Будући да смо отворили значајну и неисцрпну тему, и следећи четвртак настављамо разговор. Контактирајте нас од 10 до 11 часова, позовите на број 402 – 403 и придружите нам се у разговору.

Фреквенција 91,8 MHz!

Извор: Beseda.rs

У еклисиолошкој свијести обичног „вјерника“ срећемо један вид девијације агапијског односа према осталим људима који нису припадници Цркве или не вјерују у Бога.Људи често желе да наплате своја добра дјела од Бога као вид компензације која је договорена испуњавањем заповјести и канона, али у реалности без љубави која је основа егзистенције. Запажајући такве деформитете на духовном окулару или шифрованој души долазимо до конклузије да је спасење само присутно за одабрану “елиту“. Добијамо слику да је православље елитистичка религија и да се само чланови клуба под картицом крштења могу спасити и бити ушушкани у својој истини. А шта је са другим тубиствовањем које није у том клубу које није крштно? Да ли је спасење за њега забрањено и рајски плодови замјењени гееном?

Пробајмо сагледати проблем из мало православнијег гледишта свебожанског и свечовјечанског.Сјетимо се на кратко да је Бог љубав и да његова крсна жртва је свеобухватна у оној мјери у којој Бог воли читав свијет. Наша логосност је пут ка Христоликости коју на мистификован начин свако испуњава чак и несвјесно. Девијантна слузокожа твроврадих јуридиста норминативаца гаси побожни дух истинске еклисиолошке свијести која треба да влада у Христовој Цркви коју је установио још прије времена.

Сваки антропос је потенцијални нови христос кога ће Христос познати по његовој стеченој хростоликости по његовој онтолошкој инертности према извору живота и ктисиолошке реалности. Колико је оних антропоса који никада нису ни чули за Христа, а тако су савршено постали Христолики на мистификован начин остварили своју логосност препознали пут истинског агапија за све људе. Иако антропос не крштен и у неком другом дјелу свијета као Индијац савршено моралан читавог живота са љубављу за све људе, или као неки мали црнац у Африци у непознатом племену без воде и хране чији живот од дана његовог рођења голгота и крстоносни пут не заслужује Царство Небеско?

Битно је овде истаћи да антропос постаје истинско и свејсно Ја једино кроз Друго Ја. Кроз заједницу, кроз агаписјки однос ми препознајемо друге антропосе као оне који су Христолики и то је пут које треба да следимо. Истинско свјесно дјелатно и евхаристијско Ја постајемо кроз Друго Ја кроз жртву за Друго Ја.

Хростос нам остаје примјер љубави и жртве која је емпиријски доступна сваком човјеку који осјећа унутрашње таласање своје логосности која је у модулу потенте остваривости.

Младен Цимеша

Када су јој скинули завоје, могла је да види свет, укључујући и свог момка.Он је упита: "Сада кад видиш свет, хоћеш ли се удати за мене?" Она га погледа и уочи да је он слеп. Призор његових затворених очних капака је шокира. Није то очекивала. Сама помисао да их мора гледати читав свој живот, навео је да одбије да се уда за њега. Њен момак оде у сузама и неколико дана касније написа јој писмо: "Добро чувај своје очи, драга моја, јер пре него што су биле твоје, те очи су биле моје."

Постоји велика разлика имеђу "не могу" и "нећу" те због тога сматрам да је наведени цитат из једног од мојих омиљених филмова прикладан. Ево неколико примера.

Кажеш: "Не могу да долазим у цркву."

Мислиш: "Просто нећу да долазим у цркву јер немам намеру да ми Црква постане нешто најважније. Само ћу ти рећи да не могу доћи и надати се да нећеш питати ништа детаљније."

Кажеш: "Не могу да читам Свето Писмо сваког дана."

Мислиш: "Данас нећу ни покушати да читам Свето Писмо. Имам превише других важних ствари као што је пискарање на Фејсбуку и гледање "Идола"."

Кажеш: "Не могу дати прилог Цркви."

Мислиш: "Нећу се одрећи ничега што тренутно треба да купим само да бих дао Цркви више новца. То је мој новац и могу да чиним с њим шта ми је воља."

Кажеш: "Не могу ићи на тај црквени догађај."

Мислиш: "Нећу ићи али немам храбрости да ти кажем зашто."

Кажеш: "Не могу да постим."

Мислиш: "Не дозвољавам да ми Црква говори шта да једем. Није важно шта улази на уста већ оно што излази..."

Списак се тиме не окончава али суштина је у овом последњем. Када одбијамо да будемо искрени говорећи некоме да не можемо урадити нешто, кад истовремено можемо учинити то а не желимо оно што из наших уста излази није истина. А сви знамо шта је то кад не говоримо истину...

Извор: http://www.liveanewlifeinchrist.org/2014/10/it-dont-think-that-means-what-you-think.html

Фото: http://singularcity.com/honestly-dishonest/

Превод: pouke.org

Шта је храм и ко чини мистични лаос? Његов темељ су мошти Светих мученика. Каква је разлика између истине Цркве и хуманистичких идеја које теже да од лоших људи начине добре? Зашто се храмови посвећују Васнесењу и Васкрсењу Господњем? Какав је православни дух исихазма и колико је присутан данас? Ви који сте у овом храму утврђујете већ сада себи место у „Земљи обећаној“, у Царству Небеском.

Чему се нада народ који се стиди свога Творца и гледа свет кроз разне астролошке карте? Народ који одгони од своје душе Духа Светог не зна да Он мења законе природе. Зашто је покајање у царству земаљскоме једини пут који уводу, боље речено, узноси у Царство Небеско?

По завршетку, игуман Рафаило је свим верницима нашег храма подарио икону Пресвете Богородице из светогорског манастира Ватопед.

На ова суштинска животна питања дао је дубоке духовне одговоре.

Чујмо његове одговоре!

https://soundcloud.com/vaznesenjska-rs/wcwsaoyddrjm

Извор: Црква Вазнесења Господњег у Жаркову

„Ко је ближњи мој?“, упита један јеврејски писмознанац Христа, након што је чуо да ће љубављу према Богу и према ближњем испунити Закон и наследити живот вечни (Лк 10, 25-29). Како је тешко то питање, мада многи мисле да на њега имају лак и познат одговор. Да ли је свет, па чак и онај који себе назива хришћанским, спреман да чује истинити одговор на ово питање? Хоће ли се хришћански свет саблазнити тим одговором? Да ли је спреман да за ближњег призна једног, од срца далеког, „Самарјанина“? То је управо Христов одговор на писмознанчево питање: „Самарјанин“ (Лк 10, 30-37).

Ко су, заправо, Самарјани? Асирски цар Саргон II, након освајања Израиловог (северног) царства, 721. године пре Христа, пише следеће: „Опседах и освојих Самарију и одведох у ропство двадесет и седам хиљада две стотине и деведесет становника…Населих га људима из земаља које освојих…“ Од тих колониста које је у поробљеном Израилу населио асирски цар и од преосталих Израилаца који нису одведени у ропство, настаде народ кога назваху Самарјанима. Јеврејски народ их је презирао, као и Самарјани њих. Ако би неко једног Јеврејина упитао ко му није ближњи и ко му је срцу најдаљи, добио би одговор да је то Самарјанин, „проклети и лукави Самарјанин“. Ипак, Господ даје одговор, једном Јеврејину писмознанцу, да је даљњи Самарјанин управо тај ближњи кога треба волети једнако као Бога.

Чудан је овај господњи одговор писмознанцу, баш као што је чудан и Ничеов савет да не љубимо ближње већ даљње. Имају нешто заједничко ова два говора. И један и други збуњују. Својом неочекиваношћу и изненађењем дрмају из свакодневне уљуљканости и успаваности. Збуњеном човеку остаје да изабере: да ли га саблажњава Бог или га саблажњава човек. Лако ће успавани хришћанин да одбаци мисли једнога Ничеа. Па за Ничеа ионако кажу да је само један „ужасни антихрист“, шта се од њега још може паметно чути. Али, шта ће хришћанин пред речима свог Господа? Гле, па и Он га учи да љуби оне најдаље могуће – своје непријатеље. Ах, како је ова божанска заповест неправедна и саблажњива! Погнуће хришћанин главу, окренуће се од овог питања и наставити да дрема, да у својим сновима љуби „ближње“ своје, мислећи да Богу службу чини. Тек је мало оних који ће се озбиљно тргнути из дрмежа и дати одговор на озбиљно и тешко питање: „Ко је ближњи мој?“

Свете, хришћански свете, јесмо ли спремни да за ближње прихватимо оне најдаље, оне „прљаве и лукаве Самарјане“? Тешко нам је да то прихватимо, зато и имамо све мање ближњих јер смо одбацили оне далеке. Свако од нас има неке своје „Самарјане“. Ко су, заправо, наши ближњи и ко су наши даљњи? Какав смо то расцеп направили те смо све више сами, остављени и саблажњени? Наши аршини којима смо љубав мерили, учинили су нас таквим. Говорили смо да су наши ближњи наши родитељи, наша браћа, наши добри пријатељи. И нисмо ту погрешили, јер нас је и Бог учио да љубимо родитеље своје, „да нам се продуже дани на земљи“. Учио нас је Бог и да љубимо брата и пријатеља свога. Чак нас је толико Бог учио тој љубави да нам је забранио да Му прилазимо ако такве љубави немамо. Ако ли се ко дрзнуо да, мрзећи на брата, Богу ипак приђе и да каже како Бога воли, Бог би га назвао лажовом: „Ако ко рече: Љибим Бога, а мрзи брата својега лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?“ (1. Јов 4, 20). Отерао би таквог лажова Господ овим речима: „Остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.“ (Мт 5, 24).

И бивало је да смо се мирили, те тако помирени заједно Богу враћали. Не престајући да нас воли, Бог би нас увек примао назад. И бивало је да смо и Бога мрзели, те да смо се опет кајали и Богу враћали. А Бог, Он није престајао да нас воли, увек и без икаквог разлога, чак и онда када смо били најдаљи од Њега. Волео нас је зато што је хтео, а не зато што смо Га на то својом добротом приморали. Ми смо нашом добротом били даљњи за Бога, али нас је Он увек држао за своје ближње. Није престајао да нас воли, зато што се никада није питао зашто нас воли. Бог никада није знао одговор на то питање. Тај одговор смо ми измислили. Зато, како време одмиче, у другима видимо само даљње, „прљаве и лукаве Самарјане“.

Ми смо, за разлику од Бога, увек знали зашто волимо своје ближње. Родитељи су нам дали постојање, хранили нас и одгајали, те их зато волимо. Браћа и сестре су заједно расли са нама и њих морамо да волимо, јер нас на то приморава чиста биологија. Волимо и своје пријатеље. Како и не би, када су нам толико тога доброг учинили. Давали су нам своје слободно време, обасипали нас пуно пута дивним даровима, дивили се нашим делима и у свему нас подржавали. Забога, па како онда не волети своје пријатеље? Та и таква наша љубав према ближњима снажила је у нама мржњу према даљњима. Ћутали смо и правили се да не чујемо Божији глас: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне.“ (Мт 5, 44). Мислили смо да се то нас не тиче, јер ми имамо кога да волимо, имамо своје ближње.

Глуви да чујемо ове речи, наша је љубав увек бивала љубав према властитој користи. Ми нисмо никада слободно, безусловно волели. Отуда нам мноштво бивших пријатеља, чак и бивше браће и сестара, па и бивших родитеља. Та лажна љубав престаје оног тренутка када нестане разлог због кога волимо. Наша љубав је лицемерје, јер има разлог за своје постојање, јер има оправдање. Зато и траје док има разлога, док има оправдања. Кад нестане разлога за љубав, онда ближњи постају даљњи, ах, ти далеки, „прљави и лукави Самарјани!“

Таква је „љубав“ људима заклонила Бога. Многи због „хришћана“ и њихове „љубави“ не виде Бога. Несретном Ничеу су такви „хришћани“ и таква „љубав“ заклонили Христа. Нису му дали да Га упозна. Убили су га духовно својим принципима и својим разлозима којима су правдали љубав. А он је знао да љубав нема разлога и зато је презирао њихову „љубав“ према ближњима. Пркосио им је говорећи да не љубе ближње већ даљње. Осудили су га због тога и жигосали као „ужасног антихриста“, иако је многе њихове „хришћанске“ идеале превазишао. Ниче је био девственик који у животу ни мрава згазио није. Љубећи даљње, Ниче је доживео ментални и емотивни шок када је једном угледао кочијаша како бесомучно бије свог коња. Нажалост, „хришћани“, његови западни земљаци, његови ближњи, нису му дали да угледа Христа. Умро је жигосан као „антихрист“, са убеђењем да треба љубити даљње, безусловно и без разлога.

Управо такву љубав, безусловну и безразложну, проповеда Христос, онај Христос Којег Ниче није упознао јер му је био заклоњен. Бог љуби слободно и зато је кадар да љуби и грешника, оног најдаљег. Таквој љубави Бог учи човека и таквом љубављу воли човека. Ко је онда наш ближњи и ко је наш даљњи? Заправо, постоји ли тај расцеп уопште? Не, не постоји и не сме да постоји. Уколико тај расцеп постоји, онда љубав ишчезава и настаје самољубље. Настаје лицемерје и користољубље, сакривено под плаштом љубави. Када се угасе разлози да се тај плашт носи на себи, онда бива огољена сакривена мржња: „Ко ти ископа око?“ – „Брат“ – „Да, зато је тако дубоко.“

Љубав не зна за разлог свог постојања, али не зна ни за логику којом би људски разум хтео да је контролише. Љубав се опире логици, она је превазилази зато што је љубав слобода. Љубав познаје „хоћу“, она не зна за „морам“. То одбацивање логике од стране љубави Господ је показао у својој причи о милостивом Самарјанину. Логика би рекла да ће унесрећеном Јеврејину, кога су разбојници напали и опљачкали и који је беспомоћан лежао на путу, помоћи његови „најближи“. И пролазили су поред њега један свештеник и један левит, управо они које је исповедао као своје ближње. Но, они само прођоше и не пружише му никакву помоћ. На њега се сажали далеки Самарјанин који је туда пролазио и он му милост учини. Зашто се милостиви Самарјанин сажалио на несрећног Јеврејина? Нема одговора. Зато је далеки Самарјанин ближњи његов, јер нема оправдања за своју љубав, она је безразложна и безусловна. „Иди па и ти чини тако“, одговара Господ јеврејском писмознанцу (Лк 10, 37).

То је Божији позив свима који желе са Богом, који желе да се синовима Божијим назову: „Иди и ти чини тако.“ Воли зато што хоћеш а не зато што мораш. Воли без разлога а не са разлогом. Воли безусловно и тада нећеш имати даљње већ само ближње. Упери свој поглед и своје срце у те даљње, у те своје „дужнике“, у духовне „Самарјане“. Покушај да их безразложно заволиш и бићеш достојан пред Богом када у молитви будеш говорио: „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим.“ „Иди и ти чини тако.“

Александар Милојков

http://www.prijateljboziji.com/download.php?file=upload/audio/svetotacke_pouke/sr/suocavanje-sa-crkvenim-problemima.mp3

Извор: Пријатељ Божији

Пошто је његов отац саградио један манастир на „ловишту зверова”, а други где беше „опустело место од безбожних разбојника”, сети Сава преузима на себе да устроји живот братије у ова два манастира и напише типике којима ће се руководити монаси у вршењу црквених служби и у свакодневном животу. У подизању Студенице, на месту где је ловио, и Хиландара, на месту где је била опустела црква, Стефан Немања имао је помоћ најмлађег сина Растка, тада већ монаха Саве. Пишући Хиландарски и Студенички типик, који су готово истоветни, свети Сава желео је да помогне и својој „духовној дечици” у њиховом монашком подвигу руководећи их да буду кротки и богоугодни, објашњавајући им како да држе богослужења, како да се опходе један према другоме и како да се бране од „световних страсти”. На почетку Хиландарског типика поручује братству:

„У кротости примите ову реч која може спасти душе ваше. Будите творци речи, а не само читаоци, помишљајући у себи да који слуша речи и не чини што је заповеђено њима, такав је сличан човеку који гледа лице своје у зрцалу: јер позна се, и отиде, и одмах заборави какав је био.”

Свети Сава прво је саставио Хиландарски типик, негде између 1200. и 1205. године, а затим је око 1208. године, када је са Свете горе дошао у Србију, сачинио и Студенички типик. Устав два манастира у ствари је превод првог дела типика цариградског манастира Богородице Евергетиде, чији су свети Симеон и свети Сава били велики добротвори. На првом месту, типик уређује начин вршења богослужења, али уз то упозорава и подсећа монахе како треба да обављају службу Божју. На јутарњем богослужењу, кад се чине коленопоклоњења и устајања, сви треба да буду уједначени, да се не дешава да један жури, а други касни. У томе им помаже дневни јереј, еклесијарх, који „указује ред”. После службе, кад крену у своје ћелије, братија се одвраћа од састајања, празних разговора, сујетних или непристојних ћаскања, празнословља и смеха јер тако раслабљују ум.

„То да не господари мојим оцима и братијом, већ свако да пође својим ћелијама одважно, а уједно мудро и бодро, и свагда чинећи оно што је Богу мило.”

На литургији треба одгонити од себе нечисте и зле мисли, а на исповести бежати од окривљавања сабраће и приказивања себе као жртве. Чувајући завете безбрачности, сиромаштва и послушности, монаси не смеју ништа да раде без игумановог знања, тачније, како пише у типицима, не смеју да предузимају мрачна и тајна дела, да имају имовину за коју игуман не зна, макар се радило о једној воћки или новчићу, а недостојно им је и да имају служитеље. У ћелијама живе по два монаха који треба да буду сложни, да бодре један другог и испомажу се, при том се „новак” потчињава старијем, неписмени писменоме, необразовани образованом, млађи старијем.

Типици предвиђају случајеве самовољног одласка из манастира, сваљивања кривице на друге на исповести, кашњења на богослужења, неизвршавања игуманових заповести и упозоравају монахе како да се чувају сујете, размирица, похлепе, гордости у које ће неки, свесно или несвесно, можда запасти. Казне, међутим, показују разумевање за људске слабости с којима се црнорисци боре. Већини епитимија, црквених казни, претходе усмене опомене, а усменој опомени пружање прилике монаху да образложи зашто је прекршио неко правило. Готово ниједан прекршај не подразумева обавезно искључење из манастира. Монах добија „другу шансу” да се поправи, искупи, а тек уколико то не учини, одваја се од манастирске заједнице.

Настојатељ манастира преузима на себе највећу одговорност и можда највећи духовни подвиг. Игуман се стара о братству, исповеда их и руководи у подвизавању, али брине и о самом манастиру и његовој имовини. Осим што утврђују његове дужности, начин избора и постављења, типици детаљније описују и улоге економа и еклесијарха. Економ се стара о манастирској имовини и одговара „ако ли шта пропадне, макар и од малих ствари несмотреношћу”, док еклесијарх брине о црквеној служби, надгледа да се нешто не пропусти у појању и читању, пали свеће у цркви, чисти кандила, записује имена преминулих која треба изговарати на богослужењу. И економа и еклесијарха бира братија с игуманом.

„Велики број међу вама не волим да буде”, поручује свети Сава. Монаха треба да буде толико да имају довољно хране у манастиру, а братство да сачињавају они који свему другом претпостављају побожност, љубав, јединство и слушају игумана. Поручујући црнорисцима да на почетку сваког месеца за време обеда читају типик, „грешни и лени и последњи од свију монах Сава” опомиње их да чувају правила манастирског устава „неразрушиво и непромењено”. Нека од тих правила доносимо и овде.

Седам дана до плашта

Монашки постриг, како се назива чин којим се неко прима у монаштво и збацује „световне власи”, не могу да приме „несавитљиви, ропћући и мрзовољни према заповестима”. Манастирско братство треба да дише као један, у њему нема поделе на „моје” и „твоје”, нема неоправданог издвајања од осталих и повлачења у своју ћелију, нема засебног обедовања, дописивања с родбином и примања савета од њих. Оне који нарушавају поредак речју, делима или понашањем издвајају себе од других, треба удаљити из братства. Зато онај ко жели да приступи монаштву, мора прво да прође раздобље искушеништва, кад се посматра да ли са смиреношћу и трпљењем обавља службе које су му заповеђене. После седам дана искушеници се облаче у плашт и монашки шлем, а ако се покажу довољно послушним и ревносним, могу после шест месеци да приме „заруку божанственог и анђелског лика”.

О сујетним и празним разговорима

Они који много говоре неће побећи од греха, упозорава свети Сава своја „духовна чеда”. У ручном раду, некој другој служби, на путу или док болују, монаси треба да се клоне празних и сујетних разговора, не треба да се безразложно састају, а препоручује им се да говоре из светих списа или да ћуте. Један према другоме да гаје љубав и мир и, уместо љутње и гнева, да се обраћају речима: „Благослови и прости, брате!”

О трпези и обедовању

Ред се знао и за време јела, за трпезом. Обедовало се два пута дневно, већином риба, сочиво, барено поврће, у зависности од тога да ли је пост. За вечеру се добијао хлеб, коме се понекад могло додати и мало воћа. За сто се седа према распореду који је одредио игуман, обед прати уобичајено читање житија светих које не сме да се омета световним разговорима, а забрањено је и наздрављати. Само игуману је дозвољено да прозбори понешто, „говорећи смерно”, као и да одговори „кратко и сажетим речима” ако га неко нешто упита. Монаси, такође, не треба један другом да додају храну или пиће, већ онај коме нешто треба додати за то треба да замоли игумана, па ако он одобри, тек онда може да узме. Објашњавајући да није реч о шкртости, свети Сава истиче да се тиме жели избећи извољевање, неситост а учи се и уздржаности. Као што се није смело каснити на обед или каснити на литургију због јела, тако се не одобрава ни неоправдано изостајање од ручка. Нико од монаха није смео да има ништа од јела или пића у својој ћелији, нити да кува засебно и обедује засебно, осим ако није болестан, па му је, с игумановим знањем, то дозвољено.

Одећа и обућа

И за старешину манастира и за његову братију важило је правило да не смеју да имају ништа од имовине, а тачно је прописано и како им се додељује одећа и обућа.

„Заповедио бих да им се дају расе шивене, али видех да завишћу ђаволском међу њима настадоше многа роптања, говорећи један другоме: ’Теби је боље дано, а мени горе.’”

Зато Хиландарски типик прописује да се братији даје по перпер на годину дана да купе себи одећу, а одлука о томе коју ће обућу давати братији оставља се игуману и економу. Студенички типик налаже да сваки монах годишње добије расу, кожух, довољно постељине, клашње и мантију, уколико се некоме поцепа, а за обућу по педесет белих новчића. Међутим, игуман не даје нову одећу монаху док не добије стару.

Постављење игумана

Будите ми са сваком чашћу и љубављу, сваким страхопоштовањем, сваком непоколебљивом покорношћу, сваком послушношћу игуману вашем... И ти, оче духовни овога освештенога стада и наставниче, буд смеран братији, милостив, показујући им сву очинску добру вољу.

Делови који говоре о постављењу игумана различити су у Студеничком и Хиландарском типику. Док старешину светогорске светиње бирају монаси, у избору студеничког игумана учествују старешине пет манастира, али и сам владар. Ако се представи или напусти манастир, хиландарски игуман, еклесијарх, економ и десеторица или дванаесторица најстаријих монаха бирају новог старешину. Настојатељ Студенице први је међу игуманима и то типик изричито прописује. Бирају га старешина Ђурђевих ступова, игумани манастира посвећених светом Николи у Топлици, Казновићима и Дабру, као и настојатељ манастира Светог Ђорђа у Дабру. У савету који бира студеничког старешину је и „самодржавни господин све Српске земље”, као и старци подобни за ту дужност. Владар предаје жезао игуману и доводи га на игумански трон уз речи „Достојан!”, коју три пута понављају сви присутни. Заповеда се у типику владару који поставља игумана да буде „осветитељ и чувар овог светог манастира... да бди над овим светим местом”.

Слобода манастира

И Студеница и Хиландар манастирским уставима одређени су као слободни од црквених и световних власти. Тачније, Хиландар није ни под чијим правима, „ни царским, ни црквеним ни другим ничијим, него је под једином слављеном Богородицом Наставницом” и слободан је од власти светогорског прота, других манастира и владика. Исто важи и за Студеницу, с тим што њу свети Сава поверава ономе који влада српском земљом „њега да има за осветитеља ономе који би хтео да прекрши било које манастирско право”.

Имовина

Устави који уређују манастирски живот не баве се само духовним стварима, већ и оним материјалним, заповедајући брижљиво чување црквене имовине, али и беспрекорно и уредно уписивање прихода и расхода. Црквена имовина, свештени сасуди, завесе, иконе, књиге не смеју ни да се узимају нити да се носе из манастира без оправданог разлога, какав је, на пример, пожар или ратна опасност. Онај ко отуђи било шта од тих ствари, пада у грех црквене крађе и подлеже законским казнама. Под анатемом и страшном клетвом биће, такође, сваки који узме било шта из манастирске цркве или манастирских села, односно с имања која припадају светињи. „Јер он је трипут јадан и трипут проклет, ма ко био ако преступи ову заповест.”

О давању на вратима

Манастир пружа помоћ немоћнима, нагима и босима, болеснима који дођу пред његове двери. За оне „који су нас спокоја ради посетили” сазидана је гостопримница где могу да се одморе и добију помоћ од монаха. Ипак, и у овој милосрдној служби типик уређује како се даје немоћницима: стару обућу и одећу може да даје само игуман, гладним душама даје се од хране која је претекла, али и „од уздржљивости” монаха од преобилне хране. Нарочито је прописано „давање на вратима” у дане слављења Успења пресвете Богородице и празника посвећених слављењу успомене на светог Симеона и његову жену свету Анастасију. Манастир је имао и гробље где су се сахрањивали они који дођу са стране. „...Најчистије од свега треба према страној нашој браћи чистоту указати, да и ми чисту и богату милост за њих од Бога примимо. А не волимо да икога са врата наших празног отпустите”.

извор: http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/zivot-u-andjeoskom-liku

А ја сам је заиста видео као најлепшу. Други нису. Они су тражили неку баналну и грубу лепоту, која и није лепота.

У њој сам видео нашу срећу, своју слику и будући мир који би изнова стварали и делили.

Дао сам јој прстен и пристала је да ми буде жена.

„Ти ме усрећујеш“, рекла је, „Уз тебе се осећам вредном, мирном, сретном...Да, желим. У мени је толико љубави и желим да ти је поклоним. Буди мој муж и ја ћу ти бити жена. Бићу увек уз тебе. Обећавам ти“.

Срећом јој се замутило бистро око док сам јој стављао прстен нашег савеза. Захвална и потрешена, загрлила ме нежно и чврсто. У том тренутку сам схватио колико силно је љубим, толико да се то не може објаснити...

Венчали смо се. Била је предивна тог дана, заблистала је у белом. Осмеха чистог и искреног, попут осмеха детета. Рука на којој је сијао златни прстен тражила је да ме грли цело свадбено весеље.

Нашли смо стан, скућили се. Уживали смо неко време. Поклањали себе једно другоме, безрезервно. Добили децу, све једно другом од ува до ува. И био сам сретан и поносан на наш живот и на нас.

А онда је све почело да иде низбрдо.

Не деси се никад, да се особа коју волите промени преко ноћи. Дешава се то споро, корак по корак, избледи оно нешто посебно, несхватљиво што вас веже, избледи као стара слика и – више не схваташ где је све ишчезло. Хтео бих да је загрлим, чврсто, скоро грубо, а ипак топло – из незасите потребе да ми буде близу...Али она би свакако остала далека.

Хтео бих да је додирнем, гладан њене топлоте, мириса њеног тела и мириса ваздуха који јој излази из плућа, топлог и драгог ваздуха, али њој би и мој поглед засметао, или боја мога гласа. Критиковала би скоро сваки мој поступак, реч, све оне особине које имам одувек – сада би јој сметале и крајње дрско би анализирала све оно шта радим или не радим. Сметао би јој начин на који ходам или причам, став о овој или оној ствари, рекла би да ми је лице ружно и да брзо старим, рекла би да сам старомодан и затуцан, незрео и клипан. Сметао би јој скроман начин живота који могу да јој пружим: хтела је пуно, пуно више од крова над главом и пуног тањира. Сиктала би да сам је довео у недођију и беду, да сам неспособан и гољо.

А ја сам је гледао истим оним неугаслим жаром, и тражио у њој обрисе моје мале, насмешене невесте, чекао да се сети својих обећања и батали се својих илузија. Веровао сам да ће је проћи њене бубице, да јој смета рутина живота у коју свако уђе, па смо и ми. Бар она је. Мени је сваки дан био инспирисан, а она је била та инспирација. И знао сам да би се без мене брзо изгубила у свом страху и параноји.

А њене параноје расле су из дана у дан. Из страха се рађа сујеверје. И најмањој ситници она би придавала одређено значење. Све око ње су јој постајали неки мистични и до краја неразговетни знаци да треба да оде, јер смо осуђени на пропаст. Није помагало моје тражење разумних и чврстих чињеница, не, ја сам престао да будем онај који јој нуди сигурност и мир. Ни сама није могла да каже зашто.

Некад би говорила да ме воли и на јако кратке тренутке кајала се због сумњи у нас, сујеверја и својих ситних лажи. А некад би викала да ме презире, режући, хладна и наизглед снажна у својој силовитој мржњи.

Ствари су постале изразито тешке кад сам схватио да флертује са другима. То је био само корак до преваре. Постао сам много строжи...Увек сам се трудио да је уразумим. Свађе су биле све чешће и чешће. Деца су све то тешко подносила. И њих је занемаривала.

Лако сам сазнао кад ме је преварила. То се просто осети. Иако је већ дуже време била хладна и далека, те вечери је била апсолутни странац, пролазник на улици. Тачније, она је тако ушетала у стан. Ја сам је волео истом снагом.

Често сам могао да осетим туђи мирис на њој док је лежала, окренута леђима. Свађе нису помагале. Она није могла да престане да ме вара, ја нисам могао да престанем да марим. Нити да престанем да је желим натраг.

Једне вечери није се вратила. Отишла је ни не покупивши своје ствари. Покушао сам да сазнам где је. Није вредело.

Прошло је неко време кад је до мене дошла вест да су је видели са неким богатим олошем у граду. Нису могли тачно да ми кажу са којим од познатих особа сумњивог морала је у сада у вези. Схватио сам да у ствари нису желели да ми кажу. Било им је сувише непријатно и тешко. Најзад, мој најбољи пријатељ, кад је видео како патим, усудио се да постави ствари другачије.

„Не уништавај се због глупаче. Она је сад елитна проститутка. Цео град то зна.“

У њој сам видео своју срећу, своју слику и будући мир који би изнова стварали и делили.

Дао сам јој прстен и пристала је да ми буде жена.

„Ти ме усрећујеш“, рекла је, „Уз тебе се осећам вредном, мирном, сретном...Да, желим. У мени је толико љубави и желим да ти је поклоним. Буди мој муж и ја ћу ти бити жена. Бићу увек уз тебе. Обећавам ти“.

Ах, бол који кида! Где је твоје обећање!? За колико си продала свој мир? Због свог нестрпљења, због свога страха и неповерења у мене?

Где је наш савез?

Скидаш се и падаш под прсте који убијају, и приљубљујеш топлу кожу на кожу похлепних, своје усне на усне оних који вређају и моје и твоје име!

Где је наш савез, зар си склонила прстен којим сам те венчао?

Зар је мање важан од новца и луксуза за којим идеш? Хоћеш ли њиме купити свој мир, своју срећу? Продавајући част, нашминкана и обучена у баналну лепоту, која је скарадна?

Постаћеш месо, јер њима то и јеси! Задовољење њихових потреба!

А мени си моје све, моје ја, моја невеста и моја светиња!

Одричеш ли се тога јер си срећу видела у облику материје!?

Кажем ти: трчаћеш за онима с којима си спавала и сви редом ће те напустити и одбацити!

Јер ја сам им дао и новац и моћ и ја ћу им одузети.

И укинућу ваша јадна задовољства, ваше викенде и опијате; аута ћу расточити на метале и станове на прашину.

Погледаћу на ваш блуд, и ваше очи ставити да се видите колико сте ниски и прљави. Небу окрећете леђа због земље којом се сами затрпавате: у гробовима сте већ, полегнути потрбушке, са носевима у земљи. Њу дишете, њу гутате, њоме уживате, али њоме се убијате.

Посетићу своју невесту и наћи је како игра, како пева и виче, на очиглед свих, полунага и опијена, док је додирују и снимају. И допустићу да је други повреде, да сломе ту особу у коју се изградила, хрлећи ка измаштаној срећи. И ја ћу је примамити, одвешћу је на мирно место, тихо причати са њом и пружити све оно што јој је заиста потребно. Опростићу јој за све, све ћу у срцу своме обрисати, јер је волим неутешно. А она ће бити дубоко потресена толиком љубављу, љубављу ван разума и логика, љубављу коју није заслужила. Промениће се. Сузама ће спрати са себе мирисе других мушкараца, а прстен ће поносно носити на руци. Причаће са мном нежно, без псовки и сумњи. Бранићу је од њених некадашњих љубавника, а она ће их презрети и бити ми верна.

Послушај ме. Крећем се ка теби, да те спасим од тебе саме и од прељуба у којима умиреш.

Не заборави наш савез и колико те неизмерно волим, упркос свему.

Јер смо се венчали у дан наше слободе.

Врати ми се.

Моја невесто.

Мој народе.

Твој супруг.

Твој Господ.

Марко Радаковић

https://www.pouke.org/forum/blog/121/entry-897-%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-2000/

Извор: Фејсбук страница манастира Високи Дечани

Него, поменух његов приватни посао, зато што га он значајно обиљежава. Стално путује, доста времана проводи по састанцима, пословним сусретима, и све су то теме врло озбиљне…иза сваког од тих путовања и састанака стоје озбиљне теме, нове, врло конкретне обавезе, и до сада, Богу хвала, доста успјешно завршеног посла. Па ипак, увјек је присутан, и на покајању, и на весељу, све стиже и свакоме се јави, и то не само формално, реда ради, онако да би обавио посао… Напротив, то је увјек са великом пажњом и са бираним ријечима са којима искрено дијели пријатељеву емоцију. Често о томе причам са њим, и питам га – како је могуће да све стиже, да ништа важно не пропусти, а да опет има времена за своју породицу и за свакодневне обавезе? Он договара да то све ради уз Божију помоћ, и да се, с анђелима, све може стићи.

Иако другима проповједам о Божијој љубави и сигурној Божијој пажњи, иако о томе свекодневно говорим себи и ђацима Богословије – када гледам мог пријатеља запитам се: „Ма гдје то Господ, када и како, дијели толику помоћ“? „Каква је то протекција, и какви су то повољни услови, по којима Бог обасипа овога човјека, када ми остали стижемо упола мање, па и то што стижемо обављамо видно неспокојни и често нервозни“?

Поред свега овога чиме сам описао његову хиперактивност и увјек ведро расположење, има још једна невјероватна ствар. Кад год смо негдје на путу, или се дуже задржимо ван Цетиња, пријатељ окреће телефон и јавља, брижним гласом, гдје се налази, колико остаје вани, и кад ће се, ако Бог да, вратити. На задиркивање друштва да не мора баш тако детаљно да извјештава супругу о свом кретању, овај човек каже да се он то не јавља жени, него о свом кретању извјештава мајку! Јавља се жани која га је родила, старици од 90 и више година!

На наше чуђење зашто се тако редовно и тако детаљно јавља мајци у тим годинама живота, он каже да то ради од када зна за себе, и да то не ради само он, већ старицу свакога дана, у договорено вријеме, зову сва њена дјеца! Сестре ( удате, живе ван Цетиња) зову преко дана, а синови ( мој пријатељ и његов брат ) увече, у исто вријеме и неизоставно! Старица живи сама, већ десет година је удовица, а дјеца су јој по бијелом свијету (љекари, инжењери…) сви имају своје приватне животе, пуно обевеза и, знате већ, свакодневних тема које нас удаљавају једне од других. Да, једне од других, али ову дјецу од своје мајке – не.

Некада, у нашој општој вреви и трци, у позама и геговима, које заузимамо пред свијетом, ова комуникација са мајком изгледа нестварно и повод је за добронамјерну шалу на пријатељев рачун, али он нам одговара још добронамјернијим осмјехом, учећи нас да је ова пажња према родитељу јесте извор његовог расположења, његове среће и да је то начин којим он добија Божију помоћ, испуњавајући Његову пету заповјест која гласи: „Поштуј оца свога и матер, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи“.

Никакав план ни роковник, никаква стимулативна средства овога свијета, не могу човјека да одрже у снази и пажњи, да му дају снаге да успије у свом послу, колико љубав и захвалност према другима. А ово поштовање родитеља, љубав према старој и немоћној мајци, љубав упркос свему, извор је сваког добра и поштовања које можемо очекивати од других. Мој пријатељ и његова љубав према родитељу изгледају као придошлице из неких прастарих, давно прошлих времена, али такви понекад изгледају и његови поступци према нама, његовим пријатељима. Не од овог свијета, не од овог времена – а тако потребни и овом свијету и овом времену.

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић

Извор: Ин4С

http://radiosvetigora.wordpress.com/2014/10/16/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%98-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%BE%D1%84%D0%BE%D1%80-%D0%B3%D0%BE%D1%98%D0%BA%D0%BE-%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BC-2/

* * * * *

„Катехизатор, мисионар, социјални радник треба временом да се појаве у свакој парохији. Штавише, парохија која је без ових људи не може да се развије чак ни при жртвеном служењу свештеника. Ето зашто пред нама стоји одговоран задатак. Последњих година спроводимо системски рад који се тиче организације парохијског живота. Постоје одређени резултати, али је потребно да се учини још много тога. Парохије треба да буду јаке не само захваљујући делатности свештеника – чак и снажних и харизматичних – већ пре свега захваљујући СИСТЕМСКОМ РАДУ у свим оним областима у којима Црква показује особиту бригу и које Црква повезује са духовним благостањем народа, са спасењем људи. А ОВАКАВ ПОСАО ЈЕ НЕЗАМИСЛИВ БЕЗ МИРЈАНА (ЛАИКА) који су стручњаци у областима које сам управо поменуо.

Парохија представља неодвојиви део сваког православног верујућег човека. Међутим, парохија такође представља врата кроз која у Цркву улазе неверујући људи; за многе наше нецрквене суграђане парохија представља огледало Цркве у целини. У какву атмосферу особа долази у парохију, да ли ће у парохији затећи живот, радост, активност или напротив, хаос, недружељубивост, отуђеност – у многоме зависи и њен доживљај Цркве. На пример, неверујући човек је чуо беседу пастира или архипастира на телевизији, сведочанство о истини и речи јеванђелске љубави, поверовао овим речима и устремио се у најближу парохију – и тамо види лицемерје, хладноћу, грубост – што је потпуно недопустиво.

Недавно су ми испричали о случају у једној од московских парохија. Тамо се служила Архијерејска Литургија у част храмовног празника уз мноштво народа. Неколико старијих људи који су стајали на улазу у храм изненада су неочекивано чули грубе речи од стране запослених у храму и локалних „домаћина“ – парохијана. Нису сачекали ни проповед, ни крај Литургије – окренули су се и отишли. Људи који својом грубошћу одгурују оне који поново долазе у храм наносе више штете него што могу донети користи сви наши заједнички напори у организовању парохијског живота.

Ако се ситуација код нас буде тако развијала, ми ћемо више губити него што ћемо добијати. Не можемо дозволити некима да разарају добра осећања оних који долазе у храм – можда са жељом да постану део парохије, да се уцрквене и сједине са црквеним животом. Парохијско „гостопримство“ је одавно постало тема у народу и предмет многих шала. Да ли смо ми, који смо одговорни за духовну судбину тих људи, помислили колико је такав „сусрет“ и такво „гостопримство“ нанео дубоке ране душама тих људи? О онима које су одгурнули од храма – надајмо се само привремено – само зато што су били груби према њима, окренули се од њих, равнодушно прошли мимо њих? Кривица у овим случајевима не лежи само на парохијским „госпођама“, већ и на старешини храма који „нема времена“ да се побрине о атмосфери која влада међу паством. Дубоко сам убеђен да у великим парохијама, посебно на велике празнике, међу народом где се и јављају конфликтне ситуације, поред црквених продавница морају стајати ПАРОХИЈСКИ МИСИОНАРИ. Они су дужни да овакве конфликте зауставе истог тренутка, потребно је да зауставе госпође које су се размахале. А ко ће други? Свештеник је у олтару и не зна шта се догађа. Данас ћемо говорити, између осталог, и о припреми мисионара. Јако је важно да мисионар буде човек који ће бити одговоран за ситуацију у храму. То значи да ни једна особа НЕ СМЕ ДА БУДЕ ПРОГНАНА ИЗ ХРАМА незнањем, грубошћу некога од парохијана или непажњом свештенослужитеља.

ПРОШЛА СУ ВРЕМЕНА КАДА СЕ ПРЕМА РАДУ У ХРАМУ МОГЛО ОДНОСИТИ НЕМАРНО. Рад у храму представља најодговорнији део живота Цркве, рекао бих да је у питању прва линија. И прилаз томе треба да буде принципијелно другачији него што је био раније, када су се на послушања у храму одређивали случајним избором без икаквог образовања и одређене врсте занимања.

РАДОМ У ХРАМУ ТРЕБА ДА СЕ БАВЕ ЉУДИ ВАТРЕНЕ ВЕРЕ – А ТАКВИХ ИМА У СВАКОЈ ПАРОХИЈИ – ЛАИЦИ, ЉУДИ ОДГОВОРНИ И АКТИВНИ, који можда реализују своје потенцијале у неким световним професијама, АЛИ ПРИТОМ ИМАЈУ И ВАТРЕНУ ЖЕЉУ ДА СЛУЖЕ ЦРКВИ. Пракса показује да ако је верујућа особа успела да постигне неке резултате у својој световној професији, онда ће се и према раду у храму односити одговорно и озбиљно. Документ који треба да усвојимо можда и није најважнији за развој организације рада у храму, али представља важан камен у здању црквеног рада у овој области чији резултат зависи од сваког чеда наше Цркве.

Овим речима бих желео и да започнем наш рад, још једном нагласивши да припрема активних људи у парохији – мисионара, катехизатора, социјалних радника и особа које ће радити са младима – данас представља најважнији приоритет наше Цркве.“

http://www.patriarchia.ru/db/text/3675243.html

http://www.svedokverni.org

Био је родом из Паштровића, последњи паштровски кнез, одгојен у породици утемељеној на хришћанским вредностима, образован у Христовој науци и обучен у војничким вештинама. Народна традиција приказује кнеза Стефана као једног од наших најузорнијих владара, познатог по племенитим делима, изразитој правдољубивости, хришћанским врлинама и јуначкој борби против Турака. Добро је познавао Свето Писмо и Христову науку уопште, као и војничке вештине и традицију свог народа.

Отишавши из свог родног краја у Срем, добио је на управу место Моровић, које је тада постало његово седиште. Истакавши се у борбама против Турака и одржавајући добар став према Угарској, добио је још области на управу. Но, будући да су се турски напади појачавали, заузевши Будим и опколивши Беч, праведни Стефан замоли угарског краља за неко заштићеније и мирније место, из кога ће моћи управљати. Био је на крају принуђен да се повлачи пред турском најездом. Доба његове владавине било је веома тешко, испуњено жестоким турским зулумом и аустро-турским притисцима, током којих је Стефан мудро водио свој народ и храбро се борио против Турака. "Пливамо усред непријатеља као јабука посред воде", говорио је. Када су, након свих ратних пустошења, Турци запленили сву стоку Србима и одвели радно способан народ, у нашем народу је завладала тешка глад. Тада је Стефан Штиљановић отворио све своје житнице, поделио жито народу и тако га прехранио. Читавог живота је помагао Српску цркву и народ, који га је зато веома волео и поштовао, сматрајући га за живог светитеља.

Не зна се тачна година његовог упокојења, верује се да је то било око 1543. године. Супруга Јелена и његов верни народ сахранили су га на брду Ђунтир у Срему. Праведна Јелена повукла се у Немачку пред Турцима, који су бесомучно надирали у ове крајеве. Једне ноћи, Турци на месту Стефановог погребења угледаше небеску светлост, па појурише на то место, мислећи да је ту закопано благо. Пронађоше његове мошти нетрулеже како блистају, а из њих се ширио диван мирис (благоуханије). Они однесоше мошти свом старешини Амиру (или Амурат-бегу), пореклом хришћанину, јаничару. На молбу многих монаха, Амир им преда мошти кнеза Стефана, па их пренесоше у манастир Шишатовац на Фрушкој Гори.

На ову вест, супруга Јелена врати се у земљу, поклони се светим моштима и замонаши се као Јелисавета. Након три године, и она предаде своју душу Господу, а њене мошти похрањене су, такође, у манастиру Шишатовац. Мноштво верних долазило је на поклоњење Светом Стефану, а Патријарх српски Пајсије саставио је његово житије. У Паштровићима, у Црногорском приморју, подигнута му је црква и освећена 1875. године.

Током Другог светског рата, 1942. године, усташки агресори су скрнавили мошти светитеља по фрушкогорским манастирима. Када је за то сазнао др Радослав Грујић, историчар, теолог и управник Музеја СПЦ, одмах се за помоћ обратио барону Рајсвицу, склопивши руке и са сузама у очима га молећи да се Свете мошти спасу од усташког терора. Барон је показао разумевање за светиње и изашао у сусрет угледном професору Грујићу. Лично је са њим кренуо немачким штапским аутомобилом у Срем да спасе свете мошти. Из манастира Јазак су узели мошти Светог цара Уроша, из Шишатовца Светог кнеза Стефана Штиљановића, из Раванице (фрушкогорске, код Врдника) мошти Светог кнеза Лазара. Мошти су тајно пребачене возом за Београд, где их је дочекао бројни народ. Преношене су у литији и пренете у Саборну цркву у Београду, 14. априла 1942. године.

Након преноса моштију Светог кнеза Лазара у Раваницу, 1989. године, у Саборној цркви је, у десном кивоту, остао део ових моштију, а у левом кивоту почивају мошти Светог кнеза Стефана Штиљановића, заштитника гладних и сиротих, којима своју молитвену помоћ упућује нарочито током ратова, тешких времена, напада непријатеља и личних искушења. Кивот са његовим моштима отвара се и уторком у 17 часова, на Акатисту српским светитељима. Спомен на овог великог светитеља прославља се 17. октобра.

• Вера
  

|

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/5/14/10/15.10.14.o.jovan_babic_o_provokaciji_u_humskoj_.mp3

Извор: Слово љубве