Није грех да се трудимо да живимо мирно и без искушења и зато се молимо Богу да нас сачува и не даде нам оно што нисмо у стању да носимо. Ипак, у љубави према Богу човек је у стању много да поднесе и што је љубав већа, већа је и спремност на саможртвовање, више је милосрђа, смирења, трпљења итд. (уп. 1Кор 13). Занимљиво је када читамо Павлову "химну о љубави" колико се не говори о емоцијама већ о односу према другом. Љубав према Богу се у целости изражава кроз љубав према ближњем јер љубимо Бога у сваком људском бићу које носи његов лик, љубимо Бога у његовој творевини јер у њој видимо посејане његове предвечне логосе (односно његову вољу о чему говори Св. Максим). Зато нема љубави Божије где нема правилног односа према ближњем и творевини Божијој. То је само једна психолошка пројекција нашег самољубља и гордости. Зато је и св. Ава Јустин говорио да се љубав према Богу препознаје у човекољубљу, а опет да нема ни истинског човекољубља уколико оно не проистиче из љубави према Богу. Исто тако и поглавља о љубави Св. Максима нису поетски изливи занесеног "заљубљеника у Бога" већ пре свега изношење практичне философије љубави која се не може задобити уколико себе волимо више од Бога и других.

Ово је веома важно јер се хришћанска љубав суштински разликује од хуманизма који се исцрпљује било у општој љубави према неком апстрактном човеку, људском роду и сл или у љубави према појединцима према којима осећамо сажаљење или посебне емоције јер доживљавамо себе кроз њих, или доживљавамо неку личну корист или пријатност. Хришћанско поимање љубави, иако у неким спољашњим елементима веома слишно хуманизму у потпуности је засновано на другим поставкама. Другог волимо јер у њему волимо лик Христов и та љубав неће зависити од тога да ли је тај "други" добар или лош (односно прецизније речено, здрав или духовно болестан) јер лик Христов остаје утиснут у њему па чак и у највећем посрнућу. Другог волимо као члана Цркве, Тела Христовог или онога који је призван да постане део Цркве, волимо га у перспективи вечног Царства небеског. Ова љубав није земаљског порекла, није емоција, нити нека филосфија. Она је пре свега дар који Бог даје онима који отворе своје срце да би га примили, а то чинимо трудом и духовном борбом. Господ љуби и оне који га се одричу и који желе да вечно постоје без Бога. Он ће љубити и оне који ће пребивати у вечном мраку својим сопственим избором. Божија љубав је благотворна али и болна и њоме ће Бог судити свету, не по јуридичкој правди. Они који пребивају у љубави Христовој наставиће да узрастају вечно у њој, а они који су је одбацили бежаће вечнно у најдубље поноре ада јер ће их та иста производити бол и муку.

Хришћанска љубав, наравно, не одбацује биолошку љубав, родитеља према деци и обратно или супружанску љубав, али и њој приступа кроз Христа. Брак је зато не било каква заједница две особе које се воле, већ заједница човека и жене који живе у тајни Христа и Цркве (уп. Еф.5) Добро знамо да у пуноћи Царства небеског неће бити ни мушког ни женског, а самим тим ни брака као заједнице која постоји у овом времену и простору. Зато је брак за хришћане Света Тајна и свака злоупотреба човекове сексуалне природе закорак је ка амбису пролазности и вечној смрти, јер све оно што неће бити уведено кроз Христа у вечно постојање остаће у сфери вечног мрака, недовршености и полупостојања. Проблем је када наше међуљудске односе видимо као сврху самим себи и заборавимо да смо у динамичком путу ка вечности и да још нисмо сасвим довршени као личности. Црква нас зато стално позива да остајући у биолошком начину постојања не будемо њиме овладани и да што је више могуће заживимо црквеним, евхаристијским начином постојања.

Увек ме је фасцинирала хришћчанска свест да овим животом само пролазимо у сталном очекивању Господа. Рани хришћани говорили су Маран ата - Дођи Господе. Свако наше литургијско сабрање је израз ове свести очекивања Доласка Христовог и живо искуство да се све више приближава пуноћа Царства Божијег, а тиме и Његове вечне воље да све створено кроз Свога Сина Јединородног у заједници Духа Светога преведе у вечност.

Архимандрит Сава Јањић

Али људи као људи, увек ће неко нешто да нам замери. Дозволиће себи да говоре о другима, не трудећи се да раде на себи. Лутаће, тражиће пут који је управо пред њима, али биће слепи да га виде. „Морамо од срца све опростити. Унутрашњи мир не може да се сачува докле год наша савест нешто изобличава. Морамо умирити савест. Треба свима опростити од срца“, говорио је отац Тадеј, човек који је свој живот посветио трудећи се да људи стекну највеће богатсво – мир у души. Они који су имали ту срећу да га упознају говоре о њему са великим поштовањем. Био је то један изузетан човек, мудар и сталожен. Кретао се међу људима, говорио им и саветовао их. Још као дете отпочео је битку са животом, наиме оболео је од болести плућа. Лекари су му прогнозирали тек пар година живота, али вођен својом вером као веома млад он се замонашио. Изборио је своју битку и живот посветио другим људима, трудећи се да их упути, усмери на прави пут.

Нисам имала срећу да упознам овог великог духовника. Упокојио се 2003. године, сахрајен је у дворишту манастира Витовница. По његовим беседама настало је много књига. Више пута сам прочитала књигу „Какве су ти мисли такав ти је живот“, која ми се просто сама врати у руке, радо је читам изнова, готово сваког дана. У тој књизи он говори о људима, како да се опходе према себи, према својим најближима, према животу који живе. Људи стално лутају тражећи смисао, сврху постојања. Истина је да је срећа у нама самима, свако је доживљава на свој начин, али изнад те среће човек се суочава са немиром, са бригама. „Треба да се опустиш. Не узимај превише на себе бриге овог света, већ чувај свој мир и живи са Богом. Нека иде како иде“, говорио је отац Тадеј.

Његове речи које сам прочитала биле су ми ослонац. Људи око мене су приметили да сам другачија, позитивнија. Пре неколико месеци сам први пут отишла у манастир Витовница. Тамо ме је дочекао игуман манастира, отац Пимен. Препознао ме је и дочекао са срдачним осмехом на лицу. Провела сам цео дан у том манастиру, седела сам у дворишту, под лозом, у миру и тишини. Послужили су ме кафом и хладном изворском водом. Дуго сам разговарала са оцем Пименом, причао ми је оцу Тадеју, о његовом животу, о његовим делима, о његовом труду да људе усмери и врати духовном животу. Одвео ме је на гроб оца Тадеја. Ту сам засадила каранфил. Седам дана потом сам поново дошла и била сам више него срећна када сам видела да каранфил расте и цвета. Испод манастира тече река Витовница која дели истоимено село, тако да на једној њени обали остаје сеоско гробље и тек неколико кућа, остаци некадашњих воденица и ваљерица. Тако је предиван осећај отићи тамо, опустити се, одвојити један дан за лепоту коју нам је природа дала, просто нацртала. Између два висока брда на десној обали ове реке смело стоји манастир где је отац Тадеј по својој жељи био игуман од 1962. године. Још као дечак имао је жељу да служи Богу, вери и цркви, као и људима у свом родном месту. Био је увек спреман да сваког саслуша и да сваком помогне. Волео је људе, веровао је људима, уздао се у људе.

“ Не лутајмо мислима и не гледајмо шта други раде, него гледајмо шта ми радимо, шта од нас произилази, да ли тешимо или осуђујемо, да ли праштамо или волимо”, говорио је он. За оне који у моменту ослабе, који се препусте просто непотребним размишлајнима , он је говорио: “Мисли су попут птица. Не можемо им забранити да лете, али је до нас да ли ћемо им дозволити да слете и направе гнездо у нашој глави”. Желео је да усмери људе, да не робују туђој вољи, да се ослоне на себе, али да имају на уму да вера покреће човека, да је снага управо у вери, да не губе снагу и да се не одричу себе ни других.

Истина је да је живот постао брз. Истина је и то да људи никад нису били више повезани, а никад отуђенији, отац Тадеј као да је све то предвидео, као да је знао да ће отуђеност створити раздор међу нама. Много је говорио о љубави, о тој изузетној снази која нас веже: “Без љубави нема живота”. Да, љубав покреће свет. На жалост увек су ту они људи који оспоравају нечији успех, који просто у своме гневу не желе добро за оног који правим корацима корача кроз живот. Духовни отац ми је говорио да људи треба да се моле за своје непријатеље, баш као што је говорио и отац Тадеј: “Хтео човек не хтео, мора да се моли за непријатеље и за оне који нас не воле, који су оптерећени злим мислима према нама. Морамо да се молимо да им пожелимо свако добро, јер хтели – не хтели, они морају да се ослободе зла, када увиде да не могу да остваре своје планове. Што год више зла желе нама, Бог нам даје више добра. Нама се враћа оно што ми желимо ближњем”. Научила сам да су зле мисли попут вируса. Просто уђу у крв и трују човека. Такве мисли га чине и слепим и немим , али злим! Терају га да чини лоше.

Заиста није на нама да судимо о другима. Камо среће да обраћамо пажњу сви на своје поступке. Не треба осуђивати оне који у Бога не верују. Треба са њима разговарати, скренути им пажњу, усмерити их, ако ни тада не виде прави пут треба их препустити Господу , јер ће сви једног дана одговарати за своја недела. Ми нисмо ту да судимо, него да ширимо љубав, да волимо.

Читала сам књиге написане по беседама изузетног човека оца Тадеја. Била сам одушевљена његовим ликом и делом, тиме како је утицао на људе. Мој супруг је то видео, за рођендан ми је поклонио слику на којој је његов портрети и та слика заузима посебно место у нашем дому, као и у нашем срцу.

Застаните, осетите мирис липе у овим топлим данима. Добро надвлада зло, осмехните се драгим људима, упутите им лепу реч. Бог је љубав, љубав је у нама, “Када изгубиш наду и помоћ људску, потражи је од Бога самог и добићеш је откуда се ниси надао ни замишљао” .

Сека

http://svetlanaaleksic.blogspot.com/2014/06/kakve-su-ti-misli-takav-ti-je-zivot.html?spref=fb&m=1

На Педесетницу сви су били заједно, кад хука испуни сву кућу и показаше се огњени језици који се спустише на сваког од апостола. Изашавши на кров од куће, проговорили су и проповедали окупљеном народу језицима које до тада нису знали, тако да су их сви окупљени, и Јевреји и иноверни, разумели. Три хиљаде људи на овај дан поверовало је проповеди апостола и крстило се. Овај дан се сматра даном рођења Цркве Христове. Како су на празник Педесетнице Јевреји, значи и апостоли у ону Педесетницу, украшавали своје куће грањем, цвећем и травом подсећајући се на време кад су после ропства лутали са Мојсијем по пустињи и живели у колибама од грања и лишћа, и данас се на празник Силаска Светог Духа на апостоле православне цркве испуњавају травом и цвећем од кога се плету венчићи.

Извор: Епархија шумадијскa

http://www.mitropolija.com/duhovski-utorak/

Неки Хришћанин рекао је старцу:

- Оче, моји родитељи стално гунђају, ја то једва подносим. Шта да радим?

- Па, благословени, ти, кад си био у колевци, дан и ноћ си кмечао. Они су те тад узимали у наручје и уљуљкивали нежно и с љубављу. Да ли би ти се допало да су они смислили да те пошаљу у некакву васпитну установу, да би се одморили? Правда Божија пружа ти сада могућност да вратиш – бар делимично – дуг својим родитељима понашањем, аналогним ономе какво је било према теби – одговорио је старац.

Јудејац празнује, али, по написаном, он, тражећи закон телесни, закон духовни није остварио.[1] Празнује и Јелин, али телесно, саобразно својим демонима и боговима од којих су једни, по личном признању пагана, узрочници страстима, а други су поштовани као богови страсти; због тога се и њихово празновање састоји у задовољавању страсти својих, а грешити за њих значи поштовати Бога који штити страст као најдостојније дело. Празнујемо и ми, али празнујемо онако како је угодно Духу; а њему је угодно да ми или радимо, или говоримо нешто умесно. Празновати - то код нас значи остваривати души својој вечна блага, добра која вечну вредност имају, а не блага која брзо пролазе и нестају, која, како ми се чини, тек мало наслађују сећања, а много више разгоне и штете им. Довољна је телу злоба његова. Треба ли пламен потпиривати или звери давати обилнију храну да би он овладао разумом и постао још неукротивији?

Значи, треба празновати духовно. А почетак беседе (сасвим је умесно указати и на предмет наше пажње како бисмо се помоћу њега што више приближили слављу, мада ће се наша реч донекле и удаљити од предмета) - почетак беседе биће овакав.

Јевреји, на основу Мојсејевог закона поштују број седам, као што су касније Питагорејци поштовали број четири, којим се они чак и заклињу, а Симонијци и Маркионити поштују број осам и тридесет, помоћу којих поштују и дају имена неким еонима. Иако ми није познато на основу којих то закона или по каквој сили броја седам, ипак Јевреји овај број поштују; познато је да је Бог за шест дана створио материју, уобличио је и дотерао у сваком погледу, савршивши овакав свет који сада видимо, а у седми дан је починуо од дела својих што нам посведочава и назначавање суботе која на јеврејском језику значи одмор. Но, ако у овоме постоји и неки узвишенији смисао, препустићемо да о томе мудрују други. Поштовање броја седам није се односило само на дане, већ су они овај смисао пренели и на године. Када су у питању дани - субота је најбољи сведок тога, јер они њу непоколебиво поштују, као и седмодневно неупотребљавање квасног хлеба, а када су у питању године свака седма година опроштаја.[2] Поштовање се није простирало само на седмице, него и на седмицу седмица, како дана, тако и година. Седмице дана стварају педесетницу - у њима је дан нарочито свет;[3] седмице, пак, година - тако они називају јубилеје у којима су остављали земљу необрађеном, ослобађали су робове, а све што су током протеклих година купили, без накнаде су враћали пређашњим власницима. Народ тај није Богу посвећивао само прве плодове и првородну летину, већ чак дане и године. Такво поштовање броја седам довело је до поштовања педесетнице. Наиме, број седам помножен са собом самим даје педесет, при чему недостаје један дан, али тај недостајући број ми Позајмљујемо од будућега века и то је осми дан, али у исто време и први, или боље рећи, једини и неокончиви. У њему треба да се оконча овдашње суботствовање душа наших, да би била указана част седмерици и осморици[4], како су неки пре нас схватали ову Соломонову изреку.

Мада о поштовању броја седам постоји још и других сведочанстава, за нас ће површно тумачење тог броја бити сасвим довољно. Тако, наименовано је седам духова којима приличи поштовање,[5] а духовима, како ми се чини, угодно је било Исаији да назове и именује управо дејства Духа. Словеса Господња, по речима Давидовим, очишћена су седморицом.[6] Праведник, који буде избављен из шест невоља,биће поштеђен и у седмој.[7] Такође знамо да грешнику неће бити опроштено само седам пута, него седамдесет пута седам.[8] Међутим, и у обратном смислу (пошто је и кажњавање за грех похвално), Кајин је седмоструко трпио казну тј. поднео је казну за братоубиство; Ламех, пак, седамдесет седмерица[9] јер је постао убица након доношења закона и после осуде. Лукави суседи ће примити седмоструку плату у недра своја.[10] Дом Премудрости је утемељен на седам стубова,[11] а истим бројем је украшен Зоровавељов камен.[12] Током седам дана указује се хвала Богу. Чак и неплодна рађа седморо, савршени број, и тиме се супродстављају они који немају пуни број деце.[13]

Ако треба уважити и старозаветне извештаје, онда примећујем да је Енох, будући рођен као седми после прародитеља, поштован као промена.[14] Такође примећујем да је двадесетпрви - Авраам, прослављен патријараштвом, добијањем великог тајанства, јер редоследни број његовог рођења чини трикратно узета седмица. Неки други, који су одважнији од нас, осмелили би се па да дођу и до Новог Адама, Бога мога и Господа Исуса Христа Који се, по нисходном родослову код Луке, сматра седамдесетседмим од старог, и под грехом живећег, Адама. Указујем још на седам труба Исуса Навина, а исти толики број је свештеника, али и број дана, колико је трајао опход око Јерихона када су пале зидине града.[15] Подсећам још и на седмократно обраћење, као и трикратно тајновито дување пророка Илије, који је повратио живот сину Сарептске удовице и једнаком броју изливања на дрва када је он, од Бога ниспосланим огњем, запалио жртву и посрамио надри пророке који нису могли то исто да учине помоћу својих молитава.[16] Указујем и на исти број Јелисејевог клечања над сином Суманићанке, после чега је у њему повраћено дисање.[17]

На основу оваквих поставки, како ми се чини, нећу још наводити примере светилника у храму који је имао седам кракова и.седам светиљки, у седми дан освештава се свештеник, седмог дана се очистио губавац, а током истог броја дана обнавља се храм.[18] Седамдесете године народ је враћен из ропства да би и у десетицама било исто што бива и у јединицама, и најсавршенијим бројем вршено је поштовање броја седам. Но, што стално да говорим о ономе што је далеко од нас? Лично Исус - потпуно савршенство, могао је у пустињи да нахрани гладне, најпре са пет хлебова пет тисућа људи, а потом и са седам хлебова да нахрани четири тисуће људи, тако да је и преостало још хране: у првом случају дванаест котарица, а у другом седам котарица;[19] ово, и још друго, сматрам да сасвим приличи Духу и није без разлога. Чак и ти, док читаш Писмо, уочаваш многе бројеве који се помињу, а који поред јасног,.садрже и дубље значење.

За садашње време најприкладније је рећи да, вероватно на основу ових разл.ога или по веома блиским им узроцима или, пак, по неким узвишенијим разлозима, Јевреји поштују педесети дан, који и ми поштујемо, исто као што и друго шта јеврејско поштујемо, Јевреји поштују праобразно, а ми обновљено, тајанство. Пошто смо све ово казали као увод, приступимо сада започетој теми.

Ми празнујемо Педесетницу, силазак Духа Светога, окончавање обећаних нам догађаја, испуњење наших надања, тајну веома велику и достојну хвале! Окончавају се Христова дела телесна или да кажемо, дела која се тичу његовог телесног обитавања на земљи (опрезно кажем да се окончавају дела која се односе на тело, да ме не би нека реч убедила у то да је боље свући тело) и почињу дела Духа. Шта је везано за Христа? Дјева, рођење, јасле, повоји и пелене, анђеоско појање, присутни пастири, звезда водиља, поклоњење и дарови мудраца, Иродово убијање деце, Исус који бежи у Египат и враћа се из Египта, Исус обрезани, крштени, сведочанство озго, кушање, каменовање нас ради, Исус који нам дарује образце страдања за реч, који је предат и прикуцан на дрво, сахрањен и васкрсли и вазнесени на небо. Много од набројаног Христос и данас прима, подразумевам безбожно понашање Христомрзаца, али све то Он трпи по својој дуготрпљивости, јер од Христољубаца прима достојно поштовање. Он хита да првима покаже свој гнев, а нама да потврди своју доброту - њоме се, вероватно, дарује време за покајање, а нас испитује у љубави и постојаности својој, хоћемо ли ослабити у жалости и подвизима побожности? Такав је од древности закон Божјег провиђења, закон неистраживих судби Божјих по којима се премудро управљају дела наша. Таква су дела Христова, а долазећа ћемо видети у још већој слави. О, када би и нас Христос видео!

Да бих могао говорити о делима Духа, молим се да на мене сиђе Дух и да ми дарује моћ речи колико желим, али ако и не у толикој мери онда онолико колико време дозвољава доћи ће Он, свакако, не у обличју слуге, него царски, и неће чекати нечије заповести како то неки мисле. Дух дише где год хоће, на кога, када и колико му је угодно. Дух нам заповеда да тако мислимо и тако да говоримо.

Сваки који унижава Духа Светога сматрајући Га створењем, клеветник је, зли слуга и најзлобнији од свих злобника. Злим слугама је својствено да поричу власт и господство, устају против свога господара, а оно што је било слободно уподобљавају себи и своме робству. Сваки, пак, који Га призна за Бога, тај је божанствен и просвећен је умом својим. А онај који Га назива Богом тај се велича пред трезвеним људима, а ако то чини пред простима, онда је веома несмотрен; све ово из простог разлога што бисер доноси штету, прасак грома штети и слаби слух, сунчева светлост заслепљује болесне очи, а тешка храна - веома штети онима који још млеко пију. Поступно их треба водити напред и приближавати узвишенијем да би дарована светлост заиста светлела, а истина да би била награђена истином. Због тога и ми, оставивши најсавршенију реч за коју још није време, побеседићемо овако.

Ако ви не исповедате Светога Духа ни нествореним, ни времену подложном онда (дозволите ревности да се изрази донекле смело) у вама очигледно делује опречан дух. Ако сте ви до тога степена трезвени да избегавате директну нечастивост и изван робства стављате Тога који и нас чини слободнима, онда и са Светим Духом, и заједно са мном, размотрите следеће: ја сам, наиме, уверен да сте ви већ у извесној мери причасници Духа Светога и стога ћу са вама разговарати као са својима. Или укажите на нешто средње између робства и господства где би могао наћи место за достојанство Духу или, избегавајући робство, немојте оставити недоумицу где да прибројите Тога о коме је реч.

Можда вас оптерећује стил, можда вас спутава тежина речи која за вас постаје камен спотицања и камен саблазни, као што је за неке и Христос био. То је људска слабост и немоћ. Сјединимо се стога духовно, постанимо више братољубивијима, неголи самољубивијима. Признајте Божју силу и ми ћемо вам поједноставити казивање. Исповедите природу другачијим, вама најприкладнијим, изразима и ми ћемо вас исцелити као болеснике, па чак ћемо вам утиснути и ново задовољство. Веома је срамно и неразумно душом бити здрав, а трубити на сав глас, утајивати ризницу као да завидиш другима, или опасати се да не би осветио језик. Још је срамотније што смо ми подложни свему ономе за шта друге оптужујемо, што осуђујемо спорења у речима, а сами се залажемо за реч. Исповедајте у Тројици једно Божанство или, ако вам више одговара, једну природу и ја ћу вам од Духа испросити реч: Бог. Врло добро знам да Тај који је дао прво, даје и друго, а тим пре узрок спора је духовна област, а не ђаволска упорност. Рећи ћу још јасније и краће: нити ви нас оптужујте за исувише висококазивање (не треба завидети узвишености), нити ћемо ми вама замерити на примедби за овако узвишено казивање; нећемо ми вас оптуживати ни за ту привремену изреку све док са нама не остварите, ма и другим путем, то исто пристаниште. Ми нећемо тиме остварити победу, већ ћемо вратити браћу своју са којом нас дели извесна разлика.

Ово говорим вама који у себи имате живота и трезвено расуђујете о Сину. Дивим се вашем животу, али не одобравам у свему ваше учење. Пошто имате дарове Духа треба да примите и Духа лично, да се не бисте просто подвизавали, него да се подвизавате по закону.[20] Од њега, као награду за ваш живот, нека вам буде дарован и овај венац - савршено исповедање Духа, и са нама и пре нас, да Га исповедате достојно. Одважујем се и на нешто узвишеније, односно, усуђујем се заједно са апостолом да кажем: толико вас волим, толико ценим ваше богоприлично владање и тај цвет уздржавања, и свештена сабрања, и часно девство, и чистоту, и свеноћно појање, и ништољубије, и братољубије, и странољубије, да сам спреман да будем одлучен од Христа[21] и пострадам као осуђеник само да ви останете са нама, и да заједно прославимо Тројицу. Треба ли да говорим и о другима који се, сасвим очигледно, умртвише и које једино Христос може својом моћи да васкрсне из мртвих? Они се злонамерно одељују међусобно по месту свога живљења, али су везани јединственим учењем и међу собом су несагласни колико и разроке очи усмерене на један предмет, али пошто нема разлике у виђењу, него само у положају, можемо их кривити једино за тај један недостатак, а никако и за слепило. Ако сам довољно образложио то што се вас тиче, опет ћу се вратити Духу Светом. Мислим да ћете и ви поћи за мојим мислима.

Дух Свети је свагда био, јесте и биће: Он нема почетак и неће имати крај свога постојања и бића, него се свагда сa Оцем и Сином представља и броји. Нити Оцу приличи да је некада био без Сина, нити Сину без Духа: то би сасвим било неславно за Божанство као када би услед измене савета својих дошли до пуноте савршенства. Дакле, Дух Свети се свагда прима, а не да (Он) прима; Он савршава, а не да Га савршавају; испуњава, а не да Га испуњавају; освећује, а не да њега освећују; приводи човека обожењу, а не да њега уводе у обожење. Он је свагда један и исти, како у односу на себе самог, тако и у односу према осталим Лицима Свете Тројице са којима Га чествујемо; невидљив је, не подлеже ововременом закону, необухватив је, неизмењив је, без каквоће је или количине, без облика; неописив је, самопокретан је, свагда дејствујући, слободан, самовластан, најмоћнији (иако, као што све припада Јединорођеноме, тако и све што припада Духу, узводи се до првог Узрока); Дух је - живот и животодавац; Он је - светлост и Светлодавац; Он је - изворна доброта и благост, и извор је доброте; Он је - Дух прави, владичњи, Господ, Он изашиље, одабира на дело, сазидава себи храм, узводи до истине, дела где хоће, раздељује дарове, Дух је усиновљења и истине, премудрости, разума, познања, побожности, савета, крепоспш, страха Божјега.[22] Кроз њега познајемо Оца небескога и прослављамо Сина,[23] а једино Они познају њега, јер је једна част, једно је служење и клањање, једна моћ, једно савршенство и освећење. Које је његово својство? Све што има Отац, то припада и Сину, осим нерођености; све што има Син, припада и Духу, осим рођености. Међутим, нерођеност и рођеност не значе разлику суштине, како се мени чини, него се та својства разликују у једној и истој суштини.

Ти си нестрпљив у жељи да ми противуречиш, а ја опет хитам да наставим поуку. Поштуј овај дан Духа Светога, задржи колико год можеш језик свој: сада ћемо причати о неким другим језицима; бој се или се постиди ових језика који се показаше у пламеном облику. Данас ћемо учити, а сутра ћемо расправљати о речима: данас ћемо славити, а сутра ћемо се усаглашавати. Једно је област тајне, а друго приличи нашем гледању; једно приличи црквама, а друго - онима који се наслађују; једно приличи онима који побожно расуђују о Духу, а друго - онима који се исмевају са Духом. Одбацимо туђинско и устројимо своје.

Дух Свети је, као прво, деловао у анђеоским и небеским силама, у тим бићима која су створена и најближа су Богу, која окружују Бога; њихово савршенство и блистање, једнако као и спорост на грех, или непријемчивост на зло, нису ни од кога другога до од Духа Светога; потом је Дух деловао и у Оцима, и у Пророцима, од којих су први познали Бога путем праобраза, а други се удостојише познања будућега збивања у мери у којој је Дух Свети открио то у срцима њиховим, и то што ће тек доћи они су видели као да се већ десило; таква је, ето, моћ Духа Светога; после тога, деловао је Он и у ученицима Христовим (нећу казати у Христу, у коме је Он обитавао, али не као дејствујући, него као равноправни сапутник) трократио, по мери њихове пријемчивости, и у трима различитим временима - до Христовог прослављања страдањем, после прослављања васкрсењем и после вазнесења на небо, или после васпостављања,[24] или како већ да назовемо то; као прво, њихово очишћење од болести и духова које се свакако није десило без учешћа Духа Светога, тако исто и друго, после савршавања провиђења - Христово дување које је, очигледно, било божанствено дихање и, најзад, данашње раздељивање огњених језика које и прослављамо. Али, прво беше нејасно, друго беше јасније, а ово данашње је најсавршеније; данас Дух Свети није присутан само деловањем својим, дејством, већ суштински и, да кажем, Дух саприсуствује и живи заједно са нама. Као што је Син телесно разговарао са нама, тако и Духу приличи да се на видљив начин покаже; и када је Христос узашао од нас у слави својој, тада је Дух Свети сишао нама; требало је да дође, јер Он је Господ; и да буде изаслан, јер Он није противник Божји. Овакво образложење наше много више показује њихово једномислије, неголи деобу (њихове) природе.

Дух Свети због тога долази после Христа да ми не бисмо остали без Утешитеља; због тога се и назива иним да би ти схватио равнославност; наиме, реч: ини, употребљена је уместо друго ја; тај израз нам означава истоветну владавину и господство, а никако неко унижење, јер се реч ини, колико ја знам, не употребљава код инородних, него управо код једносушних. Дух се јавља у виду раздељених језика због сродности са Божјом Речи; у виду пламених језика (шта мислиш зашто?), или због очишћења (на основу Писма знамо и за огањ који чисти, што могу и познати они који то желе), или по суштини својој: јер, Бог наш јв огањ - огањ који спаљује нечастивост.[25] Но, ти поново негодујеш због речи: једносуштан! Појављује се у виду раздељених језика због различитих дарова који су од њега; у виду седећих језика, да би означили царско достојанство и обитавање у светима; наиме, и Херувими су Божји престо. Јавља се у горњој соби чиме се означава усхођење и узношење од земље оних који Га примају; и водама Божјим се покривају неки дворови (горнице) у којима се химнама слави Бог.[26] Све оне који су посвећени у узвишеније служење Христос причисљује тајновитости горнице показујући да и Бог треба да снисходи ка нама (као што је и познато када је снисходио Мојсеју), а потребно је да и ми усходимо ка њему и да при таквом срастању достојанства обавезно настаје и происходи заједничарење Бога са људима. И докле год да се људи находе у свом личном достојанству Бог је свагда у узвишеном достојанству, а човек - у униженом, све дотле је благост несједињива, човекољубије несаопштиво, а посреди је велика и непремостива пропаст која не само да богаташа одваја од Лазара и од жељених недара Авраамових, него одваја створено и пролазно јестаство од нествореног и личног.

Духа Светога су проповедали пророци у следећим извештајима: Дух Господњи је на мени; и починуће на њему седам духова; и сиђе Дух Господа и поучи их; Дух знања испуни Веселеила, градитеља скиније;Дух зна бити и гневан; Дух је узео Илију на колима и многоструко је испрошен од Јелисеја; Дух добри и господствени поучава и избавља Давида; Свети Дух је први пут обећан кроз пророка Јоиља који каже: и у последње дане излићу Духа свога на свако тело тј. на верујуће, на синове ваше и на кћери ваше,[27] итд. На крају и кроз Исуса који прославља Духа и прославља се Духом, исто као што прославља Оца и бива прослављен Оцем својим. Колико је то штедро обећање!? Дух и сада и вечно сапребива са достојнима још и у овоземаљском животу нашем, а и после ће сапребивати са свима који се удостојише небеских добара, уколико Га целосно сачувамо побожним животом својим и уколико Га не одбијемо од себе у мери учињеног греха.

Исти тај Дух, заједно са Сином, устројава творевину и делује у васкрсењу, у чега нека те увери написано: речју Господњом утврдише се небеса и Духом уста његових сва сила њихова; Дух, који ме је створио, дихање Сведржитељево које ме поучава; и још: послаћеш Духа твога и настаће и обновиће се лице земље[28] Он устројава људе у духовном рађању, у чега нека те увери речено да нико не може видети или примити царство, уколико се не роди озго, Духом, и од првог рођења које је тајна ноћи неће се очистити дневним и светлим узсаздањем,[29] којим се узсаздава сваки појединачно.

Тај Дух, као премудар и човекољубив, ако обујми пастира - чини га псалмопојцем који одагнава зле духове и указује у њему цара Израиљева. Ако обујми пастира оваца, који је до тада брао дудове -чини од њега пророка. Сети се само Давида и Амоса![30] Ако обујми оштроумног дечкића - још пре потребног узраста његовог - ствара од њега судију чак и над старешинама. Сведок томе нам је Данило који је победио лавове у рову. Заокупи ли рибаре - цели свет лови у мрежу Христову, њиховом проповеђу. Узми за пример Петра и Андреја, и синове грома, који су грмили о духовноме. Обујми ли царинике обраћа их у ученике и ствара од њих купце душа. Сведочи нам то Матеј, дојучерашњи цариник, а од данас јеванђелиста. Обухвати ли противнике и ревносне гонитеље, мења њихову ревност и од Савла ствара Павла који са толико ревности дела сада у побожности, колико је јуче ревновао у злу.

Он је једновремено и Дух кротости, али и гневљив на оне који греше. Дакле, упознајмо његову кротост, а не гнев, исповедајмо његово достојанство и избегавајмо хуљења, не пожелимо да Га видимо гневног без помиловања. Он и сада чини мене пламеним проповедником овде пред вама. Ако ни у чему не пострадам, слава Богу! Ако ли и пострадам, опет слава Богу! Прво што желим јесте да Бог поштеди наше противнике, а друго да и мене освети, награђујући ме тиме за свештенослужење јеванђељу и примајући оно што се савршава крвљу.

Апостоли су почели говорити туђим језицима, а не матерњим и што је нарочито важно, почели су говорити иако беху неуки. То је доказ невернима, а не верујућима, и треба да послужи за посрамљење неверника као што и пише: страним језицима и туђим уснама говорићу људима својим, и ни тако ме неће послушати. Слушали су,[31] ипак. Застани кратко овде и размисли о реченом. Јер у реченом постоји обостраност, раздељена знаком интерпункције. Тако су сваки на свом језику и наречју чули, односно, можемо казати да је изговорен један глас, а чуше се многи гласови због комешања и потреса у ваздуху, или да кажем јасније: из једнога гласа настајаху и происхођаху многи гласови! Или, задржавши се на речи слушаху, речи: који говоре својим речима треба подвести под оно што происходи да би се дошло до смисла: казивали су речи које су биле познате слушаоцима, а не њихов матерњи језик и управо то значи да су говорили страним речима. Ја се са овим последњим саглашавам из разлога што би прво било чудо. које би имало смисла за слушаоце, а не за говорнике, док се последње односи директно на говорнике које су оптуживали да су се напили, на основу чега закључујемо да су деловањем Духа Светога сами они чудодејствовали у казивању благовести.

Истина, за похвалу је било и деоба језика извршена у древности, када су људи градили кулу, али беху злонамерни и безбожни, мада су сви говорили једним језиком (на ово се и сада неки усуђују); једномислије које је разрушено различитошћу гласова, разрушило је и започети посао. Ипак је много похвалније раздељивање језика које се чудесно десило сада; јер, изливши се од једнога Духа на многе, опет се све доводи до јединственог сагласја. Постоји различитост дарова који потражују нови дар, помоћу којег ће се знати разликовати најпревасходнији међу њима; из простог разлога што сваки дар поседује нешто похвално. Прекрасним би могли назвати и ону деобу о којој нам казује Давид: потопи Господе, и раздели језике њихове.[32] Због чега? Због тога што су заволели свакојаке речи од погибљи, језик превртљив и лукав.[33] Давид овде као да директно изобличава све оне језике који расецају Божанство. Но, о овоме је сасвим довољно речено.

Пошто су ови језици благовестили житељима Јерусалима, побожним Јудејцима, Парћанима, Миђанима, Еламитима, Египћанима, Крићанима, житељима Либије, Арабије, Месопотамије и мојим Кападокијцима и свакоме народу који је под небесима, Јудејцима (ако неко тако жели да представи) сабраним у Јерусалиму, онда је сасвим умесно питање: који то беху Јудејци и из којег робства враћени? Јер, египатско и вавилонско робство је било за времена и давно је већ прошло повратком заробљеника; римско робство још није ни настало, а требало је да наступи као последица њихове дрскости против Спаситеља. Преостаје нам да под овим подразумевамо робство које се збило за време Антиоха, а које је било мало пре ових збивања. Ако се неко не саглашава са оваквим тумачењем, као са натегнутим (jep се то робство не сматра древним, а Јудејци у њему нису били расејани по свим странама васељене), већ потражује и очекује неко веродостојније, онда нека чује и ово. Пошто је народ јудејски, како нам повествује Јездра, много пута и од стране многих завојевача поробљаван и пресељаван, нека племена се вратише у отачаство, а нека су и даље остала у робству и, вероватно, нека од ових последњих, расејаних по многим народима, дођоше тада у Јерусалим и постадоше учесници и сведоци чуда. Овакво образложење сам наменио знатижељницима и вероватно да оно није излишно. И све друго што год бих придодао овоме дану, као прикладно, представљало би добитак и за нас. Међутим, време је већ да отпустим ово сабрање: беседа ми се веома продужила. А славља никада не треба прекидати, свагда приличи да празнујемо, сада телесно, а касније, и убрзо, сасвим духовно када ћемо чистије и јасније сазнати основу свему овоме у Речи, и Богу, и Господу нашем Исусу Христу - истинском празнику и радости спасених, са Којим нека је слава и част Оцу, са Светим Духом, сада и у све векове. Амин.

НАПОМЕНЕ:

1. Рим. 9:31.
   
2. Лев 25:10.
   
3. Лев 23:21.
   
4. Проп 11:2.
   
5. Ис 11:2-3.
   
6. Пс 11:7.
   
7. Јов 5:19.
   
8. Мт 18:22.
   
9. Пост 4:24.
   
10. Пс 79:12.
    
11. Приче 9:1.
    
12. Зах 3:9.
    
13. 1 Цар 2:5.
    
14. Пост 5:25, и даље.
    
15. Ис Нав 6.
    
16. III Цар 18:43-44; 17:21.
    
17. IV Цар 4:35.
    
18. ср. Изл 25:31, 37; 29:35; Лев 13:50; II Дн 7:8.
    
19. Мт 14:20; 15:37.
    
20. II Тим 2:5
    
21. Рм 9:3.
    
22. ср. Пс 51:12, 14; II Кор 3:17; Дела 13:4, 3; Кол 2:22; Јн 16:13; I Кор 12:11; Рм 8:15; Јн 14:17; Ис 11:3,4.
    
23. Јн 16:11.
    
24. Дела 3:21.
    
25. Јевр 12:29.
    
26. Пс 104:3.
    
27. ср. Ис 61:1; 11:2; 63:14; Изл 31:3; 63:10; IV Цар 2:9, 15; Пс 142:10; 51:14; Јоиљ 2:28; Дела2:17.
    
28. Пс 33:6; Јов 33:4; Пс 104:30.
    
29. Јн 3:3, 5; Пс 139:16.
    
30. Амос 7:14.
    
31. I Кор 14:21; Ис 28:11; Дела 2:6
    
32. Пс 55:10.
    
33. Пс 51:4.
    

У VIII веку, у време иконоборне јереси, глава Светог Јована Крститеља пренета је у Комане, у Кападокији, место где је прогнан Свети Јован Златоуст. Али када иконоборство би побеђено, у време цара Михаила и патријарха Игњатија, 850. године, глава Светог Јована је пренета у Цариград и тамо положена у придворној царској цркви. Преподобни Теодор Студит изрекао је дивну похвалу у част овог трећег обретења часне главе Светог Јована Крститеља. По свој прилици, света глава Претече и Крститеља Господњег била је и у његовом, Студитском манастиру.

Пр­во, дру­го и треће обре­те­ње гла­ве Све­тог Јо­ва­на Кр­сти­те­ља

Јован Крститељ би посечен по жељи и наговору злобне Иродијаде, жене Иродове. Када Јован би посечен, нареди Иродијада да му се глава не сахрањује заједно са телом, јер се бојаше да страшни пророк некако не васкрсне. Стога узе његову главу и закопа је на неком скривеном и бешчесном месту, дубоко у земљу. Њена дворкиња беше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова. Добра и благочестива Јована не могаше трпети да глава Божјега човека остане на месту бешчесноме, ископа је тајно, однесе у Јерусалим и сахрани на Гори Јелеонској. Не знајући о свему томе, цар Ирод када дозна о Исусу како чини велика чудеса, уплаши се и рече: "То је Јован кога сам ја посјекао, он устаде из мртвих".

http://www.spc.rs/sr/tretshe_obretenje_glave_svetog_jovana_krstitelja

Храм Светог Јована Крститеља

"Слуге од својих господара и синови од очева трпе често чак и онда када их ови неправедно кажњавају; а зар ти не желиш да пр?трпиш казну од Бога Који је изнад свих (господара), и који те воли више од било ког оца, Који све предузима и чини не због гнева, него ради твоје користи? Напротив, чим се деси било каква лакша болест одмах бежиш од Његовог Господства, хиташ ка демонима и журиш у синагоге? Можеш ли на крају добити опроштај? Како ћеш опет бити у стању да Га призовеш? Може ли било ко други, макар имао и смелост Мојсејеву, да умоли за тебе? Нико. Зар не слутиш шта Бог говори Јеремији о Јудејима: "Не моли се за тај народ, јер, и да Мојсеј и Самуил стану преа Ме, нећу их услишити" ( Јер. 7,16, 15,1). Тако да постоје греси који су изнад сваког опроштаја и не могу бити опроштени. При томе Јудеји, мада, привидно својим враџбинам и прекидају грозницу ( у телу )- у самој ствари они то не чине, - али зато у савест уводе другу, још страшнију, грозницу, због тога што ће те свакодневно рањавати сопствена помисао, савест ће те мучити, говорећи: "Поступио си безбожно, учинио си безакоње, нарушио си завет са Христом, због лаке бољетице си издао побожност. Зар си ти једини оболео? Зар нису много више од тебе претрпели други? Па ипак се нико није осмелио на дело слично твоме: а ти, слабић и размаженко, изгубио си душу своју.

Како ћеш одговорити Христу? Како ћеш Га у молитви призвати? Са каквом ћеш савешћу ући у храм? Каквим ћеш очима гледати свештеника? Како ћеш се усудити да руком дотакнеш Свету Трпезу? Којим ушима ћеш слушати Свето Писмо које се тамо чита?"

Ево шта ће ти сваког дана говорити мучитељска мисао и савест која мори. Какво је то здравље кад у себи имаш толико тужилаца? Али ако мало претрпиш, ако одбациш, са великом срамотом из своје куће избациш оне који су хтели да те наговоре на било какве враџбине или хтели да ти на тело ставе било какву амајлију, одмах ћеш од савести добити росу спокојства. Нека те грозница пали колико хоће: душа ће ти пружати свежину бољу и спасоноснију од сваке росе, од сваке влаге. На исти начин на који ћеш, ако примиш неки враџбински "лек" осећати се горе од оних што болују од грознице, и то због помисли о греху ( који си учинио идући врачару, нап. Прев. ), тако ћеш сада, одбацујући све безбожнике, макар и страдао од грознице и трпео мноштво невоља, осетити се боље од било ког здравог, зато што ће ти мисао бити светла, душа весела и радосна, а савест ће те хвалити, одобравати и говорити: "Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама него да издаш поверено ти благочешће; у дан Суда бићеш са Мученицима".Они су били спремни да трпе бичевање и муке да би задобили част ( од Бога ): и ти си се сада решио да трпиш ударце и муке од грознице и рана, само да не би пристао на безбожне враџбине и амајлије; и храњен тим надама ( на вечне награде ), ти ни нећеш осећати јаке болове. Ако те ова болест не однесе, однећа те, на крају крајева, нека друга: ако сада не умремо, умрћемо касније. Трулежно смо тело задобили не ради тога да бисмо, кад оно боли, пристали на безбожност, него ради тога да бисмо се болестима утврдили у побожности. Сама трулежност и смртност тела ће нам послужити само ако будемо благоразумни, као основа славе и у дан ( Суда ) ће нам дати велику смелост, и не само у тај дан него и у садашњем животу. Јер, кад ти врачаре изгониш из своје куће веома их посрамивши, сви, који за то чују, похвалиће те, задивиће се и рећи један другом: тај и тај, у болести и немоћи, мада су га неки умољавали, убеђивали и наговарали да узме неке враџбине, није их примио, него је рекао да је боље и умрети у том стању него издати веру. Затим ће уследити многа клицања од слушалаца који ће сви бити задивљени, прослављајући Бога. А од колико ће то бити за тебе бити почасније, од колико слика славније, од какве части знаменитије? Сви ће (тебе) похвалити, блаженим назвати и венцем окитити; и сами ће бити бољи, поревноваће и почеће да подржавају твоју храброст. Ако и други учине оно што си ти учинио, награду ћеш добити управо ти, јер си први почео са тим ревновањем. Међутим, последица твог доброг дела неће бити само похвала, него и најбрже могуће окончање болести, зато што ће и сама јуначна одлучност твоја Бога покренути на благовољеније и сви свети ће се скупа радовати твојој усрдности и из дубине срца ће се молити за тебе. Ако су овде такве награде за ту храброст, поразмисли колико ћеш венаца добити тамо, када Христос, у присуству свих архангела и ангела дође и узевши те за руку изведе те на средину тог призоришта и да сви чују, каже: "То је човек кога је некада мучила грозница, који је, кад су га веома много убеђивали да се излечи од болести због Мога имена и страха (Мога ) да ме не би било чиме увредио, одбацио и презрео оне који су му обећавали да га излече ( врачарским средствима ), и одлучио да је боље умрети него издати љубав према Мени". У самој ствари, ако Христос прославља оне који су Га напојили, оденули и нахранили, још ће више прославити оне који су ради Њега исто решили да претрпе муке грознице. Није исто дати хлеб и одећу и претрпети дуготрајну болест; не, ово последње је много теже од првога. А што је већи напор то ће блиставији бити венац. О томе ћемо и сами размишљати били здрави или болесни и са другима о томе разговарати; и кад се нађемо, било када у тешкој грозници, ево шта ћемо рећи: " А шта би било ако би нас неко оптужио, а затим нас извели на суд, а тамо нас ухвате и почну да бију; зар не бисмо онда, невољно, морали да трпимо све, и то без икаве користи и награде?" тако ћемо и сада расуђивати; себи ћемо при томе представљати и награду за трпљење, која може да ободри душу која је упала ( у чамотињу ). А шта ако је грозница јака? Упореди је са огњем пакленим, који ћеш сигурно избећи ако решиш да ту болест трпељиво поднесеш. Сети се колико су апостоли страдали; сети се праведника који су свагда били у невољама. Сети се блаженог Тимотеја - он никад није имао покоја од болести, него је увек живео у немоћима. Указујући на то, Павле је говорио: "Пиј по мало вина, због свог желудца и честих болести" ( 1. Тим. 5, 23 ). Ако је такав праведник и светац, који је васкрсавао мртве, изгонио демоне и друге лечио од безбројних болести, ако је он страдао тако тешко, какво ћеш извињење имати ти који се и за време краткотрајних болести смућујеш и ропћеш?

Зар ниси слушао да Писмо каже: "Кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина кога прима?" Колико много њих и колико пута је желело да добије венац мученички? Ево, то је (трпљење у болести ) прави мученички венац! Мученик не постаје само онај коме (мучитељ) заповеда да принесе жртву паганским боговима, а он реши да му је боље да умре него да ту жртву принесе: не, очито је да је мучеништво и то када човек уопште Христа ради држи оно због чега на себе може да навуче смрт. /.../ Тако и ти, ако се одрекнеш магије, чини и враџбина и будеш умро од болести бићеш савршен мученик зато што си када су ти обећали оздрављење путем безбожја, ти решио да је боље да умреш у побожности. То ми кажемо онима који се хвале и говоре да демони исцељују. А да би се уверио да је то лаж, почуј шта Христос вели о ђаволу: "Он је човекоубица од почетка" ( Јн. 8,44). Бог каже да је реч о "човекоубици", а ти му хиташ као лекару? Реци ми како ћеш му одговорити на оптужбу да обманама тих љуид ( врачара нап. Прев. ) верујеш више него речи Христовој? Ако Бог говори да је ђаво човекоубица, а ти људи, упркос Божјој одлуци, веле да он може да лечи болести, и ти примиш њихове враџбине и враџбинске лекарије, тим поступком показујеш да њима верујеш више него Христу, мада то не кажеш отворено. А ако је ђаво -човекоубица, очито је да су и слуге његове - демони такви. То ти је Христос показивао на самом делу: када им је Он допустио да уђу у крдо свиња, они су читаво крдо потпили у језеро (Лк. 8,33) да би ти знао да би они то исто учинили и са људима и да би их одмах погубили само ако би им Бог то допустио. Али их је он задржао и обуздао и није им дозволио да учине ишта слично: то су они и доказали кад су добили власт над свињама. Јер, ако они нису поштедели свиње, још мање би поштедели нас. Стога, љубљени, не варај се њиховим обманама, него буди чврст у страху Божијем /.../

Каква је корист , у самој ствари, да се овде на земљи добије неко исцељење, а тамо бити послат у огањ вечни? А да ( врачари хвалишући се, нап. Прев. )не би указивали на своја исцељења, послушај шта говори Бог: " Ако међу вама устане пророк, или који снове сања, и да знамење и чудо и испуни се знамење и чудо, што рече, па каже: "Идемо и служимо другим боговима": не слушајте пророка тога: јер вас слуша Господ ваш, да ли љубите Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом" (Зак. Пон. 13, 1-3 ).

То значи: ако неки пророк каже: могу да подигнем мртваца, или исцелим слепога, само ме послушајте, и поклонимо се демонима, или послужимо идолима; затим ако би онај који говори чак и исцелио слепога или подигао мртваца, не слушајте га ни после тога. Зашто? Зато што Бог, кушајући те, допушта овоме да то учини, не због тога што Он сам не зна расположење душе твоје, него због тога да би ти дао могућност да докажеш да ли волиш Бога. Ако је Бог тако негда говорио Јеврејима, то још више важи за нас, којима је отворио двери васкрсења, којима заповеда да се не везујемо за садашње, него да све наде своје усмеравамо ка будућем животу."

Но Мирослав не имађаше деце те и његова држава дође у власт Петриславу који за наследника имаше сина свога, овог блаженог Владимира. И тако се Владимир зацари (у другој половини десетога века) у Дукљи и осталим пределима Илирије и Далмације, а престоница му беше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини (на западној страни Скадарског Језера).

Блажени Владимир од детињства би испуњен даровима духовним - беше кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све оно што је узвишено и божанско. Како вели за њега и византијски историчар Кедрин, он је био "човек правичан и мирољубив и пун врлина". Њега исто тако похваљује и древни словенски летописац Поп Дукљанин у свом Летопису званом "Краљевство Словена" (глава 36). У раној младости он проведе неко време код неког доброг војсковође да се учи ратној вештини. Иако све то он добро изучи, он у себи споји витештво и побожност, то јест право хришћанско благочешће. Он марљиво изучи и Свето Писмо, и беше веома милосрдан према беднима и сиромашнима. Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију. Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице. Једном речју, он, иако цар на земљи и моћни владар, беше кротки слуга Небескога Цара Христа и Царства Божјег, које није од овога света, али за које се овај блажени већ од детињства беше определио. Зато њега и би удостојен, као што ћемо даље видети.

Живећи тако богоугодно, у сталним и усрдним молитвама Богу и доброчинствима, блажени краљ Јован Владимир имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима богумилима а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило, цар Бугарски, крену у рат са великом војском на државу овог блаженог и хтеде је покорити себи. Свети и христољубиви краљ Владимир, штедећи крв човечију и љубећи већма мир него рат, уклони се са својима у планину звану Облик (или Косогор). Прешавши реку Бојану и опколивши град Улцињ, Самуило опколи тада и ову гору на којој беше свети краљ са својом војском. На тој косој гори (= Косогор) беху змије једовите и отровнице, те голему муку наношаху војсци. Јер кад би кога ујеле, тај је одмах умирао. Свети Владимир се тада помоли Богу са сузама да му свемогући Бог ослободи народ од те кужне смрти. И услиши Бог молитву слуге Свога, и змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа. Међутим цар Самуило посла гласника краљу Владимиру да са свима који беху с њим сиђе са горе, али краљ то не учини. Онда се ту као издајник Јуда нађе кнез тога места који незлобивог краља издаде цару Самуилу, те га овај зароби и посла на заточење. А пред своје заробљавање краљ Владимир скупи све своје око себе и стаде им овако говорити: Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч еванђелску која каже: Добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље ће бити, дакле, да ја сам положим душу своју за све вас и да добовољно предам тело своје да га убију, него да ви пропаднете од глади и од мача. Изговоривши то, он се опрости са свима и отиде к цару, а овај га свезана посла у свој престони град Преспу (крај Охрида) на заточење. Самуило затим за војском удари на градове Котор и Дубровник, освоји их и попали, и даље са војском пороби и освоји Босну и Рашку, па се са богатим пленом врати дома.

Владимир блажени сеђаше тако у тамници у Преспи и мољаше се Богу даноноћно. Ту му се јави анђео Божји који га окрепи и јави му да ће га Бог ускоро ослободити из тамнице, али да ће он после тога мученик постати и неувели венац вечног живота у Царству Небеском задобити. А цар македонски Самуило имађаше кћер по имену Косару, звану још и Теодора, која, Светим Духом надахнута, имађаше велико милосрђе према убогима и сужњима, и често похађаше тамнице и сужње тешаше. Она измоли од оца дозволу да са својим девојкама сиђе у тамницу и опере ноге сужњима, што јој отац и дозволи. Но Косара видевши Владимира, расцветана младошђу, понизна и скромна, и како је пун мудрости и разума Божјег, заволе га срцем. Заволе га не из похоте, него што се сажали на младост и лепоту његову, и што хтеде да га ослободи из тамнице. Косара изађе пред оца свога и замоли га да јој да овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој, јер ју је много волео и знао за Владимира да је од краљевске крви, те јој испуни молбу и изведе Владимира из тамнице. Самуило даде Владимиру Косару за жену и сву му државу поврати, краљевину отаца његових, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку), и испрати га с чашћу и многим даровима. Самуило такође поврати и стрицу Владимировом Драгомиру његову земљу Тривунију (Требиње).

Блажени краљ Владимир, стигавши дому своме са супругом својом Косаром, би дочекан од својих са великом радошћу. И живљаше од тада са Косаром свето и целомудрено. Јер он усаветова жену своју да држе девичанство, пошто су девственици, рече, слични Анђелима. И целомудрена Косара га послуша, те живљаху у целомудрености и свакој врлини љубећи Бога и служећи Му дан и ноћ. И краљеваше над повереним му народом са страхом Божјим и правдом.

У то време самодржац грчки Василије II Македонац (976-1025 г.) изиђе са многом војском на цара бугарског Самуила и у кланцима горе Беласице страховито потуче његову војску (1014. године). Од силне туге и жалости за војском Самуило на пречац умре, а цар Василије дође чак до Охрида. Самуилово царство прими у наслеђе његов син Гаврило Радомир, но после непуне године он би убијен од Јована Владислава, свога брата стричевића. А то беше и породична освета, јер отац Владислављев Арон био је раније убијен на заповест брата му Самуила. Грчки цар Василије пође тада на Владислава желећи да потпуно потчини себи бивше царство Самуилово. Лукави пак узурпатор Владислав настојаше да на превару домами к себи и убије блаженог краља Владимира.

Једнога дана изађе свети Владимир у дубраву близу града са три своја великаша, и виде у шуми једног орла како кружи, а на плећима му блисташе сјајни као сунце часни Крст. Затим орао положи Крст на земљу и постаде невидљив. Блажени краљ тада сјаха с коња и поклони се Крсту Христовом и на њему распетоме Господу, па онда нареди да се на том месту сагради црква; притом и сам даде велики прилог. Када црква би подигнута, онда овај Часни Крст би у њу положен, и ту свети краљ хођаше по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Јер он осети да се приближи време да прими венац мученички, за којим је и сам толико жудео.

А Владислав, убица свог братучеда Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши се да га на превару убије. Зато га позва к себи у Преспу на тобожњи договор. Не верујући у искреност свога брата од стрица и наслућујући неку подвалу, мудра Косара измоли од свога мужа да она прва отиде на договор, не би ли тако спасла блаженог Владимира од неправедног убиства. Но лукави Владислав обману и сестру, а светом краљу посла по изасланицима златни Крст позивајући га да дође и обећавајући му да му се ништа зло неће десити. Обманута Косара није могла распознати нож медом премазан. А свети краљ одговори Владиславу: Знамо да Господ наш Исус Христос, Који је за нас пострадао, није на златном или сребрном Крсту распет био, него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошљи ми по свештеним људима Крст од дрвета, и на веру у име Господа нашег Исуса Христа, уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу. Тада вероломни и лукави Владислав дозва два епископа и једнога пустињака, и претварајући се пред њима да поштено мисли, даде им Крст од дрвета, и посла их краљу. Свети краљ крете тада на пут, и у пратњи Анђела приближаваше се двору Владислављевом. Уз пут се стално мољаше Богу и, као што каже Дукљанин у свом Летопису, свративши у једну цркву он се исповеди и причести светим Телом и Крвљу Христовом.

Прошавши кроз све заседе Владислављеве свети краљ најзад стиже у Преспу. Када га виде Владислав где му долази, устреми се на њега и удари га мачем, али му не науди. Међутим Владимир се не уплаши већ рече: Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му га говорећи: Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и отсече главу светом мученику. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури поменутој цркви. И кад стиже цркви сјаха с коња и рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и уплаши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Јован Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за Царство Небеско, 22. маја 1015. године".

Чесно тело светога краља Мученика епископи и клирици узеше и са песмама и славопојима погребоше у истој цркви близу Преспанског Језера, уз велики плач и ридање супруге му Косаре. Господ пак, хотећи објавити заслуге блаженог мученика Владимира, учини те многи који долажаху на његов гроб у цркву и мољаху се, добише исцељења. А прве ноћи многи видеше на гробу краља Мученика чудесну божанску светлост, као кад многе свеће горе. То уплаши бугарског цара, и он допусти Косари да узме тело светитељево и пренесе га где год хоће. И она узе тело светога краља и однесе у место владавине његове Крајину, и чесно га положи у цркви Пресвете и Пречисте Богоматере Дјеве Марије. Ту свето тело краља Мученика лежаше цело и нетљено, и из себе испушташе дивни мирис као да је многим ароматима намазано, а у руци држаше онај Крст који је од цара добио. У ту се цркву силан народ сваке године о празнику његову, 22. маја, сакупљаше, и заслугама и заступништвом његовим многа се чуда дешаваху онима који се чистим срцем мољаху. А чесна супруга његова Косара, због искрене љубави коју имаше према светом супругу своме, замонаши се при тој цркви и проведе остатак дана живота свога у побожности и светом живљењу. Када се пак упокоји би и она погребена чело ногу супруга свога.

Међутим, Владислав убица надаше се одржати царство своје бугарско и још му присајединити и српско, те стога с војском дође под Драч и опасно га опседе. Али, ту га порази невино проливена крв светог Владимира, и он погибе при споменутој опсади Драча почетком 1018. године, лишивши себе и привременог и вечног живота. По казивању Дукљаниновом, њему се тада јави наоружани војник са ликом светог Владимира. А кад он стаде викати и бежати, Анђео га порази, те се он сруши и умре и телом и духом. А грчки цар Василије II лако заузе Охрид и Драч и победнички се врати у Цариград.

Свете мошти светог Христовог мученика, праведног краља српског Јована Владимира, бише после два века (око 1215. г.), у време благоверног српског краља Стевана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, због чега се светитељ слави и као заштитник Драча, а нешто касније бише пренесене у његов манастир Светог Јована (албански: Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији. Од тада се у овом манастиру, посвећеном светом краљу Мученику (а по предању ту је сам свети Краљ још за живота подигао био задужбину-цркву посвећену Пресветој Богородици), сваке године о његовом празнику окупљала маса верног народа, и на молитве Светитељеве многа исцељења и благодатне даре добијала. И сав народ православни, и српски и грчки и арбанашки, називали су светог Мученика чудотворцем и мироточцем. Цркву у којој почивају мошти Светитељеве из темеља је обновио 1381. године албански кнез Карло Топија, сродник по крви краља Француске, о чему постоји запис на самој цркви (на грчком, латинском и српском). Светом краљу Мученику убрзо је било написано Житије и Служба, и то најпре на српском језику, па онда и на грчком. О томе говори издавач грчке Службе ("Аколутије") и Житија (Синаксара) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (тј. Елбасана), када га је у Венецији штампао 1690. године. Али пошто су српска Служба и Житије некако били загубљени, светогорски хилендарски јеромонаси и проигумани, Лука и Партеније, превели су их са грчког опет на српски, и уз исправке и допуне (особито у Житију) тршћанског пароха и познатог агиографа Вићентија Вакића, то је штампао 1802. г. у Венецији Хаџи-Теодор Мекша, трговац из Трста. Одавде је ту Службу и Житије светог краља Владимира унео у Србљак митрополит Београдски Михаило, 1861. године. Године 1925. подигнута је црква овоме крунисаном Мученику Христовом код манастира Светог Наума, на Охридском језеру, као ктитору овог славног манастира.

Нека би Бог Свемилостиви светим молитвама овога Свог Мученика и Чудотворца погледао на људе Своје и на наслеђе Своје, и учинио конац мучењима и избавио нас од видљивих и невидљивих непријатеља наших. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једносушна и нераздељива, у бесконачне векове. Амин.

Извор: Светигора

• Календар
  

|

Имајући ово у виду, хришћани се нису на Литургију окупљали само недељним даном већ и чешће, и та је пракса посебно заживела у манастирима, који не би требало да буду ништа друго него један континуирани живот у евхаристијском начину постојања. Нажалост, свакодневне литургије претвориле су се већином у свечаније јутарње богослужење јер учествовање у Литургији на којој се не причестимо и тиме потврдимо да смо део Цркве и у живој заједници са Христом, у великој мери ограничава наше учешће у евхаристијском животу. Мислим да кључно питање није колико се пута причешћивати, већ пре свега да ли на сваком литургијском приносу учествујемо у потпуности тј. примањем Св. Тајни или не. Дакле, није у питању квантитет, већ смисао литургијске заједнице. Наравно да је жеља за активнијим учешћем у литургијском животу довела до учешсталијих литургијских скупова. Да се не схватимо погрешно, Литургија никада није непотпуна било да се на њој неко причести или нико осим свештеника. Проблем је у томе колико ми себе ограничавамо у литургијском доживљају уколико Литургији искључиво прилазимо као свакодневној молитви. Ту је разлика између Литургије и других богослужења у којима продужујемо евхаристисјки начин постојања певањем и читањем молитава. Литургија је, како би рекли теолози, пре свега онтолошки догађај, а не обичан скуп јер Црква без Литургије не би постојала. Дакле не треба гледати на Литургију искључиво као обред који траје 2 сата или краће, већ на Литургију као живи и непосредни израз евхаристијског начина постојања. То је оно што Цркву разликује од других друштава и заједница јер је Црква небоземна установа.

Тешко је конкретно дати рецепт колико често ићи на богослужења. То је пре свега питање наше личне вере, а понекад и конкретних могућности. Рекао бих да су недељне и празничне литургије нека норма иако у данашњем времену није увек лако одржавати редовно учешће у богослужењима. Не могу тачно да се сетим који канон је то регулисао, али самовољно удаљавање од причешћа више од 40 дана сматрано је суштинским удаљавањем од Цркве и заједнице у Христу. Увек су постојали изузеци, али зато је важно да се стално говори о значају Евхаристије, јер то није неко споредно и помоћно средство да живимо боље и здравије, да се боље молимо и подвизавамо, већ је суштински израз нашег постојања у Христу.

Децу је добро редовно водити на Литургију јер и деца могу да у пуноћи учествују у Св. Тајнама. Наравно, у случају да живите са неверујућом особом свему треба приступати са много расуђивања и у сталном саветовању са парохијским свештеником. Најбољи начин да другима који не верују пренесете лепоту своје вере и помогнете им да нађу пут ка Христу јесте да према њима имате нелицимерну љубав и да ригидним држањем неких правила не направите више штете. Највећа саблазан коју верници чине пред неверујућима јесте да агресивно инсистирају на својим правилима и својој вери, често осуђујући друге, а с друге стране нису у стању да се изборе са својом себичношћу, самољубљем и гневом. Силина вере се не препознаје у многоречитости већ у делима (уп. 1Кор, 2.4-5)

Што се поста тиче, Црква је одредила правила поста којих се здрав човек углавном може придржавати, а неко по благослову свештеника може да примени и строжија правила. Ипак, увек треба имати у виду да је главно правило поста да не чинимо другима оно што не желимо да они чине нама и да уколико нисмо некада у стању да применимо правило у исхрани то надоместимо тиме што ћемо бити милостивији и учинити неко дело милосрђа својим ближњима. Циљ поста није исцрпљивање тела, већ жеља да ограничимо своје биолошке прохтеве како бисмо имали више љубави, трпљења и милосрђа. Уколико пост не доноси ове плодове, очигледно је заснован на самомњењу и обмани. Стари хришћани имали су обичај да када посте вишак новца који би иначе потрошили за скупа јестива одвоје и подају сиромашнима. Пост без милосрђа и љубави је јако штетан. Црква зато у својим богослужбеним текстовима, нарочито у време великопосног периода, стално указује да је пост пре свега духовне природе и да је уздржање од одређене врсте хране само средство да остваримо нешто више од тога.

Архимандрит Сава Јањић

Дакле "поп" има своје порекло од "папас" коју су мухамедаски освајачи примили у свој речник, као и многе друге ствари од Византије, и тако називали кауринске свештенике. Пре свега, термин "поп" и "попови", не раздељује чинове и њихове части у Цркви, него их са тим нидпоштовањем бацају у исти кош: епископе, свештенике, дјаконе, калуђере - без изузетка: То је најачи показатељ изразите нецрквености тих људи, или пак отвореног непријетљства према Цркви, чак до бруталног богоборства. Код руса "поп-попви" јесте погрдна реч, са изразом великог непоштивања према свештенику, и совјети су је посебно користили не бирајуђи чин и звање.

Ако неко тврди да је то српски назив за свештеника онда није јасно зашто се та реч не користи у оргиналу или пак правилном преводу, него у овом тако исквареном облику. Потребно је да на свом језику прихватимо неизопачено значење речи које описује свештеника, и да у њему овек познајемо то духовно очинство које нама по свом светом позиву нуди. Можемо да зовеме свештеника "отац" или "папас", ако се стидимо своје речи, а не "поп" која је кроз нашу несрећну историју декадентно добила ново значење.

Свештеника ословаљавамо са оче, отац, а епископа са његово преосвештенство, или владико, а не покривамо све истим термином - "попе". Нажалост, постоји покушај неких свештеника да се помире са тим па да рехабилитују то погрдно значење у оно достојно, што је сасвим безуспешно. А то је због тога што постоји јасан смисао и превод "папас" - " отац". Тако да не можемо да кажемо: а, то је грчка реч, јер није, него је турска са ломљеним грчким или јаким акцентом. Неки просто смирено примају "шалу на себе" не покушавајући да ? ?ило шта објасне, него су једноставно и сами за себе постали и остали "попови".

Као последица још увек јаке нецрквености у нашем народу укорениле су се богоборачке псовке, као и нидпоштовање духовенства. Први смо у свету са овом ђавољом поетиком и уметношћу!

У Христу Ваш

оЉуба

Извор: Светосавље

Писмо говори да је потребно да саблазни дођу, последица саблазни је криза, последица кризе је коначан суд. На питање студената професору, како да сазнају шта се заиста налази у човеку , професор им је одговорио :" Када пресечете поморанџу на два дела и извршите притисак руком на једну половину, шта исцури?" Студенти одговорише:" Сок од поморанџе". Професор закључи: " Кад извршите притисак на човека, из њега изађе само оно што се у њему налази".

Често у свађи са девојком/женом ,пријатељем, можемо чути, избацио си све оно најгоре у мени, једини логичан одоговор у виду питања је, а зашто то најогре у теби постоји?!

У кризним ситуацијама из доброг човека излази доброта, из поквареног злоба, али то свакако не значи да треба закопати извор саблазни тј. притиска, као што су Бушмани флашу кокаколе.

Без бола нема напретка, без падова нема искуства. Целокупан Хришћански живот подразумева један процес сазревања који нема крај, где снага наше личности надвладава нашу палу природу, да би тело ојачало потребан је тренинг, да би личност ојачала потребне су саблазни и кризе. Лако је бити поштен кад немаш прилику да украдеш али то поштење и нема неку вредност, као што је нема ни хармонија у заједници Бушмана без чинилаца који је нарушавају.

Флаша је код њих донела кризу а криза је на површину донела све негативне емоције, није ствар у уклањању флаше већ у контроли сопственог ега.

Два монаха су цео живот провела заједно и никада се нису посвађали.Једног дана се договорише да се посвађају. Имали су комад хлеба и одлучише да се посвађају због њега.Ставише га на сто и први рече, овај хлеб је сав мој! Други монах узе хлеб, стави испред првог и рече:" Узми га брате, твој је ".

Евидентно да им живот није прошао узалуд, да су све предходне године радили на себи , его, похлепа, љубомора у овом случају нису узела маха, свесно су те емоције преобразили у љубав и одрицање. Једнакост не постоји, нису исти анђели на небу па неће бити ни људи на земљи, темељ тежње ка једнакости је завист, ако неко има флашу кокаколе а ти не, радуј се због тога, не отимај...

Народ са наших простора најчешће подсећа на Бушмане, у слози смо тек кад ништа немамо, да цркне комшијина и моја крава...ови Бушмани бар гаће имају, ми ћемо и без тога остати.

Родитељи често штите своју децу од негативних утицаја средине, тако што деца немају никакав контакт са негативним, деца одрасту , изадју на улицу и неспремни су за живот и све изазове са којима се сусрећу.

Умировљени епископ Атанасије, стајавши поред фонтане , извадио је бомбоне и понудио децу.Деца у трку кренуше према њему а он их запљусну хладном водом. Многи су помислили да је човек психопата, не увидјајући једну васпитну димензију тога. У будућности ће им неко тако у длану понудити дрогу, свако то дете неће потчати за тим, прво ће стати и поразмислити одакле вреба "хладан шамар" . Није поента да закопамо "дрво познања добра и зла" ,циљ је да децу научимо да размишљају својом главом, да имају критички поглед на себе и свет око себе, да нам деца буду филтери а не сунђери.

Ако дете има такво васпитање, слободно му дозволите да гледа Гранд и Великог Брата, исфилтрираће оно лоше, научиће поуку, ојачаће.

Дејан Бићанић

http://www.svetigora.com/audio/download/3775/Spasovdan.mp3

Почетак и крај службе се на тај дан, врши исто као и на сам Васкрс. Поново се пјевају радосна стихови: «Нека васкрсне Бог и расточе се непријатељи Његови...» и «Ево дана који је створио Господ, узрадујмо се и узвеселимо се у њему...».

Кад ластама понестане хране и кад се студ приближи, оне се онда крећу у топле пределе, у пределе обилне сунцем и храном. Напред лети једна ласта просецајући ваздух и отварајући пут, а њој следи остало јато.

Кад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи студ смрти - о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предела? Има ли, има ли, такве ластавице?

Изван круга хришћанске цркве нико вам на ово питање не зна дати никакав поуздан одгово р . Ј едино црква зна, и то зна поуздано. Она је видела тај рајски предео, за којим душа наша чезне у мразном сумраку овог битисања на земљи. Она је видела и ту благословену Ластавицу, која је прва узлетела у тај жељени предео, просецајући Својим моћним крилима тамну и тешку атмосферу између земље и неба, и отварајући пут јату за Собом. Осим тога црква на земљи зна вам казати и за безбројна јата ласта, која су следовала оној првој Ластавици и одлетела за њом у земљу благу, обилну сваким добром, у земљу вечног пролећа.

Ви се досећате, да ја под том спасоносном Ластавицом мислим на вазнесеног Господа Исуса Христа. Није ли Он сам за Себе казао, да је он почетак , почетак и пут ? И није ли Он сам рекао Својим апостолима: ја идем да вам приправим место, и узећу вас к себи (Јов. 14, 2-3)? И није ли им још пре тога рекао: и кад ја будем подигнут од земље све ћу привући к себи (12, 32)? То што је Он рекао, почело се испуњавати одмах после неколико недеља, и продужило се испуњавати до дана данашњега, и испуњаваће се до краја времена. То јест, будући почетак првом створењу света , Он је постао почетак и другом стварању или благодатном обновљењу старе твари. Грех је саломио крила Адаму и целом Адамовом потомству, те су сви отпали од Бога, удаљили се и слепили се с прашином, од које им је тело било створено. Христос је као Нови Адам, први човек, Првенац међу људима, који је с духовним крилима узнео се на небо, ка Престолу вечне славе и силе, пропутивши тако пут ка небу и отворивши све капије неба Својим духовно окрилаћеним следбеницима. Као орао што пропућује пут орлићима својим. Као ластавица што иде напред, указујући јату пут и сламајући тешки отпор ваздуха.

Ко би ми дао крила као у голуба? Одлетео бих и починуо! Узвикивао је жалостиво пророк пре Христа (Пс. 55, 6). Зашто? Он сам објашњава : срце је моје уздрхтало у мени, и страх смртни спопаде ме. Страх и трепет дође на ме, и гроза подузе ме. Такво ужасно осећање страха смртнога и језа битисања у пределима овога живота морало је као тешка мора притискивати сав разумни и поштени свет пре Христа. Ко би ми дао крила, да одлетим из овог живота? Морала се запитати многа благородна и осетљива душа. Но куда да одлетиш, грешна душо људска? Да ли се још као кроз сан сећаш оног топлог и светлог предела, из кога си протерана? Гле, капије су за тобом затворене, и херувим с пламеним мачем постављен је, да ти забрани приступ. Гле, грех ти је саломио крила, не птичија него божанска, и притиснуо те тврдо за земљу! Треба неко ко ће те прво ослободити од терета греха, ко ће те опрати и усправити. Па онда треба ти неко ко ће ти усадити и однеговати нова крила, да би могла полетети. Па ти треб а неко , врло моћан, коме се и херувим с пламеним мачем уклања с пута, да ти пропути до твоје светле домовине. Па ти, најзад, треба неко, ко ће умилостивити увређенога Творца, да те поново прими у пределе бесмртне државе Своје. Тај неко није био познат прехришћанском свету. Он се јавио као Господ и Спаситељ твој, Исус Христос Син Бога живога. Из љубави према теби Он је пригнуо небо к земљи и спустио се на земљу, обукао се у тело, постао сужањ ради тебе сужне, претрпео зној и мраз, поднео глад и жеђ, открио Своје лице да буде попљувано и предао Своје тело, да буде клинцима на Крст приковано, легао у гроб као мртав, спустио се у ад да розори једну гору тамницу од овог живота, која је теби била намењена по растанку са телом, - и то све, да би тебе опрао од блата греховног и усправио те; потом је васкрсао из гроба, да теби тиме усади крила за летење к небу, и најзад вазнео се на небо, да теби отвори пут и привуче те у ангелско обиталиште. Ти не мораш сад, дакле, да уздишеш у страху, трепету и грози као цар Давид, нити да желиш крила као у голуба , јер се јавио Орао, који је показао и просекао пут. Ти треба само да негујеш духовна крила, која су ти крштењем дата у име Његово, и да свом силом пожелиш, да се уздигнеш тамо где се Он уздигао. Он је урадио за твоје спасење деведесет и девет процената онога што је требало урадити; зар се нећеш ти потрудити да урадиш онај један преостали процент на твом сопственом спасењу, и то после тога када ти се тако обилно допусти улазак у вечно царство Господа нашега и Спаса Исуса Христа (II Петр. 1,11)?

Вазнесење Господа са земље на небо исто је тако велико изненађење за људе као што је Његово спуштање с неба на земљу и рођење у телу било изненађење за ангеле. Уосталом, који догађај у Његовом животу не представља јединствену новост и јединствено изненађење за свет? Као што су ангели морали с дивљењем посматрати, како Бог при првом стварању одваја светлост од таме, и воду од суха, и како уређује звезде по небесном своду, и како подиже из прашине биље и животиње, и како најзад уобличава човека и даје му живу душу, исто тако сваки од нас мора, хтео нехтео, с дивљењем посматрати догађаје у животу Спаситељевом, почев од необичне благовести архангела Гаврила Пресветој Д ј еви у Назарету па све редом до Његовог моћног вазнесења на Гори Јелеонској. Све на први мах изненађује, но по сазнању плана домостројства нашега спасења, све нагони разумна човека на радосно клицање и прослављање моћи, мудрости и човекољубља Божјега. Не можеш ниједан велики догађај избрисати из живота Христовога, а да не онаказиш све, као што не можеш живоме човеку одсећи руку или ногу а да га не онаказиш, или као што не можеш уклопити месец са свода небесн ог или погасити један део роја звезданога, а да не нагрдиш стројности и красоту неба. Зато и не помишљај да кажеш: вазнесење Господа није било потребно! Кад су и неки Јевреји, поред све своје злобе, морали да признаду и да узвикну све добро чини (Мк. 7, 37)! како ли тек ти, који си крштен у Његово име, треба да верујеш, да све што је Он чинио, чинио је добро, смишљено, стројно, премудро? И вазнесење Његово је, дакле, исто тако добро, смишљено, стројно и премудро као и Његово ваплоћење као и крштење, као и преображење, или као васкрсење. Боље је за вас да ја идем, рекао је Господ Својим ученицима (Јов. 16, 7). Видиш, како Он све устројава и чини што је за људе боље? Свака његова реч и сваки Његов поступак има за циљ наше добро. Његово вазнесење је од недогледног добра за све нас. Да није тако, Он се не би ни вазнео. Но задржимо се најпре на самом догађају вазнесења онако како га јеванђелист Лука описује у два своја дела, у Јеванђељу и у Делима Апостолским.

Рече Господ Својим ученицима: тако је писано и тако је требало да Христос пострада и да васкрсне из мртвих трећи дан. Ко је писао? Писао је Дух Свети, од савета Свете Тројице, а кроз пророке и тајновидце, у закону Мојсијеву, и у пророцима и у псалмима. Овим књигама Господ даје утолико важности, уколико су оне предсказање онога што се с Њим збило. Тамо је предсказање, овде испуњење. Тамо сен и слика, овде живот и стварност. Тада им от вори ум да разумеју Писмо. Отворити ум равна се чуду васкрсења из гроба. Јер под тешком копреном греха ум се људски налази као у гробној тами: чита и не разуме, гледа и не види, слуша и не појима. Ко је више гледао у слова Писма и читао него јерусалимски књижевници, па ипак - ко је мање видео у прочитаним словима него они? Зашто и њима Господ није скинуо мрачну копрену с ума, да и они разумеју као и апостоли? Зато што су ови били вољни, да им се то учини, а они нису. Јер док књижевници и старешине говораху за Њ: овај човек је грешан и вребаху прилику да Га убију, дотле апостоли говораху: Господе! Коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Јов. 6, 68). Само вољнима Бог отвара ум; само жеднима Он даје воду живота; и открива се само онима који Га чежњиво траже.

Тако је писано и тако је требало. Да су то писали обични људи по своме људскоме разуму, не би се Син Божји позивао на њихово писање нити би се журио да га испуни. Али пророчко писање јесте писање Духа Божјега, и Бог, доследан Себи и Својим обећањима, послао је сина Свог јединородног, да та написана обећања и испуни. Тако је требало, говори Онај који види сав створени свет с краја у крај, као што човек гледа лист исписане хартије пред собом. Па кад Видовити вели, да је тако требало, нису ли смешни слепци, кад говоре, да тако није требало? Требало је, да господ Исус у времену пострада, да би се ми у вечности радовали. И требао је да васкрсне, да би и ми кроз Њега васкрсли у живот вечни.

И да се проповеда покајање у име његово и опроштење греха по свима народима 1 почевши од Јерусалима. Да није Господ Исус пострадао и умро због наших греха, ко би од нас знао, да је грех тако преужасан отров? И да није васкрсао, ко би од нас, сазнавши за ужас греха, имао наде? Онда не би било ни покајање корисно нити опроштење могуће. Јер покајање одговара страдању за грех, а опроштење васкрсењу по сили божанској. Покајањем стари човек, окужени грехом, леже у гроб, а опроштењем рађа се нови човек у нови живот. Ево предивне благовести свима народима на земљи, почевши од Јерусалима! Оно што је слуга Свевишњега, архангел Гаврил, изговорио Пресветој Деви пророчким речима: он ће спасти људе своје од греха њихових, то сада потврђује сам Господар, са искуством страдалника и са правом победника. Но зашто се каже: почевши од Јерусалима? Зато што је у Јерусалиму принета велика жртва за сав род људски, и што је ту засијала из гроба светлост васкрсења. У тајанственом смислу пак, -ако Јерусалим представља ум у чoвеку - јасно је да од ума треба да почне покајање, смирење и скрушеност, па да се одатле распростре на целог унутрaшњег човека. Гордост ума низвргла је Сатану у ад: гордост ума одвојила је Адама и Еву од Бога; гордост ума покренула је фарисеје и књижевнике на убиство Господа. Гордост ума главни је црвињак греха и до дана данашњега. Чији ум не клекне пред Христом, тога ни колена неће клекнути. Ко је отпочео смиривати свој ум покајањем, тај је отпочео лечити своју главну рану.

А ви сте сведоци овоме. Чега сведоци? Сведоци страдања Господа, сведоци Његовог славног васкрсења, сведоци потребе покајања, сведоци истине опроштења грехова. И апостолу Павлу, кад га је обратио од гонитеља у апостола Свога, Господ је рекао: јер ти се зато јавих да те учиним слугом и сведоком овоме што си видео (Дела Ап. 26, 16). А апостол Петар, у првој својој беседи народу по силаску Светога Духа вели: овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци (2, 32). Још и апостол Јован говори: што чусмо што видесмо очима својима, што размотрисмо и руке наше опипаше - то јављамо вама (I Јов. 1, 1-3). Апостоли су, дакле, били лични сведоци живоносне проповеди Христове, Његових чудеса и свих догађаја живота Његовог на земљи, на чему је засновано наше спасење. Они су били слушаоци, гледаоци и саучесници Истине. Они су први укрцани у брод спасења од потопа греховнога, да би продужили друге укрцавати и спасавати. Њихов ум био је укроћен од гордости и њихово срце очишћено од страсти. То им је и сам господ посведочио : ви сте већ очишћени речју, коју вам говорих (Јов. 15, 3). Не само, дакле, да су они били сведоци свега спољашњега, што се могло видети, чути, размотрити и опипати у погледу Слова Божјега него су били сведоци и унутрашњег препорођаја и обновљења човека покајањем а кроз очишћење греха. Јеванђеље се збило не само на њихове очи и уши него и унутра у срцу и уму њиховом. Читава револуција срца и ума одиграла се у њима за три године њиховог учеништва у Христа. Та револуција састојала се у мучном умирању старога човека у њима и још мучнијем рађању новога. Колико је самртних мука поднела душа њихова докле они најзад, обасјани светлошћу и препорођени, нису могли узвикнути; ми знамо да пређосмо из смрти у живот (Јов. 3, 14)? Колико времена, колико труда, сумње, страха, агоније, лутања, разматрања и испитивања - докле они нису постали истински и верни сведоци како телесног страдања, смрти и васкрсења Господа Исуса тако и свога сопственог душевног страдања, смрти и васкрсења!

Но ипак у то време апостоли још нису били потпуно духовно очврсли и омужали. Зато их Господ наставља и руководи као децу, храбрећи их при растанку: нећу вас оставити сиротне (Јов. 14, 18). Зато се и бави с њима још четрдесет дана после Свога васкрсења, показујући себе жива многим и истинитим чудима и говорећи о царству Божијем и зато им, најзад, обећава послати Духа Светога, силу с висине.

И изведе их на поље до Витаније, и подигнувши руке своје благослови их. И кад их благосиљаше, одступи од њих, и узношаше се на небо. Како величанствен и дирљив растанак са земљом! Тамо на ивици Горе Јелеонске, на догледу хумке, испод које је умрли Лазар поново се дигао у овај времени живот, уздигао се васкрсли Господ у недогледне висине вечнога живота. Уздигао се не до звезда него изнад звезда; уздигао се не до ангела него изнад ангела, и не до највиших сила небесних него изнад ових, изнад свих бесмртних војски небесних, изнад свих рајских обиталишта ангелских и праведничких, далеко, далеко и за херувимске очи, до самога престола Оца небесног, до у сами тајанствени олтар Свете и животворне Тројице. Мера те висине не постоји у створеном свету; можда је њој равна у противном правцу само дубина, у коју је гордост сурвала Луцифера, одступника од Бога; дубина, у коју је Луцифер хтео сурвати и род људски. Господ Исус спасао нас је од ове бесконачне пропасти, и место дубине бездна уздигао нас у божанске висине неба. Уздигао је нас, велимо, из два разлога: прво, јер се Он уздигао као телесни човек, као што смо и ми, и друго, јер се уздигао, не Себе ради, него нас ради, да би нама отворио пут примирења с Богом.

Узносећи се Својим васкрслим телом, које су људи били умртвили и у земљу зарили, Он је благосиљао рукама, које су људи били клинцiма израњавали. О, благословени Г осподе, како је превелика милост Твоја! С благословом је по ч ела историја Твога доласка у свет, с благословом се и завршила. Објављујући Твој долазак у свет архангел Гаврил је поздравио Пресвету Богоматер речима: радуј се, благодатна, благословена си ти међу женама! А сада, када се Ти поздрављаш са онима, који Те примише, Ти шириш пречисте руке Своје и обасипаш их благословом. О,најблагословенији међу људима! О, благодатни источниче благослова! Благослови и нас, као што си благословио апостоле Твоје!

И кад гледаху за њим где иде на небо, гле, два човека стадоше пред њима у белим хаљинама, који рекоше: људи Галилејци! што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо. Два човека у белим хаљинама јесу два ангела Божја. Невидљиве војске ангела пратиле су свога Господара са земље на небо, као што су Га негде допратиле с неба на зем љ у при Његовом зачећу у Назарету и рођењу у Витлејему. Двојица од њих при вазнесењу Господа учинили су себе видљивим за очи људске, по промислу Божјем, ради једне испоруке ученицима. Та испорука била је неопходна за оне, који су се могли осећати остављеним и осамљеним по одласку Спаситеља. Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи. То је испорука Христова преко ове двојице ангела. Видите ли, колико је човекољубље Господа? Чак и у време Свога узношења на небо, ка престолу славе Тројединог Бога, Он не мисли о Себи, ни о Својој слави после понижења, нити о Своме одмору после труднога дела на земљи, него мисли о Својима, који остају иза Њега на земљи. И ако их је Он лично довољно био и усаветовао и укрепио, ипак Он им шаље ангеле Своје, да их још више укрепи о обрадује. И ако им је обећао послати Духа Утешитеља; и ако им је Он лично рекао: нећу вас оставити сиротне, доћи ћу к вама - ипак Он чини и нешто више, што им није обећао: Он им показује ангеле небесне, као веснике и слуге Своје, једно да их тиме увери о моћи Својој, а друго да им и кроз ангелска уста понови обећање, да ће Он опет к њима доћи. Он све, све чини, само да одбије од њих страх и тугу, и да их обогати храброшћу и радошћу.

И они му се поклонише, и вратише се у Јерусалим с великом радошћу. Поклонише се свесилном Господу и душом и телом, у знак поштовања и послушности. Тај поклон њихов значи: нека буде воља Твоја, свесилни Господе! И вратише се с горе Јелеонске у Јерусалим, како им је и наређено. Не вратише се с тугом но с великом радошћу . Били би тужни, да се Г оспод на други начин растао са њима. Но Његов растанак са њима био је новим и величанственим откровењем за њих. Он није ишчезао од њих ма како и незнано куда, но у слави и сили уздигао се н а небо. Тиме су се очигледно обистиниле пророчке речи Његове о овом догађају, као што су се пре тога обистиниле и оне о Његовом страдању и васкрсењу. И ум ученика тиме се отворио, да разумеју оно што је Он рекао: нико се не попе на небо осим који сиђе с неба, син човечји (Јов. 3, 13); и још оно што је у виду питања рекао ученицима (кад су се ови саблажњавали од Његових речи о хлебу који сиђе с неба); а ако угледате С ина човечијег да одлази горе где је пре био (6, 62)? и још оно: изиђох од О ца и дођох на свет; и опет остављам свет и идем к О цу (16, 28). Тама од незнања улива у душу људску страх и недоумицу, а светлост од познања истине улева радост и ствара снагу и поуздање. У страху и недоумици били су ученици, кад им је Господ говорио о Својој смрти и васкрсењу. Но кад су га видели васкрсла и жива, обрадоваше се. У страху и недоумици морали су опет бити ученици, кад им је Г оспод говорио о Свом вазнесењу на небо и растанку са њима. Но кад с е и то на њихове очи догодило, како је проречено, они се испунише великом радошћу. Страх је разбијен, сумња ишчезла, недоумица одлетела, а место свега тога извесност, прекрасна сунчана извесност, и од извесности снага и радост. Сад су они поуздано знали, да је њихов Господ и Учитељ с неба сишао, јер се на небо и узнео; и да је од Оца послат, јер се к Оцу вратио; и да је свемоћан на небу као што је био и на земљи, јер Га ангели прате и Његову вољу испуњују. С тим поузданим знањем везана је била сада и поуздана вера, да ће Он опет доћи, и то не ма како него у сили и слави, као што им је Он више пута говорио, и као што су ангели Његово обећање поновили. Њима, дакле, сада ништа није остајало него да у свему ревносно изврше Његове заповести. Он им је заповедио да седе у Јерусалиму и чекају силу с висине. С великом и потпуно оправданом радошћу, и са исто тако великом вером, да ће та сила с висине доћи на њих, они се вратише у Јерусалим.

И бијаху једнако у цркви хвалећи и благосиљајући Бога. То јест непрестано су ходили у храм јерусалимски, и ту су хвалили и благосиљали Бога. На другом месту опет каже се: сви једнодушно бијаху једнако на молитви (Дела Ап. 1, 14). После свега што су видели и сазнали, они нису могли више одвојити ума и срца свога од Господа, који се удаљио био испред њихових очију, али који је зато остао још дубље усађен у душе њихове. Са силом и славом Он је обитавао у душама њиховим, и они су ликујући хвалили и благосиљали Бога. И тако, Он се брже вратио к њима него што су они очекивали. Није се вратио, да га очи виде, него се вратио уселивши се у душе њихове. Но није сам Он био усељен у душе њихове него заједно са Оцем. Јер је Господ рекао за онога ко има љубав к Њему: ја и Отац к њему ћемо доћи, и у њ ега ћемо се настанити (Јов. 14, 23). Требало је само још да и Дух Свети сиђе и настани се у њима, па да они буду савршени људи, у којима је обновљен образ и подобије т ројединог Бога. На то су они имали да чекају у Јерусалиму. И сачекали су, и дочекали су. И на десет дана доцније сишао је Дух Свети, сила с висине , на ту прву цркву Христову, да се никад не одвоји од Цркве Христове уопште до дана данашњега и до краја времена.

Хвалимо и ми и благосиљајмо Господа, који нам је вазнесењем Својим отворио ум, да видимо пут и циљ нашега живота. Хвалимо и благосиљајмо Оца, који на нашу љубав према Сину одговара Својом љубављу, и усељава се заједно са Сином, у сваког оног који држи и исповеда заповести Господње. И држимо у уму нашем непрестано Оца и Сина, хвалећи их и благосиљајући - као апостоли негде у граду јерусалимском - чекајући, да и на нас сиђе сила с висине, Дух Утешитељ, који још при крштењу на сваког од нас силази, но који се због греха наших од нас удаљава. Да би се и у нама тако обновио цео првобитни небесни човек. Да би се тако и ми, као апостоли, удостојили, да нас благослови прослављени и вазнесени Господ наш Исус Христос, коме нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

1) Код јеванђелиста Марка каже се то исто другим речима : проповедите евангелје всех твари . Свакој твари означава опет - свима људима. „Од сваке твари човек има понешто. С камењем он има заједничко биће, са дрвећем живот, са животињама чувствовање, с ангелима разум... Отуда се под сваком твари разуме човек. " Григ. Двојеслов: Бес. XXIX.

Данас је Спасовдан, Празник Вазнесења Господњег са телом на Небо.

Данашњим Празником завршава се Божић: завршава и објашњава шта је Господ Христос мислио кад је постао човек, шта је желео, шта је смерао, зашто се родио на Божић као човек, Он Бог, зашто је узео тело на Себе. Данашњи Празник казује нам ту велику и свету тајну и објашњава зашто је Господ постао човек, зашто је поругано и посрамљено и огреховљено и осмрћено тело људско узео на Себе. Какав је циљ томе, данашњи Велики Свети Дан објашњава нам то. Господ се оваплотио, Господ је узео тело на Себе, постао човек да тело човечје узнесе изнад свих небеса, да тело човечје прослави славом неисказаном, да га узнесе изнад свих Анђела и Арханђела и посади с десне стране Бога Оца[2]. Ето ради чега је Господ узео тело на Себе: сав је пут пређен, тело људско, некада поругао у гресима, у смрти, у ужасу, у страхотама - то тело људско Господ узео на Себе и узнео на Небо.

У дивним песмама и стихирама и молитвама данашњим непрестано се велича и слави тај чудесни тренутак Узношења (=Вазнесења) тела човечјег са земље на Небо. Анђели се чуде и диве, вели се, и не могу да дођу себи како то да човек до јуче смртан, грешан, сав у ропству ђавола, да тај човек, да тело његово, да природа његова узноси се са земље на Небо изнад Херувима и Серафима. Господ прославио човека славом која је узвишенија од славе Херувима и Серафима. Какво чудо, чудо човекољубља Божјег, какво чудо љубави Божје! Анђели не могу да схвате, а поготову ми људи мали и незнатни, мали, јер нас је грех смањио, мали, јер нас је смрт сатрла, мали, јер нас је ђаво задавио. Гле, Господ Благи тог таквог човека ослобађа греха, ослобађа смрти, ослобађа ђавола, ослобађа пакла и узноси природу његову изнад свих Небеса. Каква слава, каква част, каква љубав Божја!

Данашњи Празник јесте и празник којим се завршава и објашњава и Свето Богојављење: ради.чега се Бог, Који је постао човек, крстио у телу, ради чега је Он дошао Јовану да Га крсти?[3] Зато што је примио на Себе тело човечије, да би показао телу људском пут од греха у Вечност, да би показао како човек може да очисти себе од свакога греха, како човек може да исцели себе од сваке смрти. Да, да исцели себе од смрти. Како? Светим Крштењем. Јер онда на душу човечју и на тело човечје ставља се Дух Свети, кроз Свету Водицу, и човек се очишћује од свега греховног, од свега смртног, од свега ђавољег. Тако је данашњи велики Празник ...[4] да је то тело (које је) Јован крстио на Јордану, и у које је примио такорећи сва наша тела, природу људску, узнесено на Небо кроз Свето Крштење и побеђен грех, побеђена смрт, побеђен пакао.

Данашњи велики Празник завршава и објашњава и Преображење Господа Христа[5]: зашто се Господ преобразио на гори Тавору, зашто је заблистао неисказаном светлошћу Божанском? Тело Његово човечанско заблистало је свом Божанском славом, ради чега? - Ради тога да би показао да тело људско, тело моје и твоје и свачије тело, свака природа људска и сва природа људска треба да буде испуњена Божанством, да је то њена намена. Зато је Бог створио тело да га ми испуњујемо Божанским силама.

Он је примио на Себе тело људско, како се вели у Светоме Еванђељу: "У њему обитава телесно сва пуноћа Божанства"[6]. Ради чега? Ради тога да бисмо се и ми испунили том пуноћом Божанском[7], да бисмо се и ми обожили, и ми испунили свима Божанским силама, еда би те Божанске силе потисле из нас сваки грех, сваку страст, свако зло, сваког ђавола, сваку смрт. Ради тога је Господ показао ученицима на Тавору славу Своју.

Гле, то што је показао на Тавору, на данашњи велики Празник Вазнесења Свог, Он то чини свеопштим, узноси се на Небо са тако прослављеним телом у пуноћи Божанства и блистајући Божанством[8]. Он, чудесни Богочовек, узноси тело човечје изнад свих светова, изнад свих бесмртних Херувима и Серафима, изнад свих Небеса. Опет, какав сјај, какво Божанство! Бог љубави, ето, даје човеку оно што нико слутио није.

Данашњим светим Празником завршава се и објашњава се, исто тако, и Велики Петак[9]. Објашњава се кроз данашњи велики Празник зашто је Господ пострадао, зашто је распет био, зашто је умро на Крсту смрћу срамном и стидном, зашто је погребен био? Зашто? - Да смрћу Својом сатре смрт, да смрћу својом разори смрт, разори пакао, уништи сву силу и сву моћ демонских бића, црних и мрачних анђела и ђавола.

Он, Бог у телу, ушавши телом Својим у смрт, ушао је Божанством, и изнутра, када га је смрт приграбила и мислила је да ће Њега умртвити потпуно и заувек, Он после три дана васкрсава силом Свога Божанства; разара смрт и Васкрсењем Својим побеђује ради нас, ради тела нашег, бића нашег побеђује смрт и тако нама људима осигурава пут у бесмртност, телу нашем осигурава пут у бесмртност. Господ је Васкрсењем Својим пропутио пут телу нашем васкрсењем из мртвих. Тело ће наше васкрснути на дан Страшнога Суда. Зато је Господ васкрсао, да да природи људској ту силу, која ће тело људско васкрсавати из мртвих и свих смрти, победивши смрт. Тек данас, кроз данашњи и велики свети Празник, ми видимо и објашњавамо тајну Великог Петка. Он Свемоћни Богочовек, примио на Себе смрт, примио страшну срамну смрт на Крсту, смрт којом су обично били кажњавани највећи злочинци, да људскоме телу осигура бесмртни Живот Вечни, осигура Васкрсење и победу над свима смртима.

Данашњи велики Празник завршава и објашњава исто тако сво Еванђеље Господа Христа: ради чега је Господ донео свету Своје Еванђеље, Своје Божанско учење, шта је Он хтео тиме, шта Он хоће Својим Еванђељем давши га нама људима? Еванђеље значи: Блага вест. Да, свака реч Господа Христа јесте Блага вест за човека, за биће људско, за живот људски. Тек данашњи Празник, велики и светли, својом светлошћу обасјава Еванђеље Господа Христа и показује: ето, свака реч Његова ради тога да човек излечи себе од греха, да човек излечи тело своје од греха, излечи душу своју од греха, излечи цело биће своје од греха, и од смрти, и од ђавола, и од пакла, и да се узнесе остваривши то учење, у живот изнад свих Анђела и Арханђела.

Заиста је Господ рекао великом и божанском Ученику: "Речи моје Дух су и живот су"[10]. Живот и јесу његове речи, живот који се разлива по нашим душама, по нашем бићу када изучавамо, када читамо Свето Еванђеље, када живимо по њему. Ми осећамо како се кроз нас и по нашем бићу разлива бесмртност и Живот Вечни. Да, данашњи Празник показује то да је ...[11] једне ствари остварење Еванђеља Христовог. Тело људско је дато зато да испуни себе том силом, тим животом, тим Духом, који је у Светом Еванђељу Господа Христа.

Данашњи Празник завршава и објашњава васцелу Личност Господа Христа, Богочовека Христа: ради чега је Он дошао у овај свет, ради чега је живео у овоме свету, објашњава ради чега је Он и умро у овоме свету, ради чега је био погребен, ради чега је васкрсао? Сву ту велику и славну свету тајну, спасоносну за нас људе, данашњи велики Празник објашњава. Бог се јавио као Богочовек и остао Богочовек ради тебе, човече, ради сваког човека, ради васцеле људске природе.

Данашњи Велики и Свети Празник завршава и објашњава зато и сву тајну бића људског, бића човечјег. Сву тајну објашњава за нас Богочовек Христос: ради чега је човек створен, откуда је човек, од чега је човек, од какве материје? - Од тела и духа: и једно и друго тајна тело тајна, дух тајна. Како почиње човек у овоме свету, како је почео живот човечји и како се завршава живот човеков? Ето, сву ту велику и славну тајну о човеку, човечијем бићу, Господ је казао кроз данашњи Велики и Свети Празник.

Човече и брате! И теби и мени дато је тело да васкрсне из мртвих, да победи сваку смрт, сваки грех, сваког ђавола, сав пакао, и да вером у Господа Христа и животом по Светом Еванђељу осигура себи бесмртност и Живот Вечни, изнад свих Херувима и Серафима, изнад свих Небеса. Зато је мени и теби дато тело, зато је теби и мени дата душа - да осигурамо себи бесмртност и Живот Вечни, да осигурамо себи блаженство које је веће од анђелског и арханђелског, да осигурамо себи боравак с десне стране Бога Оца. Како ћемо и ја и ти боравити с десне стране Бога Оца ако не очистимо себе од греха, од свакога греха покајањем, и Светим Еванђељем Господа Христа?

Да, по чудесној љубави, Господ Христос ето, казује сву тајну нама људима овога света, а казује сву тајну и нашега бића. Ми људи, ко смо и шта смо? Све нас је Он створио. Зато је Бог постао човек, јер само Бог може казати човеку шта је човек. Зато је Бог створио човека. Он му је дао биће, Он га је извео из небића, створио га из ништа, из ништа створио човека, да му подари Вечни Живот, изнад свих Анђела и Арханђела. Каква тајна! Човек, божанско величанство - човек! Бог створио човека да га прослави Својим Божанским силама и Својим Божанством. Зато је Бог и постао човек и јавио се као Богочовек и остао као Богочовек да би човек, сваки човек у овоме свету ишао за Њим и постигао циљ, божански циљ свога живота - а то је вечно блаженство и Вечни Живот, изнад свих Небеса.[12]

Да, ту велику и свету тајну, ту велику радост казује нам Света Црква данашњим Великим Светим Празником, Празником Вазнесења Господњег на Небо. Све песме брује тим слављем, све песме данас и молитве окићене су тим небеским цвећем, вечним и бесмртним цвећем мирисавим. И свршена је, вели се у једној дивној данашњој песми и молитви, извршена је велика тајна спасења. Господ је Христос, узневши се на Небо ради нас људи, завршио сав божански домострој спасења[13] и извршио сав ...[14] спасења. Сјединио је земљу са Небом, сјединио је човека са Богом, и занавек остао Он Богочовек Својом Божанском природом. Иако се телом Својим узнео на Небо, Он је Божанством Својим увек поред нас и борави међу нама.[15] И, како се вели у тој дивној песми (=кондаку), говори свима нама који Га љубимо:

Ево, ја сам с вама, и ко може на вас? Ко? Ни смрт, а камоли људи. Ни ђаво, а камоли злотвори. Извршити то велико и славно дело спасења човека и света, тај велики подвиг, највећи подвиг - нико није могао извршити до Господа Христа, Господа и Бога љубави. Он је уствари подарио роду људскоме једину истинску и вечну радост. Зато су се Свети Апостоли, како се вели данас у Светом Еванђељу, чули сте у Светом Апостолу, када се Господ на Маслинској гори на њихове очи узнео на Небо, вратили у Јерусалим са великом радошћу[16], радошћу великом, јер смрт је побеђена, ђаво је побеђен, грех је побеђен, пакао је разорен.

Човече и брате! - и тиме теби осигуран вечни Божански Живот на Небу са Чудесним Господом Христом, Који је сву нашу природу у Своме телу узнео на Небо, како се вели у Еванђељу, и посадио је с' десне стране Бога.[17] Њему, Јединоме Спаситељу рода људског, Њему, само Њему, част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

НАПОМЕНЕ:

1. Еванђеље по Луки 24,36-53
   
2. Мк. 16,19
   
3. Јн. 1,25-34
   
4. Неке речи нејасне на траци. - Прим. препис
   
5. Лк. 9,28-36
   
6. Кол. 2,9
   
7. <a name="note7">Кол. 2,10
   
8. Лк. 24,51
   
9. Јн. 19,17-31
   
10. Јн. 6,62
    
11. Исто.
    
12. Цела ова беседа, а нарочито ови последњи пасуси, слична је 16. Омилији Св. Григорија Паламе. - Прим. уредн.
    
13. Кондак Вазнесења. - Прим. уредн.
    
14. Исто.
    
15. Мт. 28,20
    
16. <a name="note16">Лк. 24,52; Д. Ап. 1,12-14
    
17. Мр. 16,19
    

Линк ка теми