Блог оца Дејана

Када је 1943. отпочео прогон грчких Јевреја и њихова депортација у нацистичке концентрационе логоре, владика је упутио званични протест окупационим властима. У писму, које су својим потписима подржале водеће личности јавног и културног живота Грчке, архиепископ је описао дугу историју Јевреја у земљи, истакавши да, као примјерни грађани, они не представљају никакву пријетњу Њемачкој. Он је упозорио да ће свијет једног дана позвати на одговорност оне који депортују Јевреје.

„Наша света вјера не познаје супериорне или инфериорне квалитете засноване на раси или вјероисповијести“, наводи се у апелу.

Сазнавши за писмо, високи SS представник за Грчку, генерал Јурген Струп, запријетио је да ће стријељати Архиепископа, на шта му је владика упутио свој чувени, храбри и помало саркастични одговор: „Према традицији Грчке православне цркве, наше архијереје не стријељају, него вјешају. Молим Вас да поштујете нашу традицију“.

Окупационе власти су једном од владике тражиле да састави листу грађана који ће бити погубљени у одмазду за убиство једног њемачког војника. Архиепископ им је предао листу свих епископа Грчке цркве, са својим именом на врху. Погубљења нису извршена.

Након што је депортација Јевреја настављена, Архиепископ Дамаскин је позвао шефа атинске полиције Ангелоса Еверта у своју канцеларију и рекао му: „Разговарао сам са Богом и моја савјест ми говори шта морамо урадити. Црква ће издавати лажне крштенице сваком Јевреју који их буде тражио, а ти ћеш издавати лажне личне карте“.

Захваљујући храбром и одважном ставу владике Дамаскина, хиљаде грчких Јевреја је преживјело Други свјетски рат.

Преузето са блога:

http://invia33.wordpress.com/2014/05/07/arhiepiskop-damaskin/

Старац је говорио да је то оно што Господ говори у Јеванђељу: „Ако семе не падне на земљу, не доноси плода“ (Мк. 4, 26). Тако и ми, ако у нама не умре стари човек кроз држање заповести Божијих, не можемо постати носиоци дара вечног живота. Оно што се догодило у животу нашег Прволика – Господа Исуса Христа, треба да се догоди у животу сваког од нас.

Свети апостол Петар у својој посланици говори да „Суд Божји полази од дома Божјег“, од нас и још „ако се праведник једва спасава, шта ћемо ми грешници“ (1. Пт. 4, 18). Суд Божји се састоји управо у томе да ми окусимо смрт по узору на Њега кроз држање заповести Божијих. Ми не треба да се угледамо на друге људе, већ на Христа и да се њему уподобљавамо у Духу, Њему да се саображавамо.

Свет не разуме ове речи, али сваки искрено верујући човек треба да има ову перспективу у животу. Онај ко живи распињући себе држањем заповести, не осуђује друге, јер нема мишљење и схватање какаво имају људи у свету.

• Богословље
  

У Синаксару Недеље мироносица помињу се још Марта и Марија, сестре Лазареве, Марија Клеопова и Сосана. Празник је установљен у IX веку, а песме за празник писали су Анатолије, игуман студијског манастира (IX век) или солунски Епископ (IX или X век), Косма монах (око 743) и Теофан (после 843). У служби ове недеље певају из посљедованија Великог петка и песме посвећене мироносицама и тајним ученицима Христовим.Те недеље, као и три наредне, на вечерњу се после стихире на стиховње певају стихире Пасхе: „Пасха свјашченаја“, а на јутрењу читав Пасхални канон са додатком нарочитих богородичних (који се и током Светле седмице певају после тропара Пасхалног канона свакодневно, осим првог дана). Тамо где је храм посвећен женама мироносицама, додаје се још и величаније. Особеност суботње службе ове седмице је то што се на њој врши оданије празника, па се зато на „Господи воззвах“ певају исте стихире као и на сам празник.

Сваког дана њен вид и слух су се погоршавали. Понекад су се њене руке толико тресле да би се грашак из њеног тањира откотрљао на под, а супа исцурила из шоље. Син и снаха нису могли да јој помогну, али их је нервирао неред који је правила. И једног дана су рекли – што је много, много је, па су за њу поставили мали сто у ћошку поред ормара за метле и дали јој да тамо сама једе све оброке.

За вријеме јела, она би их гледала са другог краја собе, очију пуних суза, али они тешко да су разговарали са њом, осим што би је грдили кад би јој испала кашика или виљушка.

Једне вечери, управо прије вечере, мала дјевојчица је сједила на поду играјући се са коцкама.

“Шта то правиш? – упитао ју је отац озбиљно.

“Правим мали сто за тебе и маму” – одговорила је, “Тако да можете сами да једете у ћошку када ја будем велика.”

Отац и мајка су занијемили и то је изгледало као да траје цијелу вјечност. А онда су почели да плачу.

У том тренутку су постали свјесни онога што су урадили и туге коју су проузроковали. Те вечери вратили су старицу на њено право мјесто за великим столом и од тог дана она је увијек јела са њима. А кад би комадић хране пао на сто или би виљушка залутала на под, изгледало је да више нико не мари за то.

Прве две Марије и Саломија, „купише мирисе и миро да помажу Исуса“ (Мк. 16,1; Лк. 23,56) који је лежао у гробу. Обично се узима да су по том миру и мирисавим уљима ове жене назване Мироносицама заједно са осталим женама које су Исусу служиле својим имањем. Но, тај назив оне носе и по једној много важнијој околности. Те свете жене су биле прве благовеснице и проповеднице Христовог Васкрсења и оне су повратиле мир и спокојство међу народ и ученике Христове које беше обузео страх, неспокојство, разочарење, неверје када су видели свога Учитеља да је издахнуо на Крсту. И по томе, дакле, повраћеном и на свагда учвршћеном спокојству - миру оне носе с правом то заслужено име, поред кога је уследио још и назив Равноапостолних жена, због њихове ватрене проповеди Васкрсења Христова, највеће, најглавније и најважније истине хришћанске вере. Јер Васкрсењем Христовим, као историјским фактом, утврђују се и оснажују и све друге истине, а без њега оне се колебају, падају и руше. Отуда апостол Павле и каже: „А ако Христос не уста, узалуд проповиједање наше, а узалуд и вјера наша“ (I Кор. 15, 14).

Колико год је важна чињеница да се васкрсли Богочовек јавља прво женама и Марији Магдалини - јунакињама које љубав према Христу не напушташе и онда када се сви испред Крста разбегоше, и које храбро ноћу на Његов Гроб пођоше - толико исто је важан и поздрав њиховог васкрслог Учитеља. Све те жене Мироносице прве су чуле, а преко њих и све жене хришћанке, прву и најрадоснију реч коју је Богочовек изговорио после свога васкрсења, поздравивши их најлепшом речју: „Радујте се!“ Прву реч после свога Васкрсења Христос је упутио жени, јер кроз жену долазе деца, радост и спасење, нараштај који наступа, и миран починак старости у гробу, која једино спокојно у исти се спушта са васкрслим Христом, који је својом смрћу уништио смрт и даровао живот вечни.

Када се васкрли Богочовек јавио својим ученицима, поздравио их је са: „Мир вам!“ и „Не бојте се!“ а жене, дакле, поздравио је са: „Радујте се!“ Јасно је да је оваквим поздравом жени дао до данас највећи дар и признање, ослобађајући је и подижући је до равноправног односно равноапостолног значаја и трона. Ову радост жени донео је и дао је Васкрсењем својим Богочовек, васкрсавши спутану и палу жену попут Марије Магдалине, јер је познато да је у историји старих народа све до Христа, духовно стање женино било и поред све културе Старог века исувише бедно у породици, и у друштву и у држави. Шта више, што је култура била већа, жена је падала све ниже и дубље у ропство које је пружало ужасне слике и примере њеног моралног пада.

Управо у доба када је римски цар Август преко државних закона употребио сва средства да од брака створи „државни строј за множење потомства“ одобравајући конкубинат - многоженство, а презирање нероткиња, сиромашним селима Галилеје пролазио је Богочовек Господ Исус са својом узвишеном Божанском појавом и науком. За њим су ишле масе народа и мноштво жена, без обзира на порекло, сталеж и узраст. Јеванђелист нарочито истиче да су му многе жене служиле „имањем својим“ (Лк. 8,3). Где год би се Христос појавио долазиле су и жене, да их задахне божанском чистотом, којој жена нарочито тежи; долазиле су му да их подигне, узвиси и да преко њих морално подигне и препороди читав свет Старога века.

Христос није учио као што су налагали закони Старога века, да жену нероткињу треба отпустити, већ је тражио да човек не раздваја и не раставља оно што је Бог саставио. Христос је дао браку дотле непознату сврху, уздигавши га у правду бескрајног усавршавања супруга тако, да брачници дају једно другом могућност да у брачној вези подигну што потпунији Божији лик, те и рађање деце из такве одухотворене заједнице све више престаје да буде од воље човечје и телесне, већ бива и постаје све више од воље Божје. Један свети отац је рекао: „Хришћанка није више жена у апсолутном смислу мужевљева, већ је управо Христова, који ју је подигао из кала... Зато је жена живо огледало човеково, у коме се вазда огледају благодатна својства Христова, управо она је лик и слава човекова, као што је и Христос био на земљи лик и слава Очева“.

Нови значај жене

Овај нови, високи и пресудни значај жене у историји преокренуо је Богочовек Христос, а Духом Божијим руковођена истакле су га свете жене Мироносице које су прве и чуле прву реч васкслог Богочовека: „Радујте се!“

Христос зауставља разјарене ревнитеље закона, који су хтели да каменују прељубницу, и решава један од најтежих социјалних проблема, који се спустио са своје најчистије висине до кала, а у који је тадање друштво било бацило жену, и Он је подиже, буди у њој свест и савест и упућује је у нови живот: „Иди и не греши више!“

Христос ослобађа и спасава награђени тип жене Старога века и света, тип који св. Јеванђелист приказује у Марији Магдалени коју је Богочовек ослободио од седам бесова, па је диже чак до лика равноапостолскога. Марију Магдалину као јеванђелску личност зна и историја. Живот и рад Магдалинин у проповедању Васкрслог Христа није легенда, већ је и у историјском светлу приказан од двојице ауторитативних историчара и хроничара - Кедрина и Константина Порфирогенита за које готово у свим данашњим енциклопедијама дословно стоји да су од њих „вести добијене из веома поузданих извора, и данашња их научна критика високо цени“. Тако Кедрин пише: „Марија, дошавши у Рим, предстала је императору Тиберију и подневши му на дар црвено јаје казала је: „Христос Васкрсе!“ И таквим начином почела је пред њим своју проповед о васкрсењу Христовом, а хришћани првих векова дознавши о таквом простосрдачном примеру ове жене, почели су то подржавати и при помињању васкрсења Христовог даривати један другом црвена јаја. Обичај тај мало помало распространи се и постаде свеопшти у хришћанству“.

Црвено јаје моћноме Тиберију

Није Марија из Магдале случајно понела црвено јаје моћноме Тиберију многобожцу. Филозофи његовог времена су говорили како је васиона постала из јајета. Заборављено је да Речју Божјом „све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало“ (Јн. 1,3) и да у Божјој Речи - Христу „бјеше живот“ (Јн. 1,4). Узевши јаје из којег се на тајанствен начин рађа живот, Магдалина га је обојила црвеном бојом, символом крви, страдања а и радости и понела моћном императору. Тиме је хтела да каже ова кћи Израиљева, као што вели Благовеститељ Охридски, да је успомена на јагњећу крв, којом су Јевреји за време Пасхе у Мисиру прскали врата својих кућа да би их мимиошао смртоносни гнев и уморство њихових првенаца, замењена новом Пасхом - Крвљу Христовом. И још: да Христом постоји све што постоји, да је у њему живот, њиме да живи све што живи и да је он Богочовек, као што је за себе рекао: „Васкрсење и живот“ (Јн. 11, 25)

Празник Светих жена мироносица - Дан хришћанских жена као и сви празници и сви дани у годишњем кругу „Цркве Васкрсења“ везани су за главни, односно реалан факат Васксења Христова. Тај факат Христовог Васкрсења, како каже о. др Јустин Поповић „непрестано се разраста у многомилионити живот свих хришћана, јер су хришћани тиме хришћани, што су вером у васкрслог Христа постали његови сутелесници. тј. чланови богочовечанског тела његовог - Цркве. Отуда Црква и није друго што до непрестано и бескрајно продуживање једног догађаја, једног факта - Васкрсења Христовог. То је организам, нови организам, нова реалност - бескрајна, бесконачна, бесмртна“.

Ову и овакву истину са неизмерном љубављу, ревношћу и храброшћу према свом Учитељу и васкрслом Богочовеку проносила је, благовестила и сведочила је Марија Магдалина целог живота, заједно са осталим светим женама Мироносицама. Та љубав светих жена Мироносица према васкрслом Богочовеку, најбоље се огледа у речима Апостола Павла: „љубав Божија нагони нас кад мислимо ово: Христос за све умрије, да они који живе не живе више себи, него ономе који за њих умрије и васкрсе“. (ИИ Кор. 5, 14-15). А ревност Мироносица попут Аполоса, апостола из 70-те, „беше упућена на пут Господњи, и горећи духом говорише и учише право о Господу“ (Д.ап. 18, 25). Отуда на ову и овакву њихову љубав и ревност надодавала се и храброст о којој св. Јован Златоуст говори: „Жене су способне за велике подвиге, чак и веће него и сами мушкарци“. Зато су свете жене Мироносице, којима су милиони жена хришћанки следовале и следују, прве чуле прву реч и поздрав васкрслог Христа Богочовека: „Радујте се!“ и објављујући његово Васкрсење, истовремено устрашеним и разочараним апостолима и народу враћајући свима веру, спокојство и мир, раздрагано клицале: Христос васкрсе!

Извор: Православље

• Вера
  

"Кад сам те ноћи стигао кући, док је моја жена сервирала вечеру, примио сам је за руку и рекао: Морам ти нешто рећи. Сјела је и јела у тишини.Примијетио сам бол у њеним очима. Одједном нисам знао како отворити уста. Али морао сам јој дати до знања што мислим. Желим развод, рекао сам смирено. Није изгледала изнервирано мојим ријечима, него ме тихо... упитала: Зашто? Избјегавао сам њезино питање. То ју је разљутило. Одбацила је прибор за јело и почела викати на мене, ти ниси човјек!!

Те ноћи нисмо више разговарали.Плакала је. Знао сам да је хтјела сазнати што се догодило с нашим браком. Али нисам јој могао дати задовољавајући одговор, изгубила је моје срце због Иване. Нисам је више волио. Само сам је жалио!

С дубоким осјећајем кривње, направио сам споразум за развод који је наводио да њој припадне наша кућа, наш ауто и 30 % улога у мојој фирми. Погледала га је и онда подерала на комадиће. Почела је јако плакати предамном, што сам и очекивао. То њено плакање за мене је заправо било право олакшање. Идеја о разводу, која ме опсједала неколико тједана , чинила се сада чвршчом и јаснијом.

Следећи дан, дошао сам кући јако касно и нашао је за столом како нешто пише. Нисам вечерао него сам отишао директно у кревет и одмах заспао јер сам био уморан од испуњеног дана са Иваном. Кад сам се пробудио, она је још увијек била за столом и писала. Није ме било брига па сам се окренуо и наставио спавати.

Ујутро ми је презентирала своје увјете за развод: није хтјела ништа од мене, али је требала одгоду од мјесец дана до раставе. Захтјевала је да се у тих мјесец дана обоје трудимо живјети нормално колико год је то могуће.

Њени разлози су били једноставни: наш син има испите у тих мјесец дана и није хтјела да га оптерећујемо нашим пропалим браком. То је за мене било прихватљиво.Али имала је још један захтјев, хтјела је да се присјетим како сам је носио у нашу свадбену собу на дан нашега вјенчања. Захтијевала је да је у тих мјесец дана, свако јутро носим из наше спаваће собе до предњих вратију. Мислио сам да је тотално полудјела. Али да нам те задње заједничке дане учиним подношљивима, пристао сам на њене чудне захтјеве.

Рекао сам Ивани какве увјете ми је жена поставила за развод... Гласно се смијала и мислила да је то апсурдно. Без обзира на њене трикове, мора се суочити са разводом, рекла је презриво. Моја жена и ја нисмо имали никакав физички контакт откад сам ја изразио своју жељу за разводом. Док сам је носио први дан обоје смо дјеловали неспретно. Наш син је пљескао иза нас: Тата држи маму у наручју.

Те ријечи су ме погодиле.

Од спаваће до дневне собе па до вратију, ходао сам преко 10 метара с њом у наручју. Затворила је очи и тихо рекла;немој нашем сину говорити за развод. Кимнуо сам главом, помало узрујан. Спустио сам је пред вратима. Отишла је чекати аутобус за посао. А ја сам се одвезао сам до уреда.

Други дан било нам је пуно лакше. Ослонила се на моја прса. Могао сам осјетити мирис њезине блузе. Схватио сам да нисам ту жену погледао пажљиво већ дуго времена. Схватио сам да више није тако млада. Имала је неколико бора на лицу и коса јој је била просиједа. Наш брак је на њој оставио данак. На минуту сам се упитао што сам јој то учинио.

Четврти дан кад сам је подигао, осјетио сам како се осјећај интимности враћа. То је била жена која је дала 10 година свог живота за мене.

Пети и шести дан осјетио сам како осјећај интимности опет расте. Ивани нисам рекао ништа о томе. Како је тих мјесец дана одмицало, постајало је све лакше носити је. Можда ме свакодневна вјежба учинила јачим. Једно јутро бирала је што ће обући. Испробала је неколико хаљина али ни једна јој није пристајала. Затим је уздахнула: све су моје хаљине постале превелике. Одједном сам схватио колико је смршавјела и да је то заправо разлог што ми је постајало све лакше носити је.

Одједном ми је синуло... Носила је толико туге и горчине у срцу. Несвјесно сам пружио руку и погладио је по глави. Наш син је дошао у том тренутку и рекао: Тата вријеме је да носиш маму . Гледајући сваки дан како његов отац носи маму у наручју, за њега је постало битан дио живота. Моја жена га је дозвала да се приближи и чврсто га загрлила.

Окренуо сам главу на другу страну јер сам се бојао да би се могао предомислити у задњој минути.

Тада сам је примио у наручје, ходајући преко спаваће до дневне собе, па у ходник. Њезине руке обгрлиле су мој врат тако природно и њежно.

Држао сам је чврсто, баш као и на дан нашега вјенчања.

Но њезина све лакша тјелесна тежина ме чинила јако тужним. Задњи дан, кад сам је држао у наручју, једва сам корака могао направити. Наш син је отишао у школу. Држао сам је чврсто и рекао: Нисам примјетио да је у нашем животу недостајало интимности.Одвезао сам се до канцеларије... Истрчао из аута без закључавања врата. Бојао сам се да би ме свака одгода натјерала да промијеним мишљење. Ходао сам горе. Ивана је отворила врата а ја сам јој рекао: Жао ми је али ја више не желим развод.

Погледала ме запањено, а затим дотакнула моје чело. Имаш ли грозницу? Рекла је. Макнуо сам јој руку с моје главе. Жао ми је, Ивана, рекао сам, нећу се развести. Мој брачни живот је био досадан вјеројатно зато што ни она ни ја нисмо цијенили појединости у нашим животима, а не зато што више нисмо вољели један другог. Сада схватам да од тренутка када сам је носио у наручју на дан нашега вјенчања, сам је требао тако носити док нас смрт не растави.

Ивана као да се одједном пробудила. Опалила ми је шамарчину, залупила врата и бризнула у плач. Отишао сам. У цвјећарници на путу кући сам наручио букет цвијећа за моју жену. Продавачица ме питала што написати на картици. Насмијао сам се и написао: Носити ћу те свако јутро док нас смрт не растави.

Те ноћи сам стигао кући с цвијећем у руци и осмијехом на лицу. Трчао сам горе по степеницама, да бих нашао своју жену у кревету. Погледао сам је и сав запрепаштен она лежи у кревету мртва.

Борила се с раком мјесецима а ја сам био толико обузет Иваном да нисам ништа примјетио.

Знала је да ће убрзо умријети и хтјела ме спасити од било какве негативне реакције нашег сина на развод. Барем сам у очима нашег сина испао брижан супруг...

Мали детаљи у вашим животима су оно што је стварно важно у вези. То није викендица, ауто, некретнине, новац у банци. То само ствара окружење погодно за срећу, али не може дати срећу у вама.

Дакле, нађите времена да будете пријатељи и направите оне мале ствари један за другога да изградите интимност. Да имате прави сретан брак!

Хришћанин стално благодари, не мрзи, а позван је да воли не само своје ближње него и своје непријатеље. Црква нас учи да се у сваком успеху не гордимо, али да и у страдањима не падамо у очајање јер ко се узда у себе увек ће се разочарати, а ко се узда у Христа увек ће у срцу имати радост. Као хришћани не смемо заборавити да је брига о ближњем највећи израз наше љубави према Богу

Наша вера нас учи да није царство земаљско, односно, живот на земљи и оно што у њему радимо коначна мера човекова, његовог мишљења, начина живљења и достојанства. Човек је биће достојно поштовања само ако је вечно биће, ако се земаљско царство и живот улива у вечно и непролазно царство небеско. У сусрет великом дану, светом дану Васкрсењу за „Јединство“ говори архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани.

Шта нам потврђује васкрсење?

Васкрсење Христово је најчудеснији догађај у историји људског рода који истовремено превазилази границе времена и простора у коме живимо. Син Божији постао је човек, пострадао на крсту и васкрсао у трећи дан, да би нама отворио врата вечног живота. Смрт није могла да држи у својој власти самог Животодавца Христа и зато је Христовим васкрсењем побеђена сила смрти. Физичка смрт и даље постоји као биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који и умре у Христу вечно ће у њему живети. Истински живот је, дакле, за нас много више од биологије и хемије. То је тајна над тајнама и темељ наше вере православне.

Христос победио силу смрти

Има ли места за страх од смрти у Царству Христовом?

Царство Христово није од овога света. Господ није дошао на свет као светски моћник да ослободи јеврејски народ од римске власти нити да ствара овоземаљско царство. Царство Божије је унутра у вама, каже Господ и они који живе по заповестима Божијим, воле Бога и ближње своје, жртвују се за друге и духовно већ живе у Царству небеском које ће у својој пуноћи доћи тек након краја овога света и века и на начин који је нама ограниченим људским бићима тешко да разумемо. То Царство небеско доживљавамо и на свакој Св. Литургији, а чврсто верујемо да ћемо га наследити и у вечности ако останемо верни Христу Богу нашем. Ми верујемо да је једино Бог пут, истина и живот и да је овоземаљско постојање у овом времену и простору само сенка будућег вечног живота у Христу који је постао човек да би сјединио створено са вечним. Зато је и постао човек родивши се од Ђеве, а истовремено остајући предвечни Бог. Зато је и страдао на крсту али је као Бог васкрсао победивши силу смрти. Иако је телесна смрт туга за све људе јер се привремено раздвајамо од оних које волимо, она за нас није крај већ наставак живота у Христу па се молимо за наше покојнике и чекамо дан када ћемо се опет заједно видети у Царству Божијем.

Пре хиљаде година Праведни Јов је поставио питање „Кад умре човек, може ли оживети“? Код једног дела хришћана то питање се и данас поставља…?

Ми хришћани верујемо да физичка смрт није крај нашег живота јер живот није само биолошка категорија. Након физичке смрти долази до раздвајања душе и тела и душа наставља да постоји до свеопштег васкрсења када ће се поново сјединити са телом. Човек је створен као психофизич ка целина и зато наша вера у бесмртност не почива само на вери у бесмртност душе.

Светитељи нас уче да је душа без тела сенка од човека, а тело без душе леш. Тек након васкрсења из мртвих, након краја овог света и века, заживећемо пуноћом живота у Христу. За оне који су живели у љубави Божијој то ће бити вечна радост, а за оне који су живели у неправди и мржњи, вечна мука и патња. То су реалности раја и пакла. Господ ће својом љубављу све загрлити, али они који га не желе и својим делима га се одричу та љубав ће за њих бити вечно мучење. Божија љубав никога не жели да мучи али као што је светлост за онога који живи у светлости радост, тако је за онога чије су очи навикле на мрак бол. Рај и пакао нису различити простори, већ различита стања у којима ће се наћи сви људи и васцела твар када Бог васцелу творевину преобрази и сједини у Христу Господу. Зато у овоме животу треба да направимо прави избор и да не дозволимо да нас грех одвуче у таму да не би били лишени вечне светлости и радости коју нам је Господ припремио у вечности.

Како најбезбедније превазићи невоље, неправде и жалости са којима се свакодневно сусрећемо у о в о з е м а љ с к о м животу?

Морамо да увек будемо свесни да све неправде и жалости са којима се суочавамо у о в о з е м а љ с к о м животу привремено трају, а ми хришћани, верујемо да нас очекује в е ч н и живот у Хр и с т у . К а д а з н а т е д а привремено треба да претрпите неки бол или операцију, да би после тога били здрави и живели нормално, нисте толико у страху. Проблем је што ми често гледамо само живот у оквиру овоземаљских граница и онда нас бриге и проблеми овога света толико обузму да нисмо у могућности да живот гледамо шире. Наша вера нас управо учи да је за малена ово земаљско царство, док је небеско довека. Црква нас учи да се у сваком успеху не гордимо, али да и у страдањима не падамо у очајање јер ко се узда у себе увек ће се разочарати, а ко се узда у Христа увек ће у срцу имати радост.

Црква је сведок реалности царства небеског

Шта је мисија Цркве данас и у којој мери може поштовати људске слободе у савременом друштву, а истовремено имати јако упориште у сопственом светом Предању и историји?

Најважнија мисија Цркве у свету јесте да стално сведочи реалност Царства небеског које долази, али већ овде и сада почиње и да позива на промену живота. Покајте се, јер се приближи Царство небеско била је прва и основна проповед Цркве од почетка. Људске слободе у овоме свету су важне и треба их подржавати, али је слобода много комплекснији феномен. Истински слободан човек није увек онај који ради шта хоће, већ онај који је у стању да савлада своје слабости и успе да остане кормилар своје душе до краја. Разни грехови, пороци и друга зла овога света чине нас зависнима од пролазних уживања и када су нам она ускраћена тражимо кривицу у другима, свађамо се и гневимо. Отуда толико неслоге, ратова, сукоба у овоме свету. Христос нас учи да иако живимо на овој земљи, ми смо пре свега путници ка Царству небеском и зато хришћанин и своју слободу и смисао живота увек пројектује у перспективи Царства Божијег. То је потпуно други начин живота од онога који је данас уобичајен у овоме свету. Бог нас учи и да у свакој биљци и животињи, свакој природној лепоти видимо лепоту премудрости Божије и да природу не оштећујемо већ користимо колико је потребно али као мудри домаћини.

Постоји одређен број православних Срба који веру доживљавају као личну и приватну ствар независно од Цркве. Како их усмерити на прави пут и указати да је Црква извор и носилац вере?

Хришћанска вера није приватна ствар и Црква нас стално окупља у заједницу и повезује светим тајнама, молитвама, богослужењима. Наша вера нас учи да човек индивидуалац, који живи себично и за своје интересе није права и потпуна личност. Праву личност остварујемо тек ако у љубави живимо са другима и друге не гледамо као своју конкуренцију, сметњу или непријатеље, већ као оне који су позвани такође у Христу да буду наша вечна сабраћа у Царству Божијем. Зато чинећи добро другима не губимо, већ добијамо.

Свођење вере на приватну или националну ствар и на обичаје сужава пуноћу Христове истине и може да претвори нашу веру у идеологију која се више ослања на политику него на вечне истине које нам је Бог открио. У Христово време многи Јевреји су очекивали ослободиоца од римске власти, а Христос је дошао да им донесе вечни живот и слободу, не од Римљана, већ од греха и смрти. То је суштинска разлика. Многи млади људи мисле да је слобода у гажењу свих друштвених конвенција и правила, у дроги, алкохолу и неморалу. Али када већ зађу у те мрачне просторе тек онда осете колико су неслободни и заробљени, али тада је већ много тешко оздравити. Зато нас Црква учи да чувамо и своју душу и своје тело од греха, не зато што то смета Цркви, већ смета нама да живимо са Богом и осетимо пуноћу слободе која нам је дата у Христу Исусу.

Може ли се грех као лажни избор и лажно духовно усмерење, противно божанској вољи, окајати постом у храни и пићу?

Грех је неприродни начин постојања јер живећи у греху своје природне снаге користимо у погрешном смеру што води ка даљем губитку наше слободе, већој зависности од материјалних ствари овога света и неслози са другима. Човек у греху је духовно болестан и покајање је не само промена начина размишљања већ пре свега промена потпуног начина живота. Пост и молитва су два крила покајања јер постом показујемо да не зависимо само од биологије и хемије која регулише наше тело, а молитва уздиже нашу душу ка духовним вредностима и човека повезује са Богом. Као што је човек састављен од тела и душе ни покајања нема без поста и молитве. Наш Бог је Бог љубави и опростиће нам сваки грех, али проблем је у томе што грех затвара човеково срце и чини га неосетљивим и према Богу и према ближњима. Покајањем отварамо срце и онда оно може да прими топлину Божије љубави и опроштаја. Зато не можемо очекивати да нам Бог опрости наше грехове ако нисмо спремни да и сами опростимо својим ближњим.

Брига о ближњима, израз љубави према Богу

Како су код српског становништва примљени духовни семинари у организацији Епархије рашко-призренске и Дома културе у Грачаници?

Духовни семинари који се, хвала Богу, одржавају сада сваког четвртка у Грачаници с б л а г о с л о в о м Преосвећеног Владике Теодосија представљају право духовно освежење у животу наше Епархије. Захваљујући сјајним предавач има, нашим уваженим Епископима и богословима, верници могу на овим семинарима да много више сазнају о својој вери и продубе своје духовне видике. Искрено се надам да ће ова духовна окупљања и дружења још више ојачати веру у нашем народу и да ћемо имати више хришћана који не живе само формално хришћанским животом, већ који своју веру озбиљно шватају као нови начин живота.

Наша истинска отаџбина је на небесима

Шта треба да буде смисао живота сваког хришћанина?

Хришћански живот не сме да буде формалност и Црква није само овоземљаска институција или невладина организација. Смисао нашег живота треба да буде да у сваком тренутку и на сваком месту будемо сведоци истине Васкрслог Христа, да испуњавамо његове спасоносне заповести и да све догађаје око нас (нарочито политичке и историјске) разумевамо духовно. Наша истинска отаxбина је на небесима иако живимо привремено на земљи. Наше истинско благо је у Богу и нашој души која живи по Богу, а не у пролазним стварима овога света. Ако тако будемо живели наш живот ће бити пун смисла и радости без обзира на све тешкоће. Међутим, онај који граби земаљско благо и плаши се оних који могу да убију тело или му отму то благо, живи у сталној бризи и нема мира. Хришћанин стално благодари, не мрзи, а позван је да воли не само своје ближње него и своје непријатеље. У ранохришћанској посланици Диогнету из 2. века налазе се можда и најлепше речи шта хришћане разликује од осталих људи. Иако све то звучи парадоксално за нас хришћане ово су истине које нас воде ка вечном животу: „Хришћани живе у отаxбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаxбина, а свака отаxбина туђина....Бораве у телу, али не живе по телу. На земљи проводе дане, али им је живљење на небу. Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе. Воле све (људе), а сви их прогоне…. Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују. Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним. Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују….

Епархија рашкопризренска је јако посвећена социјалним питањима и муком обичних људи. Који су највећи проблеми верника Српске православне цркве на Косову и Метохији?

Као што је човек психофизич ка целина, тако је и Црква увек бринула не само о духовном напретку верника, него и о свакодневним потребама нарочито сиромаш них и угрожених људи. На Косову и Метохији много је сиромаштва и људима је често потребна најосновнија помоћ. Зато је Епархија преко своје добротворне организације Мајка девет Југовића већ организовала рад 6 народних кухиња у којима се свакодневно храни преко 2000 лица. Међутим, и у свакој парохији треба организовати помоћ угроженој браћи и сестрама. После сваке литургије верници би могли заједно са својим свештеницима да организују посете и помоћ старијим и болесним парохијанима и другим људима којима је помоћ потребна. Често је многим људима потребна само једна блага реч и осећај да о њима неко брине. Као хришћани не смемо заборавити да је брига о ближњем највећи израз наше љубави према Богу. Односно, као што нас уче Свети оци Цркве, нема богољубља без човекољубља, као што нема ни истинске љубави према ближњем ако та љубав није заснована на Божијој љубави. А та Божија љубав нас учи да у сваком човеку треба да препознамо лик Божији.

извор: http://www.jedinstvo.rs/online/index.php/2013-01-28-10-01-43/2013-01-28-10-03-43/978-2014-04-18-05-49-32

На крају једног поља стајаше Љубав и Самоћа и посматраше млади заљубљени пар. Самоћа рече Љубави:

- Кладим се, да ћу их раставити.

Љубав узврати:

- Сачекај само мало! Дај ми шансу да проверим само једну ствар код њих, а после тога можеш да одеш код њих колико год хоћеш пута.

Самоћа се сложи са тим. А Љубав се приближи заљубљенима, додирну их, погледа их у очи и спази у њима сјај.

Врати се назад и рече Самоћи:

- Хајде, сада је ред на тебе!

- Не, – одговори Самоћа – Сада ништа не могу да направим, сада су њихова срца испуњена љубављу. Доћи ћу мало касније.

Протече неко време и Самоћа наврати покрај куће оног заљубљеног пара и виде младог оца и младу мајку са новорођеном бебом. Самоћа се била надала, да ће их до тада напустити љубав и нестрпљиво ишчекујући, прекорачи преко њиховог прага. Но погледавши им у очи, она виде само Захвалност.

Окрену се назад и рече:

- Доћи ћу касније…

Протече још доста времена и Самоћа се појави поново пред њиховим вратима и зачу дечију вриску. Отац се тек вратио са посла уморан, а мајка је успављивала децу. Самоћа се опет понада, да ће овог пута моћи да их растави, јер како рече: „Прошло је толико времена и Љубав и Захвалност би досад већ требали да напусте њихова срца.” Но погледавши им у очи, она сада спази у њима Поштовање и Разумевање.

- Доћи ћу касније, рече и овог пута и окрену се и оде.

Протече опет много времена. И Самоћа се, по обичају, још једном појави пред домом заљубљених. Примети сада да су им деца већ била порасла. Седи отац је нешто објашњавао синовима, а мајка је припремала вечеру у кухињи. Загледавши им се у очи, Самоћа се још једном разочара, видевши овај пут у њима Поверење.

Протече највише времена од тада. И Самоћа још једном сврати у исти дом. Запазила је сада да унучад одлазе од куће, а да крај камина остаде да сједи растужена и онемоћала старица. Самоћа је погледа и славодобитно рече:

- То је то, дошао је коначно и мој тренутак!

Хтеде затим да јој погледа у очи и да се увери, но истог трена старица устаде и изађе из куће. Самоћа крену за њом. Ускоро, некада млада девојка, а сада стара жена, стиже до гробља и седе поред једног гроба. Беше то гроб њеног супруга.

- Изгледа, да сам ипак закаснила – рече Самоћа. – Време је довршило оно што је био мој задатак.

Тек тада се Самоћа загледа у расплакане очи старице, и у њима виде по први пут УСПОМЕНУ: Успомену на Љубав, Захвалност, Поштовање, Разумевање и Поверење.

Тог дана је апостол Тома своје неверје заменио вером. Сумње апостола Томе је уклонио сам Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили апостоли окупљени на молитву, рекавши Томи да опипа Његове ране. Након тога, апостол Тома је узвикнуо: "Господ мој и Бог мој!"

У богослужењу Томине недеље, поред главне теме о уверењу апостола Томе у Васкрсење Христово, спомиње се и славни силазак Исуса Христа у Ад (величаније), где је умрлима објавио Своју победу над грехом и смрћу и Своје вечно прослављење (1. Пт 3, 18-19). Поредак службе тога дана, као и њен садржај, није обичан, васкрсан. Ово као да је поредак једнога од дванаест празника, само без паримеја, али са литијом, са певањем нарочитих стихира које описују догађај који се празнује.

Од Томине недеље се опет врше молитве за умрле, након прекида унутар периода који је почео од Лазареве суботе. Из овог периода забране су изузети четрдесетодневни парастоси, сагласно прописима Типика. На дан после Томине недеље, у Побусани понедељак, служе се парастоси на гробљима, чиме живи као да честитају својим упокојеним сродницима и ближњима радосни празник Васкрсења Христовог. На парастосима и сахранама на гробљу све до оданија Васкрса уместо "Свјатиј Боже" пева се "Христос воскресе".

преузето са сајта СПЦ

слика наслова преузета са фб странице orthodox youth

Васкрсења је дан, просветимо се торжеством. Загрлимо један другога, рецимо браћо, и све који нас мрзе опростимо са Васкрсењем. О колико радости и љубави у овоме светоме дану. О колико неизреченога милосрђа Божијега према грешноме човјечанству. Син Божији васкрсава из мртвих и својим смрћу уништава смрт и онима који су у гробовима живот дарује!

Тек свијетлим догађајем Васкрсења Сина Божијег цјелокупни мој живот и све у њему добило је свој прави и оргинални смисао. И мој долазак на свијет као новорођенчета, моје дјетињство, школовање, ступање у брак, рађање моје дјеце и читава моја животна активност добила је своје оправдање захваљујући чудесном празднику побједе над смрћу. И читава љепота свијета, високе планинске шуме, небеско плава мора, кристално чиста језера, шароликим цвијећем покривена поља засијала су у свом пуном сјају тек сазнавши да је Христос побједио смрт. Па и радост овоземаљског живљења, моја љубав према другим људима, мој труд и напор да будем добар и чиним добро, добила је вјечну награду животворним Васкрсењем Сина Божијега.

Због свега тога Васкрсење је није само праздник, већ нешто много више. То је васељенски и универзални догађај цјелокупне обнове читавога свијета и човјечанства. Васкрсењем се обнавља цијела природа заједно са човјеком, јер су људи кроз Васкрсење добили могућност новога, вјечнога живота. Васкрс је главни и централни догађај цјелокупне наше вјере. Оно је оправдање и потврда истинитости јеванђелске проповједи, као јединога и исправнога пута који води у вјечност. Васкрс је темељ и круна нашег исповједања, јер да Христос не уста из мртвих онда је узалуд и вјера наша и проповједање наше каже апостол Павел (Кор.15,14), Али ми на само да исповједамо и вјерујемо, него и знамо да је Христос устао из мртвих, и својом смрћу уништио окове смрти. У томе је и главна радост данашњега дана, да смрт више не постоји и нема власти над човјечанством. Због тога је наша вјера, вјера прије свега у Васкрслога Господа, Бога Побједиоца таме и смрти. Његова славна побједа над смрћу данас сија неизрецивом и неописивом свјетлошћу торжества, јер нико други, до сам Бог нема моћ и снагу да разруши таму, ђавола и саму смрт. Свети апостол Павле нам свједочи да сви ми који смо се у Христа Исуса крстили, у његову смо се смрт крстили (Рим. 6. 3). А његова смрт је вјечни живот и вјечна побједа над физичком смрћу. Његова љубав која се изражавала жељом да поново човјека уведе у Рај, Васкрсењем је напокон остварена. И то поновно устајање умрлога и гријехом палога човјека, бива тако славно и свечано, да сам Бог силази у смрт и од туда води душу свакога праведника. Сви ми који крштењем улазимо у Цркву Христову, постајемо сапричастници и учестници смрти, али и Васкрсења Христовог. То је догађај који нас обједињује у жељи да се сви нађемо у наручју праведнога Аврама и свих праведника.

Тешко је заиста људскоме разуму, врло често ограниченоме гријехом, схватити сву спасоносну вриједност Христове побједе над смрћу. Својим Васкрсењем Христос је показао да наш прави и искрени живот наступа тек послије смрти, то јесте у вјечности. На тај начин овоземаљски живот је само припрема за оно што слиједи, а то што слиједи је вјечно и непропадљиво царство Божије. Обновљена заједница Васкрслога Бога и васкрслога човјека наступа после наше смрти. Тиме је и смисао и постојање наше на земљи добило своје оправдање, као припрема за улазак у Небеском Царство гдје вјечно сија свјетлост и сладост Васкрслога Господа. Због тога је Васкрсење спасоносна истина која је вјечно присутна у Цркви, која своје учење о небеском царству Божијем темељи управо на догађају Васкрсења Сина Божијег. Црква без Васкрсења је само обична институција, а са Васкрсењем Црква је Богочовјечанси организам који нас води вјечној заједноцо са Богом. Васкрс је праздник вјечне Божије љубави према човјеку. Јер је Христос првина умрлих, а за њим кроз смрт у вјечни живот пролазимо сви ми који вјерујемо у Њега. То је вјечна, непролазна и радостна истина Православне Вјере. То је наговјештај боље будућности и показатељ како се по стрпљивом подношењу тешкоћа долази до славе и побједе над злом. Христос је добровољно пошао не само на страдања ради човјека, него се потпуно подложио његовим законима, спустио се да саме смрти. И када се чинило да је његов живот побијеђен, Он је својим Васкрсењем почео живјети сасвим новим и савршеним животом. Почео је живјети бесмртном славом коју је поклонио и људскоме роду и свакоме праведнику који у њега вјерује.

Истина о Васкрсењу потребно је да непрестано сија у нашим срцима. То је догађај који треба да опредјели цјелокупни наш овоземаљски живот, јер је то дар Божији кроз који се обнавља цјелокупна личност и душа и тијело. Васкрсење је на тај начин главни циљ свакога од нас, који нам се богато нуди самим Богом за праведан хришћански живот. Данас ми примамо плату и награду за подвиг великога четрдесетодневнога поста, а плата непроцјенљиве вриједности је управо Васкрсење. Сваки наш подвиг, пост, молитва, добро дјело данас бива стосруко награђено. Ликујући и духовно славећи Васкрсење Христово, као највећу тајну Божијега промисла о спасењу људи, ми данас треба да оставимо сваки гријех иза себе. Дужни смо да покажемо и дјелом посвједочимо своју љубав према свима, па чак и према оним акоји нас мрзе и проклињу. Јер заиста нема ништа новијег и радостнијег под Сунцем небеским, до свијетлог и славног Васкрсења Сина Божијега. Данас све бриге и сваки проблем престају, свако земаљско мудровање губи свој смисао, јер нам се дарује нови, савршени и вјечни живот са Богом. Христос нас данс преводи од смрти ка животу, од земље ка небу, стога радујмо се веселимо се томе!!!

Свештеник Миладин Митровић

Source: http://www.pravoslavie.ru/srpska/70142.htm

© Pravoslavie.Ru

У самом Саборном храму, поред полиције и војске, ред и церемонијалне процедуре извршавају званични чувари Христовог гроба каваси (гавази), Турци Селџуци потомци најстаријих чувара Гроба, родом из Константинопоља (Цариграда), непрекидно из две породице већ 250 година. На Велики петак Саборни храм се закључава, а унутра остаје десетак хиљада људи. Храм се отвара у 10 часова на Велику суботу. Око 11 часова, комисија састављена од градских власти - представника полиције и Министарства за туризам града Јерусалима и црквених представника православних Грка и монофизита Јермена и Копта - у целој Саборној цркви гаси сва светла, свеће и кандила, којих само у Кувуклији (параклис Гроба Господњег у Саборном храму) има преко стотину. Затим Кувуклију прегледају да не би остао неки предмет којим би могла да се упали ватра.

На мермерну плочу Гроба чланови комисије остављају комаде вате, неупаљено кандило и патријархов Молитвеник са златним листићима, а улаз запечате огромним воском испод кога су двери завезане белом траком у облику слова X, које монаси у рукама унакрсно држе. Тако је данас, а по угледу на Велику суботу, када јудејски јерарси тразише од Пилата да Христов гроб запечате и стражу поставе, јер мислисе да тако "спрече" Васкрсење Христово.

Занимљиво је поменути разлике у ишћекивању овог важног догађаја. Наиме, православни са европских простора то чине скрушено, на молитвено тих начин, док православни Арапи Палестинци ударају у таламбасе, певају и играју, бивајући чак на раменима (они тада певају лепе песме Богородици и Светом Ђорђу на свом језику). Представници свих хришћанских конфесија морају узети благослов православног патријарха, јер без благослова не могу добити ни свеће са упаљеним Благодатним огњем од патријарха.

Око 13 цасова долази патријарх града Јерусалима и целе Палестине, отац Сионске цркве са великодостојницима у литији. Ова свечана литија, на чијем је целу он, обилази три пута око Кувуклије уз појање Воскресеније Твоје, Христе Спасе и Свјете тихиј, после цега патријарх, благосиљајући народ, предаје жезал својим помоћницима, скида митру, сакос и омофор, остајуци само са епитрахиљем, у стихару, појасу и наруквицама. Уласком у Христов Гроб, патријарх (или неко од митрополита, а по благослову патријарха) клекне, лагано прелазећи ватом по мермерној плочи Гроба, изговарајући првосвестеничке молитве за долазак Благодатног огња. Поред њега су припремљена четири снопа по 33 свеће. У параклису Анђела је и јерменски представник, и то само на метар и по, "контролисући" да случајно патријарх сам не упали свежњеве свећа. Ово неповерење казује о томе да Благодатни огањ заиста долази, и то само православном патријарху.

Платинастобела, пурпурна, громолика, огњена нит спушта се кроз отворену куполу Саборне цркве, чујно парајући ваздух, брзином таман довољном да људско око све региструје. Присутни виде огромну муњу која се разлива невиђеним сјајем. Та сила Благодатног огња пали патријарху кандило и вате на Гробу, а он од њих припремљене свеће. Благодатни огањ у првим минутима уопсте не пече, нити може било шта да изгори ако се њиме упали. За тили час огањ се разнесе свуд по храму. Црква личи на огромну буктињу. Огањ се брзо разнесе по Јерусалиму и Маслинској гори, али и по целој Светој Земљи. Током целе године кандила и свеће на часним трпезама православних храмова у Светој Земљи пале се и горе овом чудесном ватром.

• Вера