http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/5/14/09/episkop_jovan_slavonski.mp3

Радио Слово љубве

Зашто баш патрионетизам биће јасније када погледамо шта је то што чини једног патрионету типичним припадником своје врсте.

Пре свега, то је активно фејсбуковање и твитовање, јер – не може се данас бити добар Србин, а да се пре тога нема фејсбук налог. Јес’ да се зна да је фејсбук глобалистичко, јудео-масонско средство за шпијунирање, али ко га шиша.

Ваља знати да у супериорну касту патрионета може ући свако ко је рад да се придржава неколико једноставних правила.

Прво и најважније правило јесте да прави патрионета не верује никоме, а нарочито не оним изродима на власти.

Он зна да је свака власт издајничка, или, како воли да каже – квислиншка. Понекад ће рећи – квиНслиншка – али то није толико важно јер је сваком истинском патрионети љубав према својој домовини изнад свега, па и изнад опште културе.

Овај став уједно је и згодан коментар на било коју вест са српске политичке сцене.

,,Ђубре једно издајничко, квиНслиншко!“, прокоментарисаће сваки убеђени патрионета: и када Тадић ускочи у базен, и када Вучић спасава децу из сметова, и када Николић дели ордење неком Турчину, Грузијцу или чак самом Путину.

Промућурни патрионети не мисли да је само власт издајничка, јер би то било сувише просто. До сазнања ко није издајник, па самим тим јесте оно што издајник није, он долази простом методом елиминације. Одбацивање тече овим редом: најпре се из кружока елиминишу гејеви и атеисти, чиме се број евентуалних неиздајника значајно смањује, затим се одбацују чланови и вође како бивших тако и садашњих странака у власти, целокупна тзв. опозиција, потом муслимани, католици, богаташи, левичари, латиничари, сви редовни и дописни чланови САНУ и напослетку, Јелена Карлеуша.

Да је истина само једна, зна сваки просветљени патрионета, што нас доводи до другог правила и друге његове важне одлике, а то је посебан однос према Српској Православној Цркви.

Можда је некада велика већина Срба одлазила редовно у цркву, можда су се некада српски родољуби свакодневно молили и редовно причешћивали (или се пак нису причешћивали што ће тек једна објективна анализа утврдити у ко зна ком времену далеко после нас), нека је то радио и сам кнез Лазар – ипак, у данашњим околностима, све то више није неопходно нити је икакав нарочити израз срБства.

Како и да буде када сваки прави патрионета, без да је икада зашао у храм и без да је икада у животу поразговарао са месним протом, зна каква је Црква данас и која је то реч која се у свакој прилици може употребити када се на фејсбуку, а и шире, пренесе нека вест о дешавањима у и око СПЦ.

Та тешка, страшна реч којом се све објашњава јесте – екуменизам.

,,Зли екуменисти, паписти и новотарци!“, рећи ће патрионета, било да коментарише гостовање епископа Григорија у Утиску недеље како ваздиже Тадића у небеса, било да слуша обичну, Васкршњу посланицу патријарха српског, у којој се већ деценијама наводе монотона, општа места из живота и преживљавања на овим просторима.

Може се већ и из горе наведеног закључити да је патрионета велики поборник истине. Он можда некада неће бити сигуран где је истина, али да га пробудите у пола ноћи, знаће где истина сигурно није.

Примера ради, ако патрионета чује нешто непријатно о Акакију или Артемију, он одмах зна да је све то једно одвратно екуменистичко-папистичко-новотарско масло. Са друге стране, било коју вест у којој се помиње, на пример, бачки владика Иринеј, ма одакле вест да потиче, и ма који кругови да је пласирају, нимало наивни патрионета ће прокоментарисати са нескривеним презиром и гађењем према дотичном.

Дакле, сасвим је свеједно шта патрионети сервирају медији – јер он Зна.

Кад смо код медија, заједнички садржалац свих патрионетских ауторитета јесте изванредан таленат за новинарство.

Патрионетском фејсбук вожду није потребно да буде нарочито образован, направиће најбаналније правописне грешке које се ни основцима не праштају, али то његов таленат не чини ништа мање уочљивим и ништа мање раскошним. Он (или она) је у стању да наштанца најмање три текста недељно, који се уредно преносе са једног на други патрионетски интернет портал брзином светлости, али – највеличанственије у свему јесте то што због невероватног новинарског дара, он (или она) може себи да дозволи да пише о најразноврснијим темама, од оних дневно политичких па све до, такорећи, научних – репертоар је безграничан и само је небо граница.

Види се да прави патрионета има јасно искристалисан систем вредности. Стога, не треба да чуди што он можда презире Цркву, али зато гаји искрено дивљење према холивудском глумцу Стивену Сигалу. Брат Стева је то, без сумње и заслужио, јер је једном згодом рекао како су Срби храбри ратници, баш као што је и он сам.

Сада, када смо се ближе упознали са патрионетама, можемо да закључимо какав утицај њихово делање има на политичку сцену у Србаља па и на срБско друштво у целини.

Најупечатљивије од свега јесте то да су патрионете у сваком тренутку спремне и способне да ураде оно што душмани ни у сну не би могли да замисле.

Они ће за трен ока да организују масовне уличне протесте због практичног признања лажне државе Косово противуставним Бриселским споразумом, они ће бојкотовати хрватску робу и на тај начин уништити хрватску привреду, они ће помагати угроженима у поплавама и када поплаве прођу, они ће сачекати Шешеља на аеродрому у енормно великом броју, они ће Титове посмртне остатке послати у Кумровец или Загреб, они ће уклонити све HAARP антене у Србији, па и оне којих нема, а нарочито оне у Барајеву иза којих се пружа предиван призор, снегом вечно завејаних врхова Аљаске, они ће растерати све хемијске трагове на срБском небу, они ће…

Ма они ће све. Чак и више од тога. Ако је то уопште могуће.

Али, само на нету.

Ово стога што је сваки патрионета свестан да нико више неће да уради ништа за ову државу и овај народ, што би подразумевало личну жртву, а поготово зна да нико неће урадити ништа за њега самог. Свестан да ће остати заувек заробљен у свом малом свету и да никада неће доћи у прилику да и на делу покаже колико воли своју домовину, као што би најрадије показао, када би се, рецимо, запослио у неком државном предузећу – он се за своју земљу жртвује на интернету, предајући се фејсбук борби свим срцем својим и свом душом својом.

Уз овакве патриотске интернет мученике и њихов, надасве ,,конструктиван“ став, шта друго преостаје него побећи од њихове наопаке и јалове интернет љубави према отачаству. Они на жалост или на срећу, како се узме, нису родољуби, ма шта о себи мислили и ма како се представљали. Иако не интернету изгледају као нека опасна сила они су ван њега ништа. Они су, част изузетцима, гомила острашћених згубидана и врло су по нетрпељивости (и према народу и према цркви) слични онима које презиру – европејцима, жутима, сорошевцима. Ако се и по нечему разликују од припадника проевропске псеудоелите је да, иако би то у дну душе желели, нису на месту ових првих.

Када би, не дао Бог, избио неки нови рат, чини се да би Србију бранила шачица јада, свега неколико искрених родољуба. Aко бисмо узели у обзир у каквом жалосном стању и на како ниске гране је спао српски патриотизам, тих искрених родољуба било би, по свему судећи, таман толико, колико сада има српских добровољаца на проруској страни у украјинским сукобима. На интернет патриоте – патрионете би се могли више поуздати наши непријатељи но ми сами. Поред таквих патриота ни непријатељи нам нису потребни.

Аутор: Драгана Ристановић

Извор: Видовдан

Читајући историју Цркве можемо да видимо како су се развијале видљиве форме црквене организације и живота јер је Црква у сталној динамици кретања од историје ка есхатону. Није то прилагођавање времену (фамозни западни aggiornamento) већ потреба да се у сваком времену и свакој политичкој ситуацији стварност у којој живимо закваси благодаћу Духа Светога. Будући да Цркву сачињавамо сви ми ограничени и слаби људи, логично је да у тој Цркви постоје слабости и мане. Оне, ипак, не угрожавају саму суштину Цркве, која јесте и остаје Тело Христово и коју ни врата адска неће надвладати (Мт. 16.8). Сведоци смо да слабости хришћана, а посебно пастира, нажалост, могу да створе одређену конфузију код оних који су мање утврђени у вери и који Цркву посматрају искључиво са медијског или политичког аспекта.

Црква се у почетку развијала у политичком и цивилизацијском контексту једног глобалистичког друштва, Римске Империје, и веома је јасно профилисана као заједница верујућих у Христу, а не верска организација једног народа или расе. То је и суштински разлог зашто се новозаветна Црква тако радикално и рано одвојила од већинског дела јеврејске заједнице, која је своје духовно предање увек уско везивала за нацију и фокусирала на простор Израиља.

С временом, у број четири традиционалне источне патријаршије ушле су и друге Цркве које су добиле аутокефални статус. Обично се називају националним црквама, иако је овако разумевање већином последица развоја данашњих, савремених националних идеологија од почетка деветнаестог века. Занимљиво је да када Цариградски Патријарх служи Литургију он не помиње друге патријархе као првопрестолнике нација или држава, већ као патријархе и архиепископе: Москве, Београда, Варшаве, Прага тј. помесних Цркава у којима живе припадници више различитих народа. Ово је посебно актуелно у данашње време, посебно након Другог светског рата када услед опште глобализације и кретања становништва немамо више етнички компактне нације као пре.

Предлажем да прочитате јако занимљив текст на ову тему који великим делом може да вам помогне у тражењу одговора на ово питање.

Црква и национализам, Срећко Петровић

https://www.pouke.org...id=8767&do=view

Други, веома драгоцен текст јесте предавање о. Александра Ђаковца на тему „Црква и нација“ http://radiosvetigor...црква-и-нација/

Што се тиче Црне Горе, ситуација је сасвим јасна. На простору Црне Горе постоје 4 Епархије Српске Православне Цркве (Митрополија Црногорско-приморска, Епархија Будимљанско-никшићка, и једним делом Епархије Милешевска и Захумско-херцеговачка. Националисти у ЦГ имају проблем са називом Цркве али свима боље упућенима јасно је да је СПЦ канонска Црква на овом простору која је у својој историји мењала своје име. Најпре смо имали Архиепископију Жичку, па потом Патријаршију Пећку. Садашњи назив потиче из почетка 20. века. Сасвим је јасно да то није само Црква за оне који се етнички сматрају Србима јер имамо и доста верника припадника других народа у САД, Европи, Аустралији, Јужној Африци који нису етнички Срби. Зато је потпуно апсурдно да се проглашењем неке независне земље аутоматски мора формирати и државна Црква. То је превазиђен концепт, анахронизам. Посебно значајан аргумент јесте што верни народ у ЦГ и Србији говори идентичан језик. Али чак и где постоји становништво које говори другим језицима нема никакве препреке да се у оквиру постојеће црквене јурисдикције формирају парохије на разним језицима, уместо да се неканонски проширују суседне црквене јурисдикције (случај Румунске Цркве у Тимочкој Епархији) или „на дивље“ формирају националне цркве (БЈР Македонија). Црну Гору не наводим јер то што се назива тамо Црногорска црква више је једна политичко-интересна група која нема никакве еклисијалне елементе.

Наравно, у одређеним историјским периодима мењају се јурисдикције које нису до века запечаћене али то се може учинити само у оквиру свеправославног консензуса и у циљу бољег и ефикаснијег сведочења Цркве, а засигурно не због политичких и националних разлога.

Светоотачка и литургијска обнова која је у току у нашој и другим Помесним Црквама засигурно ће допринети бољем разумевању природе Цркве и њене мисије у времену у коме живимо. Пред нама је потпуно нова ситуација у којој Православна Црква мора јединственије да мисионарски наступа у тзв. историјски неправославним земљама, а не да се дели по националним бојама. Ако се овај мисионарски изазов не прихвати и не искористи, сама природа Цркве биће доведена у питање јер Христос жели да у пуноћу тројичне заједнице приведе све народе (έθνη), преображене у народ Божији (λαός).

Архимандрит Сава Јањић

И тако једном док се молила јави јој се архангел Гаврило и бловести јој да ће кроз три дана да се упокоји, нашта се она веома обрадовала. Пожелела је да пре свог упокојења види још једном све апостоле и жеља јој би испуњена. Ношени крилима анђела и на облацима, скупише се сви апостоли да последњи пут заблагодаре овој Мајци над мајкама, Пресветој Богородици. Опростивши се од њих, она предаде свој дух Богу. Ковчег са њеним светим моштима уз пратњу мноштва хришћана пренели су у Гетсимански Врт, у гробницу родитеља њених, светог Јоакима и Ане. Док су га носили кроз град, из њега се непрестано ширио благоухани мирис. Један од јеврејских свештеника дрзну се те рукама дохвати ковчег, али му у том тренутку обе руке отпадоше, те он поверова у Христа и оне му се повратише.

Тропар (глас 1):

• Вера
  

Питање природе и смисла црквених подела и раскола било је постављено у свој својој оштрини још у току давних спорова вођених у вези са крштењем у 3. веку. И свети Кипријан Картагински је са неустрашивом доследношћу тада развио учење о потпуној безблагодатности сваког раскола, и то управо као раскола. Цео смисао и целокупни логички ослонац његовог расуђивања налазио се у убеђењу да су тајне установљене у Цркви. Сходно томе, само се у Цркви савршавају и могу да се савршавати - у општењу и у саборности. И зато нас свако нарушавање саборности и јединства, самим тим, истог тренутка одводи исувише далеко, у неко апсолутно “изван”. Свака схизма за светог Кипријана представља одлазак из Цркве, из те свештене и свете земље где једино и избија извор крштења, врело спасоносне воде (“quia una est aqua in ecclesia sancta” - St. Cyprian. Epist. LXXI, 2). Учење светог Кипријана о безблагодатности раскола јесте само друга страна његовог учења о јединству и саборности. Сада није ни време ни место да се подсећамо и још једном препричавамо Кипријанове аргументе и доказе. Сви их се сећамо и знамо их, морамо да знамо, морали смо да запамтимо; они ни до данас нису изгубили свој значај. Историјски утицај Кипријана је био дуготрајан и снажан. И, строго говорећи, у својим богословским претпоставкама учење светог Кипријана никада није било оповргнуто. Чак ни Августин није тако далек од Кипријана. Он се сукобио са донатистима, а не са самим Кипријаном, и није Кипријана оповргавао – спорове је водио више у вези са практичним мерама и закључцима. У свом расуђивању о црквеном јединству, о јединству љубави као о неопходном и пресудном услову спаситељског дејства тајни Августин, уствари, само понавља учење Кипријана новим речима.

Кипријанови практични закључци нису били прихваћени и задржани у црквеној свести. И намеће се питање: како је то могуће кад нису биле оповргнуте ни одбачене његове поставке? Нема потребе да се упуштамо у детаље већ ионако нејасне и замршене историје канонских односа Цркве према расколницима и јеретицима. Довољно је установити да постоје случајеви када самим начином деловања Црква даје на знање да се тајне могу савршавати и изван сопствених канонских граница Цркве. Оне који долазе из расколничких, па чак и из јеретичких заједница, Црква обично не прима кроз крштење. Очигледно је да се подразумева или претпоставља да су они већ били реално крштени раније, у својим расколничким и јеретичким заједницама. У многим случајевима Црква ће примити оне који јој се присаједињују и без миропомазања, а клирике врло често “у постојећем чину”, што такође треба да схватамо и тумачимо у смислу признања валидности или реалности одговарајућих свештенодејстава, која су савршена над њима “изван Цркве”. Али ако су тајне реалне, онда су оне извршене само Духом Светим. Канонска правила успостављају или разоткривају и један мистички парадокс. Начином свога делања Црква као да сведочи да се и иза канонског прага још увек простире њена мистичка територија, још увек не почиње “спољни свет”. Свети Кипријан је био у праву: тајне се савршавају једино у Цркви. Али то “у” он је дефинисао брзоплето и сувише уско. И зар не би требало пре да изводимо закључке у обрнутом поретку: где се савршавају тајне, тамо је Црква? Свети Кипријан је полазио од прећутне претпоставке да је канонска граница Цркве самим тим увек и харизматска граница. Али ово недоказано поистовећивање није било потврђено саборном самосвешћу. Црква, као мистички организам, као тајанствено Тело Христово, не може се адекватно описати само канонским терминима или категоријама. И истинске границе Цркве се не могу установити или распознати само на основу канонских обележја и путоказа. Веома често канонска граница указује и на харизматску - и оно што се везује на земљи остаје неразрешив чвор и на Небесима. Али не увек. Још чешће, не одмах. У свом светотајинском или мистеријалном бивствовању Црква, глобално посматрано, превазилази димензије канонског. Зато канонско раздвајање још увек не означава одмах и мистичку опустошеност и оскудност. Све што је Кипријан говорио о јединству Цркве и Тајни може бити и треба да буде прихваћено. Али не треба означавати контуре црквеног тела искључиво исцртавањем њихових граница по канонским тачкама.

И овде се јавља једно генерално питање и сумња. Да ли ова канонска правила и дејства подлежу богословском уопштавању? Може ли се претпоставити постојање богословских или догматичких мотива и поставки на којима се та правила заснивају или се кроз њих пре показује само пастирско расуђивање и снисхођење? Не треба ли да схватамо канонски начин деловања пре у смислу снисходећег прећуткивања безблагодатности него у смислу признавања реалности или валидности шизматичких свештенодејстава? Да ли је онда сасвим разумно да се наводе или уносе канонске чињенице у богословску аргументацију?

Овај приговор је у вези са теоријом такозване „икономије”*. У обичном црквеном речнику οικονομία је термин који има више значења. У најширем смислу, „икономија” обухвата и означава целокупно дело спасења (уп. Кол 1,25; Еф 1,10; 3,2.9). Вулгата овај термин транспонује једноставно: dispensatio.* У канонском језику „икономија» није постала термин. То је више описна реч, нека општа карактеристика: „икономија” (οικονομία) је супротстављена «акривији» (ακρίβεια) као неко умекшање црквене дисциплине, као неко изузимање или неподлегање „строгом праву” (ius strictum) или општем правилу. А мотив који покреће „икономију” јесте управо „филантропија”, пастирско сажаљење, педагошка рачуница - увек аргумент од практичне користи. „Икономија” је пре педагошки него канонски принцип. „Икономија” је пастирска корекција канонске свести. И сваки пастир појединачно може и мора да примењује „икономију” у својој парохији, а још више то треба да ради епископ и сабор епископа. Јер „икономија” и јесте пастирство, а пастирство јесте „икономија”. У томе је сва снага и животност „икономијског” принципа. Али у томе је и његова ограниченост, пошто не може свако питање да се постави и реши у оквиру „икономије”.

И тако, намеће се питање: можемо ли да поставимо питање расколника и јеретика само у оквиру „икономије”? Наравно, с обзиром на то да је реч о придобијању за католичанску истину заблуделих душа и о методима њиховог привођења „у разум истине”, целокупна делатност мора да буде „икономијска”, тј. пастирска, испуњена љубављу, она која се са-распиње. Требало би да оставимо деведесет девет оваца и да потражимо ону једну изгубљену овцу. Али је за то још више потребна потпуна искреност и отвореност. И није само у области догмата потребна ова недвосмислена прецизност, строгост и јасноћа, тј. управо „акривија” (ακρίβεια), јер како другачије постићи једномислије. Прецизност и јасноћа су, пре свега, неопходни у мистичкој дијагнози. Управо ради тога питање свештенодејстава расколника и јеретика мора бити постављено и продискутовано по поретку најстроже „акривије” (ακρίβεια). Јер овде није реч толико о quaestio iuris колико о quaestio facti, - и о мистичкој чињеници, о сакраменталној реалности. Не ради се толико о „признању”, колико о дијагнози, - потребно је управо препознати или распознати.

Управо се с радикалне тачке гледишта светог Кипријана „икономија” најмање уклапа у задату тему. Ако иза канонских граница Цркве одмах почиње безблагодатна пустош и ако шизматици нису ни били крштени и још увек пребивају у тами некрштености, тим пре је неопходна на делу и у расуђивању Цркве савршена јасноћа, строгост и упорност. И никакво „снисхођење” овде није умесно и напросто је немогуће, и нису дозвољени никакви уступци. Да ли је допустиво, у стварности, да Црква прима ове или оне расколнике, па чак и јеретике, под своје окриље без крштења само због тога да би им олакшала њихов одлучујући корак? У сваком случају, то би био веома опасан и несмотрен уступак. То би пре било повлађивање људској слабости, самољубљу и маловерју, пре свега, опасно повлађивање које ствара привид црквеног признања шизматичких тајни или свештенодејстава реалним, и не само у примању шизматика или других, него и у свести саме црквене већине, па чак и црквених власти. Шта више, овај начин деловања се и примењује зато што ствара тај привид. Ако би стварно Црква у потпуности била уверена да у јеретичким и расколничким заједницама крштење заиста није остварено, с којим циљем би она поново прихватала шизматике без крштења? Није ваљда само ради тога да би их на тај начин избавила од лажног стида отвореним признањем да они још увек нису крштени? Па није ваљда да је могуће такав мотив признати достојним, убедљивим и благословеним? Није ваљда то на корист почетника - прихватати их кроз двосмисленост и прећуткивање? На потпуно оправдану недоумицу: зар се не могу, аналогно томе, присајединити Цркви без крштења и Јевреји и мухамеданци „по икономији”, митрополит волински Антоније је одговарао потпуно отворено: „Па сви такви неофити, а исто и они који су крштени у име Монтана и Прискиле, не могу да претендују на улазак у Цркву без погружења уз изговарање речи: У име Оца и остало. Такву претензију због нејасног разумевања црквене благодати могу да имају само они расколници и јеретици код којих се крштење, богослужење и јерархијско устројство по спољашњости мало разликују од црквеног. За њих је веома увредљиво што их стављају на исти ниво са многобошцима и Јудејцима. И због тога, снисходећи њиховој немоћи, Црква није вршила над њима спољашњи обред крштења, дајући им ту благодат другом тајном” (Faith and Reason, 1916, 8-9, pp. 887-8).

Записујем ову тираду с жалосном недоумицом. Из аргумената митрополита Антонија, по здравом смислу, било би логично да изведемо закључак који је супротан његовом закључку. Да бисмо привели немоћне и неразумне „неофите” „јасном схватању црквене благодати” које њима недостаје, још је више неопходно и прикладно извршити над њима спољашњи обред крштења, уместо што њима и многим другима, привидним прилагођавањем њиховој „увредљивости”, дајемо не само повод, него и основу за обмањивање и у будућности том двосмисленом чињеницом да се њихово „крштење, богослужење и јерархијско устројство мало разликују од црквеног”. И намеће се питање ко је дао Цркви то право да чак и не промени него да једноставно укине спољашњи обред крштења, извршавајући га у сличним ситуацијама само умно, као да се то подразумева, интенционално, приликом извршавања „друге тајне” (над некрштеним).

Наравно, у специјалним и ванредним случајевима „спољни значај” („форма”) може да се заобиђе - такво је мученичко крштење крвљу или чак такозвано baptisma flamins. Ипак, то се допушта само in casu necessitatis (лат. - у случају нужде). И тешко да овде постоји било каква аналогија са повлађивањем туђој увредљивости и самообмани. Ако је „икономија” пастирско виђење које води користи и спасењу људских душа, онда би се у сличном случају могло говорити само о „наопакој икономији”. То би било намерно удаљавање у двосмисленост и нејасноћу ради спољашњег успеха, зато што унутрашње охристовљење не може да се догоди при таквом прећуткивању. Тешко да можемо приписати Цркви такву наопаку и лукаву намеру. И, у сваком случају, морамо признати да је практични резултат ове „икономије” крајње неочекиван: у самој Цркви је већина постала убеђена да су тајне код шизматика реалне, да и у расколничким заједницама постоји валидна - па макар и забрањена (за саслужење - ред.) - јерархија. Истинска намера Цркве да кроз своју делатност и правила распознаје и прави разлику, пројављује се веома тешко. И с те стране „икономијско” тумачење ових правила не може се сматрати веродостојним.

Ово „икономијско” тумачење изазива још веће тешкоће из перспективе општих богословских поставки. Тешко да је могуће приписати Цркви власт и право да, на неки начин, прогласи оно што није било за нешто што је било, и да „претвара ништавно у значајно” – како се изразио професор Диовуниотис (Church Quarterly Review, No. 231, p. 97) „по икономији”. Нарочито важно у том случају постаје питање о могућности прихватања шизматичких клирика „у постојећем чину”. У Руској Цркви се они који долазе из римокатолицизма или из несторијанства и слични њима примају у општење „кроз одрицање од јереси”, тј. кроз тајну Покајања. Клирицима отпуст даје епископ и самим тим укида забрану која се налазила на шизматичком клирику. Намеће се питање: можемо ли дозволити да се у овом разрешењу и отпуштењу грехова прећутно (па чак и притајено) истовремено савршава крштење, миропомазање и рукоположење, ђаконско и свештеничко, понекад и епископско, при чему без било какве „форме” или јасног и распознативог „спољашњег обреда”, који би помогао да приметимо и схватимо које тајне се савршавају? Овде је реч о двојакој нејасноћи: и из перспективе мотива, и из перспективе саме чињенице. Могу ли, заиста, тајне да се савршавају само снагом „намере”, без видљивог обреда? Наравно да не. И не због тога што „форма” подразумева присуство некаквог аутоматског или „магијског” дејства, него управо због тога што су у дејству тајне „спољни обреди” и надахнутост благодати суштински неодвојиви и нераскидиви. Наравно, Црква је ризница благодати и њој је дата власт да чува и раздаје те благодатне дарове. Црква је ò ταμιούχος της χάριτος (ризница благодати), како грчки богослови кажу. Али власт Цркве се не распростире на саме темеље хришћанског бивствовања. И тешко да је могуће мислити да је Црква у праву да „по икономији” припушта свештенослужењу без рукоположења такозване клирике шизматичких вероисповести које чак нису ни сачувале „апостолско прејемство”, и не попуњавајући чак ни недостатке, него управо целокупну безблагодатност само у поретку власти, намера и признања, при чему недореченог. Не показује ли се у сличном излагању цело светотајинско устројство Цркве сувише растегљивим и меким? Није ни Хомјаков довољно опрезан био када је у заштиту нове грчке праксе да поново примају у заједницу Латине кроз крштење писао В. Палмеру овако:

„Све тајне се савршавају једино у крилу истините Цркве, а није важно да ли су савршене у овом или оном облику. Помирење (с Црквом) обнавља свете тајне или их допуњује, дајући пуни и православни смисао чину који је раније био или непотпун или инославан, а понављање претходних тајни садржи се у ствари у чину или чињеници помирења. Из тог разлога, видљиво понављање крштења или миропомазања, премда није неопходно, не може се сматрати погрешним, и приказује једино обредну разлику, а не и неку разлику у мишљењу.“ (Russia and the English Church, ch. 6, p. 62.)

Овде се мисао удваја. „Понављање” тајни не само да је непотребно, већ је и недопустиво. Ако „тајне” није било, него је био раније обављен „несавршени јеретички обред”, онда је неопходно да се тајна изврши први пут, и при том потпуно отворено и очигледно. Католичанске тајне, у сваком случају, нису само обреди, и може ли се с таквим дисциплинарним релативизмом говорити о „спољној” страни извршавања тајне? „Икономијско” тумачење канона би могло бити убедљиво и истинито само уз директне и савршено јасне доказе. У међувремену се оно поткрепљује индиректним подацима, а највише претпоставкама и извођењем закључака. „Икономијско” тумачење није учење Цркве. То је само посебно „богословско мишљење”, које је настало касније, које је и спорно, које се појавило у периоду богословске изгубљености и декаденције, у исхитреном настојању да се што је могуће оштрије дистанцирамо од римског богословља.

Римско богословље допушта и признаје да и у расколничким заједницама остаје валидна јерархија, па чак, у извесном смислу, да се чува „апостолско прејемство”, тако да се тајне, при извесним условима, могу савршавати и реално се савршавају код шизматика, па чак и код јеретика. Основне предуслове овог сакраменталног богословља је са довољном прецизношћу установио још блажени Августин. И православни богослов има све основе да укључи богословље Августина у своју доктринарну синтезу. Прво што привлачи пажњу код Августина јесте то да питање о валидности тајни Августин органски везује за опште учење о Цркви. Валидност тајни које се савршавају у шизматичким заједницама означава за Августина непрекидност везе са Црквом. Он директно тврди да у тајнама јеретика дејствује Црква: једне она рађа унутар себе, друге рађа изван - и шизматичко крштење је валидно управо зато што њега врши Црква (видети: S. Augustin. De bapt., 1, 15, 23). У расколничким заједницама је валидно оно што је код њих из Цркве, оно што и у њиховим рукама остаје наслеђе и светиња Цркве и оно кроз шта су они још увек са Црквом. In Quibusdam rebus nobiscum sunt. Јединство Цркве се гради двојаком везом: јединством Духа и савезом мира (уп. Еф. 4,3).

И ево, „савез мира“ се цепа и раскида приликом раскола и поделе, али „јединство Духа“ у тајнама не престаје. У томе је својеврсни парадокс расколничког бивствовања: расколничка заједница остаје уједињена с Црквом кроз тајинске благодати, али то се претвара у осуду јер нестају љубав и саборна узајамност. И са тим је у вези друга основна дистинкција блаженог Августина - разлика између „валидности” (или „стварности”, реалности) и „делотворности” тајни. Тајне шизматика су валидне, тј. то су аутентичне тајне. Али те тајне нису делотворне (non-efficacia) услед самог раскола или одвајања. Јер при расколу или подели нестаје љубав, а изван љубави је спасење немогуће. Спасење има две стране: објективно дејство благодати и субјективни подвиг или верност.

У расколничким заједницама још увек дише Дух Свети и освећујући. Али због тврдоглавости и немоћи шизматичке заједнице не остварује се исцељење. Неисправно је рећи да се кроз шизматичка свештенодејства баш ништа не остварује, јер ако прокламујемо да су то само празне речи и дела која су лишена благодати, самим тим она постају не само празна, него се претварају у неку врсту профанације и фалсификата. Ако свештенодејства шизматика нису тајне, онда су она богохулна карикатура. И тада није могуће ни „икономијско” прећуткивање, ни „икономијско” покривање греха.

Светотајински обред не може бити само обред, празан, а невин. Тајна се савршава реално. Али, немогуће је рећи и то да су тајне „од користи” у ситуацији раскола, управо зато што тајне нису „магијски чини”. Наиме, Евхаристију је могуће примати и „на суд и на осуду”. Али то не оповргава реалност или „валидност” самог евхаристијског тајнодејства. Исто то се може рећи и о крштењу: благодат крштења се мора обнављати кроз непрекидни подвиг и служење, у супротном она ће остати „неделотворна”. Са ове тачке гледишта свети Григорије Ниски је с огромном енергијом разобличавао навику одлагања крштења до смртног часа или бар до поодмаклих година како би се избегло прљање ризе крштења. Он премешта акценат: крштење није само крај грешног живота, него пре свега почетак. Благодат крштења није само отпуштање грехова, него и дар или залог подвига. Име је унето у војничке спискове, али војничка част је у подвизима, а не само у звању. Шта значи крштење без подвига? Ништа друго до оно што хоће да каже св. Августин својим разликовањем „карактера” и „благодати”. У сваком случају, на сваком ко се крстио остаје неки „знак” или „печат”, чак и ако он отпадне или одступи, и о том „знаку” или залогу свако ће бити преиспитан у Судњи дан. Крштени се разликују од некрштених чак и онда када се благодат крштења није расцветала у њиховим подвизима и делима, чак и ако су сав свој живот искварили и потрошили узалуд. То је неизбрисиви траг Божанског додира.

За целокупно светотајинско богословље блаженог Августина карактеристично је ово јасно разликовање два нераздељива фактора светотајинског бивствовања: благодат Божја и љубав човека. Али тајна се остварује по благодати, а не по љубави. Ипак, човек се спасава у слободи, а не по принуди, и због тога се благодат некако изван саборности и љубави не разгорева животворним пламеном.

Једна ствар остаје нејасна - како се наставља дејство Духа изван канонске границе Цркве? Како су валидне тајне изван општења, украдене свете тајне, тајне у рукама узурпатора? Позније римско богословље одговара на ово питање учењем о делотворности тајни ex opere operato као дикстинција од валидности ex opere operantis (sc. ministri). Код Августина нема овог разликовања. Али је он схватао валидност тих тајни у истом том смислу. Па и opus operatum означава, пре свега, независност тајне од личног деловања свештенослужитеља. Tајне савршава Црква, и у њој Христос - Првосвештеник. Тајне се савршавају молитвом и дејством Цркве - ex opere orantis et operantis Ecclesiae. И у том смислу учење о валидности ex opere operato мора бити прихваћено. Августину није било толико важно што су шизматичке тајне „незаконите” и „недозвољене” (illicita), - много је важнијa чињеница да је схизма расипање љубави. Ипак, Божја љубав прекрива и превазилази људску не-љубав. И у самим расколничким заједницама (па чак и код јеретика) Црква наставља своју спаситељску и освећујућу делатност. Можда не би требало говорити да су шизматици још у Цркви, - то, у сваком случају, није најтачније и звучи двосмислено. Било би тачније рећи да Црква продужава да живи у шизматичким заједницама - „у очекивању тајанственог часа, када ће се размекшати тврдоглаво срце у топлоти „претходне благодати”, - и када букне и разгори се воља или жеђ за саборношћу и јединством. „Валидност” тајни код шизматика јесте тајински залог њиховог повратка у католичанску пуноћу и јединство.

Светотајинско богословље блаженог Августина генерално није било добро познато Источној Цркви у античко доба. Такође, он није био прихваћен од византијских богослова не зато што су у њему видели или подозревали као нешто туђе или излишно. Августин уопште није био толико познат на Истоку. У новије време на православном Истоку и у Русији учење о тајнама се веома често излагало по римском обрасцу - и то још увек није било стваралачко прихватање Августиновог схватања. Савремено православно богословље мора да схвати и изложи традициону канонску праксу Цркве у односу на јеретике и расколнике на основу оних општих поставки које је установио још св. Августин.

Морамо чврсто да запамтимо: утврђујући „валидност” тајне и саме јерархије у расклоничким друштвима, блажени Августин није нимало умекшавао и брисао границу која разграничава раскол и саборност. То није толико канонска, колико духовна граница, - саборна љубав у Цркви или сепаратизам и отуђење у шизматичким заједницама. И то је за Августина - граница спасења, јер, заиста, благодат делује, али не спасава изван заједништва. (Узгред, и овде бл. Августин следи св. Кипријана који је тврдио да изван Цркве ни само мучеништво за Христа не помаже.) Ето зашто се, и поред „реалности” и „валидности” шизматичке јерархије, не може говорити у строгом смислу о очувању „апостолског прејемства” изван канонских граница саборности. Ово питање је с исцрпном пуноћом и великом проницљивошћу анализирано у изванредном чланку покојног К. Г. Тарнера (C. G. Turner) “Apostolic Succession” у Essays on the Early History of the Church and the Ministry (edited by H. B. Swete, 1918). И отуда, без сумње следи да такозвана Church-branch-theory (теорија о гранама Цркве) не може бити прихваћена. Ова теорија сувише благонаклоно представља раскол хришћанског света. Неко ко посматра са стране, можда неће моћи одмах да разликује „шизматичке” гране од самог „католичанског” стабла. Међутим, по својој суштини „схизма” није само грана. Постоји још и слобода према схизми. Постоји тајанствена, па чак и загонетна област изван канонске границе Цркве, где се још увек савршавају тајне, где срца тако често горе, пламте и вером, и љубављу и подвигом. То треба признати, али такође треба имати на уму и то да је граница реална, да нема јединства. Хомјаков је, чини се, говорио управо о овоме – „с обзиром на то да земна и видљива Црква још увек није пуноћа и остварење целе Цркве, којој је Господ одредио да се јави на Последњем суду целокупне твари, онда она ствара и управља само у својим границама, не судећи остатку човечанства (по речима апостола Павла упућеним Коринћанима; 1 Кор. 5,12), него само признајући као одлучене, тј. оне који јој не припадају, оне који се сами од ње одвајају. Остатак човечанства је или туђ Цркви или повезан с њом спонама које Бог није решио да јој открије и препушта то Страшном суду.” (Russia and the English Church, ch. 23, p. 194). И у том смислу је патријарх московски Филарет одлучио да говори о Црквама „не чисто истинским”.

„Знај, пак, да се ја нећу дрзнути да било коју Цркву, која верује да Исус јесте Христос, назовем лажном. Хришћанска Црква може бити или чисто истинска, она која исповеда истинску и спасоносну Божанску науку без примеса лажних и штетних људских мисли, или не чисто истинска, она која додаје истинском и спасоносном учењу вере Христове лажна и штетна људска мудровања.” „Ти сада очекујеш да чујеш шта ћу ја мислити о другој половини садашњег хришћанства, - каже митрополит Филарет у завршном разговору. - Али ја га само једноставно посматрам. Донекле примећујем да Глава и Господ Цркве лечи многе и дубоке озледе што их је древна змија нанела свим деловима и удовима овог тела, дајући час безазлене, час јаке лекове, па чак и огањ и гвожђе да би смекшао озлојеђене, да би извукао отров, да би очистио ране, да би оплевио коров, да би обновио дух и живот у полумртвим и занемелим саставима. И на тај начин ја се утврђујем у вери да ће сила Божја на крају тријумфовати над људским слабостима, благо над злом, јединство над деобом, живот над смрћу.” (Conversation between the Seeker and the Believer concerning the Orthodoxy of the Eastern Greco-Russian Church, Moscow 1833, pp. 27-9, 135.)

То је само задатак или општа карактеристика; у њој није све јасно и доречено. Али је питање исправно постављено. Постоји много још увек непрекинутих веза помоћу којих се схизме одржавају у неком јединству. И сва пажња и сва воља треба да буде прикупљена и усмерена на то да се ослаби упорност раздора. „Ми не постижемо победу, него повратак браће чија нас одвојеност раздире” по речима светога Григорија Богослова.*

* Учење о црквеној “икономији” је највише развијено у грчкој богословској литератури. Навешћу само: Χρ. Ανδρουτσος, Δογματική της Ορθοδόξου Ανατολικής Εκκλησίας, εν Αθήναι 1907, стр. 306 и даље; Κ. Ι. Δυοβουνιοτής, Τα Μυστήρια της Ανατολικής Ορθοδόξου Εκξκλησίας, εν Αθήναι 1913, стр. 162 и даље;студија истог аутора: The Principle of Economy. “The Church Quarterly Review.”, бр. 231, April 1993; уп. F. Gavin, Some Aspects of Contemporary Greek Orthodox Tthought, pp. 292 ff; I. Spacil S. J. Doctrina theologiae Orientis setipara de Sacramento baptismi, “Orientalia Christ” VI, 4, Rome 1926. У руској богословској науци мало је аутора који су се придржавали овог виђења. Упореди преписку митрополита Антонија са Р. Гардинером (R. Gardiner) у часопису “Вера и разум” (1915, 4, 17; 1916, 8-9, 12), и нарочито чланак архимандрита Илариона, “Јединство Цркве и светска конференција хришћанства”, Богословскиy вестник, јануар 1917. Видети и: Douglas J. A. “The Relations of the Anglican Churches with the Eastern Orthodox”, London 1921, p. 51 и даље; The Orthodox Principle of Economy and Its Exercise, “The Christian East”, XIII, 3-4, 1932, и: Economiс Intercommunion in the Report of the Committee to consider the findings of Lausanne Conference, 1930.

* Упор. A. d`Ales. Le mot οικονομία dans la langue théologiue de St. Irènée. - Revue des études grecques, XXII, 1919, pp. 1 - 9.

* Уп. такође скоро објављени зборник “Поновно хришћанско уједињење. Екуменски проблем у православној свести” (Christian Reunion, The Oecumenical Problem in the Orthodox Consciousness, Paris 1933) и у њему посебно чланак о. Сергеја Булгакова „Код студенца Јаковљевог. О реалном јединству подељене Цркве кроз веру, молитву и тајне“ (S. Bulgakov, „At Jacob¢s Well, Concerning the Real Unity of the Divided Church in Faith, Prayer and Sacraments“). Погледај такође мој чланак „Проблематика поновног хришћанског уједињења” („The Problems of Christian Reunion“) у часопису “Put” (No. 37, фебруар 1933).Веома је тешко дати тачну и прецизну дефиницију раскола или схизме (правим разлику између “богословске дефиниције” и једноставног “канонског описивања”. - Овде и даље графичко истицање текста припада аутору), пошто је црквени раскол увек нешто што је противречно и противприродно, парадокс и загонетка. Наиме, Црква је јединство. И целокупан њен живот је у том јединству и уједињењу, око Христа и у Христу. “Јер и једним Духом ми се сви крстимо у једно тело” (1 Кор 12,13). И праслика тог јединства јесте Тројична Једносуштност. Мера тог јединства је католичност (или саборност), када се непробојност личних схватања смекшава, па чак и укида у савршеном једномишљу и једнодушности, и велики број верујућих постају једно срце и једна душа (уп. Дап 4,32). Раскол је, напротив, осамљивање, издвајање, губитак и подривање саборности. Дух раскола се директно противи духу црквености.

Питање природе и смисла црквених подела и раскола било је постављено у свој својој оштрини још у току давних спорова вођених у вези са крштењем у 3. веку. И свети Кипријан Картагински је са неустрашивом доследношћу тада развио учење о потпуној безблагодатности сваког раскола, и то управо као раскола. Цео смисао и целокупни логички ослонац његовог расуђивања налазио се у убеђењу да су тајне установљене у Цркви. Сходно томе, само се у Цркви савршавају и могу да се савршавати - у општењу и у саборности. И зато нас свако нарушавање саборности и јединства, самим тим, истог тренутка одводи исувише далеко, у неко апсолутно “изван”. Свака схизма за светог Кипријана представља одлазак из Цркве, из те свештене и свете земље где једино и избија извор крштења, врело спасоносне воде (“quia una est aqua in ecclesia sancta” - St. Cyprian. Epist. LXXI, 2). Учење светог Кипријана о безблагодатности раскола јесте само друга страна његовог учења о јединству и саборности. Сада није ни време ни место да се подсећамо и још једном препричавамо Кипријанове аргументе и доказе. Сви их се сећамо и знамо их, морамо да знамо, морали смо да запамтимо; они ни до данас нису изгубили свој значај. Историјски утицај Кипријана је био дуготрајан и снажан. И, строго говорећи, у својим богословским претпоставкама учење светог Кипријана никада није било оповргнуто. Чак ни Августин није тако далек од Кипријана. Он се сукобио са донатистима, а не са самим Кипријаном, и није Кипријана оповргавао – спорове је водио више у вези са практичним мерама и закључцима. У свом расуђивању о црквеном јединству, о јединству љубави као о неопходном и пресудном услову спаситељског дејства тајни Августин, уствари, само понавља учење Кипријана новим речима.

Кипријанови практични закључци нису били прихваћени и задржани у црквеној свести. И намеће се питање: како је то могуће кад нису биле оповргнуте ни одбачене његове поставке? Нема потребе да се упуштамо у детаље већ ионако нејасне и замршене историје канонских односа Цркве према расколницима и јеретицима. Довољно је установити да постоје случајеви када самим начином деловања Црква даје на знање да се тајне могу савршавати и изван сопствених канонских граница Цркве. Оне који долазе из расколничких, па чак и из јеретичких заједница, Црква обично не прима кроз крштење. Очигледно је да се подразумева или претпоставља да су они већ били реално крштени раније, у својим расколничким и јеретичким заједницама. У многим случајевима Црква ће примити оне који јој се присаједињују и без миропомазања, а клирике врло често “у постојећем чину”, што такође треба да схватамо и тумачимо у смислу признања валидности или реалности одговарајућих свештенодејстава, која су савршена над њима “изван Цркве”. Али ако су тајне реалне, онда су оне извршене само Духом Светим. Канонска правила успостављају или разоткривају и један мистички парадокс. Начином свога делања Црква као да сведочи да се и иза канонског прага још увек простире њена мистичка територија, још увек не почиње “спољни свет”. Свети Кипријан је био у праву: тајне се савршавају једино у Цркви. Али то “у” он је дефинисао брзоплето и сувише уско. И зар не би требало пре да изводимо закључке у обрнутом поретку: где се савршавају тајне, тамо је Црква? Свети Кипријан је полазио од прећутне претпоставке да је канонска граница Цркве самим тим увек и харизматска граница. Али ово недоказано поистовећивање није било потврђено саборном самосвешћу. Црква, као мистички организам, као тајанствено Тело Христово, не може се адекватно описати само канонским терминима или категоријама. И истинске границе Цркве се не могу установити или распознати само на основу канонских обележја и путоказа. Веома често канонска граница указује и на харизматску - и оно што се везује на земљи остаје неразрешив чвор и на Небесима. Али не увек. Још чешће, не одмах. У свом светотајинском или мистеријалном бивствовању Црква, глобално посматрано, превазилази димензије канонског. Зато канонско раздвајање још увек не означава одмах и мистичку опустошеност и оскудност. Све што је Кипријан говорио о јединству Цркве и Тајни може бити и треба да буде прихваћено. Али не треба означавати контуре црквеног тела искључиво исцртавањем њихових граница по канонским тачкама.

И овде се јавља једно генерално питање и сумња. Да ли ова канонска правила и дејства подлежу богословском уопштавању? Може ли се претпоставити постојање богословских или догматичких мотива и поставки на којима се та правила заснивају или се кроз њих пре показује само пастирско расуђивање и снисхођење? Не треба ли да схватамо канонски начин деловања пре у смислу снисходећег прећуткивања безблагодатности него у смислу признавања реалности или валидности шизматичких свештенодејстава? Да ли је онда сасвим разумно да се наводе или уносе канонске чињенице у богословску аргументацију?

Овај приговор је у вези са теоријом такозване „икономије”*. У обичном црквеном речнику οικονομία је термин који има више значења. У најширем смислу, „икономија” обухвата и означава целокупно дело спасења (уп. Кол 1,25; Еф 1,10; 3,2.9). Вулгата овај термин транспонује једноставно: dispensatio.* У канонском језику „икономија» није постала термин. То је више описна реч, нека општа карактеристика: „икономија” (οικονομία) је супротстављена «акривији» (ακρίβεια) као неко умекшање црквене дисциплине, као неко изузимање или неподлегање „строгом праву” (ius strictum) или општем правилу. А мотив који покреће „икономију” јесте управо „филантропија”, пастирско сажаљење, педагошка рачуница - увек аргумент од практичне користи. „Икономија” је пре педагошки него канонски принцип. „Икономија” је пастирска корекција канонске свести. И сваки пастир појединачно може и мора да примењује „икономију” у својој парохији, а још више то треба да ради епископ и сабор епископа. Јер „икономија” и јесте пастирство, а пастирство јесте „икономија”. У томе је сва снага и животност „икономијског” принципа. Али у томе је и његова ограниченост, пошто не може свако питање да се постави и реши у оквиру „икономије”.

И тако, намеће се питање: можемо ли да поставимо питање расколника и јеретика само у оквиру „икономије”? Наравно, с обзиром на то да је реч о придобијању за католичанску истину заблуделих душа и о методима њиховог привођења „у разум истине”, целокупна делатност мора да буде „икономијска”, тј. пастирска, испуњена љубављу, она која се са-распиње. Требало би да оставимо деведесет девет оваца и да потражимо ону једну изгубљену овцу. Али је за то још више потребна потпуна искреност и отвореност. И није само у области догмата потребна ова недвосмислена прецизност, строгост и јасноћа, тј. управо „акривија” (ακρίβεια), јер како другачије постићи једномислије. Прецизност и јасноћа су, пре свега, неопходни у мистичкој дијагнози. Управо ради тога питање свештенодејстава расколника и јеретика мора бити постављено и продискутовано по поретку најстроже „акривије” (ακρίβεια). Јер овде није реч толико о quaestio iuris колико о quaestio f<]]>4121Sat, 23 Aug 2014 17:45:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B0%D1%83%D0%B4%D0%B8%D0%BE-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%B3%D1%80%D0%B8%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-o%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D1%81-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0-%D0%B8-%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B5-r4110/