РОДИТЕЉИ светог Јована Дамаскина, који живљаху у граду Дамаску, узеше у свој дом једно мало хришћанско сироче по имену Козму, родом из Јерусалима, које врло рано беше остало без родитеља. Побожни и сиромахољубиви, родитељи светога Јована Дамаскина усинише малог Козму, и васпитаваху га заједно са својим сином Јованом. Богат и угледан, родитељ светога Јована Дамаскина доведе у свој дом врло ученог и мудрог учитеља, који се такође звао Козма, и повери му оба дечака, Јована и Козму, да их учи књизи. Овај их учитељ научи свој мудрости Божанској и људској. Бистри и приљежни, они за кратко време изучише књижевност и философију, усто астрономију, музику и геометрију. Божанско пак Писмо изучаваху свим срцем. Због тога они постадоше цењени и поштовани од свију. Зрела разума и у зрелим годинама, они напустише ташти свет и обојица одоше у лавру светог Саве Освећеног и постадоше монаси.
Узевши на себе монашки јарам, Козма се чврсто подвизаваше, и својим животом и богомудрошћу он засија у Цркви Христовој као звезда на небеском своду. Помагао је светом Дамаскину у састављаwу Осмогласника. И сам је испевао много канона светитељима. Нарочитом красотом и дубином одликују му се канони на Лазареву Суботу, на Цвети, на Страсну Недељу.
Касније свети Козма би од патријарха Јерусалимског постављен за епископа Мајумског. Као епископ он богоугодно пасијаше своје стадо на спасоносном пашњаку Христовом и доживевши дубоку старост он се мирно упокоји у Господу.

извор

За царовања Диоклецијана и Максимијана, када у Тарсу Киликијском управљаше проконзул Нумерије Максим, у граду Помпеопољу бише ухваћена три хришћанина: Тарах, Пров и Андроник, и доведени пред проконзула Максима на суд. Погледавши на њих, проконзул примети да је Тарах честит стар човек и обрати му се овим речима: Како се зовеш? Јер тебе као најстаријег по годинама треба најпре питати. – Ја сам хришћанин, одговори Тарах. – Проконзул на то рече: He казуј ми своју безбожну веру, него реци своје име. – A Tapax опет одговори: Ја сам хришћанин.
Тада Максим нареди слугама: Бијте га по устима и говорите: Не одговарај тако судији! – A Tapax бијен говораше: Како ми је име ја кажем: хришћанин. Оно ми је милије од имена што ми родитељи дадоше. А ако хоћете и њега да сазнате, ево њега: Тарах. У војсци пак зваху ме Виктор. – Проконзул га упита: Каквог си рода, Тараше? – Тарах одговори: Пореклом сам Римског војничког рода у Сиријском граду Клавдиопољу; a када постадох хришћанин ја напустих војничко звање. – Проконзул на то рече: Ти си био недостојан бити војник; ипак кажи, како си отишао из војске. – Тарах одговори: Молих кнеза Публиона, и он ме отпусти. – Проконзул рече: Поштеди старост своју и послушај наређење царева наших, да бих ти ја указао поштовање; приступи и принеси жртву боговима нашим, јер се њима клањају и сами цареви који владају васељеном. – Тарах одговори: Обманути Сатаном они падоше у заблуду. – Проконзул на то нареди слугама: Разбијте му вилице, јер говори против царева да они обманути падоше у заблуду.
Бијен, Тарах говораше: Тврђах и тврдим, да они падоше у заблуду као људи. – Проконзул рече: Остави безумље своје и принеси жртву боговима нашим. – Тарах одговори: Ја Јединоме Богу моме служим, и Њему приносим на жртву не крв него чисто срце. – Проконзул рече: Штедећи старост твоју и показујући снисходљивост ја ти саветујем да оставиш штетну веру хришћанску и да принесеш боговима жртву. – Тарах одговори: Такво безакоње учинити нећу, јер љубим закон Бога мога, и нећу одступити од њега. – Проконзул рече: О, зла главо, постоји други закон који треба испуњавати. – Тарах одговори: Погубан је закон ваш који вама незнабошцима наређује да почитујете камење и дрвље, дела руку људских, и да им се клањате.

Проконзул нареди присутнима да Тараха ударе по врату. А мученик, трпећи ударе, говораше: Нећу одступити од овог вероисповедања које ме спасава. – Проконзул рече: Ја ћу те одговорити од тога безумља и опаметити. – Мученик одговори: Тело моје је пред тобом, чини што хоћеш. – Проконзул Максим нареди: Свуците с њега одело, па га гвозденим штаповима бијте. – А када га бијаху, Тарах говораше: Сада си ме начинио заиста мудрим и паметним, јер у овим мучењима ја се још више уздам у Бога и Христа Његовог. – Проконзул на то рече: Неправедниче и проклетниче, ти у почетку говориш да служиш Једноме Богу, а сада исповедаш двојицу: Бога и Христа Његовог. Како онда служиш тој двојици, а наше многе богове одбацујеш? – Тарах одговори: Ја исповедам Једног истинитог Бога. – Проконзул рече: He назва ли ти Богом и Христа Његова? – Тарах одговори: Христос је Син Божји (један по Божанству са Оцем и Духом Светим), нада свих хришћана, и ми ћемо се спасти страдајући за Њега. – Максим проконзул одврати на то: Остави ту многоглагољивост и принеси жртву боговима нашим. – Тарах одговори: Нисам многоглагољив него говорим истину; ево шездесет пет година живим верујући тако, и сада не одступам од истине. – А неки капетан Димитрије који стајаше ту, рече: О човече, поштеди себе, и поклони се боговима; послушај мој савет. – Тарах одговори: Одступи од мене са својим саветом, слуго Сатанин!

После тога проконзул Максим нареди да страдалца Христова окују у тешке гвоздене ланце и вргну у тамницу. И слугама рече: Приведите ми другога. – На то капетан Димитрије рече: Ево, господине, он стоји пред тобом. – Проконзул Нумерије Максим, угледавши другог хришћанина где стоји пред њим, рече му: Кажи ми најпре своје име. – Овај одговори: Моје најпрво и најдрагоценије име јесте хришћанин, а друго име, дано ми од људи, Пров. – Проконзул упита: Каквога си рода, Прове? – Пров одговори: Отац мој бејаше из Тракије, a ja сам рођен у Перги Памфилијској, и хришћанин сам. – Проконзул Максим рече: Ништа ти то име не користи! Послушај мене: принеси боговима жртву, па ћеш од цара добити почасти, и постаћеш пријатељ наш. – Пров одговори: Нити хоћу почасти од царева, нити желим твоје пријатељство: јер моје богатство не беше мало, a ja га оставих, да бих служио Богу живоме.

Проконзул нареди: Свуците га и положите, па бијте сировим жилама. – А када светитеља бијаху, капетан Димитрије рече му: О човече, поштеди себе, та видиш крв твоја тече по земљи! – Пров одговори: Тело је моје у вашим рукама, мучите га, а мучења су мени посластица. – Проконзул Максим рече: Хоћеш ли оставити сујету своју, или ћеш и надаље остати упоран? – Пров одговори: Нисам сујетан, него сам храбрији од вас; а храброст је моја у Господу.

Тада проконзул нареди слугама: Окрените га, и бијте га по стомаку. – При том свирепом мучењу Пров завапи: Помози мени, слузи Твоме, Господе! – Проконзул рече слугама: Када га бијете, ви га питајте: Где је помоћник твој? – И када га слуге питаху, Пров говораше: Мени Господ помаже, и помоћи ће, јер ја ни у шта не сматрам мучења ова од тебе, и ја се нећу због њих покорити вољи твојој. – Максим проконзул рече Прову: Бедниче, погледај на тело своје; та земља се зали крвљу твојом! – Пров одговори: Ово знај: када тело моје страда ради Христа, тада се душа моја исцељује и оживљује. – На то судија нареди да престану тући мученика, и рече: Свежите му ланцима руке и ноге, па у тамницу вргните, и не допуштајте да му ико долази и стара се о њему.
После тога по проконзуловом наређењу, на суд би изведен трећи хришћанин. Упитан за име, он одговори: Хришћанин сам. – Проконзул рече: Они што пре тебе беху, никакве користи не видеше од тог имена; и ти треба да одговараш друкчије. – Он рече: Моје обично име јесте Андроник. – Проконзул Максим га упита: Каквога си рода, Андрониче? – Андроник одговори: Угледног сам рода; син сам једног од првих грађана Ефеских. – Проконзул Максим рече: Поштеди себе, и послушај ме као оца; јер они што пре тебе овде беху и говораху бесмислице, ништа себи не стекоше; а ти принеси жртву боговима, који су владари и оци наши. – Андроник му на то рече: Добро си их назвао оцима, јер Сатану имате за цара, и творећи дела његова ви сте синови ђавола. – Проконзул Максим рече: Ти си младић и ниподаштаваш ме! He знаш ли да су за тебе већ спремљена велика мучења. – Андроник одговори: Ти сматраш, тиранине, да сам ја безуман, па ћу се показати мањи од страдалника што беху пре мене; ја сам готов на све муке.

Мучитељ онда нареди: Скините га голог, па привезавши обесите. – А капетан Димитрије рече Андронику: Јадниче, послушај што ти се наређује, пре но што ти месо не буде отпало са костију твојих. – Андроник одговори: Боље је да погине тело моје, да не бисте учинили души мојој оно што хоћете. – Проконзул Максим рече: Пристани уз нас и принеси боговима жртву, да не би погубљен био. – Андроник одговори: Од младости своје никада не служих идолима, нити ћу им сада принети жртву. – Проконзул Максим нареди: Кидајте му тело! – А капетан друге чете Анксије, који стајаше тамо, рече Андронику: Послушај проконзула; ја сам ти по годинама отац и дајем ти добар савет. – Андроник му одговори: Стар си, а памети немаш; дајеш ми савет да се камењу поклоним и да бесима принесем жртву.

А кад светог мученика мучаху, проконзул му говораше: Бедниче, зар не осећаш болове при таквим мучењима? Зашто се сам на себе не сажалиш и не одступиш од те ништавне вере, која те не може спасти? – Андроник одговори: Вера коју ти називаш ништавном јесте најдрагоценије вероисповедање за оне који имају наду у Господа, а твоје пролазно умовање умреће вечном смрћу. – Проконзул упита: Ко те научи безумљу том? – Андроник одговори: Реч Божја, која оживљава и у којој оживљавамо, имајући на небесима Господа, наду васкрсења нашега. – Проконзул Максим рече: Остави безумље своје, иначе ћу те ставити на најстрашније муке. – Андроник одговори: Тело моје лежи пред тобом; имаш власти, чини што хоћеш. – Проконзул рече: Бијте га по устима што јаче. – Андроник одговори: Нека Господ види да ме ти мучиш као човекоубицу. – Проконзул рече: Ти царске наредбе не слушаш, и ни у шта не сматраш мој суд. – Андроник одговори: Ја подносим ова страдања зато што се у Бога уздам, и у Његово милосрђе и правду надам. – Судија узврати: Еда ли цареви сагрешише, о достојни смрти? – Андроник одговори: Нема сумње сагрешише; јер када би хтео да расуђујеш здравим разумом, ти би схватио да је велики грех и безакоње приносити жртве демонима.

Тада мучитељ нареди слугама који су мученика тукли: Окрените га и бијте по слабинама. – Андроник говораше: Пред тобом сам; мучи тело моје како год хоћеш. – А када га мучаху, свети мученик прозбори: Прекали се тело моје у ранама. – Мучитељ рече: Постепено ћу те уништити. – Андроник одговори: He бојим се твоје претње; разум мој стоји изнад замисли злобе твоје, стога и не обраћам пажњу на мучења. – Тада мучитељ рече слугама: Метните му око врата ланце, окујте му ноге, и држите под стражом.

Након извесног времена проконзул Нумерије Максим поново заседе на судишту, и хришћани бише изведени на истјазавање. И најпре Тараха, као најстаријег по годинама, судија присиљаваше да принесе идолима жртву, обећавајући му почасти. А када Тарах не само не послуша судију него му и оштро одговараше, тада судија нареди да му камењем уста поломе и зубе избију. Затим рече слугама: Донесите огањ, па раширивши Тараху руке метните на њих жар. – A Tapax рече: He бојим се ја пролазног огња твог, него се бојим да не пристанем на безбожје твоје, и тако упаднем у огањ неугасиви. – И када жар би метнут на руке Тарахове, проконзул рече: Ето сажижу се огњем руке твоје. Та зашто не оставиш безумље своје и не принесеш боговима жртву? – Одговори Тарах: Свирепошћу својом ти желиш да ме приволиш на безумље твоје. Но знај, ја сам помоћу Бога мог јак у свему и готов на све муке које ми припремаш.
После тога проконзул нареди да Тараха обесе главачке и да смрдљиви огањ подложе испод њега, и да му онда у ноздрве сипају љуто сирће, помешано са сољу и слачицом. Исто тако мучи он и Прова и Андроника на разне начине: био их, опаљивао, стругао оштрим оруђима, ране им сољу засипао. Али по што тиме не постиже ништа, он нареди да их до сутрадан чувају у оковима.

Сутрадан изјутра проконзул рече капетану Димитрију: Зови ми оне безбожне хришћане. – Капетан одговори: Ево њих пред тобом, господине. – Проконзул онда рече Тараху: Зар ти још не дојадише мучења, ране и окови? Послушај ме, Тараше, и напусти своју веру од које немаш користи; принеси жртву боговима који су све створили. Тарах одговори: Како су могли устројити овај свет они којима је припремљен огањ и вечне муке? И не само њима, него и свима који творе вољу њихову. – Проконзул на то рече: Нећеш ли престати са хулом, безбожниче? Зар не знаш да ћу ти због бестидних речи твојих овог часа скинути главу, и на тај начин убрзати крај твојим мукама? – Тарах одговори: У почетку сам желео да ми брзом смрћу буду скраћене патње. А сада: продужи ми муке, да би о Господу растао подвиг вере моје. – Проконзул рече: Са тобом ће и пријатељи твоји страдати, и по закону умрети. – Тарах одговори: Безумно говориш обећавајући нам смрт, јер умиру само они који чине зло, а ми који не знамо зла већ страдамо за Господа нашега, ми очекујемо да од Њега добијемо награду. – Проконзул рече: Проклетниче и безбожниче, какву награду очекујете ви који неваљало и безаконо живите? – Тарах одговори: He доликује теби, незнабошцу, да знаш какву је награду уготовио нама на небесима Господ, ради кога ми трпимо гњев јарости твоје. – Максим га упита: Откуд тако смело ти говориш са мном, као да си ми друг? – Тарах одговори: Ја ти нисам друг, али имам право говорити и нико ми не може то забранити када ме Бог укрепљује. – Максим рече: To право које ти имаш, ја ћу ишчупати из тебе, безбожниче! – Тарах одговори: To право нико не може одузети од мене: ни ти, ни твоји цареви, ни отац ваш Сатана. – Проконзул Максим рече: Свежите га, јер је безуман. – Када бих био безуман, одговори Тарах, ја бих пристао на твоје зловерје.

А када светитеља везаше, проконзул рече: Принеси боговима жртву, да те не подвргнем мукама по делима твојим. – Чини што хоћеш, одговори Тарах, ма да не доликује да ме подвргаваш уобичајеним мукама, пошто сам био војник. Ипак да не мислиш да се бојим мучења, ја и хоћу да се покорим вољи твојој: испробај на мени све зле измишљотине своје. – Проконзул рече: Војници свагда приносе жртве боговима за здравље царева својих, и удостојавају се заслужених почасти. А ти си најгори од свих, јер си и из војске побегао, и нећеш да принесеш жртве. Зато се и припремају за тебе најљуће муке. – Тарах на то примети: Што се жестиш? Теби говорим: чини што хоћеш, безбожниче! – Немој мислити, одврати Максим, да ћу те одједанпут погубити. He! Јa ћу те постепено мучити и уништавати, а остатке тела твог даћу зверовима на растрзање. – Тарах рече: Немој ми то обећавати речима, него брзо приведи у дело то што хоћеш. – Максим узврати: Ти држиш да ће после смрти твоје некакве жене са мирисима сахранити тело твоје. Али ја ћу се постарати да потпуно уништим тело твоје. – Тарах одговори: И сада, и после смрти моје чини са телом мојим што хоћеш. – Максим рече: Принеси жртву најпре. – Безумниче, одговори Тарах, не рекох ли много пута да нећу принети жртву.

Тада мучитељ Максим рече слугама: Размрскајте му лице и уста. – А кад слуге то чињаху, Тарах говораше: Лице си ми упропастио, а душу си ми оживео. – Мучитељ рече: Несрећниче, престани са безумним мислима својим и принеси боговима жртву, да би се могао избавити од ових мука. – Тарах одговори: Ти ме сматраш за безумног што сам ја, уздајући се у Господа, уверен да ћу живети на небесима; ти пак привремено живиш телом, а душу ћеш своју погубити занавек.

Тада проконзул рече слугама: Усијајте гвожђе, па му ставите на вилице. – Трпећи то, Тарах рече: Ако учиниш и страшније ствари од ове, ипак нећеш приморати слугу Божјег да принесе боговима жртву. – Затим судија нареди да донесу бријач, да мученику одрежу уши, и кожу са главе одеру, и да му на главу ставе жеравицу. Тарах пак говораше: Ако наредиш да ми и цело тело одеру, нећу одступити од Бога мог који ми даје снаге, те подносим оруђа злобе твоје. – А кад то обављаху проконзул рече: Саберите гвоздена оруђа, усијајте их још више, па му их под пазухе ставите. – Трпећи то, Тарах говораше: Нека Господ види с неба, и нека суди! – Проконзул га упита: Којег Господа призиваш, проклетниче? – Тарах одговори: Онога којег ти не знаш, који ће дати свакоме по делима његовим.

Тада проконзул нареди да Тараха узму под стражу, а да другога доведу на истјазавање. Када доведоше Прова, капетан Димитрије рече проконзулу: Ево, господине, пред тобом стоји Пров. – Проконзул рече Прову: Саветујем ти, Прове, немој навлачити на себе пређашња мучења; јер они који се пре тебе понашаху упорно, покајаше се због тога; а ти сада принеси боговима жртву, па ћеш бити поштован и од нас и од богова. – Пров одговори: Ми смо једне мисли и једним срцем служимо Богу. He надај се да од нас чујеш што друго, јер си већ чуо и видео да нас не можеш одвратити од Бога. Ево, ја сада стојим пред тобом и не бојим се твојих претњи. Шта онда очекујеш више? – Проконзул рече: Ви сте се сложили у злоби својој да одбаците богове. – Затим наређујући да га вежу и обесе главачке, он говораше светом Прову: Поштеди тело своје, док те не ставимо на муке; јер видиш каква су ти мучења припремљена. – Пров одговори: Чини што хоћеш; сва зла што су ми припремљена, биће на утеху души мојој. – Проконзул рече слугама: Усијајте гвоздене шипке, па му слабине жежите, да не би био безуман. – Пров му на то узврати: Уколико ти мене сматраш безумним, утолико сам ја премудар у закону Господњем. – Проконзул опет рече слугама: Усијане шипке забијте му у леђа. – А Пров, трпећи то, говораше: Нека Господ види с неба моје смирење и трпљење!

После тога мучитељ, наредивши да се донесе жртвеног меса и вина, рече: Налијте вино и метните месо у уста његова. – И када слуге чињаху то, Пров рече: Нека Господ погледа с висине престола Свог, и нека види насиље ово и изрекне пресуду о суду твоме! – Судија рече: Много си претрпео, јадниче; па ипак, ето си већ примио идоложртвену храну. – Пров одговори: Ништа важно учинио ниси приредивши ми насиље; Господ зна моју вољу. – Судија Максим рече: Ти си и јео и пио од идолских жртава. – Пров одговори: Зна Господ и види насиље које ја трпим. Проконзул Максим рече: Усијаним шипкама прободите му коленице. – А Пров збораше: Ни огањ, ии муке, ни отац твој Сатана не могу раставити слугу Божјег од исповедања Бога. – Проконзул рече: Усијајте оштре клинце, па их забијте у руке његове. – Пров рече: Благодарим Ти, Господе, што си и рукама мојим дао да страдају за име Твоје. – Проконзул на то примети: Од многих мука ти си памет изгубио. – Пров одговори: Од велике власти своје ти си не само постао безуман него си и ослепио, јер не знаш шта радиш. – Проконзул рече: Наказо, ти смеш да такве речи говориш мени? Пошто ти још очи оставих читаве, онда ископајте му очи!
Када то би учињено, Пров рече: Иако си ми одузео телесне очи, ти ми никада нећеш моћи одузети живе очи вере. – Проконзул одврати: Зар се после таквих мука надаш остати жив? Или држиш да ћемо те оставити да мирно умреш? – Пров одговори: Зато се и подвизавам, да добро и читаво вероисповедање извршим и да од тебе без милости будем убијен. – Тада проконзул рече слугама: Узмите га одавде, вежите га, и чувајте под стражом, да не би к њему дошао ко од његових познаника и величао га због безбожне непокорности његове.

После тога проконзул рече: Приведите ми Андроника. – Ево њега, одговори капетан, он стоји пред тобом, господине. – Проконзул рече Андронику: Принеси боговима жртву, па ће те ослободити окова. – Андроник одговори: To никада бити неће, мучитељу, да учиним оно што је противно закону Бога мог. – Проконзул рече: Ти ђаволујеш, Андрониче. – Када би ја ђаволовао, одговори Андроник, ја би послушао тебе; али исповедајући Господа мога, ја не ђаволујем; међутим, ти сам ђаволујеш и слеп си, јер чиниш ђавоља дела.

Тада проконзул рече слугама: Направите снопове од трске, поквасите их зејтином, па их сагорите на његовом стомаку. – Слуге одмах свукоше Андроника и простреше на земљи, па му на стомаку запалише мноштво трске, поквашене зејтином. А он говораше: Ако ме и целог сажежеш, нећеш ме победити, безбожниче, јер крај мене стоји и укрепљује ме Господ коме ја служим. – Проконзул нареди: Усијајте гвоздене шипке, па му их ставите између прстију. – А Андроник говораше: Безумни непријатељу Божји, препун си сваковрсних демонских изума; ти гледаш тело моје где се топи у мукама што ми их причињаваш, и мислиш да те се ја бојим; ја имам крај себе Христа Сина Божија, и тебе не сматрам ни за шта. – Проконзул рече: Безакониче, ти не знаш кога призиваш: некаквог човека који би погубљен од Понтијског Пилата и о чијем мучењу постоје писмена документа. – Умукни, безбожниче! – одговори Андроник– јер не доликује теби да рђаво говориш о Њему. – Проконзул рече: Каква ти је корист надати се на тог човека, кога ти називаш Христом. – Андроник одговори: Ваистину имам огромну корист и велику награду; због тога и трпим све ово.

Тада проконзул рече слугама: Отворите му уста, и метните у њих идоложртвеног меса и сипајте вина. – Када то би учињено, Андроник рече: Господе, Господе, погледај на насиље које подносим.. – Проконзул га упита: Дакле ћеш страдати подвргаван мукама? Та ти си већ окусио од жртве боговима нашим. – Андроник одговори: Нека погину сви који се клањају идолима, ти и цареви твоји! – Проконзул рече: Зла главо, ти вређаш цареве, који свету створише тако дуготрајан мир. – Андроник одговори: Ја проклех убице и крвопије који нарушавају мир; њих ће Господ крепком руком Својом срушити и истребити. Тада проконзул рече слугама: Заријте му гвожђе у уста, избијте му зубе, одрежите му богохулни језик да се научи не хулити цареве, и сажежите огњем језик његов. – И учинише слуге све по наређењу мучитеља. После тога Андроник би одведен под стражу.

Овим се завршавају судски записници, које су водили судски писари у току самог суђења, када су свети мученици Тарах, Пров и Андроник били испитивани и мучени. О осталим пак страдањима ових светих мученика и о њиховој смрти, три побожна мужа: Макарије, Феликс и Берије, који су својим очима посматрали њихову кончину, у својој посланици вернима пишу следеће:

Нумерије Максим, проконзул Киликијски, позвавши Киликијскога жреца Терентијана, нареди да се за сутрадан спреми амфитеатар, удаљен од града хиљаду корачаја, на коме су мученици имали бити предани зверовима да их поједу. А када се сутрадан изјутра слеже народ и напуни амфитеатар да посматра мучење, дође и Максим да то види, а ми стајасмо на скривеном месту и са великом бојажњу посматрасмо. И прво бише предани зверовима на поједење други осуђеници, којих беше врло много. Затим Максим нареди војницима да уведу хришћанске мученике: Тараха, Прова и Андроника. Војници пак примораше људе да мученике донесу на раменима, јер од многих рана они нису могли ходити. А ми када угледасмо да их носе на гледалиште, окренувши се плакасмо. И бачени бише светитељи усред арене. Тада спопаде страх све, и стадоше роптати на Максима због такве пресуде његове; и многи се разиђоше са гледалишта грдећи Максима и зверску љутину његову. Видевши то, Максим нареди присутним војницима да забележе оне који су отишли, да би их потом узео на одговорност.

Онда нареди Максим да пусте зверове на мученике. А када зверови не дарнуше мученике, он нареди да бију редитеље гледалишта, захтевајући од њих да пусте најљуће зверове. И пуштен би медвед, који тог дана беше растргао три човека; и када приђе Андронику, он седе и поче лизати ране његове. Међутим, Андроник стаде вући медведа и дражити га да га поједе, али медвед бејаше кротак. Разјаривши се, проконзул нареди копљеносцима да убију медведа. Тада Терентијан, бојећи се проконзула, похита да на мученике пусти лавицу, која беше послана из Антиохије. Пуштена на арену, лавица трчаше тамо-амо као да хоће да прескочи ограду, и страховито уплаши гледаоце; али када приђе мученицима, она преклони колена и леже пред Тарахом. А он, дохвативши је руком својом вуцијаше је, да би га она, на тај начин разјарена, појела; међутим, лавица се држаше према Тараху као кротка овца.

Видећи овако велико чудо, народ у амфитеатру подиже силну грају. А проконзул, постиђен и разјарен овим чудом, нареди својим слугама да лавицу разјаре. Међутим, лавица, страховито ричући, оде к вратима и поче их зубима гристи. А сав народ у страху викаше: Отворите лавици, већ се и врата развалише.

Тада Максим, бесан од гнева, призва Терентија и нареди му да убије свете мученике. И мученици: Тарах, Пров и Андроник бише мачевима избодени и на комаде исечени, и тако скончаше. А проконзул Максим, одлазећи са гледалишта, остави десет војника да чувају тела мученика, наредивши им да их измешају са лешевима идолопоклоника, да их хришћани не би препознали и украли. А ми, видећи то, молисмо Господа да нам подари згодну прилику да их тајно узмемо. И после тога ми приђосмо ближе и угледасмо стражаре где вечерају и огањ наложен за ноћну стражу. И ми онда преклонивши колена молисмо Господа и Христа Његовог, да испуни нашу жељу: да нам пошаље помоћ с неба и даде нам тела светих. И изненада настаде земљотрес, и грмљавина, и севање муња, и олуја са кишом. А ми се опет помолисмо, и приближивши се к телима нађосмо огањ угашен, и ниједнога војника не беше, јер сви беху побегли од олује. Тада ми подигосмо руке к небу, да нам Господ неким нарочитим знаком покаже мошти светих мученика, да бисмо их распознали усред мноштва осталих лешева. А ноћ беше врло мрачна. Одједном три свеће као звезде појавише се над моштима светих. И ми тајом узевши мошти светих мученика одосмо, док пред нама иђаху оне свеће небеске. Идући за њима, ми зађосмо на другу страну горе, и ту свеће небеске постадоше невидљиве. И нашавши тамо у камену ископану пештеру, положисмо у њој тела светих, и улаз добро зазидасмо, да их неверници не би пронашли. Потом ми пођосмо у град да дознамо шта се ради, и чусмо да је Максим побио стражаре. Ми пак узнесосмо благодарност Господу нашем Исусу Христу који живи кроза све векове.
Ја Макарије, Феликс и Берије, хоћемо да остало време живота свога проведемо овде, да би ту заједно са светим мученицима била погребена тела наша. А душе наше нека се удостоје на небу насићивати се вечнога живота са светим страдалцима. Оне пак које са овом посланицом шаљемо к вама, примите у страху Господњем, јер су они делатељи Господа нашега Исуса Христа. А вас молимо, помињите нас у молитвама. Нека благодат Божја буде с вама. Амин.

https://mitropolija.com/2025/10/24/sveti-mucenici-tarah-prov-i-andronik-4/

Поделио бих са вама своја запажања на основу искуства многих људи. По мом мишљењу, у односима је јако важно међусобно уважавање. И можда је чак оно и важније за очување брака од љубави  која се схвата просто као неко ватрено осећање, као емоције и некакав сентиментализам. Таква љубав ипак није довољна да би се брак учинио срећним и сачувао. Породични пар који у принципу поседује међусобну љубав али нема уважавање се распада. А ако се и не распадне, живе у стању непрестаног, узајамног страдања.

Шта значи „међусобно уважавање“? У питању није нека апстрактна ствар, то је оно на који начин ми себи дозвољавамо да се опходимо са нашим супружником. На жалост, данас јако често људи који, још једном понављам, воле једно друго (не говоримо о ситуацијама када се не воле) – чак и такви људи који се међусобно воле, у неком тренутку, јако брзо, млади брачни пар, тек што су се венчали, почињу да дозвољавају себи да се безобразно (кроз псовке и увреде) опходе једно према другом. Безобразно да опште са блиском особом, изливају на њу своју негативност, свој стрес, износе незадовољство или чак покушавају да намећу своје мишљење користећи начин комуникације који је веома далек од уважавања. То се завршава лоше. То је пут на коме се породице претварају у пакао. Зато се не брините само о томе да се сачувају осећања, побрините се да се сачува и међусобно уважавање.

Уморио си се на послу или осећаш неку љутњу, негодовање, немој себи да дозволиш да у таквом стању разговараш са блиским људима. И не само када је у питању супруг или супруга, у таквом стању не дозволи себи ни са ким да тако говориш. Не дозвољавај себи да понижаваш другог човека. Не дозвољавај себи да понижаваш теби блиску особу. То је као снежна лавина, што више то себи дозвољаваш, то се више повећава. И у неком тренутку то почиње да управља човеком.

Не једном сам видео људе који су проживели јако дуго једно са другим и особа би желела да измени свој однос, на пример према мужу, а не може, зато што је већ навикла, она је навикла да тако разговара са њим да обавезно све то прелази у скандал, вику и увреде. Она не схвата зашто, она у суштини нема никакве претензије према мужу, она жели да му каже нешто лепо, међутим, тај манир разговора на који је навикла, током много година, већ управља њоме. То је јако жалосно, човек се мучи, не зна шта да ради. Не треба дозволити да дође до тога. Чувајте међусобно уважавање и тада су много веће шансе да ће ваш брак бити дуг, срећан и успешан.

Има једна важнија ствар у вези љубави. За уважавање смо рекли, а сада да кажемо и за љубав. Уопште, цео свет који нас окружује васпитава савременог човека да буде егоиста. По мом мишљењу, породице се управо и распадају управо због тога што двоје егоиста просто не могу да живе једно са другим, не желе нимало да се жртвују, чак ни да поднесу најмању, најбезначајнију жртву да би се брак, односи, љубав, осећања сачували.

Егоизам је оно што суштински чини човека неспособним за било какве односе. Што је човек више егоиста то је мање способан за односе са другима, било да су у питању међуљудски односи у браку или са другим људима. Исто је и са колегама на послу, родитељима, рођацима. Зато се понекад дешава да долазе млади људи који говоре: „Ми желимо да нађемо другу половину, а никога нема, шта радити? Време пролази…“

Поразмисли, зашто ти Бог не даје да је сада нађеш? Можда просто ниси спреман. Поразмисли колико си заиста спреман да живиш у љубави. Данас када многи чују за реч „љубав“ мисле да је љубав „када мене воле“ и „када ми је добро“. Ако се нешто од овога не подудара, значи да то није љубав, значи да нам тако нешто не треба, значи да то треба одбацити и тражити ту фатаморгану негде даље. Не…

Љубав је пре свега када ти волиш, љубав је пре свега самопожртвовање. Самопожртвовање не значи обавезно да собом неког заштитиш од метка, такве ситуације се дешавају једна у сто хиљада. Не, самопожртвовање је нешто што се изражава чак и у ситницама. Рецимо, дошао си уморан са посла, а спреман си да урадиш оно што од тебе траже. Спреман си да укажеш помоћ блиској особи. Ти то не желиш, желиш да се одмориш. Међутим, једно је када ти одбијаш и говориш: „Не, уморио сам се, немој ми сада прилазити.“ Ти поступаш као егоиста. Друга ситуација је када ти ипак жртвујеш своје време, снагу, можда још нешто. Жртвујеш ради онога кога волиш. У том случају поступаш по љубави, живиш по љубави, онолико колико си спреман да се жртвујеш ради особе коју волиш. Ако ниси спреман за то, нећеш имати срећан породичан живот.

Човек који није спреман да жртвује своје интересе, своје „ја хоћу“ не може да има срећан породичан живот. Зато, ако још увек немаш особу са којом можеш да се упознаш, достојну особу коју можеш да видиш као некога са ким би могао да проживиш цео свој живот, погледај на који начин комунициараш са онима који те окружују. Да ли са њима општиш као егоиста или као човек који воли?

Опет бих желео да нагласим да се не говори о великим подвизима, то се изражава у ситницама. Да ли ти жртвујеш друге ради себе или жртвујеш себе ради других? Ту је или једно или друго. Као резултат избора који чиниш, постајеш или једна или друга врста особе. Човек који поступа као егоиста, осуђен је да буде несрећан. У питању је такође парадокс, јер би се рекло да ако си егоиста, ако се пре свега бринеш о себи, то значи да све најбоље дајеш себи, значи да треба да живиш одлично и срећно. Међутим, није тако. Што си више егоиста, то си више одвратан другима, то си више усамљен, то си више несрећан. И зато управо људи који ступају у супружничке односе, треба да упамте да без одређеног узајамног самопожртвовања ови односи неће прерасти у дуг и срећан брак.

Још једна ствар коју треба да схвате људи који су тек ступили у брак, да је нормално да се јављају потешкоће. Нормално је да се појављују можда чак и неки конфликти. То не значи да ништа не ваља, да ће све бити лоше, да се треба разићи. Многи мисле да ако није одмах кренуло како треба, да то није то. Ништа то не значи, само значи да је потребно борити се за свој брак, борити се да се он подигне на ниво на коме ти проблеми неће постојати.

Још једном бих нагласио да, по правилу, савремени брак представља сусрет двоје егоиста. И када почну да живе у браку као муж и жена, почињу да се заиста уче љубави. И управо на овом путу и мора да се ради на себи. То понекад бива тешко, понекад обоје треба да раде на себи и неке тешкоће, проблеми који се појављују током породичног живота представљају нормалну ствар. То је оно што треба да оснажи вашу породицу. И зато се не треба предавати.

И ако се код вас појављује нека тешкоћа у браку често се истог тренутка појављују неки другови, другарице, рођаци, чак мама и тата који говоре: „Шта ће ти он или шта ће ти она? Хајде, није успело, човек ти не одговара…“ почињу да вам све то сипају у уши… Треба да свим тим саветницима кажете: „Довиђења! Хвала вам, ја ћу се са својом породицом сам снаћи или сама снаћи!“ Појављује се јако много саветника који при свакој тежој ситуацији почињу да саветују „не треба ти то!“

Не! Борите се! Борите се за свој брак, борите се за своју љубав!

Ако постоји љубав, она заслужује да се за њу борите.

Ја не говорим о апсолутно свим случајевима… Дешавају се такве ствари након којих се брак заиста распада, рецимо супружничка превара, дешавају се понекад јако ружне ствари. Међутим, често се бракови распадају због апсолутне бесмислице. Колико таквих „занимљивих“ случајева постоји када су млада и младожења раскидали брак тек након што су га склопили, а све због тога што су се посвађали око јела на свадбеној трпези. Не треба због бесмислице разарати свој однос. Зашто? Објаснићу и са још једне стране.

Проблем који се у теби налази и са којим си се сусрео кроз једну или другу тешкоћу, ако ти разориш свој брак, ако се растанеш са том особом, тај проблем ће свеједно остати у теби као нерешен. И ступивши у нови однос, ступивши у нови брак, ти ћеш свој проблем донети и тамо. Зато је боље да се суочиш са тим проблемом у првом браку. Не журите да тако брзо разорите оно што сте тек изградили. За то се морате борити.

Још нешто треба поменути. Наступа одређено смањење температуре осећања. На почетку је била заљубљеност, на почетку су можда била нека посебна, велика, лепа осећања, а ето, почиње породични живот и почиње рутина. У неком тренутку почиње рутина и, наравно, није сваки дан као бајка. То је нормално, то је оно што може постати темељ истинске, чврсте, снажне љубави изграђене на међусобном разумевању и уважавању.

Када људи заиста постају једно, то је много важније од неких брзопролазних осећања која попут ветра налећу и одлећу. Тако нешто се појављује управо онда када су људи заједно „појели џак соли“. Треба се борити и са том рутином. Размислите шта лепо можете данас рећи свом супругу, својој другој половини. Размислите, то неће само од себе доћи.

Ако увек будете говорили само о ономе што је вама занимљиво, ако будете изливали своју негативност, ако будете говорили стално како вам је шеф лош човек, како су вам сместили на послу, како вас је неко исекао на путу аутом, какви се проблеми дешавају у свету, ви уносите негативност.

У свету је ионако много тога лошег, ионако нас јако много тога негативног окружује, нека твоја породица буде нешто позитивно. Међутим, то позитивно се не рађа само по себи, не треба чекати надахнуће, на томе треба радити. Просто размисли, шта ћеш лепо рећи свом супругу или својој супрузи данас. Када се враћаш кући, боље размисли: „шта пријатно могу да кажем, шта добро могу да кажем, шта занимљиво могу да кажем?“ Наравно, то није лек за све, али није ни сувишно.

На одређене знаке пажње које, да тако кажем, жене цене, мушкарци заборављају. Немојте их заборављати. Идеш путем кући, зашто не би купио цвеће? Не треба да чекаш годишњицу, ако имаш финансијску могућност, цвећара је ту, просто тако, дошао, купио и поклонио цвеће. То је ситница. Међутим, из таквих ситница се састоји живот, из њих се гради здрав однос.

извор

Јеванђеље ове недеље, 19. октобра (Лк. 7, 11–16)[1], преноси нас у Наин, гдје једна удовица, скрхана губитком свога дјетета, обраћа се Христу тражећи снагу и наду. А Он, гласом који потреса, обраћа се мртвом младићу и каже: „Младићу, теби говорим, устани!“ И дијете васкрса.

Овај потресни догађај није само једно чудо из прошлости, него вјечни позив. То је спасоносни божански клик који допире све до наших дана, позивајући на истински живот сваког човјека који се осјећа заробљеним у егзистенцијалним ћорсокацима, зависностима и страховима. Јер, како нас подсећа свети Јован Златоуст: „Не живи заиста онај који само дише, него онај који живи у врлини.“

Савременост ових ријечи постаје очигледна када видимо и сами себе, а посебно младе нашег доба, како се боре са усамљеношћу, виртуелном стварношћу, зависношћу од супстанци и прекомерном потрошњом, потврђујући тиме ријечи Светог Пајсија, који је карактеристично говорио: „Људи данас покушавају да испуне празнину своје душе разним замјенама. Али само Христос може ту празнину да испуни.“

Црква не намеће моралну присилу. Напротив, она нуди један другачији начин живота — слободу која извире из присуства Христовог. Како пише апостол Павле: „Гдје је Дух Господњи, ту је слобода“ (2. Кор. 3, 17). Али то је слобода љубави, а не љубав као распуштеност; то је слобода која даје човјеку могућност да воли без страха и без граница. Свети Силуан Атонски то потврђује ријечима: „Душа која је упознала Христа никада се не може наситити — она непрестано жуди за Његовом љубављу.“

Србин светитељ Јустин Поповић то изражава једноставно и суштински: „Бити у Цркви значи бити у Васкрсењу.“ У васкрслој, живој заједници Цркве — у тој „школи слободе“ — човјек се учи да духовно дише, да се ослања на пријатеље који умију да воле и да доживљава радост Васкрсења не као будуће обећање, већ као свакодневно искуство — као могућност да устаје из свих оних малих и великих „умрлости“ које га држе окованим.

Зато се Христове ријечи: „Младићу, теби говорим, устани!“ упућују сваком младићу и свакој дјевојци који се можда осјећају сами, притиснути тјескобом, обесхрабрени осјећањем узалудности и безизлаза. Те ријечи их позивају на љубав и опроштај, дарујући им могућност да поново стану усправно и да живе истински. Јер Христов глас није просто ријеч — он је васкрсење.

Превео: Протопрезвитер Никола Ј. Гачевић

извор

За царовања Максимијана у време страшног гоњења хришћана многи верни остављаху своје домове из страха од мучитеља и кријаху се по горама, пећинама и пустињама. У то време неки младић Евлампије, високородног порекла, родом из града Никомидије, хришћанин по вери и делима, који се такође са другим хришћанима кријаше, би послат у град да купи хлеба и тајно донесе у пустињу. Улазећи у Никомидију, Евлампије угледа над градском капијом прикуцану царску наредбу о гоњењу и убијању хришћана. Прочитавши наредбу, Евлампије се грохотом насмеја таквом безумљу незнабожног цара, који је устао не на непријатеље отаџбине него на невине људе, и сам пустоши своју земљу убијајући безбројно мноштво хришћанског народа. Због тога блажени Евлампије одмах би ухваћен, свезан и на неправедни суд изведен. Безакони судија, видећи пред собом младог и лепог Евлампија, прво га лукавим речима наговараше да се поклони идолима, говорећи: Само твоје лице показује да ти ниси простог већ високородног и угледног порекла. Зато немој, дивни младићу, погубити такву лепоту своју, и високородност своју заменити срамотом, него се постарај да увећаш славу и углед себи и свему роду свом. Јер ако послушаш цареву наредбу и с нама се поклониш боговима, онда ћеш од свију нас бити поштован и слављен, и од цара ћеш дарове добити и на високи положај узведен бити, и дане ћеш своје проводити у срећи. Послушај мој добри савет и постани наш једномишљеник. Ето, сви су храмови отворени за тебе, у њима су разни богови, жртвеници претрпани жртвама, и сви се веселе због богова својих и клањају им се. Уђи дакле и ти, и поклони им се, те да и себи велика блага стечеш и нас радошћу испуниш, и богови ће свагда бити милостиви према теби.

Свети Евлампије, испунивши се Духа Светога, одговори лукавом судији: Срце је твоје испуњено препредености и лукаве су речи уста твојих, а обећања су твоја празна и лажна. Препредењаче, нећеш ме ничим преластити и од Христа мога одвратити. О, када би хтео послушати моје истините речи и искрени савет, и познао истинитог Бога, кога ја поштујем и коме се клањам! Ја бих онда обећао теби од Њега не привремену и ништавну већ вечну и истиниту част и славу, награде и богатства, које сада немате ни ти, ни цар, ни сав свет. Али пошто си глув као аспида и нећеш да послушаш мене који ти говорим оно што је корисно за тебе, ти ћеш разделити удео богова твојих у паклу огњеном, и због приношења поганих жртава боговима сам ћеш постати жртва црва неуспављивог. А ја ћу не демонима него Богу моме принети жртву хвале и узнети Вишњему молитве моје.

Када то чу, судија поче блаженом Евлампију претити мукама. Али Евлампије неустрашиво показиваше да је готов на сваку муку за Христа Господа свог. Тада судија нареди да обнаже Евлампија, па положеног на земљи бију жилама. Немилосрдно и дуго бијен, светитељ јуначки трпљаше. Но иако је од задобијених рана осећао страховите болове, он је ипак изгледао као да не осећа никакав бол – такву силу духа показиваше он! Међутим мучитељ, видећи његово огромно трпљење, разјари се још више и нареди да га на дрвету обесе и да му тело кидају гвозденим оруђима. И мученик би толико изранављен, да му се кроз дубоке ране виђаху кости. После дугог мучења он лежаше на земљи сав искрвављен и покривен ранама. Уствари, цело тело његово представљаше једну једноставну рану.

Али то још не беше крај мучениковим патњама, јер мучитељ измисли нову муку за њега: нареди да танким кајишем чврсто обмотају и стегну прсте на рукама и ногама мучениковим. Од тога страдалник трпљаше страховит бол, јер се прсти насилно одвајаху од својих зглобова. Но и тиме се не насити мучитељева јарост; дотадањим патњама он додаде нову патњу: нареди да се жестоко усија гвоздени одар и на њему простре мученик, да би се остатак тела његовог на том одру истопио као восак од силе огња. Када одар би усијан, Свети Евлампије осени себе крсним знаком, узиђе на њега и леже на њега као на меку постељу. Тело светог мученика, паљено огњем, поче се топити и разливати, и испече се као месо што је за печење. И требало је већ да мученик у таквој муци издахне; али свемоћни Бог оживљаваше слугу Свога, и надприродно држаше душу његову у њему, да би се тиме свима показала сила Божија у слабости људској и трпљење мучениково. И док очекиваху да свети мученик на том одру неизоставно умре, гле, свети мученик осети у себи нову силу, па уставши са одра стаде ходити здрав, као да никакво мучење претрпео није. Чврсто верујући срцем у Господа Бога свог, Евлампије се направи као да се одриче онога што је устима исповедао и одобрава безбожје многобожаца; због тога он би свечано поведен у идолски храм, и сви се са судијом заједно радоваху, сматрајући да се Евлампије одрекао Христа и хоће да се поклони њиховим боговима; и мноштво народа, пратећи их, иђаше ка храму. Путем се светитељ усрдно мољаше у себи Господу своме Исусу Христу, да Он јави силу Своју, и просвети заслепљене људе, и прослави свето Име Своје. А кад Евлампије уђе у храм и угледа Марсовог идола, који беше већи и лепши од других идола у томе храму, приступи му и рече: Именом Господа мога Исуса Христа наређујем теби, идоле неми и бездахни, падни на земљу и претвори се у прашину. Чим то светитељ изговори, идол се тог часа сруши са огромном хуком и разби у парампарче. Видевши то, народ стаде викати: Једини Бог хришћански је велик и силан! – И многи повероваше у Христа. А судија се још више разјари, и узевши Евлампија поведе га поново на мучење.

Сестра Евлампијева девица, по имену Евлампија, чувши да брат њен страда за Христа, дотрча на место мучења, стаде на средину и громко довикну брату: He роди ли нас једна мајка? He одојише ли нас једне груди? И нисмо ли научени веровати Једноме Богу? Зашто онда ти, страдајући за Христа, лишаваш мене те части? Зашто ме ниси известио, да бих од самог почетка заједно с тобом понела све муке: Јер и ја хоћу да умрем за Господа мог, као и ти. Нека сви мучитељи знају да сам хришћанка, и да сам готова умрети за Христа!

Судији пак она викну: Чуј, судијо, и знај ко сам ја. Ја. сам слушкиња Христова. Христос је живот мој и радост душе моје; Њега љубим, и Њему хоћу да будем жртва. Стога спреми огањ, доведи звери, намести точкове за мучење, наоштри мачеве, измисли разноврсне муке, и како год хоћеш мучи ме за Христа мог: готова сам трпети све као и мој мили брат Евлампије!

Слушајући ове речи, мучитељ се зачуди таквој смелости и нареди да Евлампију бију по лицу. И дуго би она бијена по лицу, док се потпуно не измени лепота лица њена, и крв јој тецијаше из носа и уста. А Свети Евлампије речима сокољаше своју сестру, говорећи: He бој се, сестро, оних који убијају тело а душу не могу убити!

Тада, по наређењу мучитеља, би спремљен котао страховито вреле кипеће смоле, да у њега буду бачени обоје, Евлампије и Евлампија. Евлампије похита и сам уђе у котао. А Евлампија, као млада девица, поче се колебати, као бојећи се. Брат, видећи да се она колеба, стаде је звати к себи у кипећи котао, као у неко прохладно место, и говораше: He бој се, сестро, буди смела и ходи овамо! Ево видиш: ја сам неповређен и не осећам никакав бол; и ти, чим се дотакнеш кипећег котла, одмах ћеш осетити помоћ Божју и постаћеш неповредива.

Света Евлампија, чувши ове братовљеве речи, брзо уђе у котао, и тог часа погибе сила огњена, котао се охлади, а свети мученици, оставши неповређени, слављаху и величаху Бога. A људи, видевши такво чудо, дивљаху се, и верова њих двеста, и објавише да су хришћани, због чега и бише посечени мачем од незнабожних идолопоклоника. Безакони пак судија нареди да Евлампију ископају очи, а сестру његову обесе за косу и бију. Она, трпећи то, говораше: Благодарим Ти, Боже и Саздатељу мој, што мене, слушкињу Твоју, удостоји да страдам за свето Име Твоје.

Затим мучитељ нареди да се жестоко ужари пећ, да у њу баци мученике. И када пећ би ужарена, војници за руку приведоше слепог мученика Светог Евлампија и вргоше у пећ. А Света Евлампија, не чекајући да је ко води и баца у пећ, сама с радошћу пође и хитно уће у ужарену пећ као у неки чаробни замак. Но и ту свети мученици осташе неповређени, јер се жар претвори у хлад. Ходећи посред пламена, свети мученици певаху песму Трију младића и благосиљаху Бога. Мучитељ, пак, не знајући шта више с њима да ради, осуди их на посечење мачем.

Војници им онда свезаше руке наопако и поведоше. И када дођоше на губилиште, Свети Евлампије сам подметну под мач чесну главу своју, и би посечен; а Света Евлампија пре посечења предаде душу своју у руке Божје; и војници, видећи да је већ умрла, не одсекоше јој главу.

И тако Свети Евлампије са сестром својом, Светом Евлампијом, довршивши подвиг мучеништва, отидоше заједно к подвигооснивачу Христу, да приме од Њега венац правде. Њиховим молитвама нека и нас удостоји царства свога Господ Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек. Амин.

Тропар, глас 4.

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Кондак, глас 3.

Добре мученике и браћу по телу, мудрог Евлампија и Евлампију поштујемо, јер су они безакона лукавства демонска посрамили силом Распетога: Зато се показаше као слава мученика, уједно и похвала.

https://mitropolija.com/2025/10/22/sveti-mucenici-evlampije-i-evlampija-2/

Шта нам неуронауке сведоче о односу душе и тела? Зашто је васкрсење тела важно, чак неопходно, када говоримо о вечном животу? На који начин смо утврдили да психичке функције имају основу у начину на који функционише мозак? Може ли се о мозгу говорити као о „универзалном процесору“? Како процес покајања изгледа из угла неуронаука, и зашто је учешће у богослужбеном животу важно? О овим, и другим важним питањима, разговарамо са професором др. Вањом Ковић, са Одељење за психологију Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Син Алфејев и један од дванаест великих апостола. Рођени брат апостола и јеванђелиста Матеја. Сведок истинити речи и чудеса Господа и Спаса нашега Исуса Христа, сведок Његовог страдања, васкрсења и вазнесења. По силаску Светога Духа о Педесетници апостолу Јакову паде у део да проповеда Јеванђеље Христово у Елевтеропољу и околним местима, по том и у Мисиру, где и пострада за свога Спаситеља. Са великом силом, и на речи и на делу, проносио је св. Јаков спасоносну благовест о ваплоћеном Богу Слову, рушећи идолопоклонство, изгонећи демоне из људи, лечећи сваки недуг и сваку болест именом Господа Исуса Христа. Његов труд и његова ревност крунисани су великим успехом. Многи незнабошци поверовали су у Христа Господа, цркве се основале и уредиле, свештеници и епископи поставили. Пострада у Мисиру у граду Острацину будући на крст распет од незнабожаца. И тако се пресели у царство небесно овај велики и дивни апостол Христов, да бесмртно царује са Царем славе.
 

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

Ми смо дужни свагда узносити велику благодарност Господу нашем зато што не жели смрти грешнима већ дуготрпељиво чека њихово обраћење у праведни живот, – пише ђакон Илиопољске[1] цркве Јаков, писац житија преподобне Пелагије. Нешто се дивно догодило у наше дане; и ево ја грешни Јаков пишем о томе вама, светој браћи, да бисте, читајући са пажњом, добили велику корист.

Пресвети архиепископ града Антиохије[2] ради неког црквеног посла позва к себи осам епископа из околних градова. Међу њима беше и свети Божји човек, мој епископ Нон, муж прекрасан, и савршени монах, који због врлинског живота свог би узет из Тавениског манастира[3] и постављен за епископа. Нон дође у Антиохију из Илиопоља, повевши и мене са собом. A када се епископи сабраше у Цркви Светог мученика Јулијана,[4] они изјавише жељу да од Нона чују поучење, и поседаше сви на дну цркве. Нон их онда стаде усмено поучавати, говорећи им што беше на корист и спасење. И док се сви дивљаху светом поучењу његовом, у то време једна жена незнабошкиња, чувена у целој Антиохији блудница, пролажаше мимо црквених врата са великом гордошћу, одевена у скупоцене хаљине, украшена златом, драгим камењем и бисерјем, окружена мноштвом девојака и младића у дивним хаљинама и златним огрлицама. Она беше тако лепа у лицу, да се световни људи не могаху довољно нагледати њене лепоте. Пролазећи поред нас она испуни сав ваздух миомирисним мирисом. Угледавши је како бестидно иде, непокривене главе и разголићених рамена, епископи затворише очи, и тихо уздишући окренуше главе своје као од великог греха. А блажени Нон је пажљиво и дуго посматраше све док се она не изгуби из очију његових. И онда, обративши се епископима, рече: He допаде ли вам се лепота оне жене? – Они не одговорише. Нон саже главу своју; и плачући окваси не само марамицу у рукама својим, него и прса своја заливаше сузама. И уздишући из дубине срца он поново упита епископе: Зар вам не би пријатна њена лепота? Они ћутаху. А Нон рече: Ваистину ја се многоме научих од ње; јер ће ову жену Господ поставити на суду Свом и њоме осудити нас. Шта мислите, колико је времена та жена провела у својој спаваоници мијући се, облачећи се, на разне начине улепшавајући себе, у огледало погледајући, и сву мисао своју и старање улажући у то, да се у очима својих времених поклоника покаже лепша од свију? A ми, имајући на небесима Бесмртног Женика, кога Анђели желе гледати: не старамо се да украсимо јадну душу нашу, која је сва прљава, нага и срамна; не трудимо се да је омијемо сузама покајања и обучемо у лепоту врлина, еда би се за очи Божје показала пријатна, и не била посрамљена и одбачена у време Јагњетове свадбе.[5]

Извевши такво наравоученије, блажени Нон узе мене, грешног ђакона свог, и ми пођосмо у келију која нам је била дата при тој истој Цркви Светог Јулијана. Ушавши у спаваоницу своју, епископ мој се врже лицем на земљу и плачући говораше: Господе Исусе Христе, прости ме грешнога и недостојнога, јер старање жене оне око улепшавања тела превазиђе сва старања моја око бедне душе моје. Та жена, да би угодила трулежним поклоницима својим, показа толико ревности улепшавајући себе; а ја се не старам да угодим Теби, Богу моме, него живим у лењости и нехату. Каквим ћу лицем погледати на Тебе? Каквим ћу речима оправдати себе пред Тобом? Тешко мени грешноме, јер стојећи пред светим олтаром Твојим, не приносим ја Теби ону душевну лепоту, коју Ти од мене иштеш. Та жена, у сујети својој, обећа да угоди смртним људима, показујући им се у тако пријатном виду, и испуњује оно што је обећала; a ja обећах угађати Теби, Богу моме, и слагах по лењости мојој. Наг сам, јер не изврших заповести Твоје; стога се не надам у дела своја, него у милосрђе Твоје, и од њега очекујем спасење моје.

Тако говорећи Свети Нон ридаше дуго. А мољаше се он и за ту жену, говорећи: Господе, не погуби створење руку Твојих, да таква лепота не робује ђаволима, него је обрати к Себи, да се због ње слави свето Име Твоје, јер Теби је све могуће.

Пошто прође тај дан и ноћ, после јутрења, – а дан беше недеља, – рече ми учитељ мој Свети Нон: Брате Јакове, чуј сан који сањах ове ноћи. Изгледало ми је да стојим у једном углу светога олтара. И гле, у току службе појави се једна голубица црна, прљава и страховито смрдљива; она летијаше око мене, и ја не могох трпети смрад њен. А када ђакон узвикну: „Оглашени изиђите!“ голубица одлете, и ја је не видех док се не заврши Литургија. Ho no завршетку Литургије, када ми излажасмо из цркве, ја изненада поново угледах ту исту прљаву голубицу, која опет летијаше око мене. Пруживши руку ја је ухватих и бацих у воду што је у паперти црквеној; у њој се та голубица оми од свеколике прљавштине своје, и излете чиста и бела као снег, и летећи у висину постаде невидљива.

Испричавши ми тај сан блажени Нон ме узе са собом, и са осталим епископима крену у саборну цркву. У цркви, пошто се поздравише с архиепископом, они служише Божанствену службу. По завршетку свете службе архиепископ Антиохијски нареди блаженоме Нону да каже поуку народу. Отворивши уста своја Нон стаде говорити поучење народу по премудрости Божјој што живљаше у њему. И речи његове не беху окићене превиспреном мудрошћу овога света, већ беху просте, поучне за све и утицајне: јер Дух Свети говораше на његова уста. А говораше он о Страшном суду и о награди праведнима и грешнима. А сви присутни тако беху тронути речима његовим, да земљу сузама натапаху.

Међутим, по промислу милосрднога Бога догоди се да блудница о којој је реч, и која раније никада није бивала у цркви нити се опомињала грехова својих, пролазећи поред цркве у то време сврати у цркву. Чувши поучење Светога Нона, она осети страх Божји: помишљајући на грехе своје, и слушајући од Светога Нона о вечној муци због њих, она поче очајавати, и потоке суза из очију својих изливати; и у скрушености срца не могаше зауставити плач свој. Потом она рече двојици слугу својих: Причекајте овде, и кад изађе онај свети муж што је говорио поучење, ви пођите за њим и видите где станује, па се вратите да ми кажете.

Слуге поступише по наређењу и обавестише госпођу своју да онај свети муж станује при Цркви Светог мученика Јулијана. А она одмах седе и својом руком написа блаженом Нону овакво писмо.

„Светом ученику Христовом – грешница и ученица ђавола: Слушала сам о Богу твом да је савио небеса и на земљу сишао, не ради праведника него ради спасења грешника, и толико се смирио, да је са цариницима[6] јео. И Он, на кога Херувими не смеју гледати, са грешницима је општио и са блудницама разговарао. Стога, господине мој, ако си ти, као што од хришћана чујем, истинити слуга Христов, онда немој одбацити мене која Желим да тобом приђем Спаситељу света и видим пресвето лице Његово“.

Прочитавши ово писмо, Свети Нон јој написа овакав одговор: „Ма каква ти била, али позната си Богу и ти сама, и мисао твоја, и намера твоја. Стога те молим: не кушај мене ништавног; ја сам грешни служитељ Божји. Ако пак стварно имаш добру жељу да поверујеш у Бога мог и желиш да видиш мене, – са мном су овде друга епископи, – онда дођи, и видећеш мене у њиховом присуству. А насамо видети се са мном не можеш“.

Примивши и прочитавши одговор, грешница се испуни велике радости и свесрдно похита к Цркви Светог Јулијана, и обавести блаженога Нона да је дошла. Он позва код себе седам других епископа и наложи јој да уђе. Ушавши пред сабор светих епископа, она се с плачем баци на земљу и припаде к ногама Светога Нона, говорећи: Молим те, господине мој, угледај се на учитеља твог Господа Исуса Христа, покажи према мени милосрђе своје и начини ме хришћанком: ја сам, господине мој, море грехова и бездан безакоња; стога ме омиј крштењем.

Сви присутни епископи и клирици, видећи блудницу с таквим покајањем и вером, проливаху сузе. А блажени Нон једва успе да је подигне с ногу својих, па јој рече: Црквена правила наређују не крстити блудницу без јемаца, да се она не би поново вратила на ранији блудни живот. – Чувши овај одговор, она се поново баци к ногама светитељевим, па му, као некада еванђелска грешница Христу, ноге сузама перијаше, и косом главе своје отираше, говорећи: Ти ћеш одговарати Богу за душу моју, ако ме данас не крстиш. Од руку твојих нека Бог иште душу моју, и нека теби упише рђава дела моја. Ако ме одбациш некрштену, ти ћеш бити крив што ћу продужити моје блудно и нечисто живљење. Ако ме сада не отуђиш од злих дела мојих, ја ћу се одрећи Бога твог и поклонићу се идолима. Ако ме данас не начиниш невестом Христовом и не приведеш к Богу твоме, не имао удела с Њим и са светима Његовим.

Сви присутни, слушајући и видећи где се таква блудница силно запалила чежњом ка Богу, прославише Човекољубца Бога. А блажени Нон одмах посла мене, смиреног Јакова, к архиепископу да му испричам ово. Архиепископ, чувши ово, веома се обрадова и рече ми: Иди и кажи епископу твоме: Чесни оче, тебе је очекивало ово дело, јер те добро знам да си ти уста Бога који је рекао: Ако извучеш драгоцено од рђавога, бићеш као уста моја (Јерем. 15, 19). – И дозвавши госпођу Роману, која беше прва ђакониса[7] црквена, посла је са мном.

Када ми дођосмо, затекосмо Пелагију где још на земљи лежи крај ногу блаженога Нона, који је једва натера да устане, говорећи: Устани, кћери, да примиш оглашење за крштење. – Она устаде; и Епископ јој рече: Исповеди најпре грехе своје. – Она плачући одговори: Ако станем испитивати савест своју, нећу пронаћи ниједно добро дело; знам само да су греси моји многобројнији од песка морског, и сва вода морска неће бити доста да опере гадна дела моја. Но ја се надам на Бога твог, да ће Он олакшати бреме безакоња мојих и милостиво погледати на мене. – Епископ је упита: Како ти је име? – Она одговори: Родитељи су ми дали име Пелагија, а грађани Антиохије ми променише име и прозваше ме Маргарита,[8] због дивних и скупоцених накита мојих, којима ме украсише греси моји.

Тада је Епископ огласи, и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа, и помаза је миром, и причести пречистим и животворним Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа на отпуштење грехова. Духовном мајком Пелагија би ђакониса Романа; примивши је из купељи крштења, она је изведе из цркве и уведе у катихуменију, пошто се и ми тамо налажасмо. И рече блажени Нон осталим епископима: Хајдмо за трпезу, браћо, и радујмо се с анђелима Божјим што нађосмо изгубљену овцу; прихватимо се хране са јелејем и вином у духовном весељу.

Када сви поседоше за трпезу и стадоше са новокрштеном јести, гле, ђаво стаде вапити на сав глас, као човек ридајући и говорећи: Јао, јао, шта ја трпим од овог брбљивог винопије! О зли старче, није ли ти довољно било тридесет хиљада Сарацена које ти крсти отевши их од мене? Није ли ти доста Илиопољ који ти оте од мене и Богу твоме приведе, а он некада бејаше мој, и сви се житељи његови мени клањаху? А сада си ми и последњу наду одузео. Та шта ћу да радим, калуђеру зли и лажљиви? He могу да подносим твоје нападаје. Проклет дан у који си се родио, зли старче! Потоци суза твојих ударише на обиталиште моје и начинише га пустим.
Тако вапијаше ђаво плачући пред вратима дома у коме ми бесмо, и сви што се налажаху тамо чуше глас његов. И опет, обраћајући се новокрштеној, ђаво рече: Шта то радиш са мном, госпођо Пелагија? Ти подражаваш Јуду мога. Јер он, почаствован апостолском славом и чашћу, издаде Господа свога; а ти си то исто са мном урадила.

Тада Еепископ нареди слушкињи Божјој Пелагији да огради себе крсним знаком. И она, начинивши знак крста Христова на лицу своме, рече ђаволу: Нека те одагна Исус Христос који ме избавља од тебе! – Када она то изговори, Ваво побеже од ње.

После два дана, када Пелагија спаваше са госпођом Романом, својом духовном мајком, дође ђаво к њој, пробуди је и поче јој говорити: Драга госпођо моја, Маргарито моја, какво зло ја учиних теби? He обогатих ли те златом и сребром? He украсих ли те скупоценим драгам камењем и накитима и хаљинама? Молим те, кажи ми чиме те то ја увредих; и ја ћу сместа учинити све што ми наредиш, само ме не остављај и не прави од мене предмет подсмеха. – Пелагија, оградивши себе крсним знаком, одговори: Господ мој Исус Христос, који ме избави од твојих зуба и који ме начини невестом небеског дворца Свог, нека одагна тебе од мене. – И ђаво тог часа ишчезе. А Пелагија, разбудивши одмах Свету Роману, рече јој: Моли се за мене мати моја, јер ме нечастиви узнемирава. – Романа јој одговори: Кћери моја, немој га се плашити, јер се он сада и сенке твоје боји и стрепи.
У трећи дан по крштењу свом Пелагија дозва једнога од својих слугу и рече му: Иди мојој кући и пошаљи све што се налази у мојој злато-чуварници, и све моје наките, па то све донеси овамо. – Слуга оде и поступи по наређењу. Тада блажена Пелагија дозва светог епископа, па му све то предаде у руке, говорећи: Ево богатства којим ме Сатана обогати; предајем га у свете руке твоје; ради са њим што хоћеш, а мени ваља искати богатства Господа мог Исуса Христа. – Блажени епископ Нон дозва економа црквеног, предаде му пред свима сво богатство што му Пелагија уручи, и рече му: Заклињем те именом Свете и Нераздељиве Тројице, немој од овога злата ништа уносити ни у епископију, ни у цркву Божију, ни у кућу своју, ни у кућу ма кога од клирика, него све то својим рукама раздај сирочићима, убогима и болеснима, да оно што је зло стечено буде добро потрошено, те да богатство греховно постане богатство правде. Ако пак прекршиш ову заклетву, нека анатема буде на дому твом, и удео твој са онима који су викали: узми, узми, распни га (Лк. 23, 21).

Слушкиња Божја Пелагија ништа од имовине своје не остави себи, чак ни за храну, него је храњаше ђакониса Романа, јер се закле да ни трунчицу не користи од богатства греховног. Дозвавши пак своје слуге и слушкиње, она их пусти на слободу пошто свакоме даде доста сребра и злата. И рече им: Ја вас, децо, ослобађам од временог ропства, а ви се постарајте да ослободите себе од робовања сујетном свету, препуном грехова, да, као што заједно живљасмо у овоме свету, тако се удостојимо заједно бити и у блаженом животу. – Рекавши им то Пелагија их отпусти.

У осми пак дан, у који је Пелагија, по обичају новокрштених, требала да скине беле хаљине, добијене на крштењу, (дан беше недеља), Пелагија, уставши пре зоре, скину беле хаљине у које беше обучена при крштењу, и обуче се у власеницу. Притом узе стару одећу блаженога Нона, па кришом од свих оде из града Антиохије, и од тога времена нико није знао где се она находи. Ђакониса Романа туговаше и плакаше за њом. Но свезнајући Бог откри блаженоме Нону да је Пелагаја отишла у Јерусалим, и тешаше Нон Роману, говорећи: He плачи, кћери, него се радуј: јер Пелагија, попут Марије, добри део изабра, који се неће узети од ње (Лк. 10, 42).

Након не много дана Архиепископ нас отпусти, и ми се вратисмо у Илиопољ. После три године у мени се јави жеља да идем у Јерусалим и да се поклоним светом васкрсењу Господа нашега Исуса Христа,[9] и ја молих Епископа мога, блаженог Нона, да ми дозволи да идем. Дајући ми дозволу он ми рече: Брате Јакове, када стигнеш у света места, ти потражи тамо монаха који се зове Пелагије: он је евнух,[10] веома врлинаст, и живи у затворништву. Кад га нађеш, поразговарај с њим, и биће ти од велике користи, јер је он истински слуга Христов, и савршен монах.

Ово говори Нон о слушкињи Божјој Пелагији, која дошавши у Јерусалим начини себи келију на Гори маслинској где се некада молио Господ наш, и затворивши се тамо живљаше Богу. Али ми то Нон не откри.

Спремивши се ја отпутовах у света места, поклоних се светом васкрсењу Господа нашег Исуса Христа и Часном крсту Његовом, а сутрадан потражих монаха по имену Пелагаја, као што ми заповеди Епископ мој; и келију његову нађох на Гори маслинској. Келија та не имађаше врата, већ беше са свих страна зазидана; само мало прозорче угледах на зиду, закуцах на њега, и отвори га слушкиња Божја. Видевши ме, она ме позна, али ми не каза ко је. Међутим, ја је не познах. Та и како сам могао познати ону, чија велика лепота увену брзо као цвет! Очи јој беху дубоко упале; од великог и безмерног уздржавања провиђаху јој се кости и зглобови лица. Сва околина јерусалимска сматрала ју је за евнуха, и ниједан човек није знао да је то жена, а и ја сам нисам знао то: јер ми је епископ мој говорио о њој као о евнухумонаху, и ја добих благослов од ње као од монаха-мушкарца. Она ми рече: Кажи ми, брате, ниси ли ти Јаков, ђакон блаженога Епископа Нона? – Ја се зачудих у себи што ме по имену назва и што познаде да сам ђакон блаженога Нона, и одговорих јој: Да, господине мој. – А она ми рече: Кажи Епископу твоме да се помоли за мене, јер је он ваистину свет муж и апостол Христов. – Онда и мени рече: И тебе, брате мој, молим да се помолиш за мене. – Рекавши то, она затвори прозорче и поче читати Трећи час. Ја сатворих молитву и отидох. И мени би на велику духовну корист што видех ову равноангелну подвижницу и чух сладосну беседу њену.

Отишавши од ње ја обилажах разне манастире, посећивах братију и разговарах са светим људима, добијајући од њих благослов и велику корист за душу. По свима пак манастирима пронела се беше добра слава о евнуху Пелагају, и пример живљења његовог бејаше свима на корист. Због тога и ја пожелех да поново идем к њему и утешим се његовом душекорионом беседом. А када стигох његовој келији и куцнух на његово прозорче с молитвом, ја се усудих да га по имену назовем, говорећи: Отвори, аво Пелагије! – Но он ми не одговори ништа. Ја пак мислећи да се он моли, или одмара, почеках мало, па поново закуцах да ми отвори, али одговора не би; и ја поново причеках неко време, и опет закуцах. Тако проведох три дана крај прозорчета, с времена на време куцајући у прозорче, јер сам силно желео да видим свето лице Пелагајево и добијем благослов од њега. Али не би ни гласа, ни одговора. Тада рекох у себи: Или је он отишао из ове келије, и у њој нема никога, или се преставио.

И ја се онда дрзнух и силом отворих прозорче, и угледах Пелагија где мртав лежи. Ужаснух се, и горко плаках што се не удостојих добити последњи благослов од њега. Онда затворивши прозорче похитах у Јерусалим да обавестим тамошње Свете оце да се ава Пелагије евнух преставио. И одмах се по целом Јерусалиму пронесе вест да је духоносни монах уснуо у Господу. И на погреб светих моштију његових слегоше се монаси из свих околних манастира, и сав град Јерусалим, и безбројно мноштво људи из Јерихона и с друге стране Јордана. Разбивши прозорче на келији и направивши отвор колико да се провуче један човек, неколико благочестивих људи уђоше и изнесоше чесно тело. Дође и Патријарх јерусалимски са мноштвом других отаца. А када по обичају стадоше мирисима мазати покојниково тело, они видеше да је преминули подвижник жена; и подигавши глас свој са сузама говораху: Дивни у светима, Боже, слава Теби, јер Ти имаш на земљи сакривене светитеље, не само људе него и жене. – И они хтедоше да тајну Пелагијину утаје од народа, али не могоше, пошто је Богу било угодно не да сакрије него да објави и прослави слушкињу Своју. И стече се огромно мноштво народа: стекоше се и монахиње из својих манастира са свећама и кадионицама, са псалмима и црквеним песмама, и узевши чесно и свето тело Пелагијево, са доличном чешћу унесоше у исту келију где се подвизавала и тамо погребоше.[11]

https://mitropolija.com/2025/10/20/prepodobna-pelagija-2/

Такво бејаше живљење бивше блуднице, такво обраћење пропале грешнице, такви трудови њени и подвизи, којима она угоди Богу. Нека Господ наш Исус Христос подари са њом и нама да добијемо милост у дан судни! Њему слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Житија Светих –  архимандрит Јустин (Поповић

У земљи Египатској живљаше нека жена развратна, бестидна и погана. Имајући једну кћер по имену Таису, она је научи том истом бестидном начину живота на који сама беше навикла, одведе је у блудилиште и даде је на службу Сатани, да многе људске душе сурва у погибао, заводећи их својом лепотом; јер Таиса бејаше веома лепа по спољашности и чувена надалеко лепотом лица свога. Многи, похотљиво жудећи за Таисом, доношаху јој много злата и сребра, и хаљине раскошне и скупоцене. Заводећи своје поклонике, она многе имовно потпуно упропашћиваше и довођаше до просјачког штапа; а други, свађајући се због ње и бијући се, прагове куће њене крвљу својом заливаху.

Чувши о томе, преподобни отац Пафнутије се преобуче у светско одело, узе један златник, нађе Таису и даде јој златник. Таиса мислећи да јој тај човек даде златник за нечисто дело, одведе Пафнутија у своју собу. Пафнутије седе на високу намештену постељу и рече Таиси: Нема ли неке друге тајне собе, да се затворимо у њу, да нико не би сазнао за нас? – Таиса одговори: Има. Али ако се стидиш људи, можемо се и у овој сакрити од њих, јер су врата закључана и нико неће ући овамо, ни сазнати за нас; ако се пак бојиш Бога, онда нема места које би те могло сакрити од Њега, па макар се сакрио под земљу, Бог и тамо види.

Чувши од ње овакве речи Пафнутије је упита: Зар и ти знаш за Бога? – Таиса одговори: Знам и за Бога, и за блаженство праведних, и за мучење грешних. – Тада јој старац рече: Ако знаш за Бога, и за будуће блаженство и мучење, онда зашто скврнавиш људе и већ си упропастила толико душа? И ти ћеш бити суђена и осуђена на пакао огњени, не само за своје грехе него и за она лица која си оскврнавила.

Чувши то Таиса се са плачем баци пред ноге старцу, говорећи: Знам ја и то, да за грешнике постоји покајање и за грехе опроштај, и надам се да се твојим молитвама избавим од грехова и добијем милост Господњу. Но молим те, причекај ме мало, само три сата, а после тога поћи ћу куда ми наредиш, и учинићу што ми рекнеш. – Старац јој каза место где ће је чекати, па отиде. А она, покупивши сву имовину своју гресима стечену, у вредности од четири стотине литри злата, однесе је насред града, наложи огањ, па све то метну у огањ и на очи свега народа сажеже, вичући: Ходите сви који сте грешили са мном и видите како спаљујем оно што сте ми дали.

Спаливши своје погано богатство, Таиса оде на место где ју је Пафнутије чекао. Старац је одведе у женски манастир, и замоливши малу келију уведе у њу Таису и затвори је тамо; врата келије он добро закова и зазида, само остави мали прозорчић, да би јој се кроз њега могло додавати мало хлеба и воде. Таиса упита Светог Пафнутија: Оче, како се имам молити Богу? – Старац јој одговори: Ти ниси достојна да изговориш име Господње, нити руке своје да подигнеш к небу, јер су уста твоја пуна прљавштине и руке твоје окаљане нечистотом; него окренута Истоку, ти често говори: Боже, Створитељу мој, смилуј се на мене!

И проведе Таиса у том затвору три године, молећи се Богу онако како је научи преподобни Пафнутије, узимајући по мало хлеба и воде, и то једанпут дневно. А кад прође три године, Пафнутије се сажали на њу, па се упути к великом Антонију желећи да сазна да ли јој је Бог опростио или није. Дошавши к старцу он му исприча све о Таиси. Антоније дозва своје ученике и нареди им да се сваки посебно затвори у својој келији и да се сву ноћ моли Богу, да Бог коме од њих открије о Таиси која се каје за грехе своје. – Ученици поступише по наређењу оца свога, и умолише Бога: Бог откри о Таиси једноме од њих, по имену Павлу, кога називаху Препростим.[12] Стојећи на молитви ноћу он у виђењу виде небеса отворена, и одар богато и раскошно украшен и чудесно блистав од велике славе, и три девојке, пресветлих лица, стајаху и чуваху га, и венац лежаше на одру том. Видећи то, Павле рече: Сигурно су овај одар и венац спремљени не за кога другог сем за оца мог Антонија. – Тада дође к њему глас говорећи: Није то опремљено за оца твог Антонија него за Таису, бившу блудницу.
Дошавши к себи Павле стаде размишљати о виђењу, и кад свану он оде к блаженим оцима Антонију и Пафнутију и исприча им своје виђење. А они, чувши то, прославише Бога који прима истинске покајнике. И Пафнутије устаде и оде у женски манастир, где Таиса беше у затвору, па разломивши врата хтеде да изведе Таису. Али га она стаде молити, говорећи: Дозволи ми, оче, да останем овде до смрти своје, да оплакујем многе грехе своје. – Старац јој на то рече: Човекољубиви Господ већ прими твоје покајање и опрости грехе твоје. – И рекавши то изведе је из затвора. Тада блажена Таиса рече: Веруј ми, оче, откако уђох у овај затвор ја сам стално пред мисленим очима мојим имала све грехе моје и, гледајући на њих, непрестано плакала. И не удаљише се сва зла дела моја ни до сада, него стоје преда мном и страховито ме плаше, пошто ћу због њих бити суђена. Али за све то време упоредо са тим не одступи од мене неки диван мирис. – И рече јој старац: Зашто очајаваш? Због покајања твог Бог ти опрости грехе твоје.

По изласку свом из затвора блажена Таиса се након петнаест дана разболе, и одболовавши три дана, благодаћу Божјом с миром се упокоји. И са одра болести она би пренесена на онај одар што га Свети Павле Препрости виде спремљена за њу на небу. Тамо је она са преподобнима окружена славом, и радује се вечном радошћу.

Тако грешница и блудница уђе пре нас у Царство Божје.

Молитвама Свете Таисе нека и ми не будемо лишени тога царства! Амин.

Житија Светих