И у вашим ноздрвама је мирис смрти, а ви сте на граници. И чиме ћеш онда доказати да ниси у аду? Можда тиме што ходаш, поздрављаш се и покушаваш да се насмејеш. Истина, између тебе и покојника је велика разлика. Ипак си ти још жив, а и псу живом боље је него мртвом лаву (Проп. 9, 4). Али само замисли да је мука у души једнака, а да је могућност покајања одузета заувек. Замисли да ти је укинута свака утеха: и утеха разговором, и утеха храном, и уопште свака могућа утеха. И замисли још да си постао прозорљив са закашњењем. Постао си прозорљив на своју несрећу. Тачније, сада јасно схваташ шта у животу ниси учинио како треба, односно шта си учинио а није требало да чиниш. А колико потребног и корисног уопште није урађено! И сав живот ти је као на длану. И све је јасно као дан. Само што од тог сазнања нема никакве користи. Постоји једино горчина због протраћеног живота, као да то и није твој живот. Шта ће тада чинити човек? Он ће кукати и јаукати. Он ће горко жалити и плакати. Не чује ли се тај вапај чим се замислимо о преминулима?

Тај плач не носи утеху. (О, Небо! Јер проливајући сузе на земљи, ми се истински тешимо, и изливамо душу, и налазимо тишину. Али тај плач је неутешан плач. Каква ужасна реч!) И то није само једна особа, нити две, то је мноштво људи које се не да избројати. И када размишљаш о преминулима као да чујеш тај вапај или јаук. Чујеш звуке закаснелог кајања и жаљења због протраћеног и улудо проживљеног живота.

Ни издалека то не бива тако увек. Иначе ни живот не би био живот, него непрекидно ослушкивање страшних звукова. Али ако је тако с времена на време, онда неподношљиво тешко бива и онима који прелазе границу видљивог света. И као да тада роса пада на душу и чује се заупокојена хришћанска служба. Сва та опела, све те суботње задушнице, све заупокојене јектеније на Литургијама и сва та приношења на софрама, девет дана, четрдесет дана… Све то леже на душу као изгубљени део слагалице, без којег не може да се сложи цела слика. И ти схваташ да је Црква љубав. Не сентиментална, него једноставна и права љубав. Љубав која није слепа. То је љубав углавном према беспомоћнима, укључујући ту и преминуле, који оданде – из недокучивог далека молећиво протежу своје руке.

Нехотично помислиш и на себе, јер ћеш једном и сам отићи одавде и пресећи црту. Ко ће се за тебе помолити? И да ли ће бити довољне нечије молитве да на твоју душу падне свежина као на земљу роса? И још једно: постаје јасно због чега су свети за живота тако горко себе оплакивали. Пред њима су се делимично откривале тајне будућег века и они су се осећали као да су већ на Суду, због тога су горко плакали за собом као за непокајаним покојницима. Они су сада у тишини и радости. Али плачу они који су као ветропирасти вилин коњиц цело лето провели певајући и веселећи се. Без обзира на то колико су сами криви због своје незавидне судбине, такође ти их буде жао. И Црква која је раније таквима говорила: „Покајте се“, сада говори Богу: „Помилуј их по великој милости Својој“.

Треба размишљати о упокојенима, итекако треба. И треба да обамреш ослушкујући да ли ћеш чути јаук, кукање или плач. Јер много је њих „који су упали у ту отворену провалију у даљини“. А када сагрешиш и почнеш смртно да тугујеш (јер грех рађа смрт), захвали Богу што још ниси мртав и што за тебе и даље постоји покајање. А ако чујеш подругљиви шапат оних који не разумеју ништа од онога што је изречено, онда ти њих остави са њиховом замрлом душом и оглувелим срцем. Као што је Данте говорио: „Погледај и заобиђи!“ Ми имамо тако много посла, да нам је жао да трошимо време на бескорисне расправе. Треба размишљати о упокојенима, наравно да треба.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског: Наташа Јефтић

Извор

Тако ћемо на крају као производ добити неки збирни лик из дела Достојевског. То ће бити самоуверени просјак или озлојеђени богаљ. То ће бити грешник који не жели да се каје, али наоружан хришћанском реториком. Ако хоћете – Мармеладов, који ће гордо рећи: «Да, господо, пао сам. Ни ви нисте бољи, само што носите чистију одећу. Јесте. Ипак, изволите да ме волите онаквим какав јесам, и то ме волите искреније и самилосније. И нико од вас нема права да ме не воли, јер сам биће које дубоко пати.» И тако даље, и тако даље. Не. Треба другачије живети и размишљати. Ако си пао – устани. Ако те боли – трпи. И немој грех називати нормом, а болест – нужношћу. Милост и јесте управо милост, односно, незаслужена љубав, а не званично заслужена пензија. То говорим на тему палих, покајника, уморних и ових... како се зову? Сагорелих.

Нема никакве сумње у то да се човек умара. Такође, нема никакве сумње у то да човек може пасти и то тако да се ни не подигне. Али у то да треба благо да искривимо свест у правцу пада као неминовности, нисам баш сасвим сигуран. Смислили смо реч «сагоревање» и у ту категорију уврстили све одреда. Неко се три пута женио, неко се много оскрнавио, неко се једноставно уморио од служења и одлучио је да се преквалификује, као Остап, у председника кућног савета, а ми смо сву ову шаролику војску дезертера обележили добром речју «сагорели» и сложно их сажаљевамо. Нешто ту није у реду. У стара времена неки који су се вратили с фронта пружали су руку изговарајући сличне речи: «Горео сам у тенку. Дај ми рубљу за вотку!» Не дај Боже да видимо растрижене, који се поносе својим «сагоревањем у производњи». Веле: «Ја сам Богу служио и пренапрегао сам се. Сад сам испао из шеме, али морате да ме поштујете, пошто сам жртва.» А жртава има различитих. Ево, саплео је монахињу демон, па се удала. А сад живи у вечном страху и мисли – шта ће рећи Богу на Суду? Или, оборио је с ногу лукави сатана неког доброг игумана и навео га да изроди децу. А сад овај тихо и у стиду живи, и само Бог зна какве се молитве понекад откидају из његовог срца. То је једна ствар. Овде има места и за страх, и за сажаљење. Али ако таква монахиња и такав игуман подбочивши се кажу: «Па шта? Сагорели смо. Је ли вам јасно? Треба нас сажаљевти,» - а ми одговоримо: «Да-да. Жалимо вас. Јадни ви,» - то је некаква лаж и замена теза коју не желим да схватим.

Као прво, не треба никуда журити. Ни с постризима, ни с хиротонијама. Боље је да ожењен човек сања о монаштву него монах о женидби. Јер, хоће, рецимо, дете да постане монах (много лепо певају и црна одежда се тако мистично вијори у ходу). И узме неко и замонаши га на брзину. Онда постане јерођакон, затим – јеромонах, а после игуман. Све то брзо – за неколико година. Престало му је да сања само о томе да постане епископ, а има свега 25 година. И одједном младом човеку постане досадно, па га обузме јака жеља да се ожени. Ето ти једног сценарија сагоревања. Службе су му досадиле, романтика је испарила, природа тражи своје. А момчића једноставно није требало монашити и рукополоагати пре него што је достигао године канонске зрелости и искуства. И то је све. А таквих сценарија има много. Свуда ћете на наличју «сагоревања» наћи исхитреност, сировост, неутемељеност тежњи, сањарење. Временом се снови расејавају, буде се страсти, непријатељ напада и испоставља се да неутемељен човек који стоји на песку, а не на камену, није спреман да носи крст. Мислио је да људи у војнике иду како би марширали на паради у лепој униформи, а послан је у рат. И тако је побегао с фронта под изговором да је «сагорео». Да ли ћемо га осудити? Не, уздржаћемо се по заповести. Али хоћемо ли рећи да је то норма? Нипошто. То није норма, већ грех, који захтева покајање, а не извињавање.

Свих људи нам је жао, јер се не види код свакога рана у грудима која се пуши. Али је време да се сентименталне сузе на тему сагоревања обришу. Јеванђеље каже: ако си ставио руку на плуг – не окрећи се назад. Још каже: сећајте се Лотове жене. А и народна мудрост гласи: трипут мери – једном сеци. Добро размисли пре него што донесеш одлуку, а кад си је донео – одагнај сумње. Наступило је време служења, а не сумњи. Оснивач десантне војске генерал Маргелов (чика Васја, како га зову припадници десантних јединица) је рекао: «Ако си оборен с ногу – бори се на коленима. Ако не можеш да идеш – надири лежећи.» Зар Црква није достојна да од својих служитеља очекује исту овакву постојаност, верност и храброст? Реците припаднику десантних снага да постоји «сагоревање» и да зато може да баци оружје. Сами знате шта ће вам одговорити. Зар онда треба да бацамо духовно оружје? Добро, да бацимо – али да оправдавамо ђутуре све оне који су одбацили ово оружје? И зашто су га бацили? Због женских чари, зелених долара, ноћних фантазија и физичког умора. Чини ми се да је списак потпун.

О сагоревању постоји прича у речи Божијој. Прича о десет девојака. О оних пет које су остале без уља, којима је уље изгорело у светиљкама. И мудрима је изгорело (јер, шта уље иначе ради у светиљки ако не гори?). Али су мудре имале резерву и оне су доливши уља напуниле светиљке. А глупе нису имале резерву. Дакле (пазимо!): до сагоревања уља долази код свих без изузетка. Сви ризикују да изгубе ватру у светиљки вере – јер се уље мало-помало троши. Али, читава ствар је у томе да треба редовно доливати уље у светиљку и стварати и имати залихе. Сагоревање ће бити катастрофално и неповратно ако се не будемо бринули за резерве уља. То значи: чини добро у Христу, умножавај молитве, сакупљај резерве Светог Духа данас – у данима изобиља вере. Касније ће неизбежно наступити дани оскудице, дани немаштине и тешких искушења. Тада ће преживети они који имају резерве. Један од отаца је рекао: «Умножавај молитве кад се сећаш Господа како би се Он, кад Га заборавиш, сетио тебе.» Данас живимо због добра које смо учинили јуче. И ако јуче нисмо учинили ништа ради Христа, данас се осећамо сиромашно, а сутра – сагорело. И онај ко се не побрине благовремено да се обогати плодовима Духа, видеће како догоревају последње капи његове вере. Затим ће светиљка почети да се дими, блеснуће и угасиће се. А човек ће се окренути од капије Јерусалима и кренуће потиштено за Јерихон. Тако се остварује реч: ономе ко има биће дато, а ономе ко нема биће одузето и оно што мисли да има.

Нема ни злурадости, ни осуђивања оних који су пали. Постоји само страх и сажаљење. Али све већи отпор изазива брбљање о сагоревању. Стиче се утисак да ово брбљање не потиче од љубави, него од лукавства. Набављајте залихе уља, вољени, и нека гори јелеј, нека се не угасе светиљке мудрих девојака.

http://www.pravoslavie.ru/srpska/75644.htm

ОДГОВОР: А..., то је детињаста бесмислица. Такође је и хула против Светог Причешћа, које је чудесна и духовна твар. Свето Причешће се тренутно прима у тело и у духовном и телесном смислу. Немогуће је да одмах доспе у крвоток. Тако нешто не бива ни са чим што једемо. Још је наивније мислити се било шта што прогутамо одмах може избацити из тела. То се не дешава чак ни са водом. Штавише, крв која истиче током менструације не подразумева да се крвоток отвара да крв истиче непосредно из вена. Неко би морао мало да проучи физиологију. То је невероватна бесмислица, попут оних које поткопавају веру и у умове људи сеју сумње о Хришћанству.

Против оваквих ствари се треба борити и одупирати им се. У току менструације просечна запремина менструалне течности је мања од три кашике. У њој је садржана стара крв (око пола те количине). Тамне је боје и не долази непосредно из вена. Ове забране су засноване на старинским празноверјима понављаних од стране фанатика, психички нестабилних монаха, нездравих клирика који желе да то празноверје (сујеверја) искористе не би ли манипулисали народом, или оних који боље познају ствари али су незаинтересовани или једноставно уплашени да проговоре о томе. То је срамно стање, без оправдања.

Превод: Поуке.орг

Извор: Фејсбук профил Владике Лазара (Пухала)

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/14/11/05.12.14_-_rec_pastira_-_monah_arsenije_jovanovic_-_pricesce_-_0.58.51.mp3

Извор: Радио Слово љубве

Одабрана предавања, духовни разговори и беседе Јеромонаха Рафаила (Бољевића) настојатеља манастира Подмаине: https://www.pouke.org/forum/topic/6642-%D0%BE%D1%82%D0%B0%D1%86-%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B0%D0%B8%D0%BB%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0/.

Епска традиција и народно предање руског народа, као једног од највећих својих јунака помиње Иљу Муромеца, који се уз Добрињу Никитича и Аљошу Поповича, сматра највећим и најхрабријим руским средњевековним витезом, а њих тројица представљају три хероја-Три богатира из богатог наслеђа руске епске књижевности...

У преко 50 народних прича и песама, проповеда се о чудима и јуначким делима која је Иља чинио. О његовом детињству и болести након које је остао непокретан. И о чудесној посети тројице ходочасника (Исуса са двојицом апостола), који су подигли Иљу са постеље у његовој 33-ћој години и даривали му надљудску снагу, након чега он одлази у Кијев и ставља се на располагање Светом кнезу Владимиру, оцу хришћанске Русије. У служби Великог кнеза, Иља се истиче својом борбом против идолопоклоника, те заштитом граница Кијевске Русије од упада татарских и осталих номадских племена, те "Златне хорде", спремних да униште младу хришћанску нацију. Поред тих обавеза, Иља се успут обрачуна и са понеким змајем и осталим митским чудовиштима, а од једног таквог (чудовишта) је спасао и византисјког цара Константина... Значи, овај славни руски витез је био способан за све

Када се епско наслеђе "очисти" од мита. Када се разне предаје (јер Иља Муромец није познат само у меморији Руског народа, него га као јунака помињу и Германи, Финци,...) анализирају, а временски период смести у један реалан и прихватљив оквир, добијамо приповест, заправо кратко житије монаха Кијево-Печерског манастира. над чијим су се моштима дешавала многа чуда, након чега га је РПЦ 1643. године и канонизовала.

Занимљиво је да је због велике популарности коју је Иља Муромец, додуше не као светитељ, уживао у СССР-у, негде пред распад те творевине, концем 80-их, приређена стручна медицинска експертиза његових нетрулежних моштију, која је само потврдила оно што каже његово кратко житије и понешто епско предање... Тако се дошло до закључка да је светитељ био веома висок (каквим се и представља у еповима), те да је имао повреду кичме која му је готово онемогућавала кретање (непокретност из епа). Али низ рана од оружја указује да је био покретан и потврђује заправо његово чудесно исцељење са 33 године. Поред те повреде, установљено је још низ повреда, што говори у прилог оном што се из манастирских хагиографија зна, а то је да се витез много истакао храброшћу, али је и настрадао током династичких и борби против идолопоклоника у кијевској Русији, као и у борбама против Татара, те да се након тога повукао у манастир да вида ране и ту се замонашио и уснуо у Господу са 45 лета.

Овакав животопис, био он заснован на наслеђу народних сказки о епском јунаку, или пак утврђен на житију светог ратника и борца за заштиту хришћанске вере, свакако је својом величином био инспирација многима. На десетине и стотине уметничких дела је настало у Царској Русији, потом у Совјетском Савезу и данас у Руској Федерацији. Слике, илустрације, гравире, споменици, приче и романи, позоришне представе, опере, симфоније, дела за црквене и "грађанске" хорове, филмови, анимирани филмови, видео-игре, фрегате, ледоломци, оклопна возила, оклопни возови, тенкови, пароброди, организације и установе, удружења, географски топоними... и... два авиона...

Када је легендарни Игор Сикорски, без којег данас не би било могуће ваздухопловство каквим га познајемо, а нарочито хеликоптери, почео да пројектује ову летелицу, није ни слутио вероватно да ће са њоме ући у историју и потигнути низ светских рекорда.

Стваралачки дух овог пионира светске авијације и вероватно највећег конструктора којег су Русија и Америка имале (а човек имао и пољске крви ), није могао да се помири са неким аеродинамичким прорачунима тадашњих његових колега из Британије, који су тврдили да је авијација обзиром на технологију, достигла свој максимум у тој својој првој деценији од првог лета браће Рајт. Сикорском то заправо није било логично и он почиње израду "Руског витеза" четворомоторног авиона, за то време оријашких димензија, на основу којег репројекта, крајем децембра 1913. године, компанија "Руско-Балтички железнички Завод" из Санкт Петерсбурга, обавља први успешан лет и започиње производњу првог серијског путничког четворомоторног авиона на свету. Фабричко име летелице је било Сикорски С-22, али га је Игор, због димензија летелице и њених могућности, без дилеме назвао Иља Муромец.

За оно време, био је то заиста авион "епских" димензија... Дужине 20 метара, са размахом крила од 30 метара. Имао је 7 чланова посаде, и по први пут, одвојен путнички део од кабине посаде. А тај путнички део је био салонског типа са удобним седиштима за 16 путника, салоном, спаваћом собом и купатилом и клозетом . Имао је и осветљење кабине и грејање, а сам Сикорски је управљајући њиме постигао низ светских рекорда за то доба. На висину од 2000 метара, изнео је 1300 килограма. Пут од Санкт Петерсбурга до Кијева је превалио за непуних 14 сати, превозећи 16 путника и са само једним слетањем...

И таман када се јавило интересовање и ван граница Руске Царевине за набавком овог "чудовишта", започео је Први светски рат. Али је Сикорски имао већ спремљен "одговор" и уз мање измене од првобитне путничке верзије, направио тешког бомбардера, који је ус војим последњим верзијама, поред неколико митраљеских тачака (8), могао да понесе и 1500 килограма бомби.

И овде су Сикорски као творац летелице и "Иља Муромец" као његово чедо, били први на свету. Прво због количине убојних средстава, затим, са њиме су Руси први пут извели групна бомбардовања немачких положаја, као и појединачне атаке на групе ловаца, што је допринело развоју тактике употребе бомбардера. Такође, са њиме су први у свету, извели ноћно бомбардовање, што је од тада, па до данас, једна од најнепријатнијих ратних пошасти... Укупно је произведено 73 авиона овог типа, а Руси су током Прве војне изгубили у борбеним дејствима само један авион. Коришћен је 400 пута и на непријатеља је истоварио 65 тона бомби.

Након Првог светског рата, престало се са поризводњом и ремонтима летелица, тако да је већина њих због истека ресурса мотора, "бачена" у старо гвожће. Неколико њих су коришћени за цивилни превоз, два комада у армијским школама за обуку бомбардера и опет неколико комада у рату против Врангела, те против Пољака...

Друга летелица, заправо, други "свечев авион" (из наслова) је руски стратегијски бомбардер Тупољев Ту-160, који носи име "Иља Муромец"...

Крајем 60-их година, када су Амери почели да раде на стратешком бомбардеру Б-1, пред совјетске конструкторе је постављен захтев за израду надзвучног бомбардера, способног да у дубину непријатељске територије испоручи око 50 тона којекаквих бомби и ракета на даљину од 15-ак хиљада километара. Чак три конструкциона бироа су добила тај задатак, али су током година развоја, само инжињери и техничари из Тупољева испуњавали захтеване норме. Како год, 18. децембра 1981. године-„звезда је рођена“.

Ово четворомоторно „чудовиште“ са променљивом геометријом крила, што му омогућава високу анвелопу перформанси при свим режимима лета је према неким прорачунима, спрам корисне носивости и своје економичности и „најкориснији“ авион на свету. Иначе мотори који су уграђени на њега Кузњецов НК-32 су најјачи авионски мотори икада инсталирани на неки серијски авион.

Наоружавање два пука из совјетске ере је започело крајем 80-их, али је распад СССР-а прекинуо даљу производњу, која је прво Јељциновим, а након тога и Путиновим указом настављена. Иначе, до распада је произведено 35 комада. Пошто је један пук био у Украјини у бази Прилуки, а други у Енгелсу у Русији, након слома СССР-а, у Украјини се затекло 19 летелица овог типа. Према споразуму, нуклеарни пројектили су враћени РФ још почетком 90-их, али су Украјинци током читавог периода последње деценије 20-ог столећа гајили наду да ће моћи да експлоатишу ову летелицу, зашта реално немају потребе. Вероватније је да су то време „дали“ Америма, да се ови мало боље упознају са овим руским „чудом“. Но, тамо 1999-те године, 10 авиона уништавају, један комплетирају за свој Музеј ваздухопловства, док 8 комада враћају Русима, заједно са неколико номера Ту-95, чиме се отписује део дуга за гас...

Тренутно је на располагању руском РВ 16 летелица овог типа. Оно што треба нагласити од летних перформанси је да авион има максималну брзину 2,3 М. Да је максимална носивост нуклеарног и конвенционалног наоружања 45 тона. Да је тактички радијус 6500 километара, који се са допуњавањем горивом у ваздуху „пење“ и на дупло па и три пута веће вредности (зависи од замора четворочлане посаде). Како год, при крстарећој брзини, блиској брзини звука са пуним резервоарима може у ваздуху да проведе 15 сати.

Чест је „гост“ на страницама светских медија, када мало-помало надлети територију САД и Канаде. Северна и Централна Европа су већ опште место. Обзиром на своју брзину и могућност ниског и прикривеног лета, без обзира што није „стелтан“, веома лако и неопажено би могао да се довуче до Њујорка нпр., а то је оно што Амере највише „сврби“. Иначе, свих 16 авиона тренутно базирају у склопу 22. Гардијске бомбардерске дивизије у бази Енгелс код Саратова. Одатле могу бити размештени и у базе на крајњем северу или пак истоку земље, с` тим што су Руси постигли договоре са Кубом, Алжиром и Венецуелом о базирању авиона-танкера који служе за подршку свакдневним крстарећим летовима од Русије до Америке и назад. А за крајњу сврху и тотално запетљавање односа, постигнут је договор са Венецуелом о пребазирању одређеног броја ових летелица у базу Либертадорес у Каракасу. Са том статешком базом, те новом модификацијом на моторима (која је још у раној фази испитивања, али је већ постигнуто то да је са једним пуњењем авион био у ваздуху више од 24 сата), и већ пословично широким спектром арсенала најразличитијих крстарећих бомби и ракета свакојаког пуњења, Амери заиста имају разлога да се чешкају по глави.

Ово су иначе и прве летелице у РВ РФ, које су крштене и носе имена по руским херојима из свих историјских периода, спортистима, заслужним летачима, а један носи име и по Преподобном Илији Печерском-Иљи Муромецу.

Извор: https://www.pouke.org/forum/topic/37043-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%86-%D0%B8-%D1%9A%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B8/

Чувши ове речи не само телесним ушима него и ушима срца, Матеј устаде одмах, и оставивши све пође за Христом. У радости својој Матеј приреди Господу код куће своје велику част. Господ благи не одби позив и уђе у дом Матејев. Дођоше к Матеју и многи суседи његови, и пријатељи, и познаници, – све сами цариници и грешници -, и сеђаху за трпезом заједно са Господом Исусом. А беху тамо и неки од књижевника[5] и фарисеја.[6] Видевши да се Господ не гнуша цариника и грешника, Hero седи заједно с њима за трпезом, они роптаху и говораху ученицима Његовим: Зашто учитељ ваш с цариницима и грешницима једе и пије? – А Господ чувши такве речи њихове рече им: He требају здрави лекара него болесни. Ја нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на покајање.[7]

Од тога времена Матеј остави све и сва, пође за Господом Христом, и као верни ученик више се не одвајаше од Њега. Уcкоро затим он се удостоји да буде увршћен у Дванаесторицу апостола.[8] Заједно са другим ученицима Матеј праћаше Господа на Његовим путовањима по Галилеји и Јудеји, слушајући Његово Божанско учење, гледајући Његова безбројна чудеса, a понекад и учествујући у њима. Наоружан од Господа чудотворном божанском силом, он са осталим апостолима хођаше к изгубљеним овцама дома Израиљева, проповедајући им Еванђеље Царства Божјег, исцељујући болесне, изгонећи ђаволе, чистећи губаве, васкрсавајући мртве. Он беше очевидац и сведок: и Спаситељевог живота, и Спаситељеве крсне смрти, и Спаситељевог васкрсења, и Спаситељевог вазнесења на небо.

После силаска Светога Духа на апостоле, свети Матеј спочетка остаде у Палестини, заједно са другим апостолима проповедајући Еванђеље у Јерусалиму и његовој околини. Али наступи време када се апостолима ваљало разићи из Јерусалима по разним народима, ради обраћења њиховог вери Христовој. Пред одлазак светог Матеја из Јерусалима, јерусалимски хришћани из Јевреја молише га да им остави писмено изложена дела и учење Господа Христа. Овој молби се придружише и остали апостоли који се у то време налажаху у Јерусалиму. И свети Матеј, одазивајући се овој општој жељи, написа Еванђеље осам година по Вазнесењу Христовом.[9]

Отпутовавши из Јерусалима, свети апостол Матеј проповедаше Еванђеље у многим земљама. Благовестећи Христа он пропутова Македонију, Сирију, Персију, Парћију и Мидију, и сву Етиопију с краја – накрај, на коју му паде коцка, и просвети је светлошћу познања светог Еванђеља.[10] Вођен Духом Светим он напослетку дође у земљу људождера, к народу црнокожном и звероподобном, и уђе у њихов град, зван Мирмени. Ту он, обративши неколико душа ка Господу, постави им за епископа свога сапутника Платона, и сагради им малу цркву. Сам пак узиђе на тамошњу оближњу гору, и борављаше на њој у посту, молећи се усрдно Богу да Господ обрати тај незнабожни народ. И јави My се Господ у облику прекрасног младића са жезлом у десној руци, назва му Бога, и дајући му тај жезал нареди му да сиђе са горе и пободе жезал близу врата цркве коју је он саградио. Притом му Господ говораше: Овај жезал ће мојом силом пустити корење, израсти у високо дрво, и то дрво ће донети изобилан род, који ће величином и сладошћу превазилазити свеколико друго воће а из корена његова избиће извор воде чисте. Који год се од људождера измије у тој води, добиће лепоту лица; и који год окуси од тог плода, одбациће зверску нарав и постаће добар и кротак човек.

Примивши жезал из руке Господње, Матеј сиђе са горе, и пође у град да изврши што му би наређено. Кнез пак тога града Фулвијан имађаше жену и сина који обоје беху ђавоимани. Сусревши апостола на путу, они викаху на њега дивљим и покварењачким гласовима, да би га уплашили. И говораху: Ко те посла овамо са тим жезлом на погибао нашу? – Апостол запрети дусима нечистим и изагна их; а исцељени се поклонише апостолу и кротко иђаху за њим. Сазнавши за његов долазак, епископ Платон га срете са клиром, и ушавши у град, и приближивши се к цркви, учини како му би наређено: пободе у земљу жезал дат му од Господа, – и тог часа, на очиглед свију, жезал постаде велико дрво, пусти из себе гране пуне лишћа, и појави се на њему прекрасан род, крупан и сладак, и изби из корена извор воде. Сви који то гледаху дивљаху се; сав град се слеже на такво чудо, и јеђаху слатки род са тога дрвета, и пијаху чисту воду. А свети апостол Матеј, стојећи на узвишици, проповедаше скупљеним људима реч Божју на њиховом језику; и одмах сви повероваше у Господа, и крсти их свети апостол у чудотворном извору оном. Најпре он крсти исцељену од духа злог кнежеву жену са сином њеним, па онда сав народ који верова у Христа. И сви крстивши се људождери, по речи Господњој, излажаху из воде прекрасни лицем и бели. И добијаху они не само телесну но и душевну белину и красоту, скидајући старог човека и облачећи се у новог човека – Христа.

Дознавши шта се догодило, кнез се најпре обрадова исцељењу своје супруге и сина. Али затим, хушкан од ђавола, он се разгњеви на апостола зато што сав народ хрли к њему остављајући богове своје, и намисли да га погуби. Међутим, апостолу се те ноћи јави Спаситељ налажући му да буде неустрашив и обећавајући да ће бити с њим у невољи која наилази. Када свану и апостол у цркви са вернима појаше хвалу Богу, кнез посла четири човека да га ухвате. Но када војници дођоше до храма Господњег, њих тог часа обави тама, и ови једва успеше да се врате натраг. Упитани, зашто не доведоше Матеја, они одговорише: Ми га чусмо где говори, али га не могосмо видети и ухватити. – To још више разјари кнеза Фулвијана и он посла велики број војника са оружјем, наредивши им да силом доведу Матеја; а ако се ко буде успротивио и штитио Матеја, таквога убити. Али, и ови се војници вратише без ичега. Јер када се приближише храму, небеска светлост обасја апостола, и војници, не будући. у стању гледати на њега, страховито се уплашише, побацаше оружје, па побегоше и испричаше кнезу шта им се догоди. Ужасно разјарен и бесан, кнез пође са свеколиким мноштвом слугу својих, желећи да сам ухвати апостола. Но кад се приближи апостолу он изненада ослепи, и искаше да га ко води. И тада поче он молити апостола да му опрости грех и да му просвети ослепљене очи. Апостол, сатворивши крсни знак на кнежеве очи, дарова му прогледање. Кнез прогледа, но само телесним очима а не и душевним, јер га злоћа беше ослепила, и тако велико чудо он приписиваше не Божјој сили већ враџбинама. И он, узевши апостола за руку, поведе га к своме дворцу, као да хоће да му укаже поштовање, a y срцу свом већ беше одлучио да апостола Господња спали у огњу као мађионичара. Но апостол, провидећи тајне срца његова и злу намеру његову, изобличи кнеза, говорећи: Мучитељу умиљати, зашто не приводиш крају оно што си намислио о мени? Чини што ти Сатана метну у срце, а ја сам, као што видиш, готов да све претрпим за Бога мог.

Тада кнез нареди војницима да светог Матеја дохвате и распростру на земљи полеђушке, па да му руке и ноге чврсто прикују клинцима за земљу. Када то би учињено, слуге онда, по мучитељевом наређењу, накупише много сувог грања и прућа, донеше смоле и сумпора, па све то метнуше на светог Матеја и запалише. Но кад се огањ разгоре у велику ватру, и сви мишљаху да је апостол Христов већ изгорео, огањ се изненада охлади и пламен се у росу претвори, и свети Матеј се појави жив и неповређен славећи Бога. Видевши то, сав се народ препаде од толиког чуда и узнесе хвалу апостоловом Богу. Међутим кнез се још више разјари. He хотећи да призна да је Божија сила Христовог проповедника сачувала живот и неповређеног од огња, он безаконички оптуживаше праведника називајући га врачаром. И говораше: Матеј враџбинама угаси огањ и остаде у њему жив.

Затим кнез нареди да се донесе још више дрва, грања и прућа, наслаже на Матеја, запали и одозго залива смолом. А нареди он те донеше и дванаест златних богова његових, поређа их око огња, и призиваше их у помоћ да они силом својом учине да се Матеј не избави од пламена него да се претвори у пепео. Међутим апостол се и у пламену мољаше Господу, да покаже непобедиву силу Своју, обелодани немоћ богова незнабожачких, и посрами оне који се уздају у њих. И изненада се пламен огњени са страховитом тутњавом устреми на златне идоле, и они се истопише од огња као восак, и многи неверни који стајаху унаоколо бише опаљени; а из растопљених идола изиђе пламен у облику змије и стаде вијати кнеза тако да он не Moraine побећи и опасност избећи док са смиреном молбом не завапи ка апостолу да га избави од погибије. Апостол запрети огњу, и пламен се одмах угаси и обличје огњене змије ишчезе. И кнез хтеде да с чешћу изведе из огња светог апостола, али он, сатворивши молитву, предаде свету душу своју у руке Господу.[11] Тада кнез нареди да се донесе златан одар и на њему положи чесно апостолово тело неповређено од огња, и обукавши га у скупоцене одежде, узе на рамена са својим велможама и унесе у свој дворац. Но он још не имађаше савршену веру, зато и нареди да се изради железни сандук, у њега положи тело светог апостола, сандук са свих страна потпуно залеми оловом, па баци у море, Притом рече својим великашима: Ако Онај који је Матеја сачувао у огњу читавим, сачува њега и у води непотонљивим, онда је Он ваистину Једини Бог, и ми ћемо се клањати Њему, оставивши све богове наше који не узмогоше избавити себе од сагорења у огњу.

Пошто железни сандук са чесним моштима би бачен у Mope, свети апостол се ноћу јави епископу Платону, говорећи: „Сутра отиди на морску обалу с источне стране кнежевог дворца, и тамо узми моје мошти које су изнесене на копно“.

Када свану, епископ праћен мноштвом верних отиде на указано место и нађе железни сандук са моштима светог апостола Матеја, као што му би у виђењу речено. А кнез, сазнавши за то, оде тамо и сам са својим великашима, и овога пута истински поверова у Господа нашег Исуса Христа, и громогласно исповеди да је Он Једини Истинити Бог, који слугу Свога Матеја сачува неповређеним како за живота у огњу тако и у води после смрти. И припадајући к сандуку са моштима светог апостола, мољаше од светог апостола опроштај за грехе своје које учини према њему, и свесрдно жељаше да се крсти. Епископ Платон, видећи кнежеву веру и усрдно мољење, огласи га, и научивши га светој вери, крсти га. Но када му при крштењу метну руку своју на главу и хтеде му наденути име, дође глас с неба који говораше: „Надени му име не Фулвијан већ Матеј“.

Добивши на тај начин при крштењу апостолово име, кнез се потруди да буде подражавалац и апостолових дела: он убрзо своју кнежевску власт предаде другоме, одрече се сујете света, предаде се молитви у цркви Божјој, и би удостојен презвитерског чина од стране епископа Платона. А кад након три године епископ умре, јави се презвитеру Матеју, бившем кнезу, свети апостол Матеј и усаветова га да прими епископски престо после блаженога Платона. Примивши епископство, Матеј се изврсно потруди у проповедању Благовести Христове, и одвративши многе од идолопоклонства приведе их к Богу. Затим, после дугог богоугодног живота, он и сам отиде к Богу, и предстојећи са светим евангелистом Матејем престолу Божју, моли за нас Господа, да и ми будемо наследници вечног Царства Божијег. Амин.

Тонски прилог Радија Светигора

Првобитно није било неке посебне припреме за Причешће, нити је пост сматран за једно од средстава припреме за њега. За Причешће се припремало целокупним животом, држањем свих Божијих заповести и чувањем од сваког греха.

Светом Причешћу многи приступају редовно, али без озбиљног старања да за Њега буду што достојнији. Други, пак, почињу свој редован прилазак Св. Чаши да одлажу, са изговором да желе да се што боље припреме. Али борбу за очишћење своје душе нису водили стално, него повремено, само неколико дана пре Причешћа. Но, и то им је падало тешко, па су све чешће одлагали припрему и само причешћивање, док нису спали на то да се причешћују само четири пута годишње или још ређе.

Због тога је, по речима Св. Јована Златоуста, и установила 40-дневни пост пред Васкрс: „Приметивши штету која долази од немарног поступања, Оцу одредише 40 дана… да бисмо сви ми, очистивши се пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, тако приступили Св. Причешћу чисте савести, колико је то могуће“.

Но од свих средстава, чишћење душе за овај најприснији сусрет и за сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: „Јеси ли постио?“ и кад чују потврдан одговор, рећи ће: „Приступи!“ Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то – да ли овај зна чему приступа и зашто, и то – зна ли Символ вере и основне молитве, и да ли су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да ли су са неким у завади, и да ли можда нису блудници; а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи какве амајлије, или да можда не врши побачај… А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање Светог Писма и богомислију онога ко жели да се причести, и да не говоримо.

Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања Св. Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста, и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се чувати сваке крајности и једностраности.

Извор: Блог о. Дејана Трипковића

Како да га сретнеш, ако љубављу не испуниш душу своју и не украсиш? Како да га сретнеш, ако молитвом душу своју не опајаш, не ометеш, не очистиш, не узнесеш? Како да га сретнеш, ако душу своју не испуниш еванђељским врлинама?

Свети Јустин Ћелијски

http://knjige-manastir-prevlaka.weebly.com/1045107610801094108011121072-105510861076107410801075/11

Одговор:

Хвала вам на питању и поверењу. Најбољи лек за сваки грех јесте покајање, и то покајање не само као свест о томе да смо погрешили, већ и промена нашег живота, тако да радимо супротно од онога што смо раније чинили у греху. Ако успемо у томе, то је најбољи показатељ да је тај грех изгубио силу у нашој души и да смо га се ослободили. Грех је неприродно кретање човекових богомданих природних енергија и у нашу душу уноси поремећај који доводи до развоја страсти, као једног континуираног неприродног стања, односно

живота у греху. Страсти постају наша друга природа и човек их се тешко ослобађа уколико се оне укорене, слично као што се човек тешко ослобађа од зависности од наркотика или алкохола.

Бог не суди на начин како то чинимо ми људи, јер да је тако, ко би се спасао. Често смо веома сурови једни према другима и понајчешће осуђујемо код других управо сопствене слабости које видимо у њима (а не желимо да их видимо код себе). То је врло карактеристично за палу људску природу. Божији суд није јуридички процес. Вечни живот ћемо задобити ако Бог Отац у нама препозна икону свога јединороднога Сина. Ми смо створени по лику (икони) Божијој, али и по подобију, што значи да морамо да сопственим кретањем наше воље слободно прихватимо љубав Божију. Сваки грех окрњује ту икону Божију у нама и што више пониремо у грех, обликујемо се на слику и прилику палога анђела, ђавола, који би желео да прествори Божију творевину по својој вољи. У томе је опасност греха. Зато сваки грех води у смрт, а при том мислимо на вечну смрт као вечну одвојеност од Бога, тачније вечну неспособност да осетимо радост заједнице у Богу.

Грех није неки моралистички прекршај који Бог хоће или неће опростити, па га морамо умољавати. То је веома упрошћени антропоморфизам. Молитва је важна не зато што Бог не зна шта нама треба па му стално морамо говорити, већ да бисмо кроз молитву васпоставили изгубљену личну комуникацију са Богом. Опроштај Божији је заправо благодат Божија која улази у наше срце и очишћава нас од наших духовних болести али само ако ми отворимо срце за Бога. Да бисмо, пак, отворили срце морамо да променимо свој начин живота. Отварање срца за Бога није интелектуални процес, већ мора да буде праћен подвигом, дакле променом начина живота, начина размишљања (преумљењем, metanoia) и пре свега удаљавањем од греха који чинимо и свих околности које нас наводе на тај грех. Када пројавимо своју природну вољу кроз одступање од греха и исповедимо смирено свој грех свештенику како бисмо његовим молитвама добили Божију помоћ за покајање и коначно, причестимо се са чврстом вером Светим тајнама, наше срце ће се отворити за Божију благодат и Бог ће нас ослободити од силе тог греха. И после тога у нама остаје рана од греха и повратак на стари начин живота поново ће активирати склоност ка том греху. Зато је важно да разумемо да покајање није краткотрајан, статичан, процес, већ једна целовита и динамичка промена наше личности и начина живота. С временом, када оставимо грешни начин живота у нама се развија већа слобода пред Господом и јача духовна свест о васпостављеној заједници са Богом и постајемо у потпуности сигурни да је отров греха изашао из наше душе. Ако, пак, и даље живимо у греху који нас одваја од заједнице са Богом и живимо без покајања, без промене начина живота, веома је опасно да приступамо Светим Тајнама јер Господу не прилазимо искрено, него магијски и лицемерно. Свете Тајне не делују магијски, по неком аутоматизму, већ једино у сарадњи са нашом вером и вољом. У духовном животу све је у домену слободе и код Бога нема присиле. Чак је и негативно кретање воље израз наше слободе иако се она манифестује неприродно и води нас у домен вечне смрти.

Велики проблем је у томе што данас многи људи проблем греха, покајања и опроштаја грехова гледају јуридички и не разумеју да је реч о процесу духовне психотерапије. Неки људи испосвест доживљавају као магијски чин и мисле ако кажу шта су погрешили да аутоматски све нестаје. У православној светој тајни исповести нема речи којима свештеник "опрашта грехе" (у римоктоличким служабницима постоје речи - ego te absolvo a peccatis tuis...ја те ослобађам од твојих грехова...), што исповест своди на својеврстан магијски чин. Свештеник је у православном предању само сведок који пред Богом заједно са покајником узноси молитве да би Господ својом благодаћу исцелио нашу душу. Да ли ће нам грех бити "опроштен" или "задржан" зависи пре свега од нас самих и колико смо спремни да променимо свој живот и отворимо срце за божанску благодат коју Бог даје свима који желе духовног оздрављења и вечног живота. При том не смемо да заборавимо да је мерило покајања увек однос према другим људима. Сваки грех је заправо грех према другоме, јер нас онеспособљава да у другоме видимо свог вечног сабрата и носиоца исте људске природе коју сви ми људи имамо. Грех индивидуализује човека, окреће га себи, грех чини да у другом видимо непријатеља и супарника и, коначно, грех затвара срце за заједницу са Богом.

Коначан учинак греха јесте губитак свести о Богу, што се истовремено манифестује и губитком осећаја за ближњега (односно, други нам је важан само из перспективе нашег ја, тј. колико нам је потребан или користан). Живот у греху је зато неприродан начин постојања који дезинтегрише човекову личност и ствара један деформисан осећај слободе (слободан сам ако могу да радим све што хоћу без икаквих правила). У заједници са Богом моја слобода престаје тамо где почиње бол и патња другога. То је веома важно да увек имамо на уму.

Покајање враћа човека у његово богомдано и природно стање које нам је показао сам Господ Исус Христос, који је примио палу и изранављену људску природу, али сам није учинио греха. Зато је циљ покајања охристовљење, а једино у Христу и са Христом имамо приступа Богу Оцу благодатним дејством Духа Светога. То је циљ нашег постојања. На други део вашег питања, да ли спознаја духовних и научних истина долази искључиво с благодаћу Божијом, већ сам одговорио у претходном одговору. Ми можемо да рационално научимо јако много о Богу и нашој вери, али без благодатног дејства Духа Светога то знање је стерилно и остаје на нивоу интелекта. Оно не мења ни нашу душу, нити делује на друге око нас јер човек који поседује само такво знање нема силе Божије у себи. Зато је важно да поред учења и читања о основним истинама наше вере улажемо велики напор да задобијемо оно знање о коме нам говори Св. Марија Египћанка у свом чудесном житију које је написао св. Патријарх Софроније (прочитајте га, предивно је и најлепше житије о покајању http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih0401.htm)

Ево пасуса у коме Марија објашњава како се научила светим књигама и псалмима у пустињи:

"А кад Зосима чу како се она позива на Мојсија и на пророке и на псалме, он је упита: Где си се, госпођо, учила псалмима и другим Књигама? А она, осмехујући се, одговори: Веруј, човече, од како пређох Јордан, ја не видех другог човека осим твога лица данас. А не видех ни звера, нити коју другу животињу- Књигама се никад нисам учила, нити чула другог где чита или пева, него реч Божја жива и делатна учи човека знању." (Житије преподобне Марије Египћанке, Житија светих, 1 април)

Извор: Поуке.орг

Светог Јована Црква је назвала Златоустим због изузетног беседничког дара и чињенице да је протумачио цело Свето Писмо као нико пре и нико после њега. Када читамо његове беседе и тумачења не можемо се отети утиску да је свака реченица дубоко надахнута Духом Светим. Једино је тако могуће објаснити решења која је он налазио за тешко разумљиве ствари или, пак, за места Светог Писма која нам споља делују контрадикторно. Златоусти је то тако лепо објаснио да су се сви каснији тумачи ослањали на њега. Можемо слободно рећи: ако би се којим случајем десило да нам је од тумачења Светог Писма до дана данашњег остало само оно што је Златоусти написао, било би сасвим довољно да имамо комплетан увид.

У црквеном предању је остала повест да је Златоусти био лично од Апостола Павла вођен приликом тумачења Светог Писма. И као што Апостол Павле није био међу сведоцима Христовог овоземаљског живота, али је откривењски лично од Христа био научен (Гал 1, 12) и због тога назван „устима Христовим“, тако и Златоусти није живео у времену и у близини Павловој, али је лично од Павла благодаћу Божијом добио помоћ приликом разумевања Светог Писма, и био назван „устима Павловим“.

Што се дара беседништва тиче, никада није било таквог беседника у Цркви. Колико год да је трајала његова беседа, народ ју је помно слушао. Није ту само реч о красноречивости – његова реч је имала посебну силу да сеже до највећих дубина бића и да попут сечива отклања све оно што је нечисто. Те беседе су имале енергију да верни народ покрећу на духовни живот, да га поправљају и надахњују на путу ка Христу.

У својим беседама Златоусти није штедео оне који су били противници Цркве. Тако је стекао доста непријатеља, а међу њима и саму царицу, на чију је наредбу и прогнан. Но управо је у прогонству просијао, изговоривши чувену реченицу која је врхунац његовог духовног стваралаштва: „Слава Богу за све!“. Јован је на тај начин показао како се треба односити према сваком искушењу: тако што ћемо дати славу Богу. И Господ коме је он дао славу је брзо и Сам

узвеличао свога незаборавног слугу – недуго после Златоустове смрти прославили су га не само верни народ, пријатељи и Црква уопште, већ су и потомци његових непријатеља морали да клекну пред његовим моштима и да замоле за опроштај греха својих предака.

Ми се сећамо овог Светитеља не само данас, већ сваке свете Литургије, будући да служимо литургијску форму коју је управо Свети Јован Златоусти уобличио од литургије Светог Василија Великог. Приликом Проскомидије, када издвајамо честице за различите чинове светих, посебну честицу издвајамо за овог Светитеља, што говори о части коју му Црква признаје. Јовановом личношћу је посебно био очаран наш Ава Јустин Ћелијски, који је написао дванаест

томова Житија Светих, али је међу свим тим Светитељима срцем највише био везан управо за Златоуста. Помолимо се Светом Јовану Златоустом, да се његовим молитвама и ми просветимо умом и срцем, те да свагда, и у добру и у злу, можемо рећи: „Слава Богу за све!“, амин.

Из књиге Празничне беседе (Бернар, 2014), презвитера Оливера Суботића

• Вера
  

|

Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије је недавно навршио 15 година архијерејске службе и плодног мисионарског рада на подручју поверене му епархије. Преносимо део интервјуa објављеног у новом броју Православног мисионара:

Преосвећени Владико, знамо да је смисао и циљ хришћанског живота задобијање Царства Небеског. То Царство, како каже сам Господ наш Исус Христос, налази се унутар нас. Можете ли нам објаснити смисао тих речи Господњих и како се до тог Божјег Царства у нама долази?

То је веома тешко питање. Боље рећи централно питање наше вере и живота. Шта је Царство Небеско? То исто питање је поставио Господ својим ученицима речима: Шта говоре људи ко сам ја? (Мк 8, 27). Царства Небеског нема изван Христа нити Христа ван Царства Небеског. То су синоними. Задобити Царство Небеско значи задобити самог Христа, који нам се у Цркви дарује кроз свете тајне и свете врлине, како је говорио Свети ава Јустин Ћелијски. Првенствено кроз свето крштење и свето причешће, али и кроз тајну крста, тј. свлачења са себе старога човека. Све нам је то потребно да би достигли Царство Небеско, које је унутра у нама (Лк 17, 21). Постоје до данас многе погрешне представе о Царству Небеском. У време Христово, Јевреји су Царство Небеско видели као земаљско Царство и Христа хтели да учине својим царем, али им је Он одговорио: Царство моје није од овога света (Јн 18, 36). Црква дакле не може бити поистовећена са овим светом тј. са државом, што је данас на жалост на Западу прихваћено. Са друге стране, за телесне људе Царство Небеско је јело и пиће (Јн 6, 55), јер такви људи живе само на земљи и не размишљају о вечности. Православна Црква мора и једнима и другима да посведочи своје искуство да је Царство Небеско „благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“, тј. Света Литургија и да је литургијско сабрање предукус (икона) Царства Небеског овде на земљи.

Живот већине литургијски активних православних хришћана се састоји из личне молитве, телесног поста и недељне посете храму. Да ли је то довољно да би се стекле потребне јеванђелске врлине или је неопходан додатни труд и подвиг?

Претходно смо рекли да нам је за Царство Небеско све потребно – и личне и саборне молитве и сви хришћански подвизи. Лично сматрам да је најважније постати црквено биће. То значи тежити да своју личност остваримо у Цркви, у заједници са Богом и светима. То је најважнији циљ којем човек може да стреми овде на земљи. Ако томе тежимо, временом ће нам све постати (постајати) јасно. Почећемо следити пут Светих Отаца, који су достигли меру раста пуноће Христове (Еф 4, 13). Човек живећи у Цркви постаје човек Божји, тако и један народ. Ми Срби непрестано се требамо враћати том светосавском – немањићком идеалу, јер једино тако идемо путем спасења. Експеримент са комунизмом скупо смо платили, а глобализам би нас могао коштати још више. Зато, држати се Православља, јер смо једино ту код куће која чува наш духовни идентитет.

Извор. СПЦ