У домену тоталног опсега бинарне цивилизације потребно је приметити не само тоталну доступност стваралаштва, већ и тоталну комуникациону доступност људи. Ова доступност уме да буде веома корисна у разним ситуацијама и областима, поготово пословним. У делокругу хришћанског живота она се показује као прилично корисна у организационој и административној сфери, која је, додуше, од секундарног значаја. У погледу подвижничко-литургијског живота, који је од примарног значаја, ово својство такође може бити добро искоришћено, но у већем броју случајева оно отвара посве нове изазове и отвара питања и проблеме које треба решити.

У градским црквама вероватно не може да прође ниједно литургијско сабрање, а да се током њега бар неколико пута не чује мелодија са мобилног телефона, која углавном означава телефонски позив. Занимљиво је да се све ово дешава упркос видљивим ознакама на вратима храмова да се мобилни телефони искључе пре уласка. О овој појави сведочи и лично искуство аутора књиге: као парохијски свештеник увек пре почетка обреда крштења, венчања, опела,... све присутне додатно замолим да провере да ли су им искључени мобилни телефони (или бар звук на њима) да њихове мелодије или грчевито посезање за џеп током позива не би ометали молитвени скуп (што је посебно дегутантно на опелима), али скоро увек се нађе макар једна особа која то не учини. Да ли је у питању само недисциплина, некултура или нешто друго? Можда под прве две ставке потпада одређени проценат људи, али се чини да је ово „нешто друго“ далеко претежније.

Шта је то „нешто друго“? Највероватније је у питању свесно прихваћена потреба да се стално буде комуникационо доступан. Ова потреба се данас схвата не као нешто стечено, већ као нешто „нормално“, природно, иако је релативно скоро наметнута тоталним опсегом цивилизације бинарног кода. Ко се у то неписано правило не уклопи, схвата се углавном као особењак. Неки људи аутора ове књиге стога сматрају прилично чудним будући да ретко носи мобилни телефон и сматра да га је неопходно имати укљученог и обавезно уз себе само на путовању, у лифту и у ванредним околностима. Додуше, аутор је свештеник и полази од специфичности своје службе, па тај став не треба једноставно пројектовати на друге људе, но било чиме да се човек бави, на Литургији му (укључен) мобилни телефон свакако само смета.

Стална комуникациона доступност се све чешће несвесно доживљава као својеврсна потврда бивствовања. То је за хришћане крајње апсурдно – хришћанин је човек који је по природи ствари стално доступан само за Господа Бога, и он у том односу потврђује своје биће: он осећа да истински бивствује само човек који је у сталној заједници са Живим и Истинитим Богом. Далеко је већа привилегија то што се ми Богу можемо обраћати у сваком тренутку свог живота, него што то исто можемо учинити некоме ко има електронски комуникациони уређај. Парадоксално је да прву привилегију користи само мали број људи, а потребу за сталном технолошком доступношћу себе и других осећају готово сви. Због тога је потиснут однос „вертикалне доступности“, оне која иде према Богу. Он је нарушен наметнутом потребом за сталном „хоризонталном доступношћу“ на нивоу технолошких посредника. То не значи да је доступност у наведеном технолошком погледу штетна, али значи да мора бити усклађена са вертикалом да би комуникациона раван хришћанина формирала правилан Крст.

Вратимо се, стога, хришћанском храму, који је ваистину место сусрета хоризонтале и вертикале, место истовременог сусрета човека са Богом и сусрета са другим људима, место где се вертикала и хоризонтала комуникације укрштају тако да формирају идеалну форму Крста. На том и таквом месту тотални опсег бинарне цивилизације би морао да одступи и човеку остави аутономију. Но, као што историја политичких режима тоталног карактера јасно показује укидање сваке врсте људске аутономије (као што је то неко добро приметио, сваки тоталитарни режим је мрзео сељаке само зато што су имали већу аутономију од становништва градова), тако је и у погледу тоталног опсега електронских технологија – он не прави изузетке и не даје аутономију. Сваког жаљења је достојна чињеница да су мобилни телефони током богослужења укључени чак и код неких свештенослужитеља, и да се то више и не крије. Знајући да се дуже време бавим проблематиком технолошког утицаја на црквени живот, један пријатељ ми је недавно показао слику на којој стари прота „паузира“ чин Крштења на неколико секунди да би се јавио на мобилни телефон! То сведочи не само о навици тоталне доступности, већ и о страшној одсутности у односу према Богу (Који нека ми опрости ако судим сабрату, јер ми је намера да изобличим лошу праксу, а не човека). Стога је заштитни знак бинарне цивилизације не само доступност, већ и одсутност.

Човек, свакако, може бити мислено одсутан од најближе околине и без мобилног телефона – довољно је да му ум буде усмерен на неку другу страну. Ипак, у случајевима тоталне доступности путем мобилне телефоније, то мислено одсуство се формализује и у неку руку добија материјалну потврду, па чак и легитимитет: постало је „сасвим нормално“ да прекинете разговор са неком особом или да њу саму прекинете током говора уколико Вам зазвони мобилни телефон, што није нормално и, ако ништа друго, крајње је некултурно. У истом смислу, човек чије мисли лутају километрима далеко на Литургији не омета никога, док онај ко је заузет својим мобилним комуникационим уређајем мислено одвлачи не само себе, већ и остатак сабраних на молитву. Када се мало дубље загребе испод површине овог наизглед баналног проблема, открива се стари проблем индивидуализма, пројављен у нешто другачијој форми. Чињеница је, наиме, да деценијама највећи број хришћана у храм Божији долази да задовољи „своје духовне потребе“, а не да потврди свој идентитет у Христу у заједници литургијског сабрања. Индивидуалиста је на Литургији увек сâм, иако стоји поред других; он је ту увек само за себе, иако је и са другима.

У таквој мисленој конструкцији потреба за мобилном доступношћу се идеално уклапа у форму личних „духовних потребâ“, које су присутне једнако као и све друге потребе у менталитету потрошачког начина размишљања. И највише због тога је узалудно очекивати да се људи придржавају онога што стоји као обавештење на табли испред храма у вези са обавезним искључивањем мобилних телефона.

Свештеник Оливер Суботић Извод из књиге „Дигитални изазов: путеви хришћанства у цивилизацији бинарног кода“ (друго издање, Бернар 2014) 30 / 06 / 2014

http://www.pravoslavie.ru/srpska/71875.htm

На крају све се своди као и у васпитању иначе. Обазриво са правилима и реториком, лични пример родитеља је најважнији. Иако се можда не слажу са "целим пакетом" деца углавном добро препознају истину и искреност у родитељским поступцима, у стилу живота. То се прихвата на неком "подземном" нивоу и има шансе да "проради" кад дете дође у свом животу на праг великих одлука, озбиљних процена. Родитељи хришћани морају бити добри сведоци своје вере, морају деци да сведоче, морају нека минимална правила да чувају у кући, али да пазе да правила не угуше спонтаност и љубав. Виђао сам да се то у неким породицама дешава, а последице још увек не знам. Што се тиче одлажења у цркву деце која порасту и приближавају се самосталном одлучивању - не треба одустајати, али мислим да није добро ни превише притискати. Одредити некакав "српски празнични минимум" око кога нема расправе, а трудити се да и између празника деца кад год је могуће дођу на Литургију. Опет - привлачење је ту важније од заповести. Да се деца кад се домогну самосталности једноставно не одметну, "ослобађајући се" од притиска коме су била изложена. Важније је радити на препознавању и лепоти моралних заповести и изазивању стида код промашаја, него на махањем потенцијалном казном било родитељском било Божјом. А опет ту нема правила, нема два иста детета. Код неког је корисније и мало притиснути. Све у свему - као штио рекох - мислим да нема универзалног правила у тој широкој и толико важној области.

Ђакон Ненад Илић

Извор: Поуке.орг

Житије Светог Кнеза Лазара

Лазар Хребељановић је највероватније рођен 1329. године у Прилепцу код Новог Брда. Тај град је добио његов отац Прибац Хребељановић од краља Душана Немањића као награду за службу на његовом двору. Историја за сада не зна како се звала мајка Лазара Хребељановића. Не зна се такође ни колико је тачно браће и сестара имао.

Отац Лазара је био логотет на двору краља Душана у Приштини. У доба када се краљ Душан крунисао за цара, Лазар Хребељановић је имао око 17. година. Породично богатство Хребељановића је било веома мало и обухватало је само утврђени град Прилепац (где се Лазар родио) и град Призренац. Као младић Лазар је служио на двору цара Душана. О томе говори и „Повесно слово о кнезу Лазару“, као и патријарх Данило. Као дворски чиновник Лазар је од цара Душана добио титулу ставиоца и са овом титулом је имао велико учешће у политичком животу царевине. На двору је срео деспота Јована Оливера, ратничког кесара Прељубу, деспота Дејана и кесара Војихну.

Лазар Хребељановић се 1353. године оженио ћерком великог кнеза Вратка Милицом. Њен отац је био из рода Немањића по линији великог жупана Вукана. После напрасне смрти цара Душана Немањића 20. децембра 1355. Лазар Хребељановић као дворанин је присуствовао сахрани у маузолеју Светог Арханђела код Призрена. Ту је Лазар могао да види како су у југозападном углу храма сахрањују посмртни остаци цара Душана и како се гробница затвара са поклопцем од беличастог мермера на којем је извајан високи рељеф цара Душана.

Победом на Марици Турцима је био отворен пут за даља поробљавања српских покрајина. Мањи одреди турске војске сејали су пустош по селима и трговима. „Страх… невоља и несрећа љуто су обли све градове и западне пределе…“Лазар се почиње у свим интитулацијама називати „Господин все Србљем“, „Кнез Србљем“, што у ствари значи „Кнез или владар српских земаља“. Поред тога, Лазар употребљава и краљевско владарско име Стефан Лазар. Чак се на аверсу очуваног печата на „Лазаревој даровној повељи“ Хиландару из 1379. налази лик Стефана Првомученика, заштитника лозе Немањића. У повељама се потписује црвеним мастилом. Од битног значаја, у складу са средњовековном државноправном теоријом је то што је Лазар поседовао црквени легитимитет.

Угрожен од Турака, изложен сталној опасности да га нападне Никола Алтомановић, страхујући и од напада Угара кнез Лазар је морао и енергично и мудро да дела на јачању одбрамбене моћи своје државе. Пошто је имао велики број женске родбине, претежно женидбеним везама успео је да окупи око себе своје моћне суседе. Сестру Драгињу удао је за челника Мусу, господара рударског краја око Копаоника, града и жупе Брвеник, а кћер Мару, 1371. године, за Вука Бранковића. Две млађе своје кћери предао је кнез Лазар сватовима у Крушевцу. Јелена се удала за Ђурђа Страцимировића Балшића, „господара всом Зети и поморју“, а Теодору за Николу Горјанског Млађег, угледног феудалца у Јужној Угарској (Мачва).

Удадбама, успостављањем савезничких односа и оружаном борбом са непокорним великашима успео је кнез Лазар да ојача и територијално прошири своју државу. Са околним великашима основао је неку врсту породичног савеза, коме је он био на челу. Најмоћнији чланови савеза после кнеза Лазара били су његови зетови Вук Бранковић и Ђурђе Страцимировић Балшић. Са смрћу цара Уроша нестало је царског достојанства. Пошто је по протоколу византијског двора, који је примењиван и на српском двору, само цар могао додељивати висока звања, те је Лазар остао у звању кнеза а Вук Бранковић има законско право само на наслов „господин“. „Благоверни и христољубиви и Богом просвећени кнез Лазар и љубазни му син господин Вук“, забележио је непознати летописац 1387. године, „када су владали свим српским земљама и поморским и тако у слози и љубави побеђивали непријатеље своје“.

Удруженим снагама кнеза Лазара и босанског бана Твртка, 1373. године побеђен је, заробљен у Ужицу и ослепљен Никола Алтомановић. Победници су поделили његову област. Бану Твртку је припао и манастир Милешево у коме је сахрањен Свети Сава. Потомак Немањића по женској линији, бан Твртко је одлучио да се 1377. године крунише за краља Босне и Србије. Обред крунисања извршен је на гробу Светог Саве. Непомућено пријатељство кнеза Лазара са краљем Твртком јасан је доказ да је Твртков поступак сматран сагласним са средњевековним поимањем легитимности наслеђа престола. То, међутим, никако не значи да је кнез Лазар престао да се сматра главним владаоцем на територији српског царства, тим пре што је и он преко своје жене Милице био у сродству са изумрлом династијом Немањића.

Веран традицији владара на српском престолу, кнез Лазар је прегао да подигне ауторитет цркве и учини је моћном потпором у борби за учвршћење своје власти и одбрану од Турака. У том циљу сматрао је неопходним да измири Пећку и Цариградску патријаршију, које су биле у непријатељству од доба проглашења Пећке патријаршије 1346. године када се краљ Душан крунисао за цара. После дугих преговора у којима се истакао монах Исаија, до измирења је дошло 1375. године. Обред свечаног признања Пећке патријаршије обављен је у патријаршијској цркви у Пећи. Била је то велика свечаност, којој су, поред многобројних велможа и црквених великодостојника, присуствовале монахиње Јелисавета (монашко име царице Јелене), и Јефимија, удовица деспота Јована Угљеше. Монахиња Јелисавета умрла је почетком новембра 1376. године. Вероватно по договору са кнегињом Милицом, Јефимија је одмах после њене смрти дошла у Крушевац и настанила се у двору кнеза Лазара.

Када му се у Крушевцу родила и пета кћер Оливера, кнез Лазар је вероватно изгубио сваку наду да ће добити наследника престола. Зато није тешко замислити радост супружника када им се 1377. године родио син, који је на крштењу, по традицији лозе Немањића, добио име Стефан. После Стефана кнегиња је родила још два сина Вука и Добривоја. Добривоје је умро као дете а Вук је растао уз Стефана који није био много старији.

Привредни и културни напредак државе кнеза Лазара ометан је сталним покушајима Турака да је подчине. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1380/1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке на Дубравици код Параћина.

Мада поражени у Босни код Билеће 1388. године, Турци су одлучили да и по трећи пут нападну кнеза Лазара. Обавештен о њиховим припремама, кнез Лазар је 1389. године преко свог зета Николе Горјанског, мачванског бана, уговором са Угрима осигурао залеђе и прегао да прикупи што већу војску за предстојећу битку. Обратио се за помоћ и краљу Твртку, који је и по својој титули био дужан да учествује у борбама за одбрану независности Србије.

Обавештен да ће Турци покушати продор преко Косова, кнез Лазар је на челу своје војске средином јуна дошао на Косово.

„Пођимо, браћо и чеда“, – обратио се кнез Лазар уочи битке војницима, како је записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, „пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедимо за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу „.

Што се тиче сукоба са Османлијама, летописи говоре да је Лазар имао успеха у борбама с њима. Године 1386. Орханов син, Мурат I је предводио војску на Србију. Српска војска, с кнезом Лазаром на челу, налазила се на Топлици (на Плочнику) и тада је спречен дубљи продор непријатеља у унутрашњост земље. Из сажетих вести летописца стиче се утисак да су два владара избегла сукоб.

После смрти Угарског краља Лудовика I (1382), кнез Лазар је одбио положај турског вазала и заједно са краљем Твртком умешао се у династичке сукобе у Угарској. Међутим, српска држава није морала да брани само северну границу већ и јужну – на Косову. Турска хорда је прешла преко земљаља браће Драгаша и на помолу је висио неизбежан сукоб са Србијом. Битка се одиграла на Видовдан 28. јуна 1389. године на пољу Косову.

У окршају првог сукоба Срби су победили Турке. „Међу војницима“ , пише Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића, „који су се борили пред војском беше неко веома благородни (Милош – забележио је неко на маргини Константиновог дела) кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише га као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А кад је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога властодршца. А ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављање. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи. Шта је било после тога? Постиже Лазар блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега и не виде његову смрт. Ова битка била је године 6897. месеца јунија 15. дан. А тада, тада не беше места у целој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај који се не може ни са чиме упоредити тако да се ваздух испунио…“.

На Косову пољу: „мученик Христов постаде велики кнез Лазар“ (Деспот Стефан: натпис на стубу мраморном на Косову), избором и опредељењем за небеско испуни речи Његове: „Од ове љубави нема веће до ако ко положи живот за ближње своје“. Јн 15;13. Ономе који је учинио избор достојан Небеског Цара народ непоколебљиво имену додаје – цар – и овенчава га ореолом светавштва а Црква канонизује, већ неколико година после погибије.

Из Митрополијске цркве у Приштини тело Кнеза Лазара 1390/1391. год. пренесено је у његову задужбину манастир Раваницу. Због надирања Турака и становништво и монаштво бива принуђено да напушта огњишта и светиње. Са собом носи и највећу драгоценост – мошти Лазареве. Наставља светитељ да дели судбину свог народа, преко Београда до Сент Андреје у Угарској после неколико година пренесен у фрушкогорски манастир Врдник (Нова Раваница). Током Другог светског рата, године 1942. због усташких пустошења православних светиња у Срему, мошти бивају пренесене у Саборну цркву у Београд.

Године 1954. Свети архијерејски сабор СПЦ донео је одлуку о преношењу моштију Св. Кнеза у Раваницу. Ова одлука се спроводи о шестотој годишњици Косовске битке, 1989. године и то тако што су његове мошти излагане на путу кроз велики број српских градова и манастира. Тако је од Видовдана 1988. до августа 1989. ћивот из Београдске Саборне цркве преко манастира Врдника, Озрена, Троноше и Ћелија, затим Шапца, Ваљева и Крагујевца, па манастира Жича, Љубостиња и Павлица пренесен до Косова. На Газиместану, месту косовске битке, одржан је помен а потом, после боравка у манастиру Грачаница и свечаних видовданских богослужења, ћивот са Лазаревим моштима преко Ниша, Крушевца и манастира Манасија, пренесен је у Раваницу.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/14/06/27.06.14_rec_pastira_o_aleksandar_sredojevic_64kbps.mp3

Слово љубве

Са Благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, сваке недеље са почетком у 12 часова на таласима радио Грачанице, емитује се емисија о Православљу у организацији Епархије рашко-призренске и радио Грачанице. Данас је емитована 17. емисија овог циклуса. Гост радија Грачанице био је јереј Бранислав Секулић први парох грачанички. Тема данашње емисије је "Подвиг и Литургија у контексту редовног причешћивања верних".

http://www.svetigora.com/audio/download/15059/24.06.2014%2C%20OGLEDALO_o.Branislav%20Sekulic%20Radio%20Gracanica.mp3

Извор: Радио Светигора

Слика: facebook

Слично су и комунисти хулили на св. мошти светитеља, а после су правили своје квази-мошти балзамовањем својих безбожних вођа. Човек који чврсто верује свуда око себе види чуда Божија и цео живот и свет који нас окружује као велики дар његове љубави. За оне који немају вере свет је бесмислен и хаотичан и често се цинично односе према свему што нису у стању да разумеју.

Чуда Божија су свуда око нас. Зар и свака Св. Литургија није чудо Божије ако верујемо да принесени хлеб и вино постају истински Тело и Крв Христова и да причестивши се Светим Тајнама сви потврђујемо живо и суштаствено да смо Црква Христова - Тело Њеогово. Наравно, као и у случају свих осталих благодатних дејстава и св. Тајни наша Црква упозорава да њима не треба приступати идолатријски, па зато у Православљу немамо чак ни ванлитургијско поклоњење Св. Тајнама (тзв. адорацију светог сакрамента) и сл. Све Божанске тајне бивају у синергији благодатног дејства Божијег и наше вере и саме по себи не могу се идолатризовати јер би то било насиље над нашом слободом. Њима не треба приступати магијски као да семе по себи имају било какав утицај на нас јер управо су безбожни јудејски првосвештеници тражили чудо да поверују, а пред њима се одвијало највеће чудо над чудима - сам оваплоћени Син Божији прима добровољно распеће и смрт да би победио силу смрти и отворио васцелој твари пут у вечни живот.

О благодатном огњу имате укратко и на Википедији http://bit.ly/1q4RgaT као и на сајту СПЦ http://www.spc.rs/sr/blagodatni_oganj

У библиотеци сајта Светосавље можете наћи занимљив текст о критичарима благодатног огња и одбрани овог чудесног догађаја http://www.svetosavl...Maksimov.htm#07

Архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Дечани

- Користи само несрећи, а са њим се излази на крај само славословљем. Роптање рађа роптање, а славословље рађа славословље. Када човек не ропће због неке тешкоће у којој се нађе, него слави Бога, онда ђаво пуца од беса и одлази код другога који ропће, како би му приказао све наопако. Јер што човек више ропће, то се више упропаштава.

Понекад нас "покварењак" покраде и натера нас да ничим не будемо задовољни, а човек духовно може у свакој прилици да нађе разлог за славословље и да тако има благослов Божији. Ево, знам једнога тамо на Светој Гори који, ако пада киша па му кажеш "опет пада киша", почиње: "Да, само пада киша, иструлећемо од толике влаге." Ако мало после стане киша и ти му кажеш "е, није баш много падало", каже: "да, зар је то била нека киша? Све ће се осушити..." А нико не може да каже да није нормалан, него је навикао да гунђа. Он је разуман, а мисли неразумно!

Гунђање и роптање је проклетство. То је као да човек проклиње самога себе, а онда долази гнев Божији. Познавао сам двојицу земљорадника из Епира. Један је био отац породице и имао једну, или две њиве и у свему се уздавао у Бога. Радио је колико је могао, без тескобе. "Урадићу колико стигнем." Говорио је, Више пута му се догодило да су му неки снопови иструлели од кише, јер није стигао да их сакупи, а неке му је раздувао ветар, али он је за све говорио "Слава Теби Боже" и све му је ишло добро. А онај други је имао много њива, стоку итд. Али није имао деце. Ако си га упитао "Како си?" одговарао је "Ма пусти, не питај". Никада није рекао "Слава Теби Боже", само је гунђао и роптао. А да видите, једном му угине крава, други пут му се догоди ово, или оно. Имао је све, али није имао напретка.

Зато кажем, славословље је велика ствар. Од нас зависи да ли ћемо окусити, или не благослове којима нас Бог дарива. Али како да их окусимо, када нас Бог, на пример, дарива бананом, а ми мислимо шта ли то боље једе тај и тај бродовласник? Колико људи једе само суви двопек, али дању и ноћу славе Бога и хране се небеском милином! Ти људи стичу духовну осетљивост и познају миловање Божије. Ми то не знамо, јер се наше срце прекрило лепљивим муљем и ништа нас не може задовољити. Не разумемо да се срећа налази у вечности, а не у испразности.

http://svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/CuvajteDusuStaracPajsije/CuvajteDusuStaracPajsije08.htm

Старац Пајсије Светогорац, Чувајте душу

И кад дође смрт, људи наших дана умиру гледајући себе целе само у

прошлости, гледају задобијене успехе заборављене, пожњевене плодове

иструлеле. Са смрћу њиховом умиру и последњи трагови њихова труда и

њихова рода. Они, који за њима долазе, са истом журбом сеју, са истом

журбом жању и једу плодове, и са истом празнином одлазе из овог живота.

То је људски начин. Но то није Божији начин. Видећи разлику између

људског и Божијег начина народ је рекао: Бог је спор и достижан. Бог

је спор, но Он може бити спор за једно поколење; али Он није спор на

целој линији живота свих поколења. Често у једном поколењу Он сеје, а

у другом жање. И поколење, у коме Бог сеје, сматра Бог врло спорим,

док поколење, у коме Он жање, сматра га врло брзим. Није ли у нашим

људским пословима свака жетва бржа од орања, селидбе, плевљења,

требљења и уздисајног чекања док плод сазре? Но Бог није ни брз ни

спор. Он има Своју меру, и од те мере не одступа. Мрав гледа и види

само свој мравињак; домаћин гледа и види целу њиву.

Да је Христос поступао по људском начину, Он не би изабрао дванаест

рибара за Своје апостоле, него дванаест царева земаљских. Да је само

хтео видети одмах успех Свог труда и пожети плодове Свога рада, Он је

могао Својом неодољивом силом покрстити дванаест најмоћнијих царева на

земљи и учинити их Својим следбеницима и апостолима. Замислите само,

како би се Христос тренутно прочуо у целоме свету! Како би се брзо

Његова наука распрострла по целој земљи; како би идоли од царских

указа хитро ишчезли; како би се храмови незнабожачки претворили у

хришћанске богомоље; како би престало клање стоке на жртву боговима, и

дим од крви био замењен димом од тамјана; како би се лако установила

црква Бога живога и јединога васцелом роду људском! Без икакве муке

Христос би се успео тада на један једини царски престо, са кога би

владао, преко дванаест покорних царева, као Својих доглавника, свим

народима на земљи и целим светом од истока до запада и од севера до

југа. Без икакве муке тада би и упорни Јевреји признали Цара Христа

као свог очекиваног Месију и поклонили Му се.

Но, помислите, шта би било на крају крајева од таквога светскога

царства, створенога на брзу руку, силом и генијем једнога човека? Било

би исто што и са свима осталим светским царствима пре и после Христа.

Заједно са својим оснивачем и оно би легло на самртни одар, и свет би

се нашао опет на почетку, са кога је и пошао. Или, још јасније, било

би што и са једним горостасним храстом, кога један див ишчупа у

планини и пресади у долини. Докле див стоји уз пресађени храст и држи

га својом снажном руком, дотле храст и стоји; чим се див уклони од

храста, ветрови дуну и оборе храст на земљу. И људи би се скупили око

палог храста и зачудили се, како тако моћан храст подлеже ветровима,

док ниска лескова дрвета око храста одолеше и остадоше усправно? И

људи би одмахнули главом и рекли: заиста, сигурније стоји и лакше

ветровима одолева ниско лесково дрво кад лагано из семена расте, него

и највећи храст, кад га дивовска рука пресади па се од њега уклони.

Што год се корен једнога дрвета ниже спушта у подземну таму, то је

дрво јаче, отпорније и дуготрајније.

Како је премудро, што је Христос почео из низине а не од врхова! Како

је премудро, што није почео зидање Свога царства од царева него од

рибара! Како је добро и спасоносно за нас, који живимо две хиљаде

година после Његовог дела на земљи, што Он није видео коначни успех

Свога труда нити пожњео плодове Свога рада за Свога живота! Он није

хтео као див да пресади одједанпут на земљу једно горостасно дрво него

је хтео да, као прост тежак, зарије семе дрвета дубоко у подземну

таму, па да иде дома. Тако је и учинио. Не само до таме простих

галилејских рибара, него до таме самога Ада зарио је Господ семе

Дрвета Живота, и отишао. И дрво је лагано расло, врло лагано.

Бесомучни ветрови су га љуљали, да га сломе али нису могли.

Непријатељи су сасецали дрво до земље, али је корен пуштао све више

младица; и све је упорније и брже расло што се више сасецало. Вражје

силе су риле дубоко под земљом, дубље од катакомби, да корен ишчупају;

али што су га више трзале, то је корен постајао све дурашнији и жиле

све многобројније, и изданци све бујнији. Зато дрво Христово, усађено

по Божјем а не по људском начину, и данас, после две хиљаде година,

цвета и листа и доноси слатке плодове, за људе и ангеле, и блиста се у

свежини и красоти као да је посађено пре једног људског века.

Да је Господ Исус поступио по људском начину, Он би се, истина, много

брже прославио међу људима, али зато ми не би били спасени. Но Он није

ишао за људском славом - за звуком свирале, која данас свира а сутра

се баца у огањ - није ишао за људском славом но за људским спасењем.

Он није дошао међу људе као див у позориште, да покаже Своју снагу и

вештину, те да Му људи рукама пљескају, него као пријатељ и лекар

дошао је нама у болницу, да нас обиђе, да с нама насамо разговара, и

да нам понуди савет и лек. Зато је добро за човечанство, од почетка до

краја времена, што је Господ поступио по Божјем начину и изабрао за

Своје апостоле не дванаест великих царева, но дванаест малих рибара. А

о томе, како их је Он изабрао, говори данашње јеванђеље.

Ходећи Исус покрај мора Галилејског виде два брата: Симона названог

Петра и Андреја брата његоа, где бацају мреже у море, јер бејаху рибари.

Од куд Господ Исус на Галилејском мору то нам јеванђелист објашњава у

претходном јеванђељу. Чувши да је Јован Крститељ предан, Он остави

Јудеју и оде у Галилеју, у презрени крај земље израиљске. Предвиђајући

крвави конац Свога великог војника и Претече, Он као да повлачењем

спремаше победу над непријатељем. Но кад је већ у Галилеји, није ли

природно да се настанио у Назарету, у постојбини Својој, где је провео

највећи део Свога земнога живота? Не који је пророк мио на постојбини

својој? Он је био дошао у Назарет, но ту Га хтедоше бацити са врха

брда доле (Лк. 4, 29). Повлачећи се опет од превременог злочина

људског, Он се најзад настани крај Галилејског мора, на међама земље

Завулонове и Нефталимове, међу најудаљенијим и најпрезренијим, међу

људима у тами и сенци смртној. Прво у ту велику таму Он ће да зарије

семе плодовитог дрвета Свога Јеванђеља.

Јеванђелист Јован пише, да се Андреја први придружио Господу, и то још

у Јудеји. Андреја је био пре тога ученик Јована Крститеља, па кад је

Јован указао на Христа као на већег од себе, тада се Андреја одвојио

од свог првог учитеља и пошао за Христом. Одмах за тим Андреја нађе

свога брата Симона и рече му: ми нађосмо Месију, који значи Христос; и

доведе га к Исусу. Још тада је Симон био назван од Христа Петром, или

каменом,тврдим каменом вере (Јов. 1, 35-42). Не стоји ли сада у

противности ово што јеванђелист Јован пише са оним што јеванђелист

Матеј прича у данашњем јеванђељу, наиме, као да је Христос призвао ова

два брата тек на мору Галилејском? Према Јовановом јеванђељу најпре је

Андреја пошао за Христом а потом Петар, док према Матејевом јеванђељу

изгледа, да их је Христос истовремено нашао и позвао, при чему се

Петар спомиње пре Андреје. Није ли ово очигледна противречност? Не; ни

најмање. Очигледно је међутим, како и Свети Јован Златоуст ово

објашњава, да се ту описују два различита догађаја; један, који се

десио у Јудеји, у време слободе Крститељеве, и други доцније, у

Галилеји, у оно време, када је Крститељ био бачен у тамницу и када се

Господ Исус настанио у Капернауму, на обали мора Галилејског. Јован

описује ранији сусрет Христа са Петром и Андрејом, а Матеј познији.

Ово је јасно из тога, што се код Матеја говори о Симону названом

Петру, што значи, да је Симон раније био од Господа назван Петром. Тај

ранији, и први сусрет Петра са Христом десио се у Јудеји онда када је

Андреја привео свога брата ка Христу. Тај први сусрет Јован описује

овим речима. И доведе га (Андреја) ка Исусу. А Исус погледавши на њ

рече: ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Петар, што значи стена.

Знајући за ово јевнађелист Матеј описује сада један понован сусрет

синова Јониних са Господом, због чега и вели: Симона названога

Петра.Петра пак спомиње пре Андреја због тога, што је Петар по

темпераменту био живљи од свога брата и од почетка се јаче истакао од

овога. Да су Јован и Матеј описали два различита догађаја а не један

исти, јасно је свакоме, ко прочита оба та јеванђеља. Док Матеј описује

одлучно позивање Петра и Андреја на апостолску службу - хајдете за

мном - дотле Јован описује више један сусрет и упознавање ове браће са

Христом поводом Претечиних речи: гле, јагње Божје! Јасно је, да су се

после овог сусрета они растали са Христом и, другим путем, или у друго

време, отишли у Галилеју, где их је Господ поново нашао на њиховом

рибарском послу.

И рече им: хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људи. А они тај час

оставише мреже и одоше за њим. Господ познаје срца њихова; као деца

ови рибари верују у Бога и покоравају се законима Божјим. Они нису

навикли, да старешују и заповедају, но само да раде и слушају. На себе

они не држе ништа; смирење и послушност према Божјој вољи испуњава

срца њихова. Но и ако су прости рибари, њихове душе жедне су и гладне

за што више истине и правде. Ми видимо Андреја, да је једном већ био

оставио своје рибарске мреже и пошао за Јованом Претечом као његов

ученик. Чим је пак Јован указао на Христа као већег од себе, Андреја

је оставио Јована и пошао за Христом. То су живе душе, које ишту све

више и више Божје правде и Божјег царства. Зато њима Христос говори

заповеднички: хајдете за мном! Таким начином поступа Бог и са свима

нама. Он неће силом да нас гони на пут спасења но оставља нас да се

слободно и по својој увиђавности најпре сами определимо за спасење или

пропаст. Али када Бог, који види срца наша, опази да се срца наша

склањају ка путу добра, ка путу спасења, онда нас Он одлучно привлачи

на тај пут. Када пак види срца наша, да су се потпуно склонила на пут

пропасти и зла, онда нас Бог потпуно напушта, и Сатана постаје

господар наш. Тако је било и с Јудом издајником. Када се срце његово

потпуно било склонило ка злу и определило за мрачни пут пропасти,

Христос више није ни покушавао одвратити га са тога пута; на против,

видећи да је у Јуду већ ушао Сатана, Господ му говори: што чиниш чини

брже! И тако, дакле, ни у случају са Петром и Андрејом, нити у случају

са Јудом Господ ни најмање не повређује слободу људског опредељивања,

него тек пошто су се људи срцем определили за добро или за зло, Он

говори одлучно - Петру и Андреју: хајдете за мном! а Јуди: што чиниш

чини брже!

И учинићу вас ловцима људи. То значи: како сте до сада мрежама својим

ловили рибу из дубине и таме морске воде, тако ћете од сада Мноме и

Мојим Јеванђељем ловити људе из дубине и таме зла овога света. Све

оно, што је добро, остаће у тој мрежи; а све оно, што не ваља, или

неће моћи ући у ту мрежу или ће испасти из ње.

Чувши позив Христов Петар и Андреја тај час оставише мреже и одоше за

Њим. Видите ли, како су срца ова два брата већ била опредељена за

добро? Они не питају: куда нас зовеш? Како ћемо се нахранити? И ко ће

хранити наше породице? Они као да су целога свога века само чекали и

ослушкивали такав позив? Као деца наивно они полажу све бриге на Бога,

остављају све и следују позиву Христовом.

И отишавши одатле виде друга два брата: Јакова Зеведејева и Јована

брата његова у лађи са Зеведејем оцем њиховим где крпе мреже своје, и

позва их. А они тај час оставише лађу и оца свога и отидоше за Њим.

Опет - не два цара, него два рибара! Без царске круне на глави али са

царским срцем у прсима. Тако Господ сабира бисер у тами. Тако Он бира

мале и неуке, да њима посрами велике и премудре; и сиромашне бира

Господ, да њима посрами богате. Гле, како су сиромашни Јаков и Јован:

они сами са оцем својим крпе мреже! Но душа је њихова богата глађу и

жеђу за Богом; срце је њихово склоњено ка добру и - чека. Зато чим

Христос позва, они тога часа оставише свој посао, и лађу и оца, и

мреже, и отидоше за Њим.

По унутрашњем смислу: рибар означава ловца духовнога добра, мрежа

означава душу, море овај свет, лађа тело. Што ови рибари бацају мреже

у море то значи, да они траже духовнога добра, духовне хране, или

царства Божјега, распростирући и зароњавајући своју душу у дубине

овога света, да би то добро где год уловили. Што они крпе своје мреже,

то означава њихов труд у поправљању своје душе. Што прва двојица

оставише своје мреже и пођоше за Христом, то значи, да они оставише

своје старе и грешне душе и пођоше да се Христом обнове, препороде и

задобију нову душу и нови дух. И још то значи, да од сада они више

неће тражити и ловити духовна добра напором своје сопствене душе него

Христом, не својом силом него силом Божијом, не својом памећу него

Божјим откровењем. А што друга двојица оставише лађу и оца свога, то

значи, да они оставише своје грешно тело и свога телесног оца, да би

се од сад бринули о спасењу душе и ходили у сусрет своме оцу небеском,

као усиновљени по благодати Божијој.

И прохођаше Исус по свој Галилеји, учећи по зборницама њиховим,

проповедајући јеванђеље о царству, и исцељујући сваку болест и сваку

немоћ у људима. После тридесет година Свога живота у повучености

Господ Исус сада отпочиње Своју божанску службу, и то отпочиње је

вредно и одлучно. То се хоће да каже речима: прохођаше по свој

Галилеји. Његова служба састојала се у тумачењу старога, у проповедању

новога и у потврђивању обојега чудима исцељења људи. Закон је био дат

кроз Мојсеја и пророка, и он је био посведочен многим чудима, да би

људи поверовали, да је тај закон од Бога. Но тумачи закона, помрачивши

душу своју грехом, помрачили су потпуно и смисао тога закона. С тога

је тај стари закон постао мртав, и био је као и да није. Сада Господ

Исус, пре чист и безгрешан, појављује се као једини истински зналац и

прави тумач тога првога закона. Он тумачи смисао његов и откључава

закључани за грешне дух његов. Он је сад тумач Духа, као што ће

доцније Дух бити тумач Његов. Он не одбацује стари закон Божји - како

га може одбацити кад га је Он и дао? Него на темељу његовог правог

духовног и пророчког смисла Он сада даје нови закон спасења,

проповедајући Благовест о Царству. Стари закон је као добра и плодна

земља, но од људи толико запуштена, да је лице те земље потпуно

сакривено под трњем и коровом, насејаним од људи, то јест, од кривих

тумача. Тако, да је свак одвраћао очи своје и срце од те запуштене

земље. Сада Господ преорава ту земљу и сеје нови усев. И људи гледају

са страхом и дивљењем у Њега. - Па као што је стари закон засведочен

многим божанским чудима, тако и овај нови закон Господ Исус, као

законодавац, засведочава многим чудима. Та чуда нису ради празног и

сујетног показивања своје моћи, него ради истинске користи људима. Она

се сва састоје у лечењу телесних и душевних болести и немоћи људских.

Јер је Господ дошао нама у посету не као мађионичар него као пријатељ

и лекар.

Сви ви, који гладујете и жедните за правдом и љубављу Божјом, и који

ту правду и љубав узалуд ловите својим душама као мрежама по мору

овога света, ослушните глас Господа Исуса. Јер гле, Он вас позива као што је негда позивао рибаре крај мора Галилејског: хајдете за Мном! И чим чујете тај глас, не

оклевајте ни часа, него одмах оставите све своје старе напоре и сву

своју стару љубав и пођите за Њим. Он је једини ваш пријатељ и лекар;

сви други који ван Њега стоје, или су незналице или варалице. Гле, Он

вас не позива ни као цареве, ни као пастире, ни као богаташе, ни као

сиромахе, ни као учене, ни као просте, него као људе, испуњене

болестима и немоћима. Болести и немоћи ваше долазе од греха. Зато

припадните Господу Исусу и завапите Му, као негда многи болесни и

немоћни: Господе Исусе, Сине Божји, смилуј се мени грешноме! Опрости

ми, опрости, Господе, безбројне грехе моје. Очисти ме силом Твојом,

нахрани ме животворним хлебом Твојим, уђи дубоко у мене као свеж и

чист ваздух у загушљиву одају, и бићу здрав, и бићу здрав и жив! Нека

се тако прослави Господ у јачини душе наше и чистоти тела, са Оцем и

Духом Светим, а кроз помоћ и молитве Његових светих апостола, -

Тројица једнобитна и неразделна, сада и навек, кроза све време и сву

вечност.

Амин.

• Вера
  
• http://www.spc.rs/sr/sveti_vladika_nikolaj_nedelja_druga_po_duhovdanu_0
  

фото: Драган Николић

То само говори о томе да је хришћанство престало да буде христоцентрично. Хришћани су престали да чекају Христа. Они се плаше Христа, не желе да он дође. Моле се да одложе долазак Антихриста. А у ствари да одложе долазак Христа. Бране право што ређег сједињења са Христом. Све ово говори не о неком посебном благочешћу него о дубини унакажености духовног живота када обичаји и традиција постају вреднији од Христа.

Христос позива вјерујуће сваке Литургије на празник вере. Али сви до једног обесхрабрени изговарају се - купио сам волове, оженио сам се, ја сам купио поље, нисам каноне прочитао, ја нисам постио три дана, ја сам у нечистоти,

више од пар пута годишње не би требало ... Страшне речи произноси Господ у одговор на ове изговоре који сведоче само о одбојности и презиру према Господу : " ... нико од оних који су позвани неће окусити моје вечере, јер су многи звани али је мало изабраних."

Један од разлога зашто сам постао свештеник била је чињеница да је свештеник у могућности да се причешћује на свакој Литургији. За мене је Причешће слично ваздуху и води. Без њега почињеш да се гушиш, венеш. Вероватно многи хришћани имају баш овај однос према овој Великој Тајини. Ако неко не осећа потребу да се често причешћује то је његово право, немојте се причешћивати, али зашто то не дозвољавате онима који заиста чезну за Христом, који ће се без Њега угасити као кандило без уља. Јер о томе и Христос говори "сами не улазе и другима не дају да уђу".

Немојте мислити да ако дозволите сваке недеље причешће да ће сви Чаши одједном пожурити. Ја никоме не забрањујем да се причешћује сваке недеље. Појединци су се само обрадовали овој могућности, а већина која се није причешћивала тако се и не причешћује. Не треба им Христос - њихова ствар. Дубоко сам убеђен - разлог таквог презривог односа према Евхаристији је узрок револуције и прогона вере у Русији. Број храмова у Русији једнак је броју оних који се причешћују. Да, историја нас учи томе да она никог не учи ничему.

Извор: http://www.forumprijateljbozji.com/showthread.php?5453-%D0%9C%D0%9E%D0%9D%D0%A1%D0%A2%D0%A0%D0%A3%D0%9E%D0%97%D0%9D%D0%90-%D0%9D%D0%90%D0%92%D0%98%D0%9A%D0%90&p=11150#post11150

Државе се данас уједињују око Устава, а комунистичке или диктаторске земље око неке идеје. Али то није лично јединство између тих чланова. тако је и у нашем парламенту, јер су наше државе уставновљене по протестанстком уређењу, не по православном: они се уједињујукоко једног устава, али нема никаквог јединства. Чак су раздвојени и непријатељски настројени једни према другима.

У Цркви пак није могуће да се уједињујемо око закона. Треба нам жива личнст да бисмо остварили живу заједницу. Онда јединство постаје слобода која се изражава као љубав. Јер први позива на заједницу и у тој заједници слободе и љубави престајемо да будемо јединке и ствари и постајемо личности. Личност сте само када волите некога свим срцем. Тада га видите као непоновљиво биће. Што је најважније, видите да не можете да постојите без њега. То су нам оставили свети оци, јер и наш Бог постоји као заједница, због чега је личност.

Отац стоји у љубавној заједници са Сином и Сиг га назива Оцем. То значи да Отац лични идентитет, непоновљиву личност добија од Сина, као што Син добија од Оца и као што је Дух Свети добија од Оца. Та лина заједница не сједињује као што се скупе капи воде па се изгубе. Жива личост сједињује тако што ми у заједници с њом не губимо своју непоновљивост. Човек жели да буде непоновљив. Зато се и дели од другог: мисли да ће тако сачувати непоновљивост. Не жели да се утопи у масу, већ да буде посебна личност. А то се може остварити само у заједници љубави са другим. Нажалост, ми данас мислимо да ћемо бити нешто посебно ако се оделимо од других. Још и ако негирамо другог- то је нама данас личност! По православном убеђењу, личност је само када волите другога, када имате заједницу са њим. Када останете сами, то је смрт. Шта друго значи смрт него распадање, раздвајање? Све док нас неко воли ми живимо. Залг нашег вечног живота је управо љубав нашег Бога, који је вечна личност, који нас воли и који ће нас војом љубављу васкрснути из смрти и учинити да вечно живимо- али само захваљујући његовој љубави.

Тако и ми- у заједници љубави коју остварује први међу нама, који нас сједињује, али у исто време и многи, различити- не можемо једни без других. Зато увек први (то да чујете оче Димитрије, игумане) своје првенство изражава тако што воли друге, што се жртвује за другог. Ако први мисли да је независан од других и ако првенство изражава сам за себе, тада престаје да буде први. Први може бити кад га други из љубави призна за првог. То увек подразумева неког поред њега, а не самоћу. Ако нема кога да га воли, коме је први?! Служба првог је таква да он поштује друге, да их воли јер не може без њих да постоји. Дакле, знајмо све да не можемо постојати без првог међу нама, али ни при не може без нас. Тако смо везани једни за друге и, мада постоји нека градација, сви смо једнаки. Шта значи моје првенство ако нисам уздигнут изнад вас и не могу да постојим без вас? Чим вас нема, нема ни мене. Моје првенство није у томе да вас угњетавам, већ супротно: што сте ви виши, то сам ја виши Што први више поштује друге, то је он важнији, и што други више поштују првог, то су они важнији. То је за наша схватања тешко, јер смо живот претумбали и све смо покварили. Не може први да се понаша деспотски и да га не буде брига шта други каже. Не може да буде први ако пљује другога, јер то све води у смрт. Сваки од насжели да буде први, али не може да се помири са чињеницом да при реба да служи другима. Свако од нас жели бити непоновљива личност, али то се може остварити само ако волите другога, ако другога уздижемо изнад себе. А ми смо све то у нашој цивилизацији пореметили. Онај први не поштује другога, овај други мисли да је велики ако убија, куди, прича све најгоре о првоме.

Зато ви одете код духовника, који прича све најгоре о другом, мислећи да че бити велики у вашим очима. Сви су, тобоже, лоши, једино је о у праву. И ви то слушате. Онда се тако ми, хришћани, понашамо. То је од сатане а не од Бога. То води у смрт, а не у живот.

Ето, оче игумане, да се трудите да тако изражавате своје првенство над братијом. Љубављу ако спасавате њих, спасавате и себе. Кад год се борите за њих, борите се за себе. И ви, братијо, да знате, кад год угађате игуману, и себи угађате. Тако потврђујете себе. Ко има уши да чује, нека чује- то је од Господа. Да сте живи и здрави и благословени

Беседа је изговорена 17. новембра 2013. године, 21. недеља по Духовима, манастир Заова. Мало освећење Цркве, рукопроизвођење о. Димитрија у игумана

Из књиге беседа Владике пожаревачког Игнатија „Да нам брзо дође Господ“, Пожаревац 2014. године

Као и све друге страсти и гордост се препознаје у односу према другим људима. Тамо где је гордост нема искрене љубави, несебичности, спремности на жртву према другима. Без обзира колико неко себе у гордости приказивао смиреним и кротким, одсуство љубави не може да се сакрије јер се љубав не испољава речима, већ у делима.

Када човек почне да задобија смирење полако престаје да осуђује друге, престаје да гледа на њихове слабости, или, ако их и види препознаје их као део пале природе коју сви делимо. Светитељи су све више напредујући у богопознању постајали све смиренији и све дубље осећали грешност, односно палост природе. Истовремено нада у Христа, који је ту исту природу увео у ипостасну заједницу са својом божанском природом, чини да њихово духовно познање човековог пада не води у очајање, већ у дивљење тајни Христовог подвига спасења и победе над смрћу и коначно у сталну благодарност. Свако страдање и невољу смирен човек доживљава у светлости те радости и наде Христове и када посрне налази Божијом помоћу снаге да иде даље.

Горд човек уопште духовно не посматра себе, већ се себи диви и живи у лажном постојању. Он криви друге за све што се дешава око њега, често је пун горчине и нездраве ревности и стално осуђује и процењује друге према својим сопственим мерилима. Гордост у својој натежој форми води ка самообожењу, односно обожењу сопственог интелекта, па такав човек на Бога пројектује сопствене мисли и осећања и живи у лажном убеђењу да познаје вољу Божију. У страдању и искушењу горд човек постаје узнемирен, губи наду и веру и неретко може да потоне у потпуно очајање и безнађе јер је све наде положио у себе и своје способности. У простијим и лакше препознатљивијим формама гордости гордељивац се поноси својим природним даровима, верује да му је Бог дао неку посебну мисију и често јавно ниподаштава и вређа друге које сматра нижим од себе.

Најбољи пут да напредујемо ка смирењу и боримо се са гордошћу јесте да живимо у послушању Цркви и чувамо себе у евхаристијској заједници. Онај који се одвоји од Цркве и који живи потпуно изоловано од других лакше може бити савладан гордошћу и зато су посебно опасне јереси и расколи. У ревности за истину која није "по разуму" поједини људи удаљују се од заједнице са другима у Цркви и формирају своје посебне групице. Код таквих нема благодарности и смирења већ њиховим срцем владају осуђивање, горчина и цинизам, што је снажан показатељ гордости. За хришћанина је суштински важно да живи у заједници са другима, било да је реч о породици, парохији, монашкој заједници. Човек не може да оствари ни духовну ни биолошку зрелост уколико није у међузависности са ближњима нити је у стању да себе реално упозна. Наше духовно познање и себе и других не бива кроз рационални процес, већ кроз Христа и у односу на Христа. Људи који не знају за Бога могу много тога да закључе о људској природи јер човек има велике дарове, али духовно познање није ствар личног постигнућа већ је дар Божији који се даје смиренима. "Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима", Mt. 11.25

Архимандрит Сава Јањић

По јеврејском схватању орао је дуговечна птица грабљивица, која под одређеним условима може да достигне старост и од 70 година. Али, када орао достигне 40 година он треба да донесе једну веома тешку одлуку, због тога што су његови нокти постали дуги и нису више тако гипки и не могу лако да зграбе плен. Такође дуг и оштар кљун је постао веома закривљен, тако да не може да комада свој плен, док су крила постала тешка зато што је перје постало веома густо и лепи се за груди, тако да орао отежано лети.

Тада орлу преостају две могућности. Или да умре или да прође један болан процес замене који траје 150 дана. Тај процес захтева да орао узлети на врх неке планине и да се тамо задржи за то време. Тамо орао удара кљуном о стену док не одломи кљун. Затим чека да му порасте нови кљун, па потом кљуном чупа своје канџе. Када му нове канџе израсту тада очерупа своје старо перје. Након пет месеци орао се регенерише и може да живи још 40 година.

У једној реченици поредећи духовно обнављање са орлом, пророк Божији говори о једном болном преображају душе. Наиме, сваки хришћанин је позван да у себи победи тог старог човека који робује варљивим жељама које га маме и варају и да се обуче у Христа. Тај болни процес обнављања је покајање, то је ломљење и чупање нагомиланих страсти у души. Али тај преображај не бива без подвига и без уздржања све док се душа не украси потребним врлинама, као орао новим перјем и не вине у висине. И за покајање је потребна храброст, али нас теши то што Бог воли храбре душе.

И да знамо шта је прави смисао нашег живота, да овде својом светом вером православном и животом по тој вери, заслужимо онај свет непролазни, блаженство у оном свету са блаженим небеским силама, и блаженим оцима и матерама нашим у близини Божијој, у заједници Цркве Божије, која је у слави. То говорим увек и себи и вама, браћо и сестре, јер нам ваља отићи са овога света, стати пред Судију праведнога.

Приговарају нам неверници да ми православни свештеници верне не само опомињемо, него да их плашимо, плашимо смрћу. То не стоји. Ми и себи, браћо и сестре, и свима онима који имају уши да чују износимо истину. Отићи ћемо са овога света. То знају и неверници, али они не знају и неће да знају да је душа бесмртна и да она одлази пред лице Божије да прими или блаженство вечно или муку вечну. А ми то треба да знамо, да будемо они који знају шта раде. То вам стављам на душу и срце.