- да се у храмовима посвећеним Преподобном Симеону Мироточивом његов спомен обележи у Сиропусну недељу, 22. фебруара,

- да се у храмовима посвећеним Светом Кирилу Словенском његов спомен обележи у Сиропусну суботу, 21. фебруара, и

- да се у храмовима посвећеним Сабору Светог архангела Гаврила спомен обележи у други дан Васкрса, односно Васкрсни понедељак, 13. априла.

Истовремено је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве умолио све епархијске архијереје да преко подручног им свештенства позову верне који обележавају ове свете као своју крсну славу, да ове године исту такође прославе у наведене дане.

• Синодска саопштења
  

|

Вријеме поста јесте благодатни период када смо више него икада позвани да активније преиспитамо себе, своју савјест, свој лични однос са Богом и ближњима, другим ријечима речено активије приступимо подвигу покајања. Због тога Велики пост и јесте спасоносни период установљени управо ради искренога покајања, да би човјек кроз пост и богослужбено проживљавање овоземаљски страдања Христа, подстакао себе на унутрашњу рефоруму која га покреће од мржње према љубави, од ружног к лијепом, од лошег према добру.

Покајање је прије свега дар љубави Божије, јер Он жели да се сви људи спасу и дођу до познања истине. Као Одговор на болест то јесте гријех, Бог је људском роду даровао лијек односно покајање. Управо у томе се и пројавило милосрђе Божије, јер и ако је човјек погријешио и својим гријехом се у даљио од Бога, Он га није презрео него му је кроз покајање дао могућност за исправљење. Та могућност исправљења, односно могућност за новим безгрешним начином живота који се остварује кроз покајање, више од двије хиљаде година даје се човјечанству у Цркви Христовој.

Треба знати да је процес покајања нешто што подразумјева велики подвиг ослобађања под свакога недостатка и сваке немоћи. Није довољно само говорити о гријеху и грешности без покајне динамике. Тај проблем имали су како Кајин, тако и Јуда. Није довољно само рећи ,,погреших,, него је потребно покренути се напријед. А шта је то напријед? Царство у које смо сви позвани и које је основано на стварности Господњег крста, гроба, васкрсења, сједања с десне стране и славнога другога долазка, али Царство које се остварује у Цркви као чувару цјелокупног наслијеђа учињеног самим Господом. Из овога нам постаје очигледно да је улога Цркве у процесу покајања неизоставна, односно ван Цркве нема и неможе бити покајања. Доживљавајући вјером све тајне црквенога исповједања, а посебно тајну вјечнога живота у царству Божијем, ми добијамо одговор због чега и пред ким ми имамо потребу за покајањем. Жеља за вјечним постојањем, за мјестом гдје вјечно сија свијетлост лица Божијег, обавезује нас да очистимо себе од свега онога што је нечисто, што нас удаљује од тога мјеста. Покајати се пред Свемогућим Богом, пред Њим који има моћ да нас уведе у своје царство и покајати се ради вјечнога живота са Њим јесте суштински циљ покајања.

И ако човјек почини гријех, он не треба себе сматрати робом гријеха, него треба да се испуни знањем да је од гријеха слобођен у Христу. Због тога је веома важно да се процес покајања дешава под духовним руководством свештеника, јер довољно често вјерник нема не само духовне снаге да се супротстави гријеху, него и довољно знања да свој покајни процес покрене у правом смјеру. Одговорност пастира душеводитења јесте да пробуди и поведе уморног и обесциљенога човјека. С једне стране благодатним дејством, а са друге давајући савјете који помажу да се спознају праве и вјечне вриједности живљења, свештеник свакако може убрзати покајни процес. Међутим само покајање, то јесте долазак до сазнања да је учињено нешто лоше што нарушава првобитну унутрашњу хармонију личности јесте дјело самога човјека који се каје. Због тога покајање није само констатовање лошега поступка или мисли, него прије свега искрено жаљење и стид. Жаљење јер нас је тај гријех удаљио од вјечнога живљења, а стид пред Богом који је толико учино за нас и ради нашега спасења.

Успјешност покајања повезана је са двије радње; са једне стране то је спознавање свога гријеха и искрено кајање за њим, а са друге стране се ради о облачењу у одјећу врлина. Ма колико ове ријечи дјеловале на први поглед као нешто што се може догодити брзо и лако, треба знати да се овде ради о непрестаном узајамном ускађивању. То нам јасно потврђују они који имају искуство покајања као дара Божијег, тако да се благодат покајања даје онима који са пуном вјером примају ријечи Христове, како каже један од светогорских стараца. Јер није довољно само спознати гријех и покајати се, него искрено покајање јесте и чврста одлука да се једном учињени гријех неће више понављати. На тај начин једна од битних компоненти покајања јесте и искрена вјера у милосрђе и човјекољубје Божије, јер је Бог дошао да зове не грешнике него праведнике на покајање– како каже Свето Писмо. У том вјеровању и надању на Божије милосрђе, кајући човјек треба да се богати врлинским животом прије свега осјећајим личнога недостојанства пред другим људима, умножењем љубави, а посебно праштањем својих дужника.

Из свега више реченог јасно се види да је покајање процес који има свој почетак и крајњи циљ. Ослободити се гријеха и свега нечистога, ради остварења Царства небескога обавезује свакога православнога хришћанина да покајање доживљава као један од најљепших дарова датих у наслијеђе роду људском. Јер да је којим случајем човјек лишен могућности покајања, то би била највећа трагедија у историји човјечанства која би све људе који долазе на свијет осуђивала на вјечну пропаст.

Човек неки изађе у шуму, да избере једно дрво за јапију. И виде два дрвета једно поред другог. Једно беше глатко и витко, али са трулом срчиком унутра; друго беше споља рапаво и неизгледно, али са здравом срчиком унутра. Уздахну човек и рече самоме себи: шта ми помаже ово глатко и високо дрво, кад је труло и за јапију неупотребљиво? Оно друго, ако је и рапаво и неизгледно, бар је изнутра здраво, те са мало већим мојим трудом око њега моћи ће добро послужити за јапију у моме дому. И без дугог размишљања изабра то дрво.

Тако ће и Бог изабрати за Свој дом између два човека не онога, који споља изгледа праведан, него онога, чије је срце испуњено здравом правдом Божјом.

Нису мили Богу гордељивци, чије су очи непрестано управљене к небу, док им је срце испуњено земљом, него смирени и кротки, чије су очи оборене к земљи, док им је срце испуњено небом. Више воли Створитељ људи, да му људи набрајају своје грехе, него своја добра дела. Јер Бог је Лекар, који притиче постељи свакога од нас и пита: шта те боли? Мудар је човек онај, који искористи присуство лекара и искаже му све своје боле и сву своју немоћ, а малоуман је онај, који скривајући своје боле и немоћи, похвали се лекару својим здрављем. Као да лекар посећује људе због здравља, а не због болести! „Зло је грешити, говори мудри Златоуст, но ту се да помоћи; али грешити и о том не говорити, највеће је зло, јер ту се не да помоћи .

Зато будимо мудри, па кад год стајемо на молитву Богу сматрајмо, да смо стали пред најбољег и најмилостивијег Лекара, који с бригом и љубављу пита свакога од нас: шта те боли? Не опознимо нипошто, да искажемо своје боле, своје ране, грехе своје.

Томе нас учи и Господ Исус причом о царинику и фарисеју у данашњем јеванђељу. У јеванђељу се вели, да ову причу Господ каза онима који мишљаху за себе да су праведници а друге подништаваху. Зар не спадаш и ти у ове, којима је Господ управио ову причу? Не бунтуј се, него исповеди болест своју, застиди се од ње и прими лек, који ти најбољи и најмилостивији Лекар нуди. У једној болници лежаху многи болесници. Једни лежаху у ватри и једва чекаху, да дође лекар; други шетаху, сматраху себе здравим и не жељаху да виде лекара. Једног јутра уђе лекар, да обиђе болеснике. Са њим уђе и његов пријатељ, који носаше понуде болнима. Пријатељ лекарев виде оне болеснике, који беху у ватри и сажали се над њима. – Има ли им лека? упита он лекара. А лекар му шапну на ухо: овима што су у ватри и што леже има лека, а онима што шетају нема лека,… они болују од неизлечиве болести; сасвим су трули изнутра. – Зачуди се веома пријатељ лекарев, зачуди се двема стварима: тајни људских болести и варљивости човечијих очију.

Замисли сад, да смо и на боловању у овој светској болници. Болест свију нас назива се једним именом – неправда. Ова реч обухвата све страсти, све пороке, све грехе, – речју, све слабости и раслабљености наше душе, нашег срца и нашег ума. Једни су болесници на почетку болести, други на врхунцу, а трећи прездрављавају. Но такво је својство ове болести унутрашњег човека, да само они који прездрављавају свесни су страшне болести, од које су боловали. Најболеснији најмање знају за своју болест. И при телесној болести човек у великој ватри не зна ни за себе ни за своју болест. Нити луд човек икад каже за себе, да је луд. Почетници пак у неправди неко време осећају стид од своје болести, но понављани греси брзо их приводе навици грешења, а ова опет опијености и заносу од неправде, при коме душа не осећа више ни себе ни своју болест. И сад замисли, да лекар уђе у болницу и упита: шта вас боли? Они, који су на почетку болести, од стида неће смети признати своју болест, него ће рећи: ништа! Они, који су на врхунцу болести, наћи ће се чак и увређени од таквог питања, и не само што неће рећи: ништа нас не боли! него ће се почети хвалити својим здрављем. Само ће они који прездрављају с уздахом одговорити лекару: Све, све нас боли! Смилуј се на нас и помози! „Ако се страшиш од исповести својих грехова, то посмотри на пакао, кога само исповест може угасити“ (Тертулијан: О покајању, I, с. 12).

Размисли, дакле, о свему овоме, чуј причу Христову и сам процени, уколико је она теби управљена. Ако са чудом будеш рекао: ова се прича на мене не односи, онда значи, да си на почетку болести, која се зове неправда. Ако ли с негодовањем будеш рекао: ја сам праведан, то се односи на ове грешнике око мене, – онда значи да си на врхунцу те болести. Ако ли се пак покајнички будеш грувао у прси и одговарао: заиста, болестан сам и желим лекара, – онда значи, да си на путу оздрављења. Не бој се онда, оздравићеш.

Два човека уђоше у цркву, да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Два човека, два грешника, са том разликом, што фарисеј не признаваше себе грешником, а цариник признаваше. Фарисеј припадаше најуваженијој класи људи у тадашњем друштву, а цариник најпрезренијој.

Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако. Боже, хвалим те што ја нисам као остали људи – хајдуци, неправедници, прељубочинци, или као овај цариник. Постим два пут у недељи; дајем десетак од свега што имам. Фарисеј је стао у врх храма, до самог олтара, према обичају свих фарисеја, да се гурају на прва места. Да је фарисеј стао сасвим напред, види се из доцнијег описа, где се каже, да цариник стајаше издалека. Толика је гордост фарисеја и самоувереност у своју праведност, то јест у своје духовно здравље, да он не тражи првенство само пред људима него и пред Богом, и не тражи га само на гозби и збору него и на молитви. Само то једно довољно је, да покаже тешку оголелост фарисеја од неправде, и затупелост у неправди.

Зашто се каже: мољаше се у себи? Зашто не на глас? Зато што Бог пажљивије слуша, шта Му говори срце него језик. Оно што човек мисли и осећа, кад се моли Богу, оно је важније за Бога него оно што језиком исказује. Језик може и да обмане, али срце не обмањује, него показује човека онаква какав јесте – црна или бела.

Боже, хвалим те што ја нисам као остали људи.

Овако се усуђује говорити у цркви у лице Бога један грешан човек! Шта је црква него место састанка болесника са лекаром. Болесни од греха долазе да исповеде своју болест Богу Лекару, да потраже лека и здравља од Онога, који је истински Исцелитељ свију људских мука и немоћи и Дародавац свију добара. Иду ли здрави у болницу, да се похвале лекару својим здрављем? Но овај фарисеј није дошао у цркву као здрав и цео душом, да се похвали својим здрављем, него као тешко оболели од неправде, који у заносу болести не осећа више своју болест. Једанпут кад сам посетио једну душевну болницу, лекар ме доведе пред решетке најтежег болесника од лудила.

– Како се осећаш? упитах га ја. Он одмах одговори:

– Како се могу осећати међу овим лудацима око мене? Ето, тако и фарисеј говори: хвалим те, Боже, што ја нисам као остали људи! Он у ствари не хвали Бога зато. што би хтео тиме да припише Богу у заслугу, што он није као остали људи. Не; речи: Боже, хвалим те – нису друго, до једна узречица један ласкав приступ Богу, да би Бог изволео саслушати његова хвалисања. Јер из свега што је казао, он не хвали Бога ничим; напротив, он хули на Бога хулећи на остала Божја створења. Он не захваљује Богу низашто, јер све што је рекао о себи, све је истакао као своју сопствену заслугу, коју је он стекао без помоћи Божје. Он неће да каже, да он није хајдук, неправедник, прељубочинац или цариник зато што га је Бог сачувао Својом силом и Својом милошћу, да то не буде. Нипошто; него само да то што је он, лично тобож, човек таквог изузетног соја и цене, да му нема равна у свему свету. А поред тога, што је он таквог изузетног соја, он чини и напоре и жртве, да се одржи на тој високој висини изнад свих осталих људи. Наиме: он пости двапут у недељи и даје десетак од свега што има. Ах, како је лак пут спасења изабрао себи фарисеј, лакши од најлакшег пута пропасти! Од свих заповести, које је Бог дао народу преко Мојсеја, он је изабрао само две најлакше. Но и те две он стварно не испуњује. Јер те две заповести Бог није дао зато што Њему треба да људи посте двапут у недељи и да дају десетак. Богу то ни најмање није потребно. Нити је Бог дао те заповести људима, да буду оне саме по себи неки циљ, него – као и све остале заповести – да уроде плодом смирења пред Богом, послушности према Богу и љубави према Богу и људима; једном речју, да загреју, омекшају и просветле срце људско. Међутим фарисеј бесциљно испуњује ове две заповести. Он пости и даје десетак, али мрзи и презире људе и горди се пред Богом. И тако остаје као дрво бесплодно. Плод није у посту, плод је у срцу; плод није ни у једној заповести, плод је у срцу. Све заповести и сви закони служе срцу: греју срце, чисте срце, осветљују срце, залевају га, ограђују га, плеве га, сеју га, – само да би се плод у њиви срца зачео, порастао и сазрео. Све добродетељи јесу средство а не циљ, метод а не плод. Циљ је у срцу, и плод је у срцу.

И тако фарисеј својом молитвом није постигао оно што је хтео; није показао красоту своје душе него наказност, није открио своје здравље него своју болест. А Христос је баш и хтео овом причом то да открије, и то не само у једном том фарисеју, него уопште у еснафу фарисејском, који је тада владао народом израиљским. Но том причом хтео је Господ да открије и изобличи криву побожност и лажно фарисејство и у свима поколењима хришћанским, па и у нашем поколењу. Зар нема и данас мећу нама људи, који се моле Богу овако исто као што се молио овај фарисеј? Зар их нема много, који почињу своју молитву тужбом и хулом на своје суседе, а завршују похвалом себи самим? Зар их нема много, који стају пред Бога као поверилац пред дужника? Зар не говоре многи и од вас: Боже, ја постим, ја ходим у цркву, ја плаћам порез држави, и дајем прилог цркви, ја нисам као други људи, као хајдуци и кривоклетници, као безбожници и прељубочинци, који ми досадише. Шта радиш ти, Боже? Зашто њих не умртвиш, а мене не наградиш за ово све што ја чиним за тебе? Зар не видиш ти, Боже, чистоћу мога срца и здравље моје душе? Но знај, „да нити Бог може тебе обманути, нити ти Њега“ (Изрека Блаженог Максима (+ 1433, 11. Нов.). Још су и ово његове изреке: „Свак се крсти, но свак се не моли“. Фарисеј је онај ко је „по бради Авраам, а по делима Хам“).

Тако говоре. А Бог слуша и пушта их празне кући, говорећи им: ја вас не познајем као такве. И на Страшном Суду ће им рећи: ја вас не познајем. Јер Бог не распознаје Своје пријатеље по језику но по срцу; нити цени смокву по лишћу него по плоду.

А ево како треба да се моли прави молитвеник:

А цариник издалека стајаше, и не шћаше очију подигнути на небо, него бијаше прси своје говорећи: Боже милостив буди мени грешноме. Издалека стајаше! Прави молитвеник се не гура напред, на прва места у цркви. Нашто му то? Бог га види и у дну цркве као и у врху. Прави молитвеник је увек прави покајник. „Покајање човека празник је за Бога“, вели свети Јефрем Сирин. Издалека стајаше. Он осећа своје ништавило пред Богом и испуњава се сав смирењем пред величанством Божјим. Јован Крститељ, највећи међу рођеним од жене, страшио се близине Христове говорећи: ја му нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој! Жена грешница умивала је ноге Христове квасећи их својим сузама. Прави молитвеник је, дакле, дубоко смирен и сав радостан, ако га Бог пусти и к ногама Својим.

И не шћаше ни очију подигнути на небо. Зашто да не подигне очи своје на небо? Очи су огледало душе. У очима се чита грех душе. Не видите ли сваки дан, да кад човек учини грех, обара очи пред људима? Како да не обори очи грешник пред Богом Свевишњим? Гле, сваки грех учињен према људима учињен је према Богу; и нема греха на земљи, који не погађа Бога. Прави молитвеник је свестан тога, па сем смирења испуњен је стидом пред Богом. Зато се и каже: и не шћаше ни очију подигнути на небо.

Него бијаше прси своје. Зашто бијаше прси своје? Зато да се тиме покаже, да је тело повод човечјем грешењу. Жеља телесна наводи човека на најтеже грехове. Прождрљивост рађа похот; похот рађа гнев, а гнев убиство. Брига за тело одваја човека од Бога, сиромаши душу и убија божанско јунаштво у човеку. Зато цариник на молитви бијаше тело своје, бијући тиме виновника свога греха. свога понижења и свога стида пред Богом. Но зашто се бијаше баш у прси, а не по глави, или по рукама? Зато што је у прсима срце; а срце је извор и греха и врлине. Сам је Господ рекао: што излази из човека оно погани човека; јер изнутра из срца људскога излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, злоће, лукавство, срамоте, зло око, хуљење на Бога, охолост, безумље (Марк. 7, 20-23). Ето зашто цариник бије срце своје.

И говораше: Боже, милостив буди мени грешноме. Он не набраја ни добра ни зла дела своја. Бог све зна. И Бог не тражи набрајање, но скрушено покајање за све. Боже, милостив буди мени грешноме! Овим речима речено је све. Ти си, Боже, Лекар а ја болесник. Ти једини можеш излечити, и Теби једином припадам. Ти си Лекар а милост Твоја лек. Рекавши: Боже, милостив буди мени грешноме покајник као да је рекао: Лекару, дај лека мени болесноме! Нико у свету не може ме излечити осим Тебе, Боже. Теби једином сагреших, и зло пред Тобом, учиних (Пс. 50). Ништа ми људи не могу помоћи, ма колико праведни били, ако ми Ти не помогнеш. Ништа ми неће помоћи: ни мој пост, ни давање десетка, ни сва моја добра дела, ако милост Твоја не привије се као мелем на ране моје. Похвала људска не лечи ми ране; она их позлеђује. Ти, Ти једини знаш моју болест; и Ти једини имаш лек. Никоме другом не вреди ми ићи, никога другога молити. Ако ме Ти одбациш, сав свет не може ме задржати од пада у пропаст. Ти, Ти једини, Господе, можеш, ако хоћеш. Боже, опрости и спаси! Боже, милостив буди мени грешноме!

Шта вели Господ Исус на овакву молитву? Кажем вам, рече, да овај отиде оправдан кући својој а не онај. Коме то каже Господ? Свима вама, који мислите за себе, да сте праведници. Цариник оде оправдан кући а не фарисеј. Смирени исповедник својих грехова оде оправдан својој кући а не охоли хвалисавац. Стидљиви покајник оправда се а не безочни и уображени гордељивац. Лекар се смилова и исцели болесника, који признаде своју болест и потражи лека, а отпусти празна онога што дође Лекару, да се похвали својим здрављем. Па завршује Господ Своју чудну причу овом науком: јер сваки који се сам подиже понизиће се, а који се сам понижава подигнуће се. Ко се сам подиже, а ко се сам понижава? Нико сам себе уопште не може подићи ни за једну длаку у висину, ако га Бог не подигне. Но овде се подразумева онај, ко мисли да себе подиже тиме, што трчи на прва места и пред људима и пред Богом; што се хвалише својим делима; што се горди пред Богом, и што хуљењем и презрењем понижава друге људе, да би он тако већи изгледао. Свима тим начинима, којима он мисли себе да уздигне, он себе у самој ствари понижава. Јер што год он бива већи у очима својим, па чак и у очима људи, то он бива мањи у очима Бога. Таквога ће и Бог понизити и једнога дана дати му да осети понижење. „Докле год човек не задобије смирење, не задобија награду за своја дела. Награда се даје не за дела него за смирење“ (Св. Исак Сирин, Слово 34.). А ко сам себе понижава? Не онај који се прави мањи него што јесте, него онај који увиди своје понижење од греха. Заиста, човек не може, и да хоће, понизити себе ниже него што га грех понижава. И друго понижење Господ од нас и не тражи до само осећање и признање свога греховног понижења. А човеку који осети и призна низину, у коју га је грех свалио, немогуће је ниже се спуштати. Увек нас грех може свући ниже него што ми можемо увидети дубину пропасти, у којој се налазимо. Св. Макарије Велики каже: „Смирени никад не пада. Куда ће и пасти онај ко је нижи од свију? Високоумље је велико унижење; а смирење је велика висина, част и достојанство“( Бес. 19.).

Једном речју: подиже себе онај ко поступа као цариник. Први је неизлечив болесник, који не увиђа своју болест; други је болесник, који прездрављава, јер је увидео своју болест, припао к Лекару и употребио лек. Први је као глатко и високо дрво са трулом срчиком, које домаћину не служи ни зашто, а други је као храпаво и неизгледно дрво, које домаћин узима у рад, прави од њега јапију и уноси га у дом свој.

Нека би се Господ смиловао и свима покајаним грешницима, и исцелио од греховне болезање све оне, који Му се моле са страхом и трепетом, славећи Га као милостивога Оца, Јединороднога Сина и Пресветога Духа – Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Наиме, г. Слободан Продић, неуморни трудбеник када је у питању објављивање не само стручних наслова, него и оних који су намењени најширој читалачкој публици, прихватио се пера и сачинио је дело у коме је крајње једноставно објаснио разлоге веома интересантног феномена. Упркос чињеници да, као што смо рекли, на дан када се у нашим храмовима и домовима прославља свети Трифун, у последњих пар година све више је оних који тај дан поистовећују са незнабожачким празновањем "Дана заљубљених". Оно што је свакако поражавајуће јесте и то да међу онима који су прихватили тај хибридни празник предњаче млади људи. Они неретко, руковођени триковима маркетинга и помодарством, слепо прихватају не само празник "заљубљених", него и многе друге "празнике", истовремено заборављајући на своју веру и спасење своје душе.

Како би се барем донекле томе стало на пут, са благословом Његовог Преосвештенства др Григорија, објављена је ова књига кроз чији се садржај читаоци пре свега могу упознати са тиме ко је заправо свети Трифун, а такође и са историјским процесом настанка празника "Дана заљубљених". Поред заиста корисних информација, а ту мислимо и на напомене о савременој литератури која је, на различитим језицима настала током последњих неколико година, Слободан Продић је овим делом, наравно онима који то заиста желе, пружио могућност да читајући ово штиво сазнају много тога корисног.

• Нове књиге
  

|

Морам да кажем да монаштво никада нисам доживљавао као бег од стварности, већ радије као сусрет са стварношћу на једном другом, духовном нивоу. Монах не одлази из света зато што је разорачаран светом, већ из одушевљења према Христу и жеље да себе оствари као целовита личност. Они који улазе у монашки живот из разочарења и жеље да побегну у неки илузорни свет неминовно ће пре или касније доћи у разочарење или ће отићи у прелест. Чланови секташких група свој монашки живот доживљавају као својеврсну конфесионалну идеологију. Они ревнују зато што сматрају да се хришћанство манифестује увек у борби против некога и нечега. Свуда су около непријатељи. Дакле, православан сам што значи да сам против римокатолика, протестаната, муслимана итд итд. Сматрам да Православље пре свега треба да доживљавамо као афирмативан став и да живимо у сталној вери да ће и онима који су далеко од православног хришћанског предања Бог указати пут ка пуноћи истине. Нико није могао да бира у којој ће вери бити рођен и ми који смо православни треба да се трудимо да будемо спремни да учимо од сваког човека, да сваког човека прихватимо са љубављу, а не да људе етикетирамо по конфесији, омаловажавамо, вређамо или мрзимо. Ми смо позвани да ширимо радосну вест - Еванђеље, а не да сипамо осуде и клетве на друге који посрћу и живе у заблуди. Што више хришћанин има те радости све више жели да је подели са другима, а што је мање има у свом срцу све је више огорчен према другима и друге сматра узроком своје несреће или незадовољства.

Монаштво је веома тежак подвиг посебно за људе који су били зависни од наркотика јер постоји латентна опасност да монашки живот доживе као својеврсан наркотички бег од стварности. Здрава православна духовност је по себи веома трезвена и циљ монашког живота није да наркотизујемо своју свест и савест већ да постанемо способни да сваког човека дубоко доживљавамо као јединствену и непоновљиву личност, да будемо осетљиви за другога, да га разумемо и састрадавамо му. Христова љубав према човеку је саможртвена и једна од најлепших молитви за мене је увек била: Господе научи ме да волим друге онако како их ти волиш. Због наших страсти и слабости, нажалост, толико смо далеко од Божије љубави и стално посрћемо на нашем путу, али то није разлог да се не трудимо да је барем донекле задобијемо. Верујем да када човек узраста у Христовој љубави он се не гневи на друге који греше и падају већ тугује за њима и спреман је да се жртвује да би и они нашли пут ка радости. Нетрпељивост, горчина, ревност не по разуму, суровост срца последица су духовне оболелости која се прикрива под видом ревновања за истину Христову. Светитељи су имали праведни гнев, али ова врста гнева се толико разликује од острашћеног гнева и човек га не доживљава са болом, већ као мелем и утеху.

Завршио бих са мојом омиљеном изреком Св. Григорија Богослова:

«Καθαρθήναι δει πρώτον, είτα καθάραι· σοφισθήναι, και είτα σοφίσαι· γενέσθαι φως, και φωτίσαι· εγγίσαι Θεώ, και προσαγαγείν άλλους· αγιασθήναι, και αγιάσθαι»

(Треба се прво очистити, а онда чистити (друге), (себе) умудрити, а онда умудривати (друге), постати светлост, а потом просветљивати (људе), приближити себе Богу, па приводити (друге), (себе) осветити, а онда освећивати (друге).

Архимандрит Сава Јањић

- "Благослови оче".

- "Бог благословио".

- "Како живиш?"

- "Благодарим Господу. А како пребива Света Гора?"

- "Врло добро, после одласка поганих Турака!"

- "Каквих Турака?"

- "Како каквих? Оних који су живели на Светој Гори после грчког устанка!"

- "Каквог устанка!"

- "Зар ти не знаш, ла се десет година проливала православна крв не би ли се збацио турски јарам?"

- "Не, нисам знао. Нас је овде седморица, и никуда не идемо, и о томе нисмо знали!"

Рекавши: - "Благослови оче!" сердари одоше својим путем.

Касније, када су дошли у скит Свете Ане, причали су о свом сусрету. Тада су се сакупили многи оци заборавивши и на старост и на немоћи и, засукавши своје мантије, трком су пошли да траже старца! Али старца нису нашли тамо где су га видели сердари, као ни оних других шесторо о којима је овај причао. Говорили су да су то вероватно оних седам најскривенијих подвижника, које је причешћивао познати духовник Христофор из Јанокопула.

Мој Свети Сава није монотон израз на лицу ученика који из године у годину понављају исте песмице гледајући у лице учитеља и директора који им узвраћају осмехом и тупо говоре - Браво! Мој Свети Сава није на приредбама које величају народне обичаје. Мој Свети Сава свакако није ни међу политичарима којима је он, као светитељ, потпуна непознаница. Мој Свети Сава не говори срБски јер је, за живота, био прогресиван фактор који је померао границе тако да сам сигуран да би, у контексту нашег времена, засигурно знао шта је једначење сугласника по звучности. Мој Свети Сава није ни ви-ај-пи црквеног естаблишмента. Зауставићу се овде јер бих иначе могао овако бар до Часних верига апостола Петра тј. прексутра. Видите, данас је у Србији много лакше описати шта тј. ко Свети Сава није. Речи саме извиру. Мој Свети Сава је Христов Свети Сава. Он зна да је центар светосавских свечаности Христос а не Сава. Мој Свети Сава живи у мени и само заједно са Христом и уз Христа добија своје назначење и пуноћу. Како ћеш празновати Светог Саву ако не познајеш Христа, Србине?!!! Без Христа, Свети Сава је још један у низу Сава, Србин сигурно а православац вероватно али и даље само обичан Сава. Упознај Христа и Свети Сава ће ти сам прићи и целивати те - обрнуто не иде, посебно не једном годишње.

Извор: https://www.facebook.com/notes/pravoslavni-motivacioni-posteri/%D0%BC%D0%BE%D1%98-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B0/933954646638557

ОДГОВОР:

- У Старом Завету је таблицама Мојсијевог закона човеку била дата следећа заповест: "Шест дана ради и испуњавај дела своја, а седми дан дај Господу Богу твојему" (Исх. 20, 9). Тај дан је посебно Богом благословен, јер представља слику тог седмог дана од стварања света, када се Господ одмарао од Својих дела. Божија заповест о поштовању седмог дана и посвећења њега Богу остаје норма за хришћанина као минимум у његовом духовном животу и утврђености у црквеном животу.

Уколико пажљиво прочитамо опис јеванђелских јављања Христа после Васкрсења из мртвих, уочићемо, да је Сам Господ саветовао Своје ученике да се окупљају тога дана. Знамо да је прво јављање окупљеним ученицима било увече првог дана после Васкрсења Христа из мртвих. Њему нису била препрека ни затворена врата собе, у којој су се апостоли окупили. Он им је управо тада заједно са даром благодатног мира предао власт и силу опраштања грехова: "Примите Дух Свети. Којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће се "(Јн. 20, 22-23). Апостол Тома никада није био заједно са њима и он је такође веома желео да види Учитеља и Господа и да буде сведок Његовог Васкрсења, али је Господ испунио његову молбу тек после недељу дана у недељни дан, када су сви Његови ученици поново били окупљени заједно.

Наравно, најбоље је уколико човек сваки трен свога живота доживљава као стајање пред Богом. Тада све његове мисли, речи и поступци бивају усмерени на испуњавање воље Небеског Оца, и прослављање Божијег Имена на свим путевима свога живота. Томе нас учи и апостол Павле: "Молите се непрестано" (Сол. 5, 17). Али то је могуће само онда, када благодат дотакне људско срце и распламса његову љубав према Господу. Таквом човеку не треба ништа објашњавати о седмом дану - његов сваки дан и тако припада Богу, као и он сам, а често учествовање у црквеном богослужењу представља непрекидну потребу његове душе. Али за нас је испуњавање заповести о седмом дану неопходна, како се неприметно за нас саме не бисмо нашли ван благодатног црквеног животног опита. Сагласно древним Апостолским правилима према којима уколико човек три недеље заредом није присуствовао Богослужењу без уважавајуцег разлога - то јест није учествовао у Божанској Литургији, он је сам себе одлучио од црквеног општења. И то није нека спољна административна казна, већ констатација чињенице - живот у Цркви је незамислив без учешћа оних који верују у Христа у Евхаристији и саборној молитви: "где су двоје или троје сабрани у Име моје, и Ја сам медју њима" (Мт. 18, 20).

Јуриј Шичалин, филолог, специјалиста за грчки и латински језик, директор "Грчко-Латинског кабинета Шичалина", руководилац класичне гимназије:

- Ја сматрам да ми нисмо у цркви само из осећања дуга, јер у Цркви за све животне ситуације и за све потребе наше душе и нашег ума, за наше срце и цело наше биће постоји неисцрпна пуноћа Божанске Благодати. Сједињење са њом представља за нас драгоцену помоћ у овом животу и даје нам ничим заслужену радост, без обзира на све наше несавршености и веома малу способност да примимо пуноћу те радости.

Понављање служби - сваке вечери, сваке недеље, сваког месеца, сваке године - је као ништа друго одговарајућа нашој немоћи. Уколико је монасима дато да у потпуности учествују у свим тим службама и испуне свој живот молитвама за цео свет, онда је нама мирјанима са нашом прогруженошћу у свакодневне бриге, дата могућност да у "нерадни" недељни дан изађемо из тог круга брига и дођемо у цркву . То јест треба део свог слободног времена треба посветити души, васкрснути душом, отворити се за Цркву, а самим тим добити благодатну радост. Уколико успемо да будемо у цркви сваке суботе и недеље, онда се та благодатна помоћ огледа у сваком кораку нашег живота. Она нам омогућава да се не погружава у потпуности у ниске бриге и да чак иу најтежим невољама обраћамо своје "срце горе" - то јест ка Небу.

Епископ Дмитровски Александар

http://prnjavor.info/forum/viewtopic.php?f=30&t=2725&start=75

Овако су неки од светих отаца учили, ако је свештеник рекао са страхом и вером приступите, то је сам Господ рекао, значи свештеник који држи путир у рукама је само ту једна послушна личност. Господ зове! Ви као православни требало би да се одазивате, слично као у војсци ко је служио, кад генерал каже: дођи овамо! не може се рећи нећу. Исто тако, када Господ позове, са страхом и вером приступите, ви који сте верни, који сте крштени приступајте, зовем вас због "вас" а не због себе. Онда морамо одговорити на то. Ако смо у цркви на служби редовно, ако поштујемо законе црквене о посту и исповести, брачној чистоти, ми онда можемо да се причешћујемо непрестано, као што и радимо. Значи људима треба оставити по савести њиховој у сагласности са духовником, свештеником и да се људи око тога не збуњују много, него да иду са вером, са страхом Божијим, достојанство и заслуге ту нема нико. А шта има? Благодат Божија, благо даровано, значи приђи сад. Е, кад приступа Светој тајни причешћа мора човек да се растерети тих предрасуда, како ово може овако, како ово може онако. Дакле, Бог је рекао на тајној вечери: “И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви. Јер ово је крв моја Новога завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова."(Мт.26, 26-28) Није Он питао ни Петра, ни Павла, ни Јована, ни Јакова, ни било ког од апостола, да ли сте ви то заслужили, да ли сте постили, Богу се молили, него је једноставно рекао, узмите једите ово је тело моје и пијте ову чашу. Видите једну ствар, овде је велика тајна остала недоречена, шта је са Јудом било. Јуда је умислио да није он за то причешће, као што и данас се деси некоме човеку, каже: "нисам ја за то, морам сачекати". Човече, теби је рекао онај који све зна и све може али ти је дао слободу избора и ти у тој слободи избора нећеш да узмеш, каже Павле Евдокимов у књизи “Луда љубав Божија”, ипак је Јуда зграбио хлеб и вино са трпезе и утеко, значи он је побегао. Морамо водити рачуна да се не двоумимо, кад смо ушли у цркву и били на Светој литургији да се присајединимо са Богом. Али ако се нисмо спремили за причешће, ми смо се спремили за реч Јеванђеља и то је причешћивање, ако смо се спремили да чујемо беседу свештеника и то је причешћивање Богом, па смо се спремили да чујемо појање у славу Божију и то је причешћивање, дакле нисте отишли празни и нисте дошли узалуд. Али би било добро нека знају људи да се не двоуме око тога и не убеђују, нека иду у Цркву да буду људи Божији, који љубе Бога, који воле све што Христос хоће, то је победа над грехом, над смрћу, над ђаволом. Једном приликом прота Милорад Голијан архијерејски намесник за Сремску Митровицу, рекао је у беседи, узимајте причешће, благодат Божију, да Христос уђе у вас да истера нечисту силу, нема ко други. Против те деструктивне силе која делује у уму људском, у мислима, у жељама њу може истерати само онај који је јачи од тебе а то је Господ Исус Христос, онај који је за нас пострадао на Голготи, био је распет, погребен, васкрсао и вазнео се на небеса и сео са десне стране и који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима.

Извор: Поуке.орг

Беседа је на линку на сајту епархијског радија "Искон"

Неких дванаест векова после овог догађаја дешава се слична ситуација. Један богати младић племићког рода живи врлински, али осећа да његова душа тражи више. У једном тренутку добија призив у свом срцу да пође за Христом и све овоземаљско богатство остави другима. За разлику од јеванђелског младића, без иједног тренутка колебања овај младић полази за Христом и одлази на Свету Гору. Био је то Растко Немањић, потоњи монах Сава, чија је одлука имала огроман значај за српски народ у целини.

Својим чином Сава јe показао да је његова личност пре свега пријемчива на призив Божији. И не само Божији, већ и на призив свога рода, будући да се после многих година светогорског подвига Сава враћа у српску земљу, утврђује Цркву, гради храмове, манастире, подиже ниво просвете. Он осећа и призив да помогне своме брату у државничким пословима и на том пољу даје знатан допринос. И после свега, на призив свога срца одлази да посети јерусалимске светиње, да би га на крају овоземаљске мисије Господ призвао у своје Вечно Царство. Тако је Свети Сава, будући крајње пријемчив и на позив Божији и на позив ближњих, био истински човек у знаку Крста јер крст носити значи доследно испуњавати вољу Божију о себи и имати однос љубави према Богу и ближњима.

С обзиром на то да се данас налазимо под сводовима једне просветне установе, која уз то носи веома лепо име, треба рећи да Свети Сава у просветном смислу нема значај само зато што је Хиландар био први универзитет у малом и зато што су наши манастири били прве учионице. Свети Сава нам је важан пре свега јер је оставио пример своје чудесне личности и показао ко је заиста образован и просвећен. Образован је онај човек који је васпоставио првобитни сјај образа Божијег, образа који постоји у сваком човеку, али је код већине затамњен због греха. А просвећен је онај који је прво просветио себе, у смислу да је срце очистио од страсти и ум од нечистих мисли. Тек после тога он може да просвећује друге. То је у ствари идеал светости који је данас потпуно занемарен, а који је најважнији Савин допринос српском роду. С тим у вези, пре неку годину дана на нашој телевизији су једну девојчицу, које је била отприлике други или трећи разред основне школе, питали ко је био Свети Сава. Она је овако одговорила: „Свети Сава је био племић, монах, просветитељ, први српски архиепископ... он је у ствари био један много добар човек!“. Ето, детиња душа је видела оно суштинско што нама старијима често промиче јер смо склони да безразложно компликујемо ствари.

И на крају, треба рећи још једну важну ствар: ми смо посебно почаствован народ тиме што имамо Светог Саву. Када бисмо историјске чињенице о Светом Сави испричали некоме са Далеког Истока, а да тај човек не зна да је Сава историјска личност, он би вам рекао да и његов народ има сличну легенду. Но када би сазнао да је реч о историјској личности, сигурно би остао без коментара. Пример Светог Саве не можете наћи готово нигде и то не само да нас чини почаствованим, него нас и обавезује. Све нас, а поготово просветне раднике: да радимо прво на свом образовању и просвећењу, које обухвата рад и на унутрашњем и на спољашњем човеку, а потом да се предамо образовању и просвећењу других. Нека би нам Свети Сава Равноапостолни био на помоћ у оба задатка, амин.

Свештеник Оливер Суботић

26 / 01 / 2015

http://www.pravoslavie.ru/srpska/76794.htm

Рођење Бога нас уводи у почетак остварења Божанске победе над смрћу и почетак новог и вечног живота у Христу. Пошто Аврам и Јосиф нису посведочили долазак Божјег Царства можда ни ми нећемо у земаљском животу посведочити пуноћу Царства, али смо ипак позвани на праведност. Бог ће испунити Своје обећање и нашадобра воља да прихватимо Аврамову и Јосифову праведност ће нас припремити за примање пуноће вечне Божанске утехе и љубави. Можете ли се и Bи овог Божића назвати праведником?

View attachment: tekst.txt

Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце - Син Господара свега. Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио Њезиним млеком. Када се Господ хранио млеко Маријиним, тада је точио живот свему свету".

За светим Јефремом певао је о Богородичином дојењу Господа млеком и свети Роман Мелод, а његове и других црквених песника химне о томе ушле су у богослужења наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих црквених песама исписана је на Хиландарској Икони Млекопитатељници у Карејској Испосници Светог Саве: "Златоплетени стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млеком храниш Господа!?" - (Егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице).

Сходно овом светом Предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још од старине у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији, затим и код Православних Словена, најпре код нас Срба, а онда и код Руса. У Српској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље.

По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Св. Саве Освећеног, удаљеној двадесетак километара од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, свети Сава Освећени, по коме је свети Сава Српски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окрживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са Запада, по имену сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божје Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал.

Од тада је прошло много времена, готово седам векова, и братија памтијаше заповест свога духовног оца, преносећи с колена на колено завештање великог Светитеља. И заиста, почетком 13. века, на свом ходочашћу у Свету Земљу, дође из Србије Свети Сава, први Српски Архиепископ и Чудотворац, да посети манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима.

Када је с Архиепископ Сава прилазио кивоту у коме су почивале мошти св. Саве Освећеног, игумански жезал паде са зида пред ноге светог Саве Српског и поколони му се , а иона Богородице Млекопитатељнице покрену се на свом постољу. Манастирска братија најпре ћуташе, а потом казаше пророчанство Саве Освећеног, у неверици да се оно сада остварује пред њима. Кад год је тих дана боравка у Лаври свети Сава Српски улазио у манастирски храм, ова се сцена поновљала. Тек после његовог трећег уласка у храм, братија му саопти завештање духовног Праоца. Пророчанство се, дакле, остварило! Тада су, из љубави и милоште према Светом Сави Српском, а по завештању Преподобног Саве Освеженог, икона Млекопитатељница и игумански жезал поклоњени Архиепископу Српском, а уз њих још и позната чудотворна икона Богородица звана Тројеручица.

На свом повратном путу из Палестине у Србију, Свети Архиепископ Сава отиде прво у Свету Гору у свој манастир Хиландар где остави у неотуђиво наслеђе као најлпши украс чудотворну икону Тројеручицу, а игумански жезал остави у келији званој Моливдоклисја у Кареји (сада се чува у Испонсници-Типикарници Св. Саве у Кареји). Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице свети Архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Кареји, коју је посветио Светом Сави Освећеном. Јединствена у православном свету Икона Богородице Млекопитатељнице представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Друга знаменитост, везана за ову чудотворну Икону, јесте њено место на иконостасу, крај Царских Двери. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави према Мајци Божјој, Свети Сава је на иконостасу поставио Млекопитатељницу као престолну икону на десну страну, где се према канону Православне Цркве поставља икона Спаситеља Христа, коју је зато поставио на леву страну од Царских Двери. Оваквих случајева има још у Православљу.

Овој Светој Икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се с вером и молитвом, и преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници када дођу у Типикарницу-Испосницу Светог Саве у Кареји.

Нека је Пресвета Богомајка Млекопитаељница на помоћи свима, нарочито српској деци и мајкама.

• Вера
  

|

Такође, из ових групација, које управо поменух, цитирају се разне реченице из Јована и контестуализују се сада у једном антиекуменском дискурсу, тако да како католици некада направише од Јована католика, тако ови, не разумевајући историјски контекст у коме је деловао кронштатски светитељ, од њега желе да, по слици сопственој, начине мрзитеља људског рода који је све неправославне осудио на огањ вечни. Не упуштајући се у немогућу мисију рационалног разјашњења свечевих сентенци, пробајмо да извучемо неки закључак на основу једног чуда које је овај учинио.

Наиме[2], испред Јованове куће рано ујутро плакала је једна Татарка, која је донела на мазги болесног мужа, тако да је генералу Абацијеву, коме је татарски језик био матерњи, објаснила ситуацију и да жели да види Јована; овај каза Абацијеву да је припусти. Преко њега је питао Татарку, да ли верује у Бога? Након потврдног одговора, рече јој: „Помолимо се заједно, ти се моли на твој начин, а ја ћу се молити на свој начин.“ Када је о. Јован завршио молитву, благослови је, осенивши је крсним знамењем. Затим су Абацијев и Татарка пошли заједно и, на запрепашћење обоје, муж Татаркин им је пошао у сусрет потпуно здрав.

Св. Јован Кронштатски

Епизода као да је настала по моделу неког од Исусових чуда, које је овај начинио над припадницима неизабраних народа (анахронистички речено: неправославних). Пример представља и силан шамар савременим казуистима, којима је Закон Бог, а не Исус Христос. Више воле Закон од Бога. Први канон који Јован крши, а знао је за њега, био је онај тако омиљени данашњим зилотима, да га вероватно изговарају уместо јутарње молитве: Не молити се са јеретицима. Није јој рекао: моли се ти твом богу, а ја ћу мом; не, него:моли се на твој начин, а ја ћу на свој. Моли се на свом језику како знаш и умеш.

Какав је ово скандал? Није јој рекао: Одреци се Алаха! Него: моли се Богу са вером, како си научила, а и ја ћу се њему молити. И Јован је могао рећи: Овакве вере не нађох у Руса! Паралеле између Исусових и Јованових чуда су очигледне. Не каже јој: Иди и промени Бога, крсти се ти и сав дом твој! Не, него: Нека ти буде по вери твојој!

Нема места никаквом слепом тријумфализму. Не надмећу се овде богови. Није она отишла Јовану што је тамо био „јачи“ бог. Њега је препознала као Божијег угодника, а сама се није осећала довољно увереном да ће је Бог послушати. Тако су и смирени Руси и други православци долазили Јовану. Бог исти, али је овај Њему ближи, пророк. Но, Бог излази у сусрет смиренима, онима који препознају да он у великом степену дише у својим подвижницима, пророцима. Исус каже одузетом: спасен си захваљујући вери оних који су те донели мени! Они верују да сам ја Син Очев љубљени.

Нема „јачег“ бога. Исус није могао чинити чуда у крајевима из којих је потекао зато што ови нису веровали. Није могао чинити чуда, није говорна фигура, речено тек тако. Није могао, тачка. Зашто? Зато што нису веровали. Јеванђелиста се нешто збунио? Како Син Божији није могао да учини чуда? Па он је Бог, свесилан, шта му ту треба нека човекова вера? Вера је нужна, јер је она поверење у Бога преко кога се човек Њему приближава. Бог неће да понизи човека; не треба му роб кога ће да присили чудом, страхом, казном, принципом реципроцитета: ти мени ово, ја теби оно.

Такву веру је имала мухамеданка. Поверење у Бога коме се целог живота молила, кога је Јован репрезентовао. То је централна ствар: вера. Но, она није неки рационални корпус правила и догмата. Догматска исправност и познање Бога су ствар сублимиране вере, нису за сваког. Али је за сваког вера као поверење. Није Јован овим гестом прихватио детињарије Курана о Исусу као обичном човеку, пророку, али не и богочовеку, и његовом нестрадању на крсту, учењу које корене има у докетизму и другим гностичким групацијама. Тако ни Исус није срушио Суботу, него ју је испунио откривши да је она ради човека, а не човек ради ње. Узнемиравајућа порука за тадашње фарисеје, као и за наше данашње зилоте-казуисте је да ће и ова мухамеданка доћи и сести за трпезу са Аврамом, Исаком, Јованом Кронштатским…

Рим 24. јануар 2015.

Izvor: Stanje Stvari

__________________

[1] http://www.antipapism.kiev.ua/index.php?mid=2&f=reed&bid=22&tid=405.

[2] О чуду видети: И. К. Сурский, Отец Иоанн Кронштадский,http://theme.orthodoxy.ru/saints/ioann.html#9.