Страдањем се наша благодат држи на крсту. Због нашег палог стања потребно је да буде тако. Природна својства палог стања људске душе су непокорност, самољубље, гордост… Ако би без разапетости на крсту уздржања и очишћења добили благодат – ми бисмо је у том палом стању користили на зло. Ко је непокоран, био би још непокорнији; ко је горд био би још гордији, јер би добио силу, а окренуо би је на зло (баш као што је сатана урадио), јер воља палог човека има семе зла у себи, семе непослушности, самовоље; јер ум палог човека има семе гордости, самомњења, узношења, обмане; као што и срце палог човека има у себи семе самољубља, и непријатељства. Али, са крстом све се смирава!

И вољa се повинује, и душа доспева у стање уздржања, и срце се очишћује и ум се погружава у дубље, јер човек постаје свестан своје ограничености, постаје свестан да та сила која живи у њему није он, него је то сила Духа Светог у њему.

Кад би добили огромну благодат, а кад је не би држали у смирењу страдањима, ми би се узнели у радости, па би доспели у прелест, или би постали ледени од горде охолости, или би у несмиреној ревности били тако самоуверени да нас ништа не би могло отрезнити. Све у свему, били би у обмани, у једном од разних стања обмане, јер би без крста доживљавали као да је та сила део нас.

Човеку се увек даје крст до крајњих граница његове моћи, докле онможе да носи страдање, јер тиме он стиже до спознаје самог себе, ту додирне самог себе; онда зна шта је он сам, а шта је сила Божија у њему. Крстом Бог штити човека!

Страдањима Бог штити човека од обмане. И сваком је човеку заиста најтеже, јер сваки добија страдање по мери своје благодати до своје границе. Ми мислимо да је другоме лакше, јер не знамо колико он има снаге да трпи,а њему је то највише.

И заиста је најтеже и оно што је лако, и оно што је тешко по нашем спољашњем гледању, јер се страдања добијају по мери силе коју човек носи у себи, и по мери спремности да претрпи Христа ради. Кад Господ види да је човек спреман да пређе и преко те своје границе из љубави према Богу, онда нам додаје још већи крст, али и већу благодат. Духовни живот је једна витешка борба пуна лепоте и достојанства.

Што се срце и душа и ум више проширују да приме силу Божију, то је човек спремнији на жртву, па чак почне и да се радује страдању. А што више страда, више му Господ силе домеће, а њему се чини као да се он ништа не мења, јер је стално до крајње своје границе под оптерећењем. Као вага. Кад ставиш одговарајући тас, изједначавају се казаљке са тежином онога што мериш. И све долази у равнотежу. Тако и кад се добије благодат, ставља се на другу страну тас страдања да би човек био у равнотежи и истини. Благодат је као бујица Неба у нама. Кад је сам човек држи у смирењу и чистоти онда он нема страдања унутра, у себи, јер га та благодат целог обухвата. Али онда има проблемаод споља, јер та благодат иритира друге.

Ако су људи око њега смирени, они реагују на ту благодат поштовањем, љубављу и смирењем и спремни су да послушају таквог човека у сваком трену.

Али, ако су они у несмирењу, гордости, у ма каквом негативном стању, њих та благодат иритира. Благодат у том човеку код њих изазива разне негативне реакције: или доживљавају клеветно тог човека, па сваку његову врлину виде као грех (нечије достојанство духовно доживљавају као гордост; нечију строгост и ревност за Божије – исто као гордост; на чисте духовне односе, који су са дубоким смирењем, као на нешто прљаво; на нечије уздржање и поштовање воље Божије и послушност Духу Светом, и пажњу над сваким покретом свога бића – доживљавају као самовољу).

Ако човек још увек у себи има своје грехе, мане, неочишћене, он носи свој крст и други носе њега. А ако је човек очишћен у себи и смирен, преиспуњен благодаћу Божијом, он носи друге. И посредује од земље ка небу и узноси молбе других ка Богу, и заступа њихове мане и слабости пред Богом. Он стоји као огњени стуб.

Његов крст је онда ношење туђих слабости и мана. И он тиме добија венце са Неба, а од самих страдања он добија озбиљност, уздржање, опрезност, трезвење, мудрост. И разуме друге и прашта им. Самоcмиравање прикива ту велику силу Божију у њему да буде у чистоти (да не буде усмерена ка погрeшном циљу), у трезвењу (да не приписује себи оно што је Божије)…

Присилна страдања, против наше воље, нису потреба ономе који је сам себе осудио на страдање, ко сам, добровољно, држи дубоко покајно стање у себи, осуђује себе да је гори од демона. Наравно, то је дар од Бога, такво стање. Не може човек сам себи то дати, али може својим настројењем да покрене Бога да му да такво благодатно стање да живи дубоким духом покајања и дубљег смирења, односно, потпуно свестан своје греховности, своје немоћи, потпуно скрушен пред Богом. Смирења које није разумско, није покрет наше воље, иако наша воља добровољно учествује у њему, већ је стање духа који је потпуно себе осудио да је достојан Ада, а у исто време осећа милост и љубав Божију која га држи и чува за вечност.

Што човек дубља страдања прима – своја или туђа, то већу Љубав Божију осећа.

Светитељи Божији су тако чували своју благодат. ”Држи ум свој у Аду, и не очајавај.” Држи себе у скрушењу смирено свестан да си Ада достојан, а у исто време срцем и душом примај таласе Љубави Божије, које Он на покајне грешнике излива.

Они који су дубоко уронули у тај дух покајања, њима су страдања нормална ствар, и не доживљавају их као нешто негативно, већ их са дубоком захвалношћу Богу прихватају, осећајући се увек као кривци и дужници Божији. И увек гледају да неку поуку из страдања извуку, доживљавајући их као васпитање и као лекцију у школи спасења.

Монахиња Стефанида (Бабић)

Извор: Глас са Цера

http://www.prijateljboziji.com/_Stradanjem-se-blagodat-drzi-u-smirenju/23111.html

Место радње је неименована Црква у којој је владика служио Свету Литургију. О времену када се одиграо догађај о коме је реч из поменуте књиге сазнајемо да је у питању било време поста. Прецизнија временска одредница је тренутак пред Свето Причешће. Обраћање речитог проповедника било је кратко и јасно: "Нека достојни за причешће приступе десно, а они који нису лево" (Павел Тихомиров, О Крсту Светог Владике Николаја, Света Русија, Београд, 2010, 58). Можемо само претпоставити колико су сви присутни били изненађени и збуњени овим питањем. Резултат је био следећи: од неколико стотина људи, само четворо је стало на десну страну. Сви остали су заузели места са леве стране. Овде бисмо могли да се зауставимо претпостављајући да су у наставку причешћени само они који су стали са десне стране. Међутим, није било тако. Даровити и мудрошћу Господњом задојени владика је још једном показао своју духоносну непредвидивост. Његове речи које су уследиле биле су: "Ето тако, сада нека грешници приђу чаши са Пречистим Телом и Крвљу, а праведници нека не прилазе. Они су ионако безгрешни. Шта ће им Причешће?" (наведено дело, 59).

Ово је несвакидашње решење за логику гордог ума и сопственог самоистицања. На проверу је овде било постављено срце човеково: да ли је смирено или гордо. Ипак, владикино решење не би требало да нас чуди уколико се сетимо Господњих речи: "Не требају здрави лекара него болесни" (Мт 9, 12). Прича о митару и фарисеју (Лк 18, 10-14) нас упућује на исти пут. Тај пут није пут занемаривања подвига и одбацивања побожности, већ пут сазнања да ма колико се трудили да живимо хришћански Бога никада не можемо постати достојни. Причешће Телом и Крвљу Христовом није награда за високе домете у моралности, већ дар којим се лечимо од свих немоћи. Овде нема места за осуђивање брата, већ је то простор за сузе над сопственом ништавношћу. Коначни одговор ко ће бити на десној, а ко на левој страни, донеће Царство Небеско (Мт 25, 31-46).

Свештеник

Александар Р. Јевтић

парох у Шљивовици

http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2014_02_01_archive.html

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogosluzbeni/Liturgika/Liturgika_46.htm

Храм Светог Јована Крститеља

Ћирило и Методије (грч. Κύριλλος και Μεθόδιος, стсл. Кѷриллъ и Меѳодїи) су били грчка^[1] браћа из Солуна, који су ширили писменост и хришћанство међу Словенима, због чега су остали упамћени као „словенски апостоли“.

Њихов отац Лав био је високи византијски војни заповедник (друнгар). Најранију младост су провели у Солуну, који је у то време био окружен Словенима. Методије је постао управник једне архонтије у источној Македонији, док је Ћирило, који је одрастао на царском двору, након завршених филозофских и теолошких студија био постављен за библиотекара Аја Софије (цркве Свете Премудрости) у Цариграду и учитеља филозофије на цариградској високој школи.

Године 851. Ћирило је постао члан византијског посланства арапском калифу у Самари, а 856. у доба политичких и црквених трзавица, Методије је напустио свој положај архонта и повукао се у манастир на Олимпу у Малој Азији. Мало касније је за њим дошао и Ћирило. Међутим, по налогу византијског цара Михаила III, оба брата су 860. отишла као мисионари међу турско-татарске Хазаре у јужној Русији. Непосредно након повратка из Русије, ангажовани су за нову мисију код Словена. Наиме, 862. посланство моравског кнеза Растислава затражило је од цара Михаила епископа и свештенике који ће проповедати на словенском језику хришћанску веру. Задатак је био велики и деликатан. На подручју простране Растислављеве државе хришћанство су ширили франачки свештеници из регенсбуршке и пасавске бискупије. Бојећи се њиховог политичког утицаја, Растислав је у Византији тражио ослонац против цара Лудвига Немачког, испод чије се власти жестоком борбом истргао. Растислављева концепција је ишла за тим да самостална моравска црква с домаћим клером и властитим литургијским језиком постане брана сваком страном утицају.

Византија је удовољила Растислављевој жељи и послала му Ћирила и Методија. Браћа су се за овај посао озбиљно спремила: Ћирило је саставио прво словенско писмо (глагољица) и на језик македонских Словена из околине Солуна (који су од детињства добро знали) превели су најнужније црквене књиге. На тај начин су створили први словенски књижевни језик и поставили темеље словенској књижевности. Године 863. браћа су кренула на пут и 864. су стигли кнезу Растиславу који их је гостољубиво примио. Успех њихове мисије, многобројни ученици и народне симпатије изазвали су реакцију латинског клера. Против словенских мисионара је почела подмукла борба. Главни аргумент противника словенске литургије била је тзв. тројезична теорија према којој постоје само три света језика на којима се могу вршити верски обреди: хебрејски, грчки и латински.

Након трогодишњег боравка у Моравској, браћа су пошла на пут како би епископ замонашио Методија и нове словенске свештенике. Дошавши у Панонију, неко време су се задржали на двору кнеза Коцеља како би га упознали са својим радом на словенској црквеној књизи. Стекавши и ту много ученика, пошли су у Венецију, где су морали да воде оштру полемику с тамошњим „тројезичњацима“. Одатле нису кренули за Цариград, где је уморен цар Михаило, а власт је преузео Василије I Македонац, већ су отишли у Рим. Папа Хадријан је у словенским мисионарима видео добре помагаче у борби против осиљених и непослушних франачких надбискупа и њиховог суверена, те их је свечано примио.

У Риму се Ћирило разболео и убрзо умро. Сахрањен је у Цркви Светог Клемента, где су сахрањене и његове мошти. Папа Хадријан је одобрио словенску службу, а Методија је послао 869. кнезу Коцељу; чак га је приликом његовог другог боравка у Риму посветио за панонског архиепископа. Тиме је требало да западни Илирик буде издвојен из јурисдикције салцбуршког надбискупа и подвргнут директно Риму.

Чим је Методије дошао у Панонију, латински свештеници су га напали као јеретика, а када је стигао у Моравску (где је Растислава збацио његов синовац, њитрански кнез Светоплук) локални бискупи су Методија позвали на свој синод, осудили га и бацили у тамницу, где је остао две и по године. Тек 873. године, на папин налог, Методије је пуштен из тамнице, али је словенска литургија забрањена. Како је Методије ипак наставио своју делатност, те се словенско богослужење све више ширило по Моравској, против њега је подигнута оптужница у Риму, те је 879. позван пред папу да се оправда. Папа Јован VIII, настојећи да не оштети римске позиције у Моравској, потврдио је словенско богослужење булом Марљивост твоја (Industriae tuae) из 880. године. Исто је учинио и цариградски патријарх Фотије 882. године.

Методије је у Моравској превео на словенски језик Библију. Након његове смрти, у Моравској је забрањена словенска литургија, а кнез Светоплук је прогнао његове ученике. Неки од њих су продати у ропство, а неки су успели да се склоне у Бугарску, Македонију, Рашку и приморску Хрватску, где су наставили свој рад.

Преводом литургијских и библијских књига, Ћирило и Методије су ударили темеље словенској писмености.

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%8B%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE_%D0%B8_%D0%9C%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B5

Једном је једна жена залијевала своју башту, када је угледала тројицу стараца. Није их познавала, но свеједно им је рекла:

“Мислим да вас не познајем, али ми се чини да сте гладни. Молим вас уђите унутра и поједите нешто. Старци су је упитали:

“Је ли Ваш муж код куће? ”

“Не “, одговорила је, није.”

“Онда морамо отићи,” рекли су.

Када јој се муж навече вратио кући, жена му исприча шта се догодило.

“Сада им можеш рећи да сам се вратио и позови их у кућу”, рекао је муж, и жена је отишла позвати старце на вечеру.

“На жалост, не можемо сви прихватити ваш љубазни позив.” рекли су јој старци.

“Зашто не ?” Упитала је изненађено жена.

Један од стараца показа на једног и рече: “Његово име је Богатство.”

Потом показа на другога и рече: “Овоме је име Успјех.” “Мени је име Љубав.”

“Сада пођи мужу и скупа одлучите којега бисте од нас тројице позвали унутра.”

Жена се вратила у кућу и све испричала мужу.

Муж пресрећан рече: “Супер! Позови Богатство да са свим и свачим напуни нашу кућу!”

Она пак није била задовољна с његовим приједлогом: “Зашто радије не бих позвала Успјех ?”

Разговор између њих је слушала њихова кћер и сва одушевљена рекла:

“Зар не би био боље позвати Љубав ? Наш дом би потом био напуњен Љубављу!”

Послушавши савјет њихове кћери, муж рече жени:

“Пођи напоље и замоли Љубав нека буде наш гост.”

Жена је пошла напоље и упитала:

“Ко је од вас Љубав? Молим нека дође и буде наш драги гост.” Љубав је сједила у својим инвалидским колицима и скупа са њима се одвезла у кућу.

Друга двојица стараца су кренула за њом. Запрепашћена жена је упитала зашто иду и Богатство и Успјех, када је она позвала само Љубав?

Старци су у један глас одговорили:“Да си позвала Богатство или Успјех, друга двојица би отишли. Но, ти си позвала Љубав и гдје год она иде, нас двојица је слиједимо!”

Тамо гдје има Љубави, тамо увијек долазе Богатство и Успјех.

Вода ватру гаси. Ватра ватру потпаљује.

Суседу се не чини оно што се не воли чинити себи

.

Босномржњи лек није Србијомржња, већ Аллааха Самога ради Србијољубље.

Бошњомржњи није лек Србомржња, већ Самога Бога ради Србољубље.

И обратно је тако.

А самољубље, Аллааха-Бога, Самога ми, није ништа сем, самоштетност, самоуништење.

Док су нам палили џамију многи, неки су нам помагали.

Кими нам је послао вест, па смо имали више времена, а његов отац Раде је помогао Џелепи Шанију, нашем хаџији, осамдесетогодишњаку, тада, и извео га до куће.

Ћирилицом Аллааха-Бога проносим, и сваким бих писмом, а умем и 'арабским, а како нема предности 'Араи над не'Арабијем, нити обратно, тако нема предности ни арапски над неарапским, па ни латиница над ћирилицом. Ослушкујем, чујем, слушам и послушам тако Ахмеда Мухаммеда, благословљеног коначног посланика Аллааховог-Божјег.

Скинеш само копрену, да видиш оком, срцем да увидиш, пред Аллаахом-Богом Самим, само да се не постидиш, кад се буде мерило, кад намера уз дело буде мерило.

Видом, увидом, против привида! Именом Аллааха-Бога!

Људи злобе људима, безБожно, а кад Бог пусти да се деси, тад се питајмо, што је пустио нечију злобу и нељудскост, на нас добре, па онда увидимо и просудимо шта је искушење, шта казна овоживотна прочишћавајућа, шта казна коначна пречишћујућа. Преписивање од злобног је злоба. Лоповлук лопову, је лоповлук.

Монашки живот није бег од стварности, већ непосредни сусрет са стварношћу која нас окружује, иако тој стварности приступамо из перспективе вечног Царства Божијег. Ми не бежимо од проблема овог света, али се суочавамо са њима у светлости есхатолошког обећања Христовог. Зато је монашки живот за нас живот у пуној реалности Еванђеља. Истовремено, наш живот је и духовна арена у којој се боримо са страстима и слабостима пале људске природе, како бисмо што више узрасли у љубави Божијој, гледајући једни на друге и на све људе око нас у перспективи Божијег промисла да сву твар преведе из пропадљивости у вечно постојање.

Наравно, ми монаси се на бавимо спекулативном философијом, већ животом у Христу са циљем да љубављу познамо свет око себе и тако дођемо у познање воље живог Бога коме служимо, остварајући себе у Христу Господу као удове тела Христовог - Цркве

Опет бих вас упутио на предиван текст архимандритга Василија Гондикакиса - Монашко ткање на чунку живота које је један од кључних текстова за разумевање смисла монашког живота http://www.vavedenje...net/page66.html

Пажљиво прочитајте овај текст и видећете да је монашки живот један посебан однос према стварности у којој живимо. Монах није биће које одједном фасцинира својом необичношћу, већ пре свега човек који открива природни начин постојања и живота у Христу. Тајна монаштва зато није у неким посебним методама и философији, већ у једноставности постојања, у којој живимо као деца али не детињимо умом (1Кор, 1.20). Сећам се мог сусрета са великим старцима и делатницима духовног живота: старцем Порфиријем, Јаковом са Евије и старцем Пајсијем Светогорцем. У сусрету са њима човек доживљава природно постојање људске природе, свака туга постаје радост и свака недоумица чудесно јасна тајна Божија. Они ни ме нису фасцинирали неком посебном способношћу колико једном једноставношћу и добротом пред којом човек осећа потребу да излије своју душу и нађе најсигурније духовно уточиште. Дубоко верујем, а нисам једини, да сам у њима упознао светитеље Божије, људе будућег века, људе који су већ у овом животу остварили начин постојања на који смо позвани у Царству Христовом.

Монашки живот не искључује друге благословене начине живота у Цркви, иако монаси трче ка вечности и одрчу се чак и благословеног живота у браку и породици, настојећи да своје постојање заснују у потпуности на Христу, запостављајући чак и своје биолошко, природно, постојање.

У монашком братству ми брата не видимо само као неког споредног сапутника или колегу као Царству небеском, већ изнад свега разумевамо да ми као личности не можемо да се остваримо и спасемо без свога ближњега. Други зато за нас није нужна неопходност или, не дао Бог, конкуренција или опасност, већ главни предуслов нашег остварења као пуне личности у Христу. Уколико нисмо у стању да ближњег заволимо барем као себе саме наше спасење и вечни живот је под знаком питања. У манастиру зато треба да живимо са свешћу да се не спашавамо као појединци, већ као заједница и да онај који не осећа и не доживљава ближњег као саставни део своје личности заправо сам себе удаљује од те заједнице и улази упростор индивидуалног постојања и вечног мрака.

Општежитељни монах ураста у заједницу Христову одричући се од свог индивидуалног постојања, воље и амбиција како би урастао у колективну личност Христову - Цркву - оличену у братству чији члан постаје. Зато се истински напредак у монашком животу не мери количином личних достигнућа, подвига и успеха, већ у оној мери у којој смо у стању да радости и туге свог ближњег, суштински доживљавамо као своје и себе остваримо као део заједнице у којој смо положили своје завете. Монашки живот је на својеврстан начин негација индивидуалног постојања и пресаздавање себе као личности која једино може да постоји у заједници. Стога је монашки живот један од најлепших израза евхаристијског, црквеног, начина постојања на који нас позива Господ. Монаштво је вековима било стални подстицај и подсетник Цркви да идемо ка Царству небеском у коме ћемо живети другачијим начином постојања од овог биолошког начина постојања у овом свету и веку. Монашки живот је зато не НЕприродни, већ НАТприродни начин постојања и израз жеље човека хришћанина да и у овоме свету и веку живи у радости Царства Божијег.

Након двадесет година свог монашког живота, иако још као почлетник, могу само да кажем да ми је жао што можда раније нисам започео овај начин живота, иако у дубокој благодарности Богу који ме је призвао овом начину постојања, са дивљењем гледам како ме је Господ постепено припремао за живот који сам са радошћу изабрао и који никада не бих мењао ни за шта на овом свету.

Архимандрит Сава Јањић

Свети Василије Острошки (Јовановић) рођен је у селу Мркоњићи, Попово Поље у Херцеговини, у Републици Српској. Када је одрастао отишао је у требињски манастир Успенија Пресвете Богородице и ту се замонашио.

Као монах убрзо се прочуо због свог подвижничког живота, а касније је изабран и посвећен за епископа захумског и скендеријског.

Као архијереј живео је у манастиру Тврдошу и одатле утврђивао у Православљу своје вернике, чувајући их од турских свирепости и латинског лукавства. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог где је наставио свој опасни подвижнички живот, уз много топле молитве и бриге за своје вернике.

Упокојио се у Господу 1671. године, а његове чудотворне и целебне мошти и његов гроб чувају се до данашњег дана. У њихову моћ исцелења и утехе верују подједнако и хришћани и муслимани. У Острогу се сваке године на Тројчина дне одржава велики народни сабор.

Српска православна црква слави Светог Василија Острошког 12. маја, по грегоријанском календару (29. априла, по јулијанском).

Манастир Острог - Високо изнад Бјелопавлићке равнице, на њеној западној страни, између Никшића и Даниловграда, при једној окомитој стијени, налази се манастир Острог. Иако су прве основе овог манастира дали неки испосници, који су у острошким пештерама нашли погодно место за свој усамљенички и подвижнички живот, његовим првим оснивачем с правом се сматра св. Василије Острошки, митрополит Захумско-херцеговачки.

Кад је св. Василије, почетком друге половине ХVII века, добио на управу источнохерцеговачку епархију, он је прешао из манастира Требиња (Тврдоша) негде у околину Никшића. Ту се почео носити мишљу да оснује један манастир. По народном предању, прво место које је за ту сврху узео у обзир била је Милића Пећина, која се налази западно од села Загорка, у Пјешивцима.

Затим је дошло у обзир једно црквиште поред села Дреновштице, такође у Пјешивцима. Напокон се одлучио за садашње место на коме се налази манастир Острог. Ту је обновио оно што је затекао покуповао нешто од најближег земљишта и све то приложио манастиру.

У свом завештајном писму он о томе каже: "То све приложих и дах цркви у Острог... гдје ми је тамо други труд и именије, које приложих... за своју душу од својего усрђа."

Манастир је добио име по брду које се високо уздиже изнад њега. Отуда му још и назив Подострог и дели се на Доњи и Горњи манастир. Горњи је удаљен од доњег 20 до 30 минута хода, а узаним колским путем и читав сат. Терен око манастира и његова околина са густом шумом ванредно лепо и импресивно делује на посетиоце. Најупечатљивије делује Горњи манастир са своје две пећинске црквице које се налазе високо у стени, и са чудотворним моштима Острошког Светитеља, које су ово место учиниле једним од најпосећенијих светилишта Српске Цркве.

Ово место одликује се пријатном климом и природним реткостима. Оно има најмању разлику између зимске и летње температуре у нашој земљи. У Горњем манастиру успева винова лоза, чак и нар (морски шипак), мада је његова надморска висина скоро 900 метара.

У Горњем манастиру налазе се две црквице. Једна је (горња) посвећена Часном Крсту, а друга (доња) Ваведењу Пресвете Богородице. Горњу је подигао 1605. године јеромонах Исаија из села Попа крај Никшића, с благословом Митрополита Василија, а живописана је 1667. године. За доњу се не зна тачно када је саграђена. По једној верзији народног предања, подигли су је испосници који су ту живјели прије светог Василија.

По другој, пак, верзији коју је још Вук Караџић прибиљежио по казивању острошког архимандрита Никодима Раичевића, цркву је саградио митрополит Василије.

И ова је црквица живописана, вјероватно кад и горња (1667. године). У њој почивају мошти св. Василија. 1774. године монах Михаило Васојевић, с благословом Игумана Јосифа Бошковића, за спомен себи и својим родитељима, дозидао је уз црквицу припрату.

Садашње келије у Горњем манастиру скоријег су датума, јер су старе изгореле 1923. године. Обе пећинске црквице које су без дрвне конструкције, том приликом остале су неоштећене. Нове келије у Горњем манастиру, започете 1923, завршене су 1926. године за време управе архимандрита Леонтија Митровића. Архимандрит Митровић подигао је у Горњем манастиру и још једну већу зграду за преноћиште поклоника.

Ова зграда срушене је 14. новембра 1958. године од стења које је са високих острошких литица на њу пало, али је ове године поново оправљена. Том приликом жртава није било. Једну мању зграду у Горњем манастиру, звану "Кулица" , подигао је дугогодишњи чувар Ћивота, Христифор Љепева, негдје у другој половини ХIХ века.

Место на коме се налази Доњи манастир раније се звало Косјерадићи или Госерадићи. У време оснивања манастира около је било насељено и имало јечак и сеоску цркву. Кад је митрополит Василије купио ово и нешто од околног земљишта, он је у близини те цркве подигао амбар и кућу за млађе, те од свега тога касније постаде манастир-Доњи манастир Острог.

У непосредној близини овог манастира постојала је још једна црква, подигнута 1723. године а посвећена св. Георгију. Она је срушена за време слегања земљишта 1896. године. Садашња црква у Доњем манастиру, посвећена св.Тројици, подигнута је 1824. године одобрењем митрополита Петра I, трудом архимандрита Јосифа Павићевића, а прилозима побожних хришћана. Горњи део звоника ове цркве подигнут је прилозима једне побожне Приморке у другој половини ХIХ века.

Конак на кршу, више цркве у Доњем манастиру, саградио је 1742. године архимандрит Стефан Павићевић, док је други подигао 1800. године игуман Петроније Дамјановић. Први је проширен 1881, трудом и настојањем епископа Захумско-рашког Висариона Љубише, а други 1936. године, када је обновљен и велики потпорни зид, за вријеме управе архимандрита Леонтија Митровића. У Доњем Манастиру налази се једна мања зграда, звана "Кулица", али вријеме њеног постанка је непознато.

Први игуман у манастиру Острогу био је Исаија из села Попа крај Никшића. 


Иако се Острог не може да мјери по својој архитектури и фрескама, са нашим великим и значајним средњовјековним манастирима, он им је зато раван по својој духовној и националној улози.

Спаситељ је био у Кани Галилејској, где је излечио сина царевог чиновника па како се приближавао јудејски празник, по некима Педесетнице, а по другима Пасхе, зато и он дође у Јеруса лим. Христос је у време празника долазио у Јерусалим зато, што се онда скупљало много народа, а особито побожног, па је проповедајући и чинећи чуда многе к себи обраћао. Овчија бања била је на „овчијој капији“о којој и Нејемија говори, и која је добила име јамачно од бање, а бања се опет зове тако или зато што су се ту прале овце, које су биле намењене за жртву или зато, што су се ту продавале. Овако је бања позната и због своје лековите воде а данас се зове Богородичина благајница. Ова је бања била преобраз новозаветног крштења. Јер као што је она лечила болести, исто тако и ова је; разлика је само у томе, што је Овчија бања лечила телесне, а хришћанска бања крштења, лечи душевне болести и што је прва лечила само по неколико пута у години, а друга лечи увек и на послетку прва је лечила при. силаску анђела а друга лечи при силаску Св. Духа. Овчија бања имала је унаоколо пет притвора, пет оделења испод стреје, које су два реда стубова држали и у тим притворима чекали су болесници да се вода узмути јер је само тада лечила.

Јер анђео Господњи силазаше у одређено време у бању и мућаше воду; и који је најпре улазио пошто се замути вода, бивао је здрав, па ма каква болест да је на њему.

Бања је дакле лечила само једанпут у години и то незнано кад, па и ако је сила Божија неограничена и његова благодат бескрајна један пут је и само једног лечила јер је и закон дат сам једном јудејском народу, а бања хришћанског крштења лечи увек и све, јер је и Јеванђеље дато целоме свету. Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље свакоме створењу, па ко узверује и крсти се, спашће се, а ко не верује осудиће се казао је Господ Спаситељ.

И онде беше један човек који тридесет и осам година беше болестан. Јеванђелист не каже, ни одакле је ни које онај болесник! Напомиње само да је сиромах и да 38 година болује хотећи тиме да нам претстави, како величину и тежину болести тако и надприродну силу која га је излечила.

Кад виде Исус овога где лежи, и разуме да је већ одавно болестан, рече му: хоћеш ли да будеш здрав?

Дуговремени болесник чекајући 38 година да се вода замути показао је тиме већу и бољу сталност и стрпљење од других па зато се Спаситељ к’ њему и обраћа учећи нас тиме, да Бог онима помаже, који имају постојану наду на небо а и народна пословица каже: трпљен спасен. Међутим, Спаситељ му не каже: хоћеш ли да те излечим! јер је знао да га болесник не познаје, већ га пита: „хоће ли, жели ли, да буде здрав! и то не зато, што није знао какав ће одговор добити, а особито кад болесник већ 38 година болује, већ зато, да би и други видели његову сталност и издржљивост.

Одговори му болесни: да, Господе, али немам човека да ме опусти у бању кад се вода замути; а док ја дођем други сиђе пре мене.

Из ових речи види се, да је овај болесник био сирома и без сродника. Међутим и ако за тако дуго време није могао добити реда да благовремено уђе у купатило ипак је не само био постојан у нади, да ће и на њега доћи ред, него због тога се није тужио ни на Бога нити на ближњега па се на послетку не усуђује ни Спаситеља да моли за помоћ. Тридесетосмогодишње лежање овога болесника у бањи, на месту, где увек има доста људи, који се никад не хтедоше смиловати да га у воду спусте, уверава нас, да су Јудеј и у оно време били и сувише немилосрдни.

Рече му Исус устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек и узевши одар свој хођаше. А тај дан беше Субота.

Заповедајући Спаситељ болноме да и постељу са собом узме и иде, хтео је тиме да увери своје непријатеље, да је он заиста свемоћни Господар целе природе. Ово је чудо народ задивило, но, код старешина изазвало је гунђање, бајаги што је болни излечен у Суботу, али у истини зато, што их је чудо разљутило па је и проузроковало гњев њиховога пакосног Фарисејског срца, па зато:

Тада говораху Јевреји ономе што оздрави: данас је Субота, и не ваља да носиш одар.

Злобни Фарисеји несмејући ништа да кажу Спаситељу, који је по њиховом мишљењу нарушио закон о Суботи, укоравају излеченог болесника! Хо, баш по Св. Писму, закон о празновању старозаветне Суботе, која је сада замењена са Недељом, ниуколико не забрањује старање о преким потребама, како телесним тако и душевним, па ни надгледање саме животиње, а камо ли страдајућег човека. И тако, на овај дан дозвољава се вршење нужних послова, а наређује чињење дела љубави, што је и Спаситељ овом приликом учинио.

А он им одговори: онај што ме излечи, он ми рече: узми одар свој и ходи. А они га запиташе: Ко је тај човек, који ти рече: узми одар свој и ходи? Но, излечени није знао ко је; јер се Исус уклони, почем много људи беше на том месту.

Сиромах не противећи се Фарисејима ипак дубоко уважава и слуша онога, који га је само са једном речи излечио, па и ако није знао ко је његов добротвор. Спаситељ се беше уклонио да би избегао похвале од стране народа а тиме прекратио и гунђање неблагодарних и пакосних Фарисеја.

А потом, нађе га Исус у цркви и рече му: ето си здрав, сад више не греши, да ти не буде горе.

Спаситељеве речи: Здрав си и више не греши уверавају не само о томе, да је Исус Христос истинити Месија, него да је и дуговремена болест излеченога била последица његових грехова, па зато му Спаситељ и налаже, да се убудуће чува грешења, јер му, каже: може ти бити и горе, тј. може бити осуђен на вечне муке, јер само ад може бити гора казна од 38-мо годишње тешке болести, а у крајњој нужди и усамљености.

Болесник је на сваки начин због кратког задовољавања неких својих страсти изгубио најважнији део свога живота, но зар се то исто и данас не догађа пијаницима, сластољупцима, развратницима и другима?

А човек отиде и каза Јеврејима: да је оно Исус који га излечи:

Благодарни исцељеник јавио је Јудејима, ко га је исцелио, али не у намери да га изда већ да га као благодаран прослави.

Тонски прилог Радија Светигора

http://www.mitropolija.com/nedelja-raslabljenog/

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/14/05/10.05.14_zbor_-_jubilarna_300ta_tribina_hrama_sv._trifuna_64kbps.mp3

Извор: Слово љубве радио

Филм је урађен у продукцији "Пријатељ Божији".

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/14/05/08.05.14_zbor_-_episkop_teodosije_na_radio_gracanici_64kbps.mp3

. У монашком животуми не тежимо да акумулирамо знање и претворимо наше манастире у својеврсне академије или школе, већ да радимо на познању живог Бога. Наравно, то не искључује ни у чему потребу постојања и таквих институција у Цркви и монаха који би се бавили многим важним интелекуталним активностима на пољу образовања, истраживања и сл. Како да разрешимо овај проблем?

У западној хришћанској традицији постоје разноврсни монашки редови. Неки од њих су више контемплативни и монаси су потпуно посвећени молитви. Неки од њих као нпр. Картузијанци, које сам имао прилике да непосредно упознам, живе у потпуној одвојености од света и посетилаца, много више него наши монаси на Св. Гори. С друге стране имамо друге редове као нпр. Језуите, Доминиканце и сл. који су дали велики број значајних научника, професора, истраживача.

У нашој православној источној традицији монаштво је увек у својој суштини остало окренуто непосредном живом познању Бога кроз молитвени и богослужбени живот и кроз послушања у заједници у којој живимо. Да ли то значи да се православни монаси не могу бавити науком? Засигурно могу, али треба јасно направити разлику. По мом мишљењу, монаси који се одлуче да живе у што је већој могуће одвојености од света и посвете себе традиционалном православном типу монаштва требало би да приме велику схиму и да са њом не могу да напредују ни у црквеној јерархији нити да напуштају своје манастире како би се бавили другим делатностима које су важне за Цркву. Они, пак, који желе да живе као монаси, али истовремено осећају позив да помогну Цркви у важним пословима (образовању, научном раду и сл) требало би да то чине искључиво као расофори без узимања традиционалних завета. И једни и други су монаси који ако служе честито Цркви раде веома похвалан и богоугодан посао, али различити су путеви служења.

У Грчкој на пример, имамо јасније дефинисане врсте монаха. С једне стране су Светогорци и монаштво у општежитељним манастирима који су већином у статусу исихастирија, односно подружница великих светогорских манастира. У њима монаси носе велику схиму и посвећени су традиционалном монашком животу светогорског типа и под духовном су јурисдикцијом Патријарха Цариградског као и Светогорци. Такви монаси према мом сазнању не бивају бирани ни за Епископе јер је амбиција у напредовању у црквеној јерархији озбиљна претња за општежитељног православног монаха.Познато је да не постоји пракса да Светогорски монаси као великосхимници постају Епископи или је реч о посебним изузецима. С друге стране, постоје монашке заједнице расофорних монаха који живе у целибату, али не примају монашку схиму и не дају формалне завете и већином су у свештеном чину. Они већином раде на помоћи локалном епископу у мисијском и образовном раду, воде школе појања, баве се хуманитарним радом, ангажовани су и у научном и интелектуалном раду, а неки од њих који имају посебан дар за пастирско руковођење завршавају више степене образовања како би се припремили за епископски чин. Делатности и једне и друге врсте монаха су и те како благословене и значајне за Цркву, али млад човек који жели да се потпуније посвети Богу мора да направи избор у каквој ће монашкој заједници живети.

У СПЦ немамо ту разлику и зато у јавности понекад настаје конфузија. На пример, често чујемо критику на рачун појединих људи који су примили монашки чин како би се више посветили Богу али и спремили за пастирско служење јер путују по свету, завршавају школе и баве се научним радом. Њих критикују што не седе у манастиру, што путују по свету или чак што једу месо. По мени је њихов начин живота веома похвалан, уколико је са благословом надлежног Епископа, јер важно је да се они што боље спреме као будући пастири који ће водити нашу Цркву. Једино мислим да би било добро ти људи не примају уобичајене монашке завете као општежитељни монаси и да не узимају велику схиму, тј. да остају у статусу расофорног монаха. Они већином постају веома брзо клирици и самом чињеницом да нису ожењени, а приме чин, узимају на себе обавезу девичанског живота. Као клирици они примају истовремено и обавезу послушности према црквеним властима. Отуда сматрам да није неопходно да примају формалне монашке завете који упућују на начин живота у монашкој заједници и удаљености од света и светског живота, што се може видети из текста монашког пострига.

С друге стране, они који осећају позив да свој допринос Цркви дају у општежитељном монаштву требало би да примају велику схиму после које не било могуће напредовање у црквеној јерархији и бављење другим пословима у Цркви осим живота у свом манастиру и свом братству. На тај начин би се општежитељни манастири боље сачували од осипања и монаси од лутања по свету. У најранијим текстовима чина монашења говори се да монах даје обећање да ће остати у манастиру свога пострига, а после је због разних цкрвених потреба додато "или у месту које му по светом послушању буде додељено". Веома је важно приметити да је останак у свом манастиру покајања био једно од најранијих монашких правила и дан данас добро устројени манастири у Грчкој нпр. не примају монахе који су напустили свој манастир у коме су замонашени. У западним монашким регулама постоји и посебан завет "stabilitas loci" који одређује да монах мора да остане тамо где је започео монашки живот и трпељиво проходи послушање игуману и братији у Христу.

Напомињем да су обе врсте монаха и те како потребне Цркви али да је фер према себи и Богу да млад човек који жели да поптуније служи Богу направи јасан избор пре уласка у манастир. Чему на пример да неко само формално даје монашке завете и обећање да ће остати у свом манастиру, а сутрадан се већ спрема да служи као пастир и да живи потпуно посвећен тој дужности? Ако млад човек осећа позив и жељу да потпуније служи Богу у пастирском раду добро је да приђе Епископу и да уз њега живи монашки заједно са другима који раде при Епископији. Епископ би таквог човека могао да прими као расофора и омогући му даље школовање и припремање за служење Цркви у складу са својим могућностима. Они који имају више талента за научни рад могли би да раде на формирању и одређених института при Цркви које би водили и радили на даљој просвети. С друге стране, монаси који су одлучили да буду у општежитељном манастиру треба да служе Цркви на други начин и, примивши велику схиму након периода духовне провере, свој допринос треба да дају превасходно у молитви, богослужењу и својим манастирским послушањима.

Не треба изгубити из вида да безбрачно свештенство никада није нестало у Православној Цркви. У Грчкој и Кипру нпр. су такви клирици већином у чину архимандрита, иако не живе у манастирима и вредно служе Цркви у разним другим делатностима. Такође су сви редом расофори, као што је и већина Епископа, ако не и сви, у чину расофорних монаха. Ова пракса сведочи да је реч о древном обичају у Цркви и код нас овакве разлике не постоје вероватно због специфичних околности у којима се историјски развијала Црква на нашим просторима.

За нас православне хришћане је важно да разумемо да је благословено свако служење у Цркви које је засновано на смирењу, љубави и послушању. Међу светитељима имамо не само монаха пустињака и оних из општежитељних манастира, већ велики број црквених пастира и великих учитеља Цркве, људи који су живели у браку или који су живели у девичанству, ожењених и неожењених свештенослужитеља. Зато је јако погрешно вредновати једно служење изнад другог на основу неких спољашњих, најчешће моралистичких, критеријума. Иако сам општежитељни монах, лично бих рекао да је пастирско служење највећи израз љубави према Богу јер пастири Цркве следују самом Архипастиру Христу и савкодневно себе приносе на жртву служења верном народу. А подвижничкии живот важан је за свако служење Богу, било да је реч о пастиру, монасима који живе у манастиру, монасима научницима или професорима, светштенику који има породицу, свештенослужитељу који служи Христу безбрачно, лаику који има породицу или, пак, оном који служи Богу у девичанству.

Архимандрит Сава Јањић

Блог оца Дејана