Прва наша мисао, на почетку сваког новог дана и на почетку сваког нашег рада, нека буде мисо о Богу. И прва наша реч, на почетку сваког новог дана и сваког нашег рада нека буде реч у славу и хвалу Њему, једноме у Тројици Богу: Оцу, Сину и Духу Светоме.

Подсетимо се незаборавних речи Апостола народа у првој Посланици Коринћанима:

Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода;Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке;

И што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, Да се не похвали ни једно тијело пред Богом. (1Кор 1, 26-29).

У другој глави Апостол нам открива да његова проповед не долази у „убједљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе“ како ни вера наше не би била „у мудрости људској него у сили Божијој“. А та „премудрост Божија“ је „сакривена у тајни“ и њу је Бог „предодредио пре векова“ „онима који га љубе“. Дакле, истинска мудрост и знање долази од Бога и открива се тајни љубави јер је љубав гносеолошки метод који нам је Бог предао. Свет око себе упознајемо тек ако га истински заволимо у Христу, у тајни његовог предвечног наума да сву творевину преведе из смрти и пропадљивости у вечни живот. Тек тада се пред нама људима отвара сва дубина тајне која надилази сва људска парцијална и селективна сазнања.

Наравно, то не значи да хришћани беже од људског знања и познања које нам је Бог дао у нашој створеној природи. Али, сва људска знања добијају свој смисао једино у свеобухватној тајни Христовог домостроја спасења јер сама по себи воде у смрт и не дају излаз из трагичности биолошког начина постојања. Знање, љубав, премудрост за хришћане су личног карактера и сажимају се у личности Христа Спаситеља који јесте Љубав, Знање и Премудрост.. Зато хришћани треба да Христом сазнају, Христом љубе и улазе у тајну премудрости коју је објавио оваплоћени Син Божији преко кога нам је Отац Небески послао Духа Светога који ће нас свему научити (А Утјешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох. Јн. 14.26)

Студирање теологије веома је важно јер је потребно најпре да добро упознамо своју веру, стално проучавамо Свето Писмо и свакодневно урањамо у мудрост светоотачке литературе. Ипак, никада не смемо да заборавимо да студирање теологије свој пуни смисао има уколико читав свој живот саобразимо Христу јер без Христа и живота у Христу сва наша знања остаће некохерентна и фрагментарна, па можемо да дођемо у велику опасност да залутамо на пут заблуде и јереси. Зато, што се више бавимо теологијом, потребно је још више да се подвизавамо у љубави, боримо против свог егоизма и себичности и учимо се љубави која „дуго трпи, која је благотворна, не завиди и не горди се и не надима, не радује се неправди већ истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи“ (1Кор 13)

Да бисмо задобили ту љубав и очистили свој ум и срце потребно је да се ослободимо страсти, тј. неприродних покрета душе који нас удаљују од Бога и предвечног логоса (смисла) нашег постојања. Св. Максим каже да је знање без дела тј. подвига, демонска теологија „"δαιμόνων θεολογία η δίχα πράξεως γνώσις". Управо овде видимо колики је значај подвига у теологији и како теологија није само, како би Св. Исак Сирин рекао „η γύμνωσης του νοός" тј. гимнастика ума. Без ослобођења од негативног дејства страсти немогуће је здраво богословствовати и зато у гностичким главама многи Св. Оци управо говоре о подвигу као основном предуслову за здраву православну теологију. Нажалост, данас се теологија често схвата као интелектуална и рационалистичка дисциплина. Међутим, ако метод неких данашњих теолога (посебно на Западу) упоредимо са Св. Оцима видећемо суштинску разлику. Отуда само студирање нема смисла уколико није праћено активним делатним животом у Христу. Зато монаштво није бег од теологије, већ управо један од начина како да идемо у сусрет теологији у духу Св. Отаца Цркве

Архимандрит Сава Јањић

(одговор је са теме "Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Високи Дечани")

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/14/10/01.10.14_zbor_-_o._milorad_golijan_-_znaci_vremena_i_znaci_nade_64kpbs.mp3

Слово Љубве

Одговор: Треба рећи да постоје два облика расејане молитве. Први је кад се човек труди, али не може да овлада својом пажњом. Ум напушта речи молитве и врти се у земаљским предметима. Подиже се читава бура помисли, која гуши речи молитве, али човек не оставља молитву, поново силом воље враћа ум на њене речи, закључава га у њих и опет се ум чупа, као звер из мреже и човек га поново напором воље враћа унутра, на ону реч молитве коју је ум напустио. Овде је присутна борба. И због труда који човек предузима оваква молитва је спасоносна.

Други облик је лажљива молитва. Човек лаже Богу, он иде лаким путем и чита или изговара молитву не старајући се за пажњу. Он не схвата пред Ким стоји, шта ради, с Ким разговара, претвара се да се моли, а затим се толико навикава на ово лицемерје да га не примећује. За такву лажљиву и лењу молитву пророк Јеремија је рекао: Проклет је ко дело Господње чини с немаром. Проклет значи - "одлучен од Бога". Услед овакве недостојне молитве, као и због недостојног причешћивања човек постаје још даљи од Бога него што је био. За непрестану молитву потребно је да се чисти ум споји с чистим срцем. Стога човек треба да се чува лажи која прља срце и испуњава ум помислима, као и злобе, јер са злобним срцем не може да се сједини име Исуса Христа.

Архим. Рафаил Карелин

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

Манастир Глоговац

Потом је ова тајна била запечаћена причешћем младенаца и свих верника који су учествовали у Литургији чиме је заједничком животу младенаца дат светотајински карактер. Дакле они нису позвани само да биолошки живе заједно и рађају децу већ да кроз свету тајну брака урастају у пуноћу тајне Христа и Цркве. У наредним вековима, полако се уобличавао данашњи ритуал, али је нажалост постепено дошло и до одвајања свете тајне брака од Литургије. Тако је у данашњим обредима који се врше ван контекста Литургије уобичајено да младенци на крају попију чашу вина, што је ништа друго него траг учешћа у заједничкој чаши. Отуда је веома важно да се и ова света тајна и све друге врате у контекст Литургије у којој имају свој пуни смисао и значење.

Имајући у виду како се развијао обред венчања и поимање свете тајне брака сасвим је јасно да они који су црквено венчани остају у браку до краја свог земаљског живота. Уколико, пак, они не живе евхаристијским начином живота, иако крштени и венчани у Цркви све више излазе ван евхаристијског начина постојања и доводе свој вечни живот у озбиљно питање. Без Христа и заједнице са њим која се потврђује редовним учествовањем у Св. Литургији и причешћем божанским тајнама нема и не може бити вечног живота. Може да постоји само једна мучна форма полупостојања, која се духовно назива вечна смрт, пакао.

Када смо већ код брака хришћани су свесни да се брачна веза не наставља у есхатону. "Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као анђели Божији на небу". Мт 22.30 Апостол каже да код оних који се обукоше у Христа "нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу". Гал. 3.28 Ово поготово вреди за Царство небеско у коме неће бити никаквих подела које су везане за биолошки начин постојања. Отуда монаси, на пример, већ закорачују ка том вечном начину постојања и слободном вољом се удаљују од благословеног брака како би већ сада и овде заживели у Христу, колико год то наше биолошке ограничености дозвољавају.

Архимандрит Сава Јањић

Фото: Владимир Јештокин

Али за почетак тај проблем треба разумети и наћи његове корене.

На путу до Цркве младог човека чекају три основне замке.

Једна очекује те, који виде свештенике на рок-концертима и у интернет-анкетама Православље зову својим вероисповедањем. Понекад почиње да им се чини, да је то довољно: сматрати себе православним, јавно подржавати некакве црквене иницијативе... Ти људи и чине тај фантастични проценат наших грађана, који на питање о вероисповести, искрено одговарају: "Православље". Ипак, при том они скоро да ни не посећују храмове, апсолутно ништа не знају о Цркви, о њеном учењу и историји, јер су уверени, да је такво стање ствари нормално, и чак не виде те стране духовног живота (првенствено молитвену), којих су лишени.

У другу, сложенију и лукавију замку, падају већ ти, који редовно иду у храм, учествују у парохијском животу и раду омладинских организација. Чини се да су ти људи кичма православне омладине, ослонац Цркве. Али свештеници се жале, да вера никако не мења живот младих парохијана, за које приоритети остају светске навике, понекад сасвим неспојиве с хришћанским начином живота. Да и причешћују се они често, али исповедају се сасвим формално. Црква је за њих нешто слично "забави", некаква "православна подкултура", али апсолутно не то место, где се човек учи да живи другачије.

Трећа замка - за те који су одрасли у православним породицама, али, ослободивши се од родитељског старања, беже од "православног угњетавања" и већ при првој могућности престају да иду у храм.

Како избећи те замке? Шта треба урадити, да би млади човек остао у храму, нашао себе у Православљу? И како се уопште може десити то, да многи млади људи просто не виде у хришћанству његове лепоте и истинске вредности?

Расправе о томе се у Цркви непрестано воде. Једни су убеђени да свештеници сувише мало забрањују младим људима, други, напротив, приговарају мисионарима да су сувише попустљиви, што доводи до тога, да човек сматра себе православцем, иако то заправо није. Али главни проблем је заправо у другом.

Све је просто: ми често заборављамо да објаснимо младим људима, зашто им је неопходно то "не сме" и "може" из уста људи обучених у мантије. Расуђујући о црквеним забранама, величини хришћанске културе, ми често заборављамо о Христу. Зато што Он није просто стуб и јединствени смисао црквеног служења - Он је још и кључ за одговоре на сва остала питања. Без Христа је немогуће схватити Цркву. И чак ако млад човек долази у храм, био привучен древним руским иконама, или тражењем одговора на лична питања, или просто у потрази за утехом, тада веома брзо Црква почиње да му се чини бесмисленом, ако тамо не добија оно главно, ради чега она и постоји.

У томе је основни проблем савременог мисионарења. Научили смо да говоримо с омладином, али до данас нисмо сигурни, како да исправно проповедамо Христа. О томе, колико је важан тај проблем, говори и то, да је ново изабрани Патријарх управо њега издвојио као приоритетни. Он за собом вуче цели низ других, повезаних, али не мање важних проблема. На пример, посебан разговор заслужује и систем духовног образовања: дипломци семинарија морају постати проповедници и пастири, способни да дају одговоре на питања својих младих парохијана, а не просто извршиоци, одговарајући на било које компликованије питање о црквеном животу, кратким и безусловним: "Тако треба!". Томе се може научити само тако, што ће уочити и искоренити сопствене грешке.

Тема овог броја укључује у себе и крајње отворену причу човека, који није нашао себе у Цркви, и исто тако отворене и поштене покушаје људи Цркве да уоче своје грешке, и то је још један корак к томе, да би се научили, не просто да завлачимо омладину разговорима о апстрактним темама, већ и да им причамо о Христу, приказујемо Православље као живу веру савременог човека.

Јер је у Цркви заиста велико благо, и нама само остаје да се научимо да га дајемо људима, а не да га расипамо у празно.

Фото: Владимир Јештокин

Извор: http://foma.ru/neosmyislennoe-pravoslavie.html

Манастир Лепавина

У бању Силоамску само једном у години силажаше Анђео Господњи и узмућиваше воду, а овде свагда беше присутна благодат Војводе анђелског. Тамо оздрављаше само онај који први улажаше пошто се замути вода, а овде оздрављаху сви, и први и последњи, који год долажаху с вером. Тамо беху неопходни тремови ради боравка болних који дуго чекаху на исцељење, пошто понеки добијаше исцељење после тридесет осам година а овде за један дан, или за један час, болник добијаше исцељење.

O пореклу овог извора прича се ово. Када сва васељена бејаше помрачена тамом безбожног многобоштва, и људи се поклањаху твари а не Творцу, - у то време у Јерапољу многобошци почитоваху једну огромну и страшну гују, којој се сва такрајина, ослепљена демонском прелешћу, поклањаше. Незнабожни људи држаху ту гују закључану у храму, подигнутом у њену част; и приносећи јој многе и различне жртве, они храњаху ту отровну и опасну гују. А једини истинити Бог, желећи просветити свет светлошћу Свога познања и заблуделе људе извести на пут истине, посла у све земље Своје свете ученике и апостоле да проповедају Еванђеље свој твари. Двојица од њих, свети Јован Богослов и свети Филип, дошавши један у Ефес а други у Јерапољ, труђаху се тамо у проповедању Еванђеља Христова.У то време у Ефесу се налажаше диван храм и чувени идол незнабожачке богиње Артемиде. Са њеним служитељима и поклоницима свети Богослов дуго вођаше борбу духовним мачем речи Божије, и победи их: јер силом имена Христова он учини те паде и храм и идол и претворише се у прах, и сав град приведе вери у Христа. После тога свети Јован Богослов пође из Ефеса у Јерапољ да помогне своме сатруднику, светом апостолу Ф и липу. У то време тамо се десише свети апостол Вартоломеј и сестра Филипова Мариамна, те заједно с њима свети Богослов послужи спасењу људи. Најпре се они наоружаше против гује, којој безумни људи приношаху жртве имајући је као бога, и молитвом је убише, а њене поклонике обратише јединоме истинитоме Богу, Творцу неба и земље. Стојећи пак на једном месту званом Херотопа, они прорекоше да ће на њему засијати благодат Божија, и да ће то место походити Војвода Небеских Сила, свети Архистратиг Михаил, и да ће се ту збивати чудеса.Све се то убрзо и зби. Јер када свети Јован Богослов отиде у друге градове на проповед, и свети апостол Филип пострада од незнабожаца, а Вартоломеј и Мариамна разиђоше се у друге земље, - на том месту провре чудотворна вода, као што прорекоше свети апостоли. И тако се испунише речи Светога Писма:У пустињи ће проврети воде и потоци у земљи сасушеној; и сухо ће место постати језеро, и земља сасушена извори водени;тамо ће бити весеље птицама, и биће трава, трска и сита. И тамо ће бити пут чист, и назваће се светим путем (Ис. 35, 6-8).

К томе извору стадоше долазити многи, не само верни него и неверни, јер чудеса која биваху тамо, као громогласна труба призиваху туда све; и сви који пијаху и умиваху се из тог извора исцељиваху се од својих недуга, и многи, добивши оздрављење, крштаваху се у име Свете Тројице.

У то време живљаше у Лаодикији један јелин, чија кћи јединица беше нема од рођења. Због тога отац њен силно туговаше и веома се труђаше да је исцели од немила, али без успеха. Зато овлада њиме тешка потиштеност. Но једне ноћи када он заспа на својој постељи, он виде анђела Божјег који је сијао као сунце. Ово виђење би њему, не што га он бејаше достојан, него да би преко тог виђења дошао у познање истине и друге привео к Богу. Угледавши анђела он се уплаши, али у исто време чу од њега ове речи: "Ако хоћеш да се одреши језик твоје кћери, ти је одведи на онај мој извор у Херотопи близу Јерапоља, и напој је од те воде, па ћеш видети славу Божију". - Пробудивши се из сна тај се човек зачуди виђењу, и поверовавши речима које му беху речене он одмах узе кћер и журно оде на чудотворну воду. Тамо он затече мноштво људи који захватаху од те воде и крштаваху се у њој и добијаху исцељења од својих болести. Он их упита: Кога призивате мијући се том водом? - Они му одговорише: Призивамо име Оца и Сина и Светога Духа, а призивамо у помоћ и светог Архистратига Михаила. - Тада човек тај, подигавши очи и руке к небу, рече: "Оче и Сине и Свети Душе, Боже хришћански, помилуј нас! Свети Михаиле, слуго Божји, помози и исцели кћер моју!" И захвативши од воде са извора он је са вером ули у уста своје кћери, и одмах јој се језик везан немилом одреши на словословље Божије, и она проговори јасно кличући: "Боже хришћански, помилуј ме! Свети Михаило, помози ми!" - И сви што беху тамо дивљаху се сили Божијој, и слављаху Свету Тројицу, и величаху помоћ светог Архистратига Михаила. Јелин пак тај, видећи исцељење своје кћери, веома се радоваше, и одмах се крсти са својом кћери и са свима домашњима својим који беху дошли с њим. У знак пак своје благодарности он подиже над чудотворним извором прекрасну цркву у име светог Архистратига Михаила, Војводе Небеских Сила. И украсивши цркву сваким благољепијем, и довољно се помоливши у њој, он се врати дому свом.

У деведесетој години после саграђења ове цркве дође тамо из Јерапоља десетогодишњи дечак Архип, син хришћанских, родитеља, васпитан у побожности, и стаде живети при овој цркви светог Архистратига Михаила вршећи дужност црквењака. Он постави себи овакво правило живота: откако стаде живети при тој цркви служећи Богу он не окуси ништа од световних јела и пића: ни меса, ни вина, чак ни хлеба није јео, него се хранио нскључиво пустињским зељем, које је брао и варио и једанпут недељно јео, и то без соли, а пиће му је била вода у врло малој количини. Таквим уздржањем он умртви своје тело, и у таквим врлинама неизменљиво проведе од младости своје па све до старости, сав се сједињујући с Богом и уподобљавајући се животу Бестелесних Сила. Одећа његова беше врло бедна: имао је само два кострета: један је носио на телу, а другим је покривао своју постељу која беше засута оштрим камењем. Постељу је покривао костретом, да они који улазе у његово обиталиште не би видели да он спава на оштром камењу; а као узглавље му је служио мали јастучић, напуњен трњем. Таква беше постеља овог блаженог подвижника. А његов сан и одмор састојали су се у следећем: када је осећао потребу за сном, он би легао на камење и оштро трње, те његов сан бејаше више бдење нега спавање, и његов одмор - више мучење него одмарање. Јер какав је одмор телу - лежати на тврдом камењу; и какав сан, када почива на оштром трњу? Архип је сваке године мењао своју одећу: кострет који је годину дана носио на телу, скидао је и њиме покривао своју постељу; а одевао кострет којим је његова постеља била покривена годину дана. По истеку године он је опет мењао те исте кострете. Тако он не имађаше одмора ни дању ни ноћу, умртвљујући тело своје и чувајући душу своју од замки вражијих.

Проходећи тесни и тужни пут, Архип се мољаше Богу говорећи: Не допусти ми, Господе, да се сујетном радошћу обрадујем на земљи, и нека блага овога света не изађу пред очи моје, и нека ме ништа временско не весели у овом животу, него испуни, Господе, очи моје сузама духовним, скруши срце моје, исправи путеве моје, и дај ми да потпуно умртвим себе и да тело моје потчиним духу. Јер шта ми користи тело ово, од блата саздано? Оно сада постоји, а ускоро га неће бити; као цвет, оно се ујутру расцвета, а увече увене! Стога ми дај, Господе, да се усрдно трудим око онога што души користи и обезбеђује живот вечни.

Тако се молећи и тако се поучавајући блажени Архип постаде као анђео Божји, проводећи небески живот на земљи. И брињаше се он не само о своме спасењу него и о спасењу других, јер многе неверне он обраћаше ка Христу и крштаваше их. Гледајући то, безбожни многобошци стадоше завидети блаженоме Архипу и, не подносећи славна чудеса која биваху од свете воде, омрзнуше овог светог мужа који живљаше тамо. Они често нападаху светог Архипа, вређаху га, чупаху му косу и браду, обараху га на земљу и гажаху ногама, и злостављајући га на разне начине изгоњаху отуда. Али блажени Архип, тврд душом као дијамант, јуначки трпљаше све то од идолопоклоника и не одступи од светога храма, служећи Богу у светости и незлобивости срца свога и бринући се о спасењу душа људских.

Сабравши се једном, незнабожни јелини говораху међу собом: Ако не заспемо земљом онај извор и не убијемо оног човека, одевеног у кострет, онда ће сви богови наши бити потпуно унижени од оних који се исцељују тамо. - И огромно мноштво њих крену да заспе земљом чудотворну воду и да убије невиног човека, блаженог Архипа. Приближивши се к светоме месту они се раздвојише у две групе: једни појурише к цркви и извору, а други похиташе к обиталишту слуге Божјег Архипа да га убију. Но Господ који се брине о судби праведних и не да их у руке грешника, сачува слугу Свога од тих убица: јер наједном њима се укочише руке, те их они не могаху ни подићи на преподобнога. Од воде пак показа се необично чудо: када се незнабошци приближише извору, тог часа изиђе из воде пламен огњени и устремивши се на безаконике одагна их далеко од извора. И тако безаконици ови побегоше са стидом од чудотворног извора и од преподобног Архипа, не причинивши им никакво зло. Међутим они се не уразумише ни тим чудом, него шкргућући зубима они се хваљаху да ће уништити тај извор и цркву, и служитеља црквеног. На том месту беше река, звана Хрисос, која течаше с леве стране цркве. Безаконици намислише да ту реку наврну на свето место, да би свети извор, помешавши се са речном водом, изгубио своју чудотворну силу. И када они стадоше приводити у дело своју злу намеру навраћајући ток реке ка извору, да би га река поплавила, тада по наређењу Божјем река даде својој води други правац, те потече с десне стране цркве. И тако се незнабошци опет посрамљени вратише кућама својим.

Тамо се налажаху још две друге реке које тецијаху са истока и приближаваху се овом светом месту на растојању три стадије; једна се река називала Ликокапер, а друга Куфос. Обе ове реке, састајући се у подножју велике планине, образоваху једну реку која скреташе надесно и течаше у Ликијску страну. Свелукави ђаво убаци злим људима у срце злу намисао: да обе те реке наврате на чудотворно место, да би на тај начин разорили храм светог Архистратига Михаила, поплавили водом свети извор и утопили преподобног Архипа. А тај предео беше врло подесан за навраћање воде тамо, јер те реке силажаху са врха планине, а црква се налажаше у низини. Договоривши се, незнабошци се у огромном броју слегоше из свих градова те покрајине у насеље Лаодикију, и упутише цркви. Близу пак црквеног олтара бејаше огромна стена; од те стене они почеше копати дубок и широк ров све до саме планине под којом се реке састајаху. Затим они с великим трудом ископаше ров, којим би вода могла бити пуштена на цркву, и зајазише обе реке да се накупи што више воде; десет дана трудише се незнабошци у том узалудном потхвату свом. Видећи тај потхват њихов, преподобни Архип паде у цркви на земљу, и са сузама се мољаше Богу и призиваше у помоћ усрдног заштитника, светог Архистратига Михаила, да сачува од потопљења своје свето место и не допусти да се обрадују непријатељи који се старају да униште светињу Господњу. И говораше блажени Архип: Нећу отићи из овог светог места, нити ћу изаћи из цркве; и нека и сам умрем овде, ако Господ допусти да ово место буде потопљено.

По истеку пак десет дана када се вода веома накупи, незнабошци прокопаше оно место којим је вода требала да се сјури у припремљени ров, па пустише реке на свети храм Архангелов у седам сати увече, а сами се попеше на једну узвишицу с леве стране желећи да посматрају потапање светог места. Вода, јурећи страховитом брзином, захуча као ломњава громова. А преподобни Архип находећи се у цркви на молитви, чувши хуку воде, још усрдније завапи к Богу и к светом Архистратигу Михаилу просећи милост и помоћ да не буде потопљено свето место, да се не би узвеселили већ посрамили безбожни непријатељи; а да се прослави име Господње, и да се узвелича Архангелска сила и помоћ. И запева он псалам Давидов: Подигоше реке, Господе, подигоше реке глас свој, подигоше реке вале своје. Од ујања воде многе и силне, од вала морских силнији је на висини Господ. Дому твоме припада светост, Господе, на дуго време (Пс. 92, 3.4.5).

Када блажени Архип певаше ово, он чу глас који му наређиваше да изађе из цркве. А кад изађе из цркве он угледа чувара и усрдног заштитника рода хришћанскога, светог Архистратига Михаила у облику предивног и пресветлог човека, као што се некада он беше јавио пророку Данилу. Не будући у стању гледати на њега, блажени Архип од страха паде на земљу. А Арханђео му рече: Не бој се! устани и приђи к мени овамо и видећеш силу Божју на водама овим. - Блажени Архип устаде и прилазећи са страхом к Војводи Небеских Сила заустави се по његовом наређењу с леве стране, и угледа огњени стуб од земље до неба. А када вода дође близу, Архистратиг подиже своју десну руку и прекрсти воду говорећи: Заустави се тамо! - И одмах вода удари назад. Тако се испуни реч пророчка: Видеше те воде, и устрепташе (Пс. 76, 17). Вода стаде као камена стена, и подиже се у висину као превисока гора. Одмах затим Архистратиг се окрену ка храму, удари у огромну стену која се налазила близу олтара и нацрта на њој крсни знак. И тог часа настаде страховита грмљавина, земља се затресе, и стена се раседе на двоје образовавши огромну раселину. Тада рече свети Архангел Михаил: Нека се овде сатре свака противничка сила и нека овде добијају избављење од свакога зла сви који са вером долазе овамо!

Рекавши то свети Архистратиг нареди блаженом Архипу да пређе на десну страну. А када пређе на ту страну, свети Арханђео громко викну к води: "Ући у ову провалију!" И одмах јурну вода с хуком у раселину, и од тога времена стално је текла тим путем кроз стену. А непријатељи који стајаху на левој страни и жељно очекиваху да виде потопљење светога храма, скаменише се од страха.

Пошто на тај начин сачува од потопљења свој храм и преподобног Архипа, свети Архистратиг узиђе на небо, а блажени Архип узнесе благодарност Богу поводом овог преславног чуда и величаше великог чувара, архистратига Михаила, због његове помоћи. Противници се постидеше, а верни се испунише велике радости, и долазећи к Архангеловом храму и к чудотворном изверу узношаху хвалу Богу са преподобним Архипом. И од тога времена установише празновати онај дан у који се догоди чудо Архангеловим јављењем. Преподобни Архип поживе много година на том месту усрдно служећи Богу, и мирно се престави ка Господу у седамдесетој години свога живота. И би погребен од стране верних на том истом светом месту, које се због споменутог чуда назва Хони, тојест погружење, понирање, зато што се вода погрузи у стену.

Треба у овај дан споменути и друга чудеса светог Архистратига Михаила, добротвора рода хришћанскога.

Између Јадранског Мора и планине Гарган налази се град Сипонт, удаљен од ове планине дванаест хиљада стопа. У томе граду бејаше један богат човек, чија стада пасијаху под планином Гарган. Једном залута од стада један во. Господар га је са слугама тражио и најзад га пронађе на врху планине крај отвора једне пештере. љут и уморан од дугог тражења, господар подиже лук и стрелу и пусти је на свога вола, са намером да га убије. Но стрела се изненада врати натраг и погоди самога стрелца. Видевши то, они што беху с њим уплашише се, и не усуђујући се приближити се тој пештери они се вратише у град и испричаше шта им се догодило. Дознавши за то, епископ тога града се помоли Богу да му открије ту тајну. И јави му се у виђењу свети Архистратиг Михаил и саопшти му да је то место он изабрао себи, и чува га, и жели да га често посећује и помаже људима који буду с молитвом долазили тамо. Епископ обавести о овом виђењу људе и целом граду наложи тродневни пост. После тога епископ са клиром својим и са целим народом пође ка тој планини. Када се попеше на њу, они нађоше у стени пештеру са тесним улазом, и не усудише се ући унутра, него обавише молитве пред улазом. Од тога времена стадоше тамо често одлазити људи, узносећи своје молитве Богу и светом Архистратигу Михаилу.

Једном Неапољци, који још беху незнабошци, сабравши своју војску, неочекивано падоше под град Сипонт, са намером да га узму и разоре; и грађани бише у великом страху. Тада епископ нареди грађанима пост: да три дана не окусе хране, и да се усрдно моле за избављење од непријатеља који их је опсео. Уочи дана у који су непријатељи хтели свим силама да ударе и заузму град, Војвода Небесних Сила, Архистратиг Михаил јави се у виђењу епископу и рече: "Сутра у десет сати пре подне нареди својим грађанима да се наоружају и изађу из града против непријатеља, и ја ћу вам доћи у помоћ". - Уставши од сна, епископ исприча свима своје виђење, и људи се веома обрадоваше обећаној победи над непријатељима. А када настаде десет сати проломи се страховита грмљавина, и подигавши очи људи угледаше велики облак где силази на гору Гарган. У исто време појавише се, као некада на Синају, огањ, дим, муње и громови; те се сва гора тресијаше и облацима покриваше. Видевши то непријатељи се силно уплашише и нагоше бежати; а грађани, разумевши да им је дошао у помоћ добри чувар и брзи помоћник, свети Архангел Михаил, са својим небеским војницима, отворише градске капије и стадоше гонити непријатеље секући их као пруће. И док их они гоњаху отпозади, свети Архистратиг Михаил их с висине поражаваше громом и муњама, те погибе шест стотина људи од грома и муње. Грађани Сипонта гонише непријатеља све до Неапоља, и победивши их потпуно помоћју Војводе Небеских Сила они се победоносно вратише у свој град. Од тога времена Неапољци, познавши снажну руку свемоћнога Бога, примишс свету веру.

Сипонтиски пак грађани, сабравши се сви са еиископом и с клиром, пођоше ка гори, на којој би страшно јављење, желећи да тамо узнесу благодарност Богу и своме помоћнику, светом Архистратигу Михаилу и свима Небеским Силама. Када се они приближише к улазу оне пештере, нађоше на мермеру траг мале стопе људске, добро отиснуте као на блатњавој земљи. И говораху међу собом: "Гле, заиста свети Архистратиг Михаил остави овде знак своје посете, јер сам он бејаше овде избављајући нас од непријатеља наших". - И поклонивши се они целиваше те стопе, и обавивши богослужење радоваху се што имају таквог покровитеља и бранитеља, и узношаху благодарност Богу. И том приликом решише да на том месту подигну цркву у име светог Архистратига Михаила. И када се припремаху да приступе грађењу, свети Архистратиг се опет јави епископу и рече: "Не треба да се трудите око грађења цркве, јер ја без вашега труда уготових тамо храм себи; само уђите у њега. Ти пак другога дана одслужи у њему свету литургију и причести верне Светим Божанственим Тајнама".

После овог виђења епископ нареди свима људима да се припреме за причешће Светим Тајнама, и пође с њима творећи молебна пјенија. А када дођоше на оно свето место где свете стопе беху изображене на мермеру, нађоше у камену истесану малу цркву, у виду пећине; зидови њени не беху глатки, а висина јој бејаше различита: негде си могао главом додирнути свод, а негде га ни руком ниси могао досегнути. - Из тога би јасно људима, да Бог хоће у цркви не скупоцено камење већ чисто срце. - Престо у овој цркви беше покривен пурпурним покривачем; епископ изврши на њему свету литургију и причести верне Пречистим Тајнама. У олтару на северној страни протече вода - чиста, укусна, врло бистра и чудотворна; пијући је, болесници добијаху здравље; а ту воду пијаху људи после причешћа Светим Тајнама; и безбројна чудеса биваху у тој цркви, и сви се недузи исцељиваху молитвама светог Архистратига Михаила. Епископ сагради при цркви келије, и смести тамо свештенике, ђаконе, певаче и чтеце, да би се у њој свакодневно вршило црквено правило у славу Бога и у част светог Архистратига Михаила.

Споменућемо још и чудо које се десило на Атонској Гори. У дане благочестивих царева бугарских живљаше један богат и знаменит човек, по имену Дохиар, царски великаш. Једном он, дошавши у страх Божји, пожеле да буде монах. И узевши мноштво злата из својих ризница, он крену у Свету Гору да посети тамошње манастире и да потражи себи погодно место за живљење. Обишавши многе манастире и раздавши много милостиње, он иђаше од лавре блаженог Атанасија обалом морском, и нађе врло лепо место са укусном водом и врло обилним растињем, а на коме нико не живљаше. Ово му се место веома допаде, и он намисли да се ту насели и сагради манастир. Прионувши усрдно на посао, он убрзо оствари своју жељу. Најпре подиже дивну цркву у име светог Николаја Чудотворца, а затим сагради манастир и огради га каменим зидовима. Пошто уреди све како ваља, он се и сам обуче у иночки образ. Међутим, зидајући многе зграде он потроши све своје злато, те тако му нестаде пара да цркву украси како треба. Но положивши наду на Бога он говораше: Ако Господ Бог усхтедне прославити ово место, Он ће на неки Свој начин промислити и о украшењу цркве. Нека буде воља Његова!

Према Светој Гори налази се острво, звано Луг, удаљено дан путовања морем. На том острву живљаху пастири и пасијаху стоку, јер беше дивне паше у изобиљу. А на једном пустом месту тога острва беше постављен један веома висок камени стуб, и на стубу идол са оваквим натписом на грчком језику: "Сваки који ме удари по глави наћи ће мноштво злата". Због тога многи покушаваху да дознају је ли то истина, и бијаху идола по глави, али ништа не налажаху. А догоди се у то време да један јуноша пасијаше волове близу тог стуба; беше јуноша паметан и писмен. Прочитавши натпис на стубу, јуноша удари идола по глави, као што су то и други радили, али ништа не нађе. Онда он помисли да је злато, можда, сакривено у земљу, и при заласку сунца обрати пажњу где се завршава на земљи сенка тога стуба, и на месту где се завршавала сенка од идолове главе он стаде копати земљу тражећи злато, али и ту не нађе ништа. После тога он при рађању сунца опет мотраше где се завршава сенка стуба, и тамо стаде копати. При копању на том месту он зачу некакав звук, и схвативши да се благо налази ту негде, поче још марљивије копати и наиђе на огроман воденични камен који он не могаше подићи. Провукавши руку кроз рупу тога камена он нађе много злата и беше у недоумици шта да ради. И мишљаше у себи: ако коме кажем за злато, бојим се да ме не убије због злата.

Међутим Бог, услишавајући молитве гореспоменутог старца и промишљајући о украшењу светога храма, стави јуноши мисао у ум, да иде у Свету Гору у један од манастира и да исприча игуману о наћеном благу. Јуноша тако и уради. Узевши неколико златника као доказ пронађеног блага, јуноша оде у село близу мора и тамо најми човека да га превезе у Свету Гору. По промислу Божјем он се заустави у пристаништу новоподигнутог манастира, названог по имену његовог оснивача "До хиар". Превозач се врати у своје село, а јуноша оде у манастир. Нашавши игумана он му подробно исприча о пронађеном благу. Познавши у томе дело Божије, игуман позва три инока, исприча им оно што чу од јуноше, па их са њим посла да пронађено злато донесу у манастир. Они хитно чамцем кренуше ка острву, и када дођоше до оног стуба одвалише воденични камен и нађоше под њим котао пун злата, чему се веома обрадоваше. А л и ненавидник добра, ђаво, убаци једноме од та три инока злу мисао у срце, и он рече другоме иноку: Брате, каква нам је нужда да нађено злато носимо к игуману? Бог нам посла ово злато, да сами себи саградимо обиталиште и подигнемо манастир. - А кад му овај примети: "Како ћемо сакрити ово злато?" он одговори: То је у нашој вољи: ми можемо овог јуношу бацити у море, и неће бити никаквих сведока против нас.

Договоривши се тако, они своју намеру саопштише трећем иноку. Но овај пун страха Божјег, рече им: Не, браћо, не усуђујте се то урадити: не погубљујте јуношу, а уједно и душе своје злата ради. - Али они, не слушајући његове савете, дуго га примораваху да пристане на њихову одлуку. Најзад му рекоше: Ако не пристанеш уз нас, ми ћемо и тебе погубити заједно са јуношем. - Видећи њихову непоколебљиву злу намеру, брат се овај уплаши да и њега не погубе, и рече им: Ако сте тако решили, онда радите што хоћете, а ја вам се кунем именом Божјим, да никоме нећу причати о томе, . и ни злата не тражим од вас.

И тако, потврдивши реч своју заклетвом, он ћуташе. А они, узевши злато и онај камен којим злато беше покривено, унеше у чамац, и севши у њега заједно са јуношем запловише ка манастиру. А када беху посред пучине они нападоше на јуношу и стадоше му везивати камен о врату. Видећи шта хоће да учине са њим, јуноша их поче с плачем и ридањем молити да га не погубљују, али тиме ништа не успе: јер ти несрећни црнорисци, имајући окамењено срце и златољубиву душу, не убојаше се Бога, не дарнуше их јуношине сузе и не услишише усрдну молбу његову, него дохватише јуношу с каменом га бацише у море, и он одмах потону. А беше ноћ када ови безбожни људи обављаху овај злочин. Но милосрдни Бог, који са висине посматраше горко ридање јуноше и гледаше његово утопљење, посла чувара рода људског, светога Архистратига Михаила, да узме утопљенога са дна мора и однесе га жива у цркву. И би тако. Јуноша се изненада обрете у цркви близу свете трапезе, са каменом обешеним о врату његову. А када наступи време за јутрење, еклисиарх уђе у цркву да упали свеће и клепа за јутарње богослужење. Утом он чу у олтару као глас човека који уздише, и силно се уплаши, па отрча и извести игумана о томе. Игуман га назва плашљивицом и слабодушним и нареди му да опет иде у цркву. Отишавши по други пут у цркву, он опет чу исти глас, па поново оде к игуману. Тада игуман пође с њим у цркву и, чувши глас, уђе у олтар и угледа јуношу где лежи близу свете трапезе са каменом о врату и вода му цури са одела. Познавши га, игуман га упита: Шта се то десило с тобом, чедо? и како си допао овамо? - А јуноша, као пробудивши се из сна, рече: Они лукави иноци, које ти посла са мном по нађено злато, привезаше ми овај камен о врат и бацише ме у море. Потонувши на дно, ја угледах два светла човека који сијаху као сунце, и чух како разговарају међу собом. Један говораше другоме: "Архангеле Михаиле, однеси овог јуношу у манастир Дохиар". Чувши ово, ја се онесвестих, и не знам како се обретох овде.

Саслушавши казивање јуношино игуман се веома удиви и прослави Бога који твори дивна и преславна чудеса. Затим рече јуноши: Чедо, остани ти овде на овом месту до сванућа, док злоба не буде изобличена. - Онда изишавши игуман затвори цркву, и запрети еклисиарху да никоме ништа не прича о овоме, а односно јутрења нареди да се одслужи у паперти. При томе он скрену пажњу еклисиарху: Ако неко упита, зашто се јутрење служи у паперти а не у цркви, ти одговори да је тако наредио настојатељ.

Када се раздани убице се приближаваху манастиру, а злато беху сакрили на другом месту. Угледавши их игуман им са осталом братијом изиђе у сусрет, и упита их: Шта је то, јуче вас оде четворо, а сада се враћате троје? где вам је четврти? - А они, као да су срдити, одговорише: Оче, онај јуноша превари и тебе и нас рекавши да је нашао благо; он нам ништа не показа, јер и сам ништа не зна; због тога се постиђен сакри од нас, и ми га дуго тражисмо али га не нађосмо, па се сами вратисмо к теби. - Игуман рекавши на то: "Нека буде воља Божја", уђе с њима у манастир. Онда их одведе у цркву где онај јуноша лежаше, са чијег се одела још цеђаше вода, и показа им га питајући их: А ко је ово? - Угледавши јуношу они се препадоше, и стајаху као избезумљени, не будући у стању дуго време ништа одговорити. Но најзад и не хотећи признаше свој злочин и казаше где су сакрили нађено злато. Тада игуман посла највернију братију и они донесоше злато у манастир.

Ово преславно чудо рашчу се по свој Светој Гори, и стекоше се иноци из свих манастира да виде то чудо. Саставивши сабор они променише име тој цркви у име светог Архистратига Михаила, а у име светог Николаја Чудотворца подигоше другу цркву. Ону пак двојицу лукавих убица проклеше, и пошто им лица жигосаше, изгнаше их из обитељи. А оног трећег инока, који не пристаде на утопљење јуноше и уклони се од злочина, огласише невиним. Избављени пак из мора јуноша обуче се у иночки образ, и постаде добар подвижник и искусан инок. А игуман донесеним златом дивно украси сву цркву и подиже сасвим нов врло леп притвор. Камен пак са којим јуноша би бачен у море, игуман узида у зид, да сведочи свима о чуду. Када се игуман престави, на његово место би постављен за игумана избављени из мора инок. Поживевши богоугодно, и он пређе ка Господу, ношен рукама светог Архистратига Михаила, као што раније беше њиме пренесен из мора у цркву.

Због свега тога прославимо Оца и Сина и Светога Духа, и величајмо вавек светог Архистратига Михаила.

Произвољности у обреду код разних савремених протестантских секти немају никакве везе са предањском динамиком литургијског развоја у нашој Цркви јер у секташким заједницама влада снажан дух индивидуализма и не постоји никаква веза са светоотачком традицијом. У Православној Цркви предањски утемељене промене у Литургији нису (и не би смело да буду) плод самовоље и произвољности понашања појединих јерараха, већ израз живог надахнућа Духом Светим који Цркву непрестано води и управља ка пуноћи Царства небеског. Традиција у Православљу зато није слепо понављање одређених форми из прошлости, већ непрестано проживљавање предања у благодати Духа Светога.

Веома је занимљиво да ниједан православни Сабор није доносио одлуке и правила како треба да се служи Литургија. Пре свега није било само једне Литургије, већ више различитих врста Литургија од најранијих времена. Постоји посебно значајна александријска литургијска традиција, јерусалимска, римска, цариградска, галиканска и сл. Молитве анафоре биле су често потпуно различите, а неретко сами јерарси су их састављали изражавајући веру своје Цркве и локално предање у коме су поникли. Тек касније имамо тзв. рубрике, односно тумачења како се конкретно врше одређене радње али и то се мењало врло често. Укратко речено, Литургија је одраз живота и слободе у Христу, и није једна ригидна форма која је једном установљена и више се никада не може мењати. Са озбиљнијом кризом Ромејског царства пред крај 11. века динамика црквеног живота у сваком погледу се успорава и јача потреба да се постојеће форме конзервирају и сачувају од даљих промена. Неправедне су оптужбе Западњака да је реч о почетку периода тзв. окамењења (петрификације) црквеног живота и богословља на Истоку, али чињеница остаје да је било много мање динамике и креативности у поређењу са претходним периодима. И литургијске форме, нарочито од Латинског освајања Цариграда 1204 г. и реконквисте Палеолога, бивају много ригидније, док монашки кругови праве пресудан утицај на богослужење у Православној Цркви које добија мање више овај облик који нам је данас познат. Међутим у том периоду посебно оживљава традиција исихазма, која је оставила неизбрисив траг на све сегменте живота Православне Цркве, посебно на богослужење и уметност.

Данас је заиста жалосно да они који су незадовољни због тзв. новаторских промена не знају да је тзв. служење по старом заправо новијег порекла, а такозвана стара пракса потиче из 17. или 18. века. У Дечанима имамо сачуван Дечански служабник из 14. века и када упоредимо његов текст са данашњим текстовима видећемо разлике. На пример у 14. веку, а посебно у време Светог Саве певало се у канону Евхаристије само „Достојно и праведно“, а не „Достојно и праведно јест поклањатисја Оцу и Сину и Свјатому Духу“. Такође није било тропара трећег часа пред молитвом епиклезе, што је уведено касније итд. Св. Јован Златоусти на пример нигде не помиње херувимску песму јер она тада није ни постојала. У Цариграду је Литургија почињала свечаним входом Архијереја, ђакона са Јеванђељем и народа који је улазио са њима, а тек после је на почетак Литургије прилепљен тзв. енарксис са антифонима па је свечани улазак архијереја у олтар на малом входу изгубио ону посебност коју је имао када је тим чином и првим благословом са горњег места почињала Литургија.

Читање молитава наглас била је у ранијим вековима нормална ствар, не само литургијских молитава, већ и личних молитава. У антици људи никада нису читали у себи већ наглас. Читати у себи молитве сматрало се недоличним јер се обраћамо живом Богу посебно на Литургији где у име заједнице произносимо молитве. Јектеније и прозбе су завршаване молитвом архијереја или свештеника на што је на крају народ одговарао са амин. Неке молитве су читане тихогласно тј. "мистикос" (тајно) тј. нису читане гласно као возгласи али нису читане ни у себи, како данас поједини тврде. С временом због више разлога молитве се генерално полако почињу читати тише док нисмо дошли до праксе у којој верници више не могу ни да прате ни да чују молитву анафоре која је била кључна молитва Цркве, а та молитва је кључна молитва целог литургијског скупа, а не само свештеника који у олтару наводно треба да чита своје молитве, док народ побожно гледа у иконе, пева и одговара са амин. На овај начин се потпуно губи смисао богослужења јер Литургија је заједничко дело свих, како сама реч каже, а не представа. Ово је веома широка тема и можемо о томе уз неко слично питање.

Конкретно у нашој Помесној Цркви последњих година сведоци смо повећаног интересовања за Литургију и јачања свести о Литургији као централном догађају у животу Цркве. Веома је значајно да се ова литургијска обнова, а не реформа како је неки зову, настави, иако је потребно много стрпљења и смирења. Обнова не сме да иде насилним наметањем и декретима већ органским узрастањем у разумевању богослужења. Верни народ треба да се адекватно образује и упозна са правим значењем Литургије, са смислом молитава и историјом развоја литургијских форми. Без тога не може бити зреле и одговорне литургијске обнове нити литургијског живота. У појединим епархијама на том плану је доста учињено и не постоје никакве смутње око начина служења Литургије. У другим, пак, праве се компромиси са формама које потичу од пре два или три века.

Ипак, да не би било толиких разлика у начину служења Литургије у нашој Помесној Цркви било би добро да Комисија за Литургију при Св. Архијерејском Сабору СПЦ уложи додатне напоре како би се одговорно наставила литургијска обнова и да тај богословски и литургијски рад доведе до уједначеније литургијске праксе. Српска Православна Црква је у посебно добром положају да уради доста на овом плану јер је српски језик већ потпуно прихваћен као литургијски језик, што омогућава непосредније учествовање верног народа у Литургији, а то је и претпоставка и циљ литургијске обнове.

Као добру литературу на нашем језику у вези развоја и историје богослужења, посебно Литургије издвојио бих „Христос нова Пасха“ у 3 тома, Преосвећеног Владике Атанасијаhttp://www.hilandar....d=157&Itemid=68. На енглеском језику веома су занимљива дела литургичара Роберта Тафта (погледајте књижицу „Византијски обред“ Р.Тафта у српском преводуhttps://www.pouke.org...&id=574&do=view) или писанија шпанског теолога Хуана Матеоса. Посебно леп и концизан преглед православног богослужења дао је Хју Вајбру (The Orthodox Liturgy: The Development of the Eucharistic Liturgy in the Byzantine Rite). „Евхаристија“ Александра Шмемана један је од најважнијих текстова за православно разумевање Литургије.

Архимандрит Сава Јањић

Још је овај месец септембар знаменит у историји хришћанства што у њему цар Константин Велики одржа победу над Максенцијем, непријатељем вере Христове, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као и црквена од првог септембра; па се је она пренела на први јануар најпре у западној Европи, а потом и у Русији у време Петра Великог, и у остале православне земље.

Било је то 1263. године, када је имао 43 године. При сахрани, као жив, отворио је руку и узео опроштајну грамату од митрополита. По наређењу цара Петра Великог, 1724. године, мошти су му пренете из Владимира у Петроград, у Александро-Невску лавру, где су и сада.

Бог познаје срце човеково, а ми друге можемо једино да упознамо љубављу, тј. специфичним односом према ономе што нас окружује у светлости Христовог домостроја спасења. То је наш једини исправни гносеолошки метод познања и човека и свега око нас. Рационална анализа заснована је на информацијама које добијамо од чула, па представља само један сегмент искуства који често може да нема никакве везе са духовном реалношћу.

Наравно, ова чињеница, с друге стране, не спречава нас да имамо став према богослужењу чији је поредак утврђен вековним предањем. Богослужење засигурно треба да буде благочино, у добром поретку и у страху Божијем. У Православној Цркви зато не можемо произвољно да изражавамо своја осећања и темперамент, већ треба да се држимо одређеног реда како не бисмо угрозили слободу другога око себе. Зато у нашој Цркви имамо толико детаљно разрађене типике уз које су вековима бележене и тзв "рубрике" као посебна упутства појцима и свештенослужитељима.

На пример код неких секташких заједница, посебно пентекосталаца, карактеристично је да појединци могу да усред службе слободно изражавају осећања, састављају молитве, почну да певају или "пророкују" мимо сваког утврђеног поретка. У нашој Цркви то није дозвољено јер изражавање наше слободе никада не сме да буде на штету оних око нас. Такође на богослужењу не смемо да будемо егоцентрични, да мислимо да се цео свет врти око нас, без обзира да ли смо у чину лаика или свештеног лица. И сама намера да наш лични доживљај по сваку цену треба да наметнемо другима произилази из саможиве природе. Отуда је посебно галама, вређање или самовољно мењање поретка штетно јер разбија дух богослужења и осећај заједнице.

Наравно, треба се чувати и друге крајности јер наша богослужења не смеју да буду стерилна. Богослужење не сме да се претвори у тражење мистике и посебних доживљаја, већ треба да има трезвен карактер. Служба мора да има динамику, лепоту и надасве унутрашњу радост. Правила никада не смеју да постају циљ сам по себи јер су се правила мењала баш као што се вековима мењало и богослужење. Богослужбени текстови мора да се произносе јасно и разумљиво, а певање има за циљ не да се претвори у концерт, већ да омогући да се речи у песмама боље акцентирају и на тај начин текст учини боље разумљивим. Нажалост, добар део црквене музике отежава разумевање текста и своди богослужење искључиво на музички, естетски, доживљај. У најранија времена, претерана распеваност је сматрана сујетом овога света, а монашка псалмодија из првих векова хришћанства била је више ритмички рецитатив него право певање.

У наше време сведоци смо све чешћих појава да појединци, најчешће лаици, прекидају богослужење или изражавају незадовољство јер свештеник наводно не служи по типику. То је веома ружан израз једног фарисејског приступа богослужењу и показује код оних који то чине нескривену гордост и надменост. За такве људе Црква није заједница љубави, већ једна ригидна организација у којој постоје правила која се по сваку цену морају поштовати, а сваки појединац је тумач тих правила. У Цркви сва правила која постоје нису ограничења слободе која нам је дата у Христу, већ пре свега оријентири и путокази у ком простору наша слобода може да се изражава. Отуда толико много изузетака јер Христова љубав никада није могла, нити ће моћи да се смести у сва правила овога света.

Архимандрит Сава Јањић

„Он је први епископ у Православној цркви. У своје вријеме, до 10 – 11. вијека први епископ у хришћанској цркви био је римски епископ. Међутим, римски епископ, који је наследник апостола Петра, скренуо је са правог пута, када је увео новотарије у вјеру, нарочито када је уведено оно несрећно “филиокве“ у Символ вјере. Они су то на Западу увели негдје од 8 – 9. вијека, од времена цара Карла Великога. Увели су лажни додатак, који није истинит, који није еванђелски, који није предан од апостола – “који од Оца и Сина исходи““, објаснио је Владика.

„Тај мали додатак – “и Сина“ изазвао је у 11. вијеку велики и страшни раскол, који ево и до дан-данас траје. Од тада, од 1054. године, наша Православна црква од Истока не признаје римскога епископа као првога у хришћанској васељени, иако се он намеће кроз историју вршећи често пута и насиље на империјалан начин“, казао је Митрополит Амфилохије.

Он је објаснио да се Црква држи апостолскога предања и да Господ није дао кључеве од Царства небескога само једноме, него свима апостолима.

„Он јесте рекао апостолу Петру, али је рекао и свима апостолима да су они Његови свједоци до краја свијета и вијека“, нагласио је Митрополит црногорско-приморски.

Он је додао да је цариградски архиепископ – патријарх одлукама 3. и 4. васељенског сабора добио част да буде други.

„Дакле, док је римски био први, цариградски је био проглашен као раван њему. Зато је, када је отпао онај први епископ Рима, константинопољски добио улогу и част да буде први међу свим епископима хришћанске православне васељене. Тако је то од 11. вијека до данас“, објаснио је Митрополит Амфилохије.

Он је подсјетио да ће Патријарх васељенски Вартоломеј 2016. године због тога предсједавати Великим православним сабором.

„Зато је добро да се данас на овај празник помолимо за Његову Свесветост Патријарха Вартоломеја“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Р.В.

Извор: mitropolija.com

Чувши то и опет посмотривши те људе Адријан се наједанпут окрете писару и рече му: „Запиши и моје име са овима светима, и ја сам хришћанин!” Када за то чу цар, упита Адријана: „Да ниси с ума сишао?”, на што Адријан рече: „Нисам с ума сишао него сам к уму пришао”. Чувши за ово Наталија, веома се обрадова, и када Адријан са осталим сеђаше окован у тамници, она дође и служаше им свима; а када мужа њеног шибаху и мучаху разним мукама, она га храбраше да истраје до краја. После дугих мука и тамновања нареди цар, да се однесе у тамницу наковањ, и да им се чекићем пребију и ноге и руке. То би и извршено, и Адријан са двадесет три часна мужа издахну у претешким мукама. Мошти њихове пренесе Наталија у Цариград, и тамо их чесно сахрани. После неколико дана јави јој се свети Адријан сав у светлости и красоти и позва је да и она пође Богу, и она мирно предаде дух свој Богу.

http://www.prijateljboziji.com/%D0%96%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%85/2014-09-08/164.html