Преподобни Атанасије Атонски рођен је у Трапезунту од родитеља богобојажљивих. Рано остао сирочетом, но Промислом Божјим неки војвода узе га, доведе у Цариград и даде га тамо на науке. Због кротости и смерности своје био је омиљен код свих својих вршњака. При дечјим играма деца су бирала овога за цара, онога за војводу, а Атанасија за игумана – као неко предсказање!

Свршивши школе Атанасије (до пострижења Аврамије) удаљи се у пустињу Малеинску, близу Свете Горе, где се подвизаваше као ученик чувеног тада Михаила Малеина. Желећи још тешњег подвига, он се пресели у Св. Гору на безмолвије. Но око њега се почну скупљати многи желатељи подвижничког живота те он би приморан да зида своју славну Лавру. У томе му обилно помагаху цареви византијски, најпре Никифор Фока, који је и сам намеравао повући се и замонашити се, а потом Јован Цимисхије. Многобројна искушења наваљивала су на Атанасија и од демона и од људи, но он је као храбри војник Христов свему је одолевао и побеђивао својом безмерном кротошћу и непрекидном молитвом Богу живоме.

Пун благодати Божје он се удостојио видети Пресвету Богородицу, која чудотворно изведе воду из стене и обећа му бити заувек Икономиса (Игуманија) манастира. У раду и у молитви Атанасије је претходио братији својој, и све их је волео љубављу духовног оца и пастира. Смрт му је дошла изненадно. Једном се он подигао са шесторицом монаха на једну новосаграђену препрату цркве, да прегледа зид, који тада зидаху, но зид се провали и њих све затрпа. Тако сконча овај велики светилник монаштва 980. год. После смрти он се више пута јављао својој сабраћи, било да их утеши или накара.

Тропар (глас 3)

Твоме животу у телу и Анђели су се дивили, како си као телесан изашао из невидљиве борбе, свеславни, и ранио демонске војске. Отуда те Господ Христос, Свети Атанасије, награди богатим даровима: Зато моли Господа, оче свети, да се спасу душе наше.

https://mitropolija.com/2025/07/17/prepodobni-atanasije-atonski-4/

Благоверни цар Николај родио се 6/19. маја 1868. године, као син цара Александра III и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и уздрживости, он се свагда сећао да на дан његовог рођења Црква слави Светог Многострадалног Јова старозаветног, који је већ столећима узор и симбол смиреног подношења патњи и искушења, уздања у Бога и вере непоколебиве. У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре своје мученичке кончине, цар је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва. Па ипак, био је свагда спреман да погине за своју веру и свој народ, сматрајући то дужношћу монарха.

Након краће болести, 1894. упокојио се његов отац, Александар III. Био је одлучан и храбар човек, искрени хришћанин. Крај његове постеље све време бдио је Свети Јован Кронштатски који је касније признао да, по неисповедивом Промислу Божјем није могао да испроси живот царев из руке Свевишњег.

Николај је преузео власт са смерном свешћу о својој младалачкој неискусности, па ипак, уздао се у Сина Божијег, премудрост и силу Очеву, говорећи: „Чврсто сам уверен да је судбина Русије, као и судбина моја и моје породице, у рукама Бога који ме је поставио овде где сам. Шта год да ми се деси, ја ћу се покоравати Његовој вољи, свестан да никад нисам мислио ни на шта друго осим на службу земљи коју ми је Он поверио“. Господ му је послао велику утеху – супругу Александру. Ова племенита жена, унука краљице Викторије, била је кнегиња хесен–дармштатска, по рођењу и васпитању Немица – протестанткиња. Она је свим срцем примила православље и удубила се у живот Цркве – до те мере да је учила црквенословенски, да би могла да чита и пева у храму. Због овакве ревности, руски племићки кругови, поодавно обезбожени и однарођени, подсмевали су јој се, сматрајући је „затуцаном“. Супруг и она редовно су похађали службе Божје и усрдно се молили, а њихов двор је био отворен за духовнике и побожне старце у свако доба. Николај и Александра крунисани су маја 1896, у великој Успенској саборној цркви московског Кремља. Међу служашчима је био и Свети Јован Кронштатски, кога су последњи Романови веома поштовали. Тада се цар пред свима присутним помолио Богу да му подари мудрости и снаге да би честито управљао православним народом руским и да би, ревнујући у царском служењу, дао добар одговор на Страшном суду Христовом.

Цар је владао у тешке дане револуција и побуна. На све стране ратовало се против православне монархије. Па ипак, он је веровао да је излаз из лавиринта савременог безбожја у Светом православљу. Нарочито је настојао да се у Русију врате канонске форме црквеног живота и уметности. Обнављајући храмове, он је желео да се у њих уносе православне иконе, а не западњачке назовипобожне слике, које су постале „модерне“ од времена Петра Великог. За његове владе, у Русији је подигнуто 10 000 храмова, и преко 750 манастира. Нарочито се старао овај благоверни и христољубиви господар и самодржац руског престола да учествује у прослављању светих угодника Божијих. Од 1894. до 1916. канонизовани су Свети Теодосије Черниговски, Свети Исидор Јурјевски, Света Ефросинија Полоцка, Света Ана Кашинска, Свети Јоасаф Белгородски, Свети Гермоген Московски, Свети Питирим Тамбовски и Свети Јован Тоболски – више светаца него за два претходна столећа (од Петра Великог до Николаја II канонизована су само четири светитеља, што јасно сведочи о духовном паду Русије, коју је Петар увео у воде западњачког секуларизма). Највеће, пак, усрђе имао је цар према Светом Серафиму Саровском, новојављеном угоднику Божјем. Пошто је одлуке о канонизацији Свети синод увек подносио на увид и потпис императору, то је било учињено и када је канонизациона комисија, испитавши и проверивши велики број чуда која су се десила молитвеним заступништвом Саровског чудотворца, одлучила да и Серафима Богом знаменованог уведе у месецослов православних Светих. Прочитавши предлог, Цар је ускликнуо: „Прославите га одмах!“ У августу 1903. са супругом и четири кћери – Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом учествовао је у свенародном слављу. Заједно с осталим члановима царског дома и архијерејима носио је Серафимов ћивот, духовно се радујући, као негда Богоотац Давид, који је играо пред Ковчегом завета. Ту су му предали и писмо које је Свети Серафим оставио оном цару који ће учествовати у његовом прослављању. Писмо је било пророчанство о будућности Романова; када га је Николај II прочитао, изгледао је, сведоци веле, „блед, али одлучан“. Такође, сви су памтили обећање дивјејевског горостаса: „Цара који ме прослави – ја ћу прославити“. Одмах после ових дана, царица Александра је зачела и родила престолонаследника, лепо и напредно дeте, царевића Алексеја, који је, на жалост, био хемофиличар. Ова страшна болест, коју су Николај II и његова супруга смирено подносили, припремала је малог царевића за потоњу мученичку кончину, као што ће се касније видјети.

Николај II се свагда сећао Христових речи да је миротворство – пут ка Богосиновству. 18. маја 1899, на његово инсистирање, одржана је прва светска мировна конференција у Хагу; на тој конференцији регулисано је много штошта из међународних односа, већ поодавно замућених ратним претњама великих сила. Наравно, ова царева заслуга касније је заборављена, и он је препуштен на милост и немилост својим убицама, бољшевицима. Такође, иако су му војни врхови и политичари често предлагали да зарати са ослабљеном и из Европе готово протераном Турском империјом, да би остварио древни циљ руске државе – освајање Цариграда и стављање крста на поџамијану цркву Свете Софије, он је то одбијао, избегавајући светски рат у који би такав поступак неминовно водио. То му, наравно, није сметало да помаже напоре Срба и Бугара који су 1912. водили борбу за коначно ослобођење својих земаља од османлијског ропства.

После пораза у рату с Јапаном 1904 – 1905. који је, по речима Светог Јована Кронштатског, дошао због отпадања Русије од завета вере, избила је револуција 1905. Многобројне банде које су народу обећавале рај на земљи, али рај без Бога и рај против Бога, насрнуле су на саме темеље Русије, пре свега на установу монархије. Том искушењу се одолело. Русија је ушла у нови период духовног и привредног раста и обнове. Председник владе Петар Столипин, способан и храбар човек, завео је ред у Царству и почео са великом аграрном реформом – поделом земље сељацима. Свуда су ницале школе и болнице, пруге и путеви: многи страни посматрачи тврдили су да ће Русија ускоро постати водећа привредна и политичка сила света. Међутим, вечити ненавидник добра, ђаво, подстицао је непријатеље руског народа и у иностранству и у самој земљи. Столипин је убијен у кијевској опери 1911; пре но што је издахнуо, помолио се Богу за цара. На жалост, после њега није било тако способних политичара. Ближио се сумрак Руског царства. Па ипак, 1913. када је слављена тристагодишњица династије Романова (1613. у Ипатјевском манастиру велики црквено–народни сабор заклео се на верност Михаилу Романову, првом владару ове лозе), Николај II и Александра били су свуда дочекивано са одушевљењем које је цара, окруженог властољубивим племством и западњачки усмереним политичарима, уверило да је народ уз њега управо као помазаника Божјег и сведока да је Господ, Цар над царевима, онај који влада, а да је земаљски монарх, по мери своје вере, само слуга Његов.

Русија је ушла у рат 1914. да би заштитила мале православне краљевине, Србију и Црну Гору, које су угрозиле две моћне германске империје Аустро–Угарска и Немачка. Мада је Цар Николај имао изврсне везе са аустријским и немачким двором, а са кајзером Вилхелмом био лични пријатељ, он је сматрао да је његова дужност заштита мале браће, макар по цену највећих личних губитака. Иако су га многи упозоравали на недовољну спремност руске војске за борбу, он је сматрао да ће Господ помоћи православнима. Чим су сукоби почели, његова супруга и кћери су, као милосрдне сестре, кренуле да негују рањенике по болницама; пошто су прошле курс и стекле потребну праксу, помагале су и при најтежим операцијама. Иако је била Немица, царица Александра се свим срцем осећала као православна Рускиња, Матушка читавог многострадалног народа, а њене кћери су у те дане показале велику пожртвованост и молитвеност.

Године 1917. искористивши побуну у Петрограду, група издајника – политичара и генерала – убедила је цара Николаја II да читава Русија тражи од њега абдикацију. Да би се избегао грађански рат, цар се одрекао престола – прво у корист сина Алексеја, а затим у корист брата Михаила. Међутим, тзв. фебруарским револуционарима, на чијем челу је стајао западни плаћеник Керенски, циљ је био укидање саме установе монархије. Цар, који је говорио да је спреман да се одрекне не само круне, него и живота, за добро свог народа, Новог Израила, ухапшен је с читавом породицом, и привремено смештен у Царско Село. На дан његовог одречења од престола, 4/17. марта 1917. у селу Коломенскоје код Москве јавила се чудотворна икона Пресвете Богородице Державне, која је у рукама носила знаке царског достојанства – скиптар (жезал) и державу (куглу која означава царску власт). Руси су схватили да је Небеска Царица сада на престолу њихове земље, погружене у стихију револуционарног ужаса. Касније јој је акатист и молитву сачинио Свјатјејши Тихон Исповедник, Патријарх московски. Она икона се сачувала до дана данашњег и православни хришћани верују да је она поуздани знак да ће се Русија обновити под омофором Пречисте Богомајке.

У заточењу је ночело страдалништво последњих Романова. Керенски је оптужио царицу Александру да је немачки шпијун. Упркос пристрасној истрази, доказано је да је царица потпуно невина и сасвим одана својој новој Отаџбини. То није сметало војницима – чуварима Романова да се изругују цару, показујући му да је сада „обичан грађанин“, који има „иста права као и други“. Николај II је остао кротак и смирен – на Ускрс 1917, рецимо, позвао је стражаре да заједно с њим и његовом породицом прославе Празник над празницима. Војнике је то веома гануло.

Док је Цар био у ропству, међу побожним Русима ширила су се пророчанства о његовој скорој мученичкој смрти. Многи су се сећали речи Светог старца Авеља, затворника који је још Павлу I Романову прорекао шта ће бити с његовом лозом. Овај Авељ је последњег руског монарха видео као жртву која ће бити принета за очишћење руског народа. Митрополит московски Макарије имао је 1917. виђење цара Николаја II који од Господа Исуса Христа прима и испија чашу страдања намењену Русији, после чега се чује глас: „Цар је народну кривицу узео на себе, и Русима је опроштено.“ Четрнаестогодишња послушница Ржишчевог манастира Олга исте, 1917, четрдесет дана и четрдесет ноћи налазила се у стању обамрлости. За то време Господ ју је удостојио виђења како небеских обитељи, тако и адских мука грешника. Олга је видела гоњења која чекају православне због вере у Христа; такође, имала је прилику да угледа цара Николаја који је седео за великом трпезом у Царству Божијем, у чијем је челу био сам Спаситељ. Сва ова виђења и откривења сведочила су верујућима да ће се њихов свенародни Баћушка ускоро узети са земље и преселити у небеске обитељи.

Лењин је у Русију стигао у априлу 1917. Послали су га Немци, опремивши га новцем и упутствима за рушење руске државе. Овај крвожедни зликовац је, захваљујући издајничком понашању тзв. Привремене владе, у октобру 1917. извршио преврат који је њега и бољшевике устоличио на власти. Керенскије побегао из Русије, оставивши Романове у рукама комунистичких хорди. Царска породица вођена је по забитима Русије, само да не би била ослобођена. У то време, „савезнички“ Запад окренуо је леђа Николају II. Кајзер Вилхелм је покушао да код бољшевика издејствује пуштање Романова на слободу; када је царица Александра чула да Вилхелм то нуди зато што је она – Немица, одлучно је одбила његову помоћ, говорећи да би пре волела да умре, него да пристане на помоћ од непријатеља Русије, њене нове Отаџбине. После Тоболска, где су извесно време били смештени, Царски Страстотерпци одведени су у уралски град Јекатиринбург. Њихово тамновање је било сушта светлост: молили су се Богу, читали житија светих, а нарочито мученика, и припремали се за Небеско царство. Нарочито је царица показала пример величанственог подношења патње: молила се пуно за Русију и руски народ, у писмима храбрила своје маловерне пријатеље и сведочила како у души непрекидно осећа пасхалну радост.

Најстарија кћи, Олга, у једном од писама пренела је последњу поруку кроткога и благоверног руског императора: „Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу“… У бележницама царевих кћери остала је записана песма под насловом „Молитва“, у којој су, између осталог, и овакви стихови: „А кад и гроб већ пред нама зине, / надљудска снага, од Тебе дата, /с усана наших у висине/ молиће кротко за џелата…“ Нарочиту трпељивост и смиреност показао је малолетни царевић Алексеј, који је својом незлобивошћу и добротом пленио и сурове бољшевике. Једном приликом је рекао мајци: „Мама, волео бих да умрем. Не плашим се смрти, само се бојим шта ће ови да нам ураде“. Ово јагње принето је, у име свих православних Руса, на жртвеник Божији – као жртва за грехе народа, огрезлог у таму и безбожје, народа који скоро ништа није учинио да би заштитио помазаника Господњег и његову породицу.

1/14. јула 1918, по допуштењу Јуровског, команданта бољшевика који су чували цара, у дом Ипатјева, где су Романови били смештени, дошао је свештеник Јован Сторожев са ђаконом, да би одслужили службу. Пошто је протојереј Сторожев и раније је долазио, приметио је неку чудну промену код царске породице: они, који су скупа певали у току богослужења, сада су ћутали. А када су, уместо да прочитају молитву „Со свјатими упокој“, свештеник и ђакон, ни сами не знајући зашто, исту запевали, са запрепашћењем су установили да су цар и његови клекли и да се на коленима, с дубоким умилењем, моле. Тек касније, кад је чуо за убиство, отац Јован је схватио: Романови су знали да се ова молитва пева за њих.

По директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 4/17. јула стрељана је царска породица: Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј, царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су остале верне помазанику Господњем до смрти: лекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитоцов. Стрељање су обавили странци – Јуровски, Јеврејин, још претходно је свим Русима одузео оружје или их послао на друге дужности. Бољшевици су пуцали из револвера, нимилосрдно. Велика кнегиња Анастасија била је само рањена. Њу су зверски убили бајонетима. Кад се овај крвави пир завршио, тела су спаљена и бачена у Ганинску јаму, а затим је на њих сипан креч, да би се затрли трагови злочина. Убице су новост јавиле Лењину и Свердлову. Бољшевици су касније саопштили да је, због „контрареволуционарне делатности“, убијен само цар Николај II; али истина се брзо прочула.

Кад су трупе белих, које су се бориле против бољшевичких хорди, ушле у Јекатаринбург и ослободиле га, трагови злочина били су још свежи. У приземљу Ипатијевог дома, у соби у којој је убиство извршено, нађени су царском крвљу исписани црномагијски симболи који су указивали на чињеницу да је убиство имало ритуални карактер – обезглављивања Русије као православног Царства, последњег у свету. Такође, није било ни мало случајно што су Романови стрељани у кући извесног Ипатјева: 1613. се руски народ, преко својих најбољих црквених и друштвених делатника, заклео на верност лози Романова управо у Ипатјевом манастиру. Што се Јекатеринбурга тиче, он је добио име наредбодавца убиства – Свердловск. Траг зла нечовештвом смрди и до наших дана. Онај који је срушио кућу у којој је убијен последњи руски цар, зато што је постала поклоничко место где су се сабирали православни са свих страна Русије, звао се Борис Јељцин. Рушење је обавио као шеф уралског обласног комитета КП СССР 1977. године.

Што се убица тиче, они су казну доживели још на земљи. Свердлов је отрован шест месеци после убиства Романова, а Лењин је умро у мукама сифилистичног лудила.

Због велике побожности и честитости, као и због хришћански поднете жртве за добро руског народа, Руска загранична црква канонизовала је Царске Страстотерпце (Мукотрпце) 1981. године. У самој Русији, они су као месно поштовани свети, канонизовани на територији неких епархија Московске патријаршије, од којих је једна Јекатеринбуршка. У народу је, пак, поштовање цара Николаја и његове породице изузетно велико, и православни се моле Светим Царским новомученицима да их заступају пред престолом Божјим. Од чуда која су се тим молитвеним заступништвом збила навешћемо само једно, које се није десило Русу, но Шпанцу (1989). 48–годишњи Шпанац из Барселоне, Матео Гратакос Вендерел, неколико година тешко је патио од болова у пределу бубрега. Сва испитивања су показивала да је “здрав“, и лекари су га убеђивали да умишља. Једне ноћи, кад су болови постали неиздрживи, он је, на граници очајања, почео да се моли Цару –Мученику да би га овај заступао пред Господом. Иако још није био православан, Матео је у свом дому имао Цареву иконицу, знао је његов живот и поштовао га. Те ноћи било му је лакше, а сутрадан је, на новом прегледу, откривено да је заиста болестан, и да има камен у бубрегу, који до тада лекари нису били у стању да нађу. У току наредних месец дана Матео се молио Цару и камен је био излучен без икакве хируршке интервенције. После овог догађаја, Матео је прешао у православље.

Сабравши се, као усрдни мученикољупци око новозасјале звезде Руске цркве, о ономе који се својом вером и трпљењем уподобио Светима Борису и Глебу, рецимо и следеће: Велики слуго и угодниче Бога живога, новомучениче царе Николаје! Као цар сверуски и самодржац, ти беше скроман и смеран животом својим. Хотећи испунити заповест Христову, ти, први од свију, јавио си се свима слуга, и, дивом духовним будући, срцем се нађе као дете, еда би приобрео Царство небеско. Стога и ми, дивећи се блаженом смирењу твоме, кличемо ти овако:

Радуј се, кротки и тихи Царе!
Радуј се, пред Господом смерио си ходио!
Радуј се, животом својим гордост демонску победио си!
Радуј се, престо земаљски престолом небеским заменио си!
Радуј се, душо голубија, незлобиви и благи!
Радуј се, јер се земаљског одрече да би небеским живео!
Радуј се, страдалниче све земље руске!
Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога живога!

На крају, одмуцавши ово неколико речи о животу и подвизима благоверног руског цара Николаја II Романова, заблагодаримо Господу, Цару над царевима, Који нас је Крстом својим научио да се Царство Његово, Царство вечне љубави и правде, задобија жртвом. Амин.

Преузето из књиге „Голгота Христове Русије“, Светигора 1999.

https://mitropolija.com/2025/07/16/sveti-carski-novomucenici-romanovi/

У име Оца и Сина и Светога Духа.

У данашњем читању Јеванђеља учимо о десет људи који су били губавци и које је Христос излечио, а само један од њих видјевши да је излијечен, врати се славећи Бога из свега гласа. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај бјеше Самарјанин. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? И рече му: Устани и иди; вјера твоја спасла те је (Лк. 17, 15-19).

Дакле, данашње читање Јеванђеља говори нам о Божјем милосрђу према човеку, о Божјој бризи и о томе како се човек одазива на милосрђе Божје.

Милосрђе које нам Бог показује доноси захвалност срцу; али ако ово милосрђе остане незапажено, остаћемо безосећајни и равнодушни према њему.

Осећај захвалности повезан је са живом вером у Бога, с нашим потпуним предавањем Његовој вољи и плод је тога (то је и разлог што је Христос рекао исцељеном човеку: „Вера твоја спасла те је.“). Дакле, само срце које јача своју веру у Божји Промисао способно је видети милосрђе које нас окружује.

Способност да приметимо Божји Промисао у свему што нам се догађа – било великом или малом, од важних догађаја до безначајних сусрета – заснива се на апсолутном, истинском уверењу да је све у нашем животу по вољи Божјој. И зато је Бог увек с нама. „Све што имамо, све што нам се догађа је од Бога, и догађа нам се по Његовој вољи… Ништа не може ометати Божје планове против Његове воље.“

Бог нас окружује својим милосрђем на сваком кораку нашег живота.

Свети нас непрестано подсећају да нас Бог окружује својим милосрђем на сваком кораку нашег живота; ми добијамо више Његове милости него што дишемо, па чак је и тренутак више од удаљености једног чина Божјег милосрђа од другог.

Способност да видимо Божје милосрђе мења, преображава и омекшава људско срце: „Ако душа промишља о делима љубави која показује Бог, ове мисли је надахњују да се вине у небо; ако душа промишља о мноштву грехова и обиљу Божје љубави, онда – видећи Божју бригу – осећа и доживљава Божји Промисао … И захвалност прожима душу.“

„Пред Богом се осећамо као неотплативи дужници, док нам Бог даје Своје благослове, један већи од другог.“ „Што боље себе упознајемо, боље осећамо своју апсолутну немоћ. Опажамо своју недостојност и незахвалност и истовремено опажамо колико је велико милосрђе Божје.“

Видевши своју беду и слабости, увиђамо обиље Божје љубави и стичемо осећај захвалности. Захвална особа је увек срећна, попут сиротог човека који узима било какву милостињу и драго му је да је прими, срећан је због најмањег дела Божје љубави. „Захвалност је наше признање Божје милости које нисмо достојни.“

Тада нас озарује мисао: „Да можемо живети хиљаду година, имати хиљаду срца, то не би било довољно да узвратимо Христу за Његову велику љубав (и милосрђе) које нам је показао и Који наставља да нам прашта, да нас трпи и очишћује Својом Божанском Крвљу.“

„И данас постоји толико пуно људи који су, чини се, упали у бездан греха и којима је, без обзира на то, Бог дао спасоносни подстицај да оживе своју душу… Они добијају овај подстицај и тада би требало да схвате чудо Божје љубави, трансформишући свој живот; и требало би истовремено да буду бескрајно захвални Богу и да верују у Његову моћ и милосрђе у будућности.“

„Након исповести човек треба да схвати да му је Бог показао милост. Требало би да се осећамо као човек коме је опроштен дуг и који дугује свом доброчинитељу. Дајте славу Богу, ако не желите да изгубите вољу и почините исте грехе.“

Ми чак и не обраћамо пажњу на многе проблеме јер пролазе незапажено. Међутим, гледајући уназад, не можемо а да не видимо да је у неком тренутку нашег живота постојао нерешив проблем, а онда је постојао још један, и сви су прошли, а нико не може објаснити како. Слична дела Божијег милосрђа – врло лична сваком од нас – многобројна су у нашем животу.

На свему захваљујте, каже апостол, јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу (1. Сол. 5, 18).

Црква има много молитви, у којима се излива благодарност човекове душе Богу за све милости којима је Он окружује. Које су то милости?

Свети пророк и псалмопевац Давид, видевши помоћ Господа, Који га није напустио у сред  многих невоља,  захваљује Богу јер Он:

услиша ме, и од свих невоља мојих избави ме (Пс. 33, 4); Онога Који је ставио душу моју у живот (Пс. 65, 9); јер у понижењу нашем спомену нас Господ, јер је до века милост Његова (Пс. 135, 23); Који очишћује сва безакоња твоја, и исцељује све болести твоје. Који избавља од трулежи живот твој, Који те венчава милошћу и добротама (Пс. 102, 3-4); Који даје храну свакоме телу (Пс. 135, 25); Који даје храну гладнима. Господ ослобађа сужње (Пс. 145, 7); Господ чува дошљаке, сироту и удову прима (Пс. 145, 9); Господ умудрује слепе, Господ подиже оборене (Пс. 145, 8).

Свети Тихон Задонски у својим молитвама захваљује Богу, јер:

„саздао си ме по Своме образу и подобију; мене палога искупио; о мени недостојном промишљао; мене грешног на покајање призвао; мене грешног ниси погубио, него по Својој благости трпео моје грехе; помогао ми у бројним искушењима, невољама и несрећама; сачувао ме у несрећним и смртним случајевима, тешио ме, безнадежног и очајног; мени недостојном дао храну која је ојачала моје немоћно тело; пружио ми одећу и склониште, у којем сам пронашао мир.“

Свети праведни Јован Кронштатски у својим молитвама, такође се обраћа Богу са захвалношћу:

„јер Си нас створио, за рођење у православној вери; за Пречисту Дјеву Марију, Заступницу спасења рода нашега; за свете угоднике Твоје, који се моле за нас; за Анђела Чувара; за богослужење, које одржава нашу веру и врлину; за Свето Писмо, за Свете Тајне, а посебно Твоје Тело и Крв; за тајанствене благодатне утехе, за наду да ћемо наследити Царство Небеско и сва блага Тобом дарована; јер си нас много пута спасио од љутих страсти.“

У акатисту „Слава Богу за све!“ приносимо захвалност Богу:

за великодушне поклоне Твог Промисла које Си нам показао (Икос 1), Који си нас позвао у живот (Икос 1), Који нам откриваш лепоту васељене (Икос 1), Који си нас заволео љубављу дубоком, неизмерном, божанском (Икос 12), за тајне и јавне милости Твоје (Икос 1), Који непрестано бдиш нада мном (Икос 5), Који премудро управљаш мојим животом (Икос 10), за сваки корак живота, за сваки тренутак радости (Икос 1), Који нам шаљеш невоље и жалости како би нас научио да саосећамо у туђим страдањима (Икос 9), за љубав сродника и за верност пријатеља (Икос 5), за одмор благодатног сна (Икос 4), за радостан осмејак зоре којом ме будиш (Икос 2), за нашу неутољиву жеђ за Богом (Икос 6), за све што нам откриваш по милости Својој, за све што скриваш од нас по мудрости Својој (Икос 7).

Свети Пајсије Атонски обраћа се Богу: „Господе мој, захваљујем ти свим срцем за све дарове Твоје, захваљујем Ти што опрашташ све моје грехе и незахвалност целог света и моју дубоку незахвалност.“

Свети нас инспиришу да „научимо да захваљујемо Богу за све и имамо срце које воли (брине).“

Незахвалност испуњава срце ако неко „не зна шта је милост, или себе сматра вредним тога, или тражи своја права на то.“

„Незахвална особа способна је да воли само себе и у том осећају је ограничена и слепа.“

Док доживљавамо патње понекад не видимо Божји Промисао, видимо само да наш живот још није сређен. Али Свети су знали да су сличне ситуације манифестације Божјег Промисла, и због тога, разлог за захвалност.

Архимандрит Јован (Крестјанкин) написао је једном од своје духовне деце: „Зашто вас толико брине неизвесност вашег живота? Верујем да је све у вашем животу сасвим логично и иде својим спорим темпом; једна ствар прати другу, последично и према Промислу. Треба да захвалите Господу што вам је дао снагу и време док све око вас (мислим на све што изгледа несређено), у вама и у вашој родбини, не сазри. И тада ће воће сазрети у право време.“

У другом писму отац Јован пише: „Заиста имате слабост, која је узрок вашег паничног става према животу. А та слабост је недостатак истинске вере у Божји Промисао и предавања себе, свега и свакога Његовој вољи… Штавише, све ово (ваше стање панике) је зато што заборављате Божје милосрђе и не захваљујете за све… Никада нећемо бити задовољни, никада неће бити довољно; бојимо се да и пука честица прашине може потамнити наш живот, било каква неизговорена туга или незнатни пропуст који може изгледати иритантно.“

Обраћајући се другом свом духовном чеду, архимандрит Јован каже: „Нисте постали гори него што сте били. Животне околности откривају нас самима себи, уклањајући слој самозаваравања. Слава Богу за то! Веома је тешко видети саме себе, али то је неопходно за спасење. Ово откриће рађа самоукоравање и смирење – не лажно или театрално, већ оно од Бога. Захвалите Господу за ово искуство.“

„Особа може изгледати кротка, смирена, великодушна, једноставна, чиста и верујућа, док не подлегне искушењу; изазови често откривају да су људи зли, горди, безобзирни, подмукли и сластољубиви.“

Један од Светих је написао: „И с одра болести приносите хвалу Богу… Захвалношћу ослабите окрутну болест. Штавише, захвалност доноси духовну утеху болесној особи! Моћ живе вере преображава срце које је испуњено захвалношћу и које је негује. Стога је одар болести често место спознаје Бога и самоспознаје… Када душа окуси слаткоћу и мир које јој доноси захвалност, она жури к њој, као према уточишту; она жури тамо из тешких таласа роптања, малодушности и туге.“

Човек захвалан Богу захвалан је и људима око себе „чак и за најмање добро које му учине“.

Између осталог, „човек увек заборави добро које је учинио некоме, али никада не заборавља ни најмање добро које му је учињено. Никада не може заборавити чак ни најмањи чин милосрђа.“ Свети Пајсије даје следећи пример: Особа ове врсте „можда је некоме дала виноград и заборавила на то; али никада неће заборавити грозд који му је неко дао.“ Или, „човек је можда некоме дао мноштво разних дрвених икона и заборавио на то; али ако му неко поклони мајушну пластичну икону, упркос ниској цени иконе, он осећа чисту радост. Пун захвалности, размишљаће како да узврати услугу. Таква особа може изградити читаву цркву, донирати земљу за изградњу и једноставно заборавити на то. Дакле, прави духовни приступ је следећи: сећајте се доброг (чак и најмањег) који су вам други учинили.“

„Ако неко игнорише добро које му је учињено и, напротив, сећа се добра које је учинио другима, то је супротно ономе што Христос жели од нас.“

Дакле, „морамо бити захвални нашим ближњима, а ко је захвалан људима, он је, такође, захвалан и Богу. Захвалност је знак смиреног и Богу посвећеног духа.“

Бог воли захвалне, а ако човек уме да види и цени милости Божје, онда их прима стално и постојано.

Јеромонах ЈОВАН Лудишчев

извор

Обично мало пажње обраћамо на мисли које нам се стално врте у глави. И често се мешају зле мисли са добрим и обрнуто. У зависности од тога које мисли усвојимо, наши животи могу да се трансформишу, још увек овде на земљи, паклу.

Ево шта се чита у јеванђељу. Христос каже: "Лампа за тело је око. Ако ти је око чисто, онда ће ти цело тело бити лагано. Ако ће твоје око бити зло, онда ће ти цело тело бити тамно " (види. Мт. 6:22-23).

Свештеник Теофан Затворник објашњава да под оком овде морате разумети тачне мисли које нам се јављују у глави. Ако прихватимо лоше мисли, од њих болује само тело (повисок крвни притисак, аритмије и друге болести). И тако, ми скрећемо са правог животног пута, улазимо у непролазне колибе.

Рецимо, природно је да водимо рачуна о себи, свом здрављу, као и о родбини, ближњима и пријатељима. Ипак, ако таква брига под утицајем мисли страха постане претерана, онда ми наш живот и живот оних око нас чинимо неподношљивим.

Црква позива на све да поштују пост. Али ако због идеје да ризикујемо наше здравље, почнемо да их игноришемо, можемо заборавити на Бога и отпасти од Цркве. Или због идеје да ћемо неког јако увредити ако не попијемо још једну чашицу алкохола, можемо неприметно постати пијанице.

Због краткотрајног уживања у изопаченим мислима, како мудри Соломон сведочи, срце нам постаје тврдо (види Прем. 4:12). Због сањиве мисли о великом богатству и моћи, човек може пристати на сваки злочин. Мислећи да су сви људи око нас зли и незахвални, човек може постати потпуно обесхрабрен и пасти у безнађе и очај.

Неправедна помисао коју неко има о нама, може нанети велики бес и мржњу. Због охолог и гордог мишљења да смо нешто посебно, да су сви дужни да нас поштују, ми као хероина Пушкинове приче о златној рибици можемо изгубити све. Ово се десило нашим прецима Адаму и Еви и дешава се свим људима који прецењују себе и своју снагу. А најстрашније је то што због мало вере можемо усмерити све своје мисли, сву своју бригу на добијање материјалних добара и потпуно заборавити на стицање Царства Небеског ( Мт. 6:25-30).

Као што видимо, због лоших мисли, могу настати многи проблеми, јер је немогуће служити Богу и Мамону у исто време (види. Мт. 6:24). Свети Григорије Ниски је уверен да све зле страсти настају управо због лоших мисли.

Грех (страст) од мисли до пада пролази кроз пет фаза. Прва фаза почиње када нам је мисао тек пала на памет. Ако смо јој посветили пажњу и нисмо схватили да је зла и да може да нас повреди, прешли смо на другу фазу. Када ми од ове мисли почнемо да добијамо грешно задовољство, долази трећа фаза. Четврта фаза почиње када имамо одлучност да починимо грех који нам је мисао донела. И пета фаза је сам грех. После краткотрајног уживања у греху долази очај, у души се појављује празнина и немоћ. Последица сваког греха је смрт - прво духовна а онда физичка (види. Рим. 6:23).

Напротив, када усвајамо само добре мисли (поверење, уздржаност, пријатељство, несебично служење), онда уживамо у миру, спокоју, радости и већ смо у овоземаљском животу у царству Божијем које се гради у нама Лк. 17:20-21). И ако нам неко чини нешто нажао, ми се не љутимо на ту особу, већ је видимо као учитеља који промовише наш духовни раст, или је третирамо као лекара који је приморан да нам да горке лекове за наше оздрављење.

Како научити да се испуниш добрим мислима и одсечеш зло? Није тако једноставно, јер се зле мисли веома паметно маскирају у добре. На пример, гнев је маскиран у борбу за истину, разврат - у љубав, похлепа - у бригу за здравље или гостопримство, равнодушност - у непристојност.

Да бисте научили да их разликујете, потребно је волети молитву. Да, молитва не треба само да буде изрецитована, већ да буде вољена. Када кроз молитву водимо разговор са Богом, онда нам Он сам говори шта је добро а шта зло. Они који не воле да се моле су нажалост непрестано под снагом злих мисли које вам не дају мир дању или ноћ.

Међутим, посао молитве такође није тако једноставан као што некима изгледа. Чим устанемо да се молимо, онда под утицајем страсти које живе у сваком од нас, почињемо да се бомбардујемо различитим мислима које нас одвраћају од овог доброг дела, како би био без плода.

У превазилажењу страсти помаже исповест. Исповест помаже и да се мисли доведу у ред, одбаци зло. А Причешће, када се сам Господ насели у нас, помаже да се наша воља и наше мисли утврде у добру.

Још једно важно средство које помаже да се уреде мисли, одбаци зло и пригрли добро је пажљиво слушање Јеванђеља и проповеди, читање дела светих отаца Цркве. Обично они одговарају на питања која нас највише брину.

Зато, драга моја браћо и сестре, не узимајмо олако мисли које нам долазе, већ молитвом и покајањем разлучимо их, то јест, прихватимо добре а одбацимо зле. Запамтите, у зависности од тога како мислимо, наши животи овде на земљи су или пакао или рај. Ми сами можемо постати весници злих мисли ако се не боримо против својих злих страсти, или да постанемо проповедници добрих мисли ако пажљиво слушамо и преносимо другим људима Јеванђеље које чујемо сваке недеље. Али, најважније је да сведочимо Христа целим својим животом. Амин за то.

архимандрит Маркелл

извор

Прича о мудрим и лудим девојкама, прича о талантима, о Страшном Суду
 
1-5. Тада ће бити Царство небеско као десет дјевојака које узеше свјетиљке своје и изиђоше у сретање женику. А пет њих бијаху мудре и пет луде. Јер луде узевши свјетиљке своје не узеше са собом уља. А мудре узеше уље у посудама са свјетиљкама својим. А будући да женик одоцни, задријемаше све, и поспаше.
 
У причи о девојкама Господ говори о милостињи, да би оне који цене величину девичанства научио да не теже стицању само ове врлине, а при том занемаре остале. Зато разуми да ако не будеш био милостив, бићеш избачен са блудницима (из Царства небеског), иако живиш у девичанству, јер онај који нема саосећања и милосрђа с правом заслужује да буде избачен иако је девствен. Блудника побеђује сурова и природна страст, док немилостивог човека побеђује новац. Пошто се бори с противником слабијим од демона блуда, човек кога савлада страст среброљубља тим мање заслужује опроштај. Такав је човек заиста „луд“, јер победивши природну распаљеност тела бива савладан ништавном страшћу за новцем. Реч „задремаше“ означава смрт, док „одоцњење женика“ показује да Његов други долазак неће брзо доћи.
 
6-13. А у поноћи стаде вика: Ево женик долази, излазите му у сретање. Тада устадоше све дјевојке оне и украсише свјетиљке своје. А луде рекоше мудрима: Дајте нам од уља вашега, јер се наше свјетиљке гасе. А мудре одговорише говорећи: Да не би недостајало и нама и вама, боље идите продавцима и купите себи. А кад оне отидоше да купе, дође женик, и спремне уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата. А послије дођоше и оне друге дјевојке говорећи: Господару, Господару! Отвори нам. А он одговарајући рече им: Заиста вам кажем, не познајем вас. Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи.
 
У причи се каже да се вика зачула „у поноћи“, да би се показало да ће Господ доћи изненада, јер у пола ноћи сви спавамо дубоким сном. Он долази уз „вику“, јер ће Његов други долазак огласити труба. „Светиљке“ су наше душе, јер је ум свакога човека светило његове душе. Светиљка гори онда када је напуњена „уљем“ врлина и милостиње. Заиста су биле луде оне девојке и због тога што су пошле да траже уље онда када за то није било време. Мудре девојке кажу: „Да не би недостајало и нама и вама“, што значи да је врлина мога ближњега једва довољна за његов одговор на Страшном суду, а камоли за мене, пошто ће се сваки човек оправдати својим делима, а не делима свога ближњега. Ипак, луде девојке одлазе „продавцима“, то јест сиромасима. Шта то треба да значи? Оне су се раскајале зато што (на време) нису давале милостињу и сада први пут схватају да је „уље“ требало набавити од сиромаха. На ово се мисли када каже да су отишле „да купе уље од продаваца“, то јест, мислено су отишле сирома-сима, размишљајући какво је добро дело милостиња. Али, врата су за њих била затворена, зато што после одласка из овога живота нема времена за покајање и делање. Зато им Господ говори: „Не познајем вас“, јер човекољубиви и милостиви Бог не познаје немилостиве. Како би и могао да позна оне који Му нису слични и који су Му туђи? Знај добро, да је свака душа добила „светиљку“ и просветљење од Бога и да све душе устају у сретање Господу, јер желе да се сретну и сједине с Њим. Међутим, мудре душе од Бога им датом просветљењу и „светиљци“ наливају уље својим добрим делима, док луде остављају своје светиљке без уља да се угасе, јер немају добрих дела којима ће у њима запалити светлост. Ако, дакле, не будемо чинили добро угасићемо светлост Божју која је у нама.
 
14-19. Јер као што човјек полазећи на пут дозва слуге своје и предаде им благо своје; и једноме даде пет таланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи: и одмах отиде. А онај што прими пет таланата отиде те ради с њима, и доби још пет таланата. Тако и онај што прими два, доби и он још два. А који прими један отиде те га закопа у земљу и сакри сребро господара свога. А послије дугог времена дође господар ових слуга, и стаде сводити рачун с њима.
 
Пошто је горе рекао: „Не знате дана када ће доћи Господ“, Го-спод додаје и ову причу како би показао да ће доћи изненада. Он је позвао своје слуге као човек који се спрема на далек пут, и поверио им своју имовину, нешто једном, нешто другом. „Човек који полази на пут“ јесте Христос који је нас ради постао човек. Он је „отпутовао“ зато што је узишао на небеса, али и због своје дуготрпељивости, јер не тражи одмах плодове наших дела, већ чека на њих. Његове „слуге“ су они којима је поверена служба речи Божје: архијереји, свештеници и ђакони, дакле, они који су примили духовне дарове, једни веће, други мање, али сваки према својој сили, то јест, по мери своје вере и чистоте (срца). Бог ће положити Свој дар за мене у онај сасуд који Му ја принесем. Ако, дакле, принесем мали сасуд, мало ћу и примити; ако, опет, принесем велики, добићу од Њега и већи дар. Онај слуга који је примио пет таланата одмах је отишао и умножио их. Погледај његово усрђе, како не ленчари, већ се одмах даје на делање, удвостручујући оно што је примио. Када је човек обдарен говором, богатством, угледом код цара, или било којом другом способношћу или умећем, он удвостручава оно што му је дато, и не користи само себи већ жели да помогне и другима. Међутим, онај који се брине само о властитој користи, не мислећи на друге, закопава свој таланат, те зато бива и осуђен. Ако видиш човека паметног и способног, који троши своју памет у разним сујетним занимањима, преварама и светским пословима, с правом можеш рећи да је такав човек за-копао свој таланат „у земљу“, дакле, у овоземаљске послове. Али, након много времена враћа се Онај који је Својим слугама поверио „сребро“, то јест своје божанствене речи, које су „чисте (као) сребро у ватри очишћено“, или просто сваки дар који човека чини чувеним и славним. На крају их све сабира како би чуо шта су учинили с талантима они који су их примили.
 
20-30. И приступивши онај што је примио пет таланата, донесе још пет таланата говорећи: Господару, предао си ми пет таланата; ево још пет таланата које сам добио с њима. А госпо-дар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега. А приступивши и онај што је примио два таланта рече: Господару, предао си ми два таланта; ево још два таланта која сам добио с њима. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поста-вити; уђи у радост господара својега. А приступивши и онај што је примио један талант рече: Господару, знао сам да си ти тврд човјек: жањеш гдје ниси сијао, и скупљаш гдје ниси вијао; па се побојах и отидох те сакрих талант твој у земљу; и ево ти твоје. А господар његов одговарајући рече му: Зли и лијени слуго, знао си да жањем гдје нисам сијао, и скупљам гдје нисам вијао: Требало је, зато моје сребро да даш мјењачима; и дошавши ја бих узео своје са добитком. Узмите, дакле од њега талант, и подајте ономе што има десет таланата. Јер свакоме који иМа даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега. А неваљалога слугу баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба.
 
Господар једнако похваљује оне слуге који су се трудили и увећали предати им дар, те сваки од њих слуша речи: „Добро, слуго добри и верни.“ Реч „добар“ овде означава „човекољубивог и незлобивог“ човека, онога, који своју доброту преноси на ближње. Они који су се показали верни у малом биће постављени над великим. Ако се у овоме животу удостојимо (неких) благодатних дарова, то ипак није ништа у поређењу с будућим добрима. „Радост Господња“ је бескрајно весеље Господа који се радује Својим делима, како каже Давид. Таквом радошћу својим делима радују се и светитељи, као што и грешници тугују због својих (злих) дела и кају се због њих. Светитељи као своје богатство имају Господа и радују се Њему. Видиш како су обојица слуга удостојени истих блага, и онај који је примио пет таланата, и онај који је примио два. Када, дакле, човек прими мало, али правилно користи добијени дар, без обзира колико мали он био, добиће исту част као онај који је много примио и много постигао. Зато се сваки човек сматра успешним по томе колико је постигао у ономе што му је дато. Такве су захвалне слуге, док зли и лењи слуга оправдава себе на њему својствен начин. Он свога господара назива „тврдим човеком“, као што данас тако многи називају своје учитеље. Тешко је тражити послушност од људи, које Бог није начинио послушним, нити у њима засејао семе покорности. Управо је то оно што мисли зли слуга када каже: „Жањеш где ниси сејао“; другим речима, тражиш покорност од онога у коме ниси засејао семе покорности. Називајући господара „тврдим“, слуга осуђује самога себе. Он је управо зато био дужан да се још више потруди, пошто је знао да му је господар тврд и строг, јер ако он тражи уздарје од других још више ће тражити и од њега. Зато је требало да умножи примљени талант и начини себи ученике, од којих би Господ могао да затражи оно што су дужни. Христос своје ученике назива „мењачима“, јер они строго одговарају за реч која им је поверена. Какав „добитак“ (камату) Он очекује од ученика? Да покажу своја дела, јер ученик који прими реч од учитеља, мора не само да је сачува и врати је у целости већ да уз њу преда и „добитак“, то јест, добра дела. Тако Господ одузима дар од злог и лењог слуге. Онај ко је примио дар да би њиме користио другима, а то не чини, и сам губи предати му дар. Видиш да онај који се више труди добија и већи дар (од Бога)? Ономе који се потруди даће се већа благодат и то у изобиљу. Али, од човека који се не труди узеће се и онај дар који мисли да има, јер онај који нема ревности и не тргује са оним што му је поверено заправо и нема дар већ само мисли да га има. Он га је изгубио својим немаром и лењошћу.
 
31-33. А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели с њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце с десне стране себи, а јарад с лијеве.
 
Господ каже: „Када дође у слави Својој“, пошто је Његов први долазак прошао уз бешћашће и увреде. Када буде други пут дошао доћи ће у слави, праћен анђелима. Најпре ће раздвојити светитеље од грешника, избављајући их тако од патњи, и поставиће их (Себи с десне стране) и говориће им. Светитеље назива „овцама“, због њихове кротости и зато што нам они попут оваца дају своје плодове и служе нам, као овце које нам дају „вуну“, то јест, божански и ду-ховни покров, и „млеко“ као духовну храну. ,Јарад“ су грешници, јер они ходе по урвинама (греха) и неуредни су и бесплодни као јарад.
 
34-40. Тада ће рећи Цар онима што му стоје с десне стране: Ходите благословени Оца мојега; наследите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, кад те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.
 
Док прво не пресуди, Господ никога не награђује нити кажњава. Будући човекољубив, Он и нас учи да не кажњавамо друге док добро не испитамо њихову кривицу. Тако они који буду кажњени, после суда неће имати никаквог изговора. „Благословеним“ назива светитеље, јер их је Отац примио (у Царство небеско). Назива их наследницима Царства како би показао да их Бог чини заједничарима Своје славе, као Своје синове. Није им рекао „примите“ већ „наследите“, као што синови наслеђују имање свога оца. ,Дајмањом браћом“ зове своје ученике, или просто сиромахе, јер сваки сиромах је брат Христов пошто је и сам Христос живео у сиромаштву. Видиш ли Божју праведност, како похваљује светитеље, али и њихову благомисленост, јер смирено поричу да су Му служили. Ипак, оно што је учињено сиромасима Господ прима као учињено Себи.
 
41-46. Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим. Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме. Тада ће му одговорити они говорећи: Господе, кад те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти? Тада ће им одго-ворити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте. И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни.
 
Оне који су с леве стране шаље у огањ припремљен за ђавола. Пошто су демони немилосрдни и према нама се понашају сурово и непријатељски, разумљиво је да истом казном буду кажњени и они који су једномислени с њима и који бивају проклети због својих власти-тих дела. Видиш да Бог није припремио огањ за људе, нити је створио пакао за нас, већ за ђавола, али ми сами себе чинимо виновницима пакла. Задрхти, дакле, о човече, и разуми из овога да ови људи нису кажњени због блуда, отимачине или неког другог злог дела, већ зато што нису чинили добро. Заиста, ако добро размислиш, грабљивац је онај који има много, а не даје милостињу, чак иако јавно никоме не чини неправду. Све што он поседује преко својих потреба отео је од оних који су у оскудици и који ништа од њега нису примили. Да је с њима поделио своје имање, они не би ни оскудевали. Али, пошто је он своје благо закључао и присвојио за себе, они су се нашли у сиромаштву. Зато је немилостив човек лопов и чини неправду свима онима којима је могао помоћи, а није помогао. Стога ће он и њему слични отићи у вечну муку без краја, а праведници у вечни живот. Као што светитељи обитавају у бесконачној радости, тако ће неправедни наследити вечно мучење, иако Ориген празнослови да ће пакленим мукама доћи крај и да грешници неће бити вечно мучени, те да ће доћи време када ће и они ући у обиталишта праведних, очишћени пакленим мукама. Оригеново учење је овде јасно оповргнуто када Господ говори о „вечној муци“, која нема краја, и када праведнике упоређује са овцама, а неправедне с јарадима. Као што јаре никада не може постати овца, тако се ни грешник (после Суда) никада не може очистити и постати праведник. „Крајња тама“ (која се спомиње у претходној причи о талантима) сасвим је далеко од светлости Божје, што мучење чини још тежим. Постоји и други разлог који би могао да се спомене: грешник је још у овоме животу у тами, пошто је отпао од „Сунца Правде“, али како постоји нада за обраћења, то још није „крајња тама“. Међутим, када умре и када се испитају зла дела која је починио, тада га обузима „крајња тама“.
Тада више нема наде за обраћење и грешник остаје потпуно лишен Божјих блага. Док је још у овоме животу, човек донекле ужива добра Божја, мислим на вештаствено благо, и верује да је на неки начин слуга Божји и да обитава у овом створеном свету као у дому Божјем, храњен и помаган Богом. Али, онда ће потпуно бити одсечен од Бога, и неће имати никаквог удела у Његовим добрима. То је та тама која се назива „крајњом“, у поређењу са овдашњом тамом која није „крајња“, пошто грешник још није потпуно одсечен од Бога. Зато и ти бежи од немилостивости и чини милостињу, не само телесно већ надасве духовно. Нахрани Христа који је „гладан“ нашег спасења. Ако нахраниш и напојиш онога који је гладан и жедан духовног учења, нахранио си и напојио самог Христа, јер у сваком хришћанину живи Христос и његова вера се храни и јача учењем. Ако угледаш некога ко се као странац отуђио од небеске отаџбине, узми га са собом. Док ти будеш узлазио на небеса, поведи и њега са собом да се не би проповедајући другима сам показао неискушан. Ако неко збаци са себе одећу нетрулежности коју је добио на крштењу, и остане наг, одени га, а раслабљеном у вери помози, како каже Павле. Посећуј онога који је затворен у мрачној „тамници“ овога тела и саветом твојим обасјај га као светлошћу. Упражњавај, дакле, ових шест врста љубави, телесно и надасве душевно, јер будући да смо састављени од душе и тела, то обоје могу да учествују у овим делима љубави.
 

извор

Последњих година су друштвене турбуленције у нашој земљи по правилу праћене унутарцрквеним превирањима и споровима, током којих је неретко „аргумент из Библије“ потезан да оправда одређени политички став или исправно политичко убеђење. Онај ко има Библију на својој страни, прочитану и цитирану на начин који он одабере, показује се доследним у својој вери, као и у правом, предањском и црквеном поимању политичких и социјалних релација датог тренутка и миљеник секуларних политичких истомишљеника. Тренд није нов.

Концепт недавне „теологије бунта“ изграђен је на циљаном одабиру библијских одељака на основу којих се позивало на бунт против црквених ауторитета, да не кажемо чак и на црквену непослушност. Аргументација је притом била на нивоу политичког памфлета заоденутог у библијске наративе истргнуте из сваког контекста, како историјског у коме су навођени текстови настали, тако и богословско-црквеног у коме се примењују. У наше дане је таква употреба Библије поново актуелна. Из Библије се пуцало као из митраљеза да би се утемељио и оправдао један политички став и показало како је неки други став небиблијски, нецрквен, нехришћански. Чак су се на појединим транспарентима, током грађанских протеста, могли видети злоупотребљени библијски цитати, а у објавама на друштвеним мрежама да и не говоримо. Дa апсурд буде већи, својевољно давање отказа на радно место образлагано је доследношћу Библији.

Кулминација ове праксе представља недавни „пост“ једног студента друге године Православног богословског факултета, дакле студента који једва да је положио један испит из неког библијског предмета, који декана Православног богословског факултета, часног свештеника и професора, упућује на читање Библије, ако је може негде наћи. То је израз, не само недостатка елементарног кућног васпитања, него и крајње неупућености у то шта Библија јесте и какав је њен предањски положај у Цркви. Погрешно је мислити да је то протестантски манир, јер ни у протестантизму се не иде Библијом против Цркве, као што то већ неко време чине медијски експонирани теолози, него су тражени модели заснивања Цркве „само“ на Библији што се углавном завршило у распарчавању на многе, посебне црквене заједнице унутар протестантизма.

Позивање медијски експонираних теолога на критички потенцијал Библије, који су свети Оци често ангажовали у циљу критике одређених појава у Цркви, такође није упоредиво са феноменом који се среће у нашој Цркви последњих година. Наиме, свети Оци никада нису ангажовали Библију против Цркве зарад остварења неког политичког става, већ је њихова критика била унутарцрквена и у циљу братског изграђивања Цркве, указивања на проблеме и њихова решења међу браћом у Христу, и то првенствено кроз црквену проповед и унутарцрквену комуникацију, а не преко незнабожачких и антицрквених канала комуникације, или уз њихову подршку. Ако некад притом нису наилазили на разумевање своје браће, нису прибегавали бунту против Цркве, већ су се потчињавали њеној вољи, знајући да светост међуљудских односа унутар Цркве нема алтернативу. Злоупотреба Библије од стране медијски експонираних теолога показује дубоко неразумевање природе библијског текста и самим тим дубоко неразумевање предањских оквира Библије. Библија је збирка књига које Црква делом усвојила из јудејске традиције (Стари Завет), делом сама изнедрила (Нови Завет).

Библија је за Цркву основ њене вере да се човек и свет спасавају кроз Господа Исуса Христа. У том смислу све у Библији је релевантно за Цркву као верујућу заједницу и не мора имати никакав значај за оне који су изван Цркве, као што и нема, осим кад је потребно формулисати неку политичку паролу. Употребљавати Библију против Цркве је апсурд – Библија је црквена књига, она је формирана и вековима чувана као својина Цркве која пева, рецитује, чита и слуша јединствену поруку библијских гласова: да је Бог постао тело и тако нам даровао спасење од смрти и пропадљивости. Свакако, уколико неко не жели да прихвати овај предањски оквир, слободан је да га не прихвати, с тим што за њега Библија у том случају не може бити жива Реч Божја у Цркви Христовој, већ просто текст којим може промовисати и правдати шта год пожели, од личних фрустрација до политичких програма.  

Проф. др Предраг Драгутиновић
шеф Групе за Библистику,

Православни богословски факултет у Београду

СПЦ

Српска Православна Црква 11. јула по новом, 28. јуна по старом календару молитвено прославља Сабор новомученика дабробосанских и милешевских. Саборни празник ових мученика, као и мученика гламочких и куленвакуфских установљен је на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве у мају 2005. године. На овај дан врши се помен светих свештеномученика дабробосанских, пострадалих за време другог светског рата од усташа и партизана.

Свештеномученик Петар, Митрополит дабробосански

Овога дана спомиње се свештеномученик Петар са свим другим свештеномученицима Дабробосанске епархије. Његов главни спомен је 4. септембра, под којим датумом му је и описано житије.

Исповедник Варнава, Епископ хвостански

Спомиње се на данашњи дан са другим свештеномученицима митрополије Дабробосанске. Главни празник му је 30. октобра, кад му је и описано житије.

Преподобномученици житомислићки

Осам монаха манастира Житомислић, међу којима јеромонаси Доситеј (Вукићевић), Константин (Вучуровић), Макарије (Пејак) бачено је од стране усташа у јаму у Другом светском рату. Њихове свете мошти биле су похрањене у гробници поред олтара манастирске цркве. У току рата у Босни манастир и гробница мученика су разорени. Новомученици Житомислићки свечано су прибројани диптисима светих 15. маја 2003. године, кад је обновљени манастир Житомислић освештан.

Свештеномученик Момчило Челебићки

Свештеномученик Момчило (Гргуревић) рођен је 1906. године у месту Србиње (Фоча). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 9. новембра 1945. године. Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. У новембарској ноћи 1945. године, кад је рат већ био завршен, ухватила га је трочлана потера. Постоје две верзије његовог мучеништва: прва је да му је живом претестерисан врат и друга је да му је муслиман из потере одсекао главу. Познато је да су главу свештеномученика Момчила однели су као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година син Василије пренео је очеве земне осатке и сахранио их поред цркве у Челебићима. Православни мештани Челебића годинама су на свештеномучениковом гробу виђали чудесну небеску светлост. Данас се мошти свештеномученика Момчила чувају у цркви светог Николе у засеоку Рјеци у Челебићима.

Свештеномученик Добросав Доњевакуфски

Свештеномученик Добросав (Блажевић) рођен је 1916. године у Високом. Основно образовање стекао је у родном месту, док је Богословију завршио у Сарајеву. За ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву, одакле је упућен у Доњи Вакуф на парохију. У јуну 1941. године ухватиле су га усташе и окованог и везаног за запрежна кола водили су га улицама. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено.

Свештеномученик Михаило, сабрат манастира Жиче

Јеромонах Михаило (Ђусић) рођен је у селу Гледићу изнад Љубостиње, 1911. године. Завршио је Богословски факултет у Београду. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године примио је јерођаконски и јеромонашки чин. Партизани су га ухватили, заједно с протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године и стрељали у Блажују код Сарајева.

Свештеномученик Јован, сабрат манастира Жиче

Протосинђел Јован (Рапајић) рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске Православне Цркве. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно с јеромонахом Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Стрељан је у Блажују код Сарајева у мају 1945. године. Очевици су касније говорили да су сами себи копали јаму.

Свештеномученик Јован Возућки

Свештеномученик Јован (Зечевић) рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године одведен је с групом Срба у теретном вагону у Копривницу. Страшно је мучен и на крају убијен.

Исповедник Божидар Биљешевски

Свештеномученик Божидар (Јовић) рођен је 1912. године у Бусовачи. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Умро је 9. маја 1951. године у казнено-поправном заводу у Зеници, где је иако невин издржавао казну од осам година.

Свештеномученик Богдан Сарајевски

Протојереј Богдан (Лалић) рођен је 8. јуна 1889. године у Сарајеву. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену. Рукоположен је за свештеника 25. априла 1924. године. Као парохијски свештеник службовао је на парохијама у Цикотама, Мокром, Палама и Врањану. На дужности вероучитеља затекао га је Други светски рат. Ухапшен је половином јуна 1941. године, заједно са својим сином који је био ученик богословије, а чије име није сачувано. Обојица су убијени на Велебиту и бачени у јаму Јадовно.

Свештеномученик Трифун Илијашки

Свештеномученик Трифун (Максимовић) рођен је 1873. године у селу Зенику код Сарајева. Завршио је Богословију у Раљеву, након чега је рукоположен за ђакона и свештеника 1899. године. Прогоњен је од стране аустријских власти. Почетком Првог светског рата био је утамничен. Стрељан је у Семизовцу у септембру 1914. године.

Свештеномученик Велимир Кошутички

Свештеномученик Велимир (Мијатовић) рођен је 1901. године Сокоцу. Завршио је Богословију у Сарајеву након чега је рукоположен за ђакона и свештеника 1923. године. Био је парох Кошутички. За време Другог светског рата протеран је у Србију, где је стрељан од стране партизана у марту 1945. године.

Свештеномученик Божидар Которски

Свештеномученик Божидар (Минић) рођен је 1901. године у Колашину. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона 1926. године, а за свештеника 1927. године. Партизани су га стрељали 1945. године.

Свештеномученик Миладин Биљешевски

Свештеномученик Миладин (Минић) рођен је 15. новембра 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1935. године. До рукоположења 17. октобра 1937. године радио је у Црквеном суду. Био је парох Брежичански и Биљешевски. Ухапшен је 27. априла 1941. године. Убио га је бивши фратар из Бусоваче, Еуген Гујић.

Свештеномученик Марко Купрески

Свештеномученик Марко (Поповић) рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Богословију у Раљеву, а свештенички чин је примио 1901. године. За време Првог светског рата аустријске власти су га дуже време држале као таоца. Усташе су га ухапсиле 6. јуна 1941. године у Купресу. У Бугојну је неколико дана био затворен. Заклан је у шуми Јусуфа Спајића 24. јуна 1941. године.

Свештеномученик Димитрије Никшићки

Свештеномученик Димитрије (Рајановић) рођен је 2. фебруара 1909. године у Новој Вароши. Основну школу и гимназију завршио је у Пријепољу, а Богословију у Призрену 1931. године. Рукоположен је 1932. године и постављен је за парохијског свештеника у Соколовићима. Почетком 1939. године прешао је у село Нишић код Сарајева. Убијен је у околини Илијаша, у августу 1941. године, с једном групом Срба.

Свештеномученик Будимир Добрунски

Свештеномученик Будимир (Соколовић) рођен је 1910. године у Тегарама, код Сребренице. Завршио је Богословију на Цетињу 1931. године. Свештенички чин примио је наредне 1932. године. Стрељали су га партизани у Миљевини 1945. године.

Свештеномученик Реља Блажујски

Свештеномученик Реља (Спахић) рођен је 1906. године у Рогатици. Завршио је Богословију у Сарајеву. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1927. године. Био је парох Рогатички, а потом и Блажујски. Усташе су га стрељале 10. августа 1941. године, заједно с 26 парохијана у шуми код Бутмира.

Исповедник Лазар Арадски

Свештеник Лазар (Ћулибрк) рођен је 1847. године у Војевци. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1874. године. За време Првог светског рата интерниран је у Арад, где се и упокојио 12. марта 1915. године.

Свештеномученик Саво Брезански

Свештеномученик Саво (Шиљак) рођен је 1909. године у селу Лађанима код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а следеће 1932. године, рукоположен је за свештеника. Убијен је 1945. године у Славонији.

Свештеномученик Саво Сарајевски

Свештеномученик Саво (Шкаљак) рођен је 1881. године у Ступини. Завршио је Богословију у Раљеви, након чега је примио свештенички чин 1907. године. У време Првог светског рата аустријске власти су га узеле за таоца. После многобројних мука умро је у болници за умоболне у Сарајеву 1918. године.

Свештеномученик Милорад Илинобрдски

Свештеномученик Милорад (Вукојичић) рођен је 1917. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву и рукоположен је за свештеника 1940. године. Војни суд у Пљевљима осудио га је као четника на смрт. Стрељан је 1945. године.

Свештеномученик Ратомир Дубочки

Свештеномученик Ратомир (Јанковић) рођен је 1915. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1937. године, а свештенички чин примио је 1938. године у Сарајеву. Стрељали су га Италијани 4. децембра 1941. године у Пљевљима.

Свештеномученик Михаило Прибојски

Свештеномученик Михаило (Јевђевић) рођен је 1891. године у селу Жирчи. Свештенички чин примио је 1913. године. Стрељали су га партизани у Новом Пазару 1945. године.

Свештеномученик Душан Бучевски

Свештеномученик Душан (Пријовић) рођен је 1906. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Призрену 1928. године. Свештенички чин примио је наредне 1929. године. Стрељан је од стране партизана 1946. године у Пљевљима.

Свештеномученик Добросав Сјеверински

Свештеномученик Добросав (Соковић) рођен је 1915. године у селу Мокронози код Вишеграда. По завршетку Богословије у Сарајеву, примио је свештенички чин 1939. године. Убиле су га усташе у Сарајеву, у лето 1941. године.

Свештеномученик Нестор, игуман Милешевски

Свештеномученик Нестор (Тркуља) рођен је 1899. године у Црном Лугу. Након завршетка монашке школе, замонашен је у манастиру Раковица 1924. године. Исте године примио је и свештенички чин. Пред почетак Другог светског рата постављен је за старешину манастира Милешеве. Стрељали су га партизани у октобру 1941. године.

Свештеномученик Серафим, игуман Тројицки

Архимандрит Серафим (Џарић) рођен је 1875. године у селу Оћевини код Пљеваља. Замонашен је 1897. године у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. За јерођакона је рукоположен 1898. године, а за јеромонаха 1900. године. Био је дугогодишњи старешина манастира Свете Тројице код Пљеваља. Стрељали су га партизани у Пљевљима 1. децембра 1941. године.

Свештеномученик Андрија Пљеваљски

Свештеномученик Андрија (Шиљак) рођен је 1898. године у Пљевљима. По заршетку Богословије у Призрену рукоположен је за свештеника 1922. године. Стрељали су га Италијани 4. децембра 1941. године у Пљевљима.

Свештеномученик Слободан Пљеваљски

Свештеномученик Слободан (Шиљак) рођен је 1881. године на Илином брду код Пљеваља. По заршетку Богословије у Призрену рукоположен је за свештеника 1903. године. Стрељали су га партизани 5. децембра 1945. године.

Протојереј Милан Божић, Eпископ Варнава Настић, протопрезвитер Симо Бањац, протопрезвитер Мирко Стојисављевић, протопрезвитер Милан Бањац, протопрезвитер Вукосав Милановић, протопрезвитер Милан Поповић, презвитер Родољуб Самарџић и свештеник Дамјан Штрбац.

https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=46832

Божанско порекло књига Светог писма доказује се чињеницом да сами пророци и апостоли који су писали ове књиге кажу да су то чинили под инспирацијом Духа Божјег; а да је Дух Божји деловао у њима и просветио их, доказали су својим чудима и пророчанствима. Колико год да су ови докази истинити и снажни, они очигледно нису довољни за нас; људи који су живели у то време могли су бити потпуно задовољни њима - они који су лично познавали пророке и апостоле, који су видели чуда и чули пророчанства.

Како можемо бити сигурни у божанско порекло књига Светог Писма - ми који не познајемо лично пророке и апостоле, нисмо видели њихова чуда, нисмо чули њихова пророчанства? Можемо бити сигурни у божанско порекло књига Светог Писма јер у њему постоје несумњиви знаци да је то учење Божије, а не људско; сам човек, ма колико био интелигентан и образован, никада неће написати оно што је садржано у Светом Писму. Који су тачно ти знаци? То су висина и чистота учења садржаног у Светом Писму и моћна сила коју оно врши на срца људи.

Дакле, највише учење је садржано у Светом Писму. У њему су откривене такве истине које човеку никада нису ни пале на памет, које су, међутим, неопходне нашем духу као храна нашем телу, као светлост нашим очима. Схватајући да ми сами никада не бисмо открили те истине, ми истовремено исповедамо да не бисмо могли живети без њих - наш дух се њима храни и просвећује. У Светом Писму су решена таква питања која су најузвишенији умови покушавали да реше и, међутим, нису решили, а која су сада постала толико јасна свима да их мала деца лако разумеју, мудри су њима потпуно задовољни, а бунтовни умови ћуте пред њима.

Како су пророци и апостоли могли да реше питања која нико није решио? Како су могли да открију истине на које нико никада није помислио? Очигледно је да их је Свети Дух инспирисао и водио у сваку истину. Истина, много тога у Светом писму нам је до данас остало несхватљиво. Али тако и треба да буде. Свето писмо говори о Богу, Кога никада не можемо у потпуности схватити, Који је Биће нама несхватљиво. Дакле, несхватљиво у Светом писму служи као нова потврда чињенице да је то божанско учење. Ако Свето писмо није написано инспирацијом Духа Божијег, како би онда људи могли да измисле оно што је изван њиховог разумевања?

Али није само ум човеков уздигнут и обасјан Светим писмом – оно уздиже и очишћује целу његову душу. Дакле, Свето писмо садржи најчистије учење; оно је сребро у топионици, пречишћено од земље, претопљено седам пута. Сва његова правила су света, сви његови мотиви су чисти. Онај ко живи по правилима Светог писма, поступајући по његовим инспирацијама – у правом смислу је божански човек, потпуно другачији од људи овог доба, човек у правом смислу чист, небески, без икакве прљавштине или порока; он као да више није само човек, већ и Анђео у телу, боголик. Постоји много добрих правила у књигама које су писали људи, али сва та правила заударају људском слабошћу. Дакле, очигледно је да је човек до њих дошао сопственим разумом и искуством. Али правила Светог писма нису нимало таква – она су очигледно виша од захтева разума и феномена искуства.

Тако савршеног човека каквим га Свето писмо чини никада није било на земљи; и људски разум не може чак ни захтевати од човека то савршенство које му Свето писмо прописује. И зато је било људи који су говорили да је тешко, чак и немогуће, живети како Свето писмо учи; али није било и не може бити особе која би рекла да правила Светог писма нису добра, да су штетна. Тешко је, веома тешко, живети по правилима Светог писма; али би било добро, било би дивно када би сви људи живели по његовим правилима: то је став здравог разума о правилима Светог писма. Одакле су дошла та правила, када су виша од захтева разума и феномена искуства? Како би их човек могао себи прописати, када их не може испунити без посебне помоћи Божије? Несумњиво је да су та правила пророцима и апостолима инспирисана Светим Духом, Који је најчистији Ум, Мудрост изнад искуства, животворни Дух.

Будући узвишено по свом садржају, Свето писмо је моћно и по својој снази. Дакле, Свето писмо има изванредну моћ над срцима људи: реч Божија је жива и делотворна, и оштрија од сваког мача двосеклог, продире чак до раздвајања душе и духа (Јевр. 4:12). Јеврејски првосвештеници и фарисеји једном послаше своје слуге Исусу Христу да га узму и доведу к њима. Они отидоше и вратише се без Исуса Христа. „Зашто га дакле не доведосте?“ упиташе они који их послаше. Слуге одговорише: Никада ниједан човек није говорио као овај човек (Јн. 7:46).

Оно што су првосвештеници говорили о учењу Исуса Христа, исто се мора рећи и за целокупно Свето Писмо: ниједно учење не делује на човека тако живо и снажно као ово. Читајући га, чујете да не говори човек, већ Бог: човек не може говорити као што оно говори. И зато, онај ко чита или слуша Свето Писмо у једноставности свог срца, без предрасуда, не може а да се не верује у њега. У Светом Писму сија таква светлост да не може а да се не види, у њему дише таква топлина да не може а да се не осети. Мудраци овога света расправљају, и њихови аргументи нису увек убедљиви; пророци и апостоли једноставно говоре, и човек не може а да не поверује у њихове речи. Одакле долази тако дивна, моћна сила у пророцима и апостолима? Без сумње, од Светог Духа, Који је говорио њиховим уснама и водио њихово перо.

Дакле, читајте Свето Писмо и тада ћете се, без спољашњих доказа, уверити да оно садржи божанско учење: уверићете се висином његових истина и чистотом његових правила, уверићете се његовом изванредном и моћном силом. 

Апостол Тома је посумњао, захтевајући за себе очигледан доказ да је Исус Христос заиста васкрсао; није грех ни за нас, ако тражимо сва могућа средства да се уверимо у божанство Светог Писма, само кад бисмо имали чисту и чврсту жељу да сазнамо истину и да се у њу уверимо. Имајте само жељу да се уверите у истину, а Бог увек има средства за то. Амин.

протојереј Родион Путјатин

извор

Кућа се коначно утишала, деца су заспала, муж је заспао, све сам расклонила и одједном стојим насред дневне собе и гледам у књиге на столу.

Дан је био и више него ужурбан, јурили смо по граду, тражили свеске и књиге за будућег ђака првака (иако је јул, желела је сада!), па је онда требало „намирити“ и млађе близанце неком слагалицом и играчком. Муж се баш досетио да му фали алат и материјал за радионицу, тако да смо направили добру путању крстарећи булеварима. Кренули смо у набавку за летовање, а завршили куповину за школу!

Кад се десило да ми дете полази у први разред? Запитала сам се шетајући се кроз књижару и разгледајући полице. Као сваки штребер, не знајући ни сама зашто, понела сам списак књига иако нам није била намера да их купимо баш све данас. Међутим, од „мамице, само једну свеску и гумицу за брисање, молим те“ до комплетне опреме стигли смо за 15 минута. Близанци су заспали у колицима, па смо моја Оља и ја могле натенане да бирамо прибор за школу.

Уџбеници и радни листови за први разред изгледају много лепше сада него кад сам ја ишла у школу. То сам прво помислила разгледајући буквар, уџбеник из математике и радне свеске разних издавача. Илустрације су занимљиве, објашњења кратка, прецизна и конкретна. Свака ми је страница деловала примамљиво. Листала сам књигу „Свет око нас“ и унапред се обрадовала свему што ће научити у школи.

Тада ме је погодило: па зар ја већ имам дете које полази у први разред? Да ли није као јуче било када сам се стискала уз маму на дан прозивке 1. септембра и надала се да сам код учитељице, а не у одељењу код јединог учитеља?

Код куће сам ухватила себе како прегледам Ољине прве књиге и времепловим. Можда сам мало и завидела овим „новим клинцима“ што не полазе у школу ’94. када немаш где свеску да купиш. Моји радни листови су у сваком смислу те речи били листови – ниси смео јаче гумицом да обришеш нетачан резултат задатка, јер лако можеш да пробијеш до следеће стране. Једна погрешна рачуница и ето рупе у књизи! Вероватно да је то била и прва лекција животна коју сам научила: ако погрешиш и притиснеш јаче, направићеш рупу и непоправљиву штету. Па сам се трудила да будем опрезна, да не грешим.

Страх од грешке ме је пратио кроз цело школовање. Али ваљда кад си дете, не схваташ да се неке ствари могу и исправити, као и да урадити нешто погрешно не значи да си и ти погрешан. (Дуго ми није било јасно што сам се толико идентификовала са оним Рундековим стихом „Ја сам био погрешан, кад сам ти ставио руку на раме“).

Али ево вечерас, док седим за столом и прегледам уџбенике свог детета спознаја долази сама. У школи смо као у неком великом експерименту чије коначне резултате живимо несвесно касније – на послу, у породици, међу пријатељима, као „одрасли“.

Је л’ смо могли некако другачије проћи тај пут?

Кренуло је да навире. Дигитални свет – ми нисмо имали дигитални свет, а мислим да смо веома мало разумели и овај аналогни. Није имао ко да нам објасни. Једноставно се нису бавили нама. Били смо деца и „наше је било само да учимо“. Идеш у школу, дођеш кући, опереш руке, пресвучеш се, ручаш, урадиш домаћи и можеш напоље. Ако се много заиграш, кад те позову на вечеру кажеш: још пет минута! Они на то оћуте, па онда кроз 5 минута викну поново с терасе. Тад већ молиш: је л’ могу још само пет минута?!

Моји никад нису много марили за те „продужетке“. Знало се шта може, шта не може. Ако падне ноћ, а нисам у стану, готова сам, сутра ме неће пустити напоље. Распусти су били мало другачији, ту су толерисали мало дужу игру, а мајка је знала да изнесе испред зграде тањир палачинки са џемом од шипурака. У тренутку сам осетила мирис џема. Годинама га нисам јела. Клинци воле само еурокрем и нутелу.

Не можеш да се не запиташ: идемо ли напред или у суноврат неки?

Код уџбеника из математике ми се стегло грло. Мој је имао на корицама неке квадрате, ромбоиде, претеће велики број 1 преко танких корица као ознаку за први разред, а мени се чинило: ето, то је јединица! Сећам се да сам цело прво полугодиште стрепела – сад ће учитељ да ми упише јединицу. Што би неко ставио иначе број један тако, преко целе стране баш на уџбеник из математике?! Друге књиге су имале суптилније ознаке.

Иако нисам добила јединицу никада до краја осмог разреда ни на једном математичком тесту, тај ме је страшан број један свуда следио. Можда сам, баш због тог страха увек одузимала себи од петице ту јединицу, а коначна оцена би била 4.

Мојој мајци није било јасно. Сећам се да је сатима знала да ми зановета како сам опет добила четворку и како друга деца, ето на пример Ана из нашег улаза редовно добија петице. Кад бих се расплакала, прво би још јаче викала, а онда би села до мене и покушала да ми помогне да решим задатак и да заједно вежбамо математику. То је тек био фијаско! Мислила сам да сам глупа, чим не разумем њена објашњења, а тек сам касније схватила – ни њој те једначине нису биле јасне.

На крају би дигла руке беспомоћно и рекла: ја не знам шта вас уче у тој школи?! Нека ти учитељ објасни!

Уши су ми бриделе од тог сећања. Морала сам да устанем и одвојим се од свезака и књига. На вратима Ољине собе гледам како мирно спава. Не могу да замислим да вичем на њу јер не схвата просте рачунске операције. А свесна сам, то ће се вероватно десити. Можда не сваки пут, али да, једног дана ћу доћи уморна с посла, без снаге да објашњавам зашто мора више да се потруди и да вежба. Хоћу ли исто као и моја мајка да јој поцепам лист из свеске јер је домаћи задатак написала неуредно „као ногама“? Хоћу ли исто као тата претећи да прегледам састав на тему „Један јесењи дан“ и да се мрштим на неуспело написано слово „ђ“?

Или ћу да раширим руке да зна да је следим у лету?

Ако има још нека мајка што овако брине, молим да се јави!

аутор: Србијанка Станковић

https://zelenaucionica.com/hocu-li-i-ja-kao-moja-majka-cepati-list-iz-sveske-svom-detetu-jer-je-pisala-kao-nogama-meni-jesu-i-strah-od-greske-pratio-me-je-ceo-zivot/

У мрачним јесењим и зимским ноћима не живимо у мраку: улице наших градова су преплављене светлошћу електричних лампи, па чак и домове сеоских становника осветљавају електричне сијалице. И велики број људи се радује овој вештачкој светлости.

У ведрим пролећним и летњим данима све је обасјано зрацима сунца, све се радује, све је срећно...

Лептири и вилин коњици, птице и животиње се радују, јер им ништа друго не треба осим ове сунчеве светлости. Милиони, милиони људи се такође радују, јер ни њима није потребна друга светлост осим створене светлости сунца и вештачке електричне светлости.

Ове људе, који се радују само материјалној светлости, Свето писмо назива људима земље.

Али има много људи који се осећају као да су уроњени у мрак чак и по светлим сунчаним данима. Имају мало сунчеве или вештачке светлости. И та светлост им не прија. Живе у дубокој меланхолији. Њихова срца и умови су увек у дубоком угњетавању.

Мучи их духовна глад, потребна им је друга светлост осим светлости сунца и електрицитета – жедни су за непознатом, али слабо осећаном духовном светлошћу. А њихова меланхолија је толико дубока, толико упорна, да им чак ни живот није сладак. Не виде смисао у свом мрачном животу, оптерећени су њиме, а неки од њих, у очају, завршавају живот самоубиством.

Зашто, зашто је судбина ових јадних људи тако тешка? Зато што жеђају за том светлошћу о којој не знају ништа. Нису чули нити читали велике речи апостола Јована Богослова: „ Беше истинита светлост која обасјава сваког човека који долази на свет.“

Они не знају, нису чули речи Онога који је рекао о себи: „Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота“ ( Јован 8:12 ).

И постојале су хиљаде и хиљаде људи који су читав свој живот посветили стицању невидљиве светлости и непоколебљиво следили Сунце Истине, Господа Исуса Христа. Њима није била потребна ни електрична, нити сунчева светлост, и деценијама су живели у мрачним непроходним шумама  далеког севера, а њихове ћелије су биле осветљене само незнатном светлошћу димне бакље.

Било је и других великих људи, било је десетина хиљада Христових мученика, чија срца нису била само обасјана попут сунца, већ су била осветљена и невидљивом светлошћу са ватреном љубављу према Христу, и они су дали своје животе у незамисливим мукама за веру у Господа Исуса Христа.

А сада размислимо о себи: да ли и ми припадамо њима. Да ли се свим срцем и душом трудимо да стекнемо невидљиву светлост? Да ли следимо Христа – да ли ходимо не у тами, већ у јаркој светлости Христовој? Да ли ова незалазна светлост, ова невидљива светлост, осветљава наш пут? Тешка срца морам рећи: не, нема нас баш много, малог стада Христовог, који се увек сећамо невидљиве светлости и тежимо ка њој свом душом.

Да би се стекла та светлост, човек мора постати близак Христу и близак онима који су Га волели свим срцем својим, који су Његове заповести уписали у своја срца и увек се трудили да их испуњавају.

А шта је потребно да бисмо се зближили са Господом Исусом Христом? Да ли је могуће бити близак са неким кога не познајемо добро? А међу људима смо блиски само са онима које добро познајемо, и зато морамо добро и блиско познавати Господа Исуса.

А за то је потребно неуморно, увек, сваког дана читати Јеванђеље Његових великих апостола и јеванђелиста, Дела апостолска и њихове посланице - цео Нови завет. Потребно је читати Нови завет сваког дана.

А многи од вас, чак и из малог стада Христовог, немају ни Нови завет. Кажу - тешко га је набавити. Неће бити тешко ако се потрудите.

У нашим домовима још увек има много књига Новог завета. Често оне леже некоришћене код ваших пријатеља који су заборавили да их треба прочитати.

Ако ово сазнаш и видиш, замоли их да ти дају Нови завет, а онда ћеш читати, читати сваког дана барем једно или два поглавља.

Наш преподобни отац Серафим Саровски увек је носио торбу са неколико потребних ствари на раменима, а пре свега књигу Новог завета. Читао је ову књигу сваки дан и током недеље је прочитао сва 4 Јеванђеља, сва Дела апостолска и Посланице. Завршио је, а на почетку нове недеље поново је почињао испочетка.

У древна времена живела је једна света жена која је била толико марљива у читању Светог писма да је читала целу Библију 4 пута годишње . Али многи од вас чак ни не читају Јеванђеље Христово. Како можете бити близу Христа ако не покушате да прочитате све што је написано у Новом завету о Њему?!

Када читате изванредне, божанске речи Христове, оне ће продрети у ваша срца. Када читате о Његовим великим чудима, бићете испуњени све већом љубављу према Њему, великом чудотворцу. А када читате последња поглавља Јеванђеља о Његовом страдању, смрти на крсту, погребу, васкрсењу и вазнесењу, тада ће се ваша срца распламсати светлим пламеном љубави према Божанском Страдалнику, који нас је Својом Крвљу искупио од власти ђаволске. И постаћете блиски са Њим.

Дакле, читање Новог завета, ако му се посветите срцем, биће извор невидљиве светлости која ће продрети у ваша срца, у ваше душе.

Ево вашег задатка, на који вас подсећам. Не мислите да је довољно читати јутарње и вечерње молитве, ићи у храм Божији недељом и празницима, причешћивати се Светим Тајнама неколико пута годишње. Све је то сјајно, али поред овога, потребно је и читати, читати, неуморно читати Свето Писмо Новог Завета. И тада ће невидљива светлост обасјати ваше душе.

Амин.

Свети Лука (Војно-Јасенецки)

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор