се, исто тако, и Велики Петак[9]. Објашњава се кроз данашњи велики Празник зашто је Господ пострадао, зашто је распет био, зашто је умро на Крсту смрћу срамном и стидном, зашто је погребен био? Зашто? - Да смрћу Својом сатре смрт, да смрћу својом разори смрт, разори пакао, уништи сву силу и сву моћ демонских бића, црних и мрачних анђела и ђавола.

Он, Бог у телу, ушавши телом Својим у смрт, ушао је Божанством, и изнутра, када га је смрт приграбила и мислила је да ће Њега умртвити потпуно и заувек, Он после три дана васкрсава силом Свога Божанства; разара смрт и Васкрсењем Својим побеђује ради нас, ради тела нашег, бића нашег побеђује смрт и тако нама људима осигурава пут у бесмртност, телу нашем осигурава пут у бесмртност. Господ је Васкрсењем Својим пропутио пут телу нашем васкрсењем из мртвих. Тело ће наше васкрснути на дан Страшнога Суда. Зато је Господ васкрсао, да да природи људској ту силу, која ће тело људско васкрсавати из мртвих и свих смрти, победивши смрт. Тек данас, кроз данашњи и велики свети Празник, ми видимо и објашњавамо тајну Великог Петка. Он Свемоћни Богочовек, примио на Себе смрт, примио страшну срамну смрт на Крсту, смрт којом су обично били кажњавани највећи злочинци, да људскоме телу осигура бесмртни Живот Вечни, осигура Васкрсење и победу над свима смртима.

Данашњи велики Празник завршава и објашњава исто тако сво Еванђеље Господа Христа: ради чега је Господ донео свету Своје Еванђеље, Своје Божанско учење, шта је Он хтео тиме, шта Он хоће Својим Еванђељем давши га нама људима? Еванђеље значи: Блага вест. Да, свака реч Господа Христа јесте Блага вест за човека, за биће људско, за живот људски. Тек данашњи Празник, велики и светли, својом светлошћу обасјава Еванђеље Господа Христа и показује: ето, свака реч Његова ради тога да човек излечи себе од греха, да човек излечи тело своје од греха, излечи душу своју од греха, излечи цело биће своје од греха, и од смрти, и од ђавола, и од пакла, и да се узнесе остваривши то учење, у живот изнад свих Анђела и Арханђела.

Заиста је Господ рекао великом и божанском Ученику: "Речи моје Дух су и живот су"[10]. Живот и јесу његове речи, живот који се разлива по нашим душама, по нашем бићу када изучавамо, када читамо Свето Еванђеље, када живимо по њему. Ми осећамо како се кроз нас и по нашем бићу разлива бесмртност и Живот Вечни. Да, данашњи Празник показује то да је ...[11] једне ствари остварење Еванђеља Христовог. Тело људско је дато зато да испуни себе том силом, тим животом, тим Духом, који је у Светом Еванђељу Господа Христа.

Данашњи Празник завршава и објашњава васцелу Личност Господа Христа, Богочовека Христа: ради чега је Он дошао у овај свет, ради чега је живео у овоме свету, објашњава ради чега је Он и умро у овоме свету, ради чега је био погребен, ради чега је васкрсао? Сву ту велику и славну свету тајну, спасоносну за нас људе, данашњи велики Празник објашњава. Бог се јавио као Богочовек и остао Богочовек ради тебе, човече, ради сваког човека, ради васцеле људске природе.

Данашњи Велики и Свети Празник завршава и објашњава зато и сву тајну бића људског, бића човечјег. Сву тајну објашњава за нас Богочовек Христос: ради чега је човек створен, откуда је човек, од чега је човек, од какве материје? - Од тела и духа: и једно и друго тајна тело тајна, дух тајна. Како почиње човек у овоме свету, како је почео живот човечји и како се завршава живот човеков? Ето, сву ту велику и славну тајну о човеку, човечијем бићу, Господ је казао кроз данашњи Велики и Свети Празник.

Човече и брате! И теби и мени дато је тело да васкрсне из мртвих, да победи сваку смрт, сваки грех, сваког ђавола, сав пакао, и да вером у Господа Христа и животом по Светом Еванђељу осигура себи бесмртност и Живот Вечни, изнад свих Херувима и Серафима, изнад свих Небеса. Зато је мени и теби дато тело, зато је теби и мени дата душа - да осигурамо себи бесмртност и Живот Вечни, да осигурамо себи блаженство које је веће од анђелског и арханђелског, да осигурамо себи боравак с десне стране Бога Оца. Како ћемо и ја и ти боравити с десне стране Бога Оца ако не очистимо себе од греха, од свакога греха покајањем, и Светим Еванђељем Господа Христа?

Да, по чудесној љубави, Господ Христос ето, казује сву тајну нама људима овога света, а казује сву тајну и нашега бића. Ми људи, ко смо и шта смо? Све нас је Он створио. Зато је Бог постао човек, јер само Бог може казати човеку шта је човек. Зато је Бог створио човека. Он му је дао биће, Он га је извео из небића, створио га из ништа, из ништа створио човека, да му подари Вечни Живот, изнад свих Анђела и Арханђела. Каква тајна! Човек, божанско величанство - човек! Бог створио човека да га прослави Својим Божанским силама и Својим Божанством. Зато је Бог и постао човек и јавио се као Богочовек и остао као Богочовек да би човек, сваки човек у овоме свету ишао за Њим и постигао циљ, божански циљ свога живота - а то је вечно блаженство и Вечни Живот, изнад свих Небеса.[12]

Да, ту велику и свету тајну, ту велику радост казује нам Света Црква данашњим Великим Светим Празником, Празником Вазнесења Господњег на Небо. Све песме брује тим слављем, све песме данас и молитве окићене су тим небеским цвећем, вечним и бесмртним цвећем мирисавим. И свршена је, вели се у једној дивној данашњој песми и молитви, извршена је велика тајна спасења. Господ је Христос, узневши се на Небо ради нас људи, завршио сав божански домострој спасења[13] и извршио сав ...[14] спасења. Сјединио је земљу са Небом, сјединио је човека са Богом, и занавек остао Он Богочовек Својом Божанском природом. Иако се телом Својим узнео на Небо, Он је Божанством Својим увек поред нас и борави међу нама.[15] И, како се вели у тој дивној песми (=кондаку), говори свима нама који Га љубимо:

Ево, ја сам с вама, и ко може на вас? Ко? Ни смрт, а камоли људи. Ни ђаво, а камоли злотвори. Извршити то велико и славно дело спасења човека и света, тај велики подвиг, највећи подвиг - нико није могао извршити до Господа Христа, Господа и Бога љубави. Он је уствари подарио роду људскоме једину истинску и вечну радост. Зато су се Свети Апостоли, како се вели данас у Светом Еванђељу, чули сте у Светом Апостолу, када се Господ на Маслинској гори на њихове очи узнео на Небо, вратили у Јерусалим са великом радошћу[16], радошћу великом, јер смрт је побеђена, ђаво је побеђен, грех је побеђен, пакао је разорен.

Човече и брате! - и тиме теби осигуран вечни Божански Живот на Небу са Чудесним Господом Христом, Који је сву нашу природу у Своме телу узнео на Небо, како се вели у Еванђељу, и посадио је с' десне стране Бога.[17] Њему, Јединоме Спаситељу рода људског, Њему, само Њему, част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

НАПОМЕНЕ:

1. Еванђеље по Луки 24,36-53
   
2. Мк. 16,19
   
3. Јн. 1,25-34
   
4. Неке речи нејасне на траци. - Прим. препис
   
5. Лк. 9,28-36
   
6. Кол. 2,9
   
7. <a name="note7">Кол. 2,10
   
8. Лк. 24,51
   
9. Јн. 19,17-31
   
10. Јн. 6,62
    
11. Исто.
    
12. Цела ова беседа, а нарочито ови последњи пасуси, слична је 16. Омилији Св. Григорија Паламе. - Прим. уредн.
    
13. Кондак Вазнесења. - Прим. уредн.
    
14. Исто.
    
15. Мт. 28,20
    
16. <a name="note16">Лк. 24,52; Д. Ап. 1,12-14
    
17. Мр. 16,19
    

Линк ка теми

Страдањем се наша благодат држи на крсту. Због нашег палог стања потребно је да буде тако. Природна својства палог стања људске душе су непокорност, самољубље, гордост… Ако би без разапетости на крсту уздржања и очишћења добили благодат – ми бисмо је у том палом стању користили на зло. Ко је непокоран, био би још непокорнији; ко је горд био би још гордији, јер би добио силу, а окренуо би је на зло (баш као што је сатана урадио), јер воља палог човека има семе зла у себи, семе непослушности, самовоље; јер ум палог човека има семе гордости, самомњења, узношења, обмане; као што и срце палог човека има у себи семе самољубља, и непријатељства. Али, са крстом све се смирава!

И вољa се повинује, и душа доспева у стање уздржања, и срце се очишћује и ум се погружава у дубље, јер човек постаје свестан своје ограничености, постаје свестан да та сила која живи у њему није он, него је то сила Духа Светог у њему.

Кад би добили огромну благодат, а кад је не би држали у смирењу страдањима, ми би се узнели у радости, па би доспели у прелест, или би постали ледени од горде охолости, или би у несмиреној ревности били тако самоуверени да нас ништа не би могло отрезнити. Све у свему, били би у обмани, у једном од разних стања обмане, јер би без крста доживљавали као да је та сила део нас.

Човеку се увек даје крст до крајњих граница његове моћи, докле онможе да носи страдање, јер тиме он стиже до спознаје самог себе, ту додирне самог себе; онда зна шта је он сам, а шта је сила Божија у њему. Крстом Бог штити човека!

Страдањима Бог штити човека од обмане. И сваком је човеку заиста најтеже, јер сваки добија страдање по мери своје благодати до своје границе. Ми мислимо да је другоме лакше, јер не знамо колико он има снаге да трпи,а њему је то највише.

И заиста је најтеже и оно што је лако, и оно што је тешко по нашем спољашњем гледању, јер се страдања добијају по мери силе коју човек носи у себи, и по мери спремности да претрпи Христа ради. Кад Господ види да је човек спреман да пређе и преко те своје границе из љубави према Богу, онда нам додаје још већи крст, али и већу благодат. Духовни живот је једна витешка борба пуна лепоте и достојанства.

Што се срце и душа и ум више проширују да приме силу Божију, то је човек спремнији на жртву, па чак почне и да се радује страдању. А што више страда, више му Господ силе домеће, а њему се чини као да се он ништа не мења, јер је стално до крајње своје границе под оптерећењем. Као вага. Кад ставиш одговарајући тас, изједначавају се казаљке са тежином онога што мериш. И све долази у равнотежу. Тако и кад се добије благодат, ставља се на другу страну тас страдања да би човек био у равнотежи и истини. Благодат је као бујица Неба у нама. Кад је сам човек држи у смирењу и чистоти онда он нема страдања унутра, у себи, јер га та благодат целог обухвата. Али онда има проблемаод споља, јер та благодат иритира друге.

Ако су људи око њега смирени, они реагују на ту благодат поштовањем, љубављу и смирењем и спремни су да послушају таквог човека у сваком трену.

Али, ако су они у несмирењу, гордости, у ма каквом негативном стању, њих та благодат иритира. Благодат у том човеку код њих изазива разне негативне реакције: или доживљавају клеветно тог човека, па сваку његову врлину виде као грех (нечије достојанство духовно доживљавају као гордост; нечију строгост и ревност за Божије – исто као гордост; на чисте духовне односе, који су са дубоким смирењем, као на нешто прљаво; на нечије уздржање и поштовање воље Божије и послушност Духу Светом, и пажњу над сваким покретом свога бића – доживљавају као самовољу).

Ако човек још увек у себи има своје грехе, мане, неочишћене, он носи свој крст и други носе њега. А ако је човек очишћен у себи и смирен, преиспуњен благодаћу Божијом, он носи друге. И посредује од земље ка небу и узноси молбе других ка Богу, и заступа њихове мане и слабости пред Богом. Он стоји као огњени стуб.

Његов крст је онда ношење туђих слабости и мана. И он тиме добија венце са Неба, а од самих страдања он добија озбиљност, уздржање, опрезност, трезвење, мудрост. И разуме друге и прашта им. Самоcмиравање прикива ту велику силу Божију у њему да буде у чистоти (да не буде усмерена ка погрeшном циљу), у трезвењу (да не приписује себи оно што је Божије)…

Присилна страдања, против наше воље, нису потреба ономе који је сам себе осудио на страдање, ко сам, добровољно, држи дубоко покајно стање у себи, осуђује себе да је гори од демона. Наравно, то је дар од Бога, такво стање. Не може човек сам себи то дати, али може својим настројењем да покрене Бога да му да такво благодатно стање да живи дубоким духом покајања и дубљег смирења, односно, потпуно свестан своје греховности, своје немоћи, потпуно скрушен пред Богом. Смирења које није разумско, није покрет наше воље, иако наша воља добровољно учествује у њему, већ је стање духа који је потпуно себе осудио да је достојан Ада, а у исто време осећа милост и љубав Божију која га држи и чува за вечност.

Што човек дубља страдања прима – своја или туђа, то већу Љубав Божију осећа.

Светитељи Божији су тако чували своју благодат. ”Држи ум свој у Аду, и не очајавај.” Држи себе у скрушењу смирено свестан да си Ада достојан, а у исто време срцем и душом примај таласе Љубави Божије, које Он на покајне грешнике излива.

Они који су дубоко уронули у тај дух покајања, њима су страдања нормална ствар, и не доживљавају их као нешто негативно, већ их са дубоком захвалношћу Богу прихватају, осећајући се увек као кривци и дужници Божији. И увек гледају да неку поуку из страдања извуку, доживљавајући их као васпитање и као лекцију у школи спасења.

Монахиња Стефанида (Бабић)

Извор: Глас са Цера

http://www.prijateljboziji.com/_Stradanjem-se-blagodat-drzi-u-smirenju/23111.html

Место радње је неименована Црква у којој је владика служио Свету Литургију. О времену када се одиграо догађај о коме је реч из поменуте књиге сазнајемо да је у питању било време поста. Прецизнија временска одредница је тренутак пред Свето Причешће. Обраћање речитог проповедника било је кратко и јасно: "Нека достојни за причешће приступе десно, а они који нису лево" (Павел Тихомиров, О Крсту Светог Владике Николаја, Света Русија, Београд, 2010, 58). Можемо само претпоставити колико су сви присутни били изненађени и збуњени овим питањем. Резултат је био следећи: од неколико стотина људи, само четворо је стало на десну страну. Сви остали су заузели места са леве стране. Овде бисмо могли да се зауставимо претпостављајући да су у наставку причешћени само они који су стали са десне стране. Међутим, није било тако. Даровити и мудрошћу Господњом задојени владика је још једном показао своју духоносну непредвидивост. Његове речи које су уследиле биле су: "Ето тако, сада нека грешници приђу чаши са Пречистим Телом и Крвљу, а праведници нека не прилазе. Они су ионако безгрешни. Шта ће им Причешће?" (наведено дело, 59).

Ово је несвакидашње решење за логику гордог ума и сопственог самоистицања. На проверу је овде било постављено срце човеково: да ли је смирено или гордо. Ипак, владикино решење не би требало да нас чуди уколико се сетимо Господњих речи: "Не требају здрави лекара него болесни" (Мт 9, 12). Прича о митару и фарисеју (Лк 18, 10-14) нас упућује на исти пут. Тај пут није пут занемаривања подвига и одбацивања побожности, већ пут сазнања да ма колико се трудили да живимо хришћански Бога никада не можемо постати достојни. Причешће Телом и Крвљу Христовом није награда за високе домете у моралности, већ дар којим се лечимо од свих немоћи. Овде нема места за осуђивање брата, већ је то простор за сузе над сопственом ништавношћу. Коначни одговор ко ће бити на десној, а ко на левој страни, донеће Царство Небеско (Мт 25, 31-46).

Свештеник

Александар Р. Јевтић

парох у Шљивовици

http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2014_02_01_archive.html

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogosluzbeni/Liturgika/Liturgika_46.htm

Храм Светог Јована Крститеља

Ћирило и Методије (грч. Κύριλλος και Μεθόδιος, стсл. Кѷриллъ и Меѳодїи) су били грчка^[1] браћа из Солуна, који су ширили писменост и хришћанство међу Словенима, због чега су остали упамћени као „словенски апостоли“.

Њихов отац Лав био је високи византијски војни заповедник (друнгар). Најранију младост су провели у Солуну, који је у то време био окружен Словенима. Методије је постао управник једне архонтије у источној Македонији, док је Ћирило, који је одрастао на царском двору, након завршених филозофских и теолошких студија био постављен за библиотекара Аја Софије (цркве Свете Премудрости) у Цариграду и учитеља филозофије на цариградској високој школи.

Године 851. Ћирило је постао члан византијског посланства арапском калифу у Самари, а 856. у доба политичких и црквених трзавица, Методије је напустио свој положај архонта и повукао се у манастир на Олимпу у Малој Азији. Мало касније је за њим дошао и Ћирило. Међутим, по налогу византијског цара Михаила III, оба брата су 860. отишла као мисионари међу турско-татарске Хазаре у јужној Русији. Непосредно након повратка из Русије, ангажовани су за нову мисију код Словена. Наиме, 862. посланство моравског кнеза Растислава затражило је од цара Михаила епископа и свештенике који ће проповедати на словенском језику хришћанску веру. Задатак је био велики и деликатан. На подручју простране Растислављеве државе хришћанство су ширили франачки свештеници из регенсбуршке и пасавске бискупије. Бојећи се њиховог политичког утицаја, Растислав је у Византији тражио ослонац против цара Лудвига Немачког, испод чије се власти жестоком борбом истргао. Растислављева концепција је ишла за тим да самостална моравска црква с домаћим клером и властитим литургијским језиком постане брана сваком страном утицају.

Византија је удовољила Растислављевој жељи и послала му Ћирила и Методија. Браћа су се за овај посао озбиљно спремила: Ћирило је саставио прво словенско писмо (глагољица) и на језик македонских Словена из околине Солуна (који су од детињства добро знали) превели су најнужније црквене књиге. На тај начин су створили први словенски књижевни језик и поставили темеље словенској књижевности. Године 863. браћа су кренула на пут и 864. су стигли кнезу Растиславу који их је гостољубиво примио. Успех њихове мисије, многобројни ученици и народне симпатије изазвали су реакцију латинског клера. Против словенских мисионара је почела подмукла борба. Главни аргумент противника словенске литургије била је тзв. тројезична теорија према којој постоје само три света језика на којима се могу вршити верски обреди: хебрејски, грчки и латински.

Након трогодишњег боравка у Моравској, браћа су пошла на пут како би епископ замонашио Методија и нове словенске свештенике. Дошавши у Панонију, неко време су се задржали на двору кнеза Коцеља како би га упознали са својим радом на словенској црквеној књизи. Стекавши и ту много ученика, пошли су у Венецију, где су морали да воде оштру полемику с тамошњим „тројезичњацима“. Одатле нису кренули за Цариград, где је уморен цар Михаило, а власт је преузео Василије I Македонац, већ су отишли у Рим. Папа Хадријан је у словенским мисионарима видео добре помагаче у борби против осиљених и непослушних франачких надбискупа и њиховог суверена, те их је свечано примио.

У Риму се Ћирило разболео и убрзо умро. Сахрањен је у Цркви Светог Клемента, где су сахрањене и његове мошти. Папа Хадријан је одобрио словенску службу, а Методија је послао 869. кнезу Коцељу; чак га је приликом његовог другог боравка у Риму посветио за панонског архиепископа. Тиме је требало да западни Илирик буде издвојен из јурисдикције салцбуршког надбискупа и подвргнут директно Риму.

Чим је Методије дошао у Панонију, латински свештеници су га напали као јеретика, а када је стигао у Моравску (где је Растислава збацио његов синовац, њитрански кнез Светоплук) локални бискупи су Методија позвали на свој синод, осудили га и бацили у тамницу, где је остао две и по године. Тек 873. године, на папин налог, Методије је пуштен из тамнице, али је словенска литургија забрањена. Како је Методије ипак наставио своју делатност, те се словенско богослужење све више ширило по Моравској, против њега је подигнута оптужница у Риму, те је 879. позван пред папу да се оправда. Папа Јован VIII, настојећи да не оштети римске позиције у Моравској, потврдио је словенско богослужење булом Марљивост твоја (Industriae tuae) из 880. године. Исто је учинио и цариградски патријарх Фотије 882. године.

Методије је у Моравској превео на словенски језик Библију. Након његове смрти, у Моравској је забрањена словенска литургија, а кнез Светоплук је прогнао његове ученике. Неки од њих су продати у ропство, а неки су успели да се склоне у Бугарску, Македонију, Рашку и приморску Хрватску, где су наставили свој рад.

Преводом литургијских и библијских књига, Ћирило и Методије су ударили темеље словенској писмености.

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%8B%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE_%D0%B8_%D0%9C%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B5

Једном је једна жена залијевала своју башту, када је угледала тројицу стараца. Није их познавала, но свеједно им је рекла:

“Мислим да вас не познајем, али ми се чини да сте гладни. Молим вас уђите унутра и поједите нешто. Старци су је упитали:

“Је ли Ваш муж код куће? ”

“Не “, одговорила је, није.”

“Онда морамо отићи,” рекли су.

Када јој се муж навече вратио кући, жена му исприча шта се догодило.

“Сада им можеш рећи да сам се вратио и позови их у кућу”, рекао је муж, и жена је отишла позвати старце на вечеру.

“На жалост, не можемо сви прихватити ваш љубазни позив.” рекли су јој старци.

“Зашто не ?” Упитала је изненађено жена.

Један од стараца показа на једног и рече: “Његово име је Богатство.”

Потом показа на другога и рече: “Овоме је име Успјех.” “Мени је име Љубав.”

“Сада пођи мужу и скупа одлучите којега бисте од нас тројице позвали унутра.”

Жена се вратила у кућу и све испричала мужу.

Муж пресрећан рече: “Супер! Позови Богатство да са свим и свачим напуни нашу кућу!”

Она пак није била задовољна с његовим приједлогом: “Зашто радије не бих позвала Успјех ?”

Разговор између њих је слушала њихова кћер и сва одушевљена рекла:

“Зар не би био боље позвати Љубав ? Наш дом би потом био напуњен Љубављу!”

Послушавши савјет њихове кћери, муж рече жени:

“Пођи напоље и замоли Љубав нека буде наш гост.”

Жена је пошла напоље и упитала:

“Ко је од вас Љубав? Молим нека дође и буде наш драги гост.” Љубав је сједила у својим инвалидским колицима и скупа са њима се одвезла у кућу.

Друга двојица стараца су кренула за њом. Запрепашћена жена је упитала зашто иду и Богатство и Успјех, када је она позвала само Љубав?

Старци су у један глас одговорили:“Да си позвала Богатство или Успјех, друга двојица би отишли. Но, ти си позвала Љубав и гдје год она иде, нас двојица је слиједимо!”

Тамо гдје има Љубави, тамо увијек долазе Богатство и Успјех.

Вода ватру гаси. Ватра ватру потпаљује.

Суседу се не чини оно што се не воли чинити себи

.

Босномржњи лек није Србијомржња, већ Аллааха Самога ради Србијољубље.

Бошњомржњи није лек Србомржња, већ Самога Бога ради Србољубље.

И обратно је тако.

А самољубље, Аллааха-Бога, Самога ми, није ништа сем, самоштетност, самоуништење.

Док су нам палили џамију многи, неки су нам помагали.

Кими нам је послао вест, па смо имали више времена, а његов отац Раде је помогао Џелепи Шанију, нашем хаџији, осамдесетогодишњаку, тада, и извео га до куће.

Ћирилицом Аллааха-Бога проносим, и сваким бих писмом, а умем и 'арабским, а како нема предности 'Араи над не'Арабијем, нити обратно, тако нема предности ни арапски над неарапским, па ни латиница над ћирилицом. Ослушкујем, чујем, слушам и послушам тако Ахмеда Мухаммеда, благословљеног коначног посланика Аллааховог-Божјег.

Скинеш само копрену, да видиш оком, срцем да увидиш, пред Аллаахом-Богом Самим, само да се не постидиш, кад се буде мерило, кад намера уз дело буде мерило.

Видом, увидом, против привида! Именом Аллааха-Бога!

Људи злобе људима, безБожно, а кад Бог пусти да се деси, тад се питајмо, што је пустио нечију злобу и нељудскост, на нас добре, па онда увидимо и просудимо шта је искушење, шта казна овоживотна прочишћавајућа, шта казна коначна пречишћујућа. Преписивање од злобног је злоба. Лоповлук лопову, је лоповлук.

Монашки живот није бег од стварности, већ непосредни сусрет са стварношћу која нас окружује, иако тој стварности приступамо из перспективе вечног Царства Божијег. Ми не бежимо од проблема овог света, али се суочавамо са њима у светлости есхатолошког обећања Христовог. Зато је монашки живот за нас живот у пуној реалности Еванђеља. Истовремено, наш живот је и духовна арена у којој се боримо са страстима и слабостима пале људске природе, како бисмо што више узрасли у љубави Божијој, гледајући једни на друге и на све људе око нас у перспективи Божијег промисла да сву твар преведе из пропадљивости у вечно постојање.

Наравно, ми монаси се на бавимо спекулативном философијом, већ животом у Христу са циљем да љубављу познамо свет око себе и тако дођемо у познање воље живог Бога коме служимо, остварајући себе у Христу Господу као удове тела Христовог - Цркве

Опет бих вас упутио на предиван текст архимандритга Василија Гондикакиса - Монашко ткање на чунку живота које је један од кључних текстова за разумевање смисла монашког живота http://www.vavedenje...net/page66.html

Пажљиво прочитајте овај текст и видећете да је монашки живот један посебан однос према стварности у којој живимо. Монах није биће које одједном фасцинира својом необичношћу, већ пре свега човек који открива природни начин постојања и живота у Христу. Тајна монаштва зато није у неким посебним методама и философији, већ у једноставности постојања, у којој живимо као деца али не детињимо умом (1Кор, 1.20). Сећам се мог сусрета са великим старцима и делатницима духовног живота: старцем Порфиријем, Јаковом са Евије и старцем Пајсијем Светогорцем. У сусрету са њима човек доживљава природно постојање људске природе, свака туга постаје радост и свака недоумица чудесно јасна тајна Божија. Они ни ме нису фасцинирали неком посебном способношћу колико једном једноставношћу и добротом пред којом човек осећа потребу да излије своју душу и нађе најсигурније духовно уточиште. Дубоко верујем, а нисам једини, да сам у њима упознао светитеље Божије, људе будућег века, људе који су већ у овом животу остварили начин постојања на који смо позвани у Царству Христовом.

Монашки живот не искључује друге благословене начине живота у Цркви, иако монаси трче ка вечности и одрчу се чак и благословеног живота у браку и породици, настојећи да своје постојање заснују у потпуности на Христу, запостављајући чак и своје биолошко, природно, постојање.

У монашком братству ми брата не видимо само као неког споредног сапутника или колегу као Царству небеском, већ изнад свега разумевамо да ми као личности не можемо да се остваримо и спасемо без свога ближњега. Други зато за нас није нужна неопходност или, не дао Бог, конкуренција или опасност, већ главни предуслов нашег остварења као пуне личности у Христу. Уколико нисмо у стању да ближњег заволимо барем као себе саме наше спасење и вечни живот је под знаком питања. У манастиру зато треба да живимо са свешћу да се не спашавамо као појединци, већ као заједница и да онај који не осећа и не доживљава ближњег као саставни део своје личности заправо сам себе удаљује од те заједнице и улази упростор индивидуалног постојања и вечног мрака.

Општежитељни монах ураста у заједницу Христову одричући се од свог индивидуалног постојања, воље и амбиција како би урастао у колективну личност Христову - Цркву - оличену у братству чији члан постаје. Зато се истински напредак у монашком животу не мери количином личних достигнућа, подвига и успеха, већ у оној мери у којој смо у стању да радости и туге свог ближњег, суштински доживљавамо као своје и себе остваримо као део заједнице у којој смо положили своје завете. Монашки живот је на својеврстан начин негација индивидуалног постојања и пресаздавање себе као личности која једино може да постоји у заједници. Стога је монашки живот један од најлепших израза евхаристијског, црквеног, начина постојања на који нас позива Господ. Монаштво је вековима било стални подстицај и подсетник Цркви да идемо ка Царству небеском у коме ћемо живети другачијим начином постојања од овог биолошког начина постојања у овом свету и веку. Монашки живот је зато не НЕприродни, већ НАТприродни начин постојања и израз жеље човека хришћанина да и у овоме свету и веку живи у радости Царства Божијег.

Након двадесет година свог монашког живота, иако још као почлетник, могу само да кажем да ми је жао што можда раније нисам започео овај начин живота, иако у дубокој благодарности Богу који ме је призвао овом начину постојања, са дивљењем гледам како ме је Господ постепено припремао за живот који сам са радошћу изабрао и који никада не бих мењао ни за шта на овом свету.

Архимандрит Сава Јањић

Свети Василије Острошки (Јовановић) рођен је у селу Мркоњићи, Попово Поље у Херцеговини, у Републици Српској. Када је одрастао отишао је у требињски манастир Успенија Пресвете Богородице и ту се замонашио.

Као монах убрзо се прочуо због свог подвижничког живота, а касније је изабран и посвећен за епископа захумског и скендеријског.

Као архијереј живео је у манастиру Тврдошу и одатле утврђивао у Православљу своје вернике, чувајући их од турских свирепости и латинског лукавства. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог где је наставио свој опасни подвижнички живот, уз много топле молитве и бриге за своје вернике.

Упокојио се у Господу 1671. године, а његове чудотворне и целебне мошти и његов гроб чувају се до данашњег дана. У њихову моћ исцелења и утехе верују подједнако и хришћани и муслимани. У Острогу се сваке године на Тројчина дне одржава велики народни сабор.

Српска православна црква слави Светог Василија Острошког 12. маја, по грегоријанском календару (29. априла, по јулијанском).

Манастир Острог - Високо изнад Бјелопавлићке равнице, на њеној западној страни, између Никшића и Даниловграда, при једној окомитој стијени, налази се манастир Острог. Иако су прве основе овог манастира дали неки испосници, који су у острошким пештерама нашли погодно место за свој усамљенички и подвижнички живот, његовим првим оснивачем с правом се сматра св. Василије Острошки, митрополит Захумско-херцеговачки.

Кад је св. Василије, почетком друге половине ХVII века, добио на управу источнохерцеговачку епархију, он је прешао из манастира Требиња (Тврдоша) негде у околину Никшића. Ту се почео носити мишљу да оснује један манастир. По народном предању, прво место које је за ту сврху узео у обзир била је Милића Пећина, која се налази западно од села Загорка, у Пјешивцима.

Затим је дошло у обзир једно црквиште поред села Дреновштице, такође у Пјешивцима. Напокон се одлучио за садашње место на коме се налази манастир Острог. Ту је обновио оно што је затекао покуповао нешто од најближег земљишта и све то приложио манастиру.

У свом завештајном писму он о томе каже: "То све приложих и дах цркви у Острог... гдје ми је тамо други труд и именије, које приложих... за своју душу од својего усрђа."

Манастир је добио име по брду које се високо уздиже изнад њега. Отуда му још и назив Подострог и дели се на Доњи и Горњи манастир. Горњи је удаљен од доњег 20 до 30 минута хода, а узаним колским путем и читав сат. Терен око манастира и његова околина са густом шумом ванредно лепо и импресивно делује на посетиоце. Најупечатљивије делује Горњи манастир са своје две пећинске црквице које се налазе високо у стени, и са чудотворним моштима Острошког Светитеља, које су ово место учиниле једним од најпосећенијих светилишта Српске Цркве.

Ово место одликује се пријатном климом и природним реткостима. Оно има најмању разлику између зимске и летње температуре у нашој земљи. У Горњем манастиру успева винова лоза, чак и нар (морски шипак), мада је његова надморска висина скоро 900 метара.

У Горњем манастиру налазе се две црквице. Једна је (горња) посвећена Часном Крсту, а друга (доња) Ваведењу Пресвете Богородице. Горњу је подигао 1605. године јеромонах Исаија из села Попа крај Никшића, с благословом Митрополита Василија, а живописана је 1667. године. За доњу се не зна тачно када је саграђена. По једној верзији народног предања, подигли су је испосници који су ту живјели прије светог Василија.

По другој, пак, верзији коју је још Вук Караџић прибиљежио по казивању острошког архимандрита Никодима Раичевића, цркву је саградио митрополит Василије.

И ова је црквица живописана, вјероватно кад и горња (1667. године). У њој почивају мошти св. Василија. 1774. године монах Михаило Васојевић, с благословом Игумана Јосифа Бошковића, за спомен себи и својим родитељима, дозидао је уз црквицу припрату.

Садашње келије у Горњем манастиру скоријег су датума, јер су старе изгореле 1923. године. Обе пећинске црквице које су без дрвне конструкције, том приликом остале су неоштећене. Нове келије у Горњем манастиру, започете 1923, завршене су 1926. године за време управе архимандрита Леонтија Митровића. Архимандрит Митровић подигао је у Горњем манастиру и још једну већу зграду за преноћиште поклоника.

Ова зграда срушене је 14. новембра 1958. године од стења које је са високих острошких литица на њу пало, али је ове године поново оправљена. Том приликом жртава није било. Једну мању зграду у Горњем манастиру, звану "Кулица" , подигао је дугогодишњи чувар Ћивота, Христифор Љепева, негдје у другој половини ХIХ века.

Место на коме се налази Доњи манастир раније се звало Косјерадићи или Госерадићи. У време оснивања манастира около је било насељено и имало јечак и сеоску цркву. Кад је митрополит Василије купио ово и нешто од околног земљишта, он је у близини те цркве подигао амбар и кућу за млађе, те од свега тога касније постаде манастир-Доњи манастир Острог.

У непосредној близини овог манастира постојала је још једна црква, подигнута 1723. године а посвећена св. Георгију. Она је срушена за време слегања земљишта 1896. године. Садашња црква у Доњем манастиру, посвећена св.Тројици, подигнута је 1824. године одобрењем митрополита Петра I, трудом архимандрита Јосифа Павићевића, а прилозима побожних хришћана. Горњи део звоника ове цркве подигнут је прилозима једне побожне Приморке у другој половини ХIХ века.

Конак на кршу, више цркве у Доњем манастиру, саградио је 1742. године архимандрит Стефан Павићевић, док је други подигао 1800. године игуман Петроније Дамјановић. Први је проширен 1881, трудом и настојањем епископа Захумско-рашког Висариона Љубише, а други 1936. године, када је обновљен и велики потпорни зид, за вријеме управе архимандрита Леонтија Митровића. У Доњем Манастиру налази се једна мања зграда, звана "Кулица", али вријеме њеног постанка је непознато.

Први игуман у манастиру Острогу био је Исаија из села Попа крај Никшића. 


Иако се Острог не може да мјери по својој архитектури и фрескама, са нашим великим и значајним средњовјековним манастирима, он им је зато раван по својој духовној и националној улози.

Спаситељ је био у Кани Галилејској, где је излечио сина царевог чиновника па како се приближавао јудејски празник, по некима Педесетнице, а по другима Пасхе, зато и он дође у Јеруса лим. Христос је у време празника долазио у Јерусалим зато, што се онда скупљало много народа, а особито побожног, па је проповедајући и чинећи чуда многе к себи обраћао. Овчија бања била је на „овчијој капији“о којој и Нејемија говори, и која је добила име јамачно од бање, а бања се опет зове тако или зато што су се ту прале овце, које су биле намењене за жртву или зато, што су се ту продавале. Овако је бања позната и због своје лековите воде а данас се зове Богородичина благајница. Ова је бања била преобраз новозаветног крштења. Јер као што је она лечила болести, исто тако и ова је; разлика је само у томе, што је Овчија бања лечила телесне, а хришћанска бања крштења, лечи душевне болести и што је прва лечила само по неколико пута у години, а друга лечи увек и на послетку прва је лечила при. силаску анђела а друга лечи при силаску Св. Духа. Овчија бања имала је унаоколо пет притвора, пет оделења испод стреје, које су два реда стубова држали и у тим притворима чекали су болесници да се вода узмути јер је само тада лечила.

Јер анђео Господњи силазаше у одређено време у бању и мућаше воду; и који је најпре улазио пошто се замути вода, бивао је здрав, па ма каква болест да је на њему.

Бања је дакле лечила само једанпут у години и то незнано кад, па и ако је сила Божија неограничена и његова благодат бескрајна један пут је и само једног лечила јер је и закон дат сам једном јудејском народу, а бања хришћанског крштења лечи увек и све, јер је и Јеванђеље дато целоме свету. Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље свакоме створењу, па ко узверује и крсти се, спашће се, а ко не верује осудиће се казао је Господ Спаситељ.

И онде беше један човек који тридесет и осам година беше болестан. Јеванђелист не каже, ни одакле је ни које онај болесник! Напомиње само да је сиромах и да 38 година болује хотећи тиме да нам претстави, како величину и тежину болести тако и надприродну силу која га је излечила.

Кад виде Исус овога где лежи, и разуме да је већ одавно болестан, рече му: хоћеш ли да будеш здрав?

Дуговремени болесник чекајући 38 година да се вода замути показао је тиме већу и бољу сталност и стрпљење од других па зато се Спаситељ к’ њему и обраћа учећи нас тиме, да Бог онима помаже, који имају постојану наду на небо а и народна пословица каже: трпљен спасен. Међутим, Спаситељ му не каже: хоћеш ли да те излечим! јер је знао да га болесник не познаје, већ га пита: „хоће ли, жели ли, да буде здрав! и то не зато, што није знао какав ће одговор добити, а особито кад болесник већ 38 година болује, већ зато, да би и други видели његову сталност и издржљивост.

Одговори му болесни: да, Господе, али немам човека да ме опусти у бању кад се вода замути; а док ја дођем други сиђе пре мене.

Из ових речи види се, да је овај болесник био сирома и без сродника. Међутим и ако за тако дуго време није могао добити реда да благовремено уђе у купатило ипак је не само био постојан у нади, да ће и на њега доћи ред, него због тога се није тужио ни на Бога нити на ближњега па се на послетку не усуђује ни Спаситеља да моли за помоћ. Тридесетосмогодишње лежање овога болесника у бањи, на месту, где увек има доста људи, који се никад не хтедоше смиловати да га у воду спусте, уверава нас, да су Јудеј и у оно време били и сувише немилосрдни.

Рече му Исус устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек и узевши одар свој хођаше. А тај дан беше Субота.

Заповедајући Спаситељ болноме да и постељу са собом узме и иде, хтео је тиме да увери своје непријатеље, да је он заиста свемоћни Господар целе природе. Ово је чудо народ задивило, но, код старешина изазвало је гунђање, бајаги што је болни излечен у Суботу, али у истини зато, што их је чудо разљутило па је и проузроковало гњев њиховога пакосног Фарисејског срца, па зато:

Тада говораху Јевреји ономе што оздрави: данас је Субота, и не ваља да носиш одар.

Злобни Фарисеји несмејући ништа да кажу Спаситељу, који је по њиховом мишљењу нарушио закон о Суботи, укоравају излеченог болесника! Хо, баш по Св. Писму, закон о празновању старозаветне Суботе, која је сада замењена са Недељом, ниуколико не забрањује старање о преким потребама, како телесним тако и душевним, па ни надгледање саме животиње, а камо ли страдајућег човека. И тако, на овај дан дозвољава се вршење нужних послова, а наређује чињење дела љубави, што је и Спаситељ овом приликом учинио.

А он им одговори: онај што ме излечи, он ми рече: узми одар свој и ходи. А они га запиташе: Ко је тај човек, који ти рече: узми одар свој и ходи? Но, излечени није знао ко је; јер се Исус уклони, почем много људи беше на том месту.

Сиромах не противећи се Фарисејима ипак дубоко уважава и слуша онога, који га је само са једном речи излечио, па и ако није знао ко је његов добротвор. Спаситељ се беше уклонио да би избегао похвале од стране народа а тиме прекратио и гунђање неблагодарних и пакосних Фарисеја.

А потом, нађе га Исус у цркви и рече му: ето си здрав, сад више не греши, да ти не буде горе.

Спаситељеве речи: Здрав си и више не греши уверавају не само о томе, да је Исус Христос истинити Месија, него да је и дуговремена болест излеченога била последица његових грехова, па зато му Спаситељ и налаже, да се убудуће чува грешења, јер му, каже: може ти бити и горе, тј. може бити осуђен на вечне муке, јер само ад може бити гора казна од 38-мо годишње тешке болести, а у крајњој нужди и усамљености.

Болесник је на сваки начин због кратког задовољавања неких својих страсти изгубио најважнији део свога живота, но зар се то исто и данас не догађа пијаницима, сластољупцима, развратницима и другима?

А човек отиде и каза Јеврејима: да је оно Исус који га излечи:

Благодарни исцељеник јавио је Јудејима, ко га је исцелио, али не у намери да га изда већ да га као благодаран прослави.

Тонски прилог Радија Светигора

http://www.mitropolija.com/nedelja-raslabljenog/