С чиме да се сравни овај догађај, као бездан тајанствен, као земља тежак, као пакао језовит? Од милиона просведневних бивања у пространој васиони, које очи наше гледају и уши наше слушају, с којим бивањем да се упореди овај безимени злочин на Голготи? Да ли с јагњетом усред гладних вукова? Или са невиним младенцем у жвалама змијског цара? Или са мајком, окруженом сумасшедшим синовима и кћерима? Или са вештаком, упалом у машину, коју је он сам саздао, и мрцвареном на смрт точковима те машине? Да ли са Авељом, кога брат уби? Но то већи грешник уби мањег грешника, а овде је злочин над безгрешним. Да ли са Јосифом, кога браћа продадоше у Египат? Но то је грех према брату али не и према добротвору, а овде је грех према Добротвору. Да ли са праведним Јовом, чије тело претвори Сатана у гној, и смрад, и ручак црви? Но то се зли Сатана подиже против створења Божјег, а овде се створење подиже против Створитеља? Да ли са дивним Давидом, против кога диже буну син му Авесалом? Но ово је мала казна Божја за велики грех Давидов, а овде је Праведник, Праведник, највећи Праведник под највећим, највећим страдањем!

Милостиви Самарјанин, који је спасавао човечанство од разбојничких повреда, сам је пао у руке разбојника. Седам врсти разбојника окружили су Га. Првог разбојника представља Сатана, другог старешине и вође народа јеврејског, трећег Јуда, четвртог Пилат, петог Варава, шестог непокајани злочинац на крсту, и седмог покајани злочинац на крсту. Застанимо за час и расмотримо ову разбојничку дружину, усред које виси распет Син Божији, у крви и ранама. На прво место долази Сатана, највећи пакосник рода људског. Он је отац лажи и разбојник над разбојницима. Двојака су његова кушања, којима он куша род људски, да би га упропастио: он куша слашћу и куша муком. На почетку он је кушао Господа на Гори Искушења слашћу, влашћу и богатством, сада пак на крају, он Га куша муком. Када је био побеђен и посрамљен при првом кушању, он је оставио Господа и побегао до Њега. Но није Га оставио сасвим него само за неко време, Тако стоји написано у Јеванђељу: отиде од Њега за неко време (Лк. 4, 13). Ово неко време је истекло, и, ево, он се поново јавља. Сада му није било нужно, да се јавља откривено и видљиво; сада је он деловао кроз људе, кроз синове таме, који су од велике светлости Христове ослепили, и у слепилу своме предали се у руке Сатани и послужили као његово оруђе против Христа Господа. Но он је ту, близу сваког језика, који хули на Христа, на сваким устима, која пљују пречисто лице Његово, при свакој руци, која Га шиба и трновим венцем боде, у сваком срцу, које гори огњем зависти или мржње према Њему.

Други разбојник то су вође и старешине народа јеврејског, политичке, верске и интелектуалне вође тога народа. То су књижевници, фарисеји, садукеји и свештеници. На челу свију стоји цар Ирод. На разбојништво против Господа њих је покренула завист и страх, завист према моћнијем, умнијем и бољем од себе, и страх за свој положај, власт, част и богатство у случају, да сав народ стане уз Христа. Ништа не помаже, гле, свет иде за њим (Јов. 12, 19), вајкали су се они у својој немоћи, зависти и страху. У чему је пак њихово разбојништво према Господу? У томе што су Га без законског саслушања и суђења ухватили и убили. У Јеванђељу пише, да се главари свештенички и књижевници и старешине народне у двору Кајафином саветоваше како би Исуса из преваре ухватили и убили (Мат. 26, 34). Они се, дакле, нису саветовали, како да Га туже суду и како да Његове тобожње кривице изнесу пред суд, па да Му суд суди, него како ће Га ухватити и убити, и то преваром! Када је правдољубиви Никодим предлагао, да се Господ најпре од стране суда саслуша, те да се дозна шта чини, они су с негодовањем и подсмехом одбацили тај предлог (Јов. 7, 50-52).

Трећи разбојник је Јуда, вајни и жалосни апостол. Сатана је ушао у крв Христову из богомржње и човекомржње; старешине и вође народне ушле су у крв праведничку из зависти и страха; Јуда се пак придружио Сатани и народним старешинама из среброљубља. Његов злочин састојао се у томе, што је за прљавих тридесет сребрника издао свога Учитеља и Добротвора. Свој злочин он је сам признао пред тим истим старешинама, који су га и најмили за дело издаје. Ја сагреших, вели, што издадох крв праву. И бацивши сребрнике у цркви изиђе, и отиде те се обеси. (Мат. 27, 4-5). А и сама његова одвратна смрт сведочи против њега, јер стоји за њега написано овако: и обесивши се пуче по среди, и изасу се сва утроба његова (Дела Ап. 1, 18).

Четврти разбојник је Пилат, ћесарски намесник у Јерусалиму, и у тајанственом смислу представник паганског, незнабожачког света у осуди Богочовека. Колико је он презирао Јевреје, толико и Јевреји њега. У почетку он се никако није хтео мешати у суђење Христу. Узмите га ви и по закону својему судите му (Јов. 18, 31). Тако је рекао тужитељима Христовим. Потом је стао на страну Христову, и после извесног саслушања објавио Јеврејима: ја никакве кривице не налазим на њему (18, 38). Најзад, устрашен од претње: ако овога пустиш ниси пријатељ ћесару, Пилат пресуди да буде као што они ишту (Јов. 19, 12; Лк. 23, 24), и нареди да Христа шибају и разапну. Злочин Пилатов састоји се у томе, што је могао а није хтео заштитити праведника. Гле, сам је он рекао Господу: власт имам распети те, и власт имам пустити те (Јов. 19, 10). Овим признањем Пилат је за увек натоварио на себе одговорност за убиство Христа. Шта је навело Пилата на овај злочин, и шта га је гурнуло у дружину осталих разбојника? Слабодушност и страх, слабодушност у одбрани правде, и страх за свој положај и за милост ћесареву.

Пети разбојник био је Варава. Он је у то време лежао у тамници за буну и за крв (Лк. 23, 19). Због таквих недела он је и по јеврејском и по римском закону заслуживао смрт. Лично и свесно он се није ништа огрешио о Христа. Огрешили су се они, који су њега претпоставили Христу. Помоћу Вараве разбојника Пилат је мислио спасти Христа од смрти; Јевреји су пак помоћу невинога Христа спасли Вараву. Наиме: Пилат је ставио Јеврејима на гласање и слободан извор. Христа или Вараву; и слични су изабрали себи сличног. Бога или разбојника? И разбојници су гласали за разбојника!

Шести и седми разбојник били су они злочинци, који су на Голготи висили свак на своме крсту, један с десне а други с леве стране Христу, као што је видовити Исаија пророчански провидео и предсказао: и би метнут међу злочинце (53, 12). Један од тих разбојника и у смртним мукама изговарао је устима својим хуле а други молитве. Ево два човека у истоветном положају: обојица приковани на крст, обојица при растанку са овим светом не очекујући ништа више од овога света! Па како различни ипак! Ево утука свима онима, који вичу: ставите људе у исти материјалан положај, дајте им свима исту част и имање, па ће сви и духом бити исти! Један разбојник издишући руга се Сину Божјем: ако си ти Христос, помози себи и нама! А други се моли Господу: опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје (Лк. 23, 39-42)! Крсне муке једноме су убиле и тело и душу, а другоме су убиле тело и спасле душу. Крст Христов био је једноме на саблазан а другоме на спасење.

Такви су били разбојници око Христа. Но о благодати Божија! помози нам да пре него што осудимо оне разбојнике, који Господа љубави приковаше на крст, расмотримо свој сопствени живот и испитамо, да ли и ми не припадамо тој истој разбојничкој дружини. О кад би ми били бар као онај седми разбојник, који се на крсту покајао, и у муци телесној потражио и нашао спасења својој грешној души!

Ако неко дише мржњом према Богу и људима, тај је најближи друг Сатани и најоштрије оруђе његово.

Ако је неко испуњен завишћу према богоугодним људима и слугама Христовим, тај је разбојник и богоубица исто онако као Ирод, Ана и Кајафа, и остале вође и старешине народа јеврејског.

Ако је неко среброљубив, тај није далеко од богоиздајства, и његов најближи друг у разбојничкој дружини овога света јесте Јуда.

Ако је неко слабодушан у одбрани праведника и толико бојажљив за свој положај и своју угодност, да се чак сагласи и на убиство праведника, разбојник је он исто онако као и Пилат.

Прави ли неко буне и пролива ли људску крв, па неко други пострада место њега, било по каквој омашци суда или по неваљалству људи, он је разбојник онако исто као и Варава.

Хули ли неко на Бога целога свог живота, било делима било речима, и стоји ли богохулство на језику његовом чак и на самртном часу - ваистину, таквоме је духовни брат онај богохулни разбојник на крсту.

Благословен пак нека је онај, који допавши мука због својих грехова не хули ни на кога и не осуђује никога, него се сећа греха својих и вапије Богу за опроштај и спасење! Благословен нека је онај седми разбојник, који разумеде муке своје на крсту као заслужене муке за своје грехе, и разумеде муке невиног Спаситеља као незаслужне муке, за грехе других људи, те се покаја, испроси милост Божију, и обре се први у Рају вечног живота заједно са Спаситељем! Три откровења дођоше нам кроз њега: спасоносност покајања, ма и на самртном часу, спасоносност молитве к Богу, и брзина Божјег милосрђа. Диван пример остави он свима нама, који се ма каквим грехом упрљасмо, од Бога одвојисмо и у злочинце убројасмо. Сваки је грех злочин према Богу, и сваки ко ма и један једини грех учини, убраја се у разбојнике, то јест у слуге Сатане. Нека нико, дакле, у муци не ропће, да му мука не би била на погибао место на спасење. Него нека мрак муке осветљава размишљањем о својим гресима, кајањем и молитвом. Тако му само мука неће бити на погибао него на спасење.

А сада када смо видели све разбојнике око Христа Господа, застанимо за час и пред самим Господом, и посмотримо какав изгледа Он међу разбојницима. Пре свега обазримо се за час на врт Гетсимански, где уморни ученици спавају а Господ клечи на молитви и у борби - оче мој, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу него како ти. - Зној пак његов бијаше као капље крви које капаху на земљу. Нераздвојно је божанство Христово од Његовог човечанства, но пред нашим очима час се пројављује више једно час више друго. Посматрајући Га као слабачка младенца у пећини, ми видимо човека. Посматрајући Га у бекству за Египат, или у дугогодишњем ћутљивом раду у Назарету, опет ми видимо човека. Видећи Га жедна, и гладна, и уморна од путовања, ми гледамо човека. Но када Га посматрамо, како мртве васкрсава, хлеб умножава, бесомучне и прокажене исцељује, буру утишава, ветрове зауставља, по води ходи као по суху - тада заиста не видимо пред собом човека него Бога. У врту Гетсиманском ми Га видимо и као Бога и као човека. Као Бога - јер док три најбоља човека у свету, три прва апостола Његова, од умора спавају, дотле Он неуморно бди на молитви клечећи. Као Бога - јер ко је икад могао и смео ословити Бога са речима: Оче мој, осим Њега Јединога, који је као Син сазнавао Своју једнобитност са Богом Оцем? као Бога - јер ко би се од смртних људи усудио рећи, да ће се на његову реч слетети око њега дванест легиона ангела? Као Човека - јер, гле, као човек Он клечи у прашини земној; као човек зноји се од муке; као човек води борбу сам са собом; као човек ужасава се страдања и смрти; као човек моли, да Га мимоиђе горка чаша бола.

Ко може описати и измерити бол Христов оне страшне ноћи уочи Распећа? Бол душе и тела! Ако је на Крсту био већи бол телесни, овде је био већи бол душевни. Јер се каже, да Он беше у борењу. То је унутрашње, душевно борење; то је објашњавање са Оцем; то је тајанствено саветовање Човека са беспределном Божанском Тројицом о нечем, од чега зависи сав створени свет од почетка до краја. На једној страни преужасни бол човека, од кога се лије крвав зној у хладној ноћи, а на другој страни Божији план људског спасења. Ово двоје стајало је у борби. Ово двоје требало је да се измири. Човек је викао: ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова! Богочовек (Послушни Син) је додавао: али опет не како ја хоћу него како ти. А Бог је опредељивао, да се чаша мора испити. И кад се Човек измирио са опредељењем Бога, мир се поновно повратио души Његовој, онај никад невиђени мир на земљи, кога више није могло поколебати ни издајство, ни пљување, ни подсмевање, ни шамарање, ни трнов венац, ни лаж, ни клевета, ни неблагодарност, ни сав безумни урнебес унаоколо, па чак ни мука на Крсту. Господ Исус однео је главну победу над Сатаном у врту Гетсиманском, и то однео ју је послушношћу према Богу Оцу. Непослушношћу према Богу Адам је побеђен од Сатане; послушношћу према Богу Христос је победио Сатану, и спасао Адама и његов род. У врту Рајском Сатана је победио човека, у врту Гетсиманском Човек је победио Сатану. То је и било оно борење, које јеванђелист спомиње. Требао је баш човек да победи, човек а не Бог, да би тако сви људи имали пред собом пример борбе и победе, пример човечански, коме се може подражавати. Зато је Бог и пустио Човека Исуса, да се бори са Сатаном и свеколиком силом његовом. Отуда и преужасни бол Човека; отуда и узвик: да ме мимоиђе чаша ова! Отуда и зној као капље крви са лица Човековог. Но ако је тело слабо, дух је срчан. И дух је однео победу најпре над телом а потом и над Сатаном. Можда Сатана није могао докучити, да је он потпуно побеђен у врту Гетсиманском, те је продужио ликовати гледајући Господа поругана, распета и умртвљена. Но када се Господ, кроз смрт и гроб, спустио као гром у царство Сатанино, тада је сатана сазнао, да је његова тобожња победа на Голготи само свршетак његовог пораза у врту Гетсиманском.

Као што је Господ Исус гладовао и жеђовао као човек; као што се замарао као човек; као што је као човек јео и спавао, ходио и говорио, плакао и радовао се, тако је Он као човек и страдао. Да нико од нас, дакле, не каже: лако је било Њему страдати - Он је био Бог! али како ћу ја да поднесем страдање? Такав говор је само изговор, који потиче од незнања и од лености духа. Уствари, није лако било Христу страдати, јер Он није страдао као Бог него као човек. И још, теже је било страдати Њему, Невиноме и Безгрешноме, него нама, кривим и грешним. Не заборавимо никад, да кад ми страдамо, страдамо за своје грехе. Господ Исус пак није страдао због Себе и за Себе, него због људи и за људе, због многих људи и за све грехе људске. А кад један грех донесе Адаму смрт, кад један грех удари на Каиново чело вечни жиг стида; кад због два три греха Давид онолико пострада; кад због многих греха Јерусалим би разорен и Израиљ одведен у ропство - можете мислити, какво је страдање морао поднети Онај, на Кога су се натовариле планине свих грехова људских из свих столећа и свих поколења! Ту су страшни греси, од којих се земља цепала и гутала људе и стоку; ту су греси, од којих су пропадали градови и народи; ту су греси, од којих је долазио потоп, и глад, и суша, и помор, и скакавац, и гусеница; ту су греси, који су производили ратове међу људима, пустош и разор; па греси, који су отварали капије душе људске и насељавали људе безумним духовима; па греси, од којих се сунце помрачивало и море колебало и реке пресушивале. Шта да набрајамо? Може ли се избројати песак у мору и трава у пољу? Сви ти греси, од којих је сваки поједини смртоносан као отров од најљуће змије - јер је плата за грех смрт (Рим. 6, 23) - сви до једнога свалили су се на невиног Човека Исуса. Он грехе наше узе. Какво чудо онда, што са Његовог чела пада зној као капље крви! Какво чудо, ако Он вапије: да ме мимоиђе чаша ова! Гле, једва ко умре за праведника, а Христос умре за безбожнике (Рим. 5, 6-7)! Замисли себе, да си изведен на губилиште за једнога праведника, па ћеш видети како је то тешко. А замисли себе на губилишту за разбојника, и то за разбојника који је према теби вршио разбојништво - замисли, да си изведен на смрт ради његовог спасења! Од саме помисли зној ће те облити. Тада ћеш донекле појмити крвав зној Христов. И тада ћеш, устрашен, задивљен, избезумљен, узвикнути: ево Човека, који је Бог!

Ево човека! узвикнуо је Пилат пред руљом јеврејском показујући Христа под трновим венцем и у скерлетној хаљини. Зашто је то узвикнуо Пилат? Да ли из дивљења достојанствености, мирноћи и ћутљивости Христовој, или с намером да изазове сажалење код Јевреја? Можда и једно и друго. Узвикнимо и ми с дивљењем: ево Човека? Ево правог, истинског, прекрасног Човека, каквога је Бог мислио онда кад је стварао Адама. Ево Човека кротког, смерног и послушног вољи Божијој, какав је Адам био у Рају пре греха и изгнања. Ево Човека без мржње и злобе, са неколебљивим миром посред буре мржње и злобе људске и демонске! Његова борба свршена је у врту Гетсиманском. Онда када је трећи и последњи пут узвикнуо ка Оцу: нека буде воља твоја! настао је мир у души Његовој. Тај мир давао Му је достојанство, које је дражило Јевреје и изазивало дивљење код Пилата. Он је предао тело Своје вољи Оца Свога, као што је мало после предао у руке Његове дух Свој. Своју човечанску вољу Он је потпуно покорио божанској вољи Оца небесног. Не желећи никоме зла Незлобиво Јагње клецало је под тешким Крстом ка Голготи. Није толико тежило на Њему дрво од Крста колико греси рода људског, греси, који су заједно са Његовим телом имали да буду приковани на то дрво.

Но шта говоримо, да Христос у тим страшним часовима никоме није зла желео? Тиме је само половина речена. Он је свима и свакоме само добро желео. Но и тиме није све речено. Он није само желео добро него је до Свог издисаја радио на добру људи. Чак и са самога Крста Он је радио за добро људи, за добро оних који су Га на дрво ексерима заковали. Све што је могао учинити за њих у крсним мукама Он је учинио, наиме: опростио им је грех њихов.

Оче, опрости им, јер не знаду шта чине. Ово није само добра жеља, ово је добро дело. Највеће добро дело, које грешни људи могу потребовати од Бога. Са Крста, испод руке смрти, сав савијен од бола, Господ је испуњен бригом за спасење људи. Он извињава људе њиховим незнањем. Он се моли за разбојнике, који Га гвожђем закивају и копљем пробадају. Он и распет испуњава Своје велике заповести, дате људима: заповест о непрестаној молитви, заповест о милосрђу, заповест о опраштању, заповест о љубави. Ко је икад павши у руке разбојника молио се за добро разбојника, молио се за њихово спасење, бринуо о њима, извињавао њихово недело? И најбољи људи кад су падали у руке разбојника молили су се Богу само за своје спасење, мислили о своме добру, бринули се за себе, и оправдавали себе. И најправеднији људи пре Христа нису се могли уздићи до молитве за злотворе своје. Свак је призивао и Бога и људе на освету према својим злотворима. А Господ, ево, извињава Своје злотворе, брине о њима, опрашта им, и моли се за њих. Какве ситнице ми злопамтимо! За какве ситнице се гневимо и светимо! И то ми, који сваки дан изазивамо гнев Божији преступајући Његове свете заповести било нечистим мислима, било нечистим жељама, било неправедним делима! Нико од нас не може се назвати човеком, ако није човекољубив. Човекољубље само може нас учинити човеком, правим и истинитим човеком. Узалуд гледамо у Господа на Крсту, узалуд слушамо Његову последњу молитву за грешнике - ако човекољубља немамо, и ми спадамо у ону разбојничку дружину, која је Њега неправедно осудила и убила. Нека нас, дакле, не испуњава само дивљење према Господу Човекољупцу, него уз дивљење и стид, уколико се она молитва са Крста и на нас односи.

„Што већа љубав то веће и страдање“ - каже свети Теодор Студит. Ако не умемо још да измеримо колика је љубав Господа Исуса према нама, постарајмо се да измеримо страдање Његово за нас. А страдање Његово за нас толико је велико и страшно било, да га је и земља осетила и затресла се; осетило га је и сунце и помрчало; и камење - распало се; и завеса - и расцепила се; и гробови отворили се; и мртви подигли се и капетан под Крстом - и признао Сина Божијега; и разбојник на крсту - и покајао се. Нека, дакле, наше срце не буде слепље од земље, тврђе од камена, неосетљивије од гроба, и мртвије од мртваца. Него покајмо се као разбојник на крсту, и поклонимо се Сину Божијем као капетан Пилатов под Крстом. Да би и ми тако, са многом светом браћом и сестрама, били за увек искупљени од смрти страдањем Христовим, очишћени пречистом крвљу Његовом, загрљени раширеним рукама Његовим светим, и удостојени бесмртнога царства Његовог. Јер ко то пренебрегне, тај ће остати у овоме животу у антихристовој разбојничкој дружини, а у животу оном имати удео са непокајаним разбојницима, далеко, далеко, предалеко од лица Божија. Јер ако је Бог једном био са разбојницима на земљи, неће никад бити с њима на небу.

Поклонимо се, дакле, страдањима Господа, распетога за нас грешне. Исповедимо и прославимо Његово свето име. Слава Му и хвала као истинитом Човеку и истинитом Богу, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и у сву вечност.

Амин.

Развој плаштанице је прилично сложен и доводи се у везу са развојем воздуха, великим входом и вечерњом службом Великог Петка. Воздух је платно које је символ покрова у који су Јосиф и Никодим увили тело Христово. У њега је увијано Јеванђеље и свештеник га је износио прислоњено на груди или на рамену док су се појале стиховње стихире вечерње Великог Петка и полагао га на сто у средини храма где му се народ поклањао до краја јутрења Велике Суботе.

Тада је на јутрењу Велике Суботе, на трисветом великог славословља, које се појало споро, Јеванђеље обношено у литији и полагано на свету трпезу која символично представља гроб Господњи. Када смо говорили о воздуху, битно је рећи да су символизми и пракса Великог Петка утицали на то да се на воздуху слика или везе тело мртвог Исуса Христа. Судећи по сликовитим представама скидања са крста и полагања у гроб, представа Исуса на воздуху све више је потискивала Јеванђеље које је par excellance символ Христа, да би доцније прерасла у самосталан литургијски предмет у "плаштаницу", која се додавањем Богородице, Јосифа и Никодима, јеванђелисте Јована, мироносица и анђела развила у слику "оплакивања Христа", док је воздух поново попримио своју стару, једноставну форму.

Касније је плаштаница почела да се износи у току појања стиховњих стихира на Велики Петак, увек заједно са Јеванђељем, на средину храма на посебан сто. Тамо је била предмет поклоњења и манифестовања побожности верника (цвеће, ароматична уља) до момента символичног "полагања у гроб" после завршетка "опела", односно јутрење Велике Суботе.

Сто на који се полаже плаштаница, који је символизовао камен на коме је тело Христово било припремљено за полагање у гроб, временом се толико развио да је добио и балдахин (киворијум), по угледу на Свету трпезу или кувуклију Светог гроба. Када се стигло до ове тачке било је онда лако да се дође до погрешног тумачења овог стола као Гроба Господњег, а полагање Јеванђеља и плаштанице се почело сматрати као полагање у гроб, и на крају да би конфузија била већа на њему је почела да се служи Литургија Велике Суботе.

• Вера
  

Историјски - тај зачетак је од Сатане; те као што су завист и гордост сатански греси, тако исто и блудња је сатански грех. Уистини блудња је и сада као и од увек Сатанино једино занимање, цело биће његово. У Јеванђељу названа је та сатанска блудња лажју. Он је лажа и отац лажи. И код људи свака блудња јесте лаж. Јер није од Истине, нити ходи путем Истине, нити се стреми ка Истини, него је бесциљна, бесмислена и бесплодна. И у нашем језику назива се блудњом свако удаљавање од правога пута и циља. Кад неко сиђе с правога пута или изгуби циљ свога пута, за њега се каже: заблудео! То јест: упутио се лажним путем ка лажном циљу. Блудња је лаж, и она долази од оца сваке лажи.

И телесна блудња је лаж. Она је као израз свих блудњи човекових. Савршена лудост, беспуће и бесциљност. Вршење воље не Божије него Сатанине. Тријумф себичности и бесловесности. Сушта лаж од оца сваке лажи. У ту лаж обукли су се Адам и Ева када су по Сатанином рецепту захтели постати богови. Осетили су се нагим. И били су наги од Истине. И духовни вид им је одузет, онај вид којим су они дотле гледали једно у другом живу божанску душу. Остале су им само очи телесне, очи којим су они могли видети само тело једно другог. Земља је гледала земљу. И земља је само видела земљу. Љуска је посматрала љуску, док је језгро скривено од обојега. И од тада почели су они рађати децу у телесној похоти, то јест у блудњи или лажи. Јер нису мислили на циљ свога сједињења, уређеног и одређеног по разуму Божјем. Нису мислили на децу него на себе, и то не на себе као живе душе него као телеса. Тако се изродило потомство Адамово у похоти и блудњи или лажи. Ко је могао спасти род људски од те сулуде блудње осим Онај који се није родио од похоти ни од воље тјелесне, ни од духа лажи него од Духа Светога и од Девојке Свете? Ко пак од људи може примити спасење осим онога ко верује, да је Христос рођен од Духа Светога и Девојке Свете?

У данашњим читањима, поукама и песмама Црква нам показује пример једне жене грешнице, која је са том вером у Сина Деве Марије примила спасење. Вама је свима познато како се то догодило. Ја ћу поновити причу укратко: Неки губави фарисеј позвао је Господа Исуса на ручак. Ту је био и Јуда. Кад су сели за трпезу наједном уђе у кућу једна жена, позната грешница из града. Донесе стакленицу скупоценог мира, зађе позади Исуса, распусти своје косе, клече и поче мирисом прати ноге Господње, мирисом и сузама прати, а косом отирати. Тада се јавише два господина за реч: губави домаћин и Јуда среброљубац. Губави домаћин подругљиво рече у себи за Исуса: да је он пророк знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грјешница. А Јуда опет, ванбрачни син неке друге грешнице према предању - оваплоћење среброљубне блудње свога рода и сам погружен у финансијске апетите свога племена - љутито узвикну: зашто се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима?

Тако су се, дакле, против покајане жене грешнице дигла два љута грешника: један фарисеј сав од греха губав телом и душом, и један издајник који је за 30 сребрника продао свога Учитеља. Но од обојице ми добијамо по једно драгоцено сведочанство, од губавца - да грешнике нико тако не оптужује као грешник, а од издајника - да је миро које је она грешница левала на ноге Исусове заиста било веома скупоцено. Стајало је триста гроша, по речима Јудиним. А Јуда је био вешт то проценити! Укоревши обојицу како ваља Господ се окрете уплаканој жени покајници и благо јој рече: Опраштају ти се гријеси... Вјера твоја поможе ти; иди с миром (Лука 7, 37; Јов. 12, 4). И устаде жена изнова рођена, чиста и светла као Ева пре греха; не више грешница но праведница, и не више жена него девојка, управо девица тек рођена Духом Господњим. Све њене блудње биле су скинуте с њеног живота као одвратна дроњава хаљина.

Ево чуда над чудесима! Ево радости, којој се ангели небески радују, а од које пакао плаче! Кћи Сатанина постаје кћи Божија. Изгубљена овца - нађена. Беспутна - упућена на пут. Ослепљена гнојем сатанске блудње - прогледала и видела себе као живу божанску душу. Заблудела у свињски обор - враћена у царски двор Оца свога. Која сила на земљи може то чудо учинити, тај преврат у човеку произвести? Какав збир природних и културних сила може ту промену у човеку извршити? Која школа, и каква мудрост било јелинска или индијска? Нико и ништа, и опет кажем: нико и ништа осим Њега од Деве Рођенога. Једино Он свесилни Носилац и Спроводилац вечне небеске силе, могао је то чудо учинити.

Он и данас чини таква чудеса, чудеса препорођаја и преокрета. Нико други осим Он. Приђите му зато сви ви, грешници и грешнице, слободно с покајањем и сузама. Учините жртву од свога имања, блудњом стеченога, као она велика покајница. Нека замирише ваша жртва као драгоцено миро. А свако добро дело у име Његово представља пред Њим драгоцено миро, и мирише као најмириснији аромат. Не питајте, где ћемо Га наћи, да му ставимо наше миро, купљено од добитка на блудњи нашој.

Не питајте, где је кућа оног губавог фарисеја, да би нашли Сина Деве Марије. Гле, он није више за трпезом губавог Симона на земљи, Он је за рајском трпезом Оца Свог на небесима. Но слободно Му се може и сада прићи; чак и лакше него онда, јер се не мора нико тискати између губаваца и издајника. Сваки Му може слободно и лако прићи. Ако хоћеш, можеш прићи икони Његовој у цркви, и принети Му своје сузе и своје миро. Слободно и храбро, не бој се. И не мисли, да те Он неће погледати и чути због гадних греха твојих. На против, Он те чека. Он гладни и жедни за твојим покајањем. Он ће се окренути од небеске трпезе и погледати на тебе. Само принеси миро у облику ма какве жртве и уз то сузе твоје. И чућеш у срцу слатки глас Његов: Опраштају ти се гријеси; иди с миром! И мир ће ваистину завладати у немирној души твојој. Јер ћеш бити нова твар, очишћена и растерећена и препорођена. И веселићеш се и играти од радости, славећи Христа Бога, вазда слављенога на небеси и на земљи. Амин.

Владика Николај

Преузето са сајта : Пријатељ Божији

Данас је пролеће душама нашим:

Христос из гроба као сунце засија,

Мрачну буру грехова наших одагна.

Њега песмом величајмо јер се прослави!

(Пасхална богослужбена песма)

Када после дуге и хладне зиме гране рано пролеће, целокупна природа и творевина Божја обрадује се сунцу, његовим топлим зрацима и његовој енергији која све и сва, без разлике, обасјава и греје. Тада све слави Господа, Даваоца сунца и пролећа. Тако и ми, браћо и сестре и драга децо духовна, после ледене и ужасне зиме греха – особито после убиства Богочовека Исуса Христа на Велики Петак, на Голготи – видевши данас Христа Васкрслога, радосно кличемо и појемо: Данас је пролеће душама нашим! Христос – Сунце живота са Истока – из гроба васкрсе и засија! Мрачну буру грехова наших одагна! Њега песмом величајмо јер се прослави! Зато смо данас радосни, зато заједно са анђелима на небесима и са свим људима овога света ликујући певамо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт порази и онима у гробовима живот дарова.

Међу многим изразима којима црквени песници величају Христа Васкрслога, запажамо и назив Пролеће. С правом Га тако називају јер Господ Исус Христос јесте Пролеће нашег новог живота. То није случајна песничка конструкција. Ту није реч о пролећу као годишњем добу, већ је посреди дубоко поимање смисла и значења пролећа као почетка, новог живота природе и свега у њој.

До Васкрсења Господа Исуса Христа, односно до Његовог претходног силаска у ад, били смо у оковима греха и смрти, у аду преисподњем. Смрт је господарила над нама. Сишавши у гроб, Он разруши ад, покида окове греха и смрти и ослободи нас. Објашњавајући богочовечанску тајну силаска Христа Спаситеља у гроб, Његовог боравка у њему и Његовог Васкрсења, свети апостол Павле ликујући пита: Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? У тајни Васкрсења, односно у тајни Васкрслога Господа Христа, садржана је наша победа над грехом, смрћу и ђаволом. Зато је и било потребно да Христос постане Емануил што значи - Бог са нама, тојест да узме на Себе сву нашу људску природу и да је нераздељиво и несливено, сједини са божанском природом у једној и јединственој богочовечанској Личности Својој. Да као Богочовек победи адамовски грех непослушности Богу и Оцу и сатре последице првороднога греха. Богочовек Христос, а не само Бог или само Човек, победи сатану, грех и смрт! Ту тајну победе Господ је најавио и приликом кушања, после Његовога крштења у реци Јордану, рекавши: „Иди од мене, сатано, јер стоји написано: Господу Богу својему поклањај се и њему јединоме служи” (Мт. 4, 10).

Подсећајући вас на ове јеванђелске истине, позивамо вас да данас, на дан Васкрсења, будемо истински и суштински причасници новог и вечног Живота, новог и вечног Пролећа, Христа Господа. „Нека данас, нико не плаче због греха и сагрешења, јер опроштај из гроба засија”, узвикује свети Јован Златоуст. Нека се више нико не боји смрти јер нас од ње ослободи Спаситељ, Који крсном смрћу Својом угаси смрт и ослободи оне над којима је она владала. Ми данас славимо Христа Васкрслога. Славимо смрт смрти, славимо разрушење ада, славимо почетак новог живота, славимо Узрочника свега тога, Јединог Благословеног и Прослављеног у векове векова.

На истини Васкрсења Христа Спаситеља, Који је Васкрсењем из мртвих Себе положио, не само као крајеугаони камен Цркве Своје, већ и вере свих нас који се крстисмо у име Оца и Сина и Светога Духа, утемељена је сва наша вера, и нада, и љубав. Ми верујемо и исповедамо Њега „Који је васкрсао у трећи дан, по Писму”. Без Васкрслога Христа Господа, наша вера не би само била празна већ би се и распршила попут мехура од сапунице. Свети апостол Павле, који је на посебан начин доживео Истинитог и Васкрслог Господа Исуса Христа, закључује: „Ако Христос не васкрсе, узалуд је вера наша” (IKop. 15, 17). То је искуствена вера Апостола народâ и Цркве Христове. Нека би дао Бог да и ми, искусивши данас Христа Васкрслога, смело и без страха певамо: Христос васкрсе!

За разлику од апостола Павла, други свети апостоли, који су доживели страхоту Великог Петка, као и свете жене мироносице, на другачији начин су доживели Васкрсење Христово. На вест да је Христос васкрсао и да се јавио Кифи, тојест апостолу Петру, и „некима од жена”, обузе их страх и трепет, а неки посумњаше. Уместо радости и вере, њих обузе страх и сумња. У сумњи у вест, да је Учитељ васкрсао, најдаље је отишао свети апостол Тома који без много размишљања рече: „Док не видим ране од клинова и не метнем прст у ране од клинова, нећу веровати.” Ништа чудно и необично, ако се има у виду кроз какве су духовне борбе и страдања прошли свети апостоли! Страшни суд Великог Петка, суд над Богочовеком Христом, оставио је још страшније последице на светим апостолима и онима, који су ишли за Њим и који су се надали, да ће их Он ослободити окова римског ропства. Њихова нада и њихова вера била је угрожена док су гледали страшно судилиште над Њим, док су гледали како немилосрдни и сурови човек, суди и на крст распиње Учитеља њиховог и Човекољубивог Спаситеља света. Страх изнутра и страх споља, страх од Синедриона, од Понтија Пилата, од Јудејâ, страх одасвуд! Страх је обузео ученике и апостоле и они се разиђоше на све стране као овце без пастира. Знајући добро њихова срца, њихове страхове и њихове помисли, Господ долази међу њих јављајући им, да је васкрсао и поручује им: „Не бојте се, ја победих свет” (Јн. 16, 33), и: Не будите неверни него верни!

Данас Он долази и нама, браћо и сестре, уплашенима и преплашенима. Уплашенима од глобалног светског поретка и беспоретка, од великих и малих инквизитора, а и од нових Пилата, који поново суде и пресуђују истини и правди, и поново прете Голготом, наслеђу Божјем на земљи. И нама Он поручује данас: Не плашите се! Ја сам с вама и победих свет! Вером препознајући у Њему Победника свакога греха и сваке неправде и смрти, охрабримо се и не плашимо се оних који, не знајући шта чине, још питају: шта је Истина? Ми пак, искусивши Васкрслога Господа као Истину над истинама, данас, сабрани око Њега на духовном Сиону, славимо Га и величајмо, јер Му дођоше „сва богопросвећена светила са Запада, од Севера и мора, и од Истока деца Његова, славећи Га кроз векове”. „Данас је дан Васкрсења, озаримо се торжеством!” кличе црквени песник и додаје: „Загрлимо једни друге, рецимо браћо и онима који нас мрзе и свима све опростимо Васкрсењем!” Нека из наших грла, а пре тога из наших срца, потече песма и слављење Христа који нас прослави. Свепобедним и сверадосним поздравом Христос васкрсе! још једанпут поздрављамо све вас, драга децо светосавска у отаџбини и у расејању широм света. Васкрс је празник свеправославног јединства и свехришћанског заједништва. У име Христа Васкрслога позивамо вас на јединство и слогу у Цркви Његовој. Ко није у јединству са Црквом, коју Он стече крвљу Својом, није ни са Њим, Христом Господом.

Без Христа нема Цркве, а Црква никада није без Христа. Зато ван Цркве нема спасења. Ван Цркве је усамљени, „аутономни”, бездомни човек, са својом непослушношћу Богу и Цркви, са својим егоизмом и противљењем Духу Светоме, попут Адама изгнаног из раја. Такве људе Сâм Господ назива вратима пакла која неће надвладати Цркву Божју.

Посебно поздрављамо нашу страдалну браћу и сестре на Косову и Метохији који, иако у оковима неслободе, обесправљености и дискриминације, данас са нама славе победу Добра над злом, Живота над смрћу, Христа Васкрслога над демонским силама таме.

Са истом љубављу у Васкрслом Христу Господу и топлим молитвама данас поздрављамо и сву нашу браћу и сестре у Далмацији и Лици, на Кордуну, у Банији, Славонији и Барањи.

Са радосним поздравом Христос васкрсе! поздрављамо сву нашу браћу и сестре у Републици Српској, Федерацији Босне и Хрцеговине, Црној Гори, Словенији и Бившој Југословенској Републици Македонији, нарочито ове последње који, на челу са својим неправедно утамниченим Архиепископом, страдају за јединство Цркве и за чистоту вере православне.

Посебно се данас молимо Победитељу греха, смрти и људске неправде, за нашу у Христу Господу браћу и сестре на Блиском Истоку и у Украјини, са жељом и молитвом да светлост Христова Васкрсења разагна таму греха која се надвила над њима и да просветли ум и душу сејачима мржње према светом Православљу и озари их миром и светлошћу истине.

Нека Васкрсли Христос Господ покида окове неправде, безакоња и лицемерства којима синови безакоња оковаше Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована кога преко нас поздравља читава православна васељена и читав правдољубиви свет.

Молимо се Васкрслом Христу Господу да вас љубав Божја увек и непрестано испуњава. Још једанпут вас срдачно поздрављамо сверадосним васкршњим поздравом:

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2014.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом:

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски ИРИНЕЈ

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ ваљевски МИЛУТИН

Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ

Епископ нишки ЈОВАН

Епископ западноамерички МАКСИМ

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ

Епископ крушевачки ДАВИД

Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ умировљени славонски САВА

Викарни епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Викарни епископ моравички АНТОНИЈЕ

Викарни епископ липљански ЈОВАН

Викарни епископ ремезијански АНДРЕЈ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Епископ брегалнички МАРКО

Викарни епископ стобијски ДАВИД

У овај дан два догађаја доминирају у богослужбеним текстовима. To су покајање блудне жене која излива миро на ноге Господа и помисао злочестивог Јуде на издају свога Учитеља (као и појава истоветне, богоубиствене мисли код непрајатеља Христових).

Овде, као да на неки начин имамо праобраз онога шта ће се десити. Наиме, у центру је Христос, невина жртва; пред Његовим ногама је блудница која се каје и која тражи опроштај за учињене грехове, исто оно шта ће, разапет на крсту, учинити и благоразумни разбојник који је поверовао у Господа. Са друге стране је Јуда, који осуђује покајно молитвени акт блудне жене, тј. њен поступак да на ноге Спаситеља излива скупоцено миро. И управо, док ова жена покајно плаче крај ногу Спаситеља света, у Јуди се појављује помисао и жеља да изда свога Избавитеља.

Грешница целива ноге које ће убрзо са два клина бити приковане за крст, а опроштај њених грехова подарује јој Онај који је спреман да страда и да сваког човека заштати Својим безгрешаим телом, преузимајући терет страдања. To је суштина речи пророка Исаије, који каже: "Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар беше на њему на шега мира ради, и раном његовом ми се исцелисмо" (Ис. 53,5).

Крајњи грех је одбацивање, неприхватање божанске и жавотворне истине, исто као и одбацивање љубави која се даје у замеиу за страдања, а управо у пројављеном користољубљу и Јудиној похлепи, можемо видети немерљиву нељубав и гордост коју грех постојано носи са собом.

Света Касијана

Покајни плач блуднице са свом силином препознајемо усамогласнима монахиње Касијане (јутрења, 8. глас). Овде, кроз уста грешнице, света Црква излаже један од основних догмата: Jloгoc страдава ради избављења човека који је због грехопада изгубио заједницу са Творцем.

Господе, жена која је пала у многе грехе,

осетивши Твоје Божанство,

узела је чин мироносице,

и ридајући Теби миро пре погреба приноси.

Авај мени! Говорећи јер ноћ ми је

распаљивање блуда неиздрживог,

а мрачна и без зрака је жеља Греха!

Прими моје изворе суза,

Ти који облацима низводиш воду мора.

Пригни се мојим срдачним уздасима,

Ти који си приклонио небеса

неизрецивим снисхођењем твојим.

Да целивам пречисте ноге твоје,

и обришем их опет косом главе моје,

од којих се Ева у рају,

предвече шум ушима чувши,

страхом сакрила.

Мноштва Грехова мојих,

и бездане судова твојих ко ће испитати.

Душеспашче Спасв мој,

не презри мене, слушкињу твоју,

Ти који имаш неизмерну милост.

Ова стихира се проузноси у Велику среду (на сједињењу са литургијом пређеосвећених Дарова), на Господе Теби зовем... Кроз лик блудне жене, овде се на покајне сузе позивају сви грешници, сви они који су пали у блуд јер он (блуд), он је онај оштри жалац, клинови који забадају у руке и ноге распетог Христа јер, грех је заправо изопачење, све оно шта је супротно Христу и Његовом учењу.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogosluzbeni/BogosluzenjeStrasnaSedmica/BogosluzenjeStrasnaSedmica04.htm

Поставио/ла 8 hours ago Храм Светог Јована Крститеља

Бројни су разлози који су довели до овог феномена. Ако бисмо поменули неке, ту би спадао недостатак управљања монашком духовности, чије је експлозивно оживљавање потресло темеље западног пијетета на многе, разнолике начине и још увек то ради, и људска потреба за директним, видљивим и опипљивим решењима и интервенцијама Бога у свом животу. На основу ова два основна узрока, може да се открије низ других проблема, као што су паралелне појаве мноштва даровитих људи, којима је својствена тенденција идолопоклонства, харизматике и претеривања у њиховом приступу, као и рекламе многих свештеника и исповедника који имају дубоку жељу за духовним угледом и вишестепену ауторитарност верника који их следе.

Дуговековни сукоб институционалне Цркве и монашке духовности - у споју са незрелошћу верника, има за последицу подсвесне тежње да магично нађу у свему, било због притиска свакодневице, било због неког умишљеног идолопоклонства које никада није потпуно нестало из наших крајева, већ је напротив - родило гротескне ситуације које муче и задржавају мноштво душа.

У недавно објављеном чланку смо надугачко писали о томе да Бог открива своју вољу или молитвом (највише достигнуће савршених и напредних) или се до ње стиже када духовни отац – исповедник, поставља питања (најскромнији и најсигурнији пут за све). Понекад се магија не уклапа овде нити постоји потреба за хитно мешање скромног и мирног Духа Божјег. Може понекад Господ да пренесе своју вољу или учини чудо кроз магновење или у визијама, па чак и апокалиптичним пророчанствима и саветима кроз визионарске и проактивне старешине, али то не значи да беспризорно дислоцира релевантну црквену власт, која тражи понижење пред својим духовним оцем. Треба имати у виду да, уколико се оглушимо о савете духовног оца у корист неког харизматичног духовника, он може да нас наведе и на духовно неверство и прељубу.

Ово наравно, не значи да морамо да се клонимо таквих духовника, јер су и они примили од Цркве Светог Духа, али би било добро да се овај чин обавља свесно и са благословом личног духовног оца. Такође, не би требало да превиђамо чињеницу да ово има скривену себичности и очекивање нечег изузетног и ванредног од Бога, што произилази из тражења визија, чуда и откриц́а дарова.

Бог сваки пут проналази бескрајне начине да нам открије провиђења и чудесно интервенише у нашим животима. Ми, међутим, треба да у понизности и вери тражимо откривење божанске воље, на коју ћемо с радошћу покорити своје ја, и на сваку посебну прилику да будемо спремни да саслушамо како Бог одлучи да разговара са нама, на пример кроз догађаје. Али у сваком случају, мудри верник ће да прибегне и окрене се свом духовном водичу (обично свештенику и исповеднику), како би се оправдала божанска воља и да би се запечатио лични став и тумачење истих, и избегле грешке и демонски изазови.

Дубока унутрашња жеља и подсвесна тенденција за оваплоц́ењем и визијом Бога и Његовог аутентичног присуства у нашем животу, рађа потребу за имањем једног духовника. Осим тога, свима нам је добро познато колико је та потрага за побожним очекивањима и проналажењем истинске вере ометана од стране демона као и од стране источних религија коју проповедају разноразни шарлатани и самопрозвани просветљени, а која је постала мода у западном свету.

Наша православна вера нема на шта да буде љубоморна, јер су у њеној историји увек постојали богоноси и свеци предводници. Треба међутим, направити разлику. Освец́ени очеви и старци, лаици, свештеници и монаси, нису сви у истој класи по духовности нити увек кроз њих Бог говори. Ту, као да се ради о аутоматској вези с небесима и детерминистички је неизбежна потреба да се божанство изрази кроз сеансе или чак кроз оне који нису гласноговорници, зависно према сопственој вољи оних радозналих који их прате. Писац ових редова је био сведок о инциденту када је свети старац Пајсије († 1994), направио грешку у откровењу некоме, због чега се и сам збунио, али није се везао и понизно је прешао преко тог догађаја.

Можда је Господ то дозволио дидактички, с циљем да схватимо како Он стоји изнад свих нас и да смо сви ми слаба биц́а, која имају потребу да непрекидно зависе од нестворенога, и да представљају једноставно, функционалне органе унутар Цркве.

Светитељи су подељени у класе према степену њихове чистоц́е, њиховог нивоа образовања, карактера и комбинација које могу да проистекну из овога. Дакле, можемо да сретнемо даровите очеве који подучавају лажне или јеретичке ствари (више због незнања и необразованости или простоте). Али, постоје и многи велики свеци који су грешили, јер су били фокусирани на лична хтења и интерпретације, пре и изнад божанске воље и изнад откровења. Ово не би требало наравно, да нас разочара или зачуди, јер Бог поштује индивидуалност и слободу других. На нама је да уочимо када нам се светитељ обраћа, а када кроз њега говори Дух пророчанства.

Један пример: многи данас буквално схватају пророчанства везана за Инстанбул и распад Турске, као и за глад у свету и ратове. Ако изузмео то да се о једном пророчанству суди тек пошто се оно (не)оставри, треба имати у виду да се често најдубље људске чежње преводе на пророчке изјаве (нпр. као старац Пајсије, који је потекао из Мале Азије, није могао да види нешто друго, осим поновног успостављања хеленизма тамо где је рођен).

Грешке очева не умањују њихову светост. Уосталом, црквена историја је пуна таквих ствари, чак и јеретичких веровања и учења светих (свети Августин је главни пример). Неслагање Петра и Павла нас такође учи да не треба да обожавамо лица и њихове позиције, без обзира ко су и где се налазе, али да треба да прецизно проучимо светодуховне детаље, јер изнад свега и свих је Христос и Његова Црква. Господ наступа и као педагог, тако што нам указује на грешке светаца, да би нас заштитио од паганских магија и наше импулсивности.

Свети Серафим Саровски је рекао да савршени никада не изражавају своје мишљење уколико немају божју информацију. Такав један случај савршености, недавно смо срели код новооткривеног свеца Порфирија Кафсокаливитиса († 1991). Ова ретко харизматична личност је обично говорила тек када је нешто добијала од Духа. Међутим, писац ових редова зна (побројано на прсте једне руке) и за то када је велики Порфирије омануо, јер не треба да заборавимо и део релевантне наставе блаженог Серафима који је рекао, кадгод сам причао из главе, грешке су се дешавале...

И те грешке понекад могу да буду мале, понекад велике, (Свети Силуан). Ако бисмо анализирали овде један догађај Кафсокаливитиског свеца, који је и сам критиковао једног харизматичног старца, који је са својим пророчким саветима довео једног свештеника у трагични положај (пожелео је да се размонаши), тако да почињемо да сумњамо донекле у ризик који би могао да постоји уколико бисмо слепо веровали у све што нам старци говоре.

Геронтолатрија, која понекад завршава као чиста похотљивост ка геронтима, у почетку само у машти и кроз споро даровање за вернике, који се понекад оглушују од дарова, и додирују границе психопатологије и заблуда, па чак и хипохондрије и зависности од присуства старешине, залазећи чак и у детаље о његовом животу - до тачке неетичког уласка у тајне брачних односа – а то не произилази само од стране једноставних и наивних верника. Јер, није мало случајева где су оперативна матрица сами старци, који носе разне психотичне синдроме, а ради се заправо о болесној сујети због које се тешко лечи надувани его који често додирује демонско.

Као што је познато, православље је ноторно ходање по танком ужету, распетом између тачности и грешака – било индивидуалних било колективних. Црквена историја је пуна просветљених и чистих водича, за које претпостављамо да ће због њихове високе перформансе и оданости, непогрешиво водити своју духовну децу. Разлика је у харизматичности малобројних отаца и није привилегија многих. Поједини дарови Духа Светога нису дати било коме нити случајно. Условима за добијање таквих поклона претходе многе послушности. Нико нема право да се директно или индиректно јавља да буде изабран, јер и лаик верни треба да се понизно укључи у трку откровења и налажење старешине да би могао да стекне духовне вредности и статус.

Најсигурнији пут је налажење доброг духовника, једноставаног, човека из народа, нормалне особе (колико нам само недостају такви људи!), који ће да теши друге и нец́е тражити следбенике нити се оглашавати путем рекламирања свог имена. Послушност човеку који нас воли и брине за нас, говоре исти језик са нама - другим речима, духовна хемија је та која ц́е довести сваког до одговарајуц́ег старца, увек са тајном помоц́и Духа – и то је начин духовног непретка и спасења у Христу. Уосталом, оно што је најмерљивије је наша борба и истинска послушност. У таквом случају, не дозвољава Бог да се његов верни и часни слуга превари и доведе на опасне путеве, чак и ако је пао у руке не тако добром духовнику. Слобода унутар Цркве може понекад да доведе неке вернике на више од једног духовника истовремено (као што видимо у животу Светог Силуана Атонског).

Бог почива у послушности, што је показатељ практичне љубави и испуњавање празнине истим, као и браћом. Та послушност међутим, не сме да се схвата као нешто магично нити сме да прерасте у компулзивни кошмар и неурозе. Милитаризација духовног живота и Бог казнитељ су сигурно далеко од православне духовности. Како је карактеристично говорио Свети Порфирије, послушност треба да буде свесрдна и радосна. Само тада ће уродити плодом у Христу и довести до светости и излечења, док у осталим случајевима постаје мучење и доводи до психосоматских болести, као и свака друга духовна вежба за Бога када се не одвија под поклонством Духа Светога.

И сами харизматични, модерни Оци, показали су нам пут покретања геронтисма, како личним ставом у сенци и тишини монашког живота, тако и путем својих учења. Нама не преостаје ништа друго него да проучавамо и следимо њихов пример. Христ, после свега, жели поред себе следбенике, вође, а не фобичне савести и слабиће, кукавице са инвалидитетом личности скривених иза било ког самопрозваног свеца његове Цркве.

Извор:хттп://ввв.пемптоусиа.гр

Костас Ноусис, Богослов - Филологос

***

превела с грчког:

Бранкица Богдановић

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=7403

Шта Страсна седмица представља за нас хришћане, за наш ход ка Васкрсу, како се молити током ове седмице, како не претерати, како не устукнути од сопственог крста, нека су од данашњих тема. "Издаја Христа се стално и стално понавља на разне начине", поучио нас је отац Арсеније и напоменуо да наше духовно оружје треба да буде спремно нарочито током Страсне седмице.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/14/04/14.04.14_-_rec_pastira_-_monah_arsenije_jovanovic_2_-_1.02.04.mp3

Хришћански пост садржи елементе вегетаријанске и медитеранске исхране, које доказано смањују ризик од гојазности, повишеног крвног притиска, дијабетеса и других хроничних болести, истакла је др Весна Димитријевић-Срећковић, ендокринолог, професор Медицинског Факултета у Београду и коауторка књиге „Пост, пут у живот - хришћански пост као метод превенције и лечења дијабетеса, атеросклерозе и канцера“.

У Србији је све више људи који пате од тзв. метаболичког синдрома - повећања обима струка и повишених вредности триглицерида, шећера и крвног притиска. Метаболички синдром носи ризик од атеросклерозе, депресије, стерилитета и канцера, који данас има пандемијске размере.

Првобитна исхрана била је базирана на намирницама биљног порекла и људи су били знатно здравији у односу на време доминације меса. Нарочито црвеног (свињетина и јунетина), које погодује развоју разних облика карцинома. Иначе, храна животињског порекла обилује беланчевинама и засићеним масноћама, које узрокују повишен ниво холестерола и утичу на појаву атеросклерозе, објаснила је др Весна Димитријевић-Срећковић и посаветовала да се у исхрану уврсти маслиново уље, махунарке, рибе... Такође, нагласила је др Димитријевић-Срећковић, поред хране за тело, важно је да нахранимо и душу - опростимо свима и у молитвама не заборавимо велике светитеље: Светог Нектарија Егинског, Свете Лекаре Козму и Дамјана, Св. Луку Симферопољског и друге исцелитеље.

Књига „Пост, пут у живот“ представља јединство медицинске и богословске науке и изазвала је огромно интересовање јер је нека врста практичног приручника за очување здравља. Писана је за Хришћане, али и за оне који то тек треба да буду, посредством поста и других компоненти хришћанског живота, рекао је протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, коаутор књиге, професор Православног богословског факултета у Београду. Српска Православна Црква кроз историју имала је под својим окриљем мноштво болница, што упућује на изузетну бригу о здрављу људи. Пост се понајмање тиче хране јер се одиграва у нашој вољи, више но за столом. И важно је да постимо у заједници, да саборно јачамо своју вољу уздржавањем од уживања у храни, саветује проф. Вукашиновић.

Књига „Пост, пут у живот“ довела је у Ваљевску гимназију мноштво верног народа Ваљева, након Београда, другог града у ком је промовисана. Идеја за промоцијом књиге проистекла је из сусрета др Весне Димитријевић-Срећковић са Епископом ваљевским Г. Милутином, који се збио прошле године, у време када је покренута иницијатива за градњу Храма Светог Нектарија Егинског, надалеко познатог по исцелитељним молитвама.

Извор: Епархија ваљевска

• Богословље
  

Јутрење Великог понедељка Црква нас позива да дочекамо „почетак страдања Господњих“, „да са очишћеним разумом и умртвљеним страстима пратимо Господа на путу у Јерусалим“, „да се распнемо са Њим и да се умртвимо Њега ради за сласти живота“, како бисмо „са Њим живели“.

У Велики понедељак слави се спомен целомудреног Јосифа, кога су браћа из зависти продала у Египат, као праслике Христове, и тога како је Господ проклео неплодну смокву, као праслику јудејског зборишта које је Господа предало на смрт.

У Велики уторак спомиње се прича Господа о десет девојака и о талантима, други долазак Господњи и страшни суд.

У Велику среду спомиње се како је жена грешница помазала Господа у Витанији, у дому Симона губавога, а истовремено се спомиње и Јудино издајство, које се збило после након догађаја. У песмама се дирљиво и поучно пореди поступак покајане блуднице и ученика издајника. У уторак и среду служи се Велико повечерје и носе се црне одежде.

Етиопска икона

На Велики четвртак спомен је Тајне вечере и смирења Господњег, које се изразило кроз прање ногу Својим ученицима и установљење Свете Тајне Тела и Крви Његове.

Велики петак је спомен светих и спасоносних страдања Господа нашег Исуса Христа, Који је ради нас добровољно претрпео пљување, ударце, шамаре, увреде и смрт на крсту. Зато је одређено да се ноћ уочи Великог петка проводи у слушању Јеванђеља о страдањима Христовим.

Повест о Христовим страдањима излаже се хронолошким редом, кроз 12 читања изабраних из сва четири Јеванђеља. Ова Јеванђеља читају се током читавог јутрења Великог петка, које се служи на Велики четвртак увече, а према Типику почиње у 2. час ноћи, то јест у 7 сати увече. Зато јутрење Великог петка носи нарочит назив: „Посљедованије (чин, поредак) светих и спасоносних страдања Господа нашег Исуса Христа“. Приликом сваког читања Јеванђеља удара се у звоно, тако да број удараца показује редни број Јеванђеља које се чита. Након што буде прочитано и дванаесто Јеванђеље, удара се 12 пута, а затим кратко звоне сва звона. Читање Јеванђеља сви слушају са упаљеним свећама. Након сваког читања пева се: „Слава долготерпјенију Твојему, Господи“. Пре првог и последњег Јеванђеља кади се читав храм, почев од средине.

Богослужење у Велику суботу представља побожно бдење над гробом Господњим. То је спомен на пребивање Господа у гробу и Његов силазак у ад. На Велику суботу служи се Литургија светог Василија Великог. После Литургије обавља се благосиљање хлеба и вина (чита се иста молитва као и на литији, али без спомињања „пшенице и јелеја“). Хлебови и јелеј се освећују зато да би верујући могли да се окрепе, јер се у старини после ове Литургије, која се завршавала касно (у Типику је речено: „еклисијарх треба да пази, да када се Литургија завршава, буде други час ноћи“), верујући се нису разилазили по кућама, него су остајали у храму, слушајући читање књиге Дела апостолских све до самог Васкршњег јутрења.

Извор: Манастир Лешје

Пост Страсне седмице

Иза Васкршњег поста, који се завршава у петак шесте седмице поста (пред Лазареву суботу), долази Страсна седмица, у коју се исто пости, посвећена страдању и смрти Господа Христа, а по заповести Његовој да ће доћи "...дани кад ће се отети Женик од њих, и онда ће постити у оне дане" (Лк 5,35). У Апостолским установама о овом посту пише: "Нека се овај пост врши пре поста Пасхе (Страсне седмице), почињући од другог дана седмице (понедељка), а завршавајући се у петак: затим почињите свету седмицу Пасхе (страдања Христових), постећи са страхом и трепетом у сво њезино време, свакодневно приносећи молитве због сагрешења."

Дакле, у Апостолским установама, Велики пост је назначен као: Велика четрдесетница на коју се наставља пост Страсне седмице. Св. Епифаније Кипарски за овај пост каже: "Четрдесетницу, до седам дана пре Пасхе, Црква обично проводи у посту. Осим тога, и шест дана Пасхе (Страсну седмицу) сав народ проводи у сухоједењу."

http://www.crkvenikalendar.com/post/post-velikipostovi.php

извор Храм Светог Јована Крститеља

Разговор водила Славица Лазић, новинар листа „Православље“.

http://slovoljubve.com/sites/default/files/5/11/07/10.06.11_-_pravoslavlje_dr.petar_jevremovic_-_1.06.27.mp3

Радио Слово Љубве

Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намераваше издати: Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима? А ово не рече што му беше стало до сиромаха, него што беше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу. А Исус рече: Остави је! Она је то сачувала за дан мојега погреба; Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда. Дознаде пак многи народ из Јудеје да је онде и дођоше не само ради Исуса, него и да виде Лазара кога он подиже из мртвих. А првосвештеници се договорише да и Лазара убију; Јер многи од Јудејаца долажаху због њега и вероваху у Исуса.

Сутрадан многи народ који бјеше дошао на Празник, чувши да Исус долази у Јерусалим, Узеше гране од палми и изиђоше му у сретање и клицаху: Осана! Благословен који долази у име Господње, цар Израиљев! А Исус нашавши магаре уседе на њега, као што је писано: Не бој се, кћери Сионова, ево цар твој долази седећи на магарету. Али ово не разумеше испрва ученици његови; него када се прослави Исус, онда се сетише да ово беше за њега писано, и да му ово учинише. А сведочаше народ који беше с њим када Лазара позва из гроба и подиже га из мртвих. Због тога му и изиђе народ у сретање, јер чу да је он учинио ово знамење.

НА ПУТУ У ВИТАНИЈУ И ЈЕРУСАЛИМ

Шеста, и последња недеља Великог поста зове се „Врбица (недеља палми). Током шест дана који претходе Лазаревој суботи и Врбици, кроз литургију Цркве, следимо за Христом од оног момента када је објавио смрт свога пријатеља и затим кренуо на пут за Витанију и Јерусалим. У недељу увече, на вечерњи, дата је тема и тон за целу седмицу:

„Отпочињући са ревношћу шесту недељу поста и објављујући празник палми принећемо химне Господу који долази у Јерусалим у божанској слави и сили да би смрћу усмртио смрт".

Центар пажње је Лазар - његова болест, његова смрт, туга рођака и Христово реаговање на све ово.

Тако, у понедељак ми слушамо: „Данас је болест Лазарева саопштена Христу

док је ходао с друге стране Јордана ..."

У уторак: „Јуче и данас је Лазар болестан".

У среду: „Данас је мртви Лазар сахрањен и његови ро ђаци плачу ..."

У четвртак: „Лазар је мртав већ два дана..."

Најзад, у петак: „Изјутра дође Христос ... да васкрсне мртвог брата (Марте и Марије)."

Цела седмица је прошла у духовном медитирању о предстојећем сусрету Христа и смрти - најпре у лицу његовог пријатеља Лазара, а затим Христовој сопственој смрти. Она представља приближавање онога „Христовог часа" о коме је Он тако често говорио и према коме је било усредсређено целокупно Његово земаљско служење. Морамо да се запитамо: које место и значење има ово размишљање у посној литургији? У каквом су они односу према нашем посном труду?

Ова питања представљају још једно питање које треба да укратко расправимо. У прослављању догађаја из Христова живота, Црква веома често - ако не и увек - транспонује прошлост у садашњост. Та ко на Божић ми певамо: „Данас Дјева натприродно рађа..." На Велики Петак: „данас стоји пред Пилатом"... На Врбицу: „Он данас долази у Јерусалим". Поставља се питање: Какво значење има ово прено шење догађаја, какав је значај овог литургичког да нас?

Вероватно, већина посетилаца цркве разуме то као реторичку метафору као поетску „фигуру говора". Наш модерни приступ богослужењу је или РАЦИОНАЛАН или СЕНТИМЕНТАЛАН. РАЦИОНАЛНИ се прилаз састоји од свођења литургичке прославе на ИДЕЈУ. То има свој корен у „западњачкој" теологији, која се развијала на православном истоку после патристичке ере, за коју је литургија у најбољем случају сировина за лепе интелектуалне дефиниције и предпоставке. Оно што у богослужењу не може да буде сведено на интелектуалну истину, етикетирано је као „поезија" тј. нешто што не треба сувише озбиљно узимати у обзир. А пошто је очигледно да догађаји које прославља Црква припадају прошлости, литургичком ДАНАС, није давано ни какво озбиљно значење. Што се тиче СЕНТИМЕНТАЛНОГ прилаза, он се појавио као резултат инди видуалистичке и егоцентричне побожности, и у многим случајевима, представља супротност интелектуалној теорији. За ову врсту побожности, богослу жење је, изнад свега, корисни оквир за личну молитву, надахњујућа позадина, која има за циљ да „подгреје" наше срце и да га управи према Богу. Овде је садржина и значење служби, литургичких текстова, обреда и радњи секундарне важности. Оне су корисне и од значаја само док сам на молитви. На тај начин литургичко ДАНАС, као и сви други литургички текстови, сведено је на некакву неодре ђену предану и одушевљену „молитву".

Због тога што је у црквеном менталитету у односу на ова два става дошло до оштре поларизације, веома је тешко доказати да литургија НЕ МОЖЕ да буде сведена ни на „идеју" ни на „молитву". Идеје се не светкују и свечано не служе. Што се тиче личне молитве, у Еванђељу није речено да се ради молитве закључамо у своју собу и тамо успоставимо лични контакт са Богом (Мт. 6,6)! Суштина неког славља је у томе да оно обухвата и догађај и социјалну или колективну реакцију на тај Догађај. Прослављање је могуће једино онда када људи скупивши се превазилазе природну одељеност и изолацију једног од дру гог, заједно реагују као „тело", као да су заиста једно у односу на неки догађај (напр. свадба, погреб, по беда, слава.. .). Природно чудо свих прослава се са стоји баш у томе што превазилази, па нека то буде и за извесно време, ниво идеја и оног што се зове индивидуализам. Јединка се у прославама заиста губи и на јединствен начин проналази друге. Али какво је значење литургичког ДАНАС, којим Црква започиње свако своје славље? И какав смисао имају про шли догађаји прослављани ДАНАС?

Може се без преувеличавања рећи да је цело купан живот Цркве непрекидно СПОМИЊАЊЕ и СЕЋАЊЕ. На крају сваке службе обраћамо се светима „чију успомену прослављамо", али изнад свих сећањ а, Црква је СЕЋАЊЕ НА ХРИСТА. Са чисто при родне тачке гледишта, сећање је компликована способност. Тако, сећати се некога кога волимо и кога смо изгубили, означава две ствари. С једне стране сећање на прошлост је нешто више него просто знање о прошлости. Када се сећам свог покојног оца, ја га видим, он је присутан у мом сећању не као збир свега што ја о њему знам, већ је присутан у целокуп ној својој живој реалности. А с друге стране та при сутност чини да изразито осећам да он више није овде, да у овом свету и у овом животу више никад нећу додирнути руку коју у сећању тако живо видим. На тај начин, сећање је: најчудеснија, а у исто време најтрагичнија људска способност, јер ништа боље не открива нарушену природу у нашем живо ту, човекову немогућност да било шта одржи и истинито поседује у овом свету. Сећање нам открива да „на земљи владају време и смрт". Али то је само због ове јединствене људске функције сећања на коју је и хришћанство уредсређено, јер се и оно састоји од сећања на једног Човека, на један Догађај, на једну ноћ у чијој дубини и тами нам је речено: „...чи ните ово у мој спомен". И, гле, десило се чудо! Ми Га се сећамо и Он је овде - не као носталгична слика прошлости, не као тужно „никада више", него са таквом интензивном садашњошћу да Црква може вечито да понавља оно што су апостоли рекли после Емауса: „...Зар није у нама горело срце?" (Лк. 24:32).

Природно сећање је, пре свега, „присуство одсутног", тако што је год више присутан онај кога се сећамо, бол због његовог одсуствовања је оштрији. Али у Христу, сећање је поново постало сила која испуњава време поремећено грехом и смрћу, мржњом и заборавношћу. Ово ново сећање, које превазилази време и његову поремећеност, представља срж литургичког прослављања, литургичког ДАНАС. Но, буди мо сигурни, Дјева не рађа ДАНАС, нико „фактички" не стоји пред Пилатом, и, ако чињенице, ови дога ђаји припадају прошлости. Али ДАНАС ми можемо да се сећамо ових чињеница. Прва је првенствено дар и сила тога сећања које преображава чињенице прошлости у ДОГАЂАЈЕ који вечито имају значај. Литургичка прослава је поновни улазак Цркве у одређени догађај, а то не означава само њену „идеју" већ њену радост или тугу, њен живот и конкретно постојање. Треба знати једно: узвиком „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио", разапети Христос је показао Свој „кеносис" и Своју понизност. Празнујући ово сваке године оног јединственог Петка, ми, без умовања о догађају, поуздано знамо да ће ове речи, једном изговорене, остати вечито реалне, да их никада не може избрисати никаква победа, ни каква слава или „синтеза". Потребно је да се објасни једна ствар: Лазарево васкрсење је било потребно да би се „потврдило свеопште васкрсење" (тропар дана). Славље овог дана је уочи једне седмице која представља лагано приближавање сусрета живота и смрти, у коме ћемо и ми постати његов саставни део и властитим очима видети и целим бићем осетити оно што је Јован изразио речима: „Исус... узбуди се веома у души, узруја се и - заплака" (Јн. 11:33-35). За нас се све ово дешава ДАНАС. Ми нисмо били са уплаканим сестрама код гроба у Витанији. Ми о томе знамо само из Еванђеља. Али у црквеној прослави, ДАНАС та чињеница постаје и за нас ДОГАЂАЈ, а за мене сила мога живота, сећање и радост. Теоло гија не може бити изнад „идеја". И са становишта идеје, да ли нам је потребно ових пет дугих дана, када је једноставније исказати речима, потврдити свеопште васкрсење? Али суштина је да реченица сама по Себи ништа не потврђује. Истинита ПОТВРДА долази од славља, од ових пет дана у којим смо сведоци борбе између живота и смрти, када по чињемо не толико да разумемо колико да сведочимо да ће Христос победити смрт смрћу. Лазарево васкрсење, дивна прослава те једин ствене суботе, је изнад поста. У петак, који јој прет ходи, певамо „...пошто се испунило назидавајућих четрдесет дана...", а изражено литургичким терми нима Лазарева субота и Цветна недеља су „почетак Крста". Међутим последња седмица Великог поста - непрестано предславље - ових дана је последње откровење значења Великог поста. Рекли смо на по четку овог поглавља да је Велики пост припрема за Васкрс. Међутим, у стварности, у општем доживљају који је постао традиционалан, ова припрема је апстрактна и номинална. Велики пост и Васкрс су стављени један поред другог, али без стварног разумева ња њихове узајамне везе и независности.

Чак и онда када се о посту не мисли као о времену у коме се једном у години треба исповедити и причестити, он се обично схвата у терминима личног труда и напора и тако остаје егоцентричан. Другим речима, оно што стварно недостаје у духовном до живљају јесте онај физички и духовни напор усмерен на наше учествовање у ДАНАС Христовог вас крсења, не на апстрактну моралност, не на морално побољшање, не на већу контролу над страстима, чак не ни на лично усавршавање, него на учествовање у крајњем и свеобухватном Христовом ДАНАС.

Хришћанска духовност, која није на ово усмерена, у опасности је да постане лажно - хришћанска, јер је на крају крајева мотивисана с а „его", а не са Христом. Опасност је овде и у томе да срце, очишћено и ослобођено од демона који су га насе љавали, остаје пусто и празно и демон се у њега враћа, „узимајући са собом седам других духова, још горих од себе, па уђу и бораве онде, и последње стање тога човека бива горе од првога" (Лк. 11:26). Све у овом свету, па и „духовно" - може да буде демонско: стога је важно да се поново открије зна чај и ритам Великог поста као исконске припреме за велико ДАНАС Васкрсења. До сада смо видели да Велики пост има два дела. Прве недеље Крста, Црква нас позива да се усредсредимо на себе, да се боримо против тела и страсти, зла и свих осталих грехова. И док ово чинимо стално смо позивани да гледамо на пред, да меримо и мотивишемо наше напоре „нечим бољим" што је за нас припремљено. Од недеље Крста центар посног богослужења постаје мистерија Хри стовог страдања, Његовог Крста и смрти. Оно постаје „ход горе у Јерусалим".

Најзад, за време ове последње седмице припрема, почиње славље мистерије. Напор поста нас је учинио способним да оставимо по страни што је упорно по мрачивало централни предмет наше вере, наде и радости. Ма како било и само се време приближава своме крају. И оно се сада више не мери нашим преокупацијама и бригама, већ оним што се дешава на путу за Витанију, и даље, за Јерусалим. И још јед ном, све ово није теоретисање. За свакога који је оку сио истинити литургички живот - макар једном па и непотпуно - готово да је очигледно да од овог мо мента ми чујемо „Радуј се, Витанијо, кућо Лазарева", па онда, „... сутра долази Христос", спољашњи свет постаје помало нереалан и човек скоро доживљава бол када долази са њим у неопходни свакодневни контакт. То што се дешава у цркви, у службама кроз које из дана у дан, схватамо шта значи очекивати и зашто је Хришћанство, изнад свега другог, очекива ње и припрема, па када дође петак увече када певамо „пошто се завршило четрдесет дана душевног уса вршавања..." ми, не само да смо испунили годишњу хришћанску „обавезу него смо спремни да узмемо као своје речи које ћемо певати следећег дана: „О, смрти, Христос те је већ у Лазару уништио! Аде, где је твоја победа...?".

На Лазареву суботу празнује се посебано и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, односно Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри око извора. Пратећи елементи овог празника имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице. Данашње врбове гранчице замена су за палмине. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване у кућама.

На Врбицу, после подне, увек се држала литија изван храма. Сведочанстава ο Врбици имамо већ крајем IV века. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе.

О библијском и литургијском смислу празника говори Епископ бачки др Иринеј

http://www.svetigora.com/audio/download/6925/Ep_Irinej_Lazareva_subota_predavanje_27.03.2010.mp3

Илустрација преузета са www.westsrbdio.org