Не­у­мор­ни Хри­стов вој­ник

Слу­ша­ју­ћи про­по­ве­ди Све­тог Вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја и дру­гих на­род­них про­по­вед­ни­ка бо­го­мо­ли­те­ља, при­ли­ком јед­ног ду­хов­ног са­бра­ња у Вр­њач­кој Ба­њи, др Ра­до­је Ар­со­вић (по­то­њи о. Ја­ков), спо­знао је про­ла­зност зе­маљ­ског жи­во­та и обра­тио се ка Хри­сту Спа­си­те­љу. Се­ћа­ју­ћи се то­га до­га­ђа­ја, ка­сни­је је све­до­чио о то­ме ре­чи­ма „пре­ло­мљен и по­нов­но ро­ђен“. На­пу­стив­ши свет и др­жав­ну слу­жбу по­стао је ис­ку­ше­ник код Св. Ни­ко­ла­ја. Од пр­вих да­на бо­рав­ка код Вла­ди­ке ис­та­као се као мар­љив и при­ље­жан чо­век, ко­ји је истин­ски при­гр­лио по­ка­ја­ње и по­стао ње­гов ве­ли­ки све­док. Јед­но­став­но­шћу жи­во­та, мар­љи­во­шћу у по­слу­ша­њу и хи­тро­шћу у под­ви­гу за­ди­вља­вао је све са ко­ји­ма се су­сре­тао. Као вр­сног ин­те­лек­ту­ал­ца Вла­ди­ка Ни­ко­лај га је не­рет­ко слао уме­сто се­бе на бо­го­мо­ли­тељ­на са­бра­ња, као про­по­вед­ни­ка и ис­ку­стве­ног де­ла­те­ља по­ка­ја­ња.

Чи­тав ње­гов жи­вот и др­жа­ње от­кри­ва­ли су уну­тар­њег чо­ве­ка, стра­ног све­ту и отво­ре­ног је­ди­но за Хри­ста и обе­ћа­но Цар­ство Бо­жи­је, ко­је је све­до­чио де­лом и ре­чи­ма, бу­ду­ћи истин­ска све­тиљ­ка пра­во­жи­вља. Од са­вре­ме­ни­ка остао је упам­ћен као ве­ли­ки под­ви­жник и мо­ли­тве­ник и као ти­хи глас Хри­стов ко­ји је соп­стве­ним жи­во­том све­до­чио еван­ђел­ски по­зив.

Оскуд­но се хра­не­ћи, не­рет­ко про­ки­слом и не­у­ку­сном хра­ном, скром­но се оде­ва­ју­ћи и не­пре­ста­но пре­би­ва­ју­ћи у мо­ли­тви и од­ри­ца­њу Хри­ста ра­ди, под­се­ћао је на древ­не под­ви­жни­ке не­пре­ста­но за­у­зе­те де­лат­ним бо­го­ми­сли­јем.

Углав­ном ћу­те­ћи, сво­јом по­ја­вом био је све­док ве­ре и по­ка­ја­ња, на сво­ја пле­ћа то­ва­ре­ћи те­жак крст ју­ро­ди­во­сти Хри­ста ра­ди, ко­јом је про­ја­вљи­вао сво­је по­кај­нич­ко пре­у­мље­ње и по­сра­мљи­вао му­дра­це ово­га све­та. Но­се­ћи рас­па­ре­ну оде­ћу по­ка­зи­вао је не­спо­ји­вост из­ме­ђу еван­ђел­ског при­зва­ња и ро­бо­ва­ња ово­ме све­ту.

Мо­на­шки по­стриг и име у част Све­тог Апо­сто­ла Ја­ко­ва при­мио је из ру­ку сво­га бо­го­му­дрог на­став­ни­ка пред сам по­че­так Дру­гог свет­ског ра­та.

Чу­де­сни про­зор­љи­вац

Про­ви­де­ћи Ду­хом Бо­жи­јим на­до­ла­зе­ће рат­но вре­ме и бо­го­бор­ну власт, глас Бо­жи­ји про­го­во­рио је кроз ње­га ка­да је, пред рат сво­јим др­жа­њем на­ја­вио ше­сто­а­прил­ско бом­бар­до­ва­ње Бе­о­гра­да, стра­да­ње ма­на­сти­ра Жи­че и то­ком ра­та нео­че­ки­ва­но са­ве­знич­ко бом­бар­до­ва­ње.

То­ком стра­хо­та свет­ско­га и бра­то­у­би­лач­ко­га ра­та, ми­си­о­на­рио је у мно­гим кра­је­ви­ма Ср­би­је, кре­пе­ћи и те­ше­ћи уне­сре­ће­ни на­род, уче­ћи их да сву на­ду сво­ју по­ло­же на Го­спо­да. Не­у­мор­но пе­ша­че­ћи и но­се­ћи са со­бом те­шке тор­бе ми­си­о­нар­ског штам­па­ног ма­те­ри­ја­ла, по­стао је ра­ван апо­сто­ли­ма у про­по­ве­ди и му­че­ни­ци­ма у не­у­стра­ши­вом и не­по­ко­ле­бљи­вом ис­по­ве­да­њу име­на и ве­ре Хри­сто­ве.

Ис­по­вед­нич­ка кон­чи­на

Бу­ду­ћи не­у­мор­ни ми­си­о­нар још то­ком ра­та, а по­себ­но на ње­го­вом кра­ју, упао је у очи бо­го­бор­ној вла­сти у Ср­би­ји, ко­ја је има­ла за циљ раз­ра­чу­на­ва­ње са Бо­гом и ве­ром. Не­бро­је­на су стра­да­ња ко­ја је под­нео, а по­себ­но је оста­ло упам­ће­но стра­хо­ви­то му­че­ње ко­је је у је­сен 1945. го­ди­не пре­жи­вео у Ве­ли­кој Дре­но­ви. Оста­вив­ши га та­да у жи­во­ту, ко­му­ни­сти су га сви­ре­по ис­ту­кли то­ком зи­ме 1946. го­ди­не, на пу­ту из­ме­ђу По­жа­рев­ца и Ра­бро­ва, где се на­шао упу­тив­ши се ми­си­о­нар­ским по­слом у ма­на­стир Ту­ман. Ис­цр­пљен од за­до­би­је­них по­вре­да, од пе­ша­че­ња и хлад­но­ће, упо­ко­јио се на­кон не­ко­ли­ко да­на бо­ло­ва­ња, у ку­ћи Ва­си­ли­ја По­по­ви­ћа, ра­бров­ског бо­го­мо­ли­те­ља, уо­чи Ча­сно­га по­ста 1946. го­ди­не. По соп­стве­ној же­љи, са­хра­њен је на мо­на­шком гро­бљу у ма­на­сти­ру Ту­ман.

Обре­те­ње све­тих мо­шти­ју

Са бла­го­сло­вом Пре­о­све­ште­ног Епи­ско­па бра­ни­чев­ског Г. Иг­на­ти­ја, то­ком је­се­ни 2014. го­ди­не, брат­ство ма­на­сти­ра Ту­ман из­вр­ши­ло је обре­те­ње ње­го­вих све­тих мо­шти­ју. Сви де­ло­ви мо­шти­ју на­ђе­ни су до­бро очу­ва­ни, а на ре­бри­ма Пре­по­доб­ног Ја­ко­ва уо­ча­ва­ло се тки­во. Ка­да је от­кри­ве­на ње­го­ва све­та ло­ба­ња, ма­на­стир­ском пор­том про­ши­ри­ло се пре­ле­по бла­го­у­ха­ни­је. Уми­ве­не по древ­ном хри­шћан­ском оби­ча­ју у во­ди и ви­ну, све­те мо­шти Пре­по­доб­ног Ја­ко­ва об­у­че­не су у при­па­да­ју­ће ма­лос­хим­нич­ко од­је­ја­ни­је и по­ло­же­не у ма­на­стир­ску цр­кву по­крај мо­шти­ју Пре­по­доб­но­га Зо­си­ма Ту­ман­ског Чу­до­твор­ца. Њи­хо­вим све­тим мо­ли­тва­ма Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бо­жи­ји спа­си нас. Амин!

игу­ман Ди­ми­три­је Пле­ће­вић

Извор: Православље бр. 1149 (1. фебруар 2015. г.), стр. 30–31.

Извор интернет издања: Поуке.орг

Преузмите страницу из новина "Православље" у ПДФ формату:

View attachment: Pages from Pravoslavlje 1149 press NBS - St. Jakov.pdf

Сетимо се, братије, како нас је не тако давно, када се приближавао Велики пост, Црква приводила подвигу покајања постепено: прво у Недељу митара и фарисеја, учећи нас како треба а како не треба да се моли човек, јер у подвигу покајања највећи значај имају молитва и пост. Следеће недеље - о Блудном сину, Црква нас је подсећала на очинско милосрђе Господа према грешницима који се кају; затим, у недељи о Страшном Суду - Црква је претила непокајаним грешницима, подсећајући да ће наступити Страшни Суд на коме ћемо морати да дамо одговор за сва учињена безакоња; и на крају, на самом уласку у Велики пост, Црква нам је говорила зашто треба да се кајемо и да постимо. Ми смо у лицу наших прародитеља, Адама и Еве, пали у грех непослушности Богу и дужни смо да се обратним подвизима, којим би се уништили ти преступи које су савршили наши прародитељи у Едемском врту у тужне дане њиховог грехопада, трудимо да очистимо себе од греха.

Пошто су се наши преци погордили, Црква нас призива ка покајању и зове нас да се смиримо; пошто су они нарушили пост, окушали од тог плода који им је био забрањен за јело, Црква нас призива ка посту да бисмо тим постом исправили ту греховну повреду која се тада десила и коју смо ми наследили од њих.

И ево, почео је пост, пролазе недеља за недељом, седмица за седмицом и, на крају, ми смо данас последњи пут ове године чули призив ка покајању: "покаяния отверзи ми двери, Жизнодавче" (Покајања отвори ми двери, Животодавче).

И ево, Црква се сада, када се покајнички трудови већ приближавају крају, брине о оним људима који очајавају у својим гресима сматрајући да су они већ толико огрезли у тим гресима да се више не могу исправити, да не могу да одоле греховним навикама, да не могу да савладају грех и да су зато безнадежни сви покушаји да исправе свој живот и, самим тиме, да за њих нема покајања, јер истинско покајање треба неизоставно да прати и исправљење живота. Црква ће сутрашњег недељног дана и ставити пред нас пример веома неуобичајеног, ја бих рекао, пример потресног по снази и дубини, покајања .

Првог априла старог стила, Црква по нашем црквеном календару прославља св. Марију Египатску. Ње смо се већ сећали претходне седмице, када је било стајање Андреја Критског или Марије Египатске, када се читао Велики покајни канон, у коме смо се сво време после покајних мољења, ми обраћали овој великој угодници Божијој. Али то као да је мало за Цркву, тако да она данас, пете недеље Великог поста још једном пред нас ставља образ оне која је некада била велика грешница а затим постала праведница над праведницама.

У Покајном канону постоји овакво место: његов аутор се обраћа својој души и говори: сети се како се исцелила Мојсијева рука: када је, по заповести Божијој, Мојсије положио своју руку у наборе одеће и извукао је, она је била покривена страшном болешћу - проказом (губом). Он се уплашио, наравно, али Господ му је рекао: ''Учини то још једном''. Он је то поновио и рука му је постала потпуно здрава. Он се затим обраћа својој души и говори: ''Помени, душо моја, то исцељење Мојсијево од проказе, сети се како Господ Бог може да очисти прокажен живот и не очајавај сама у себи, чак и ако си прокажена''.

И ево, ми видимо како Господ може заиста да убели живот покривен проказом греха.

Преподобна Марија Египатска, као лепа млада девојка, предала се саблазни нечистог распусног живота. Она је пала не једанпут и не двапут, већ се потпуно препустила, клизила је по стрмој падини у сам бездан пада и постала једна од оних несрећница које већ добровољно предлажу свакоме да насити своју блудну страст. И рекло би се да је она, која је не годину или две, већ многе године проводила у развратном начину живота, већ погинула, али ми знамо шта је од ње учинило покајање.

Ми знамо да се, после тога што је она у покајним подвизима провела сама са Господом Богом и својом савешћу многе десетине година у пустињи, не видећи људско лице, са њом срео у пустињи преп. Зосима Палестински, и сам велики и свети подвижник. И он се, како се говори у истом том канону, ужаснуо јер је видео пред собом не човека већ анђела у телу - видео ја како она хода поврх воде Јордана као по тврдој земљи, видео је како је она, подигнувши руке, почела да се моли Богу за свет и у тој молитви се подигла у ваздух, одвојивши се од земље. Тако се силно устремљивао њен просветљени, очишћени дух ка небесима, ка Господу Богу, ка вишњем свету који као да је плот очишћену од свих страсти, повлачио туда за собом .

Ето шта је покајање и како оно може човека потпуно да измени.

И ето, тај пример покајања Црква ставља пред онога ко очајава да не може да се исправи. Праведно се говори о томе да су два примера по том питању нарочито охрабрујућа за грешнике. Један је пример св. Марије Египатске а други - благоразумног разбојника.

Марија је провела десетине година у покајничким трудовима а разбојник се освестио неколико сати пре своје страдалне кончине. Али свеједно, када се он опаметио и устремио се са молбом ка Ономе Ко је био распет поред њега, он је добио од Господа (како је Он и имао обичај да даје) неупоредиво више од онога што је тражио. Он је смирено молио: ''Помяни мя, Господи, егда приидеши во царствии Твоем"(Сети ме се Господе, када дођеш у царству своме), а чуо је одговор: "Аминь, глаголю тебе — днесь со мною будеши в раи". (Заиста ти кажем да ћеш данас бити са мном у рају). Не ''једног дана'' и не ''сутра'', већ ''данас ћеш бити са мном у рају'' - говори му Онај Ко је дошао да спасе не праведнике већ грешнике, Онај Ко ни на Крсту није зборавио Своје главно дело, и Који и ту привија покајану душу у наручје свога милосрђа.

Ови примери, поражавајући и потресни, треба да изагнају из сваке људске душе очајање, ма како да је она грешна, ма како да је разобличена од греха, ма како да је по том питању тешка њена прошлост. Нема места очајању. Господ је примио те грешнике - палу жену и разбојника. Она је грешила многе године а разбојник цео живот али, свеједно, ипак су се они показали као жељени становници Његовог Небеског царства, Његовог блаженог раја. Не падај духом ни ти, грешниче који се кајеш, памти да Господ може и твоју душу и твој живот прокажен гресима да убели више од снега, као што је кроз покајање убелио и ове покајане душе. Амин.

Извор: Проповеди митрополита Филарета (Вознесенского), Holy Trinity Orthodox Mission

Превод: Православна породица, март 2015.

У обогаћеном издаваштву наше Цркве, у новије вријеме, ојавило се неколико књижица које нас упућују како да се понашамо у цркви, храму Божијем. А ја бих да усмјерим нашу пажњу на то како да се понашамо прије него што у свети храм дођемо; шта да чинимо да наш долазак у дом Господњи буде Богу милији а душама нашим плодотворнији. Дакле, да на сусрет с Господом и молитвени састанак с Њим на вријеме стижемо.

Ми, свештеници, обично почињемо служење свете Литургије пред полупразном црквом. Како света Литургија тече и одмиче, тако се појављују све нова и нова лица закашњелих, и храм се полако пуни. Кад света Литургија своме концу дође, тад вјерника највише има. Отуда се ми послије тјешимо и велимо да је „црква била пуна“, да је пуно свијета дошло“. Ово нарочито важи кад се десе парастоси, крштења, вјенчања и др, па се пуно народа појави који, уствари, својим послом долазе а на Бога, домаћина у цркви, у дому Његовом, и не осврћу се.

Нећу се бавити ни тим колико наша неуредност и немарност према Господу смета и ремети оне који су тачни и који настоје да у храм Божији, дом Господњи, увијек на вријеме стигну. Нећу, дакле, говорити о лупању вратима, скретању пажње на себе нашим закашњелим ходом кроз дом Господњи. Покушаћу да овој нашој немарности приђем са још једне, суштинскије, стране.

Четврта Божија заповјест слови: „Сјећај се дана одмора да га светкујеш. Шест дана ради и сврши све послове своје, а седми дан је дан одмора, који је посвећен Господу“. Седми дан је Божији дан и припада Господу. Ми смо ту помутили појмове па узимамо да је на нашу вољу да ли ми хоћемо или нећемо да Господу посветимо седми дан. А Господ Бог, у својој четвртој заповјести, сасвим је јасан: седми дан је његов дан и он мора бити враћен њему.

Свети Јован Златоусти овако вели: „Недјеља има седам дана; ових седам дана Бог је раздијелио с нама тако да Себи није узео више а нама оставио мање; чак их није раздијелио ни подједнако: није узео себи три а нама дао три, него је теби одијелио шест дана а Себи задржао један. Међутим, ти нећеш да се уздржиш од житејских послова ни у тај цијели један дан него поступаш као крадљивци светиње (свјатотати); и ти се тако усуђујеш поступати с тим даном, крадећи га и употребљујући на земаљске бриге, иако је он освећен и назначен за слушање духовне науке. Но, зашто говорим о цијелом дану? Како је поступила удовица с милостињом, тако поступи и ти с временом тога дана. Она је приложила двије лепте и задобила велику милост Божију; тако и ти удијели Богу два сата (молитве у цркви) и унијећеш у свој дом приход многобројних дана. Ако ли не, то можеш упропастити трудове цијелих година зато само што нећеш да се уздржиш од рада у току малог дијела једног дана. Бог, кад Га заборављају, може уништити и сабрано богатство.“

У раној Цркви, у доба светог Златоустог и других свјетила вјере Православне, ревност је била јача; душама раних хришћана разливала се света и свјежа, бистра вода вјере хришћанске. Чујете на светој Литургији свештеника кад узвикује: „Оглашени изиђите!“ То је остатак праксе из ране Цркве када су оглашени: некрштени и јавни грешници, заиста из цркве излазили. Постојала је институција вратара црквених, парамонара, који су одмах затим затварали црквена врата и онима који би случајно закаснили, приступа Светој Тајни Евхаристије, светој Литургији, више није било. Данас, нажалост, ревност је попустила па ми не можемо више да говоримо не о данима и сатима него тек о минутама.

За све се данас нађе времена: за наша сједења и вјечита претакања из шупљег у празно, за наша, скоро ритуална, глуварења по продавницама, плазама и моловима, за убитачна буљења у телевизијске кутије, и за све што шта дурго, потребно и непотребно. Једино, кад нам је у цркву поћи, чак и кад је, коначно, одлука пала, онда однекуда изнађемо хиљаду „пријеко потребних ствари и послова“ да и онај један једини сат, што смо наумили Богу да посветимо, да и тај сат осакатимо и скратимо и да на састанак с Богом, у дому Господњем, са закашњењем стигнемо. Тако се пред Бога, онако успут, појавимо.

Од Бога нам је све што имамо: живот наш и сви дуги дани и године. Господ нас храни и здравима држи. Свако од нас, и сви наши, у Божијој смо милости. Кад нас неко од људи задужи нечим што ионако његово није – јер шта је на Земљи наше – или кад идемо на састанак с неким од кога нешто очекујемо или од кога зависмо, ми добро пазимо каквог изгледа на тај састанак идемо и да тамо, ако је могуће, и прије времена стигнемо. А кад Богу Сведржитељу и дародавцу пођемо, онда мислимо да код Њега и овлаш, онако узгред, с вишка свога живота и времена, стигнемо.

Но, заиста не бисмо смјели сметнути с ума да је сусрет са Богом, како нас упозорава митрополит Антоније Блум, „нешто што личи на Старшни Суд. Прилазиш Богу, стајеш пред Њега лицем у лице с Њим, и шта? Одлазиш или осуђен или оправдан, средине нема и не може бити“. Све се, дакле, своди на једно: Ако си већ одлучио да Богу узвратиш један мали дјелић живота од Њега ти дарованог, учини то како ваља, да ти на добро, и спасење, буде.

Гријешимо стално и свуда, не гријешимо бар тамо куда одлазимо да се од гријеха чистимо. Свети Теофан Затворник опомиње нас на чињеницу да „сваки храм има свог анђела чувара, свога небеског заштитника, који на невидљивим хартијама записује понашање свију присутних. Храм је мјесто гдје пребива Господ, небо на земљи“.

Свети псалмопјевац Цар Давид, уводи нас у своју усхићеност кад му душом пролази сјећање на тренутке у храму Господњем проведене. „Душа се моја прољева – вели он – кад се опомињем како сам ходио сред многога људства, ступао у дом Божији, а људство празнујући пјеваше и подвикиваше.“ (Пс. 42, 4) За највећу срећу и благослов од Бога он држи то да се може ићи у цркву, дом Господњи. „Благо ономе кога избираш и примаш, да живи у дому твом.“ (Пс. 65, 4) „За једно само молим Господа, само то иштем, да живим у дому Господњем све дане живота свога, да гледам красоту Господњу, и раним у цркву Његову.“ (Пс. 27, 4)

У многим стварима, а у овој поготово, требало би да вратимо ону свечану и свету дисциплину кад је недјеља била заиста дан Господњи, кад се својом свечаношћу и светошћу издвајала из осталих дана, такође, Господњих. Па и ми, да устанемо, спремимо се свечано и кренемо с радошћу, и на вријеме, у сусрет Господу. Да сваки наш поступак тога светог дана буде другачији, светији и свечанији. У недјељу, дан Господњи, да се издвојимо и узлетимо из наше, често туробне, свакодневице; како то, с путовањем, упоређује отац Александар Шмеман: „Служење, вршење Евхаристије, може најпре да се схвати као путовање или процесија. То је путовање Цркве у димензију Царства Божијег.

Путовање почиње када хришћани оставе своје домове и постеље. Они стварно остављају свој живот у овоме садашњем и конкретном свету, и без обзира да ли треба да путују петнаест миља или да пређу само неколико улица, светотајински акт се већ дешава, акт који је услов свега осталог што треба тек да се деси. Јер они су сада на путу да образују цркву, да буду преображени у Цркву Божију.“

И ми, да служимо Господу весело и да идемо пред лице Његово пјевајући; (Пс. 100, 2) да улазимо на врата Његова са славом, у дворе Његове с хвалом, (Пс. 100, 4) да би нам доласци Господу заиста на спасење били.

Прота Василије Томоћ

Извор: vasilijeprotatomic.com

Реч је о рановизантијској химни, првобитно званој само акатист, коју су каснији Византинци а за њима и други народи византијско-православног богослужбеног и књижевног круга почели нашироко да имитирају, почевши да акатистом називају химнографски жанр, а текст прототип свих тих каснијих акатиста, за разлику од њих, а у складу с темом, Акатист Богородици. Необичношћу облика, садржаја и повести о настанку, овај најстарији и најбољи актист представља многоструку загонетку за испитиваче. Како је традиционални податак да га је саставио цариградски патријарх Сергије у захвалност Богородици за избављење Цариграда од аварско-персијске опсаде (626) тешко прихватљив јер је незамисливо да насложеније песничко дело византијске књижевности буде преко ноћи испевано и увежбано од појаца, од првог модерног проучаваоца византијске химнографије, кардинала Питре, до данас, отворена је дискусија о ауторству ове химне. При томе је приписивана толико различитим ауторима, као што су Роман Мелод (VI век), Георгије Писида (VII век), никомидијски митрополит Георгије Сикелиот (VII-VIII век), цариградски патријарх Герман I (VIII век), Касија (IX век), патријарх Фотије (IX век), а остало се и при традиционалном Серијевом ауторству. Огромна временска амплитуда у датовању Акатиста Богородици умногоме се смањује када се узме у обзир да се као непријатељи хришћанства у њему помињу искључиво поклоници ватре – зороастровци, што нема смисла након експанзије ислама тридесетих година VII века, те да је крајем VIII или почетком IX века већ постојао његов латински превод. Прецизније датовање омогућује уочавање реминисценција на благовештенску беседу Василија Селеукијског (који је деловао у другој половини V века) у садржини Акатиста Богородици, те он није могао настати пре краја V века. Како је пак рефрен Акатиста Богородици „Радујсја, Невјесто неневјеснаја“ исти са рефреном благовештенског кондака Романа Мелода, а први икос метрички идентичан строфама Романове химне о Јосифовом искушењу, врло је наметљива идеја да је највећи мајстор уметности кондака аутор овог ремек-дела те уметности, па многи новији испитивачи од највећег угледа заговарају Романово ауторство Акатиста Богородици. Има и ауторитативних одбацивања те тезе пре свега јер је упадљиво да му се код толико дела уз која се у рукописима неосновано ставља његово име или имају кривотворени акростих с његовим именом нигде (сем у једној схолији из XVI века) не приписује Акатист Богородици.

И поред мале веродостојности традиционалне повести о настанку Акатиста Богородици у њој се налази разрешење још једног проблема овог дела – његове уводне строфе „Возбраној војеводје“. Према синаксарској белешци у Посном триоду (у служби суботе пете седмице Великог поста – када је дан чинопоследовања Акатиста Богородици), ову химну су први пут слушали, стојећи, Цариграђани након избављења од аварско-персијске опсаде града после чега је он добио овај назив. Уводна строфа по свом тону победничко-захвалне песме сасвим одговара том традиционалном податку. Но она је без садржајне и метричке органске везе са остатком текста. Стога се сматра да је том приликом испевана и изведена само та песма захвалности за победу као увод већ постојећој химни Богородици која је тако тада не само добила свој садашњи назив (због стајања верних) него и облик. Стекавши велику популарност, новоспевана песма је потиснула оригиналну уводну строфу Акатиста Богородици и у таквом облику је он ушао у чин јутрења суботе пете седмице Великог поста.

Преко раног латинског превода (насталог највероватније у манастиру Санкт Гален у јужној Немачкој), Акатист Богородици је утицао и на химнографију Цркве на Западу; поред Посног триода налази се и у Великом псалтиру, Великом часослову и Молитвослову. Приликом свог свечаног годишњег служења Акатист Богородици се (мимо уводне строфе) чита раздељен осталим деловима јутрења на четири дела, а уводна строфа се пева испред и иза сваке целине. У другим, необавезним приликама, као и други акатисти, чита се изједна након неког редовног богослужења. Осим тога, Акатист Богородици је део монашког правила или како стоји у упутству уз овај акатист неких рукописа: „иноци који се подвизавају певају га када изволе, из љубави према Пресветој Богородици и ради духовног подвига“. Као и неке друге угледне и популарне црквене химне (на пример догматици), Акатист Богородици је ликовно представљен. На српски језик превели су га Лазар Мирковић и Јустин Поповић.

http://www.mitropolija.com/akatistna-subota-pohvala-odigitriji-presvete-bogorodice/

Мајка Сока Лолић

— Видесте ли где мог Живадина? — питала је старица војнике у пролазу.

Они су се правили да не чују њене речи и, поздрављајући је узгред, прошли мимо њене тарабе.

— Отишао је са Јанком, они ће се заједно вратити? — опет ће стара Сока.

Тога дана Живадин и Јанко нису стигли. Нису се вратили ни сутра, ни прекосутра, никада више. А старица је сваког јутра извиривала иза тараба, излазила на друм и кошчату старачку руку стављала изнад чела, погледајури неће ли се отуда из даљине појавити и њена деца. Остале мајке су се радовале, само је она чекала и чекала.—

— Да одемо, најо, до Паје, можда ће он нешто знати да нам каже?...

И две жене, мајка и снаја, придржавајући једна другу, бојажљиво су ушле у суседову кућу која је сијала од радости. Кад су ушле унутра, све је намах заћутало.— Паја је пришао старици, пољубио је у руку и прошапутао:

— Помаже Бог, најо.

— Добро нам дошао, сине...

И настао је мучан тајац.

— А мој Живадин?

— Остао је тамо, на Кајмакчалану...—

Паја је одвезао знојаву војничку мараму и отворио завежљај. Засијале су две златне Карађорђеве звезде са мачевима, еполетушке погинулог потпоручника, руски Крст Светог Ђорђа, златна Обилићева медаља за храброст и Освећено Косово.

— Ево, најо, ово је остало иза Живадина.

Дани су пролазили, људи престали да помињу рат.— Само стара Сока Лолић није могла да заборави свог сина. Минуле су дуге године, али она свакога јутра провиривала је кроз тарабе, дизала своју кошчату руку изнад чела и гледала низ друм, неће ли се отуда, из даљине појавити њен Живадин...

— Нема га, ни данас га нема...

А када се старици једне ноћи јавио анђео и казао јој да је њен Живадин међу добрим душама, она се некако смирила. Па је онда у цркви дала подушје за спас душе свога првенца и на гробљу уредила гроб у који никад није сахрањено њено дете. На белом чаршаву златом је извезла речи које су јој други написали:

"Живадин Лолић, погинуо на Кајмакчалану 1916 године". Тај чаршав ставила је у хладну гробницу. Свакога лета, о Видовдану, она купи воштаницу и припали је за покој Живадинове душе, који је на кајмакчаланском врху остао да спава вечни сан.

Текст и фотографија преузети из књиге:МИЛАН ШАНТИЋ: ВИТЕЗИ СЛОБОДЕ

Штампа Државне штампарије Краљевине Југославије | Београд 1938

Ту­ма­че­ње сно­ва

Епи­скоп Ни­ко­лај ту­ма­чио је сно­ве пре­ма Би­бли­ји – Све­том Пи­сму и не­ким све­тим оци­ма.

Па­три­јарх Па­вле, још као мо­нах го­во­рио нам је да сно­ве тре­ба ту­ма­чи­ти и де­ли­ти тро­ја­ко: да мо­гу би­ти од Бо­га, од ђа­во­ла, и као про­јек­ци­ја до­жи­вље­ног у буд­ном ста­њу.

Ту­ма­че­ње Гој­ко­вог сна по ње­го­вом схва­та­њу кад је по­стао мо­нах

Сан је имао кад је 1943/44. го­ди­не по­ста­вљен у Ба­њи Ко­ви­ља­чи за вас­пи­та­ча из­бе­глој де­ци из Бо­сне за вре­ме ра­та 1941. То­га ле­та као вас­пи­тач из­вео је де­цу у при­ро­ду до јед­не ре­чи­це при­то­ке Дри­не. Је­дан де­чак за­га­зио је у вир ре­ке и по­чео да се да­ви, јер ни­је знао да пли­ва. Гој­ко је био бли­зу ње­га. Од­мах је она­ко са оде­лом ско­чио у ре­ку и спа­сао де­те. Али, она­ко мо­кар, док се вра­тио у Ба­њу, он се пре­хла­дио и до­био за­па­ље­ње и про­цес на плу­ћи­ма. То ни­је би­ло без Бо­жи­јег зна­ња.

Од­мах се по­но­во вра­тио у ма­на­стир Св. Тро­ји­це на Ов­ча­ру. За­тим у ма­на­стир Ву­јан, у ок­то­бру 1944. го­ди­не. Кра­јем 1945. го­ди­не пре­ђе са игу­ма­ном Ју­ли­ја­ном у Бла­го­ве­ште­ње Ка­блар­ско. У том брат­ству на­пра­ви, као бо­ле­стан, у ду­бо­ре­зу два кр­ста за це­ли­ва­ју­ћу ико­ну у та два ма­на­сти­ра – Ву­јан и Бла­го­ве­ште­ње 1946. го­ди­не, на­ме­нив­ши их се­би за здра­вље.

Иа­ко је имао на­ме­ру да бу­де све­ште­ник и ле­кар, јер је упо­ре­до са те­о­ло­ги­јом сту­ди­рао и ме­ди­ци­ну. Ме­ђу­тим, ду­га че­тво­ро­го­ди­шња бо­лест сми­ра­ва­ла га је и пру­жа­ла при­ли­ку да ви­ше раз­ми­шља о се­би и сво­јој бу­дућ­но­сти, а нај­ви­ше о свом здра­вљу.

Бр­зо се уве­рио да се у на­шем ма­на­сти­ру Бла­го­ве­ште­њу, за­јед­но са му­дрим игу­ма­ном Ва­си­ли­јем До­ма­но­ви­ћем, осе­ћао као свој са сво­ји­ма, са пу­но раз­у­ме­ва­ња и љу­ба­ви, јер смо га сви во­ле­ли и же­ле­ли да оста­не са на­ма што ду­же, а по мо­гућ­но­сти, она­ко сла­бог здра­вља и да се за­мо­на­ши. О то­ме сам и ја пи­сао у бла­го­ве­штењ­ској мо­но­гра­фи­ји, кад је он ме­не са­ве­то­вао, да не ка­жем на­го­ва­рао, да се од­мах пре вој­ске за­мо­на­шим. Тад сам му од­го­во­рио, са го­то­во ма­лом уце­ном:

– За­што се и Ви не би­сте за­мо­на­ши­ли, кад вам здра­вље не до­зво­ља­ва па­ро­хиј­ску слу­жбу и бри­гу о по­ро­ди­ци?

Ја сам оти­шао те 1947. го­ди­не у вој­ску, а он је са ис­ку­сним оци­ма, ду­хов­ни­ци­ма Ва­си­ли­јем и Ју­ли­ја­ном, а јед­но вре­ме и са оцем Ан­то­ни­јем Ђур­ђе­ви­ћем Тро­но­шким, остао да, она­ко бо­ле­шљив, сми­ре­но раз­ми­шља о се­би и ду­хов­но со­зер­ца­ва свој бу­ду­ћи жи­вот и бу­дућ­ност. Сле­де­ће 1948. го­ди­не, до­би­јем пи­смо у ко­ме ми оци по­ред оста­лог, као ра­до­сну вест, ка­жу:

– Упо­ко­јио нам се Гој­ко, а ро­дио нам се мо­нах Па­вле...

О том све­том апо­стол­ском име­ну Гој­ко нам је че­сто го­во­рио:

– Кад бих се ја за­мо­на­шио, узео бих мо­на­шко име Апо­сто­ла Па­вла.

Кад сам 1949. го­ди­не до­шао у ма­на­стир, као вој­ник на од­су­ство, ви­део сам око под­не мо­на­ха са ду­гом из­у­зет­но цр­ном ко­сом и бра­дом, где са па­ше иде са па­стир­ским шта­пом за го­ве­ди­ма. Прав, здрав, ве­сео. При­шао ми је и ре­као:

– Је л’ нам ово до­ла­зи љу­та вој­ска?

При­шао сам му да се по­здра­ви­мо. По­том смо раз­го­ва­ра­ли о на­шем бу­ду­ћем жи­во­ту у ма­на­сти­ру и пре­ла­ску у ма­на­стир Ра­чу, као по­год­ни­јем ме­сту за ма­на­стир­ски жи­вот.

Ње­го­ва чвр­ста од­лу­ка и бла­го­дат Бо­жи­ја, уз мо­ли­тве оца Ва­си­ли­ја и оста­лог брат­ства и свих све­ти­ња у ко­ји­ма је као бо­ле­стан био, учи­ни­ли су, го­то­во у јед­ном ма­ху, да се осе­тио пред мо­на­ше­њем здра­вим и ду­хов­но ра­до­сним, и го­то­вим да по­ста­не мо­нах. За­то је са мо­на­шком смер­но­шћу кроз сав свој жи­вот уз мо­ли­тву, рад и под­виг при­ме­њи­вао стро­гу мо­на­шку ди­сци­пли­ну. И нас мла­ђе, као и све оста­ле, тим је пу­тем усме­ра­вао. Ни­кад ни­је раз­ми­шљао о сво­јим бу­ду­ћим ви­шим и ви­со­ким чи­но­ви­ма. На тај на­чин га је, ве­ру­је­мо, Го­спод удо­сто­јио и нај­ви­шег па­три­ја­ра­шког чи­на и по­ста­вио га да бу­де ду­хов­ни отац це­ле на­ше Цр­кве. Што је и на­род по­твр­дио, ка­да се упо­ко­јио у Го­спо­ду.

Го­спод је сва­ка­ко ње­га ви­део, ка­кву је жр­тву учи­нио као млад те­о­лог да спа­се де­ча­ка из Ба­ње Ко­ви­ља­че, ко­ји се у ре­ци то­пио. А кроз бо­лест дао му при­ли­ку да се у ма­на­сти­ру лак­ше опре­де­ли и од­лу­чи да се кроз мо­на­шке под­ви­ге пре­да Ње­му, а Он ће га да­ље во­ди­ти у жи­во­ту до кра­ја ка­ко га је још пре ро­ђе­ња ви­део и на­ме­нио.

На тај на­чин и сан ко­ји је у Ба­њи Ко­ви­ља­чи имао кад се раз­бо­лео, ка­сни­је је, ве­ли, раз­у­мео да је од Бо­га и да му је отац Ва­си­ли­је сво­јим за­у­зи­ма­њем и мо­ли­тва­ма по­мо­гао да иза­бе­ре мо­на­шки жи­вот и да оздра­ви у вре­ме сво­га мо­на­ше­ња.

Свја­тјеј­ши оче и Вла­ди­ко, мо­ли Бо­га за нас!

Извор: Православље бр. 1152 (15. март 2015. г.), стр. 22–23.

Online извор: Поуке.орг

View attachment: Pages from Pravoslavlje 1152 press NBS Arhm. Jovan.pdf

Свети Јован је био веома образован човек. То се види из његовог дела Лествице, у коме се може установити широко познавање не само светоотачке литературе и Светог Писма, него и класичне философије, па чак и извесних лаичких наука, као нпр. медицине или војне вештине. Тиме се потврђују речи његовог биографа да је био човек „са општим образовањем“. Под општим (енциклопедијским) образовањем у то доба се подразумевало темељно познавање граматике, поетике, реторике, философије, математике и других дисциплина. Његово име било је познато широм културног света већ за време његовог живота, што недвосмислено доказује његова лична веза и преписка са римским папом, светим Григоријем Великим, као и многобројне везе са разним подвижницима и светитељима Блиског Истока. На основу података у самој Лествици, може се закључити да је он и путовао, и обилазио чувене центре, посебно у Египту, као што су Каноп, Филаки (Тамница) код Александрије и други. Колико је био цењен као духовник и посвећеник у божанске тајне, најбоље сведочи писмо светог Јована, игумана једнога другог синајског манастира, Раиту, удаљеног од манастира свете Екатерине око 30 км. Јован Раитски моли да му игуман синајски напише и пошаље једну књигу посвећену монашком животу, монашкој философији. Тако и настаје Лествица, или Рајска Лествица, главно дело светог Јована, по коме он и носи назив Лествичник. То је спис састављен из тридесет поука: као што је потребно да човек проживи тридесет година од свог рођења да би постао зрео – по мерилима онога доба – тако је и монаху потребно да прође тридесет ступњева у своме подвигу, да би достигао духовно савршенство. Идеја Лествице, тј. ступњевитог узрастања у духовном савршенству, узета је из познатог сна старозаветног праоца Јакова (Пост.28,12-13). Символички, Јаковљева лествица, која стоји на земљи а врхом дотиче небо, по којој се анђели Божији пењу и силазе, и на чијем се врху налази сам Господ – треба да означи човеков пут ка висинама божанског савршенства, везу између земље и неба, пут на коме човека прате анђели Божији и који има сасвим одређен циљ: самога Господа Бога. Монашки подвиг треба да буде пут којим се душа поступно ослобађа од земаљског и уздиже ка небеском. Отуда символички назив Лествица.

Уз Лествицу, преподобни Јован Лествичник је, посебно за раитског игумана, написао спис под називом Поука пастиру, у коме се дају практични савети манастирском старешини (настојатељу) у погледу духовног руковођења братством. Осим тога, сматра се да је свети Јован написао и коментаре Јеванђеља по Матеју и Луки, као и известан број писама монасима. Међутим, ти коментари и писма су изгубљени. Изгубљено је и његово писмо светом Григорију Великом.

Према Димитрију Богдановићу

КРАТКО ЖИТИЈЕ АВЕ ЈОВАНА, ЗВАНОГ СХОЛАСТИК, ИГУМАНА СВЕТЕ СИНАЈСКЕ ГОРЕ И ПРАВОГ СВЕТИТЕЉА, КОЈЕ ЈЕ САСТАВИО ДАНИЛО, МОНАХ РАИТСКИ, ЧАСТАН И ВРЛИНСКИ ЧОВЕК

Нисам у стању да сасвим тачно кажем где се родио и у коме се чувеном граду васпитао овај велики човек пре него што се одао монашком подвигу. Међутим, сасвим поуздано знам у коме се граду дивни отац сада налази и где се божанском храном части. Јер, и он сада пребива у граду о коме на једном месту говори милозвучни Павле, ускликнувши: Наше је живљење на небесима (Фил.3,20), те у невештаственом осећају храни свој дух оним чега никада није доста, ужива у призору бесмртне духовне лепоте и духом се радује духовном. Он прими награду достојну свога зноја и почаст за неуморни труд, добивши вечно наслеђе и придруживши се за свагда онима чија нога стоји на правом путу(Пс.25, 12), постајући једно са њима.

На који начин је овај човек од крви и меса достигао бестелесна бића, изложићу што је могуће јасније.

У својој шеснаестој години (по духовном узрасту, међутим, хиљаду година стар), блажени предаде себе Великом Свештенику као чисту и добровољну жртву. Телом се попе на Синајску а душом на небеску гору, у намери, мислим, да му баш то видљиво место послужи као најбољи путовођа ка невидљивој гори. Пресекавши срамну бестидност туђиновањем, тим одличним средством да се успостави надзор над својим страстима, он достиже и дубоко смиреноумље, те већ у самом почетку подвига сасвим паметно прогна варалицу самоугађања и самопоуздања: погнуо је главу и поверио се једном одличном укротитељу младости, како би, вођен његовом сигурном руком, без опасности прешао дубоко море живота. Тако је потпуно умртвио себе: имао је душу као без разума и без воље, лишену чак и природног својства. Што је још чудније, он, човек са општим образовањем, постаје ученик небеске простоте, сматрајући охолост философије за нешто најбесмисленије и сасвим туђе смирењу.

После деветнаест година, пославши свог васпитача небеском Цару као неког посланика и заступника, он и сам излази на поприште безмолвија, држећи у рукама молитве свог великог оца као оружје за разарање непријатељских тврђава. Пронашавши место згодно за усамљени подвиг, удаљено од цркве око пет стадија (то место се зваше Тола), проведе четрдесет година у истрајним подвизима, свагда пламтећи ватреном љубављу Божијом.

Ко може речима да опише и приповедањем да ода достојно признање подвизима што их је он тамо извео! И како да се открије сваки труд његов, у тајности сејан! Ипак, макар и само по неким од главних подвига, моћи ћемо добити извесну представу о свесветом богатству трисветога.

Јео је од сваке врсте хране која се без приговора допушта монасима, али врло мало. Тим путем, како ми изгледа, премудро сломи рог таштине и таквом уздржљивошћу сузби господарицу што много извољева, претећи јој оскудицом: Умукни! Престани! Усамљеношћу и избегавањем сусрета са људима угасио је пламен ове пећи [тј. тела], претворио га сасвим у пепео и потпуно стишао. Путем милостиње и оскудице у животним потребама, овај јунак је храбро избегао обожавање идола (уп. Кол.3,5). Подизао је душу из свакодневне самрти и клонулости, боцкајући је сећањем на смрт као иглом. Клупче пристрашћа и сваковрсних чулних уживања размотао је служећи се светом тугом. Тиранију гнева убио је мачем послушности већ пре тога, а пијавицу пауколике таштине усмртио је тиме што се ретко јављао међу људима, и још ређе говорио.

А шта тек да се каже о победи коју је тај дивни посвећеник извојевао над осмом страшћу, шта онда о највећем ступњу очишћења што га је овај Веселеило (уп. Изл.31. итд.) послушности започео, а Господ небеског Јерусалима довршио својим доласком? Без послушности се, наиме, не могу победити ђаво и дружина његова. На које место у овоме венцу да ставим извор његових суза (нешто што се не среће тако често), чија скривена радионица постоји још и сад: једна врло мала пештера у подножју планине, удаљена од његове и свачије келије таман толико да се не створи повод за славољубље? Но, та пећина је била блиска небу по тужним јауцима и дозивању у помоћ, који су се разлегали из ње са снагом коју обично испоље они што су прободени мачем или они којима усијаним жезлом боду и ваде очи.

Предавао се сну искључиво толико колико је потребно да природа ума не буде озлеђена неспавањем. А пред спавање би се много молио и састављао књиге: то му беше јединствено средство против унинија. Па и сав живот му беше једна непрекидна молитва и неизмерна љубав према Богу. Посматрајући Бога, дању и ноћу, у чистоти своје светости као у огледалу, он није хтео, или, још тачније речено, није могао да се засити.

Поводећи се за његовим примером, неки монах Мојсије га је упорно молио да га прими за ученика и да га упозна са правом философијом. Покренуо је чак и неке старце да оду великоме Јовану. Захваљујући њиховим молбама Јован пристаде да га прими. Једнога дана Јован нареди Мојсију да оде у градину и тамо наспе земље која би била згодна за обделавање и неговање поврћа. Стигавши на одређено место, Мојсије вредно приону на посао који му је заповеђен. Но, када дође подне и освоји највећа припека (тада беше месец август), Мојсије се склони у сенку једнога огромног камена, леже и заспа. А Господ, који неће ничим да ожалости своје слуге, по обичају своме предухитри опасност. Велики старац, који је у својој келији седео и размишљао о себи и о Богу, паде у неки лагани сан, у коме виде једног свештеноликог човека како га буди и кори га због његовог сна, и говори: „Јоване, како можеш да спаваш без бриге док се Мојсије налази у опасности?!“ Јован нагло скочи и наоружа се молитвом за свог ученика. И када се предвече Мојсије вратио у келију, упита га Јован, да му се није десило штогод неочекивано и непријатно. А овај одговори: „Огромна стена би ме сигурно згњечила док сам у подне спавао под њом, да ми се није причуло како ме зовеш, те сам у једном скоку био далеко од тог места“. А Јован, истински смиреноуман, ништа не рече о своме виђењу, него скривеним уздасима и силином љубави слављаше благога Бога.

Беше он узор врлине и лекар невидљивих рана. Тако, на пример, један човек, по имену Исакије, снажно обузет тешким демоном телољубља и већ клонуо духом, притече брзо овоме великом подвижнику и откри му, јецајући, своју страшну борбу. Задивљен његовом вером, божанствени Јован му рече: „Пријатељу, да станемо обојица на молитву!“ И тек што су завршили мољење, док је измучени Исакије још лежао ничице на земљи, Бог испуни жељу слуге свог (како не би испало да Давид лаже, уп. Пс.144,19), и змија утече под ударцима истинске молитве. А болесник, осетивши да се излечио, беше сав изван себе, па захвали и ономе што се молио за њега и Ономе који га је услишио.

Неки, пак, подбадани завишћу, назваше светог Јована брбљивцем и наклапалом. А он их делом поучи, показавши свима да све може у Христу који му даје моћ (Фил.4,12): ћутао је читавих годину дана, тако да су се подсмевачи његови претворили у молитеље, који говораху: „Затворили смо извор из кога нам је вечито текла корист, и нашкодили смо спасењу свих!“ А он, не волећи да се објашњава, послуша их и настави са својим пређашњим начином живота као да се ништа није десило.

После тога, у знак признања за све његове врлине, уздигоше га једногласно, и против његове воље, као неког новојављеног Мојсија, на положај игумана у братству. Поставивши свећу на свећњак старешинства, добри бирачи не погрешише: Јовану то беше повод да се и сам приближи гори Синајској. Попевши се духовним лествама, он уђе и у тајанствено светилиште невидљивог храма, те у виђењу прими богонаписано законодавство. Речју Божијом отвори уста своја и надахну се Духом и речи почеше да навиру из богате ризнице његова срца. И достиже крај свог видљивог живота водећи Израиљце, монахе, разликујући се од Мојсија само по једној ствари: по томе што уђе у горњи Јерусалим. Јер, Мојсије, због чега – не знам, није ушао у доњи Јерусалим.

Дух Свети је говорио кроз његова уста. То сведоче многи који се преко њега спасоше или се још и сада спасавају. Најбољи сведок његове спасоносне мудрости је онај нови Давид. Сведок је био и добри Јован, наш предобри пастир, који је убедио овога новог боговидца да ради користи пастве сиђе својим духом са горе Синаја и да нам покаже своје богонаписане таблице, које садрже споља – делатне савете, а изнутра – упутства за сагледавање.

Покушао сам да у неколико речи изложим много: и међу риторима се највише цени краткоћа излагања.

Превео Димитрије Богдановић

Извор: Епархија шумадијска

http://www.mitropolija.com/cetvrta-nedjelja-velikog-posta-jovana-lestvicnika-2/

После тога, војвода се потпуно избезумио од беса и мржње и наредио да војнике свуку, повежу конопцима и баце у језеро које се ледило од љутог мраза. Унаоколо су били стражари, а да би им муке биле веће, на обали је поставио топло купатило, осветљено огромним бакљама и окружено ватрама, где се пушила топла вода. Само један од четрдесеторице војника је изгубио веру и пошао према топлом купатилу, али није далеко стигао, јер је на прагу купатила умро.

Ноћу је са неба пала необична светлост, која је загрејала воду у језеру, око војника, а са светлошћу се на њихове главе спустише и 39 венаца. Један од стражара са обале, који је гледао то чудо, скинуо је одећу, објавивши свима да је хришћанин и ступио у језеро. Тада се на његову главу спустио четрдесети венац. Сутрадан, цео град је хрлио на обале језера, јер нико није могао да поверује да су војници преживели ноћ у језерској води, на којој је била дебела кора леда, сем око тела мученика. Тада су кнез Ласија и војвода Агрикола решили да их погубе и спале њихова тела, а несагореле остатке побацају у језеро.

Три дана после погубљења, јавили су се Мученици епископу Петру и позвали га да покупи њихове кости из језера. Епископ је, кришом од власти и стражара, у глуво доба ноћи отишао са свештеницима на језеро. Тамо је сво језеро светлело, као да су јата звезде са неба сишле на воду. То је звезданим сјајем светлела свака кост мученичка. Покупили су их хришћански сахранили. Они су пострадали и вечном се славом овенчали, а имена њихових мучитеља су остала забележена по злу за веке векова.

Четрдесет мученика Севастијских су пострадали и мученичком славом били овенчани 320. године.

На овај дан се прослављају Младенци, јер су страдалници били младићи, па је тај дан повезан са прастарим обичајем даривања младих брачних парова, оних који су се венчали од претходних Младенаца до тада. Овај дан је посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. Јер и на венчањима (овенчањима) у цркви, на главе младих супружника (младенаца), се стављају венци, који имају троструку символику: венци царски-сваки је човек цар у свом микрокосмосу, својој кући; венци мученички, јер у браку треба подносити жртве; и венци бесмртне славе у Царству Христовом. Овим се указује на то да супружници треба да буду један другом верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада.

Младенци увек падају уз Часни пост, па свако славље треба да је томе саображено.

• Вера
  

|

А он одговарајући рече: О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к мени.

И доведоше га њему; и кад га виде дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену.

И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: Из детињства.

И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас.

А Исус му рече: Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује.

И одмах повикавши отац детета са сузама говораше: Верујем, Господе, помози мојему неверју!

А Исус видевши да се стече народ запрети духу нечистоме говорећи му: Душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега!

И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: умрије.

А Исус, узевши га за руку, подиже га; и устаде.

И кад уђе у кућу, питаху га ученици његови насамо: Зашто га ми не могосмо истерати?

И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом.

И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју; и не хтеде да ко дозна,

Јер учаше ученике своје и говораше им да ће Син Човечији бити предан у руке људи, и убиће

а, и када га убију, трећег дана васкрснуће.

(Свето Јеванђеље по Марку 9, 17-31)

* * *

БЕСЕДА

Историја о исцељењу месечара о коме данашње јеванђеље говори налази се још и код Матеја 17,14-21 и код Луке 9, 37-43. Но докле је код последње двојице исказана само суштина овога дога ђаја код Марка су изложене и све појединости. Месечара, о коме данашње Јеванђеље говори, излечио је Спаситељ одмах после свога силаска са Тавора, где се беше преобразио, па зато о овом догађају треба код Марка читати још од 14-тог стиха.

При тумачењу овога Јеванђеља нећемо говорити о Месечарима, јер се како о њима тако и о узетима (паралисанима) и беснима и уопште о злим духовима опширно говори при тумачењу Јеванђеља двадесет треће Недеље.

У оно време, неки човек приђе ка Исусу и клањајући му се рече: Учитељу доведох к' теби мога сина у коме је неми дух. И кад год га ухвати ломи га те баца пену и шкрипи зубима и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају, и не могоше.

Отац болнога детета назива овога духа немим зато, што је њего вом сину спречавао не само слух већ и говор. Овај бедни отац бе ше довео свога сина к' Спаситељу, но како је Господ баш у то време био на Тавору, он га покаже ученицима и замоли их, да му сина опросте од тешког страдања.

Као што се види из његових речи, Христови ученици нису му могли помоћи и то због његове слабе вере, као што ћемо то видети и из Спаситељевог одговора, али због тога се опет изроди жива препирка између ученика и књижевника, који су говорили, да ученици нису могли болнога излечити због слабе моћи њиховога учитеља те су тиме порицали и његову свемоћност. Но у то време дође и Спаситељ па саслушавши оца

Он одговарајући рече му: О, роде неверни докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к' мени. И доведоше га к' њему, и кад га виде одмах стаде га (дух) ломити и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену.

Спаситељ са речи роде укорава многе, јер је било много Јудеја који као и овај нису веровали у његово свемогућство па иако су толика Христова чуда видели. А да околостојећи не би и за њега, као што су за ученике, мислили да ни он не може болеснику помоћи, Спаситељ заповеда да му болесника доведу како би и излечење и свемогућство било јавно пред свима. Међутим Спаситељ дозвољава духу да болесника и овом приликом мучи како би сви присутни видели, од каквих се тешких мука има да спасе.

И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: од детињства. И често га баца у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш помози нам, смилуј се на нас.

Ово је питање ставио Спаситељ, не зато, што није знао од када болесник страда, него да би се и околостојећи могли уверити, да је неми дух могао страдалника и погубити само да га Бог није чувао. А очине речи ако што можеш јасно показују његову слабу веру у Христову моћ, но та слаба вера и била је узрок због кога и ученици нису могли болнога да излече, па зато

И Исус рече му: ако можеш веровати, јер је све могуће ономе, који верује? И одмах повикавши отац детињи са сузама говора ше: верујем. Господе, помози моме неверију. И Исус видећи да се стече народ запрети духу нечистоме говорећи му: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. И повикавши и изломивши га јако изиђе: и учини се као мртав тако да многи говораху: умре. А Исус узевши га за руку подиже га, и уста.

Са речима: ако можеш веровати Спаситељ је оснажио слабу веру несрећнога оца, који осећајући и своју слабост са сузама запо маже: Господе, помози моме неверију. Но баш у то време беше се и много народа стекло да види шта ће бити а Спаситељ да би избегао похвале од народа он одмах изгони духа и тако спасава болесника. У исто време и духу запрећује, да се више у болесника враћа јер је знао, да би се због и очине и синовљеве слабе вере могао опет повратити, па би и отац и присутни могли мислити, да болесник није потпуно излечен.

А кад уђе у кућу питаху га ученици његови насамо: што га (духа) ми не могосмо истерати? И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом.

Ученици се обраћају Спаситељу са овим питањем зато што су се, немогавши излечити болесника, бојали да већ нису изгубили власт, коју им Господ беше дао против нечистих духова. И Спаситељ је пред множином сакупљеног народа казао, да је томе узрок слаба вера страдајућих, па као што онда није само страдајуће уко рио него многе, тако и сада вели ученицима да су и они криви, по чем оставши сами за време његовог бављења на Тавору, они нису то време провели у посту и молитви већ у препирању са књижев ницима и фарисејима. Међутим није их хтео јавно да укори, јер су они били будући учитељи васељене. И тако, сваки проповедник за остварење свог циља нужно је да се не само знањем обогаћава, не го да средством поста и молитве још и хришћанским врлинама своје срце обогаћава јер ће само тако моћи да савлада све препреке на путу свога високог позива и да грешника обрати ка Христу и на путу спасења.

И изишавши оданде иђаху кроз Галилеју и не хтеде да ко до зна; јер учаше ученике своје и говораше им, да ће се син човечи ји предати у руке људске, и убиће га и пошто га убију устаће трећи дан.

Спаситељ пролазећи кроз Галилеју хтео је да нико не зна за овај његов пут, јер је том приликом говорио ученицима о своме страдању. Но није хтео да и други осим ученика знају за његова страдања зато, што се то није слагало са тадашњим мишљењем о Месији. Па и сами ученици разумевајући Спаситељеву смрт нису разумевали и његово васкрсење па за то јеванђелист и вели: да ученици запиткиваху један другог: шта значи устати из мршвих, а после Христо вог васкрсења разумели су и то, јер Лука вели: И рече Исус ученици ма: ово су речи које сам вам говорио док сам био с вама, да све треба да се сврши што је за мене написано у закону Мојсејевом, и у пророцима и у Псалмовима. И тада им отвори ум да разумеју Свето писмо и рече им: Тако је писано и тако је требало да Христос по страда и да устане из тртвих трећи дан.

Текст преузет из књиге:

Архимандрит Фирмилијан,

ТУМАЧЕЊЕ ЈЕВАНЂЕЉА

-СА БЕСЕДАМА- ,

СПЦО Линц,

Линц - Аустрија, 2003

ЗААМВОНА МОЛИТВА У ЧЕТВРТУ НЕДЕЉУ ПОСТА

Ти све људе подупиреш и понижене усправљаш, Христе Боже наш. Ти си из недара отачких неодељено произишао и од Свете Дјеве Марије се оваплотио и у свет си дошао да би природу нашу, отпалу од раја, и од нетелесних и душегубних разбојника нападнуту, обнажену трулежношћу и зло рањену, бриге удостојио и древној отаџбини повратио. Ти Сам Владико невидљиве наше убоје исцели и телесне погибли свежи, преко часне крви Твоје, коју си за нас излио, и светог печата Твог који си нам даровао. И избави нас од непрестаних рана и од невидљивих злодетеља који хитају да нам отму веру и наду у Тебе, и хоће да са нас свуку Твоју благодат. Не лиши нас Твога човеко љубљ а, гостионице и спаситељног Твога лечилишта да бисмо се, излечени и, од свакога порока очишћени, удостојили да будемо записани са првороднима Цркве небеске; Јер си Ти лекар видљивих и невидљивих болести; Ти и благочестивом роду нашем саборац буди.

Возглас : Јер си ти Бог Спаситељ наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем, и свесветим, и благим и животоворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова.

Народ : Амин .

Извор: Епархија бачка

Не тако давно, ова храбра жена је била срећно удата за угледног чиновника Андреја Фјодоровича са којим је живела ушускано у Петрограду медјутим одједном преко ноћи Ксенијин живот се мења из корена.У доба великих епидемија које су тада харале Петроградом њен муж изненада умире и оставља Ксенију саму у великом болу. Због огромне љубави коју је је осећала према свом супругу и неописиве празнине у срцу преко ноћи је оседела и одлучила се на један од најтежих подвига у хришћанству. Одлучила је да на своја женска леђа стави тежак крст јуродства, како би правеци се луда пред људима, измолила од Бога опроштај грехова њеног покојног супруга који је преминуо без покајања. О, колико га је само волела, то знају само она и Господ. На дан његовог погреба одрекла се свог имена и презимена, свог имања и статуса, одрекла се саме себе. Обукла је мужевљево одело, и са дубоким болом на лицу почела да убедјује људе како је умрла Ксенија, а како је Андреј остао сам. Људи који су јој прилазили мислили су да је изгубила разум, тешећи је, медјутим Ксенија је то и желела. Желела је да се одрекне најузвишенијег дара коју је Бог даровао човеку, разума.

Полубосих ногу, поцепаних ципела и у мушком оделу Ксенија је почела да лута улицама царског Петрограда. Без хране, без топле одеће и без крова над главом подносила је језиве хладне олујне зиме и снажне мразове. Са црвеним отеченим ногама газила је улице Петрограда молећи се непрестано за све људе и покојног супруга. Трпела је увреде, чудне погледе, одвацивање и наизглед сиромашна свету била је бескрајно богата пребивајући у животу са живим Богом. Како је време пролазило људи су почели да је сажаљевају и да јој дају милостињу, медјутим она то није прихватала. Тражила је да милостињу дају сиромаснима.

Велики су подвизи Блажене Ксеније. Дању се правила луда, говореци неповезано а ноћу је одлазила у поље молећи се до изласка сунца. На телу је имала само најнеопходнију одећу, и свакако се није уклапала у социјални систем царске престонице. Забележено је исто како је кришом помагала неимарима у изградњи Смоленске цркве тако што је кришом ноћу доносила цигле на скелу, желеци да је нико не види. Увидевши њену посебност и кростост, људи јој почеше прилазити иако тада још нису знали да ће ова посебна жена бити неугасива свећа пред Божијим престолом.

За своје подвиге и одрицања Господ је Блажену Ксенију удостојио даром чудотворства и прозорљивости. Јасно је гледала у будућност и тим својим даром она је помагала људима, притом правећи се безумна да јој се нико не би захвљивао. Трдуила се да буде што неразумнија како би сачувала свој тешки подвиг. Безбројна су чудеса учињена њеним молитвеним заступништвом. О њима се данас може јако пуно читати и причати. Исписати сва њена чудеса која су доспела у јавност значило би читати море књига, а ко зна колико има оних чуда и помоћи о којима се не зна. Јос у време њеног живота она је у свакодневници чинила велика чуда јер је Бог заиста радо испуњавао молитве Његове драге угоднице. Народ је јурио за њом на улици, поготово мајке са децом, желећи да узму благослов. Веровали су да их додир Блажене може излечити, или помоћи у послу и у породици. Кад би се појавила на градској пијаци око ње би се појавило море људи, медјутим Блажена је својим духовним очима јасно гледала у људска срца и милостињу примала само од добрих људи, притом касније поклањајући је другим сиромасима.

45 година Блажена Ксенија је провела у оваквим подвизима и њено време на земљи близило се крају. Заиста је за дивљење и чудјење како је издржавала тако хладне зиме, притом молећи се по највећем минусу. Напаћена и истовремено пребогата старица, препуна благодати и љубави предала је своју свету и очишћену душу Господу. Велика туга је тада завладала у Петрограду али народ је наставио да долази код Ксеније тражећи помоћ верујући у њену светост коју је доказала својим животом. Ксенија је показала да ће заувек бити са онима који је са вером и љубављу буду дозивали. Није их изневерила. Постоје броји новински записи тог врмена и не тако далека сећања о подвижничком животу ове јуродиве. Многе је спасила од вечних мука, многима помогла да надју посао, да се удају и ожене и оно најбитније, да пронадју Бога.

Верници јој се посебно моле ради запослења, за проналазак партнера, за породичне проблеме. Свега онога чега се одрекла данас милостиво моли Бога за слуге његове. Обраћају јој се као живој и она их заиста чује и свима помаже. Помоћ некад додје пре или касније, али додје по вољи Божијој у право време. Будите заиста сигурни да ће се она молити за вас ако јој то затражите. Ако тражите посао молите се Светој Блаженој Ксенији, молите са са вером и помоћи ће вам, као што је и мени помогла и безбројним људима широм света. Нема везе што нисте верник или православац, читајте њен акатист и осетићете њену силу и благодат.Она помаже свима, и богатима и сиромашнима. У невољама се Бог најлаксе упозна, а Блажена Ксенија ће нам све то показати на диван начин кад је дозовемо у помоћ.

/Мала напомена/

У народу важи правило да се акатист чита 40 дана, медјутим из искуства вам могу реци да може да се чита и дуже, све док мислите да можете да читате, небитно колико дуго. Ја сам читао месецима и вредело је. Будите упорни.Трудите се јер се и молитва вежба трудом. Ниједан труд није пропао па неће ни ваш. Желим вам да вам Блажена Ксенија услиши молитве, а ако су оне добре за вас и услишице их, и умилостивиће Бога да вам се молба и оствари.

Извор: https://unutrasnjisvet.wordpress.com/2015/03/13/blazena-ksenija-petrogradska-brza-pomocnica-svih-onih-koji-je-dozivaju/