Предавач јеромонах Иларион (Ђурица), иначе црквени писац, са некада младим јеромонасина, међу којима су били и Епископ Атанасије (Јевтић) и Митрополит Амфилохије (Радовић), често је посјећивао Аву Јустина Поповића, гдје су вођени веома занимљиви духовни разговори о Литургији, српском језику, књижевности, али и о проповједи. Преподобни Јустин Ћелијски придавао је проповједи велики значај, али је о њој имао занимљиво мишљење, а пред проповједнике је постављао и одређене захтјеве.

http://www.svetigora.com/audio/download/8638/o_propovedanju%20_Sv.Justina.mp3

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/14/06/18.06.14_-_rec_pastira_-_o_gligorije_markovic_-_0.57.23.mp3

Радио Слово љубве

Драги "Џоне,"

колико схватам, ти си на путу да постанеш православан. Не знам ништа о теби сем да си Енглез.

Пре него што наставиш даље, постоји нешто што морам да разјасним. Нико ми није рекао зашто желиш да мењаш веру, али те уверавам је тако нешто несврсисходно ако је из негативних разлога. Наћи ћеш подједнако ,,погрешног" (ако не и више) у Православљу колико у Англиканској или Римокатоличкој Цркви.

Тако - прво и прво, да ли си спреман да се сусретнеш са лажима, лицемерјем, злом и свиме осталим, колико у Православљу толико и у било којој другој религији или вероисповести?

Да ли очекујеш земаљски рај са много тамјана и исправном музиком?

Да ли очекујеш да одеш право у рај ако се крстиш споро, помпезно и тачно са десне стране?

Да ли имаш кувар у коме се налазе сви аутентични руски рецепти за васкршња славља?

Да ли си стручњак за љубљење трипут у свакој могућој и непримереној ситуацији?

Да ли можеш да се елегантно поклониш а да ти не поиспадају разноразне џиџабиџе из џепова?

ИЛИ...

Да ли си прочитао Јеванђеља?

Да ли си се сусрео са Христом Распетим? У смислу, да ли си присуствовао Последњој Вечери - самој сржи Светог Причешћа?

И...

Да ли си спреман, у свем смирењу, да схватиш да у овом животи никада нећеш знати ништа изван Вере; да Вера значи прихватање Истине без доказа. Вера и знање су суштинске контрадикције - и да се суштински изливају једна у другу.

Живо Православље се заснива на парадоксу који се преноси у богослужење - јавно или приватно.

Ми знамо зато што верујемо и ми верујемо зато што знамо.

Изнад свега, да ли си спреман да све прихватиш као да долази од Бога?

Ако смо предодређени да увек будемо ,,срећни," чему Распеће? Да ли си спреман, шта год да се деси, да верујеш да негде, некако, све то има смисла? То не значи пасивно трпљење, већ значи сталну стражу, слушање, над оним што се од нас захтева; и изнад свега, Љубав.

Сиромашне, старе, болесне, можемо да волимо до свог последњег даха. Не сентименталне глупости које се често мешају са љубављу, већ љубав према жртви - унутрашњем разапињању похлепе, зависти, гордости.

И никада не мешај љубав и сентименталност.

Никада не мешај богослужење са оним што ти се свиђа.

Буди смирен - воли, чак и када је тешко. Не буди сентименталан па то да после зовеш љубављу. И не односи се према црквеном богослужењу као према позоришној представи!

Надам се да све ово има смисла.

Моје најлепше жеље,

Мати Текла

(игуманија манастира Успења у Норманбију)

Оригинал:

http://www.theamericanconservative.com/dreher/do-you-really-want-to-be-orthodox/

Захваљујемо се нашем талентованом пријатељу Бојану на илустрацији и преводу

http://saptajibesmrtnika.blogspot.de/2014/06/2011.html?spref=fb

Монаси са Запада очували су у светогорском Амалфиону јединствену православну веру али и латински језик и бенедиктинска монашка правила све до краја 13. века. Усамљени пирг под Атосом сада стоји као светионик – путоказ западњацима да и ако чувају многе своје посебности могу да нађу место под широким окриљем васељенског Православља.

http://stanjestvari.com/2014/06/17/%D1%92%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD-%D0%BD%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%B4-%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%9B-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B0-%D1%84%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D0%B0/

Помињући патријарха Иринеја, митрополита Амфи лохија, Паштровиће, настрадале у ратовима, православне хришћане, молећи се, прије свега, за добро људи, овај у паштровском и руском народу познати монах, готово никад не изостави и да помене све оне који су на власти у православним земљама.

Иако је неубичајено да имена политичара одјекну под црквеним сводом, Хризостом, некада игуман манастира Ком, омиљен међу мјештанима без разлике којој политичкој опцији припадају, и јуче на недјељној литургији, којој је присуствовала екипа „Вијести“, пред десетинама вјерника који су дошли у удаљени манастир, редом је понаособ поменуо сваког од државника и политичара.

Након литургије, као по обичају, од када је прије три по године преузео манастир, сви вјерници били су позвани у манастир у велику трпезарију на доручак. На питање откуда баш да се имена свих актуелних политичара нађу заједно у молитви, игуман Хризостом, без устезања одговара да у јеванђељу пише “молите се Богу за оне који су на власти да у миру и тишини проживите свој живот“.

„Још и јектеније црквено говори да се молимо за земљу нашу, за оне који су на власти и за војску. Вјероватно зато што су управо тамо највећа искушења. Црква се не бави тиме ко ће бити на власти. Јеванђење каже молите се и за оне који вас гоне. Власт је огромно искушење, то је мука велика. Ако се ми не молимо за људе на власти, они неће моћи да ураде неко добро. Црква је ту да их помене у својим молитвама, а они, како ће да раде свој посао, то ће они одговарати пред Богом. Немам ништа ни против кога, моја идеја да будемо за добро и то треба подржавати, а зло сјећи. Раније сам осуђивао многе власти, почев од Слободана Милошевића, па на даље. У једном моменту сам схватио да мени нико не ваља. Почео сам да размишљам да, ако ја те људе осуђујем, имам одговорност која мени није потребна. Јер тиме не радим свој посао“, прича игуман Хризостом и напоменуо да имају готово 15 хиљада имена које помињу у својим молитвама.

Хризостом, који је пола живота монах, а има свега 43 године, запитао је „каква је за мене разлика ко ће бити на власти, шта имам од тога“.

„Није ти дато да будеш предсједник, менаџер, политичар, шофер ради личне промоције, већ да служим ближњем. Како си радио, тако ћеш одговарати. Ми смо једино против власти онда ако нас тјера да се одрекнемо Христа. Црква је та која треба да обједињује људе. Човјек мора да живи тако да би могао да се причешћује сваке недјеље. Када сам био у Енглеској у једом манастиру, у коме је један Светогорац, отишао сам да видим каква је та њихова служба на бројаници. Они су поменули енглеску краљицу, замислио сам се тада. Вратим се онда у Црну Гору у Ријеку Црнојевића и нађем у часослову из 19. вијека гдје се каже да треба поменути и цара Фрања Јосифа. То је била традиција ове цркве да се моле за оне који су на власти“, испричао је игуман.

Он је казао да у својим молитвама помињу све владаре и све православне хришћане који живе не само у Црној Гори, него широм свијета.

„Када се молимо Богу, ми не судимо, нити имамо свој суд, нити политички подржавамо било кога, већ радимо оно што пише у јеванђељу. Ко ће да влада ја не бирам, нити излазим на изборе, нити сам икада говорио било коме да гласа за ове или оне. Увијек сам говорио да свако треба да гласа и бира по својој савјести“, закључио је Хризостом.

Душанова црква била претворена у оставу

Игуман је скренуо пажњу локалне заједнице и вјерника након што је успио да манастир, којем је пријетило изумирање и потпуно уништење, препороди. А када је прије три и по године стигао, дочекала га је руина. Манастирски конаци који су били потпуно неусловни, адаптирани су и сада су бројни искушеници и монаси добили нормалне услове за живот и своју мисију. Оно што је један од највећих подухвата, била је реконструкција цркве архиђакона Стефана, коју је још прије седам вјекова подигао цар Душан. Некадашња црква са вриједним остацима фресака била је бетонска кућица са дрвеним прозорима, налик остави, без крова и звоника. Иако је манастир под заштитом Завода за заштиту споменика културе, управо та државна институција дозволила је да здање из 1351. буде претворено у обичну оставу. Бројни посјетиоци, којих свакодневно има на десетине, углавном туристи из Западне Европе, Русије, Украјине и осталих земља нијесу могли ни да претпоставе да је то више вјекова стара црква. Хризостом са монасима успио је да цркви врати изглед од прије седма вјекова, изградивши је наново по старим нацртима.

16. ЈУН 2014.

Овај свети чин обављен је по благослову и са учешћем надлежног Епископа Ваљевског г. Милутина, и по саборном договору тестаментарних наследника Светог Аве (осим једног који отпаде од тог благословеног сабора са свима Светима и од „јединства вере и заједнице Духа Светога“, те „епископство његово прими други“, а он се стрмоглави у понор раскола – отцепљења од читаве Саборнокатоличанске Цркве Православне).[1]

Саборни договор је био да се вађење чесних Моштију из гроба обави два дана раније, како је то вековима устаљено у Светом Православљу. И то је и учињено током четвртка, 12. јуна 2014, не да би се „сакрило од народа“ (како клеветају „опадачи браће своје“- Откр.12,10), него да се достољепно припреме – откопају, оперу од земље, осуше и мимиром помажу – Свете нетљене Мошти Божјег Угодника, Оца нашег и Учитеља у Христу Богочовеку и Цркви Његовој Православној.

У тој свештеној радњи, по Светој Литургији, коју је служио Митрополит Амфилохије, уз саслужење Игумана Хиландарског о. Методија, и десетине саслужујућих јереја, јеромонаха и ђакона, из Србије и Свете Горе, и наравно уз причешће присутних Сестара и десетине Верника, међу којима су били и манастирски радници, изашли смо на Авин Гроб, и са Водоосвећењем и певањем тропара, стихира и канона Светом Оцу Јустину, започели пажљиво уклањање окологробног камења и затим земље из гроба, уз учешће уже групе: три Епископа, ваљевских јеромонаха и јереја и тројице браће Јелина: два светогорска јеромонаха и једног јереја из Атине – искусних у том свештенолепном послу. Међу њима је био водећи јеромонах Серапион из Манастира Симонопетре, који нам је претходно доставио детаљан опис читавог поступка, скоро као Последовања Преноса Светих Моштију достављеног, у српском преводу, на увиђај и Епископу Иринеју Бачком, а посебно надлежном Епископу Милутину и Управи Манастира Ћелија, који су требали да добију дозволу од надлежних општинских власти и санитарних служби, и такође да благовремено припреме постребне алатке, посуде, млаку воду, бело вино, пешкире, бела платна и остало потребно. Нови ковчег је био већ раније урађен (изрезбарен с ликовима Господа, Богомајке и Светог Аве и иконописаним поклопцем). По савременим захтевима позвани су, и учествовали, и два наша благочестива лекара и један археолог (једино није прихваћен захтев санитарних служби, који су такође једно време присустввали, да сви откопници имају беле мантиле, рукавице и гас-маске). Договорено је такође да се још не пуштају други долазници у круг Манастира, из разлога безбедности и неометања радова.

Рад на посетепеном откопавању и вађењу Светих Костију Преподобног Оца, које су нађене читаве (само са где-где деловима коже и косе, са читавим напрсним Крстом и мањим деловима одежди и дрвеног ковчега у којем је био сахрањен), трајао је све до подне, уз синхроно чишћење од земље и прање Светих Моштију млаком водом и белим вином, и уз помоћ лекара складно полагање истих (према анатомског људског скелета) на једно дрвено и уоквирено, сходних димензија (180х70см) носило, постављено на сунчеву светлост ради сушења.[2] Посебно пак издвојена је Света Лобања, пажљиво омивена (рукама игумана Хиландарског долепотписаног), и стављена на један сребрени дискос. Око заласка сунца, тако послагане по анатомском складу тела Светога, Мошти су унете у стари ћелијски Храм, да би сутрадан, у петак, по поновном сушењу на сунцу, Свете Мошти биле пажљиво помазане нардовим миром (Мр.14,3; 16,1; Лк.23,56-24,1; Јн.19,40) донетим из Свете Горе, обавијене фатом и белим платном и положене у нови Ковчег од кедровине. Само је Света Лобања, са монашком Авином скуфијом на темену, остављена непокривена по челу, ради свенанродног целивања.

Потом је, у предвечерње часове, Ковчег свечано у литију пренет у Стару Цркву Светих Архангела у Манастиру Ћелијама, и уз служење свечаног Вечерња и Јутрења, по новоспеваној Служби Преподобном Јустину Новом (коју је саставио јеромонах Атанасије Симонопетритски, а превео Еп.Атанасије, и штампао Еп. Милутин), Свете Мошти су изложене свенародном поклоњењу и целивању. (Током идућих ноћи, смењивале су се око Ковчега духовне страже Епископâ, Свештенослужитељâ, сестара Монахиња и побожних Хришћана).

Сутрадана, на сам Празник Св. Јустина Мученика и Преподобног Јустина Новог Ћелијског, у суботу 14/1/ јуна 2014.г., Ковчег са Светим Моштима изнет је у манастирску авлију (под отворени мањи шатор, близу припремљеног Светог Престола (наткривеног због кише), и када је његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј дошао и поклонио се Светим Моштима и целивао их, служена је Света Архијерејска Литургија: Патријарх и 19 Архијереја из наше Цркве и Сестринских Цркава: Руске, Јеладске, Кипарске, и свештенослужитеља широм васељенског Православља. Иако је ситна киша тог дана све време ромињала, неизбројне масе верног народа пристизале су на Свету Литургију, целивале Свете Мошти Светог Аве Свеправославног. Било их је са читавог Балкана, из Русије, Сирије, Грузије, Европе, Америке, и из свих западних делова Југославије.

Многи су се верници причестили Светим Тајнама Хлеба Живота Вечног и Чаше Бесмртности Христа Богочовека. Посебну радост даровао нам је Дух Свети Утешитељ доласком једне девојке из Загреба, која је, призвана Светим Оцем Јустином, дошла сама да ту над његовим Светим Моштима прими Православну Веру, буде Миропомазана и Причести се Христовим Тајнама у Јединој Светој Саборникатоличанској и Апостолској Цркви Православној. По својој жељи узела је име Јустина. А било је и бар десетак младића и деце, који су од раније на крштењу добили име Јустин по Светом Ави. На крају свега, уследило је усрдно монашко гостопримство игуманије Гликерије и сестара манастира Ћелије, великом броју поклоника.

Напомена (ради секташа Артемијеве парасинагоге). – На једном од секташких сајтова те расколничке парацрквене групе „ругача и опадача“ браће своје, хулитеља Имена Христова и цркворазоритељних самозванаца, појавило се „виђење и прорицање“ њихово, попут Андорске врачаре отпаломе цару Саулу (1Сам.гл.27 – в. тумачење Св.Свшмч. Пионија, у Св. Аве Житија Светих за 24.март), како је, наводно, „јавио се о.Јустин“ Патријарху и рекао му „да не дозволи вађење моштију Оца Јустина, јер ће се десити неко велико зло народу“, јер ови „екуменисти“ нису тога достојни, него само „епископ Артемије“! итд. и тсл. Затим следи њихово клеветање о тобожњем „скривању од народа“ вађења и преноса Моштију! – шта рећи на такве инферналне небулозе, које само откривају дубоке немире савести те клике, ако је још имају неспаљену у огњу надмености и гордости демонске? – И још једна напомена: Несрећни Артемије и парасинагога око њега проклиње све и сва око себе слоганима о „глобализму, мондијализму, модернизму, екуменизму, папизму“ – и свим – измима из њиховог више него бедног речника. Ако би им неко затражио да говоре, или пишу, без тих слогана, шта би имали да кажу о Јеванђељу Истине, Љубави, Вере, Наде, Спасења Христа човекољупца?! Објавили смо Записе о Икумензиму Светог Јустина Новог (са факсимилом 40 страница рукописа Авиног) још 2010.г., и сада поново (на српском и енглеском, у тек изашлој књизи „На Богочовечанском путу“, 2-го допуњено издање, Ман. -Ћелије, 2014, 432 стране), где овај Свети Отац Православља говори и сведочи истину о Православном Богочовечанском Икуменизму, насупрот лажном римоцентричном и још лажнијем женевском Екуменизму. Нека прочитају ако имају очи да виде и уши да чују, и нека не анатемишу све и сва, урби ет орби, као некада римске папе, на које, својим језуитизмом и „непогрешивошћу“ (читај: опсесијом мракољубља) и клеветање свих који нису „као они“, много и премного личе. Да не да Бог да им буде: „Лечисмо Вавилона, и не излечи се!“(Јерем.28,9). Јер се не покајаше, а без покајања нема спасења, нема ни Цркве као заједнице Духа Светога са свима Светима.

[1] О монаху Артемију и његовој парасинагоги = секти, како се богохулно и светохулно понела поводом овог свеправославног догађаја, в. напомену у подтексту.

[2] О свему овоме два лекара и археолог саставили су и потписали стручни Записник, који је остављен нама и архиви Епархије Ваљевске и Манастира Ћелија.

- See more at: http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=13469#sthash.zjQqZ4Pd.dpuf

http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=13469

http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/wp-content/uploads/PrenosMostiju-SvOcaJustina.pdf

Епископ Иринеј је имао ту радост и тај дар од Господа да је, као јеромонах, седам година, сваке недеље и празника, служио свету Литургију заједно са светим Старцем. Неке поуке и поруке које је чуо од преподобног Аве Порфирија Епископ Иринеј је пренео свештенству и народу Божјем који се окупио у најстаријем новосадском училишту.

Подсећамо да је Свети Архијерејски Сабор Цариградске Патријаршије, на свом заседању 27. 11. 2013. године, у диптих светих унео старца Порфирија Светогорца.

Извор: РТВ Беседа, Нови Сад

Овде доносимо беседу Патријарха Иринеја у целини а више информација је наставку ове вести.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/7/14/06/14.06.14_patrijarh_irinej_-_beseda_u_celijama_64kbps.mp3

Извор: Радио Слово љубве

Почиње у понедељак после Недеље свих Светих и траје до 29. јуна / 12. јула. Зато што се завршава у дан пре Петровдана, назива се Петровски пост. Овај пост, чији је почетак покретан (јер зависи од Васкрса), а заврштетак је непокретан, установљен је на основу успомене на Апостоле који су после Силаска Светога Духа, а пре одласка на проповед Св. Јеванђеља, постили (Дап 13,2-3). Због зависности почетка овог поста о Васкрсу, Апостолски пост најкраће може трајати једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмица.

Петровски пост уведен је још у првим временима хришћанства,у време цара Константина Великог (+337), прво у Риму, када је тамо подигнута базилика посвећена апостолским првацима, а потом и у Цариграду, истим поводом. На Истоку је од тада уобичајено да се пре њега пости, док на Западу та пракса није уведена. О овом посту од четвртог века говоре светитељи: Атанасије Велики, Амвросије Медиолански, касније и Лав Велики и Теодорит Тирски.

Током овог поста у среду и петак једу се само јела кувана на води, без уља, а у остале дане седмице разресено је на уље и вино, суботом и недељом мозе и риба. Ако у току овог поста у понедељак, уторак и цетвртак падне Свети са великим славословљем, разресава се пост на рибу, а ако падне у среду и петак разресава се само на уље и једемо једанпут дневно. Ако у среду и петак падне празник Светитеља са бденијем или пак Свети цији је храм, разресени су уље, вино и риба (Типик,гл.33).

О начину поста за сваког хришћанина посебно треба да одлучи његов духовник, према слабости човека и мери свега што је на корист душе".

Извор: Мanastir.se и Радио Светигора

Хришћанство, допустите ми, није религија, није морални пут, него хрвање са Анђелом Господњим. Ако на страну ставимо и ту старозаветну епизоду, сетимо се Исуса који, када му Петар каже да "спусти лопту", да "слади", одговара му са: И ви сте слободни да одете.

Опет, каноне и правила нисам схватао као осујећујуће. То не значи да препоручујем да се крше. Сам сам приредио једно издање канона. Исто видим и у сликарству. Канони су само неке смернице. Ту су и да се мењају. Али у складу са теологијом, са причом. Ако мто могу да издрже, нове сликарске формулације су "оне праве". Такве су одувек и биле. Разни сликарски типови, формулације су настајале временом. Једноставно, измишљене су. Ако су биле исфантазиране, нису опстале, теолошки пак утемељене бивале су "канонизоване", али не и слеђене.

Наука, схваћена у античком кључу је озбиљна, духовна дисциплина. Теолошко и филозофско мишљење није недисциплиновано. Славимо многе Оце као светитеље управо због њихове обдарености за рефлексију. Нема "побожности" у Против Евномија код Григорија из Нисе. То је научно дело. Када то кажем, не значи да је безбожно дело. Научни метод је ослобађајући. Ми имамо проблема са хиљаду "људских предања" којих треба да се ослободимо. Једини спасоносни метод је научни. Ако је неки научник уз то и светац, утолико боље по њега, али је он ауторитет у материји чак и као атеиста. Ово је мало тврда изјава, али је посматрам у светлу атеисте који није ни свестан да је негде теиста. На крају, и магарци су проповедали! ако се сетимо СЗ.

Све до сада што сам натукнуо су теме саме за себе. Ради се о односу срце (бубрези)-разум, наука-вера итд. Модеран свет, уметност, хришћанска традиција. Но, у конкретном случају, пошто је ваше питање конкретно, моја позиција је помало некомодна, јер иако могу да се позовем на разне старе и нове епископе уметнике (нпр. Иринеј Ћирић) или научнике, опет остаје и моја позиција што се не бавим претерано комодном уметношћу, која би свима била допадљива, а да не говорим о теолошким питањима која волим да поставим.

Дакле, бити свештеник, уметник научник не мора да значи нешто неспојиво. Неки добро све то укалапају, могу да буду и "стрејт", све је за поздравити. То је нека општа констатације. У мом случају су ствари нешто комликованије јер инсистирам на провокацији. Провокацију сматрам сјајним божанским методом, али смо ми углавном у атеистичком свету. Није "исплатива", али је волим.

Ствари се компликују пошто убацујем јуродиви и лудички моменат. Сви пак нивои су и одвојени. Научни текстови су строго научни, тако да морам да пишем и против себе, уметнички поступак је класичан, тј. технологија се до максимума поштује, сама техника, као и трагања у изразу. Уметност је изнад тога. Колико у свему томе и успевам, то остаје на укус...

Свештеник Зоран Ђуровић

Још у време Св. Јована Златоустог, славила се успомена Свих Св. мученика у недељу после Духова. Из једне песме преподобног Јефрема Сирина види се да се успомена на Све свете празновала 13. маја, а из једног слова цара Лава VI Мудрог (886—912), види се да се успомена на Све свете празновала после Недеље Свете Педесетнице. У служби овога дана и синаксару набрајају се по рангу сви свети: праоци, Патријарси, пророци, Апостоли, мученици, свештеноначалници, свештеномученици, преподобномученици, преподобни, праведни и цео лик светих жена.

Овим празником завршава се период Цветног триода и почиње обично раздобље године, када се богослужење обавља према Осмогласнику и Минеју. Од понедељка после Недеље Свих Светих почиње Петровски или Апостолски пост, који служи као припрема за велики празник у част светих и првоврховних Апостола Петра и Павла 29. јуна.

http://www.mitropolija.com/nedjelja-svih-svetih/