Уосталом, наше исповедање вере, Символ вере завршава се:

„Чекам васкрсење мртвих. И живот будућега века. Амин“.

Остало нам је само да чекамо? Христос је за нас урадио све што је било потребно. Ако смо с Њим и верујемо у Њега – остаје само да сачекамо Његов Други долазак. Међу онима који још ходају земљом или међу онима сахрањеним – свеједно.

До краја историје остаје нам вера у Његово Васкрсење и обећања која нам је дао:

„Заиста, заиста вам кажем: Ко моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот. Заиста, заиста вам кажем, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживеће“. (Јован 5, 24-25)

„Не чудите се томе, јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега, И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда“. (Јован 5, 28-29)

„Заиста. заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан“. (Јован 6, 53-54)

Очигледно постоје нека упутства како да живимо и шта да радимо док чекамо Христов Други долазак. Да слушамо реч Божију и да верујемо Богу. Да чинимо добро. И да се причешћујемо. Наравно ово је само основно, опет и опет треба да се подсећамо мноштва поука и савета које нам је оставио. Да се подсећамо и заједно у цркви и с пуном одговорношћу свако од нас појединачно.

Не можемо а да се не запитамо - а шта би с нама било да Христос није васкрсао?

„Ако се само у овом животу уздамо у Христа, најнесрећнији смо од свију људи“ то јест – ако Христос није васкрсао, празна је и узалудна наша вера и бесмислено свако наше одрицање и жртва , глупа је наша љубав – сурово је отворен апостол Павле.

Да ли бисмо се толико детиње искрено радовали да не верујемо да је заиста васкрсао? Да ли бисмо могли тако искрено да се радујемо да се ради само о страху, о нашој паничној жељи да не живимо у бесмисленом свету?

Да ли се може „научно“ доказати да Христос јесте или није васкрсао? Како би изгледао човеков живот и да ли би у њему остало било какве слободе за љубав, тај божански начин постојања, ако би могло да се докаже било једно или друго? Зато се и не може доказати. Зато се боримо за нашу веру, наду и љубав, које је Његово Васкрсење посадило у нама.

У чувеној Жичкој беседи о правој вери Свети Сава нам је оставио, до краја века и речи: „Зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар – да не умремо никада!“

Толики дар – да не умремо никада! Дар да смрт буде само једна, макар и најважнија епизода у нашим животима створеним за вечност. Какав и колики дар!

Колика захвалност одговара толиком дару! Размислимо мало о томе. пре него што наставимо да говоримо једни другима „Христос васкрсе“! и одговарамо „Ваистину васкрсе“! – неколико дана, четрдесет дана до Вазнесења или током целе године као Свети Серафим Саровски – треба да размислимо шта све тим исповедањем прихватамо. Пред нама ипак није само чекање, већ i дела љубави која из захвалности настају.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

ђакон Ненад Илић

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10206718349025707&set=a.3732020747439.172978.1483648280&type=1&theater

(на слици: васкршња јаја из Ораховца, Метохија)

Развој плаштанице је прилично сложен и доводи се у везу са развојем воздуха, великим входом и вечерњом службом Великог Петка. Воздух је платно које је символ покрова у који су Јосиф и Никодим увили тело Христово. У њега је увијано Јеванђеље и свештеник га је износио прислоњено на груди или на рамену док су се појале стиховње стихире вечерње Великог Петка и полагао га на сто у средини храма где му се народ поклањао до краја јутрења Велике Суботе.

Тада је на јутрењу Велике Суботе, на трисветом великог славословља, које се појало споро, Јеванђеље обношено у литији и полагано на свету трпезу која символично представља гроб Господњи. Када смо говорили о воздуху, битно је рећи да су символизми и пракса Великог Петка утицали на то да се на воздуху слика или везе тело мртвог Исуса Христа. Судећи по сликовитим представама скидања са крста и полагања у гроб, представа Исуса на воздуху све више је потискивала Јеванђеље које је par excellance символ Христа, да би доцније прерасла у самосталан литургијски предмет у "плаштаницу", која се додавањем Богородице, Јосифа и Никодима, јеванђелисте Јована, мироносица и анђела развила у слику "оплакивања Христа", док је воздух поново попримио своју стару, једноставну форму.

Касније је плаштаница почела да се износи у току појања стиховњих стихира на Велики Петак, увек заједно са Јеванђељем, на средину храма на посебан сто. Тамо је била предмет поклоњења и манифестовања побожности верника (цвеће, ароматична уља) до момента символичног "полагања у гроб" после завршетка "опела", односно јутрење Велике Суботе.

Сто на који се полаже плаштаница, који је символизовао камен на коме је тело Христово било припремљено за полагање у гроб, временом се толико развио да је добио и балдахин (киворијум), по угледу на Свету трпезу или кувуклију Светог гроба. Када се стигло до ове тачке било је онда лако да се дође до погрешног тумачења овог стола као Гроба Господњег, а полагање Јеванђеља и плаштанице се почело сматрати као полагање у гроб, и на крају да би конфузија била већа на њему је почела да се служи Литургија Велике Суботе.

• Вера
  

|

Као што му је Христос прорекао на Тајној вечери, пре петка ујутро апостол Петар се, у страху да и њега не затворе и казне, три пута одрекао свог Господа. Схвативши шта је урадио, одмах се покајао у горком плачу. Издајник Јуда, кад је сазнао да је Исус осуђен на смрт, мучен грижом савести обесио се. Пилат понуди јеврејском народу да им пусти једног затвореника, као што је то био обичај пред Пасху, али народ је изабрао разбојника и бунтовника Вараву, а за Христа је повикао скоро у глас: "Распни га! Распни га!" Војници вуку Исуса, шибају Га и ругају Му се, стављају Му на раме крст на коме ће бити разапет и воде Га, заједно са два разбојника која ће подврћи истој казни, на Голготу. Пред самим брдом Исус клону под тежином крста, па војници натерају Симона Киринејца да Му понесе крст. На Голготи војници разапињу Христа, а Њему са једне и друге стране - два разбојника. Изнад главе Христове на крст су прикуцали таблицу са натписом: "Исус Назарећанин, цар јудејски". Близу крста стоје апостол Јован, Богородица, Марија Клеопова, Марија Магдалина и Саломија, мајка синова Заведејевих. Под крстом војници деле коцком Христове хаљине, као што је проречено у писму, а док се један разбојник руга разапетом Христу други Га моли да га помене у царству Своме. У тренутку кад је Христос у мукама умро на крсту, над земљом је била тама, завеса у Јерусалимском храму која је раздвајала светињу од светиње над светињама поцепала се на двоје, од горњег до доњег краја... Пошто су Му копљем пробили ребра да би се уверили да је мртав, војници по Пилатовој наредби допусте Јосифу из Ариматеје, Никодиму и осталим Исусовим пријатељима да скину Његово тело с крста, помажу Га мирисима и положе у гроб издубљен у стени. Положивши тело у гроб, они навале на врата од гроба тежак камен и разиђу се у великој тузи. Било је то вече уочи јеврејског празника Пасхе. Сваке године на Велики петак Црква оживљава у нама догађај Христовог страдања на крсту за људске грехове. Величанствена тишина Великог петка најављује већ извојевану победу у космичкој битки Богочовека против Сатане и смрти. Сатана је халапљиво прогутао мамац који ће уништити његову власт - Јагње Божије. Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човек. А уколико пред собом имају човека без икаквог греха, онда постају гори од звери, јер животиња убија и комада плен само да утоли глад, а човек то ради из најнижих побуда, да би уживао у туђим мукама.

У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Јудеји су уз грозне поруге, Исуса Христа бичевали. Римљани су наставили сутрадан крвави пир. Пилат је све то мирно гледао. Његов кукавичлук је био већи од људског осећања за правду, и судијског поштовања закона. У жељи да Исуса потпуно понизе, римски војници су му обукли скерлетну одору, јер скерлетна боја је била боја царева и нико други није смео да је носи. Скакали су и играли око њега смејући се цару, а на главу су му ставили трнов венац, као круну. У свом безумљу нису знали да су, из жеље да га понизе, уствари посведочили истину. Исус јесте био Цар над царевима, јер његово царство није од овога света.

Ту сурову игру су наставили Јудеји, кад им је Пилат предао Исуса, рекавши да никакве кривице на налази на њему, односно, да тај човек није прекршио никакав закон, дакле, он је невин. Сурови и опаки Ирод, блудник, родоскрвнитељ и убица св. Јована Претече, је могао све да прихвати, али не и да пред њим стоји невин човек. Онај ко у себи нема ни трунчицу чистоте, не може да прихвати да она постоји код других. Желећи да се нај невинијем од свих људи који су икада земљом ходили наруга, Ирод је наредио да Исусу обуку белу одору, која је знак невиности. Тако су и Јудеји признали истину (иако тога нису били свесни), мада им је намера била да покажу поруганог, исмејаног и униженог човека, којег је светина до јуче славила као Пророка и Спаситеља. Тако су у оба случаја, иако због лакрдије и бестијалног иживљавања и Римљани и Јудеји, иако несвесно признали Исуса Христа за оно што је он и био, Безгрешни Цар.

Тог страшног дана Пилат и Ирод су се измирили, јер су пре тога били у завади. Ујединило их је зло дело.

Кад су Јудеји видели да могу само да муче Исуса, али да не могу да га осуде, рекли су Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а такав грех мора да казне Римљани. Како је то било време уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да један затвореник буде пуштен на слободу. Тада је у затвору био Варава (Бараба), осуђен због убиства римских војника и побуне против Римљана. Пилат је питао народ кога хоће да ослободи, Исуса или Вараву, и народ је тражио Вараву, а кад је питао шта да уради са Исусом, светина је почела да урла: „Распни га! Распни га!"

Исусу су опет обукли његову одећу коју му је исткала Пресвета Богородица, у којој је ишао и проповедао, за коју су војници касније бацали коцку, и тиме су се испуниле речи из Псалма да ће се за његове хаљине бацати коцка.

Натоварили су му тешки крст на леђа и повели га путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица Бола (Via dolorosa). Успут су га пљували, добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носи крст страдања. И једна добра жена, Вероника, истрчала је из куће и марамом обрисала крв, зној и пљувачку са Исусовог лица. Он није могао речима да јој се захвали, али је то учинио на свој начин. На марами је остала слика лика Христовог. Како онда тако и данас. Та марама постоји и на њој је нерукотворени лик Христов.

На брду Голгота (Лобања), била су три крста. Христов у средини и двојице разбојника са стране, и то је био један од начина на који су желели да га понизе.

Чак и тада, после свих мучења и понижавања која је доживео, Христос није клео, он је молио Оца свог небеског да опрости овим људима јер не знају шта чине.

Кад је коначно, око три сата поподне, по нашем рачунању времена, дух свој предао Оцу, сва природа, Божја творевина, се побунила против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали су се гробови, затресла се земља, завеса у Храму се расцепила одозго до доле, и камење се распадало у прах уз ужасан прасак. Тако су се обистиниле Христове речи да ће и камење проговорити. И мртво камење је сведочило Живога Бога.

„Само васкрсење могло је наградити оволико страдање. Само се васкрсом Христовим може природа и наша савест умирити" (еп. Николај Велимировић)

Господ Исус Христос је својим ученицима опрао ноге учећи их тако, сопственим примером, како треба да служе једни другима. Заповедио им је и да љубе једни друге: "Да љубите једни друге као што ја вас љубим" (Јн. 15, 12), и отворено говорио о предстојећем страдању.

Христос је пред свима у току Тајне вечере рекао: "Заиста вам кажем; један од вас издаће ме" (Мт. 26, 21). "А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза" (Мт. 26, 25). "Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом" (Мт. 26, 35).

Исус Христос затим одлази у Гетсимански врт, где се знајући за сва страдања која Му предстоје моли Оцу. Јуда је у врт дошао са слугама првосвештеника и фарисеја, да Га изда. Исуса им је показао целивајући Га јер им беше рекао: "Кога пољубим, тај је" (Лк. 22, 47), а Христос га је упитао "Јудо, зар цјеливом издајеш Сина Човјечијега?"(Лк. 22, 48).

Те ноћи пошто су Христа одвели, ученици су били као стадо без пастира, изгубљени и очајни. Тада је Петар, који је бескрајно волео Христа, поклекао и три пута Га се до зоре одрекао. Питали су га да ли је он један од ученика и да ли је био са Исусом, Петар је одговорио да не зна ко је он и да га не познаје. Кад је трећи пут изустио да није, запевао је петао. Петар се тада сетио речи Исусових да ће га се и он три пута одрећи пре него што запева петао. Петар је схватио колики је његов пад, те се из дубине душе покајао и плакао, молећи опроштај.

Зора следећег дана није најављивала ништа добро, био је то дан Христовог коначног страдања - Велики петак.

Извор: СПЦ

У овај дан два догађаја доминирају у богослужбеним текстовима. To су покајање блудне жене која излива миро на ноге Господа и помисао злочестивог Јуде на издају свога Учитеља (као и појава истоветне, богоубиствене мисли код непрајатеља Христових).

Овде, као да на неки начин имамо праобраз онога шта ће се десити. Наиме, у центру је Христос, невина жртва; пред Његовим ногама је блудница која се каје и која тражи опроштај за учињене грехове, исто оно шта ће, разапет на крсту, учинити и благоразумни разбојник који је поверовао у Господа. Са друге стране је Јуда, који осуђује покајно молитвени акт блудне жене, тј. њен поступак да на ноге Спаситеља излива скупоцено миро. И управо, док ова жена покајно плаче крај ногу Спаситеља света, у Јуди се појављује помисао и жеља да изда свога Избавитеља.

Грешница целива ноге које ће убрзо са два клина бити приковане за крст, а опроштај њених грехова подарује јој Онај који је спреман да страда и да сваког човека заштати Својим безгрешаим телом, преузимајући терет страдања. To је суштина речи пророка Исаије, који каже: „Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар беше на њему на шега мира ради, и раном његовом ми се исцелисмо“ (Ис. 53,5).

Крајњи грех је одбацивање, неприхватање божанске и жавотворне истине, исто као и одбацивање љубави која се даје у замеиу за страдања, а управо у пројављеном користољубљу и Јудиној похлепи, можемо видети немерљиву нељубав и гордост коју грех постојано носи са собом.

Покајни плач блуднице са свом силином препознајемо у самогласнима монахиње Касијане (јутрења, 8. глас). Овде, кроз уста грешнице, света Црква излаже један од основних догмата: Jloгoc страдава ради избављења човека који је због грехопада изгубио заједницу са Творцем.

Ова стихира се проузноси у Велику среду (на сједињењу са литургијом пређеосвећених Дарова), на Господе Теби зовем… Кроз лик блудне жене, овде се на покајне сузе позивају сви грешници, сви они који су пали у блуд јер он (блуд), он је онај оштри жалац, клинови који забадају у руке и ноге распетог Христа јер, грех је заправо изопачење, све оно шта је супротно Христу и Његовом учењу.

..И зато све наше молитве, све молитве Православна Црква лије и излива и шаље Њој. Све су те молитве препуне славе Пресвете Богородице, и Она је у свима молитвама увек испред свих нас. Као да ходатајствује и посредује пред престолом Чудесног Сина Свог, Господа Христа, да нас спасе греха, да нас спасе смрти, да нас спасе пакла. И зато ми православни хришћани толико величамо Пресвету Богомајку. Никога више толико као Њу, после Њеног Божанског Сина, Господа Христа. И како је увек дивна, увек заносно лепа и моћна, она чудесна молитва коју толико пута на дан понављамо у нашим православним молитвама:

• Вера
  

|

Од данашњег дана почињу света страдања Господа нашег Исуса Христа, а пре тога, као Његовог праобраза, сећамо се прекрасног Јосифа. Он је био син патријарха Јакова, којег му је родила Рахиља. Омрзнут од своје браће, због неких сновиђења, он прво бива бачен у дубоку јаму, док деца обмањују оца окрвављеном одећом, као да су га, тобоже, растргле звери. Затим, за тридесет сребрника бива продат Исмаиљћанима, који га поново препродају Петефрију, управнику евнуха, египатског цара – фараона. Када је госпођа безумно насрнула на целомудреност младића, он је, не желећи да учини безакоње, побегао оставивши своју хаљину. Она га је оклеветала пред господаром, и он бива бачен у окове и мрачну тамницу. Потом га, због тумачења снова изводе (из тамнице), представљају га цару, и он постаје господар читаве египатске земље. На крају, приликом продаје пшенице, поново се открива својој браћи, и благочестиво проживевши читав живот умире у Египту, сматран, поред других врлина, великим у целомудрености. Он је праобраз Христа, јер и Христос страда од (Његових) саплеменика Јудеја, и ученик га продаје за тридесет сребреника, и бацају га у тамну и мрачну јаму – у гроб, одакле се, самовласно уставши, зацарио над Египтом, тј. над сваким грехом, и потпуно га победио, и влада читавим светом и по човекољубљу нас искупљује тајанственим давањем пшенице (хлеба), предавши самог Себе за нас и хранећи нас хлебом небеским – Својим живоносним телом. Из тог разлога се сада помиње прекрасни Јосиф.

Заједно са тим, сећамо се и осушене смокве, јер божанствени јеванђелисти, управо Матеј и Марко, говоре о томе одмах после казивања о гранчицама. Марко: И сутрадан кад изиђоше из Витаније, огладње (Мк 11.11), а други: Ујутру враћајући се у град огладње; и угпедавши смокву једну крај пута дође њој, и не нађе на њој ништа осим лишћа, и рече јој:Да никад више не буде од тебе рода до вијека! И одмах усахну смоква. (Мт 21,18,19).

Смоква представља јудејску синагогу, у којој Спаситељ није пронашао плод какав доликује, већ само сенку закона, због чега им је одузео и ту сенку, испунивши закон у потпуности. Ако би неко упитао: због чега се исушује дрво, које нема душу, зашто се оно, које није ништа сагрешило, подвргава проклетству; нека тај зна да је то зато што су Јудеји, гледајући Христа, који је увек свима чинио добро и никада никоме није учинио ништа лоше, мислили да Он има власт да чини само добро, али не и да кажњава. Али пошто је човекољубив, Владика ни је хтео да покаже на човеку, да може и то; зато, како би уверио незахвални народ да Он има власт и да кажњава, само као Свеблаги неће (то), Он подвргава казни бездушну и неосетљиву природу. Али постоји и једно тајанственије тумачење, које је до нас дошло од премудрих стараца, како каже Исидор Пелусиот – то било дрво непослушања, чије су листове и употребили за покривање (себе, први) преступници, због чега је оно и овде, по човекољубљу, од стране Христа подвргнуто проклетству, које није примило раније, како никада не би доносило плод који је узроковао грех. А разлог поређења греха са смоквом је очигледан, јер и грех пружа пријатно задовољство – греховна наслада, а затим долази – опорост и горчина савести. Уосталом, оци су овде ставили причу о смокви ради умиљења, као и причу о Јосифу – зато што је праобраз Христа. (Неплодна) смоква је свака душа, којој је стран сваки духовни плод, коју Господ ујутру, тј. после овог живота, не нашавши Себе у њој, исушује клетвом и баца је у огањ вечни – и она постаје као некакав исушени стуб, који застрашује оне који не доносе плодове достојне врлина.

Молитвама прекрасног Јосифа, Христе Боже, помилуј нас. Амин.

НАПОМЕНЕ:

• Овај синаксар се чита после прве песме трипеснеца.

Дакле, сви ми смо у процесу борбе, савлађивања својих слабости, на путу ка пуноћи Царства небеског. Зато је веома важно да верници не буду строге судије својих пастира и обрнуто. Многи светитељи су трпели разне неправде у Цркви али су својим трпљењем и љубављу надвладали искушења и удостојили се велике благодати Божије.

Веома је важно да научимо да живимо заједно носећи слабости једни других и да волимо једни друге и поред наших слабости. У томе је тајна подвига љубави било да је реч о породици, манастиру, парохији, епархији и сл. Што више напредујемо у љубави, све мање осуђујемо слабости других, а све више видимо сопствене слабости или тачније речено, препознајемо слабости других у себи. На пример, да нисмо сами склони гневу или некој другој страсти не бисмо били у стању да то препознамо код других. Слично се сличним познаје. Чињеница да слабости видимо код других и одмах трчимо да друге осудимо, показјује не само да смо и ми сами поробљени том страшћу, већ да је нисмо ни свесни, па осуђивањем других подсвесно покушавамо да избегнемо суочавање са самим собом. Познато је да људи најчешће осуђују код других управо оне слабости које сами имају. Из житија светих сазнајемо како светитељи побеђују страсти благодаћу Духа Светога, тачније речено, преусмеравају залутале енергије своје природе у правом смеру. Они су и те како у стању да примете слабости других, али их не осуђују, већ кроз њих созерцавају пад људске природе, плачу и моле се за цео свет. Зато они састрадавају онима који пате од неке страсти, а не трче да на њих баце камен. Суштина проблема јесте у томе да смо ми у палом стању људске природе још неспособни да јестествено разумемо друге као једносушна бића. Ми смо различите личности, али носимо исту природу и сваки пад другога на известан начин је и наш пад. Као почетници у духовној науци често знамо ове тајне теоретски али велики је подвиг да задобијемо јестествено искуство у овим стварима. Пали човек је дезинтегрисано биће, а у стварности све је повезано. У тај интегрисани, односно евхаристијски начин постојања, који ће у својој пуноћи постојати у вечности урастамо кроз Христа, у Цркви. У Христу ћемо сви бити и један и многи истовремено, што је наравно веома тешко разумети у садашњем начину постојања у коме и друге, и природу око себе видимо као опасност и нешто туђе.

Познање сопствене слабости, грешности веома је тешко и болно. Када би нам Господ одмах у почетку нашег духовног живота открио све поноре пале људске природе пали бисмо у дубоко очајање и безнађе. Зато је тај процес постепен и што више човек напредује у познању сопствених слабости упознаје и друге људе и свет око себе. Ништа му није страно, ниједна страст, ниједан грех. Овим путем немогуће је ићи без благодати Божије која нас истовремено спушта до дубина ада, али нас увек крепи и не дозвољава да се сурвамо у понор очајања. О томе је посебно говорио свети старац Силуан: држите ум свој у аду и не очајавајте. У благодатном стању покајани грешник се радује јер пред њим одједном пуцају неисказиви видици Божанске премудрости.

Данас живимо у времену када се разговори о Цркви и вери врло брзо претворе у црквене трачеве. Овај је рекао ово, а онај урадио оно и сл. Врло често прича која се пренесе два или три пута потпуно је далеко од истине. Наше суђење о свету око нас је крајње ограничено и засновано је на информацијама која добијамо преко наших чула, или других људи и коју обрађујемо у острашћеном начину расуђивања.

Хвала Богу да Господ тако не суди јер он гледа у срце човека. Зато је Божији суд светлост и љубав. Онај ко је заживео у тој светлости и љубави и који се са свим усрђем труди да задобије заједницу са Богом не може да буде остављен. Нема греха који може да надвлада Божије милосрђе јер Бог је изнад добра и зла, изнад правде и неправде и не може се ограничити никаквим моралистичким законима. Најопасније је када човек прихвати духовни мрак и страсти као своје природно стање и уђе у бунт против Бога. Овај пут неизбежно води ка самообожењу и наравно, мржњи и презиру према другима. То је пут палих анђела и гордих људи. Господ ће на крају све обасјати светлошћу своје љубави и они који су живели у светлости или су се трудили да живе у њој кроз Христа, у Цркви Божијој, радоваће се довека узрастајући стално и бескрајно у љубави Божијој. Они, пак, који су заволели дела таме осетиће бол и муку од те светлости и бежаће од ње у дубине адских понора, у неку врсту полупостојања која представља вечну духовну смрт. Будући да смо сви носиоци исте природе немогуће је да у потпуности нестанемо и претворимо се у ништавило зато што је сам Син Божији узео људску природу и увео је у вечно постојање. У томе је и највећа мука и проклетство онима који не желе светлост и живот и теже мраку и смрти, а не могу да пониште своје биће због Христа Богочовека - Сина Божијег.

Када о овоме размишљам дубоко се језим од јуридичких средњовековних теорија које су већином поникле на Западу, по којима Господ кажњава грешнике јер су тобоже увредили његово достојанство. Увређени Бог тражи сатисфакцију (задовољштину) и ако човек не принесе довољно дела који би задовољили Бога бива вечно кажњен или остављен у привременом стању муке и бола (чистилишту). Таквог Бога је тешко прихватити као милостивог Бога којег ми познајемо у Православној Цркви. Зато није ни чудо да су на Западу многи људи устали против овакве идеје Бога, али уместо да нађу пут ка Господу Човекољупцу, отишли су у наручје атеизма. Ово је јако занимљива тема, али пошто сам већ јако одужио, боље да то оставимо за неку другу прилику.

Архимандрит Сава Јањић

Оно што издваја овај догађај од претходно наведених јесте чињеница да је Лазар четири дана био у гробу. Лазарево тело је увелико било у процесу распадања и то чини његово васкрсење преславним. Оно је праобраз свеопштег васкрсења које нас чека на крају света и века, када ће тела свих умрлих васкрснути силом Божијом, независно од тога када су и како умрли. Овде се треба присетити и тога да је наша душа по благодати Божијој бесмртна и да не умире заједно са телом – када се каже „смрт душе“, мисли се заправо на њено помрачење, на њено одвајање од Бога због греха. Душа се, дакле, после смрти тела раздваја од њега све до Оног Дана када ће се поново сјединити са њиме, но тада ће наш васкрсли телесни састав бити преображен. За разлику од Лазаревог тела које је пре две хиљаде година било васпостављено у свом материјалном, овоземаљском саставу и као такво опет окусило смрт, наше тело после свеопштег васкрсења биће преображено, одуховљено, нетрулежно, бесмртно, по узору на Христово тело после Његовог Преславног Васкрсења. На тај начин ћемо у Дан Суда пред Бога стати целовити – у целокупном, нетрулежном и преображеном саставу да бисмо примили вечни удео по делима својим. То значи да није само душа створена за вечност, како многи мисле, већ и тело.

Данашње зачало нам открива и то је да је Христос и Бог и човек: или, како ми православни то кажемо једном речју: Богочовек. Ко би други осим Бога могао речју да заповеди и да каже: „Лазаре, изађи напоље“, и тиме васкрсне човека који је био увелико у процесу труљења (в. Јн 11, 43–44)? Ко би за себе могао да каже да је Васкрсење и Живот осим Господа Бога (в. Јн 11, 25)? А то је управо Христос учинио у данашњем јеванђелском зачалу. Са друге стране, у истом овом зачалу примећујемо да је Христос заплакао на гробу свог пријатеља Лазара (в. Јн 11, 35). Он пита људе где су га положили и тражи да помере камен са гробнице (в. Јн 11: 34, 39). Зар није Онај који је знао све тајне срца људских могао знати где су положили Лазара? Зар Онај коме се покоравају све стихије земаљске и небеске није снагом својих мисли сам могао померити камен? Наравно да јесте, но свим овим људским поступањем Он нам јасно показује да је не само истинити Бог, већ и истинити човек. Показује нам две природе ипостасно сједињене у једној личности Оваплоћеног Логоса.

Данас многи одмахују руком када им говоримо о догађају васкрсења Лазаревог. Кажу да могу да прихвате бесмртност душе, али васкрсење тела тешко. Ипак, ма колико то нама можда изгледало чудно, али савремени човек би заправо лакше требало да поверује у васкрсење него што је то случај са нашим прецима. Разлог је једноставан: живимо у цивилизацији у којој је могуће да на електронским меморијским носачима који запремају свега неколико квадратних центиметара сажмемо и пренесемо целокупне библиотеке. Па ако је на маленим меморијским алаткама направљеним људским разумом могуће пренети толике информације и потом их по потреби поново материјализовати (ништа лакше него одштампати књигу из електронског облика), колико тек „информација“ о нама има несазнајни и неограничени Божански Ум и колико је тек њему лако да из нечега васпостави нешто ако је све претходно створио ни из чега (ex nihilo)?

Будимо стога, драга браћо и сестре, што савршенији и боголикији људи у овом животу да би у славни дан Христовог Другог Доласка васкрсли за славу вечну, а не за срамоту вечну. Нека би молитвама Лазара Четвородневног из Витаније, пријатеља Христовог, били удостојени да у вечности и сами будемо прибројани верним слугама и пријатељима Божијим (в. Мт 25, 33–34), амин!

http://www.mitropolija.com/besjeda-svestenika-olivera-subotica-na-lazarevu-subotu-zasto-je-to-tako/

Мо­рал­не по­у­ке По­сла­ни­це Ри­мља­ни­ма

По­сла­ни­ца Ри­мља­ни­ма по­зна­та је као ве­ли­чан­стве­ни те­о­ло­шки трак­тат и би­сер бо­го­сло­вља у Све­том Пи­сму Но­во­га За­ве­та. По­што је из­ло­жио основ­не те­о­ло­шке и ан­тро­по­ло­шке по­став­ке Еван­ђе­ља хри­шћа­ни­ма у Ри­му (Рим. 1–11), Апо­стол по­сла­ни­цу при­во­ди кра­ју та­ко што из­во­ди крај­ње кон­се­квен­це ве­ре у Хри­ста Ова­пло­ће­но­га и Вас­кр­сло­га у сва­ко­днев­ном жи­во­ту ве­ру­ју­ћих (12–15). Од гла­ве 12 по­чи­ње мо­рал­ни или па­ре­нет­ски део по­сла­ни­це у ко­ме се хри­шћа­ни по­у­ча­ва­ју у кон­крет­ној при­ме­ни Еван­ђе­ља у жи­во­ту. Хри­шћан­ски жи­вот је про­ду­же­на, не­пре­кид­на Ев­ха­ри­сти­ја: „Мо­лим вас, да­кле, бра­ћо, ра­ди ми­ло­сти Бо­жи­је, да да­те те­ла сво­ја у жр­тву жи­ву, све­ту, угод­ну Бо­гу, као сво­је ду­хов­но бо­го­слу­же­ње“ (12, 1). По­том сле­де са­ве­ти у по­гле­ду цр­кве­них да­ро­ва, ме­ђу­људ­ских од­но­са и од­но­са пре­ма вла­сти­ма (Рим. 12; 13). Су­шти­на је да хри­шћа­ни у све­му тре­ба да те­же оно­ме што је до­бро и да јед­ни дру­ги­ма слу­же у сми­ре­њу: „ча­шћу чи­ни­те јед­ни дру­ге ве­ћим од се­бе“ (12, 10), „не­мој­те гор­до ми­сли­ти“ (12, 16), „не сма­трај­те са­ми се­бе му­дрим“ (12, 16). Од ве­ру­ју­ће за­јед­ни­це се оче­ку­је не­се­бич­на љу­бав свих пре­ма сви­ма, па и не­при­ја­те­љи­ма (12, 19–20). По­ко­ра­ва­ње вла­сти­ма је та­ко­ђе акт љу­ба­ви и по­ште­ња (13, 8.13). Хри­шћа­ни ко­ји во­де не­по­ро­чан и по­штен жи­вот не­ма­ју раз­ло­га да се су­прот­ста­вља­ју вла­сти­ма ко­је су за до­бро (13, 4). По­сле ових по­у­ка Апо­стол Па­вле се по­но­во вра­ћа на жи­вот уну­тар за­јед­ни­це.

„Сла­би“ у ве­ри

У те­ма­ти­ку „сла­бих“ у ве­ри Апо­стол уво­ди у Рим. 14, 1: „А сла­бо­га у ве­ри при­мај­те, без рас­пра­вља­ња о ми­шље­њи­ма.“ Сла­би у ве­ри су они хри­шћа­ни ко­ји прак­ти­ко­ва­ње сво­је ве­ре ве­зу­ју за по­што­ва­ње од­ре­ђе­них про­пи­са ко­ји се по­себ­но од­но­се на хра­ну и пи­ће (14, 2.21) и стро­го раз­ли­ко­ва­ње да­на (14, 5). Они свој хри­шћан­ски иден­ти­тет ве­зу­ју за из­ве­сне аскет­ске прак­се. На­спрам њих по­сто­је они дру­ги ко­ји ве­ру­ју да се сме све је­сти (14, 2) и да су сви да­ни исти (14, 5). Они хри­шћан­ски иден­ти­тет са­гле­да­ва­ју као сло­бо­дан од спо­ља­шњих про­пи­са. Основ­ни кри­те­ри­јум вер­ских прак­си је по њи­ма ве­ра, убе­ђе­ње по­је­дин­ца, а не не­ки про­пис или за­бра­на. Ове ће Апо­стол на­зва­ти „ја­ки у ве­ри“ (15, 1). Ме­ђу­тим, Апо­стол ће на је­дин­ствен на­чин ис­пра­зни­ти ка­те­го­ри­је „сла­бо­сти“ и „ја­чи­не“ од њи­хо­вог уо­би­ча­је­ног зна­че­ња, да би на­но­во ус­по­ста­вио њи­хов од­нос у све­тлу по­ру­ке Еван­ђе­ља.

Су­че­ља­ва­ње вер­ских прак­си

Ве­ћи­на ту­ма­ча сма­тра да се Апо­стол ов­де освр­ће на на­пе­то­сти ко­је су у цр­кве­ној за­јед­ни­ци у Ри­му по­сто­ја­ле из­ме­ђу хри­шћа­на из не­зна­бо­штва, ко­ји су – слич­но Па­вло­вој про­по­ве­ди – сма­тра­ли да ве­ра осло­ба­ђа хри­шћа­ни­на од свих за­кон­ских про­пи­са, и ју­де­о­хри­шћа­на, ко­ји, ма­да су по­ве­ро­ва­ли у Ису­са као Хри­ста и Го­спо­да, и да­ље сма­тра­ли да су ју­деј­ски за­кон­ски про­пи­си – раз­ли­ко­ва­ње чи­стих и не­чи­стих је­ла и др­жа­ње су­бо­те – на сна­зи. Ова­кав по­глед на ства­ри мо­же би­ти пот­кре­пљен и исто­риј­ским окол­но­сти­ма. На­и­ме, го­ди­не 49. рим­ски цар Кла­у­ди­је је из­дао едикт по ко­ме се сви Је­вре­ји из­го­не из Ри­ма (уп. Дап. 18, 2). По­сле ње­го­ве смр­ти тај едикт је пре­стао да ва­жи и Је­вре­ји су се по­ла­ко вра­ћа­ли у Рим. Ме­ђу из­гна­ним Је­вре­ји­ма, ко­ји су по­том по­ста­ли Је­вре­ји по­врат­ни­ци, би­ло је сва­ка­ко и ју­де­о­хри­шћа­на. Ти ју­де­о­хри­шћа­ни су се по по­врат­ку ре­ин­те­гри­са­ли у цр­кве­не за­јед­ни­це ко­је су је­дан пе­ри­од би­ле са­чи­ње­не го­то­во ис­кљу­чи­во од хри­шћа­на из мно­го­бо­штва и ко­је су сход­но то­ме раз­ви­ле вер­ске прак­се не­за­ви­сно од ју­деј­ских про­пи­са. При­род­но је да је убр­зо до­шло до на­пе­то­сти и до пи­та­ња: ка­ко да се хри­шћа­ни ко­ји има­ју раз­ли­чи­те вер­ске прак­се оп­хо­де јед­ни пре­ма дру­ги­ма? Ка­ко да про­ја­ве за­јед­ни­штво у ве­ри у јед­но­га Бо­га? Сво­ја из­ла­га­ња Апо­стол Па­вле пи­ше има­ју­ћи у ви­ду ову си­ту­а­ци­ју.

1. Кор. 8–10

Упа­дљи­ве су слич­но­сти из­ме­ђу 1. Кор. 8–10 и из­ла­га­ња у Рим. 14, 1 – 15, 13, при че­му тре­ба има­ти у ви­ду да Апо­стол Па­вле По­сла­ни­цу Ри­мља­ни­ма пи­ше из Ко­рин­та. И у јед­ном и у дру­гом слу­ча­ју по­ми­њу се „сла­би“ и „ја­ки“ у ве­ри. У оба слу­ча­ја Апо­стол Па­вле апе­лу­је да раз­ли­ке у вер­ским прак­са­ма не пре­ђу у по­де­ле, на­ро­чи­то на­гла­ша­ва­ју­ћи од­го­вор­ност „ја­ких“ ко­ји сво­ју „ја­чи­ну“ не тре­ба да де­мон­стри­ра­ју та­ко да са­бла­жња­ва­ју и ни­по­да­шта­ва­ју „сла­бе“, већ на­про­тив ни­ко не тре­ба ни­ко­га да осу­ђу­је за оно што чи­ни, а „ја­ки“ да про­це­њу­ју да ли је њи­хо­во по­на­ша­ње на из­град­њу или раз­град­њу за­јед­ни­штва у Хри­сту (Рим. 14, 19.22; 15, 1; 1. Кор. 8, 13). У оба слу­ча­ја је по­ен­та да „ја­ки“ има­ју ве­ћу од­го­вор­ност и да они, ако тре­ба, до­бро­вољ­но и из љу­ба­ви жр­тву­ју сво­ја убе­ђе­ња ра­ди „сла­бе“ бра­ће. Ме­ђу­тим, ка­ко у тер­ми­но­ло­ги­ји, та­ко и у ар­гу­мен­та­ци­ји, по­сто­је упа­дљи­ве раз­ли­ке из­ме­ђу 1. Кор. 8–10 и Рим. 14–15. „Ја­ки“ у Ко­рин­ту се по­зи­ва­ју на „зна­ње“ и „сло­бо­ду“ (гл. 8) и то кон­крет­но у по­гле­ду је­де­ња ме­са од жи­во­ти­ња жр­тво­ва­них идо­ли­ма. Они, по­што не ве­ру­ју да идо­ли по­сто­је, сма­тра­ју да је то ме­со жи­во­ти­ње жр­тво­ва­не ни­че­му и мо­же се сло­бод­но је­сти, док „сла­би“ од­би­ја­ју­ћи да је­ду та­кво ме­со, у ства­ри им­пли­цит­но при­зна­ју по­сто­ја­ње идо­ла, тј. про­ја­вљу­ју сла­бост у ве­ри. У Ри­му је си­ту­а­ци­ја дру­га­чи­ја. Ту се не ра­ди о је­де­њу или не­је­де­њу ме­са жи­во­ти­ње жр­тво­ва­не идо­лу, већ уоп­ште о по­де­ли је­ла на чи­ста и не­чи­ста и о раз­ли­ко­ва­њу да­на од да­на у по­гле­ду ње­го­ве ре­ли­гиј­ске ва­жно­сти. Док је си­ту­а­ци­ја у Ко­рин­ту на ко­ју Апо­стол Па­вле ре­а­гу­је ја­сно пре­по­зна­тљи­ва, из­ла­га­ња у По­сла­ни­ци Ри­мља­ни­ма су оп­штег ка­рак­те­ра.

– на­ста­ви­ће се –

Извор: Православље, бр. 1153 (1. април 2015. године), стр. 16–17.

Извор интернет издања: Поуке.орг

Преузмите оргиналан текст из новина "Православље" у ПДФ формату

View attachment: Pravoslavlje 1153 - P. Dragutinovic, Rim.14 1. deo.pdf

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/7/15/03/29.03.15_o._aleksandar_djakovac_-_bogorodicina_crkva_zemun_za_sajt.mp3

Извор: радио Слово љубве

cekam dan kada ce "mali, obican covek" tzv. mirjanin ili svetovnjak, biti u Pravoslavnoj Crkvi kanonizovan. Valjda je Crkvi i do njih stalo, verujem da jeste, jer u tom redu ima ima itekako velikih svetila i pravoslavaca krajnje svetog zivota.

Божији врапчић

Написала Милица Писимиси-Лукиду, адвокатица, запослена у министарству рада

Упознала сам Стелу лета 1979. у фабрици чоколаде. Била је обичан радник; радила доста предано, више од 9 сати сваки дан. Сви су је искоришћавали, сви су јој наређивали, и она би без поговора одмах послушала, и увек са осмехом. Стела - овамо! Стела - тамо! Послодавцу је била врло драга зато што је била вредна и послушна.

Већини осталих радника, она је била ,,глупа Стела''. Њено лице је увек сијало, њене усне су увек нешто шапутале. Ако бисте је пажљиво послушали, чули бисте је како говори ,,слава Теби, Господе''.

Често би наш надзорник наредио да обавимо неки посао заједно, тако да сам имала прилику да осетим њену љубазност, њену љубав... Сећам се да би увек понављала молитву, а онда се наглас насмејала, подигавши главу горе, ка небу. Тада је њено лице сијало.

,,Слава Теби, Господе'' би било оно што бисте често чули од ње.