фото: Драган Николић

То само говори о томе да је хришћанство престало да буде христоцентрично. Хришћани су престали да чекају Христа. Они се плаше Христа, не желе да он дође. Моле се да одложе долазак Антихриста. А у ствари да одложе долазак Христа. Бране право што ређег сједињења са Христом. Све ово говори не о неком посебном благочешћу него о дубини унакажености духовног живота када обичаји и традиција постају вреднији од Христа.

Христос позива вјерујуће сваке Литургије на празник вере. Али сви до једног обесхрабрени изговарају се - купио сам волове, оженио сам се, ја сам купио поље, нисам каноне прочитао, ја нисам постио три дана, ја сам у нечистоти,

више од пар пута годишње не би требало ... Страшне речи произноси Господ у одговор на ове изговоре који сведоче само о одбојности и презиру према Господу : " ... нико од оних који су позвани неће окусити моје вечере, јер су многи звани али је мало изабраних."

Један од разлога зашто сам постао свештеник била је чињеница да је свештеник у могућности да се причешћује на свакој Литургији. За мене је Причешће слично ваздуху и води. Без њега почињеш да се гушиш, венеш. Вероватно многи хришћани имају баш овај однос према овој Великој Тајини. Ако неко не осећа потребу да се често причешћује то је његово право, немојте се причешћивати, али зашто то не дозвољавате онима који заиста чезну за Христом, који ће се без Њега угасити као кандило без уља. Јер о томе и Христос говори "сами не улазе и другима не дају да уђу".

Немојте мислити да ако дозволите сваке недеље причешће да ће сви Чаши одједном пожурити. Ја никоме не забрањујем да се причешћује сваке недеље. Појединци су се само обрадовали овој могућности, а већина која се није причешћивала тако се и не причешћује. Не треба им Христос - њихова ствар. Дубоко сам убеђен - разлог таквог презривог односа према Евхаристији је узрок револуције и прогона вере у Русији. Број храмова у Русији једнак је броју оних који се причешћују. Да, историја нас учи томе да она никог не учи ничему.

Извор: http://www.forumprijateljbozji.com/showthread.php?5453-%D0%9C%D0%9E%D0%9D%D0%A1%D0%A2%D0%A0%D0%A3%D0%9E%D0%97%D0%9D%D0%90-%D0%9D%D0%90%D0%92%D0%98%D0%9A%D0%90&p=11150#post11150

Државе се данас уједињују око Устава, а комунистичке или диктаторске земље око неке идеје. Али то није лично јединство између тих чланова. тако је и у нашем парламенту, јер су наше државе уставновљене по протестанстком уређењу, не по православном: они се уједињујукоко једног устава, али нема никаквог јединства. Чак су раздвојени и непријатељски настројени једни према другима.

У Цркви пак није могуће да се уједињујемо око закона. Треба нам жива личнст да бисмо остварили живу заједницу. Онда јединство постаје слобода која се изражава као љубав. Јер први позива на заједницу и у тој заједници слободе и љубави престајемо да будемо јединке и ствари и постајемо личности. Личност сте само када волите некога свим срцем. Тада га видите као непоновљиво биће. Што је најважније, видите да не можете да постојите без њега. То су нам оставили свети оци, јер и наш Бог постоји као заједница, због чега је личност.

Отац стоји у љубавној заједници са Сином и Сиг га назива Оцем. То значи да Отац лични идентитет, непоновљиву личност добија од Сина, као што Син добија од Оца и као што је Дух Свети добија од Оца. Та лина заједница не сједињује као што се скупе капи воде па се изгубе. Жива личост сједињује тако што ми у заједници с њом не губимо своју непоновљивост. Човек жели да буде непоновљив. Зато се и дели од другог: мисли да ће тако сачувати непоновљивост. Не жели да се утопи у масу, већ да буде посебна личност. А то се може остварити само у заједници љубави са другим. Нажалост, ми данас мислимо да ћемо бити нешто посебно ако се оделимо од других. Још и ако негирамо другог- то је нама данас личност! По православном убеђењу, личност је само када волите другога, када имате заједницу са њим. Када останете сами, то је смрт. Шта друго значи смрт него распадање, раздвајање? Све док нас неко воли ми живимо. Залг нашег вечног живота је управо љубав нашег Бога, који је вечна личност, који нас воли и који ће нас војом љубављу васкрснути из смрти и учинити да вечно живимо- али само захваљујући његовој љубави.

Тако и ми- у заједници љубави коју остварује први међу нама, који нас сједињује, али у исто време и многи, различити- не можемо једни без других. Зато увек први (то да чујете оче Димитрије, игумане) своје првенство изражава тако што воли друге, што се жртвује за другог. Ако први мисли да је независан од других и ако првенство изражава сам за себе, тада престаје да буде први. Први може бити кад га други из љубави призна за првог. То увек подразумева неког поред њега, а не самоћу. Ако нема кога да га воли, коме је први?! Служба првог је таква да он поштује друге, да их воли јер не може без њих да постоји. Дакле, знајмо све да не можемо постојати без првог међу нама, али ни при не може без нас. Тако смо везани једни за друге и, мада постоји нека градација, сви смо једнаки. Шта значи моје првенство ако нисам уздигнут изнад вас и не могу да постојим без вас? Чим вас нема, нема ни мене. Моје првенство није у томе да вас угњетавам, већ супротно: што сте ви виши, то сам ја виши Што први више поштује друге, то је он важнији, и што други више поштују првог, то су они важнији. То је за наша схватања тешко, јер смо живот претумбали и све смо покварили. Не може први да се понаша деспотски и да га не буде брига шта други каже. Не може да буде први ако пљује другога, јер то све води у смрт. Сваки од насжели да буде први, али не може да се помири са чињеницом да при реба да служи другима. Свако од нас жели бити непоновљива личност, али то се може остварити само ако волите другога, ако другога уздижемо изнад себе. А ми смо све то у нашој цивилизацији пореметили. Онај први не поштује другога, овај други мисли да је велики ако убија, куди, прича све најгоре о првоме.

Зато ви одете код духовника, који прича све најгоре о другом, мислећи да че бити велики у вашим очима. Сви су, тобоже, лоши, једино је о у праву. И ви то слушате. Онда се тако ми, хришћани, понашамо. То је од сатане а не од Бога. То води у смрт, а не у живот.

Ето, оче игумане, да се трудите да тако изражавате своје првенство над братијом. Љубављу ако спасавате њих, спасавате и себе. Кад год се борите за њих, борите се за себе. И ви, братијо, да знате, кад год угађате игуману, и себи угађате. Тако потврђујете себе. Ко има уши да чује, нека чује- то је од Господа. Да сте живи и здрави и благословени

Беседа је изговорена 17. новембра 2013. године, 21. недеља по Духовима, манастир Заова. Мало освећење Цркве, рукопроизвођење о. Димитрија у игумана

Из књиге беседа Владике пожаревачког Игнатија „Да нам брзо дође Господ“, Пожаревац 2014. године

Као и све друге страсти и гордост се препознаје у односу према другим људима. Тамо где је гордост нема искрене љубави, несебичности, спремности на жртву према другима. Без обзира колико неко себе у гордости приказивао смиреним и кротким, одсуство љубави не може да се сакрије јер се љубав не испољава речима, већ у делима.

Када човек почне да задобија смирење полако престаје да осуђује друге, престаје да гледа на њихове слабости, или, ако их и види препознаје их као део пале природе коју сви делимо. Светитељи су све више напредујући у богопознању постајали све смиренији и све дубље осећали грешност, односно палост природе. Истовремено нада у Христа, који је ту исту природу увео у ипостасну заједницу са својом божанском природом, чини да њихово духовно познање човековог пада не води у очајање, већ у дивљење тајни Христовог подвига спасења и победе над смрћу и коначно у сталну благодарност. Свако страдање и невољу смирен човек доживљава у светлости те радости и наде Христове и када посрне налази Божијом помоћу снаге да иде даље.

Горд човек уопште духовно не посматра себе, већ се себи диви и живи у лажном постојању. Он криви друге за све што се дешава око њега, често је пун горчине и нездраве ревности и стално осуђује и процењује друге према својим сопственим мерилима. Гордост у својој натежој форми води ка самообожењу, односно обожењу сопственог интелекта, па такав човек на Бога пројектује сопствене мисли и осећања и живи у лажном убеђењу да познаје вољу Божију. У страдању и искушењу горд човек постаје узнемирен, губи наду и веру и неретко може да потоне у потпуно очајање и безнађе јер је све наде положио у себе и своје способности. У простијим и лакше препознатљивијим формама гордости гордељивац се поноси својим природним даровима, верује да му је Бог дао неку посебну мисију и често јавно ниподаштава и вређа друге које сматра нижим од себе.

Најбољи пут да напредујемо ка смирењу и боримо се са гордошћу јесте да живимо у послушању Цркви и чувамо себе у евхаристијској заједници. Онај који се одвоји од Цркве и који живи потпуно изоловано од других лакше може бити савладан гордошћу и зато су посебно опасне јереси и расколи. У ревности за истину која није "по разуму" поједини људи удаљују се од заједнице са другима у Цркви и формирају своје посебне групице. Код таквих нема благодарности и смирења већ њиховим срцем владају осуђивање, горчина и цинизам, што је снажан показатељ гордости. За хришћанина је суштински важно да живи у заједници са другима, било да је реч о породици, парохији, монашкој заједници. Човек не може да оствари ни духовну ни биолошку зрелост уколико није у међузависности са ближњима нити је у стању да себе реално упозна. Наше духовно познање и себе и других не бива кроз рационални процес, већ кроз Христа и у односу на Христа. Људи који не знају за Бога могу много тога да закључе о људској природи јер човек има велике дарове, али духовно познање није ствар личног постигнућа већ је дар Божији који се даје смиренима. "Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима", Mt. 11.25

Архимандрит Сава Јањић

По јеврејском схватању орао је дуговечна птица грабљивица, која под одређеним условима може да достигне старост и од 70 година. Али, када орао достигне 40 година он треба да донесе једну веома тешку одлуку, због тога што су његови нокти постали дуги и нису више тако гипки и не могу лако да зграбе плен. Такође дуг и оштар кљун је постао веома закривљен, тако да не може да комада свој плен, док су крила постала тешка зато што је перје постало веома густо и лепи се за груди, тако да орао отежано лети.

Тада орлу преостају две могућности. Или да умре или да прође један болан процес замене који траје 150 дана. Тај процес захтева да орао узлети на врх неке планине и да се тамо задржи за то време. Тамо орао удара кљуном о стену док не одломи кљун. Затим чека да му порасте нови кљун, па потом кљуном чупа своје канџе. Када му нове канџе израсту тада очерупа своје старо перје. Након пет месеци орао се регенерише и може да живи још 40 година.

У једној реченици поредећи духовно обнављање са орлом, пророк Божији говори о једном болном преображају душе. Наиме, сваки хришћанин је позван да у себи победи тог старог човека који робује варљивим жељама које га маме и варају и да се обуче у Христа. Тај болни процес обнављања је покајање, то је ломљење и чупање нагомиланих страсти у души. Али тај преображај не бива без подвига и без уздржања све док се душа не украси потребним врлинама, као орао новим перјем и не вине у висине. И за покајање је потребна храброст, али нас теши то што Бог воли храбре душе.

И да знамо шта је прави смисао нашег живота, да овде својом светом вером православном и животом по тој вери, заслужимо онај свет непролазни, блаженство у оном свету са блаженим небеским силама, и блаженим оцима и матерама нашим у близини Божијој, у заједници Цркве Божије, која је у слави. То говорим увек и себи и вама, браћо и сестре, јер нам ваља отићи са овога света, стати пред Судију праведнога.

Приговарају нам неверници да ми православни свештеници верне не само опомињемо, него да их плашимо, плашимо смрћу. То не стоји. Ми и себи, браћо и сестре, и свима онима који имају уши да чују износимо истину. Отићи ћемо са овога света. То знају и неверници, али они не знају и неће да знају да је душа бесмртна и да она одлази пред лице Божије да прими или блаженство вечно или муку вечну. А ми то треба да знамо, да будемо они који знају шта раде. То вам стављам на душу и срце.

Предавач јеромонах Иларион (Ђурица), иначе црквени писац, са некада младим јеромонасина, међу којима су били и Епископ Атанасије (Јевтић) и Митрополит Амфилохије (Радовић), често је посјећивао Аву Јустина Поповића, гдје су вођени веома занимљиви духовни разговори о Литургији, српском језику, књижевности, али и о проповједи. Преподобни Јустин Ћелијски придавао је проповједи велики значај, али је о њој имао занимљиво мишљење, а пред проповједнике је постављао и одређене захтјеве.

http://www.svetigora.com/audio/download/8638/o_propovedanju%20_Sv.Justina.mp3

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/14/06/18.06.14_-_rec_pastira_-_o_gligorije_markovic_-_0.57.23.mp3

Радио Слово љубве

Драги "Џоне,"

колико схватам, ти си на путу да постанеш православан. Не знам ништа о теби сем да си Енглез.

Пре него што наставиш даље, постоји нешто што морам да разјасним. Нико ми није рекао зашто желиш да мењаш веру, али те уверавам је тако нешто несврсисходно ако је из негативних разлога. Наћи ћеш подједнако ,,погрешног" (ако не и више) у Православљу колико у Англиканској или Римокатоличкој Цркви.

Тако - прво и прво, да ли си спреман да се сусретнеш са лажима, лицемерјем, злом и свиме осталим, колико у Православљу толико и у било којој другој религији или вероисповести?

Да ли очекујеш земаљски рај са много тамјана и исправном музиком?

Да ли очекујеш да одеш право у рај ако се крстиш споро, помпезно и тачно са десне стране?

Да ли имаш кувар у коме се налазе сви аутентични руски рецепти за васкршња славља?

Да ли си стручњак за љубљење трипут у свакој могућој и непримереној ситуацији?

Да ли можеш да се елегантно поклониш а да ти не поиспадају разноразне џиџабиџе из џепова?

ИЛИ...

Да ли си прочитао Јеванђеља?

Да ли си се сусрео са Христом Распетим? У смислу, да ли си присуствовао Последњој Вечери - самој сржи Светог Причешћа?

И...

Да ли си спреман, у свем смирењу, да схватиш да у овом животи никада нећеш знати ништа изван Вере; да Вера значи прихватање Истине без доказа. Вера и знање су суштинске контрадикције - и да се суштински изливају једна у другу.

Живо Православље се заснива на парадоксу који се преноси у богослужење - јавно или приватно.

Ми знамо зато што верујемо и ми верујемо зато што знамо.

Изнад свега, да ли си спреман да све прихватиш као да долази од Бога?

Ако смо предодређени да увек будемо ,,срећни," чему Распеће? Да ли си спреман, шта год да се деси, да верујеш да негде, некако, све то има смисла? То не значи пасивно трпљење, већ значи сталну стражу, слушање, над оним што се од нас захтева; и изнад свега, Љубав.

Сиромашне, старе, болесне, можемо да волимо до свог последњег даха. Не сентименталне глупости које се често мешају са љубављу, већ љубав према жртви - унутрашњем разапињању похлепе, зависти, гордости.

И никада не мешај љубав и сентименталност.

Никада не мешај богослужење са оним што ти се свиђа.

Буди смирен - воли, чак и када је тешко. Не буди сентименталан па то да после зовеш љубављу. И не односи се према црквеном богослужењу као према позоришној представи!

Надам се да све ово има смисла.

Моје најлепше жеље,

Мати Текла

(игуманија манастира Успења у Норманбију)

Оригинал:

http://www.theamericanconservative.com/dreher/do-you-really-want-to-be-orthodox/

Захваљујемо се нашем талентованом пријатељу Бојану на илустрацији и преводу

http://saptajibesmrtnika.blogspot.de/2014/06/2011.html?spref=fb

Монаси са Запада очували су у светогорском Амалфиону јединствену православну веру али и латински језик и бенедиктинска монашка правила све до краја 13. века. Усамљени пирг под Атосом сада стоји као светионик – путоказ западњацима да и ако чувају многе своје посебности могу да нађу место под широким окриљем васељенског Православља.

http://stanjestvari.com/2014/06/17/%D1%92%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD-%D0%BD%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%B4-%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%9B-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B0-%D1%84%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D0%B0/

Помињући патријарха Иринеја, митрополита Амфи лохија, Паштровиће, настрадале у ратовима, православне хришћане, молећи се, прије свега, за добро људи, овај у паштровском и руском народу познати монах, готово никад не изостави и да помене све оне који су на власти у православним земљама.

Иако је неубичајено да имена политичара одјекну под црквеним сводом, Хризостом, некада игуман манастира Ком, омиљен међу мјештанима без разлике којој политичкој опцији припадају, и јуче на недјељној литургији, којој је присуствовала екипа „Вијести“, пред десетинама вјерника који су дошли у удаљени манастир, редом је понаособ поменуо сваког од државника и политичара.

Након литургије, као по обичају, од када је прије три по године преузео манастир, сви вјерници били су позвани у манастир у велику трпезарију на доручак. На питање откуда баш да се имена свих актуелних политичара нађу заједно у молитви, игуман Хризостом, без устезања одговара да у јеванђељу пише “молите се Богу за оне који су на власти да у миру и тишини проживите свој живот“.

„Још и јектеније црквено говори да се молимо за земљу нашу, за оне који су на власти и за војску. Вјероватно зато што су управо тамо највећа искушења. Црква се не бави тиме ко ће бити на власти. Јеванђење каже молите се и за оне који вас гоне. Власт је огромно искушење, то је мука велика. Ако се ми не молимо за људе на власти, они неће моћи да ураде неко добро. Црква је ту да их помене у својим молитвама, а они, како ће да раде свој посао, то ће они одговарати пред Богом. Немам ништа ни против кога, моја идеја да будемо за добро и то треба подржавати, а зло сјећи. Раније сам осуђивао многе власти, почев од Слободана Милошевића, па на даље. У једном моменту сам схватио да мени нико не ваља. Почео сам да размишљам да, ако ја те људе осуђујем, имам одговорност која мени није потребна. Јер тиме не радим свој посао“, прича игуман Хризостом и напоменуо да имају готово 15 хиљада имена које помињу у својим молитвама.

Хризостом, који је пола живота монах, а има свега 43 године, запитао је „каква је за мене разлика ко ће бити на власти, шта имам од тога“.

„Није ти дато да будеш предсједник, менаџер, политичар, шофер ради личне промоције, већ да служим ближњем. Како си радио, тако ћеш одговарати. Ми смо једино против власти онда ако нас тјера да се одрекнемо Христа. Црква је та која треба да обједињује људе. Човјек мора да живи тако да би могао да се причешћује сваке недјеље. Када сам био у Енглеској у једом манастиру, у коме је један Светогорац, отишао сам да видим каква је та њихова служба на бројаници. Они су поменули енглеску краљицу, замислио сам се тада. Вратим се онда у Црну Гору у Ријеку Црнојевића и нађем у часослову из 19. вијека гдје се каже да треба поменути и цара Фрања Јосифа. То је била традиција ове цркве да се моле за оне који су на власти“, испричао је игуман.

Он је казао да у својим молитвама помињу све владаре и све православне хришћане који живе не само у Црној Гори, него широм свијета.

„Када се молимо Богу, ми не судимо, нити имамо свој суд, нити политички подржавамо било кога, већ радимо оно што пише у јеванђељу. Ко ће да влада ја не бирам, нити излазим на изборе, нити сам икада говорио било коме да гласа за ове или оне. Увијек сам говорио да свако треба да гласа и бира по својој савјести“, закључио је Хризостом.

Душанова црква била претворена у оставу

Игуман је скренуо пажњу локалне заједнице и вјерника након што је успио да манастир, којем је пријетило изумирање и потпуно уништење, препороди. А када је прије три и по године стигао, дочекала га је руина. Манастирски конаци који су били потпуно неусловни, адаптирани су и сада су бројни искушеници и монаси добили нормалне услове за живот и своју мисију. Оно што је један од највећих подухвата, била је реконструкција цркве архиђакона Стефана, коју је још прије седам вјекова подигао цар Душан. Некадашња црква са вриједним остацима фресака била је бетонска кућица са дрвеним прозорима, налик остави, без крова и звоника. Иако је манастир под заштитом Завода за заштиту споменика културе, управо та државна институција дозволила је да здање из 1351. буде претворено у обичну оставу. Бројни посјетиоци, којих свакодневно има на десетине, углавном туристи из Западне Европе, Русије, Украјине и осталих земља нијесу могли ни да претпоставе да је то више вјекова стара црква. Хризостом са монасима успио је да цркви врати изглед од прије седма вјекова, изградивши је наново по старим нацртима.

16. ЈУН 2014.

Овај свети чин обављен је по благослову и са учешћем надлежног Епископа Ваљевског г. Милутина, и по саборном договору тестаментарних наследника Светог Аве (осим једног који отпаде од тог благословеног сабора са свима Светима и од „јединства вере и заједнице Духа Светога“, те „епископство његово прими други“, а он се стрмоглави у понор раскола – отцепљења од читаве Саборнокатоличанске Цркве Православне).[1]

Саборни договор је био да се вађење чесних Моштију из гроба обави два дана раније, како је то вековима устаљено у Светом Православљу. И то је и учињено током четвртка, 12. јуна 2014, не да би се „сакрило од народа“ (како клеветају „опадачи браће своје“- Откр.12,10), него да се достољепно припреме – откопају, оперу од земље, осуше и мимиром помажу – Свете нетљене Мошти Божјег Угодника, Оца нашег и Учитеља у Христу Богочовеку и Цркви Његовој Православној.

У тој свештеној радњи, по Светој Литургији, коју је служио Митрополит Амфилохије, уз саслужење Игумана Хиландарског о. Методија, и десетине саслужујућих јереја, јеромонаха и ђакона, из Србије и Свете Горе, и наравно уз причешће присутних Сестара и десетине Верника, међу којима су били и манастирски радници, изашли смо на Авин Гроб, и са Водоосвећењем и певањем тропара, стихира и канона Светом Оцу Јустину, започели пажљиво уклањање окологробног камења и затим земље из гроба, уз учешће уже групе: три Епископа, ваљевских јеромонаха и јереја и тројице браће Јелина: два светогорска јеромонаха и једног јереја из Атине – искусних у том свештенолепном послу. Међу њима је био водећи јеромонах Серапион из Манастира Симонопетре, који нам је претходно доставио детаљан опис читавог поступка, скоро као Последовања Преноса Светих Моштију достављеног, у српском преводу, на увиђај и Епископу Иринеју Бачком, а посебно надлежном Епископу Милутину и Управи Манастира Ћелија, који су требали да добију дозволу од надлежних општинских власти и санитарних служби, и такође да благовремено припреме постребне алатке, посуде, млаку воду, бело вино, пешкире, бела платна и остало потребно. Нови ковчег је био већ раније урађен (изрезбарен с ликовима Господа, Богомајке и Светог Аве и иконописаним поклопцем). По савременим захтевима позвани су, и учествовали, и два наша благочестива лекара и један археолог (једино није прихваћен захтев санитарних служби, који су такође једно време присустввали, да сви откопници имају беле мантиле, рукавице и гас-маске). Договорено је такође да се још не пуштају други долазници у круг Манастира, из разлога безбедности и неометања радова.

Рад на посетепеном откопавању и вађењу Светих Костију Преподобног Оца, које су нађене читаве (само са где-где деловима коже и косе, са читавим напрсним Крстом и мањим деловима одежди и дрвеног ковчега у којем је био сахрањен), трајао је све до подне, уз синхроно чишћење од земље и прање Светих Моштију млаком водом и белим вином, и уз помоћ лекара складно полагање истих (према анатомског људског скелета) на једно дрвено и уоквирено, сходних димензија (180х70см) носило, постављено на сунчеву светлост ради сушења.[2] Посебно пак издвојена је Света Лобања, пажљиво омивена (рукама игумана Хиландарског долепотписаног), и стављена на један сребрени дискос. Око заласка сунца, тако послагане по анатомском складу тела Светога, Мошти су унете у стари ћелијски Храм, да би сутрадан, у петак, по поновном сушењу на сунцу, Свете Мошти биле пажљиво помазане нардовим миром (Мр.14,3; 16,1; Лк.23,56-24,1; Јн.19,40) донетим из Свете Горе, обавијене фатом и белим платном и положене у нови Ковчег од кедровине. Само је Света Лобања, са монашком Авином скуфијом на темену, остављена непокривена по челу, ради свенанродног целивања.

Потом је, у предвечерње часове, Ковчег свечано у литију пренет у Стару Цркву Светих Архангела у Манастиру Ћелијама, и уз служење свечаног Вечерња и Јутрења, по новоспеваној Служби Преподобном Јустину Новом (коју је саставио јеромонах Атанасије Симонопетритски, а превео Еп.Атанасије, и штампао Еп. Милутин), Свете Мошти су изложене свенародном поклоњењу и целивању. (Током идућих ноћи, смењивале су се око Ковчега духовне страже Епископâ, Свештенослужитељâ, сестара Монахиња и побожних Хришћана).

Сутрадана, на сам Празник Св. Јустина Мученика и Преподобног Јустина Новог Ћелијског, у суботу 14/1/ јуна 2014.г., Ковчег са Светим Моштима изнет је у манастирску авлију (под отворени мањи шатор, близу припремљеног Светог Престола (наткривеног због кише), и када је његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј дошао и поклонио се Светим Моштима и целивао их, служена је Света Архијерејска Литургија: Патријарх и 19 Архијереја из наше Цркве и Сестринских Цркава: Руске, Јеладске, Кипарске, и свештенослужитеља широм васељенског Православља. Иако је ситна киша тог дана све време ромињала, неизбројне масе верног народа пристизале су на Свету Литургију, целивале Свете Мошти Светог Аве Свеправославног. Било их је са читавог Балкана, из Русије, Сирије, Грузије, Европе, Америке, и из свих западних делова Југославије.

Многи су се верници причестили Светим Тајнама Хлеба Живота Вечног и Чаше Бесмртности Христа Богочовека. Посебну радост даровао нам је Дух Свети Утешитељ доласком једне девојке из Загреба, која је, призвана Светим Оцем Јустином, дошла сама да ту над његовим Светим Моштима прими Православну Веру, буде Миропомазана и Причести се Христовим Тајнама у Јединој Светој Саборникатоличанској и Апостолској Цркви Православној. По својој жељи узела је име Јустина. А било је и бар десетак младића и деце, који су од раније на крштењу добили име Јустин по Светом Ави. На крају свега, уследило је усрдно монашко гостопримство игуманије Гликерије и сестара манастира Ћелије, великом броју поклоника.

Напомена (ради секташа Артемијеве парасинагоге). – На једном од секташких сајтова те расколничке парацрквене групе „ругача и опадача“ браће своје, хулитеља Имена Христова и цркворазоритељних самозванаца, појавило се „виђење и прорицање“ њихово, попут Андорске врачаре отпаломе цару Саулу (1Сам.гл.27 – в. тумачење Св.Свшмч. Пионија, у Св. Аве Житија Светих за 24.март), како је, наводно, „јавио се о.Јустин“ Патријарху и рекао му „да не дозволи вађење моштију Оца Јустина, јер ће се десити неко велико зло народу“, јер ови „екуменисти“ нису тога достојни, него само „епископ Артемије“! итд. и тсл. Затим следи њихово клеветање о тобожњем „скривању од народа“ вађења и преноса Моштију! – шта рећи на такве инферналне небулозе, које само откривају дубоке немире савести те клике, ако је још имају неспаљену у огњу надмености и гордости демонске? – И још једна напомена: Несрећни Артемије и парасинагога око њега проклиње све и сва око себе слоганима о „глобализму, мондијализму, модернизму, екуменизму, папизму“ – и свим – измима из њиховог више него бедног речника. Ако би им неко затражио да говоре, или пишу, без тих слогана, шта би имали да кажу о Јеванђељу Истине, Љубави, Вере, Наде, Спасења Христа човекољупца?! Објавили смо Записе о Икумензиму Светог Јустина Новог (са факсимилом 40 страница рукописа Авиног) још 2010.г., и сада поново (на српском и енглеском, у тек изашлој књизи „На Богочовечанском путу“, 2-го допуњено издање, Ман. -Ћелије, 2014, 432 стране), где овај Свети Отац Православља говори и сведочи истину о Православном Богочовечанском Икуменизму, насупрот лажном римоцентричном и још лажнијем женевском Екуменизму. Нека прочитају ако имају очи да виде и уши да чују, и нека не анатемишу све и сва, урби ет орби, као некада римске папе, на које, својим језуитизмом и „непогрешивошћу“ (читај: опсесијом мракољубља) и клеветање свих који нису „као они“, много и премного личе. Да не да Бог да им буде: „Лечисмо Вавилона, и не излечи се!“(Јерем.28,9). Јер се не покајаше, а без покајања нема спасења, нема ни Цркве као заједнице Духа Светога са свима Светима.

[1] О монаху Артемију и његовој парасинагоги = секти, како се богохулно и светохулно понела поводом овог свеправославног догађаја, в. напомену у подтексту.

[2] О свему овоме два лекара и археолог саставили су и потписали стручни Записник, који је остављен нама и архиви Епархије Ваљевске и Манастира Ћелија.

- See more at: http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=13469#sthash.zjQqZ4Pd.dpuf

http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=13469

http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/wp-content/uploads/PrenosMostiju-SvOcaJustina.pdf

Епископ Иринеј је имао ту радост и тај дар од Господа да је, као јеромонах, седам година, сваке недеље и празника, служио свету Литургију заједно са светим Старцем. Неке поуке и поруке које је чуо од преподобног Аве Порфирија Епископ Иринеј је пренео свештенству и народу Божјем који се окупио у најстаријем новосадском училишту.

Подсећамо да је Свети Архијерејски Сабор Цариградске Патријаршије, на свом заседању 27. 11. 2013. године, у диптих светих унео старца Порфирија Светогорца.

Извор: РТВ Беседа, Нови Сад