Када поменемо богослужење, пре свега мислимо на Литургију, па бих зато рекао нешто на ту тему која је од кључног значаја за све хришћане, а посебно за нас монахе.

Посебну радост доживљавам на недељним и празничним Литургијама када се причесте сва братија, а сада већином и сви поклоници који учествују у приносу дарова. Тада се заиста осећа права димензија Литургије у којој сви потврђујемо себе као део тела Христовог (Цркве) и проживљавамо тајну сапасења која се кроз Христа и у Христу збива у свима нама. Спасење није индивидуални чин и многи учитељи Цркве јасно говоре, да нас Бог препознаје само као личности тј. у литургијској заједници - Цркви, а не као индивидуе које живе у свету својих личних побожности, маште, а неретко и духовне обмане. Зато је Литургија и једина најпотпунија молитва, а наше личне молитве, подвизи, свакодневне активности и др. само су једна континуирана рефлексија тог чина који се продужује на све видове нашег постојања. У манастирима је суштина нажег живота управо у том литургијском начину постојања, који се са својим поретком и правилима продужује на наша послушања и читав наш унутрашњи и спољашњи живот. Отуда је веома жалосно да је баш у монашким круговима дошло до запостављања учествовања у причешћу, које се кроз историју често сводило на један приватни и моралистички чин (ваљда некакву потврду достојности или средство да напредујемо у нашем индивидуалном духовном животу). Евхаристија није средство спасења или "напитак" којим себе треба да ојачамо за подвиг, већ сама суштина спасења које бива једино у Христу и то у Христу као Цркви, заједници једних са другима.

Да ли то значи да сви други видови духовног живота, лична молитва, подвиг, пост и др. нису важни? Наравно да не, али ово друго извире из Литургије и средство је које нам служи да продужимо литургијски начин постојања на целокупан наш живот. Данас често можемо да видимо јако супротстављене ставове између поборника евхаристијског и аскетског богословља. Проблем је у томе што је овај антагонизам потпуно вештачки и веома је штетан. Аскетски живот нас не спашава од вечне смрти јер да је тако онда би далекоисточне аскете били највећи светитељи. Подвизи нам служе као средство да бисмо контролисали своје страсти и усмеравали их у природном правцу (тј. претварали их у врлине) и тако потпуније учествовали у пуноћи литургијске заједнице у Христу. Подвизи нису никакав легалистички предуслов за учествовање у Евхаристији, али без труда да победимо своје самољубље, себичност, гордост и друге страсти у великој смо опасности да Литургију прихватимо као неку врсту приватног доживљаја и не уђемо у тајну колективног постојања у Христу. Просто речено, у опасности смо да се "причешћујемо недостојно", чувајући у свом срцу мржњу, завист, похлепу и све оно што нас одваја од љубави према другима. Нажалост, у данашњој црквеној пракси често је јако много морализма па се стиче осећај да неки хришћани верују да се спасавају управо својим подвизима, а не да су већ спасени у Христу и да тај дар спасења треба да прихвате кроз евхаристијски начин постојања. Овде имамо обрнуту перспективу, у којој је подвиг и те како важан, али на потпуно другачији начин. С друге стране, они, пак, који се боре против морализма у великој су опасности да потпуно маргинализују значај подвига, личне молитве и поста јер, авај, важно је и довољно само учествовати у Литургији, а подвизи су ваљда само за подвижнике и монахе...

Евхаристијски начин постојања суштина је наше философије живота. У њој постојимо као личности само у заједници са другима у Христу и зато је Евхаристија изворииште нашег личног постојања. Колективни начин постојања у Христу је стога изражен у материји коју приносимо на Литургији јер су и хлеб и вино материје која не постоје природно у том облику, већ настају сједињењем жита са многих поља и грожђа из многих винограда (што се лепо помиње у једној од најранијих сачуваних молитава анафоре). Зато су евхаристијски дарови и симбол и суштина Тела Христовог и заједничким причешћем и ми се констутишемо управо као заједница у Телу и Крви Христовој. Наравно, не треба заборавити да то подразумева и остале Свете Тајне, посебно Крштење, којим улазимо у Цркву, остављајући биолошки и примајући црквени начин постојања. Отуда у Православној Цркви нема ванлитургијских форми поштовања евхаристијских дарова на начин како то постоји на Западу од Средњег века (тзв. адорација светог сакрамента). Ми сви опет и опет конституишемо себе као Тело Христово причешћујући се божанским тајнама и самим тим бивамо и баштиници победе над смрћу коју је Христос извојевао нас ради, јер само у Христу и са њим улазимо у вечно постојање. Колико ћемо као појединци истински учествовати у овој тајни зависи од тога колико смо читав свој живот саобразили овом начину постојања тј. себе возглавили у Цркви као заједници љубави. Зато за хришћане богослужење не сме да се сведе на ритуализам, емотивно уживање у лепоти богослужења и из тог разлога је православно богослужење иако богато и комплексно веома трезвено и врло прецизно структуирано. У том контексту, морам да кажем, крајње је нелогично да се Литургија у одређеним периодима историје Цркве сводила или још своди на ниво свечаног јутрења, на коме се само свештеник причешћивао док су остали побожно чекали да приме антидор.

Често говорим верницима када дођу на Литургију у наш манастир да је учествовање у Литургији без причешћа веома недовољно. Када изађемо са службе сви идемо у трпезарију и тамо нико ко седне за сто, након што прочитамо молитву, не седи гледајући у храну већ нормално једе. Ако смо, како се често каже, недостојни Светих тајни, зар нисмо онда још недостојнији и земаљске хране. Замислите призор свечаног ручка у трпезарији где свештеник након прочитане молитве сам једе храну, а остали побожно гледају постављена јела, а потом сви заједно заблагодаре што су се наситили и на крају на изласку приме по мали комадић хлеба за благослов. Зар није логичније, ако већ нећемо да једемо, да не седамо за трпезу? Наравно, али тек онда схватамо колико смо изашли из заједнице. Литургија је трпеза Господња и ту треба да вреди исто правило и по томе се Литургија разликује од других богослужења. Ми долазимо у цркву да једемо, не зато што смо физички гладни, већ зато што је заједничко окушање исте хране или пића и показатељ и суштина те заједнице и љубави. Зато када примамо госте у кући, они се послужују јер знамо да је некултурно некоме доћи у госте и ништа од понуђеног не узети. Такође и ми као домаћини узимамо исто са њима, не зато што смо и ми гладни или жедни, већ да бисмо једући и пијући исто потврдили радост нашег сусрета. Сличну логику можемо да нађемо и у припреми за причешће. Када идемо на неки свечани ручак увек се лепо припремимо и обучемо свечану одећу. Зато се и за вечеру Господњу треба припремити, опростити ближњем, ускратити нешто телу да бисмо изразили љубав према Богу, уделити милостињу и сл.Пост и милостиња су увек били повезани јер ускраћујемо себи нешто да бисмо другоме дали. Наравно, ово нема никакве везе са пред-литургијским легалистичким и моралистичким "условима за достојно причешћивање". Подвиг мора да буде израз наше слободне воље и љубави. Црква је одредила правила поста као главни оквир и чување одређених правила није легализам ако та правила прихватамо као израз љубави према Богу и Цркви.

Управо зато је у раној хришћанској пракси био обичај да они који учествују у приносу обавезно и приме свете тајне. Верници који су били под неком епитимијом остајали су у припрати после Литургије верних, а неправославни који нису у могућности да поделе са вернима божанске тајне, нису ни припуштани литургијском приносу. Верници су долазили у цркву не да би се само помолили заједно већ заблагодарили Богу и потврдили своје спасење у Христу. Јако је много нелогичности са којима се суочавамо са неким данашњим праксама и треба много радити да се богословски поврати што је више могуће аутентичан православни приступ Евхаристији.

Архимандрит Сава Јањић

Рекне му Иларион: „Опрости, но од када се замонаших не једох ништа заклано!" На то Епифаније: „А ја од када се замонаших не легох никад у постељу докле најпре не опростих противнику своме!" Удивљен Иларион рече: „Твоја је врлина, свети Владико, већа од моје!" - Ово је велика поука за све нас. Превасходна је ствар пост, али је још превасходнија опраштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност, а опраштањем увреда показује великодушност. Оно претходи овоме, но само оно не спасава без овога.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Вера
  

|

Стога погани и лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог Поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама.

Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу безаконог цара и изложи на свим пијацама намирнице оскврнављене крвљу идолских жртава. Али свевидећи Бог, који хвата мудре у лукавству њиховом, промишљајући о слугама својим, уништи тајну и лукаву замку злочинчеву, јер цариградском архиепископу Евдоксију посла свога страдалца, светог великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју на јави а не у сну, рече му ово: Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава.

Архијереј би у недоумици па упита: А шта ће радити сиротиња која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама? Светитељ му одговори да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо. Архијереј упита свога посетиоца ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: Ја сам Христов мученик Теодор, Он ме сада посла к вама у помоћ. Рекавши то, он постаде невидљив.

Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је његова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани, пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада, правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог Поста успомену на ово чудо, и штују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ светог великомученика Теодора.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

• Вера
  

|

Основана је благословом Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја. Велику духовну, молитвену и материјалну подршку заједница добија од Преосвећеног Епископа јегарског г. Порфирија и братства манастира Ковиљ. Осмишљена је тако да се кроз молитву и рад, у изолацији, постепено и полако залутала душа враћа на прави пут. Овај напоран и мукотрпан процес непрекидно се налази под очинским надзором свештеника, монаха и васпитача одређених за то послушање.

У вечерашњој емисији наш гост је духовник заједнице "Земља живих" отац Бранко Ћурчин.

http://www.svetigora.com/node/14409

Извор: Радио Светигора

Линије, пак, које воде од круга ка средишту су путеви или животи људски. И тако, уколико свети улазе у унутрашњост круга, желећи да се приближе Богу, утолико, сразмерно улажењу, постају ближи и Богу и једни другима. И колико се приближавају Богу, толико су ближи и међусобно, и колико су ближи међусобно, толико су ближи и Богу. Исто разумите и за удаљавање. Ко се удаљава од Бога и враћа ка спољашњости, очигледно је да се, сразмерно са удаљавањем од средишта, удаљава и од других. И [обратно], колико се удаљава од других, толико се удаљава и од Бога.

Таква је природа љубави. Колико смо изван и не љубимо Бога, толико је сваки од нас удаљен и од ближњег. Исто тако, колико љубимо Бога, и колико Му се приближавамо љубављу, толико се сједињавамо са ближњим. И [обрнуто], колико се сједињавамо са ближњим, толико се сједињујемо и са Богом.

Нека би нас Бог удостојио да слушамо оно што је корисно и да творимо. Јер, колико се бринемо и старамо да испуњавамо слушано, толико нас и Бог просвећује и учи својој вољи. Њему приличи слава у векове. Амин.

Из књиге "Поуке аве Доротеја" pdf doc mp3

Фото :http://www.katiheta.net/joomla/index.php?option=com_content&view=article&id=707&Itemid=54

Хришћански пост води порекло од Господа Исуса Христа. Господ је и сам постио четрдесет дана, пре него што је почео да проповеда своју науку и посту поучавао своје бројне следбенике (Мт.6. 16-18); Постио је пре њега и пророк Мојсеј и други пророци. Постили су и апостоли и сви православни хришћани кроз векове. "Пост је све Свете руководио у животу по Богу", каже Свети Василије Велики. Пост је не само Божја заповест, него и божански начин живота, по речима Светог Симеона Солунског, ''Бог не потребује хране, пост нас приближава анђелима, који не једу, нити пију, пост укроћује тело да би душа живела, док угађање телу – убија душу ''.

Прва заповест Божја у Рају била је заповест о посту, тј. о уздржању. Отуда је и први човеков грех био грех против поста. Као што у греху учествује и душа и тело, потребно је да и у врлини и ослобођењу од греха учествују обоје. Циљ поста је очишћење тела, јачање воље, слављење Тројичнога Бога и Његових Светих, дакле духовне је природе. За човека то значи уздизање душе изнад тела, духовно усавршавање. Постећи, хришћани се сећају непрестано Христових страдања за њихово спасење. Прави пост има две стране, телесну и духовну. Састоји се у уздржавању од мрсне хране и преизобилних јела, али првенствено у уздржавању од рђавих мисли, жеља и дела. Пост умножава љубав и молитву и спремност на враћање свих јеванђелских врлина. Душа има два крила којима лети небу: пост и молитву. Он је лек за душевне и телесне болести и заштита од сваког демонског дејства о чему је сам Спаситељ рекао: "Овај род (тј. демони) се изгони само постом и молитвом". Њиме се душа и тело припремају да постану храм Духа Светога. Истински духовни живот је незамислив без поста.

Правила поста

Црква учи да је пост важно средство за духовни и телесни живот и здравље. Телесни пост не користи ако није везан са духовним постом каже Свети Јован Златоусти: ,,Не говори ми: Толико дана сам постио, нисам јео ово или оно, нисам пио вина, ишао сам у грубој хаљини; него кажи нам да ли си од гневног човека постао тих, од жестоког - благ. Ако си изнутра пун злобе, зашто си тело мучио? Ако је у теби завист и љубав према стицању, да ли је од користи што си пио само воду? Ако је душа, која је господарица тела, заблудела, зашто кажњаваш слугу њезиног - своје тело? Не хвали се телесним постом, јер он сам не уздиже на небо без молитве и милостиње’’.

На питање: Која је мера поста? Свети Василије Велики одговара: ,,У духовном посту мера је једна и важна за све - потпуно удаљење од свега што води греху. А што се тиче уздржавања од хране, ту су мера и начин употребе различити: зависе код свакога од његовог узраста, занимања и стања тела. Зато је немогуће подвести под једно правило све који се налазе у школи побожности. Но, одредивши меру уздржања за здраве подвижнике, ми препуштамо разборитости настојатеља да у томе врши паметне измене. Храну пак болеснику, или уморноме од тешких радова, или ономе који иде на тежак рад, на пут или на какав било тежак посао, настојатељи су дужни удешавати према потреби. Јер није паметно узимајући храну за одржавање тела и сметати му у вршењу заповести. У свакој врсти хране треба претпостављати ону која се лакше набавља, да се не бисмо, под изговором поста, патили око спремања омиљених и скупих јела’’.

Постоји неколико начина поста:

1. када један пут у току дана узимамо храну без уља и вина, и то претежно не кувану, суву - тзв. сухоједење,

2. када узимамо храну, такође без уља и вина, више пута на дан али кувану у водом - тзв. пост на води,

3. када узимамо храну која је спремана са уљем, више пута у току дана. Код оваквог начина поста можемо користити вино и алкохолна пића, у одређеним количинама, ракове, лигње, шкољке и остале рептилије - ово је тзв. пост на уљу и вину, и

4. када узимамо храну која је спремана са рибом, такође више пута у току дана - тзв. пост на риби;

Значи, за време поста се уздржавамо од употребе меса и месних прерађевина, млека и производа од млека и јаја, на за то одређено време.

• Догма
  

Не, она није ни у једној појединачној увреди и свађи коју сам имао са ближњима, јер је то нешто што је у људском животу заиста неизбежно. Та кривица није ни у мојим површним препиркама са другима, нити у мојим безначајним љутњама. Не, то је једна сасвим другачија кривица, кривица које ненадно почињем да постајем свестан, схватајући да се ради о самољубљу које је захватило саме темеље мога живота, које у потпуности и прожима тај мој живот, због кога сам се отуђио и удаљио од "другога", од "других", почевши да сваког "другог" и све "друге'' доживљавам искључиво као средство. Чак и онда када неког волим та је љубав изнутра затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу: као да и у љубави желим да волим само себе. Савест и једино савест може човеку да са беспоштедном јасношћу покаже свет као свет у коме се свако бори против свакога, као свет у коме важе искључиво правила "напада" и "одбране", као арену за милосрдне борбе за животни опстанак. Ми стално мислимо да су други ти који чине неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе. Али, погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни извор тог отуђења и тих деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо читав свој живот и на коју се своди читав наш живот. И тек када то осетимо у себи, када то схватимо постајемо способни да унутарњим слухом чујемо истину речи Ф. М. Достојевског: "Свако је пред свима крив за све", као и истину речи св. Серафима Саровског који каже: "Смири се и око тебе ће се спасти хиљаде...".

Фото: http://www.rachelhauck.com/rachel-hauck/guilt-wherefore-thoust-cometh/

Тога дана на Литургији чују се изнова Спаситељеве речи: „Ако не опростите један другом сагрешења ваша, неће ни Отац ваш небески опростити вама ваша прегрешења". А да бисмо се оспособили за праштање, потребно је да сагледавамо себе. Човек је склон томе да зло види само у другоме и да увек кривицу за све пребацује на другога. Зато постоје раздори, оговарања, клеветања, свађе и ратови. Зло ће бити поражено само онда када га препознамо и идентификујемо у себи самима а у другом човеку препознамо брата и потрчимо му у загрљај

Укратко, искористимо овај Пост да се ослободимо својих личних слабости. Опростимо једни другима! Немојмо оглуживати и оговарати једни друге! Пробудимо и однегујемо оно што је најбоље у нама! Постигнимо сваку врлину по Христу а особито љубав, која је „свеза савршенства", да бисмо на Дан Пасхе и ми засијали Светлошћу Васкрслога Христа. Напредујући тако у своме личном спасењу добро ћемо послужити и спасењу других, које нам је поверила Црква да их ми руководимо.

Епископ бихаћко-петровачки Атанасије

http://manastirglogovac.blogspot.com/2014/03/blog-post.html

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/14/02/26.02.14_rec_pastira_-_mitropolit_amfilohije_o_sv_simeonu_mirotocivom_64kbps.mp3

Ипак имамо обавезу и дужност, пре свега као хришћани, да на свет и збивања у њему гледамо са једне друге, духовне перспективе. Наравно, духовно није само оно што је бестелесно јер тело није грех. Грех је телесни, тачније плотски, начин размишљања који у материјалним вредностима види пуно исходиште и смисао нашег живота.У складу са том философијом живота сматрам да није никакав проблем да монах, уосталом и сваки хришћанин, погледа добар филм, послуша концерт, посети музеј или погледа добру позоришну представу. Ја лично волим филм и сматрам да добри режисери и те како добро могу да представе стварност која нас окружује и пруже нам аутентичан доживљај стварности који нас може обогатити и отворити нам духовне перспективе.

Исто тако волим савремену уметност (сликарство и кипарство) и искрено верујем да у сваком времену уметник може да пружи своје виђење стварности које одражава време у коме живимо уз сопствени уметнички доживљај те стварсности. Хришћанство у својој основи није било никада анти-културно и анти-цивилизацијско. Штавише, Хришћанство је у Европи сачувало античку традицију и дало јој много дубљи смисао и израз.

Истина, у одређеним периодима хришћанске историје дошло је до схватања по којима су све врсте уметности, људског стваралаштва, наука, књижевност, музика проглажавани за сујету и грех јер, наводно, хришћанин треба да буде одвојен од свега овоземаљског. Мислим да је то прилично неправилан приступ који одражава својеврсно монофизитско схватање Богочовека Хрста. Христос је савршени Бог, али и савршени човек. Човекова способност за уметничко стварање велики је дар Божији и негирање могућности личног уметничког доживљаја света који нас окружује у суштини негира дубину тајне оваплоћења Христовог. Подсетимо се сукоба између иконофила и иконобораца. Син Божији је заиста постао човек по свему сличан нама осим по греху, заиста је пострадао на Крсту, васкрсао и вазнео се у људској природи и са том људском природом заувек седи са десне стране Бога Оца. Та људска природа није неописива јер да јесте била би нестварна. Величанственост наше вере је управо у томе што је Хришћанство најсавршенији и најлепши материјализам. Наравно, Хришћани стварност око себе увек гледају из перспективе есхатологије, онога што ће бити. Зато стварност никада не можемо представити само у реалности чула којима ту стварност познајемо у овом животу са свим ограничењима наше природе. Хришћанин, мислилац и уметник увек трага за посебним доживљајем стварности који осликава есхатолошку реалност, истину која се не завршава само у овом свету и веку већ у којој је човек биће позвано на вечно постојање и који је у сталној динамици узрастања у меру висине раста Христовог, Еф. 4, 13.

Архимандрит Сава Јањић

Радио Беседа

Ако будете уступали један другом, ако будете благочестиви, у свим заповијестима Божијим непорочни, душа ће ваша бити спокојна, код вас ће доћи мир Христов, "мир који превазилази сваки ум" (Флп. 4:7) и спокојство душевно ће бити такво, да се више нећете бојати никаквог зла.

У цркви често поју, и ви сте вјероватно не једном слушали: "Праведник от слуха злога неће се препасти" (Пс. 111:7). Ако ли се пак ми бојимо, страшимо и смућујемо још док само слушамо о напастима које се спремају да дођу, о будућим недаћама и злу, онда нас тај наш страх разобличава у томе да смо ми далеко од тога да будемо праведници, него смо грешници, и због тога морамо да се смирујемо. А ако смо стекли кроткост, бићемо смирени, ако мир буде у нашим срцима, тада ће се испунити и ово: "По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом" (Јн. 13:35). Имајте љубав, уступајте један другом, не свађајте се, праштајте, смирујте се један пред другим, указујте један другом част, не угађајте себи, него ближњим, будите увијек у љубави.

Све што се односи на вањске услове нашег живота – јесте другостепено. Све то није важно, све је то тање од паучине. Главно је оно са чим сам почео и са чим ћу да завршим. Ја посебно скрећем пажњу првенствено на душе ваше, јер је главно спасење властите душе. Постарајте се да моји убоги напори за спасење душа ваших не пропадну узалуд. Постарајте се, понављам вам, да чистите душе исповијешћу, да имате добру наравственост и благочешће. Настојте да стичете кроткост, смирење, молитву. Настојте да стичете љубав. А у осталом, у свему вањском што се тиче живота нашега, предајмо се вољи Божијој. Јер је воља Божија увијек блага и савршена, и ни једна длака са главе ваше неће пасти без воље Божије (види: Мт. 10:29-30; Лк. 12:18). Молим за ваше свете молитве, а све вас уручујем покрову Царице Небеске.

Преподобни Никон (Бељајев)

текст из књиге - У Господа се уздам –

извор

У својој осмовијековној историји манастир Ковиљ био је стјециште монаха, учитеља и свештеника. Свестран, образован и предусретљив, Епископ јегарски г. Порфирије спада у ред оних духовника који својим личним животом свједоче радост Јеванђеља Христовог. Епископа Порфирија питали смо шта је то што је нагнало тридесет монаха и искушеника да свој овоземаљски живот проведу у безбрачности, послушању и сиротовању, и да ли је жеђ за вјечношћу смисао монашког живота.

Човекоугодништво је поништење врлине.

Човекоугодник твори врлину не ради врлине, него ради похвале, не да би постао савршен, него да би га људи прославили, не да би угодио Богу, него да би угодио људима.

Човекоугодништво борбе подвижника чини бесплодним. Човекоугодништво раслабљује целомудреност, пост јаловим чини, одузима светост молитви, краде венац од подвижника, обезвређује нестицање, осваја утврде мира, расипа плодове милосрђа, подрива темеље сваке врлине, квари ум и сваку високу помисао.

Св. Нектарије Егински

извор